Raj Loriga: Moji prioriteti su čitanje, pisanje, briga o ljudima i gledanje fudbala

Sa Rajom Lorigom, čovekom koji nije želeo da bude ni mlad pisac, a ni proklet pisac, koji nastavlja da produbljuje svoju pripovedačku zrelost u najnovijoj knjizi „Subota, nedelja”, pričamo o Madridu, Tokiju, knjigama, fudbalu, Zidanu i nagradama.

Prošlo je skoro 30 godina otkad je Raj Loriga ušetao na špansku književnu scenu isto kao jedan od likova omiljenog mu Džeka Kerueka, putujući brzo, izdaleka i sa uzbudljivom prošlošću.

Objavio je roman „Najgore od svega” 1992. godine, u trenutku kada je bilo prihvatljivo da se pisana reč poistoveti sa nezavisnim bumom u roku. Sa knjigom „Heroji” (1993) delovao nam je kao zvezda generacije: na naslovnoj strani, sa pivom u ruci, dužom kosom i prstenjem sa mrtvačkim glavama.

Njegova nova knjiga je „Subota, nedelja” (Alfaguara, 2019), roman koji u određenoj meri zatvara jedan estetski krug, u kom se ponovo vraća adolescentskom pripovedačkom glasu iz svojih prvih romana. Priča se deli na dva dela, subotu i nedelju, razdvojene vremenskim periodom od 30 godina. U prvom delu, glavni junak je nezreli tinejdžer koji učestvuje u seksualnoj avanturi koja se, očigledno, završava katastrofalno.

Decenijama ga prati krivica, nesigurnost, pokajanje, čak se i ponovo sastaje sa tom ženom. Iako se na prvim stranicama pojavljuje Loriga iz devedesetih godina, na poslednjim je Loriga iz ovog vremena – potpun i sa jasnim idejama, retko ljubazan i spreman da sa nama proćaska o svemu što smo ga pitali. Tokom foto sesije, kada je akcenat objektiva na njegovim rukama, govori: Imam povrede po prstima jer sam se potukao sa nekim likovima iz Ultras sura. Zanimljivo je da sam ja iz Madrida. Izlazio sam sa stadiona sa još dva druga, noseći šal. Pobedili smo, nije bilo razloga za ljutnju, ali nam je prišla jedna grupica sedam navijača Real Madrida, sa namerom da se biju. Uvek kada napadaju bude ih više, to o njima govori dosta ili baš malo. Tukli su nas, ali dobro. I ja sam uzvratio jednom od njih. Zato imam uništene prste.

Posle ove anegdote, počinjemo da pričamo o njegovoj knjizi.

Fotografija: elperiodico.es

Kako ti je uspelo da povratiš književni glas sa početka? Rekao si da si to uradio jer je priča to od tebe zahtevala, ali mora da je izgledalo kao putovanje kroz vreme i posmatranje sebe, samo 27 godina mlađeg.

Osećaj je, što bi rekli Englezi, nešto kao „happy to see you“ (drago mi je što se srećemo), s obzirom na to da nisam znao da li će se taj glas zadržati do kraja. Kad sam ga tražio, nisam to činio iz čistog hira. Nedostajao mi je jer knjigu „Subota, nedelja” pripovedaju dva glasa, od kojih je prvi pripadao mladosti i morao sam da pogledam u dno svog ormana da bih video ima li garderobe te veličine i da li mi je i dalje taman. Kada sam video da stvari funkcionišu, onda sam mirno nastavio da pišem.

U traženju glavnog lika tinejdžera koji pije, upada u nevolje, krši pravila i govori uličnim jezikom, da li si bio inspirisan sopstvenom adolescencijom? Da li postoji neka vrsta psihološkog vraćanja u to doba, tim iskustvima?

Ne, mislim da bi to bilo previše vraćanja. Kao što sam rekao, knjigu sam zamislio u dva dela. Lik je isti, ali narativni ton nije. Hteo sam da ispričam tu priču i to me je nateralo da imam glas mladića. Nisam mu dao ništa više od toga. Nema tu ničega frojdovskog da se iskopa.

Zašto si stvorio stidljivog i iskompleksiranog lika, od toliko drugih mogućnosti?

Takav se rodio, to je to. Kada se ubaciš u neki roman, likovi su tu da ispune određene zahteve, da dođu do određenih ishoda. Za Za je takav kakav je (lik iz romana „Za Za, car Ibice”), kao i narator „Predaje”. Ovde je nastao takav lik i njegovo tinejdžersko ‘ja’  zahtevalo je njegovo odraslo ‘ja’.

Misliš li da je mnogo čitalaca čulo za tebe nakon što si dobio prestižnu nagradu Alfaguara? Voleo bih da naglasim da, ako je bilo tako, bilo je to srećno otkriće, slično onom kad nakon mnogo vremena sretneš nekog koga baš ceniš.

Ne baš. Kapiram na šta mislš, i meni se desilo da otkrijem neke pisce tek nakon nagrade koju dobiju ili nakon filma koji je snimljen prema njihovom delu. To mi se desilo sa Patrikom Modijanom i sa Margaret Etvud. Još 1985. sam pročitao Služavkinu priču i zaboravio sam je, dok se uz seriju setiš knjige, što je dobro. Toliko toga se dešava u životima pisaca i čitalaca da je to normalno. Mi koji čitamo, čitamo toliko toga i uvek može da se desi nešto važno, neka nagrada, nebitno, što će te podsetiti na već pročitano. U mom slučaju je drugačije jer sam nastavio da radim na drugim mestima. Možda se nije znalo o meni u Španiji, ali sam za to vreme bio u Rumuniji jer je moja knjiga prevođena na rumunski. Moja veza sa knjigama je drugačija i sam redosled je drugačiji u poređenju sa čitaocima. U svakom slučaju, primiti tako veliku nagradu kao što je Alfaguara jeste od velikog značaja i otvara mi vrata da ponovo proputujem Latinskom Amerikom. U svakom slučaju, nastavio sam da putujem po Meksiku, prelazim preko bare oko četiri puta godišnje.

U jednom skorašnjem intervjuu, rekao si da je jedna od važnih stvari u tvom životu Liga šampiona i da je pratiš od početka do kraja, tih dana nemaš promocija knjiga, niti putuješ. Međutim, govorio si da nisi bogat i da ne možeš da platiš sve kanale na kojima se prenose utakmice. Jesi li toliko švorc?

Znaš kako, ne žalim se. Uvek se skrpi nekako, a ako imaš porodicu komplikovanije je, ali nek se zna da se ne žalim. Ja sam srećnik, imam 52 godine i mogu da pišem o čemu god mi se ćefne. Život profesionalnog pisca mi ne daje previše, ali mogu pošteno da živim. I najvažnije od svega: radim ovo jer volim, niko me ne tera na to.

Ali nakon što si osvojio nagradu Alfaguara, imaćeš novac da sebi omogućiš kanal Moviestar+?

Gledaj, mogu da pratim fudbal i bez toga. Srećom, ove godine mi ne treba jer su nas izbacili iz Lige, ali gledam utakmice, bilo u baru, bilo kod prijatelja.

Kad već pričamo o fudbalu, znajući da si navijač Reala, šta misliš o povratku Zidana u Real Madrid?

Prvo što mogu da kažem jeste da sam veoma srećan. Bila je grozna godina, sve više smo padali i delovalo je da nikada nećemo dotaći dno. Početkom marta sam saznao da se vraća, i to me raduje. Nadao sam se tome, ali mislio sam da će ipak čekati do leta da ne bi izvisio ovih par meseci pakla koji nam predstoje do juna. I to mu je na čast jer ima još mnogo toga da se uradi: treba ostati treći u ligi. Ako Madrid ove godine ne uđe u Ligu šampiona, biće to pravi poraz. Ima ekipa kao Barselona, Bajern, Mačester koje će zbog istorije ili budžeta ući u istoriju. I normalno je da se brinemo jer imamo Hetafe za stopama i Alaves i Sevilju blizu. Mislim da je dobro da se Zinedin uhoda ovih nekoliko meseci. To što Madrid obično ne prolazi kroz ovakve situacije ne znači da nije bitno da bude na trećem mestu. Mnogim ekipama sve zavisi od toga.

Poslednjih godina, biti navijač Reala bio je blagoslov: 4 šampionata za 5 godina, 3 zaredom… Kao navijač, kakav si u porazu? Šta se to dešava poslednjih godina?

Ono što se dešavalo je ludilo. Nikad nismo osvojili tri šampionata…

Nije se desilo ni da jedna ekipa pobedi tri puta zaredom. Poslednji put je bio Milan osamdesetih, ali to je bio Evropski kup.

Naravno, ni to. Ni Guardioli nije pošlo sa rukom, sa najboljim Barsa timom: Ćavi, Inijesta, Pike, Mesi, u punoj snazi. Uvek je bilo odličnih ekipa, ali nikome nije pošlo za rukom. I zato ćemo jednog dana shvatiti koliko je ovo bilo bitno, potpuno nečuveno. Moralo je da se desi da izgubimo nekog trenutka. Samo što nisam mogao da zamislim da će biti ovako katastrofalno. 

Jesi li od onih što potom idu na spavanje bez večere?

Dobro, poraz mi nije stran. Posebno ako si u nekim godinama. Otkad sam bio klinac, gledao sam Madrid kako gubi mnogo puta i svestan sam da je prošlo trideset nešto godina dok nismo osvojili sedmu Ligu šampiona. Kad odrasteš, sve to vrednuješ na drugi način i znaš da nije lako pobediti i da ni prošlost ni lova ne pomažu. Možeš mnogo potrošiti i tonuti iz godine u godinu, evo šta se ponovo dogodilo sa Pariz Sen Žermenom. 

Postoji jedna urbana legenda koja već nekoliko godina kruži, a to je da si neka vrsta pustinjaka koji živi u pećini, i sve zbog toga što si rekao nekoliko puta da nemaš pametni telefon, društvene mreže, pa čak ni Whatsapp. 

Dobro sad, nisam baš pustinjak, to je jasno. Viđam dosta ljudi, izlazim, radim za izdavačku kuću poput Alfaguare koja čini da uvek dobro razmislim i uvek mi pričaju aktuelnosti. Stvar je u tome što mi, iskreno, ne trebaju te stvari. Koristim internet, ali ne znam šta će mi Instagram i listanje slika. Vidim to kao skretanje pažnje. Osim toga, tehnologija napreduje toliko brzo da će možda za četiri godine smisliti nešto telepatski, da ti stave nešto u uho, pa da možeš zvati Kinu dok sanjaš. I tek ćemo onda možda videti Whatsapp kao beskoristan i zastareo.


Da li vodiš računa o svom imidžu? Godinama smo te viđali s dugom kosom, obojenom u plavo, sa manje ili više tetovaža, sa prstenjem ili bez njega, sa bradom različite dužine… Da li si gradio ličnost pisca kroz te evolucije?

Ne, ne posvećujem mu previše pažnje. Ako obratiš pažnju na slike, možeš da vidiš da nosim istu jaknu koju sam nosio na promociji pre dvadeset godina. Zapravo, ne kupujem previše garderobu. Moj život se ne razlikuje puno od života drugih ljudi, fizički izgled nije nešto čemu mnogo pridajem značaj. Naravno da volim da se osećam prijatno. Moj izgled se razlikovao jer se razlikovalo to kako sam se osećao. Ali nije mi to bio prioritet.

Koji su ti trenutni prioriteti?

Kao i uvek, trudim se da brinem o ljudima koje volim, da radim, pišem i čitam. Takođe pratim fudbal. Nastaviću da pišem i trudiću se da u svakoj knjizi budem sve bolji.

Kao čitalac, šta je to što tražiš? Rekao si u nekom intervjuu da si obilazio knjižare sa Havijerom Marijasom. Voliš da obilaziš knjižare antikviteta ili ipak više voliš nova izdanja?

Nije kao da sam se dogovarao sa Marijasom, ali tačno je to da smo se više puta sretali po knjižarama. Dok sam živeo blizu Mendes Alvara, većina knjižara mi je bila na dohvat ruke: Pasajes, Machado, Alberti, Central i tu se obično sretneš sa piscima. Tamo je najlakše sresti nekog pisca. Uglavnom svratim do knjižare da pozdravim nekog jer sam prijatelj sa gotovo svim prodavcima knjiga, takođe vidim šta je novo, koji novi prevodi su izašli…

Mi se ne poznajemo, najbliže što sam ti bio jeste leta 2004. kada sam sa prijateljima bio u Njujorku, spustili smo se u podzemni Tauer Rekordsa na Trgu Union i rekli su mi: Tu je Raj Loriga. Po datumu, da li bi to moglo biti tačno?

Da, u to vreme sam bio u Njujorku i tačno je da sam često svraćao tu.


Da li je pisanje autobiografije deo tvojih planova u budućnosti?

Uf, ne, ne. Autobigrafija me previše smara. Ali možda neki kratki tekstovi o mom životu, počev od ulica kojima sam prolazio do nekih sačuvanih uspomena.

Roman Raja Lorige Predaja u izdanju IP Booka

Kad već pričaš o putovanjima, jedna od tvojih najvećih opsesija je oduvek bio Japan. Kada si poslednji put bio?

Baš odavno. Poslednji put sam išao da intervjuišem Harukija Murakamija, kada je objavio roman 1Q84, ne sećam se godine, ali davno je bilo (2010). Mnogo mi se dopao Japan i vratio bih se, ali je daleko i ne radim previše, iako putujem poslovno ne vodi me posao tamo. Ima nekoliko godina kako često idem u Ameriku.

Šta bi radio u Japanu da se vratiš? Neka gastonomska ruta, kupovina?

Malo kupujem, nisam idealan potrošač. Ne kupujem skoro ništa, osim knjiga. Šetao bih, posećivao kvartove, izlazio bih u kafiće i  restorane, posetio bih mala netipična mesta i pričao bih sa ljudima.

Tokio te je onomad oduševio, živeo si neko vreme u Njujorku… Da li su te mnogo promenili gradovi koji nisu kao Madrid? Kada se vratiš u Madrid, imaš li želju da ponovo odeš ili se vratiš bolji?

Ne volim previše Madrid. Rodio sam se ovde i naravno, od rane mladosti, želeo sam da odem. Volim sve gradove i države, kad se vratiš nekako si pročišćen, pogled ti je bistar kao da si očistio naočare. Nedavno sam bio u Barseloni i već imam želju da se vratim. Isto se dešava sa Saragosom, Mursijom, Bilbaom, Donostijom… Volim da sam u pokretu.

***

Pročitaj u originalu: https://www.elperiodico.com/es/port/ideas/20190312/sabado-domingo-entrevista-libro-ray-loriga

Autor teksta: Havijer Blankes

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Književnost Murakamija koja se prožima kroz video-igre

U aprilu 2017. godine izašla je video-igra koja se odvija u imaginarnom svetu Harukija Murakamija. I nije jedina.

Tu je udovac koji kuva u boksericama i majici dok voda vri i čuje se kukavica iz sata. To je jedan od Muškaraca bez žene. Tu je i sportista koji sada provodi dane u invalidskim kolicima sedeći pored mora bez jedne noge i ima onu tugu trkača koja je poznata čitaocima romana O čemu pričam kada pričam o trčanju. Može se naći vojnik koji je skrenuo sa uma zbog Drugog svetskog rata, kao Satoro Nukara u Kafki na obali. To je svet Harukija Murakamija. I to je video-igrica.

Književnost i video-igre nikada nisu delovali kao saveznici. Međutim, svi ti ostaci univerzuma koje je stvorio japanski pisac u svojim romanima, pričama i esejima, okupljaju se u Memorandi koja je izašla u januaru 2017. Dostupna je za onlajn preuzimanje za 15 dolara. Jedna je od prvih, ali ne i jedina interaktivna avantura koja je u bliskoj vezi sa knjigama.

Vizuelni stil je lep, a muzika posebna. Oni prenose neku daleku i gotovo mističnu atmosferu, istu draž koju u svoje delo unosi ovaj večni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost: ukrštanje modernog i milenijumskog tona i precizna mešavina Istoka i Zapada kojom je okupio toliko fanova. Iako je prošle godine autor Tokio Bluza ponovo doživeo da mu otmu švedsku nagradu, sada može da pronađe utehu u ovom neočekivanom priznanju.

