Некатегоризовано

Kad je Fets Voler upoznao Ala Kaponea

Prohibicija je vladala te novogodišnje večeri 1926, a Čikago je bio otvoren grad. Kada su banditi omeđili svoje teritorije, onog koji bi na njih kročio, unajmljeni ubica bi se rešio. Alfons Al Kapone naručio je pozamašan broj takvih „aranžmana”. Skorašnja masovna krvoprolića učinila su ga jedinim vlasnikom lanca pivara, bordela, kafića i kockarnica koje su privređivale milione. Držao je u šaci novinare, političare i policiju. Imao je 27 godina.

al-kapone

Tomas Fets Voler bio je drugačija vrsta čuda od deteta. Njemu su banditi bili ljudi koji su u gomilama dolazili da ga slušaju na harlemskim kućnim zabavama*.
Porodicom je smatrao muzičke mentore, ljude poput Džejmsa P. Džonsona i Vilija Lajona Smita; aranžman je za njega bilo nešto što se radi na klaviru. Njegovo iskustvo sa pićem i ženama bilo je isključivo sa potrošačke strane, a jedini okršaj sa zakonom koji je imao bilo je izbegavanje plaćanja alimentacije. Kada je Fets otišao iz Njujorka za Čikago da nastupi na nekoliko svirki, imao je samo 21 godinu.

Energični mladić sa fantastičnim džez stilom bio je veliki hit u hotelu Šerman. Njegovu noćnu publiku činili su muškarci sa širokim reverom i izbočenim džepovima. Jedne večeri Fets je osetio revolver pritisnut u njegov debeljuškasti stomak. Odjednom se našao uguran u crnu limuzinu, čuo naređenje vozaču da vozi u Istočni Cicero. Dok mu je znoj klizio niz telo, Fets je predvideo kraj svojoj karijeri, ali pri dolasku u luksuzni salon, samo su ga gurnuli prema klaviru i rekli mu da sviraju. I svirao je. Najglasniji aplauz došao je od debelog čoveka sa prepoznatljivim ožiljkom: Al Kaponeu je bio rođendan, i on, Fets Voler, bio je poklon od ,,momaka’’. Zabava je trajala tri dana. Fets je iscrpeo sebe i svoj repertoar, ali sa svakim zahtevom, ugurali bi novčanice u njegov džep. On i Kapone su obilno jeli i pili. Dok se crna limuzina nije uputila nazad prema Šermanu, Fets je zaradio nekoliko hiljada dolara u kešu i istančan ukus za vintidž šampanjac.

*rent party – (poznata kao kućna žurka) jeste društveni događaj pri kojem stanari angažuju muzičara ili bend da sviraju u stanu i prikupe novac za stanarinu tako što puste šešir da kruži među gostima; nastalo u Harlemu dvadesetih godina.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.independent.co.uk/life-style/first-encounters-when-fats-waller-met-al-capone-1595948.html
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Advertisements
Некатегоризовано

Matild Pomes, ambasadorka španske poezije u Evropi

Pismo francuske hispanistkinje, koje će biti izloženo u Nacionalnoj Biblioteci, otkriva njenu ključnu ulogu u međunarodnom otkriću velikih autora XX veka.

Kad god bi mlada Matild Pomes gledala Pirineje iz svog doma, pitala bi se šta postoji sa druge strane. Rođena 1886. u selu Lekuri, njena radoznalost ju je podstakla da nauči španski i da od 1912. prisustvuje letnjim školama u Burgosu. Tamo je upoznala pisce i intelektualce, a među njima i mladog pesnika, Pedra Salinasa, koji se kasnije priključio Generaciji 27. Imala je uticaj kao profesorka na Sorboni (bila je prva profesorka španskog jezika na tom univerzitetu) i tako pomogla da Salinas dobije radno mesto. To je bila prva od mnogih usluga koje je ova žena nesebično učinila velikanima španske književnosti prve polovine XX veka. To dokazuje na hiljade pisama koja su okupila 160 ličnosti (Unamuna, Asorina, Falju, Turinu, Maćada, Asanju, Gomesa de la Sernu, Erarda Dijega, Albertija, Horhea Giljena…) od kojih će jedan mali prikaz, četrdesetak pisama, praktično sva neobjavljena, biti deo izložbe u Narodnoj biblioteci od 30. septembra.