Delić scenografije Memorande.

Video-igre su se razvile tokom poslednje decenije, ne samo u odnosu na njihovu grafiku, rezoluciju i estetiku. Već neko vreme su više od pukog tetrisa, zmijica i polu-pikselizovanog čovečuljka koji spašava princezu iz zamka. Najočiglednije promene bile su u njihovoj priči. „Mnoge igre su vrste književnosti. Postoje igre u kojima je prisustvo reči neizostavno i druge čiji je žanr zasnovan direktno na tekstu”, objašnjava Alehandra Bruno, spisateljica sadržaja, dizajnerka i scenaristkinja specijalizovana za narativni dizajn.

Glavna junakinja Memorande je mlada Mizuki, bleda i iscrpljena devojka melanholičnog glasa koja zaboravlja svoje ime, kao i devojka iz neobične priče Majmun iz Šinagave (Shinagawa Monkey), koja zatvara zbirku priča Blind Willow, Sleeping Woman. Ne seća se ni drugih stvari kao što su brojevi i adrese. Misterija koju treba otkriti u ovoj grafičkoj avanturi sadržana je u jednom pitanju: da li ona zaista gubi pamćenje? Da bi se to saznalo, potrebno je kretati se uz nedovoljne podatke, koristiti nadrealistički zdrav razum i poznavati Murakamijevo delo, jedan univerzum pun šuma i plaža prepunih mačaka i likova koji najneobičnije stvari doživljavaju kao svakidašnje.

„Stekla sam utisak da igra počiva na okruženju i originalnosti likova”, kaže Alehandra Bruno. Da bi se napredovalo u igrici i da bi se razotkrivale situacije, potrebno je u svakoj sceni naći pravilan način da se odreaguje i pravog sagovornika. Srž cele priče jeste na centralnom trgu, prepunom nedoslednih, ali istovremeno prelepih detalja, koji mogu da pomognu igraču da napreduje u igri. Podseća na mitsku sagu, kao u igrici Monkey Island, ali je egzistencijalna i polu-depresivna, čist orijentalni magični realizam u video-igrici.

Skup stvari koje se moraju kombinovati da bi se prešlo iz jednog transcedentalnog iskustva u drugo ponekad deluje nemoguće. Postoje putevi koji samo vode u male, paralelne priče koje ne razrešavaju misteriju. Na primer, u situaciji kada se traži slon, kao čovek iz priče u njegovoj knjizi Slon Nestaje (1993). Na kraju krajeva, ljudi i stvari su predstavljeni kroz snove, i mada to može zvučati zbunjujuće, to je zapravo najjasniji deo avanture koju su osmislili Murakamijevi fanovi.

„Narativne video-igre imaju mnogo toga zajedničkog sa književnošću: organizaciju glavne priče i paralelnih tokova radnje, građenje likova, mesta i ritma i ostalo. Ali u igri ćeš pripovedati imajući na umu interakciju, nelinearnost, vreme i zahteve igre”, objašnjava Alehandra Bruno, koja dodaje i da Memoranda nije prva igrica ove vrste i ističe – kao primer drugih interaktivnih fikcija na ekranu koje odaju počast književnicima – seriju baziranu na delu Edgara Alana Poa, Dark Tales.

Nekoliko pisaca ima jednu ili više adaptacija svojih radova u pikselizovanom svetu, kao na primer Veliki Getsbi Skota Ficdžeralda i Neuromanser Vilijema Gibsona, kao i priča Zvuk Groma (A Sound of Thunder), Reja Bredberija.

Autori kojima se kreatori igrica najčešće vraćaju jesu Tolkin, sa stotinama priča iz Srednje Zemlje, Artur Konan Dojl, sa najmanje dvadeset avantura koje uključuju Šerloka Holmsa i Stiven King sa desetinama igrica zasnovanim na njegovim romanima.

I dalje Memoranda.

Odavno je gejmerska industrija počela da nudi nešto manje linearno. U početku su se pridržavali priča koje su stvarane za ekranizaciju blokbastera, ali sve je više igrica koje imaju književne reference ili su zasnovane na knjigama ili njihovim autorima.

Alehandra Bruno, koja je ujedno predavačicu u Image Campus-u, gde predaje naraciju i pisanje scenarija, dodaje: „Reči u jednom književnom delu su evocirajuće. S druge strane, video-igre su audio-vizuelne i uglavnom se baziraju na prostoru. Za razliku od knjige, igra je mesto istraživanja na kom se igrač pomera kako bi ispunio određene zamisli.”

Ne izgleda tako i nije isto, ali igrice i književnost su veliki saveznici.

Drugi naslovi

Ima mnogo naslova vezanih za univerzume raznih autora i raznoliki su. Ima i onih zastrašujućih, kao što je Lovkraft (Zov Ktulua), renesansni Dante Aligijeri (Pakao), zadivljujući Luis Kerol (McGee verzija Alise u zemlji čuda), misteriozna Agata Kristi (ABC Ubistva), pa sve do kralja tehno trilera – Toma Klensija (Rainbow Six). Poznata je i video-igra Franc Kafka, avantura  zasnovana na delima Metamorfoza i Zamak.

***

Pročitaj u originalu: https://www.clarin.com/cultura/literatura-metio-videojuegos_0_SJ8O7Pnne.html
Autor teksta: Danijela Pasik

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Hulio Kortasar, intervju iz 1983.

Kada je februara 1984. godine Hulio Kortasar preminuo od raka u 69. godini, madridski časopis El Pais ispratio ga je kao jednog od najznačajnijih pisaca sa španskog govornog područja i naredna dva dana objavio jedanaest strana ispunjenih odavanjem počasti, komemoracijama i poslednjim pozdravima.

Iako je Kortasar od 1951. godine živio u Parizu, svoju rodnu Argentinu posjećivao je redovno, sve do početka sedamdesetih godina kada je zvanično prognan od strane vojne hunte koja je osporavala nekoliko njegovih kratkih priča. Pobjedom demokratski izabrane Alfonsinove vlade, krajem 1983. godine, Kortasar je bio u mogućnosti da poslednji put posjeti svoju rodnu zemlju i vidi svoju majku. Alfonsinov ministar kulture nije mu zvanično poželio dobrodošlicu, plašeći se da su njegovi politički stavovi previše ljevičarski, ali je i uprkos tome, pisac dočekan kao heroj povratnik. Jedne večeri u Buenos Airesu, po izlasku iz bioskopa nakon prikazivanja novog filma zasnovanog na romanu Osvalda Soriana No Habrá Más Pena Ni Olvido (Smiješni, prljavi mali rat), Kortasar i njegovi prijatelji nabasali su na studente demonstrante koji su, vidjevši pisca, u istom trenutku istupili iz kolone, a zatim ga okružili. Knjižare na bulevarima su i dalje radile, studenti su užurbano kupili primjerke Kortasarovih knjiga kako bi ih on mogao potpisati. Prodavac na kiosku, izvinjavajući se što nema više Kortasarovih knjiga, ispružio je roman Karlosa Fuentesa da ga pisac potpiše.

Kortasar je rođen u Briselu 1914. godine. Nakon što se njegova porodica po završetku rata vratila u Argentinu, odrastao je u Banfildu, nedaleko od Buenos Airesa. Stekao je diplomu profesora i zaposlio se u gradu u provinciji Buenos Airesa, gdje je radio sve do početka četrdesetih godina, pišući sa strane za svoju dušu. Jedna od njegovih prvih objavljenih priča „Zaposjednuta kuća“ čija mu se radnja prikazala u snu, pojavila se 1946. godine u magazinu koji je uređivao Horhe Luis Borhes, iako su se do tada rijetko sretali. Međutim, Kortasar  je počeo ozbiljno da objavljuje tek nakon što se 1951. godine preselio u Pariz. U Parizu je radio kao prevodilac i tumač za UNESCO i druge organizacije. Među piscima čija je djela prevodio nalaze se i Po, Defo i Margaret Jursenar. Njegov drugi roman Školice u kome se govori o egzistencijalnim i metafizičkim potragama jednog Argentinca u Parizu i Buenos Airesu u noćima ispunjenim džezom, etablirao je njegov status 1963. godine.

Iako je nadasve poznat kao moderni majstor kratke priče, Kortasarova četiri romana pokazala su spremnost za inovaciju u formi, ujedno istražujući osnovna pitanja o položaju pojedinca u društvu. Istovremeno, njegova neukrotiva razigranost dostigla je vrhunac u romanima. Među njima su Dobitnici (1960), Model za sastavljanje (1968) koji je dijelom zasnovan na njegovom prevodilačkom iskustvu i Manuelova knjiga (1973) o kidnapovanju jednog latinoameričkog diplomate. Bez obzira na to kakve su teme koje obrađuje u različitim romanima, život među njihovim koricama podsjeća na vožnju u luna parku.

Saundtrek romana Školice

Ali tek je u Kortasarovim brojnim pričama očigledna njegova fasciniranost fantastičnim. Njegova najpoznatija priča poslužila je kao polazište za Antonionijev film Blow-Up . Neposredno prije njegove smrti objavljen je putni žurnal pod nazivom Los Autonautas de la Cosmopista na kome je sarađivao sa svojom suprugom Kerol Danlop putujući kamp prikolicom od Pariza do Marseja. Simultanim objavljivanjem na španskom i francuskom jeziku, Kortasar je prepisao sva autorska prava i prihode od istih vladi sandinista u Nikaragvi, a knjiga je ubrzo postala bestseler. Takođe su posthumno objavljene i dvije zbirke njegovih političkih članaka o Nikaragvi i Argentini.

Ovaj intervju vođen je 8. jula 1983. godine u Kortasarovom domu u Parizu. Nekoliko mjeseci ranije njegova žena je umrla od raka. Bila je trideset godina mlađa od njega. Boravio je u kući nepunih nedjelju dana od povratka sa dugih putovanja, sjedio je u svojoj omiljenoj stolici pušeći lulu, dok se u blizini nalazilo oko hiljadu ploča koje su ispunjavale police od vrha do dna.

U nekim pričama iz vaše najnovije knjige Deshoras, čini se kao da je fantastično više nego ikada prisutno u stvarnom svijetu. Da li ste i sami osjetili kako se fantastično i svakidašnje skoro prepliću?

Da, imam osjećaj da su ono što nazivamo fantastičnim i ono što nazivamo stvarnim u ovim novijim pričama sve bliže jedno drugom. U mojim ranijim pričama udaljenost između njih je bila veća jer je fantastično zaista imalo karakter fantastičnog, a ponekad se odnosilo i na natprirodno. Dakle, drago mi je što sam napisao te ranije priče, jer smatram da fantastično ima tu sposobnost da se uvijek preobrazi, ono se mijenja, vremenom se može izmijeniti. Doživljaj fantastičnog koji je bio zastupljen u epohi gotskih romana u Engleskoj, npr. uopšte nema sličnosti sa doživljajem iz sadašnjeg vremena. Sada nam je smiješno kada čitamo o Otrantskom zamku- duhovima obučenim u bijelo, kosturima koji se kreću naokolo i zvekeću lancima. A ipak, na taj način se poimalo fantastično u tom periodu. To se u velikoj mjeri promijenilo. Mislim da moj doživljaj fantastičnog
sada sve više liči na ono što nazivamo stvarnošću. Možda je to iz razloga što, po mom mišljenju, stvarnost takođe sve više i više liči na fantastično.        

Proteklih godina uložili ste mnogo vremena u pružanje podrške različitim vrstama borbi za oslobođenje u Latinskoj Americi. Da li je i to doprinijelo da bolje razumijete stvarnost i fantastično? Kao da ste se zbog toga još više uozbiljili.

Pa, ne dopada mi se ideja „ozbiljnosti“. Ne smatram da sam ozbiljan u bilo kom pogledu u odnosu na to kako bi ozbiljan muškarac ili žena trebalo da izgledaju. Ovih nekoliko proteklih godina svi moji napori koji su se ticali određenih režima u Latinskoj Americi – u Argentini, Čileu, Urugvaju i nadasve Nikaragvi – toliko su zaokupili moju pažnju da čak i fantastično u određenim pričama koje se bave ovom temom jeste fantastično koje je, po mom mišljenju, veoma slično stvarnosti. Iz tog razloga, osjećam se manje slobodnim nego ranije. Takoreći, prije trideset godina pisao sam o stvarima koje su mi padale na pamet i procjenjivao ih na osnovu estetskih kriterijuma. Sada, nastavljam da ih procjenjujem na taj način, jer sam prije svega, pisac, ali pisac koga veoma muči i preokupira situacija u Latinskoj Americi. Veoma često se to omakne dok pišem, svjesno ili nesvjesno. Ali u Deshoras, uprkos pričama u kojima se jasno naznačavaju ideološka i politička pitanja, mislim da se moje priče nisu promijenile. One su i dalje priče o fantastičnom.

Problem kod angažovanog pisca (izraz koji je sada u upotrebi) jeste da nastavi da bude pisac. Ukoliko ono o čemu piše pređe prosto u književnost sa političkim sadržajem, njegova vrijednost može biti veoma prosječna. To se dogodilo velikom broju pisaca. Dakle, problem je u balansu. Za mene, ono što radim mora uvijek biti književnost, najbolje što mogu. Čak i prevazići granice, ukoliko je to moguće. Ali, istovremeno, često i pokušati sve to uskladiti sa savremenom stvarnošću. A to je veoma teško izbalansirati.

Ali, da li namjeravate da ih izmiješate?

Ne. Ideje za priče koje su mi padale na pamet ranije bile su isključivo fantastičnog karaktera, dok se sada mnoge ideje zasnivaju na stvarnosti Latinske Amerike. U Deshoras, npr, priča o pacovima Satarsa je epizoda zasnovana na realnosti borbe protiv argentinskih geriljerosa. Problem je to pretočiti u tekst jer je čovjek cijelo vrijeme u iskušenju da nastavi sa pisanjem isključivo na političkom nivou.

Na koji način su takve priče prihvaćene? Da li se u velikoj mjeri razlikuje prijem od strane ljudi iz književnog od onih iz političkog miljea?

Naravno. Buržoaski čitaoci u Latinskoj Americi koji su ravnodušni prema politici ili koji se čak priklanjaju desnom krilu, pa, oni ne brinu o problemima koji mene zabrinjavaju – problemima eksploatacije, ugnjetavanja i slično. Ti ljudi žale što moje priče često imaju politički obrt. Ostali čitaoci, iznad svega mladi ljudi, koji dijele moja osjećanja, ovu potrebu za borbom i koji vole književnost, vole ove priče. Npr, „Apokalipsa u Solentinameu“ je priča koju ljudi iz Nikaragve iznova čitaju sa uživanjem. Kubanci takođe sa uživanjem čitaju „Susret“.     

Šta je uticalo na to da poslednjih godina budete više politički angažovani?

Zbog vojske u Latinskoj Americi više radim. Ako oni odu, ako bi došlo do promjene, onda bih se mogao malo odmoriti i raditi na pjesmama i pričama koje su isključivo književnog karaktera. Ali oni su ti zbog kojih radim. Što više su prisutni, više moram biti protiv njih.

Nebrojeno puta ste izjavili da doživljavate književnost kao igru. Na koji način?

Po mom mišljenju, književnost je vrsta igre. Dio je onoga što nazivamo razigranom stranom čovjeka koji se igra (homo ludens). Ali uvijek dodajem da čovjek mora biti obazriv jer postoje dvije vrste igre. Postoji npr, fudbal, koji je igra. A zatim postoje i igre koje su veoma duboke i ozbiljne, iako su istovremeno igre. Moramo imati u vidu da kada se djeca igraju, pri samom pogledu na njih vidimo da to shvataju veoma ozbiljno. Zabavljaju se, ali im je igranje važno jer predstavlja njihovu glavnu aktivnost. Kada odrastu, to će npr. biti njihova erotska aktivnost. Dok su mlađi, igra je jednako ozbiljna kao što će to biti ljubav deset godina kasnije. Sjećam se da mi je u djetinjstvu kada bi moji roditelji rekli: „U redu, dovoljno si se igrao, sada je vrijeme za kupanje“, to djelovalo potpuno idiotski jer sam kupanje doživljavao kao glupost. Nije mi bilo značajno, dok je igranje sa prijateljima bilo nešto što sam doživljavao ozbiljno. Na taj način doživljavam i književnost, kao igru, ali igru u koju čovjek može uložiti svoj život i zarad koje može učiniti sve.

Šta vas je podstaklo da se zainteresujete za fantastično, da li ste bili veoma mladi?

O, da. To je počelo još u djetinjstvu. Dok sam išao u osnovnu školu bio sam veoma iznenađen što većina mojih drugara nije imala osjećaj za fantastično. Bili su veoma realistični. Shvatali su stvari doslovce… ovo je biljka, ono je fotelja. A ja sam već posmatrao svijet kao nešto što je promjenljive prirode. Za mene stvari nisu bile definisane na taj način, nisu postojale etikete. Moja majka koja je veoma maštovita žena puno mi je pomogla. Umjesto da mi kaže: „Ne, ne, trebalo bi da se uozbiljiš“, bila je zadovoljna što sam veoma maštovit, a kada sam se okrenuo svijetu fantastičnog, pomogla mi je tako što mi je dala knjige. Tako sam u uzrastu od 9 godina pročitao Edgara Alana Poa prvi put. Tu knjigu sam ukrao kako bih je pročitao jer majka to nije željela, smatrala je da sam previše mlad i bila je u pravu. Knjiga me je prestrašila, pa sam bio bolestan tri mjeseca jer sam vjerovao u sve što piše; dur comme fer, kako kažu Francuzi. Za mene je fantastično bilo savršeno prirodno. Kada sam pročitao priču sa temom fantastičnog, nije bilo sumnje. Tako su stajale stvari. Kada bih te knjige posudio svojim prijateljima, govorili bi: „Ali, ne, više volimo da čitamo kaubojske priče.“ Naročito u tom periodu. Nisam to razumio. Više mi se dopadao svijet natprirodnog, fantastičnog.


Kad hronopije pevaju svoje omiljene pesme, toliko se oduševe da često puste da ih pregaze kamioni i biciklisti, padaju kroz prozor, izgube ono što su nosili u džepovima, pa čak ne znaju ni koji je dan u nedelji.
Kad neki hronopija peva, nade i fame dolaze da ga slušaju mada ne razumeju mnogo njegovo ushićenje i uglavnom se malkice skandalizuju.

Kada ste nakon mnogo godina preveli kompletna Poova djela, da li ste kroz takav vid čitanja otkrili nove stvari?

Mnoge, mnoge stvari. Za početak, proučio sam njegov jezik koji izrazito kritikuju Englezi i Amerikanaci jer ga smatraju previše baroknim, ukratko, prekoravaju ga na različite načine. Dakle, s obzirom na to da nisam ni Englez, a ni Amerikanac, posmatram ga iz druge perspektive. Znam da sadrži aspekte koji su zastarjeli i prenaglašeni, ali to nije značajno u poređenju sa njegovom genijalnošću. Samo je izraziti genije mogao napisati „Pad kuće Ušer“ u to vrijeme. U „Ligeji“, „Bernis“ ili „Crnoj mački“, bilo kojoj od njih, vidljiv je istinski genije za fantastično i natprirodno. Trebalo bi još pomenuti da sam juče otišao kod prijatelja koji živi u ulici Edgara Alana Poa. Tamo se nalazi ploča sa natpisom, „Edgar Alan Po, engleski pisac.“ On uopšte nije bio Englez! Želio sam to naglasiti jer bi trebalo promijeniti ploču. Obojica ćemo protestovati!

U vašim pričama, pored fantastičnog takođe se javlja i istinska srdačnost i naklonost prema likovima.

Određeni čitaoci i kritičari su mi to takođe rekli. Da sam prilično blagonaklon prema likovima dok su djeca i adolescenti, što je tačno. Ophodim se prema njima sa puno ljubavi. Smatram ih veoma živim u svojim romanima i pričama. Dok pišem priču u kojoj je lik adolescent i sam sam adolescent.

Da li je većina vaših likova zasnovana na ljudima koje ste poznavali?

Ne bih rekao da je u pitanju većina, ali postoji nekoliko njih. Veoma često se pojavljuju likovi koji su kombinacija dvoje ili troje ljudi. Kreirao sam ženske likove na osnovu dvije žene koje sam poznavao. Na taj način liku iz priče ili knjige dodijeljena je kompleksnija i komplikovanija ličnost, jer proizilazi iz dvije različite žene.

Da li je takav slučaj i sa Magom u Školicama?

Pa, njen lik se zasniva na jednoj ženi, uz mnogo psiholoških karakteristika koje su u potpunosti izmišljene. Ne moram zavisiti od stvarnosti da bih pisao realne stvari. Izmišljam ih i one postaju stvarne pri pisanju. Veoma često mi je zabavno jer književni kritičari, naročito oni koji su akademci, smatraju da pisci uopšte nisu maštoviti. Oni misle da na pisce uvijek nešto utiče. Pronalaze cijeli niz uticaja. Uticaji zaista postoje, ali ovi kritičari zaboravljaju jednu stvar a to je zadovoljstvo izmišljanja, čistog pronalaska. Znam ko su moji uzori. Uticaj Edgara Alana Poa je veoma prisutan u određenim pričama. Ali u svim ostalim, ja sam taj koji stvara.

Da li upotrebljavate tu kombinaciju kada je potrebno razraditi lik? Kako dolazi do toga?

Stvari ne funkcionišu na taj način. Likovi su oni koji određuju moj pravac. Takoreći, vidim lik, tu je i prepoznajem nekoga koga sam poznavao, a povremeno je to kombinacija dvije osobe, ali tu je kraj. Nakon toga, lik se ponaša po sopstvenom nahođenju. On izgovara stvari… Nikada ne znam šta će moji likovi reći dok pišem dijaloge. Zaista, to je njihova stvar. Ja samo kucam na pisaćoj mašini ono što oni izgovaraju. Ponekad se smijem ili bacim stranicu jer kažem, „Eto, rekli ste nešto smiješno. Gotovo.“ Zatim ubacim drugu stranicu i opet započnem dijalog, ali se ne bavim izmišljotinama. Zaista, ne izmišljam ništa.

Dakle, likovi koje ste poznavali nisu oni koji vas podstiču na pisanje?

Ne, uopšte ne. Često imam ideju za priču kada još uvijek likovi nisu formirani. Imam čudnu ideju: nešto će se dogoditi u kući na selu. Vizualizujem kada pišem, vidim sve. Tako, vidim tu kuću na selu, a zatim iznenada počinjem da situiram likove. U tom trenutku, jedan od likova može biti neko koga sam poznavao. Ali to nije sigurno. Na kraju, većina mojih likova nije stvarna. Npr, u mom slučaju, ima mnogo autobiografskih referenci u liku Oliveire u Školicama. To nisam ja, ali ima mnogo mojih osobina. Osobina iz perioda mojih boemskih dana u Parizu, prvih godina boravka ovdje. Ali, čitaoci koji tumače Oliveiru kao Kortasara u Parizu bi se prevarili. Ne ne, ja sam bio potpuno drugačiji.

Da li je ikada ono o čemu pišete u dodiru sa nečim što je autobiografskog karaktera?

Ne volim autobiografiju. Nikada neću napisati memoare. Zainteresovan sam za autobiografije drugih, ali ne i za svoju. Veoma često, pak, kada imam ideje za roman ili priču, postoje trenuci u mom životu, situacije koje bi se tu mogle prirodno postaviti. U priči Deshoras, pominje se dječak koji je zaljubljen u sestru svog druga koja je starija od njega, a to je nešto što sam i sam doživio. Mali dio te priče je autobiografski, ali od tog trenutka, preovlađuje fantastično ili imaginarno.

Čak ste i pisali o potrebi za memoarima pisaca iz Latinske Amerike. Zašto onda ne želite da napišete svoje?

Ako bih napisao svoju autobiografiju, morao bih biti pravičan i iskren. Ne mogu napisati imaginarnu biografiju. Na taj način, bavio bih se poslom istoričara, sopstvenog istoričara a to mi je dosadno jer volim da stvaram, maštam.

U Raju Hosea Lesama Lime, Semi (protagonista) kaže da je „za barok… postojala istinska zainteresovanost u Španiji i Latinskoj Americi.“ Zašto mislite da je tako?

Ne mogu odgovoriti kao ekspert. Barok je bio izuzetno značajan u umjetnosti i književnosti  Latinske Amerike. On može ponuditi izuzetnu raskoš; dopušta da se mašta vine i zakovitla u svim pravcima, poput dekorativnih anđela u baroknoj crkvi i slično, ili u baroknoj muzici. Ali, pomalo nemam povjerenja u barok u Latinskoj Americi. Barokni pisci se često veoma lako prepuštaju pisanju. Oni na pet strana pišu o nečemu što se može objasniti na jednoj, što bi bilo bolje. Vjerovatno se i ja svrstavam u barok jer sam iz Latinske Amerike, ali sam uvijek bio nepovjerljiv prema njemu. Ne dopadaju mi se bujne, proširene rečenice prepune pridjeva i opisa čiji šum odjekuje u čitaočevom uhu. Svjestan sam, naravno, da je to veoma šarmantno, veoma lijepo, ali to nisam ja. Više sam na strani Horhea Luisa Borhesa u tom pogledu. On je uvijek bio neprijatelj baroka; kao da je kliještima zategao svoje pisanje. Zapravo, moj stil pisanja je drugačiji od Borhesovog, ali ogromna lekcija koju sam od njega naučio je ona o ekonomičnosti. Budući da sam bio veoma mlad kada sam počeo da ga čitam, naučio me je da nije neophodno pisati te dugačke rečenice koje su se završavale nekom nejasnom mišlju. Da neko može reći ono što želi na ekonomičan način, ali veoma lijep ekonomičan način. U tome je vjerovatno razlika između biljke koja bi mogla predstavljati barok sa svojim višestrukim listovima a koja je veoma lijepa i dragog kamena, kristala, koji je po mom mišljenju ipak ljepši.

U vašem pisanju redovi odišu muzikalnošću. Da li obično čujete riječi dok ih pišete?

O, da, čujem ih i znam da dok pišem – ako se upustim u priču, pišem veoma brzo, kako bih kasnije mogao izvršiti reviziju. Nikada neću ubaciti riječ koja mi se ne dopada. Postoje riječi koje ne volim, ne samo grube riječi, njih koristim kada moram; ne godi mi zvuk, struktura riječi. Na primjer, sve one riječi iz pravnog i administrativnog jezika redovno su prisutne u literaturi. Rijetko ih koristim jer mi se ne dopadaju.

Čarli Parker je bio nadahnuće za Kortasarov kratki roman Progonitelj.

Ne, ne mogu ih zamisiti u Vašim rečenicama.

Na kraju, to je pitanje muzike. Više volim muziku od književnosti, rekao sam to mnogo puta, i ponoviću, a po mom mišljenju, pisanje odgovara ritmu, otkucaju srca, muzičkom pulsiranju. Tu je moj problem sa prevodima jer prevodioci mojih knjiga ponekad nisu svjesni da postoji ritam, oni prevode značenje riječi, a meni je potreban taj zamah, taj pokret kojim moji redovi odišu. Inače, priča ne zvuči onako kako bi trebalo. Iznad svega, određenim trenucima u pričama neophodno je upravljati muzički jer na taj način oni izražavaju svoje pravo značenje. Nije u pitanju ono o čemu govore, već način na koji to čine.

Ali, teško je istovremeno biti usklađen sa muzičkim ritmom i ekonomičan kao kristal.

Da, naravno, veoma je teško. Ali onda se sjetim naročito nekih muzičkih djela kojima je to pošlo za rukom. Najbolja djela Johana Sebastijana Baha ekonomična su a ujedno i muzički raskošna. A u džez solu, pravom džez solu, solu Lestera Janga, na primjer, taj trenutak je ispunjen slobodom, inventivnošću, ali postoji i precizna ekonomičnost koja ima svoj početak i kraj.  Za razliku od osrednjih džez muzičara koji sviraju tri četvrine časa jer nemaju šta da kažu, i upravo iz tog razloga sam veoma kritički nastrojen prema određenim formama modernog džeza. Pošto nemaju ništa više da kažu, oni nastavljaju da popunjavaju prostor. Armstrongu, Elingtonu ili Čarliju Parkeru bila su dovoljna samo dva ili tri minuta da postignu isto što i Bah, upravo potpuno isto što i Johan Sebastijan Bah i Mocart. Doživljavam pisanje na sličan način, trenutak iz priče mora predstavljati predivni solo. To je improvizacija, ali improvizacija obuhvata i stvaranje i ljepotu.

Na koji način počinju vaše priče? Nekom posebnim stavkom, slikom?

U mom slučaju, priče i romani mogu početi bilo gdje. Ali, na nivou pisanja, u trenutku kada počnem da pišem, priča se već komešala u meni određeno vrijeme, nekada i nedjeljama. Ali ne na jasan način; već više kao neka opšta ideja priče. Kao kuća sa crvenom biljkom u jednom uglu i tada znam da je tamo i stari čovjek koji šeta po svojoj kući i to je sve što znam. Tako se stvari odvijaju. A zatim tu su i snovi, jer u toku tog perioda moji snovi su puni referenci i aluzija vezanih za radnju priče. Ponekad je cijela priča u snu. Jedna od mojih prvih priča koja je bila veoma popularna, „Zaposjednuta kuća“, potiče od moje noćne more. Ustao sam i napisao je. Ali, u suštini, one su fragmenti referenci. To jest, moja podsvijest je u procesu razrade priče. Priča biva napisana unutar nje. Stoga, kada kažem da mogu početi bilo gdje, to je zato što ne znam šta je početak, a šta kraj. Počinjem da pišem i to je konačno početak, ali još nisam odlučio da priča mora početi na taj način. Ona tu počinje i nastavlja se. Veoma često nemam jasnu sliku završetka, ne znam šta će se dogoditi. Vremenom, kako priča teče, stvari postaju jasnije i iznenada vidim na koji način će se završiti.

Dakle, vi otkrivate priču u toku pisanja?

Tako je. Pomalo je otkrivam u toku pisanja. Tu se takođe javlja analogija, čini mi se, kao što je slučaj kod improvizacije u džezu. Nećete pitati džez muzičara, „Ali, šta ćeš svirati?“ Nasmijaće vam se. On prosto ima temu, niz akorda koje mora ispoštovati, a zatim uzima svoju trubu ili saksofon i počinje da svira. Ali nema ni najmanju ideju… nije u pitanju ideja. To su različita unutrašnja pulsiranja. Nekada ispadne dobro, a nekada ne. Pomalo me je sramota da potpišem svoje priče. Romane ne, jer sam na njima mnogo radio; u pitanju je kompletna građevina. Ali kao da mi priča pomalo diktira nešto što se nalazi u meni, ali nisam ja onaj koji snosi odgovornost. Pa, i u tom slučaju su moje i trebalo bi da ih prihvatim!

Da li postoje neki određeni aspekti prilikom pisanja priče koji vam uvijek zadaju probleme?  

U suštini ne, jer kao što sam i objasnio priča je već negdje napisana u meni. Ima svoju dimenziju, strukturu, biće veoma kratka ili prilično duga, kao da je sve već unaprijed određeno. Ali poslednjih godina počeo sam da se susrećem sa određenim problemima. Više razmišljam nad stranicom. Sporije pišem. Oskudnije. Neki kritičari su mi zamjerili zbog toga, rekli su mi da se sve više i više gubi elastičnost u mojim pričama. Kažem ono što želim ali uz veću ekonomičnost kada su u pitanju sredstva. Ne znam da li je to dobro ili loše. U svakom slučaju, to je način na koji sada pišem.

Rekli ste da kada su u pitanju romani, radi se o kompletnoj građevini. Da li to znači da je rad na njima drugačiji?