Kustoskinja izložbe, Elisa Ruis Garsija, profesorka emeritus na Fakultetu geografije i istorije Univerziteta Komplutense u Madridu, upoznala je Matild preko njenog muža, Manuela Sita Albe, koji je rukovodio španskom bibliotekom u Parizu. ,,Nije imala dece i živela je u kući. Posećivali smo je, pričala nam je svašta, nosili smo joj voće…”
Ruis smatra da je Matild u njima videla unuke koje nije imala i možda je to razlog zbog kojeg im je jednog dana najavila da im poklanja vredna pisma koja je čuvala. Ruis, rođena 1937. smejući se, govori da sada kad je starija vidi sebe kao Matild i zato je donirala Narodnoj biblioteci pismo hispanistkinje i pesnikinje, koja je preminula 1977.

U tom dopisivanju ima se uvid u njeno blisko prijateljstvo sa Manuelom de Faljom, kojeg je upoznala u Granadi. Muzičareva sestra je otišla kod nje u februaru 1930. kako bi joj prenela da je autor baleta Ljubav čarobnica (El amor brujo) u depresiji; sa Unamunom, španskim intelektualcem koji je, priznala je profesorki Ruis, ostavio najveći utisak na nju, i čija će fotografija posvećena Matildbiti na izložbi: ,,Sa duhovnim zagrljajem”. Takođe, sa Barohom, Ortegom i ostalim pripadnicima Generacije 27, sa kojima se odlično slagala jer su bili istih godina. Mladi koji se udaljavaju od nekih svojih predaka, kako je opisao Salinas 1928. godine: ,,Matori Asorin sa svojim smešnim teatralnim pokušajima. Baroha koji živi od ostataka svoje umetnosti. Maćado dostojan, uvek plemenit, ali sa svojim distanciranim stavom”.

Španski pisci su slali svoje pesme i rukopise ovoj inteligentnoj ženi prosečne visine, sa muškom frizurom i prodirućim pogledom. ,,Ona ih je prevodila na francuski i pisala članke u Figaru, gde je sarađivala kako bi upoznala javnost sa njima. To je bilo ključno za širenje njihove poezije u Parizu, koji je tada bio prestonica svetske kulture. Ako bi tamo trijumfovao, mogao bi da imaš svetski uspeh.” Ramon Gomes de la Serna, čije je aforizme prevodila na francuski, nazvao ju je svojom ,,dragom i voljenom dobrom vilom” u jednom od njegovih 35 pisama koji se čuvaju i koja su napisana crvenim mastilom. Trostruka uloga prijateljice, prevodioca i književnice, navela je Visentea Aleksandra da je opiše kao pravu ,,konzulku španske poezije u Evropi.” Mnogi od njih su je posetili u njenoj kući u Parizu, na četvrtom spratu sa kojeg se pri ulasku širio prijatan miris supe od povrća.

Pisma Matilde Pomes oblikuju ,,fresku španske intelektualnosti između dvadesetih i pedesetih godina XX veka, ključni period, a u tekstovima ima delova koji referišu na književnu, društvenu i političku situaciju”. Zahvalnost od strane vrška španske poezije Matild Pomes odražava se u počasti kojoj je prisustvovala 10. aprila 1931. u restoranu u Madridu. U Narodnoj biblioteci će se pokazati fotografija sa ručka, gde su pristuni potpisali sliku na kojoj je Lorka naslikao devojku sa čašom.

Međutim, u Matildinoj arhivi postoji grupa od 55 pisama koja imaju drugu, emotivniju dimenziju, pisma Salinasove žene, Margarite Bonmati (1883-1953). U njima opisuje da li je on motivisan, da li piše… Maršruta njegovog stvaralaštva iz prve ruke, kako dokazuje jedna poslanica iz 1931: ,,Postoji promena u njegovoj poeziji, osećam kako se traži u magli, ali ne uspeva da nađe svetlo”. Godinu dana kasnije, Bonmati je pričala o komplikovanom životu španske politike: ,,Monarhisti, ekstremisti i komunisti kreću se sa jednom jedinom idejom, da unište ovu Republiku, tako ljudsku”.