Prvo što sam napisao u Školicama bilo je poglavlje koje se sada nalazi u sredini. Radi se o poglavlju u kome likovi postavljaju dasku kako bi prešli sa jednog prozora na drugi (poglavlje 41). Dakle, napisao sam to ne znajući zašto. Vidio sam likove, vidio sam situaciju, radnja se dešavala u Buenos Airesu. Bilo je veoma toplo, sjećam se, i sjedio sam pored prozora za pisaćom mašinom. Vidio sam situaciju u kojoj je momak pokušao da nagovori svoju ženu da pređe preko daske kako bi uzela nešto nevažno, neke eksere, jer on to sam neće učiniti,. To je zvučalo potpuno besmisleno. Napisao sam sve to na prilično dugih četrdeset strana, a kada sam završio rekao sam sebi: „U redu, ali šta sam uradio? Jer, to nije priča. Šta je to?“ A zatim sam shvatio da sam počeo pisati roman, ali nisam mogao nastaviti. Morao sam se zaustaviti na tom mjestu i napisati cijelo poglavlje iz Pariza koje se dešavalo prije toga. Tj, cijelu Oliveirinu pozadinu jer kada sam napisao poglavlje sa daskom pomalo sam u tom trenutku razmišljao o sebi. Vidio sam sebe kao lika jer je Oliveira u tom trenutku bio prilično nalik meni. Ali da bih na taj način napisao roman, morao sam se vratiti unazad kako bih mogao nastaviti dalje.

U tom trenutku bili ste u Buenos Airesu.

U tom trenutku, jer nakon toga cijela knjiga je napisana ovdje. Ovo poglavlje sam napisao u Buenos Airesu.

Odmah ste shvatili da će to biti roman.

Odmah sam shvatio da će to biti roman o gradu. Htio sam u prvom dijelu opisati Pariz kakav sam poznavao i volio. To će takođe biti roman o odnosima između nekoliko likova, ali nadasve o problemima, Oliveirinim metafizičkim potragama koje su u tom periodu bile i moje. Jer tada sam bio potpuno zaokupljen estetikom, filozofijom i metafizikom. Istorija i politika me nisu interesovale. U Školicama ne postoji referenca na dešavanja u Latinskoj Americi i njene probleme. Tek kasnije sam to otkrio.

Često ste govorili da vas je Kubanska revolucija podstakla na to.

I sada to kažem.

Da li u velikoj mjeri vršite reviziju dok pišete?

Veoma malo. To proizilazi iz činjenice da se priča već uveliko rađala u meni. Kada vidim grube skice nekih svojih prijatelja gdje je sve revidirano, promijenjeno, ispremetano, svuda su strelice…ne, ne, ne. Moji rukopisi su veoma čisti.

Kakve su vaše navike dok pišete? Da li su se određene stvari promijenile?

Postoji jedna stvar koja se nije promijenila i nikada neće, a to je potpuna anarhija i nered. Uopšte nemam metod. Kada poželim da pišem priču, zanemarim sve ostalo i pišem priču. A ponekad dok to radim, u narednih mjesec ili dva napisaću dvije ili tri priče. U suštini, javljaju se u nizu. Dok pišem jednu postajem prijemčiviji, a zatim razaznajem i drugu. Vidite kakve opise koristim, ali to je tako, radi se o tome gdje se priča smjesti u meni. Ali nakon toga, može proći godina a da ne napišem ništa što spada u književnost, ništa. Trebalo bi takođe dodati da u ovih nekoliko poslednjih godina veći dio svog vremena proveo sam za pisaćom mašinom pišući političke članke. Tekstovi koje sam napisao o Nikaragvi distribuirani su putem sindikalnih novinskih agencija, sve što sam napisao o Argentini, i nemaju nikakve veze sa književnošću. U pitanju su vojne stvari.

Da li imate omiljena mjesta za pisanje?

Zapravo, ne. Na početku, dok sam bio mlađi i fizički otporniji, ovdje u Parizu na primjer veliki dio Školica napisao sam u kafeima. Buka mi nije smetala i naprotiv, mjesto mi je odgovaralo. Mnogo sam radio tamo, čitao ili pisao. Ali sa godinama, postao sam komplikovaniji. Pišem kada sam siguran da ću imati mir. Ne mogu da pišem ako odnekud dopire muzika, ne dolazi u obzir. Muzika je jedno, a pisanje nešto sasvim drugo. Potreban mi je određeni mir, ali hotel, ponekad avion, kuća prijatelja ili ovdje kod kuće su neka od mjesta gdje mogu pisati.

Pređimo na Pariz. Kako ste skupili hrabrost da se spakujete i preselite u Pariz prije trideset godina?

Hrabrost? Ne, nije bilo potrebno puno hrabrosti. Prosto sam morao prihvatiti ideju da dolazak u Pariz i rušenje mostova sa Argentinom u tom periodu značilo je biti siromašan i imati probleme kada je zarada u pitanju. Ali, to me nije zabrinjavalo. Znao sam da ću se na ovaj ili onaj način snaći. Prvenstveno, došao sam jer su me Pariz i francuska kultura u cjelini privlačili. Strastveno sam čitao francusku književnost u Argentini. Iz tog razloga, želio sam da budem ovdje i upoznam ulice i mjesta koja se pominju u knjigama, romanima. Da prođem Balzakovim ili Bodlerovim ulicama. Bilo je to veoma romantično putovanje. Bio sam, a i sada sam veoma romantičan. Moram biti prilično oprezan kada pišem jer veoma često bih mogao zaći u… ne bih to nazvao lošim ukusom, možda ne, ali pomalo u pravcu pretjeranog romatizma. Stoga, mora postojati obavezna kotrola kada je u pitanju pisanje, ali u privatnom životu nije potrebno da se kontrolišem. Zaista sam veoma sentimentalan, veoma romantičan. Veoma sam srdačan i mogu pružiti puno nježnosti. Ono što sada pružam Nikaragvi je nježnost. Takođe je i političko ubjeđenje da su sandinisti u pravu u onome šta rade i da vode borbu vrijednu poštovanja. Ali nije u pitanju samo politička ideja. Radi se o ogromnoj nježnosti jer su u pitaju ljudi koje volim. Kao što volim Kubance i Argentince. Dakle, sve to spada u moj karakter i morao sam biti obazriv prilikom pisanja. Naročito u periodu kada sam bio mlad, pisao sam sentimentalne priče. To je bio pravi romantizam, rimska ruža. Moja majka bi ih čitala i plakala.

Skoro sve što ste napisali a ljudima je poznato, datira od vašeg dolaska u Pariz. Ali napisali ste mnogo toga i ranije, zar ne? Nekoliko stvari je već bilo objavljeno.

Kortasar u Parizu.

Pišem od kada sam imao devet godina, ali i u toku perioda adolescencije i rane mladosti. U svojoj ranoj mladosti već sam bio u stanju da pišem priče i romane što mi je pokazalo da sam na pravom putu. Ali nisam želio da ih objavljujem. Bio sam prilično strog prema sebi, a i danas sam takav. Sjećam se da bi moji vršnjaci čim bi napisali nekoliko pjesama ili kratki roman odmah tražili izdavača. A njihov rad je bio loš, osrednji jer mu je nedostajalo zrelosti. Govorio bih sebi: „Ne, ti nećeš objavljivati. Drži se toga.“ Neke stvari sam zadržao a ostale bacio. Kada sam se ipak odlučio za objavljivanje po prvi put, imao sam preko trideset godina; neposredno prije odlaska u Francusku. U pitanju je bila moja prva zbirka priča, Zverinjak koja je objavljena 1951. godine, istog mjeseca kada sam brodom došao ovdje. Prije toga objavio sam kratki tekst pod nazivom Los Reyes, u formi dijaloga. Prijatelj koji je imao mnogo novca i izdavao mali broj primjeraka za sebe i svoje prijatelje poveo me je sa sobom i napravio privatnu ediciju. I to je sve. Ne, ima još nešto – grijeh iz mladosti – knjiga soneta. Objavio sam je samostalno, ali pod pseudonimom.

Vi ste pisac tekstova na tango albumu Trottoirs de Buenos Aires koji je nedavno objavljen. Šta vas je navelo da pišete tekstove za tango?

Pa, ja sam dobar Argentinac i nadasve portenjo, tj. stanovnik Buenos Airesa jer je to luka. Tango je bio naša muzika, odrastao sam u takvoj atmosferi. Slušali smo tango numere na radiju jer je radio bio aktuelan kada sam bio mlađi i odmah su na njemu puštali tango numere. Neki ljudi iz moje porodice, moja majka i tetka svirale su ih na klaviru i pjevale. Na radiju smo počeli da slušamo Karlosa Gardela i sjajne pjevače iz tog vremena. Tango je postao dio moje svijesti i muzika koja me ponovo vraća u madost i Buenos Aires. Zato sam previše upetljan u tango. Istovremeno sam bio i veoma kritičan jer nisam od onih Argentinaca koji vjeruju da je tango čudo nad čudima. Mislim da je tango u suštini, naročito uz džez, veoma jednostavna muzika. Veoma jednostavna, ali prelijepa. Poput onih biljaka koje su prilično proste i ne mogu se uporediti sa orhidejom ili ružom, ali posjeduju u sebi izvanrednu ljepotu. Prethodnih godina, s obzirom na to da imam divne prijatelje koji ovdje sviraju tango – Kvartet Cedron, i dobri bandoneon svirač Huan Hose Mosalini – zajedno sa njima slušao sam tango i pričao o njemu. Zatim se jednog dana pojavila pjesma za koju bi se možda mogla osmisliti muzika, zaista nisam znao. A onda, prebirajući po neobjavljenim pjesmama jer većina mojih pjesama nije objavljena, pronašao sam neke kratke pjesme koje bi ovi momci mogli uskladiti sa muzikom, što su i učinili. Takođe smo učinili i obrnuto. Sedron mi je dao muzičku temu, poslušao sam je i napisao za nju riječi. Prema tome, pisao sam u oba pravca: i muziku i tekst.

U biografskim bilješkama u vašim knjigama, piše da amaterski svirate trubu. Da li ste svirali sa nekim grupama?

Ne, to je zapravo legenda koju je izmislio moj veoma drag prijatelj Pol Blekburn koji je nažalost preminuo veoma mlad. Znao je da kod kuće pomalo sviram trubu, za svoju dušu. Uvijek bi mi govorio: „Ali, trebalo bi da se nađeš sa nekim muzičarima da svirate zajedno.“ Odgovorio bih mu: „Ne“, kao što Amerikanci kažu: „Nisam adekvatno opremljen.“ Nisam znam da sviram, svirao sam za svoj groš. Pustio bih ploču Dželija Rol Mortona ili Armstronga ili Elingtona iz ranijeg perioda gdje je lakše pratiti melodiju, naročito kad je bluz u pitanju, gdje postoji šema. Zabavljao bih se slušajući njihovo sviranje uz zvuke svoje trube. Svirao sam uz njih… ali svakako ne i sa njima. Nikada se nisam usudio da priđem džez muzičarima; sada je moja truba negdje izgubljena u nekoj sobi. Blekburn je to stavio u nekom od dodataka knjige. I iz razloga što postoji moja slika kako sviram trubu, ljudi su mislili da zaista umijem dobro da sviram. Kao što nisam želio da objavljujem dok ne budem siguran, ista stvar je bila i sa trubom. Ali taj dan nikada nije došao.

Možda nije zaista bio virtuoz na trubi, ali je majstorski pozirao.

Da li ste radili na još nekim romanima nakon Manuelove knjige?

Nažalost, ne, iz razloga koji su veoma jasni. Zbog političkog rada. Po mom mišljenju, roman zahtijeva koncentaraciju i određeni period vremena, najmanje godinu dana kako bi se radilo na miru bez odustajanja. A sada, to ne mogu. Prije nedjelju dana nisam znao da ću za tri dana ići u Nikaragvu. Kada se vratim, ne znam šta će se dešavati dalje. Ali ovaj roman je već napisan. Tu je, u mojim snovima. Cijelo vrijeme sanjam o njemu. Ne znam šta se dešava u njemu, ali imam ideju. Kao i u pričama, znam da će biti nešto prilično dugo i da će sadržati elemente fantastičnog ali ne u prevelikoj mjeri. Biće, recimo, istog žanra kao Manuelova knjiga gdje su kombinovani fantastični elementi, ali neće biti politička knjiga. Biće to čista književnost. Nadam se da će mi život pružiti neku vrstu oaze mira, makar ta oaza bila ova soba i period od godinu dana, samo tražim godinu dana. Ali dok ove barabe, Honduranci, somocisti i Regan uništavaju Nikaragvu, nemam svoju oazu. Ne mogu početi da pišem jer bih bio opsjednut time cijelo vrijeme. To predstavlja najveći prioritet.

Može biti prilično teško kao što je to i slučaj kada je potrebno odabrati prioritete između života i književnosti.

Da i ne. Zavisi od vrste prioriteta. Ako su prioriteti slčni onima koje sam upravo pomenuo, a koji se tiču moralne odgovornosti pojedinca, složio bih se, ali, poznajem mnogo ljudi koji uvijek kukaju, „O, želio bih da napišem roman ali moram da prodam kuću a zatim tu su i porezi, šta da radim?“ Koji imaju razloge poput, „Radim u kancelariji cijeli dan, kako očekujete da pišem?“ Ja sam radio cijeli dan u UNESCO-u a zatim bih došao kući i pisao Školice. Ako neko želi da piše, on i piše. Ako je neko osuđen na pisanje, on i piše.

Da li još uvijek radite kao prevodilac ili tumač?

Ne, sa tim je gotovo. Vodim veoma jednostavan život. Nije mi potrebno mnogo novca za stvari koje volim: ploče, knjige, duvan. Zato sada mogu živjeti od prihoda od autorskih prava. Moja djela su prevedena na toliko jezika da primam dovoljno novca za život. Moram biti malo oprezan, ne mogu izaći i kupiti sebi jahtu, ali pošto apsolutno nemam namjeru da kupim jahtu…

Da li ste uživali u svojoj slavi i uspijehu?

Ah, slušajte, reći ću nešto što ne trebalo jer niko ne bi povjerovao, ali uspijeh mi ne pričinjava zadovoljstvo. Drago mi je što mogu živjeti od onoga što napišem, pa se moram nositi sa popularnom i kritičkom stranom uspijeha. Ali kao čovjek, bio sam mnogo srećniji dok nisam bio poznat, mnogo srećniji. Sada ne mogu otići u Latinsku Ameriku ili Španiju, a da me ne prepoznaju na svakih deset metara i zatraže autograme, zagrljaje. To je veoma dirljivo jer se radi o čitaocima koji su pretežno veoma mladi. Srećan sam što vole ono što radim, ali je prilično stresno za mene kada je u pitanju privatnost. Ne mogu otići na plažu u Evropi; za pet minuta pojavi se fotograf. Izgledam tako da je nemoguće maskirati se; da sam niži mogao bih se obrijati i staviti naočare za sunce, ali sa svojom visinom i dugim rukama prepoznaju me izdaleka. Sa druge strane, ima mnogo lijepih stvari: bio sam u Barseloni prije mjesec dana i prolazio gotskom četvrti jedne večeri, gdje se nalazila i veoma lijepa Amerikanka, koja je veoma dobro svirala gitaru i pjevala. Sjedjela je na zemlji i na taj način zarađivala za život. Pomalo je zvučala kao Džoan Baez. Imala je vrlo čist glas. Grupa mladih ljudi iz Barselone ju je slušala. Zaustavio sam se da je čujem, ali sam ostao u sjenci. U određenom trenutku, jedan od ovih mladih ljudi koji je imao oko dvadeset godina, veoma mlad, veoma zgodan prišao mi je. Držao je tortu u ruci. Rekao je: „Hulio, uzmi parče.“ Uzeo sam parče, pojeo ga i rekao mu: „Hvala ti puno što si prišao i dao mi parče.“ Odgovorio mi je: „Slušaj, dao sam ti tako malo u poređenju sa onim što si ti meni pružio.“ Rekao sam, „Ne govori to, ne govori to,“ zagrlili smo se i on se udaljio. Dakle, takve stvari su najveća naknada za moj književni rad. Da dječak ili djevojčica priđu da razgovaraju sa vama i ponude vam parče torte. To je predivno. Vrijedno je svog truda uloženog u pisanje.

***

Pročitaj u originalu: https://www.theparisreview.org/interviews/2955/julio-cortazar-the-art-of-fiction-no-83-julio-cortazar
Autor intervjua: Džejson Vajs

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

Ibeyi, bliznakinje koje muzikom prkose smrti

Ibei: Bliznakinje koje muzikom prkose smrti

Lisa Kende i Naomi Dijas se međusobno dopunjuju kako bi objedinile karipsku tradiciju i elektroniku koja dominira na njihovom drugom albumu Ash.

Bliznakinje Lisa Kende i Naomi Dijas u svojoj DNK nose i muzičku i etničku mešavinu, ali to ne znači da su identične. Kako u muzici, tako i u razmišljanju, međusobno se dopunjuju kako bi dale konačan oblik karipskoj tradiciji i elektronici koja je prisutna na njihovom drugom albumu Ash.

Prva stvar koja se obično ističe u vezi sa Ibeyi jeste upravo ta krvna veza – nije slučajnost što na jorubskom jeziku ibeyi označava bliznakinje – i, u teoriji, trebalo bi da su veoma slične. Međutim, nakon
jedva pola sata nakon što smo ih upoznali, jasno je da ih mnoge stvari razdvajaju. Lisa je prijemčiva, zbog čega preuzima vodeću ulogu u razgovoru, čak i u muzici. Naomi, s druge strane, može izgledati odsutno dok je ne zainteresuje razgovor, a onda ulaže svu energiju u odgovor. „Mi smo jin i jang. Ona je proračunata, a ja sam osetljiva, ona je melodija, ja sam ritam”, objašnjava Naomi, dok obe entuzijastično uzvikuju: „Mi smo sušta suprotnost!” Naomi naravno misli na to da je ona zadužena za ritam Ibeyi, dok je Lisa glavni vokal i klavijaturistkinja. Njihova muzika je raznolika i egzotična kao i krv koja im teče kroz vene. Njihov otac, perkusionista, Migel Anga Dias, razvio je svoju karijeru u legendarnoj kubanskoj grupi Buena Vista Social Club do svoje smrti 2006. godine, u 45. godini života. Njihova majka je francusko-venecuelanska pevačica Maja Dagnino. Iz prve ruke su imale kontakt sa džezom, soulom i različitim karipskim tradicijama koje se kombinuju sa sofisticiranom vizijom elektronike, popa, RnB-ja ili hip hopa.

Iako je prošlo samo dve i po godine od njihovog poznatog, istoimenog debi albuma, sada se njihov muzički ton prilično promenio. Taj projekat je, kaže Naomi, govorio o njihovom životu. „To je bilo predstavljanje. Ovaj album, međutim, govori o životu uopšte, u celom svetu.” Lisa dodaje: „Najveća promena bile su turneje od dve godine. Sada kada pišemo, čujemo ljude, obraćamo pažnju na njihove reakcije i to sve menja. Ovaj album je pisan za nastupe.”

Nekako se čini da je bio dug put koji je trebalo da im pomogne da se nose sa ranim gubitkom oca i mlađe sestre, Janire, koja je umrla 2013. godine od aneurizme u mozgu. Od tada one veruju u isceliteljsku moć muzike. „To nam je uvek pomagalo. Noću smo pevale za oca i za sestru i to nam je pomoglo da iznesemo album”, priznaje Lisa. „Kada mi treba odgovor, pustim neki film ili album, čitam… Umetnost i nastavnici koje sam imala mi daju odgovore. Umetnost je poslednja veza sa svetom, ono što nas ujedinjuje. Mnogo je lepo videti našu publiku koja je tako različita, svih boja i svih uzrasta, kako pevaju zajedno.”

Iskustvo takođe potvrđuje činjenicu da na njihovom prvom albumu nije bilo gostiju, dok na Ash ima dosta saradnika kao što su džez saksofonista Kamasi Vošington, legenda neo soula Mešel Ngedeoselo, multitalentovani Čili Gonsales, Mala Rodriges i čak njihova majka i menadžer, Maja, koja recituje pasus iz dnevnika Fride Kalo, na jednoj od najboljih pesama sa albuma, Transmission. „U početku nismo mogle da imamo saradnike…” Lisa počinje, a sestra je prekida: „Mogle smo, ali nismo htele.” Lisa nastavlja: „Nismo htele jer se nismo osećale tako jako, trebalo je da se usredsredimo na to da budemo zajedno i da iznedrimo prvi album. Sa tim iskustvom sada znamo ko smo, kuda želimo da idemo, kuda ne… Sa tom snagom možemo otvoriti vrata i možemo dozvoliti drugim osobama da uđu.” Zato su pozvale veliki broj umetnika kojima se odavno dive. „Skoro sve ih poznajemo. Poslale smo im pesme na kojima smo hteli da sarađujemo, ne ceo album. Za svakog smo tačno znale koju ćemo temu izabrati”, kaže Naomi.

Zapravo, gaditanska reperka Mala Rodriges razlog je njihove posete Barseloni. Snimili su video za pesmu Me Voy, a režiser je čuveni Menson iz producentske kuće Kanada, koji stoji iza C. Tangane i Rosalije. Rosalija ih fascinira. Kontrola nad videima i slikom koju žele da predstave svetu među njima prouzrokuje diskusiju. „Nismo uvek u skladu… Zavisi od režisera, ideje, od pesme…” kaže Lisa, da bi je njena sestra ubrzo ispravila. „Ne ostavljamo ih, moramo da vidimo sve što rade, posebno ako je digitalno.” Lisa završava, dodajući: „Slika koju prezentujemo je veoma važna, naročito zbog toga što smo mlade žene posvećene muzici.

Pitali smo ih i da li su u tom smislu naišle na neki problem. Njihova mišljenja se razlikuju kada je reč o slici koju treba da predstave svetu. Lisa to ovako vidi: „Moraš da budeš sigurna da se prenosi slika o tebi i tvojoj muzici onako kako stvarno jeste.” S druge strane, njena sestra se služi primerom Rosalijinog spota: „Da li u tom spotu predstavlja svoju muziku načinom na koji je odevena? Na kraju, mora biti ono kako si naumila u datom trenutku.”

Na kraju intervjua, obe imaju želju da još jednom razjasne sve. „Najvažnije je da se ljudi poistovete sa našom muzikom, pre nego što vide de smo mlade i da smo žene”, prokomentarisala je Lisa. Baš zbog toga, u njihovom prvom videu im se ne vidi lice. „U sledećem smo se videle, jer su se ljudi pitali ko smo. Rekle smo režiseru da ne želimo da se sve vrti oko toga ko smo mi ili oko odeće koju nosimo. Želimo da postoji nešto više i važnije od toga”, objašnjava Lisa, dok Naomi zaključuje: „Biti žena u ovom poslu podrazumeva određeni pritisak.”

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/elpais/2017/09/21/tentaciones/1505995323_536250.html

Autor teksta: Alvaro Garsija Montoliu
Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Remedios Varo, savremena vizionarka

U prvoj deceniji prošlog veka, jedna devojčica bademastih očiju poput mačjih i ljubopitljivog pogleda divi se sa radoznalošću minijaturi u kojoj se pripoveda istorija jedne porodice. Fascinira je Srednji vek, vizije Hildegarde fon Bingen, umetnice i intelektualke iz XI veka, crteži slikarke Ende, autorke Beata u Đironskoj katedrali. Tamo se u Anglesu 16. decembra 1908. godine sasvim slučajno rađa Remedios Varo. Njen je otac, inženjer, zbog posla dobio premeštaj u Kataloniju.

Još od malena Remedios sanja i crta. Razmišlja o putovanjima, dolascima i odlascima, u domu oblikovanom selidbama koje zahteva očevo zanimanje: porodica se 1913. seli u Alhesiras, tokom perioda u kojem otac radi u Larašeu (Maroko) i često prelazi moreuz kako bi ih video. Potom odlaze u Madrid. Na ista će putovanja otići i Varo i junaci koje crta: putovanja koja liče na izgnanstva, možda zato što je to sudbina vizionara, naročito onih sa darom da svakodnevno pretvore u nesvakidašnje.

To su i staze unutrašnjeg putovanja koje Varo u svojoj mašti iscrtava odmalena budući da je vaspitana u slobodarskom duhu. Uči da dizajnira tkanine i odeću, a otac joj usađuje strast prema prirodi i nauci: mineralima, cveću koje suši među stranicama knjiga, šetnjama po polju… Posle će na red doći fotoaparat, jedan od poklona koje Varo najviše ceni i kome se posvećuje sa ushićenjem.

Sredinom dvadesetih godina upisuje Akademiju San Fernando u Madridu gde upoznaje Herarda Lisaragu, snažno odanog Republici. Stupaju u brak 1930. godine. Paradoksalno, sloboda se iskazivala kroz čin venčanja, čak i u slučaju devojke iz liberalne porodice. Sa Lisaragom potom odlazi u Pariz u potrazi za idealima avangarde. Po povratku u Španiju, nakon što su se već smestili u Barseloni, započinje ljubavnu vezu sa Estebanom Fransesom. Bio je to prvi od njenih raskida sa strogim moralnim zapovestima toga doba.

Tih godina, zajedno sa Fransesom i Oskarom Domingesom, slikarom sa Kanarskih ostrva, Varo nesumnjivo kreće putem nadrealizma: los cadáveres exquisitos (prekrasni leševi) – vrsta igre u kojoj svaki učesnik napiše deo teksta ili nacrta deo figure nemajući u vidu kako su drugi doprineli, čime se održava kolektivna i nepredvidljiva priroda dela. Još uvek je stidljiva umetnica. „Tek je ponešto slikala tada, pomalo je crtala, a često smo provodili vreme radeći zajedno na prekrasnim leševima”, zapazio je pisac i umetnik Marsel Žan 1935. godine. Varo zarad kamuflaže bira da ostane u pozadini, ali ne da bi zadovoljila Bretonove težnje, kome žene odgovaraju samo kada su pokorne, već da bi mogla na miru da sanja.

Zapravo, Remedios Varo je bila sve samo ne pokorna kada se zaljubila u pesnika Benžamina Perea kojeg je upoznala u Barseloni. Pere je bio među prvim strancima koji su bili spremni da brane Republiku, tačno mesec dana po izbijanju Građanskog rata. Sa njim će deliti svakodnevicu i nedaće: „Nije lako živeti od slikarstva u Parizu. Radila sam mnoge poslove, između ostalog sam bila spikerka. Prevodila sam konferencije za Latinoamerikance”, objašnjava Varo u jednom intervjuu iz 1960. godine. Pominje da je, između ostalog, izrađivala falsifikate slika Đorđa de Kirika i čak i restauracije nekih dela. Ko zna da li su njeni različiti poslovi da bi zaradila nešto novca bili razlog tome što je počela da slika veoma kasno, tek pedesetih godina.

Izgnanstvo u Meksiko za Varo i Perea počinje, kao i za mnoge druge, ulaskom nacista u francusku prestonicu. U Meksiku su se nastanili posle dugog i bolnog putešestvija. Taj večni egzil Varo otelovljuje u slici Skitnica (El Vagabundo) Umetnica u Meksiku ostaje i nakon Pereovog povratka u Pariz, a tamo će se sprijateljiti sa drugom izgnanicom, Leonorom Karington. Obe su imale izvrstan smisao za humor i nesvakidašnju maštu koju su ponekad primenjivale na svoje čuvene vizionarske recepte. Dobar primer toga su Recepti i saveti za progon neugodnih snova, nesanice i pustinje živog peska ispod kreveta: „Dobro zategnite korset. Sedite pred ogledalo, smanjite napetost, nasmejte se, probajte brkove i šešire po svom ukusu.”

Ipak, zanimanje za magično i okultno prevazilazilo je te zabave kratkog daha; štaviše, zajedno su pokrenule projekat jednog pozorišnog dela u nadrealističkom maniru. Varo i Karington su se dosledno interesovale za alhemiju, transformativnu moć žena i njihov odnos sa prirodom. Čak bi se moglo reći da  deo ikonografije koju Varo istražuje u svojim slikama duguje razgovorima sa svojom prijateljicom, knjigama koje su čitale i duhovnoj potrazi u koju se se zajedno upustile. Ovako se prirodne nauke mešaju sa okultnim u delu Remedios Varo: vizije i predskazanja kojima obiluje njeno slikarsko stvaralaštvo i autobiografska dela u kojima preovladava izgnanstvo, preobraženje, putovanja, humor i izvestan opsesivni karakter ispunjen trenucima nesigurnosti i otuđenja.

I uprkos svemu, čak se i strahovi na kraju pretvaraju u ironiju; često komentariše svoje slike u pismima porodici i prijateljima. Takav je slučaj sa Ženom koja odlazi od psihoanalitičara (1960), gde se jedan od njenih pomalo androginih likova kreće kroz avetinjsku arhitekturu: „Ta gospođa izlazi od psihoanalitičara bacajući u bunar glavu svoga oca (kao što i treba učiniti nakon izlaska od psihoanalitičara). U korpi nosi druge psihološke otpatke: sat, simbol straha od kašnjenja, i tako dalje. Doktor se zove FJA (Frojd, Jung, Adler)”.

 

Čudnovata je to igra dvojnika u kojoj se Remedios Varo krije iza svojih likova, baš kao što se oni kriju iza nje. Kosa pretvorena u biciklu u Locomoción capilar, odeća pretočena u stolice u Tailleur pour dames ili kosti pileta, pauna i ribe, žice… koje se ustrojavaju u delo čovekolikog karaktera na jednoj stolici na slici De Homo Rodans. Slika je propraćena tekstom u kojem podražava pompezni stil učenjaka i potpisuje ga izmišljenim imenom tobož nemačkog antropologa, Hälikcio von Fuhrängschmidt. koji pripoveda o prvom kišobranu pronađenom među ruševinama Mesopotamije. Reč je o Bretonovoj nadrealističkoj igri dovedenoj do krajnjih posledica 1959. godine: biti drugi, uvek drugi i zabavljati se, vršiti egzorcizam protiv strahova i nesigurnosti. 

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/elpais/2016/01/25/eps/1453724279_168385.html
Autorka teksta: Estrelja de Dijego

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektor: Vuk Vuković

Tailleur pour dames (1957)
Žena odlazi od psihoanalitičara (1960)

Ljubavna priča Elise i Marsele, venčane u crkvi 1901. godine

Elisa i Marsela su se zaljubile i venčale. I to 1901. u crkvi. Rediteljka Isabel Kušet najavila je da će ovu istinitu priču preneti na filmsko platno, čija se premijera očekuje 2019. na Netfliksu.
Kako objašnjava Isaijas Lafuente u svojoj knjizi „Udružimo se sve zajedno” (Agrupémonos todas las mujeres), Marsela Grasija Ibeas i Elisa Sanćes Loriga upoznale su se u mladosti u La Korunji. Marselini roditelji nisu odobravali ovu vezu i poslali su je u Madrid. Ponovo su se susrele po završetku studija, kada su dobile posao kao učiteljice u dva susedna galisijska sela: Elisa u Kalou, Marsela u Dumbriji. Dve godine je Elisa svake noći pešaka prelazila dvanaest kilometara koja su razdvajala ova dva sela.
Umorne od skrivanja, sinulo im je kako da ozvaniče svoj odnos. Elisa je postala Mario. Ošišala je dugu kosu, zamenila suknju za pantalone i čak je izmislila kako je provela detinjstvo u Londonu sa bezbožnim ocem koji nije želeo da je krsti kada je bila dete.
Sveštenik parohije San Horhe nije posumnjao i, pošto je krstio Marija, obavio je venčanje 8. juna 1901. godine u pola osam ujutru. Provele su bračnu noć u motelu Korkubion.
Ali samo nekoliko dana kasnije, novine Glas Galisije (La Voz de Galicia) objavile su vest pod naslovom Brak bez muškarca. Dnevni list je izneo detalje o tome kako su posle venčanja supružnice „popile toplu čokoladu u kuminoj kući, išle u kupovinu i odmah potom otišle da ih uslika fotograf gospodin Selije”.