Tokom trideset godina, Matild i Margarita su stvorile sjajan odnos. Iako je Margarita pripadala visokoj buržoaziji, imala je težak život, zato što je njen muž 1932. upoznao američku profesorku, Katrin Pru Reding i zaljubio se u nju. Kada je otkrila njegovo neverstvo, želela je da izvrši samoubistvo tako što se bacila u reku Taho, ali ju je spasio prolaznik. U kasnijem pismu, između ostalog, uviđa se njena dramatična situacija. Četiri godine kasnije otpočeo je građanski rat, a Salinas, povezan sa Republikom, bio je sa svojom ženom i Matild u Santanderu, gde je držao kurseve na Univerzitetu Menendes Pelajo. Francuskinja kreće u jednom brodu koji stiže do kantabrijske prestonice kako bi evakuisala strance i vodi Salinasove dvoje dece sa sobom, predstavivši ih kao svoje, kako bi ih odvela iz Španije. Autor knjige La voz a ti debida (Glas koji ti dugujem) zahvaliće joj se u pismu u kome se vidi njegova velika zabrinutost jer nema vesti o dešavanjima u zemlji. On i njegova supruga su napustili Španiju i pobegli u SAD. Bonmati je rekla svojoj prijateljici da se svako ko je imalo pošten i civilizovan, dao u bekstvo.

Rana od bekstva je još uvek otvorena 1950. Salinas piše: ,,Rešen sam da ne kročim u Španiju dok tamo vladaju ti nitkovi”, ali čezne za svojom zemljom i pojavljuje se strah od otuđenja. Često pomislim: ,,Koji španski pišem i govorim?”
Dijaspora koju je prouzrokovao Građanski rat, malo po malo, razredila je kontakt između Matild i njenih prijatelja pisaca. Profesorki Ruis je i dalje teško da shvati zanesenost Matild španskom kulturom, o čemu svedoči pismo Giljenu: ,,Istinsku klimu svoje duše okusila sam u Španiji sa neizrecivom ljubavlju i emocijama.”.

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2016/08/21/actualidad/1471772906_197753.html
Autor teksta: Manule Morales

Prevela sa španskog: Marija Stanimirović

Некатегоризовано

Magnetska jednostavnost prženog jajeta

Naslovna fotografija: Jaje koje surfuje, Brok Dejvis

Od tanjira do platna, jaje je jedna od najčešće predstavljenih namirnica u umetnosti i dizajnu. Ali prženo, sa belim tačkicama i žutim žumancem i odnosi pobedu, postavši ikonični simbol. Od kada se predstavlja u umetnosti ovaj delikates koji ne pravi razliku između bogatih i siromašnih i koji nas sve čini jednakim? Ovako, na prvu loptu, možda prva slika koja nam padne na pamet jeste Velaskesovo delo Starica prži jaja, naslikano u Sevilji 1618.

Velaskes nije bio ni prvi ni jedini genije koji ih je predstavio na nekoj od svojih slika, ali jeste možda jedan od najsimboličnijih. Pikaso (na keramičkim delima) i Dali takođe su ih koristili u svojim delima, premda nisu bili dominantan resurs u njima. Zapravo, pržena jaja se, osim nekih slika mrtve prirode ili kao dodatni element na slici koji doprinosi ambijentaciji određenih scena, ne pojavljuje često u tradicionalnoj umetnosti.

Ipak, savremeni dizajn i ilustracija jesu ga pridružili kao sopstveni simbol. Dovoljno je prošetati se internetom i društvenim mrežama (Tumblr, Instagram…) i uveriti se kako se rasprostiru primeri današnjih umetnika koji su slikali ili dizajnirali prženo jaje u nekom od svojih radova.

jan siemen

Ilustracija Jana Simena

Šta to jaje ima da se predstavlja toliko često?