1517919269_445194_1517924003_sumario_normal
Objavljena vest o Elisi i Mariji u Glasu Galisije

Kako piše u knjizi „Elisa i Marsela: Izvan muškaraca”, autora Narsisa de Gabrijela, vest je dospela do novina čitave Španije i Evrope, sa naslovima poput Feljton u akciji: Dve žene se venčale. (El Imparsijal) i Španija, zemlja ludaka (El Eraldo de la Industria). Zapravo, kako nas podseća Lukas Platero, sociolog stručan za rodna pitanja, sve što znamo o ovoj priči znamo iz štampe.
Sama Emilija Pardo Basan osvrnula se na ovaj slučaj u časopisu Umetnička ilustracija, kako je to napisao Manuel Rivas u El Paisu, citirajući ovaj fragment: „Veština i odlučnost kojom je Elisa zaplela mrežu kako bi, takoreći, oslobodila svoju žensku ličnost, i zakonski stekla svojstvo muškarca, otkrivaju nesvakidašnju inteligenciju i predmet su čuđenja piscu koji bi jedva uspeo da smisli sličan zaplet.”
Marsela i Elisa nisu mogle da se vrate u Dumbriju. „Elisi / Mariju onemogućeno je da nađe posao, a obe su postale predmet rugla i ponižavane su zbog svoje seksualne orijentacije”, piše Lafuente. Otišle su u Porto gde su živele dok Marsela nije dobila ćerku, možda kako bi brak delovao verodostojnije. Tamo su zaustavljene i uhapšene, optužene za falsifikaciju dokumenata i travestiju. Proces izručivanja završio se razrešenjem krivice i oslobađanjem.
Godine 1902. otišle su u Buenos Ajres, gde su radile kao služavke, dok se Elisa nije udala za jednog starca, s nadom da će postati udovica i uživati u nasledstvu zajedno sa Marselom. Čovek je otkrio zaveru i stavio tačku na njihov plan. Tu se gubi trag obema ženama.

Poigravanje nerešenom pričom
Lukasa Platera, jednog od autora knjige Barbarismos Queer, veoma zanima kako će Kušet postaviti priču, imajući u vidu da se taj kontekst znatno razlikuje od sadašnjeg. Rediteljka bi mogla da se odluči da samo izloži ljubavnu priču dve žene i, „to bi i dalje bilo zanimljivo”, ali bi mogla da predstavi i „otvoreniji film, sa više mogućnosti i nerešenim pitanjima”. Na primer, da li je Elisa primer funkcinalnog tranvestizma ili je zaista želela da živi kao Mario? Gotovo ništa ne znamo ni o njihovom svakodnevnom životu, uključujući i to „da li su između sebe koristile zamenicu ona”. Ali Platero takođe upozorava na rizik da se znanja iz ovog prenesu u ono doba, imajući u vidu, na primer, da „do pedesetih godina nije čak ni postojala reč transseksualnost”.
Sociolog takođe smatra da ovo verovatno nije bio prvi slučaj tog tipa, ali „samo su nam poznata iskustva onih koji nisu uspeli da prođu neopaženo”. I dodaje: „Društvena kontrola i pretvaranje veoma su ukorenjene ideje u našoj kulturi. Retko se može odabrati način života, a da to ne bude kroz sakrivanje.” Još uvek se sa neodobravanjem gleda na raznolikost i kritikuje se svako ko „izađe iz ormara i ko se ne oseća ugodno u svom telu; još uvek smeta što žene imaju dlake na telu i što nisu svi heteroseksualni ili monogamni…” Odnosno, i dalje kažnjavamo one koji se osmele da donesu odluku.

***

Pročitaj u originalu: https://verne.elpais.com/verne/2018/02/06/articulo/1517919269_445194.html
Autor teksta: Hajme Rubio Henkok
Fotografije preuzete sa sajta: https://verne.elpais.com/

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Crtež Džona Koltrejna koji ilustruje matematiku muzike

U mnogim javnim predavanjima, kao i u svojoj knjizi Džez fizike, fizičar i saksofonista Stivon Alegzander tvrdi da su Albert Ajnštajn i Džon Koltrejn imali mnogo toga zajedničkog. Alegzander nam posebno skreće pažnju na takozvani „Koltrejnov krug” koji podseća na ono što bi svaki muzičar prepoznao kao „Krug petina”, ali sa Koltrejnovim vlastitim inovacijama. Koltrejn je dao crtež saksofonisti i profesoru Jusefu Latifu 1967. koji ga je potom uvrstio u svoj čuveni tekst, Repozitorijum skala i melodijskih obrazaca. Tamo gde Latif vidi Koltrejnovu muziku kao duhovno putovanje koje obuhvata bogate tradicije autofiziovidovite* muzike, Alegzander vidi isti geometrijski princip iza Ajnštajnove kvantne teorije.

*Aluzija na album Jusefa Latifa Autophysiopsychic (1977)

Koltrejnov krug
Koltrejnov krug (slika preuzeta sa sajta: http://www.openculture.com)

Oba opisa deluju sasvim na mestu. Muzičar i bloger Roel Holander pamti da je „Telonijus Monk jednom rekao da su svi muzičari podsvesno matematičari. Muzičari poput Džona Koltrejna su, pak, vrlo svesni matematike u muzici i svesno je primenjuju u svom opusu.”

Koltrejn je takođe bio veoma upućen u Ajnštajnov rad i rado je često pričao o njemu. Muzičar Dejvid Amram se seća kako mu je genije iza albuma Giant Steps rekao da on pokušava nešto slično da postigne u muzici.

Holander pažljivo raščlanjuje Koltrejnovu matematiku u dva teorijski izuzetno potkovana eseja, gde u jednom iznosi opšti osvrt na Koltrejnovu Muziku i Geometriju, dok u drugom posebnu pažnju posvećuje njegovom Krugu Tona. Sam Koltrejn retko je govorio javno o intenzivnom teoretskom radu iza njegovih najpoznatijih kompozicija, verovatno zato što je radije hteo da one govore same za sebe. Više je voleo da se izražava filozofski i mistično, podjednako crpeći iz fascinacije i naukom i raznovrsnim duhovnim tradicijama. Koltrejnov poetski način izražavanja pruža izvođačima njegove muzike širok dijapazon perspektiva posmatranja Kruga, kako je džez muzičar Kori Mvamba otkrio kada je neformalno anketirao nekolicinu drugih svirača na Fejsbuku. Klarinetista Arun Goš je, recimo, u Koltrejnovim matematičkim principima video muzički sistem koji je stupao u dodir sa Božanskim. Reč je o sistemu, kako on smatra, koji mu deluje veoma islamski.

Latif se složio sa tim, a malo je onih koji su razumeli Koltrejnov metod bolje od njega. Godinama je blisko sarađivao sa Koltrejnom. Od njegove smrti 2013. godine pamti se kao Koltrejnu ravan i čak u svojstvu mentora muzičarima, posebno zbog njegove otvorenosti prema teoriji i muzici širom sveta. Latif je čak tvrdio da je Koltrejnovo pozno remek-delo A Love Supreme moglo da bude naslovljeno Allah Supreme, da nije bilo straha od političkog zazora. Ovakva izjava može da se smatra spornom, ali ono što vidimo u velikom odzivu na Koltrejnovu muzičku teoriju, tako dobro sažetu u gornjem crtežu, jeste da je prepoznavanje tih muzičkih struktura, kako piše Latif, njemu predstavljalo kako naučno otkriće, tako i religijsko iskustvo. Za njega su to bili intuitivni procesi koji su se ostvarivali, piše Latif, u umu muzičara kroz apstrakciju iskustva.

 

***

Pročitaj u originaluhttp://www.openculture.com/2017/04/the-tone-circle-john-coltrane-drew-to-illustrate-the-theory-behind-his-most-famous-compositions-1967.html
Autor teksta: Džoš Džouns

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Lorka je bio galaksija

Avgusta 2016. godine navršilo se 80 godina od streljanja autora drame Krvave svadbe u Granadi. Deset poznavaoca Lorkinog dela predstavljaju njegovu svestranost i univerzalnost.

Mit

Agustin Sanćes Vidal, urednik književnih dela Luisa Bunjuela

Lorka je bio legenda za života. Njegovo je delo samo bled odraz svetlosti kojom je plenio njegov lik. On sâm imao je snažno razvijeno osećanje za mit, vešt instinkt da ga uobliči. I upravo ga ti izvorni koreni čine tako univerzalnim. Bunjuel i Dali, koji su mu zamerali taj „kostumbrizam”, nisu umeli da prepoznaju tu isprepletanost ideja skrivenih ispod sjaja metafora, kao ni prelaz u modernost koji je otpočeo njujorškim ciklusom.

Veterane poput Antonija Maćada, Lorkinih prijatelja iz Generacije 27 i naslednika kao što je Migel Ernandes, koji je u ćeliji gde je umro držao primerak „Ciganskog romansera“, Lorkino ubistvo je podstaklo da se ujedine u sećanju na pisca.

Mit nije prestao da raste. Kada je predsednik Ajzenhauer posetio Španiju 1959, izneo je Lorkino ime na sto u razgovoru sa Frankom. Obavestio ga je o manifestu koji su objavili američki intelektualci, u kojem ga optužuju da je pružio pomoć ubicama pesnika. Kaudiljo je njegovu smrt pripisao neobuzdanima (incontrolados)*, a prvi američki mandatar ga je raskrinkao, ukazavši mu na vrlo precizne detalje koje mu je obezbedila tajna služba. Posle dve decenije nakon streljanja, već je postao državno pitanje.

*grupa proletera koja je delala nezavisno, napadajući po vlastitom nahođenju kako unutrašnje, tako i spoljašnje neprijatelje za vreme Španskog građanskog rata

Folklor

Mario Ernandes, novinar

Celokupni opis Federika Garsija Lorke, od Ciganskog romansera preko Krvavih svadbi, do Donja Rosite neudate, Plača za Ignasijom Sanćes Mehijasom, Šest galicijskih pesama ili Tamaritskog divana, prožet je dubokim smislom za špansku tradiciju, i obuhvata kako mudrost, verovanja i osećanja, tako i način slavljenja života (i smrti) kroz folklorne manifestacije na čitavom Poluostrvu. Njegov izabrani učitelj, Manuel de Falja, javno je hvalio njegovo svojstvo folkloriste i muzikologa, i taj ga aspekt, zajedno sa njegovom bogatom žanrovskom raznolikošću, smešta u konstelaciju pesnika kao što su Huan del Ensina, Lope de Vega i Luis de Gongora. Kao i ova trojica, Lorka je kadar da se istovremeno izrazi u lirskoj i dramskoj formi, u okviru književne tradicije koja, ne raskidajući vezu sa evropskom kulturom, nastoji da dâ glas zajedničkim stremljenjima. Taj je folklorni koren u njegovom opusu se suštinski, normativno narušen i istančano preobražen. Neverna supruga, na primer, nije mačističko slavljenje jednog ciganskog Don Huana, već lirska i izuzetno ironična verzija izvornog dela. Lorka je, zacelo, vazda svestan i učen pesnik, sposoban da obnovi vekovima bezimen glas.

 

Moderno

Luis Garsija Montero, pesnik i književni kritičar

Garsija Lorka je bio moderan. Početkom XX veka, pridružio se ustanku provincija u Granadi s ciljem obnavljanja Španije, uz majstore kao što su Fernando de los Rios i Manuel de Falja. Bio je moderan i kada je došao u Studentski dom 1919. i potražio Huana Ramona Himenesa. Ubrzo je napustio sentimentalnu krasnorečivost kako bi uvežbavao sintezu pesama i konceptualnu moć stihova. Bio je moderan kada je uvideo vrednost ultraističkih metafora i kada se pridružio Daliju u njegovom prelazu iz kubizma u nadrealizam, u putovanju koje je obeležio etapama mašte, nadahnuća i bekstva od stvarnosti. Kao da to nije bilo dovoljno, 1929. putuje u Njujork, čita Vitmana i Eliota, i vrlo lično doživljava posrnuće savremene civilizacije. Možda je zato smestio Garsilasa i San Huan de la Krusa u izgubljenu zemlju, jer je sumnjao u linearni put koji se naziva progresom želeći da se nastani u neprekidnoj sadašnjosti ili u večnom povratku u kojem bi iznova doživljavao prošlost. U njegovoj poslednjoj knjizi, Tamaritski divan, nije neobično uočiti spoj klasičnih težnji sa radikalnim izrazom.

Flamenko

Pedro H. Romero, pisac i književni kritičar

Njegova mitologija andaluzijskih pesama bila je puna grešaka i mistifikacije, ali poiesis, način na koji je radio bio je prožet dubinom, čist flamenko. Lorka zaslužuje da se nađe u bilo kojoj antologiji flamenka, rame uz rame sa svojom savremenicom, La Ninjom de los Pejnes. Primera radi, konkurs u Granadi 1922. bio je umetnički fijasko, ali se ispostavio kao pun pogodak u marketinškom smislu. Manuel Falja je napustio flamenko kako bi se posvetio španskim klasicima, ali su se flamenkisti dali u intelektualnu propagandu kao blesavi. A Lorka je zapravo osmislio publiku i način shvatanja flamenka sa stanovišta evropske kulture; ono što se smatralo „čistim” vezuje se pre za čistunstvo Le Korbizjea nego za primitivističku podvalu flamenko pevanja. Istina je da često ono što smatramo lorkizmom ne pripada Lorki. Setimo se, na primer, kako je ignorisao Karmen Amaju, koja bi mu tematski tako dobro došla, dok je veličao La Arhentinitu.
Lorka je efekat, vid pristupa. Na primer, za situacionistu Debora, Ciganski romansero bio je vredan jednog Vijona, delinkventnog pesnika. Lorkina homoseksualnost i ubistvo zaokružuju njegovu topologiju flamenka. Njemu je strana svaka binarnost: čovek/žena, Ciganin/ne-Ciganin, ljudsko/životinjsko; i reklo bi se da je on flamenko kao što se danas kaže kvir, peder, pogrdan epitet određujuć poput zastave. Tako slušamo Šostakoviča uz Lorkine reči i deluju nam flamenko. Bože!, kako je flamenko dobro razumeo Lorku, govorio je Enrike Morente.

 

 

Dramsko

Ljuis Paskval, pozorišni reditelj

Pozorište je za Federika Garsija Lorku uvek bila „maska” – Ja koje usvajamo kako bismo se povezali sa drugima – pretvorena u umetnost. Maska kojom je trebalo ovladati i protiv koje se trebalo boriti. Naslutio je to još kao dečak kada je za žene u kući služio na teatralnim ceremonijama nalik na mise. Posle su došle lutkarske predstave, a potom kratki nastupi na ulazu u Baštu San Visentea. Nakon toga je usvojio pozorišnu formu (kao i mnoge druge forme kako bi se izmestio iz sebe) stidljivim koracima, tražeći protivotrov nemirima samoće. Pozorište je prostor koji se uvek deli sa „drugim”. Sa publikom, zbog same njene prirode, i sa saputnicima u pustolovinama na probama koje pripremaju taj susret, bilo u Granadi, u Španskom pozorištu ili bilo kojem španskom selu na turneji sa La Barakom. Čoveku pozorišta, a Lorka je to bio, uvek su potrebni drugi. Svi Lorkini likovi su sami, od Jerme do direktora novina El público. I ublažuju svoju samoću deleći je sa nama dok, u igri ogledala, mi smirujemo našu. Federikova i naša samoća koje se ublažavaju u uzajamnom milovanju srž su njegovog pozorišta.

atelje 212
Postava Ateljea 212, „Dom Bernarde Albe” u režiji Jagoša Markovića

Crtač

Huan Manuel Bonet (pesnik, trgovac umetninama, stručnjak za savremenu umetnost, direktor Instituta Servantes u Parizu)

Federiko Garsija Lorka se svega dotakao sa duendeom: alhambrizma, Gongore, suštine Galisije, sopstvenog i tuđeg pozorišta, kante honda, klavira, Njujorka i Volta Vitmana, donekle i filma (sa Emilijom Amerom), Kube, Buenos Ajresa… Ali sada je došlo na red setiti se njegove naklonosti prema likovnoj umetnosti. Mogao je, kao i Apoliner onomad, da kaže ono čuveno I ja sam slikar. Taj se poziv rađa uporedo sa njegovim izvrsnim dekorom za pozorištanca, dok je još uvek u Granadi Manuela de Falje, gde svoja stremljenja deli sa Manuelom Anhelesom Ortisom, Ismaelom Gonsalesom de la Sernom i Ermenehildom Lansom. U Madridu se afirmiše zajedno sa Baradasom, Marotom, Morenom Viljom i Albertijem ova dvojica, uvek militantni dvojnici i naravno, Dalijem. Svetionik: album Dessins de Cocteau (Koktoovi crteži, 1923). Šteta što nije izašao album koji je naumio sa svojim crtežima. Neke od njih izložio je u Barseloni 1927. nenadmašni lovac na talente, Đosep Dalmau. Naredne godine se održava konferencija – sa filmovima – Skeč moderne slike. Godine 1929. učestvuje, i dalje u Barseloni, na kolektivnoj izložbi u muzeju Casa de los Tiros. Njegovi su crteži ispunjeni čarolijom i užasom, negde između detinjeg, narodnog i nadrealnog. Predivni crteži koje je uradio za plakete Argentinca Molinarija i Meksikanca Nova još jedna su kockica u jedinstvenom mozaiku FGL.

Filmofil

Roman Gubern, istoričar medija

Savremenica filma, Generacija 27 živela je u idili sa njegovom dinamikom i vizuelnom poetikom. Garsija Lorka je ispoljio svoju naklonost prema filmu sa Šetnjom Bastera Kitona (El paseo de Buster Keaton), napisanu jula 1925. ali objavljenu aprila 1928. koja, služeći se sramežljivim protagonistom, predočava mnoge skrivene aluzije na njegovu homoseksualnost. A septembra 1928. piše Smrt Šarlotine majke (delo skoro prikazano u Kaliforniji) u kojem jednom komičaru pripisuje ženske atribute, nazivajući ga srce gospođice (…) i rumenilo devojke. Otrcan. Lep. Ženstven. Ogroman“. A u pauzi petog okupljanja španskog Sinekluba koji je osnovao Bunjuel aprila 1929. recituje svoju Odu Salvadoru Daliju, kada njegov voljeni slikar preusmerava svoju naklonost prema aragonskom sineasti. Osećao je da su mu se rugali u filmu „Andaluzijski pas“ i nakon dolaska u Njujork 1929. i, verovatno kao repliku, piše scenario za Putovanje na Mesec – spis do kojeg se ponovo došlo 1989. – bogato tajnovitim, nasilnim i erotičnim slikama, najverovatnije kako bi podražavao svoje prijatelje iz Studentskog doma i sa njima se raspravljao. Ovo je ostvarenje ekranizovao slikar Frederik Amat 1998. sa elegantnim hromatskim i digitalnim efektima.

Amerikanac

Rejna Rofe, argentinska spisateljica

Jedno od najblistavijih razdoblja Lorkinog života bilo je njegovo kulturno putovanje kroz Ameriku. Svako mesto (Sjedinjene Američke Države, Kuba, Argentina, Urugvaj) donelo mu je neki vid profesionalnog zadovoljstva i univerzalniju ideju umetnosti, što mu je dopustilo da se odrekne vere u političke granice i da se oseti kao čovek sveta i brat svih. Ali je u Rio de la Plati doživeo sve ono o čemu svaki pisac sanja: priznanje drugih književnika, divljenje naroda i ekonomsku nezavisnost.

Između Buenos Ajresa i pesnika se proteže dvosmerni put kojim teče zaljubljen Lorkin pogled prema argentinskom gradu i nežno prisvajanje Granadinca od strane Argentine, koja već osamdeset godina ne prestaje da mu odaje počast i predstavlja njegova dela.

Uspeh koji ostvaruje sa Krvavim svadbama i dva izdanja Ciganskog romansera koja priređuje Viktorija Okampo čine mu se kao značajni događaji zajedno sa izdavanjem njegovih zabranjenih stihova, Oda Voltu Vitmanu, koje mu meksički pisac i ambasador Alfonso Rejes predaje tokom Lorkinog kratkog boravka u Brazilu. Lorka oseća da tamo, u Rio de la Plati, ima posvećenu, ali pre svega publiku otvorenu prema najsmelijim idejama. Ta Amerika koja ga je neposredno navela da postane svestan značaja jezika sa toliko govornika, i postojanja kontinenta koji prihvata ljude u svetu u kojem se već slutila brutalnost pušaka.

Lorca

Univerzalan

Laura Garsija Lorka, pesnikova nećaka

Iz mog iskustva, u suštini individiualnih odgovora nalazi se prevod te maglovite ideje univerzalnosti. Ne prestaje da me zadivljuje zahvalnost i radost odgovora na Lorkin poziv. Njegova posvećenost širenju znanja i umetnosti, kako je pisao u svom toliko citiranom „Govoru narodu Fuente Vakerosa“ (Alocución al pueblo de Fuentevaqueros) označaju knjiga, kao i preduzimanje koraka da se pozorište odvede u podneblja u koje nikada nije zašlo, ostvarilo se kroz njegov vlastiti rad. Stigao je svuda.

Objavljivanje zbirke pesama Pesnik u Njujorku u tom gradu prvi put 1940. imalo je na kraju stvaran uticaj na tako raznolike autore engleskog jezika kao što su Džek Spajser, Filip Levin, Alen Ginzberg, Derek Valkot, Pati Smit, Džim Harison, Džon Đorno, Nikol Kraus, Džejms Salter, Hanif Kurejši i Leonard Koen. Ovo su samo jedni od mnogih koji su se prepoznali u Lorkinim delima.

Kineski pesnik Bei Dao govori o značaju jedne Lorkine antologije koja je zapala šaka mladim disidentima za vreme diktature Maoa. Antologiju ju je sastavio krajem dvadesetih godina jedan kineski pesnik koji je svratio u Madrid na svom putu da upozna nadrealiste u Parizu. Moguće je da je reč o prvom prevodu dela Garsija Lorke. Knjiga je bila zabranjena i dobila je na posebnom značaju u toj skupini intelektualaca i umetnika, dok se reč zeleno iz Romanse mesečarke pretvorila u simbol slobode.

Nedavno su činili deo jednog projekta prekinutog na samom početku: Umberto Pasti (Italijan nastanjen u Maroku), Brazilac Bernardo Karvaljo, Romeš Gunesekera (Šri Lanka), Flor Žagi (Švajcarska), Adam Zagajevski (Poljska), Ida Vitale (Urugvaj) i En Karson (SAD). Ova bi lista mogla da bude predugačka i ne ograničava se na pisce, već je otvorena za vizuelne umetnike, muzičare, izučavatelje, i tako dalje.

Jer nisam ni čovek, ni pesnik, ni list, već povređen puls koji istražuje stvari sa druge strane.

Smrt

Ian Gibson

Videli smo ga, kako hoda (stihovi pesme Antonija Maćada) Antonio Maćado pratio je sa divljenjem i radošću blistavu karijeru Federika Garsija Lorke od njihovog prvog susreta u Baesi 1916. Šesnaest godina kasnije izlazi ganut sa predstave Krvava svadba i čestita mu u jednom kratkom pismu. Znao je —kaže to u svojoj čuvenoj elegiji— da je smrt zaledila inspiraciju Granadinca. Zbog toga ga prati u njegovoj poslednjoj šetnji i pažljivo sluša čoveka kojem se divio.

Grobnica za Garsija Lorku u Alhambri koju je Maćado tražio nije se izgradila. Ni dole u gradu ne postoji glavna ulica niti trg sa njegovim imenom, što je izuzetak na gotovo nacionalnom nivou. Lokalna vlast Narodne partije uklonila je spomenik Hoseu Antonio Primu de Riveri tek u poslednjem trenutku, jer je zakon tako nalagao. I još uvek, osamdeset godina posle zločina ne znamo gde su ostaci najčuvenijeg i najoplakanijeg nestalog čoveka na svetu, najvećeg simbola užasa fašističke represije, kao ni ostaci više od stotinu hiljada žrtava koje, na sramotu Španije, i dalje počivaju u jamama i masovnim grobnicama.

Da li su ih posle nekoliko dana preneli pobunjenici — svesni toga da su učinili ogromnu grešku— na tajni položaj? Da li je moguće, kako često kolaju glasine u Granadi, da ih je Frankov režim ekshumirao nešto kasnije? Da li su se pojavili 1986. kada je Provincijski savet odelio ogradom park Alfakar koji nosi pesnikovo ime, a potom ih nezakonito sakrili u drugom ćošku tog prostora? Čini mi se da ni za koga nije dobro da opstanu tolika pitanja, tolika neizvesnost. Svi mi koji dugujemo Garsija Lorki i njegovom delu želimo već jednom da znamo gde tačno počivaju njegovi ostaci. Nadam se da će uskoro biti vesti o tome.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2016/08/09/babelia/1470752926_203992.html
Prevela sa španskog: Tamara Nikolić (pomogla: Boba Dabić)

Izvori: Incontrolados – https://libcom.org/history/wildcat-spain-encounters-democracy-1976-1978

Astronauti nasuprot kosmonautima: ruski uticaj na jezik svemira

Međunarodni dan leta u svemir obilježava se 12. aprila, na dan kada je 1961. godine prvi čovjek, ruski kosmonaut Jurij Gagarin, odletio u svemir. Sto osam minuta Gagarinovog orbitiranja oko Zemlje (орбитальный облёт планеты Земля) donijeli su Sovjetskom Savezu pobjedu u prvoj etapi svemirske trke (космическая гонка), a njegov doprinos uspjehu nacije smatran je toliko veličanstvenim da je nakon njegove smrti 1968. godine, njegov pepeo pohranjen u zidine Kremlja.

U čast Gagarina i ostalih 554 koji su (u periodu do 7. marta 2016) orbitirali oko naše planete, hajde da istražimo jezik svemira …

street art cosmonaut

U čemu je razlika između astronauta i kosmonauta?

Krenimo redom. Zašto je Nil Armstrong astronaut, a Jurij Gagarin kosmonaut? Čak i u ruskom jeziku primjenjuju se ista pravila: Armstrong je astronavt (астронавт), dok je Gagarin kosmonavt (космонавт). Kosmos (Космос) je korijen većine ruskih riječi koje se odnose na svemir: kosmonavt (astronaut), kosmonavtika, космонавтика (astronautika), kosmodrom, космодром (kosmodrom, ili postrojenje za lansiranje raketa) i kosmicheskaya gonka, космическая гонка (svemirska trka), samo su neki od izraza. U engleskom, kao i u mnogim romanskim jezicima u upotrebi je prefiks astro- , dok se u ruskom jeziku zadržao prefiks kosmo-. Koji je razlog ovog lingvističkog mimoilaženja?

Prema istraživanju, termin kosmonavtika prvi put se pojavio 1933. godine u naučnom radu o interplanetarnom svemirskom putovanju, autora jevrejskog inženjera Arija Abramoviča Sternfilda. Predstavljen je na konferenciji u Poljskoj, ali ‘Initiation à la Cosmonautique’ (Uvod u kosmonautiku) nije uspio da uzburka javnost. Sternfild se 1935. godine preselio u Sovjetski Savez, najverovatnije odnevši pomenutu reč sa sobom. 

Pohitajmo do 1960. godine, do samog vrhunca prve čovjekove svemirske misije. Komitet vodećih eksperata sastaje se i donosi odluku da je kosmonavt najprikladniji naziv za ovu uzbudljivu novu profesiju. Termin kosmonavt unesen je u četvrto izdanje Rječnika ruskog jezika, autora Ožegova (objavljenog 1960. godine) i od 12. aprila 1961. godine, bilo je jasno šta ovaj termin znači.

Sputnjik i ostali –„nici“

Sputnjik (спутник) je ruska riječ za satelit, a u doslovnom prevodu znači “saputnik”: s- znači “sa”, dok put označava stazu ili put. Prvi satelit, maštovitog naziva Sputnjik 1 – ušao je u orbitu u oktobru 1957. godine. Drugi satelit (pogađate ime) nesumnjivo je poznatiji: lansiran u novembru 1957. godine, nosio je prvo živo biće u orbitu. Zamislite Sputnjik 2 i prvog psa u svemiru kao “saputnike” kako prelaze nove granice dok zajedno putuju sve dublje u svemir. Ipak, pređimo preko Lajkine sudbine!

Iako se svi sovjetski sateliti nisu zvali sputnjik, ovaj termin je među govornicima engleskog jezika postao sinonim za mnoge objekte bez ljudske posade koji su lansirani iz SSSR-a za vrijeme svemirske trke.

Sufiks –nik je već uveliko bio preuzet iz ruskog (i jevrejskog jezika) kako bi se formirale imenice koje označavaju osobu povezanu sa određenom stvari ili osobinom, a najraniji primjer koji se može pronaći u aktuelnom Oksfordovom rječniku engleskog rječnika je realestatenick, dok neki od primjera koji se pominju uključuju takođe i riječi kao što su allrightnick, consumptionnick i lodgenick. Lansiranje Sputnjika je pak, pomoglo da se ovaj trend popularizuje; kako je 1958. godine zabilježeno u žurnalu pod nazivom American Speech (Američki govor) u izdanju American Dialect Society (udruženje koje se bavi proučavanjem engleskog jezika u Sjevernoj Americi, kao i drugih jezika i njihovih dijalekata koji utiču na njega ili su pod njegovim uticajem): „Nakon saznanja da je pas učestvovao u svemirskom programu Sovjetski mjesec, Detroit njuz (i gotovo sve ostale novine)… nazvale su satelit Muttnik (mutt- pas mješanac) Od tog trenutka, „-nicima“ nema kraja”. Od svih ovih termina, u upotrebi su se zadržali samo: peacenik, beatnik and refusenik.

Svemirska stanica Mir, jedan od najvećih satelita koji su ikada orbitirali oko Zemlje, takođe nosi rusko ime. Mir (мир) istovremeno znači i “mir” i “svijet”: prikladan pojam za svemirsku letjelicu koja je tokom svog orbitiranja (u periodu od 1986. do 2001.) ugostila astronaute iz različitih zemalja na planeti.

pexels-photo-340901

Jezik zvjezda

Ovih dana, ruski jezik – i povremeno Runglish (kombinacija ruskog i engleskog jezika)- jedan je od zvaničnih jezika svemira. Svemirska platforma koju su Sovjeti sagradili u Bajkonuru u Kazahstanu jedna je od najaktivnijih na svijetu. Tim Pik, prvi britanski astronaut iz ESA (Evropske svemirske agencije) uzletio je u svemir sa ovog mjesta u decembru 2015. godine. Pit je naučio ruski jezik u sklopu svoje obuke koja se većim dijelom odvijala u Zvjezdanom gradu, malom gradu u moskovskoj regiji koji je nekada bio dom sovjetskog svemirskog programa.

Tim se uputio prema Međunarodnoj svemirskoj stanici na raketi Sojuz TMA- 19M: soyuz (союз) je ruska riječ za „savez” ( npr. Советский Союз ili Sovetskii Soyuz, Sovjetski Savez), a rakete Soyuz od 1968. godine uspješno prevoze i kosmonaute i astronaute u svemir. Zapovjednik Sojuza je uvijek izvorni govornik ruskog jezika, pa je za astronaute imperativ da razumiju ovaj jezik. Takođe je korisno i na ISS-u (engleski akronim za Međunarodnu svemirsku stanicu) jer Klarisa, kompjuter koji iz svemirske stanice koji govori, tečno vlada i engleskim i ruskim jezikom.

U skladu sa tim, na koji način ćete ove godine proslaviti Međunarodni dan leta u svemir? Ako ćete to učiniti tako što ćete naučiti još nekoliko novih ruskih riječi, onda, riječima Jurija Gagarina – Поехали (Krećemo)!

***

Pročitaj u originaluhttps://blog.oxforddictionaries.com/2016/04/12/language-of-space/
Autor teksta: Kerolajn Džejms

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

Najgledaniji latinoamerički filmovi XXI veka koji ne pune bioskopske sale

Meksička onlajn platforma FilminLatino napunila je tri godine i sadrži 300 naslova u svom katalogu.

Tri godine nakon što se pojavio FilminLatino se učvrstio kao digitalni prostor koji omogućava pristup filmovima sa gotovo 72 miliona korisnika u Meksiku. Platforma je pre svega poslužila za promovisanje filmova koji su se istakli na velikim i  prestižnim festivalima kao što su Berlinale, Kan, Roterdam i Lokarno. Od 2015. ovaj servis između ostalog ima za cilj da ponudi alternativu filmovima koji se prikazuju u salama i spektru sadržaja koji se promoviše na drugim popularnim platformama. 

Ovo su najgledaniji latinoamerički filmovi u 2018. među korisnicima u Meksiku.

  1. Kukuruz u doba rata, Alberto Kortes (Meksiko, 2016)

Reč je o epopeji o kukuruzu sa stanovišta praktičnog znanja, o opasnostima koje mu prete i trenutnoj potrebi da se očuvaju teritorije koje održavaju meksička kukuruzišta. Ovaj dugometražni film prikazuje neverovatni proces obrade kukuruza, pažljivi odabir semena i pripremanje zemlje da ga prihvati, istrajnost u uzgajanju, berbu nakon nekoliko meseci i svakodnevnu upotrebu plodova. Porodica iz plemena Viharika ili Uičola sa severa Haliska, još jedna porodica iz plemena Ajuk ili Mikse u Oahaki, i dve porodice iz plemena Celtales u šumama Ćiapasa govore nam o svojim kukuruzištima.

  1.  Oluja, Tatijana Ueso, (Meksiko, 2016)

Tatijana Ueso je, snimivši Oluju, postala prva žena koja je dobila nagradu Ariel* za najbolju režiju u istoriji meksičkog filma. Njen drugi dugometražni film predstavlja jedan intimni, netipični i poetski pogled koji snažno suprotstavlja gledaoca sa jednom bolnom stvarnošću. Gledalac nalazi u ovom dokumentarcu jedan film o neimenovanom ponoru u životu dve žene – jednoj je uskraćena sloboda, dok je drugu obeležio nestanak kćerke. Slikama kojima nas vodi na putovanje od severa do juga Meksika i ispovesti Mirijam i Adele grade jednu stvarnost u kojoj je nasilje preuzelo kontrolu nad našim životima, našim željama i snovima.

*Ariel – prestižna filmska nagrada koju jednom godišnje dodeljuje Meksička akademija umetnosti i nauka.

  1.  Akademija za muze,  Hose Luis Gerin , (Španija, 2015)

U fokusu najnovijeg filma katalonskog režisera Hosea Luisa Gerina nalazi se profesor čija kontroverzna pedagoška zamisao njegovu ženu natera da se zapita nad njim. Nadahnut klasičnim referencama iz književnosti, Akademija za muze nastoji da doprinese stvaranju novog sveta kroz poeziju. Gerin prati liniju svojih prethodnih radova, definišući ih kao poetsko-istraživačke projekte bliske vizuelnom eseju, ovaj put sa fokusom na situacije u kojima su zastupljene reč i želja.

  1. Devojka sa juga, Hose Luis Garsija (Argentina, 2013)

Radnja se odvija 1989. godine. Mladi Hose Luis Garsija putuje u Severnu Koreju gde svojom super VHS kamerom beleži različite aktivnosti revolucionarnog turizma na poslednjem Međunarodnom festivalu mladih i studenata, događaj socijalistički obojen i finansiran od strane istrošenog Sovjetskog saveza, koji je uspeo da okupi različite levičarske militantne grupacije iz celog sveta. Trenutak koji je obeležio priču o duhu 1989. godine i život Hosea Luisa bila je pojava južnokorejske aktivistkinje Im Su Kjong, „Cveta ponovnog ujedinjenja”, koja je imala jasan cilj: ujediniti dve Koreje.

  1. Sisata lutka, Dijego E.Osorno i Alehandro Aldrxete (Meksiko, 2017)

Dobitnik nagrade za najbolji dokumentarac na Međunarodnom festivalu filma u Montereju, ovaj kratkometražni film polazi od neobične crno-bele fotografije napravljene 1987. u jednoj kući u Gradu Meksiku, na kojoj se nalaze ličnosti iz sveta umetnosti i nauke. Skoro tri decenije kasnije, pomenuta fotografija izlazi u javnost. Među novinarima, piscima, akademicima i umetnicima, nalazi se jedan kontroverzni predsednik Meksika i neobična gošća po kojoj je ova priča dobila ime.

  1. Sve je počelo na kraju, Luis Ospina (Kolumbija, 2015)

Autoportret grupe poznate kao Kalivud (Caliwood), zaljubljenika u filmove koji su usred nereda i haosa sedamdesetih i osamdesetih godina snimili najvažnije filmove u istoriji kolumbijskog filma i bili autori kratkometražnog filma „Vampiri bede”.

  1. Glorija,  Sebastijan Lelio (Čile, Španija, 2013)

Glorija ima 58 godina i smatra sebe slobodnom ženom. Kako bi nadomestila očiglednu prazninu koju joj to ostavlja, noću traga za pravom ljubavlju u svetu žurki za samce, gde samo uspeva da se zabavi kroz nekoliko beznačajnih avantura. Prolazna sreća koju doživljava menja se kada upoznaje Rodolfa, čoveka od 65 godina, sveže razvedenog, koji je opsednut njom.

  1. Huan i mrtvi,  Alehandro Bruges (Kuba, 2011)

Najezda zombija željnih ljudskog mesa zauzima ulice Havane. Širi se glasina da su za tu situaciju odgovorne grupe u službi Sjedinjenih Američkih Država. Panika ovladava ljudima, a usred te konfuzije pojavljuje se neka vrsta heroja: Huan, koji se sloganom „Huan od mrtvih, ubijamo vaše najdraže“ stavlja na uslugu narodu kako bi uništio, uz razumnu cenu, zaražene rođake.

  1.  Zeleno,  Alonso Ruispalasios (Meksiko, 2016)

Arijel, povučeni radnik za prevoz vrednih stvari koji svaki dan prevozi tuđe milione nedavno je otkrio da će postati otac prvi put. Dok razmišlja šta da uradi po pitanju neminovnog očinstva, čudesnom greškom u sistemu, našao se pred mogućnošću da ukrade predmet koji nosi.

  1. Valcer beskorisnih, Edison Kahas (Argentina, Čile, 2013)

Jedan adolescent udubljen u političku situaciju u svojoj školi i jedan bivši zatvorenik Pinoćeove diktature pronalaze u građanskom protestu smisao svoje lične priče. Tokom društvene mobilizacije za bolje obrazovanje u Čileu obojica odlučuju da trče zajedno sa hiljadama ljudi oko Vladine palate La Monede, u jednoj od najjačih građanskih iskaza odbacivanja političkih modela. Edison Kahas oslikava slomljenu zemlju, premda izgrađenu do pola, gde posledice i rane iz prošlosti ne zarastaju u potpunosti, koja ipak krije svetlo na kraju tunela.

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2018/07/20/actualidad/1532044448_558595.html
AutorkaLusija Miranda

Prevela sa španskogSlobodanka Boba Dabić

Festival u Veneciji otvoren za filmove, a zatvoren za terorizam

Analiziramo najiščekivanije filmove na 75. Venecijanskom festivalu, koji je počeo 29.avgusta i traje do 8. septembra sa visokom stopom bezbednosti i učešćem samo jedne režiserke.

Venecijanski festival, otvoren u sredu, dvojako privlači pažnju. Kada je reč o filmovima, na izvestan način je već pre ovog 75. izdanja festivala postignuto saglasje: odabir filmskih premijera je briljantan, tako da su očekivanja izvanredna, a po projekcijama odzvanjaju nagađanja ko će odneti Oskara. Istovremeno, preventivne antiterorističke mere dosegle su neslućene nivoe. Kao i prošle godine, moćna raspodela snajperista, ronioca i stotina policajaca ponovljena je i pojačana. Čak se pojavljuju i nove mere predupređivanja: međunarodni centar za informisanje i koordinaciju i specijalni agenti prerušeni u… fanove. Kretaće se zajedno sa stotinama lovaca na autograme pored crvenog tepiha, ali će se više interesovati za sumnjive poteze nego za filmske zvezde, i sve to kako bi velikani filma bili jedini protagonisti festivala. Upravo ovde se vidi pokušaj da se predvidi ko će zasijati najsjajnije na takmičenju na kom su se žene već istakle – svojim odsustvom.

Jedina žena  

Samo je jedna režiserka među dvadeset i jednim filmskim stvaraocem koja se takmiči za nagradu Zlatnog Lava. U doba feminizma i pokreta Me Too (pokret za borbu protiv seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja), Venecijanski festival iznosi kontradiktorne brojke: Dženifer Kent predstavlja samo 4% takmičenja. Bez obzira na to, posle velikog uspeha filma Babaduk (The Babadook), ova Australijanka će pokušati da preokrene statistiku filmom Slavuj (The Nightingale). Možda kako bi nadomestio smešno nisko učešće žena na festivalu, direktor festivala, Alberto Barbera, izabrao je ovaj film kao jedan od dva koji najviše obećavaju: veruje da režiserka podiže kvalitet i nudi još  zrelije i fascinantnije” delo.

Drugi ulog direktora

Podstaknut od strane španskih novina El País da izabere još neki favorit, Barbera takođe skreće pažnju na film Optužena (Acusada). Režiser je mladi Argentinac, Gonsalo Tobal. Govori se da se film osvrće na čuveni slučaj Amande Noks, američke studentkinje koja je pre nekoliko godina bila optužena za ubistvo cimerke Meredit, u Peruđi (Italija) i na kraju oslobođena optužbe.

Od La La Lenda do Meseca

Dejmijen Šazel, režiser La La Lenda, najmlađi režiser u istoriji koji je u 32. osvojio Oskara za najbolju režiju, suočava se sa izazovom da utvrdi svoj uspeh na Olimpu. Trenutno, njegova karijera  ide uzlazno (pre toga snimio je Guy and Mandeline on a Park Bench i Whiplash) i trijumfovao je na festivalu u Veneciji kada je ceo festival zaplesao zbog njegovog mjuzikla.

Međutim, Šazel sada želi da dotakne zvezde. Ponovo otvara festival filmom Prvi čovek (First Man). U pitanju je biografija Nila Armstronga, sa Rajanom Goslingom u glavnoj ulozi astronauta koji je kročio na Mesec. Ipak, na putu ga ne prati džez, verni saputnik i ritam njegovih dosadašnjih filmova. Kažu da Prvi čovek nema nikakve veze sa La La Lendom, tako da se Šazel lansira u svemir, i to bez zaštite.  

Sazrevanje Netfliksa

Audio – vizuelni magnat nam donosi brutalnu filmsku opkladu. Nova ostvarenja Braće Koen, Balada o Bosteru Skragsu (The Ballad of Buster Scruggs), Alfonsa Kuarona Roma i Pola Grongresa 22. jul nalaze se u zvaničnom takmičenju. Nezavršeni film Orsona Velsa, Druga strana vetra (The other side of the wind), na posebnoj projekciji. Kontroverzni italijanski film Sulla mia pelle koji otvara sekciju Horizonti. Netfliks ovim želi da utiša kritike koje govore da u bioskopu nisu umeli da ponove kvalitet kakav postoji u njihovim serijama. I možda da osvoje onu nominaciju za Oskara za najbolji film, koja im uporno izmiče.

Majstor Vels

Nakon četiri decenije, jedan od najpoznatijih nedovršenih filmova legendarnog Orsona Velsa, Druga strana vetra, završen je i biće prikazan na festivalu. Suvišno je reći da je ovo jedna od najiščekivanijih projekcija.

Težina povratka

Iako imaju drugačije priče i stilove, Meksikanac Alonso Kuaron i Mađar Laslo Nemeš imaju nešto zajedničko. Obojica su skloni trijumfu i predstavljaju nova ostvarenja na festivalu, čekajući nove pohvale. Kuaron je baš ovde prvi put prikazao film Gravitacija (Gravity), koji je dočekan sa aplauzima i Oskarima, a sada snima seriju Roma, intimnu biografsku priču o rodnom Meksiku u crno-belom. Nemeš je iznenadio svet svojom debi dramom, Saulov Sin (The Son of Saul, takođe nagrađena Oskarom) i predstavlja Tramonto, uznemirujuću priču sa smeštenu u Budimpešti 1913. godine. Osim toga, festivalu je potreban autorski pečat usled kritika da je previše pod uticajem Holivuda.

Jedan, dva, tri, Muhika

„Noć od 12 godina (La noche de 12 años) Urugvajca Alvara Brehnera, stavlja Antonija de la Torea u kožu Hosea Muhike, kako bi preneo na platno njegov dugi boravak u zatvoru zbog pripadnosti oslobodilačkom pokretu Tupamaros. U dokumentarcu Pepe, jedan uzvišeni život (El Pepe, una vida suprema), Emir Kusturica priča sa bivšim predsednikom Urugvaja. I sam Muhika, jedan od omiljenih predsednika širom sveta zbog svojih ideja i jednostavnosti, prisustvovaće festivalu i razgovaraće sa štampom.

Genijalna serija?

Jedan književni kritičar napisao je u Njujork Tajmsu da je Elena Ferante jedna od najvećih pripovedačica našeg doba. Iako je identitet autorke i dalje tajan, i može se raspravljati o ovakvoj oceni njenog pripovedanja, ne može se opovrgnuti uspeh njene tetralogije Moja genijalna prijateljica (L’amica geniale), duge priče o odnosu između Elene i Line od njihovog detinjstva pa sve do odraslosti. HBO u Valensiji premijerno prikazuje prve dve epizode adaptirane književne sage. Da li će biti na nivou originala?

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2018/08/28/actualidad/1535465382_794259.html

Autor teksta: Tomaso Koh
Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Muzej posvećen komediji otvoren u rodnom gradu Lusil Bol

Dolaze Lili Tomlin, Den Ekrojd i Ejmi Šumer na festival komedije.

Ovo nije vic, već samo još jedan od načina na koje Nacionalni centar za komediju proslavlja svoj početak. Muzej, koji se nalazi u rodnom gradu Lusil Bol, Džejmstaunu u državi Njujork, prostire se na 37 000 kvadratnih metara prostora posvećenih eksponatima iz oblasti komedije. Sa više od 50 interaktivnih postavki, ovaj muzej pušta posetioce da istraže sve „od ranih vodviljskih tačaka do najnovijih mimova koji haraju internetom“, i vodi posetioce na putovanje kroz slavne momente komedije od Bastera Kitona do Džordža Karlina.

Muzej komedije u Džejmstaunu. Fotografija preuzeta sa: https://www.smithsonianmag.com
Ovo je prvi muzej ovog tipa u Americi, a možda čak i na svetu: interaktivnog je karaktera i posvećen je humoru kao instituciji kulture, umetničkoj formi, i sredstvu političkog komentara. Sam prostor je koštao 50 miliona dolara, a na njemu je radio isti tim projektanata kao i na filmskom studiju Univerzal i Kući slavnih posvećenoj univerzitetskom američkom fudbalu; Savetodavno telo Nacionalnog centra za komediju sastoji se od veterana komedije poput Karla Rajnera, Džima Gafigana, V. Kamau Bela i Pole Paundstoun. U muzejska blaga ubrajaju se i legendarni mantil Lenija Brusa i arhiva Džordža Karlina.

Ukoliko pitate izvršnu direktorku, Džurni Gunderson, da vam ispriča vic, nećete daleko dogurati. „Ja se držim svog posla“, izjavila je Gunderson. Njen posao je da se fokusira na upravljanje atrakcijama, koje bi trebalo da privuku sto hiljada posetilaca u prvoj godini. Gunderson je izjavila da muzej ima za svakoga po nešto, od onih kojima je komedija povremena razbibriga do „zagriženih ljubitelja komedije“ koji bi mogli da provedu dane u muzejskim arhivima. „Teško je zamisliti muzej koji ima ovako široku ponudu“, izjavila je ona.

Stvaranje muzeja u doba pametnih telefona i interneta podiglo je očekivanja, izjavila je Gunderson. „Ako će neko da dođe čak do Džejmstauna u Njujorku, ne možemo im ponuditi izložbu sa istim sadržajem koji mogu da nađu na Vikipediji“.

Dakle, evo šta možete očekivati: „Nakon što naprave svoj profil humora, posetioci mogu da istražuju sadržaj prema svojim afinitetima, od slepstik komedije do moderne satire. Zajedno sa obrazovnim igricama i zabavnim takmičenjima, gosti mogu da uskoče u uloge velikana komedije, i da se oprobaju u crtanju, pisanju komedije, stend-ap nastupima, i lažnim pitiranjima – ili da navijaju za svoje prijatelje“.

Godišnji festival u čast Lusil Bol ove godine svečano je otvorio Nacionalni centar za komediju početkom avgusta, sa više od 50 događaja i 40 umetnika. Uz predstave raznih izvođača i pisaca, bilo je i diskusija o komediji i slobodi govora, improvizaciji i časovima pisanja, radionici konga bubnjeva u čast Desija Arnaza, i bal pod maskama inspirisan Lusil Bol.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.smithsonianmag.com/travel/massive-new-museum-dedicated-comedy-just-opened-lucille-balls-hometown-180969859/
Autor teksta: Roksana Popesku

Prevela sa engleskog: Petra Vlahović