Dizajner Huan Dijas Faes tvrdi da ga ne koristi mnogo jer je reč o elementu koji se previše koristi u svim sferama, od stripa već godinama do modernijeg tekstilnog dizajna.  Ipak, smatra da je „prženo jaje grafički zanimljivo zbog mnogih faktora; za početak, zbog hromatske palete koju poseduje. Dve veoma markirane i prepoznatljive boje, belu i narandžastožutu koje čine jaje hromatski veoma prepoznatljivom hranom.”

„Takođe, što se tiče grafike, ima dva elementa koja su sama po sebi veoma zanimljiva. Linije konture su veoma nepravilne i apstraktne, ali žumance je gotovo savršen krug, zbog čega je kombinacija nečeg nepravilnog sa nečim tako savršenim vrlo privlačna za oko. Uostalom, veoma ga je lako nacrtati”, dodaje.

Plastična umetnica, Lola Tahauerke, takođe se okrenula ovoj jednostavnoj namirnici, kako bi se u svojim delima igrala spektrom boja i oblikom. U jednom članku za novine El Mundo o grupnoj izložbi u Kasteljonu gde je učestvovala, Tahauerke objašnjava: „Oblik prženog jajeta nudio mi je stalnu varijaciju. Prženo jaje nikad nije isto, svako ima drugačiji oblik, čak i da želiš da napraviš dva ista, teško bi se to postiglo.”

I dodaje svom promatranju: „Prženo jaje može da bude jedna tačka, može da ima konturu ili ne, kada se predstavlja ili nepredstavlja linijom, i prostire se po ravni. I neprestano se transformiše.”

pablo alfieri

Ilustracija Pabla Alfijerija

Jednostavnost oblika prženih jaja izuzetno je privlačna i za holandskog umetnika Henka Hofstru: „To je jedna jednostavna linija, tanka i jasna u grafici i boji: belo i žuto”, objašnjava časopisu Yorokobu putem mejla. Hofstra je stvaralac umetničkih intervencija velikih razmera u javnim prostorima. Jedna od njih naslovljena je Eggcident: tuce velikih prženih jajeta ispunilo je trg Bakedano u Santjagu, prestonici Čilea, u novembru prošle godine.

„Činjenica da ljudi mogu da se igraju njima daju intervenciji lep i jednostavan oblik (u svom dvostrukom značenju: način na koji se prave i njihova eksterna konfiguracija) kako bi prenela poruku: Santjago je ljubio jaja, početak života…”, ukazuje.

Na ovaj način Hofstra daje drugi razlog zbog kojeg su jaja (pržena ili ne) tako ponavljan motiv u umetnosti i dizajnu: simbolizam.

eggcident

Henk Hofstra, Eggcident

Iako je to grafički resurs kojim se veoma malo (ili nimalo) služi ilustratorka Marija Kasteljo, kada smo je pitali za privlačnost prženog jajeta u dizajnu, prvo što joj pada na pamet je Dali. I to uprkos tome što nema mnogo slika na kojima se pojavljuje jaje. Što daje ideju o simboličkom planu koje ova tako simbolična namirnica može da zauzme.

„Kapiram da je fora u simultanom stanju belanceta i jaja, neka vrsta metafore sa temporalnošću i temperaturom. Ali iskreno, nikad se nisam zamislila nad tim. Viskozna i fleksibilna stvar. Ili tako diferencirane strukture u jednom entitetu”, objašnjava. „Kad sam bila mala, imala sam jednu prostirku za plažu u obliku prženog jajeta i mnogo mi je bila smešna. ali nešto mora da se izgubilo na putu.”

Za Dalija, jaje je pozitivni simbol koji predstavlja život, obnovu i budućnost. Isto je i u slučaju Henka Hofstre: „To je za mene početak života, početak mog dana. Jaje je početak svega. Pre pileta, već je postojalo jaje!”

sara zaher

Ilustracije Sare Zaher

Na konceptualni plan se osvrće i Dias-Faes: „Prženo jaje je zajednička namirnica u svim kulturama, isto kao što su pica, hamburger ili hot-dog ikonični elementi za estetiku. Ne bismo mogli isto da uradimo sa fabadom*.”, promatra on sa humorom.

*Fabada je jelo sa pasuljem, tipično za područje Asturije.

„I mislim da, takođe, u Španiji prženo jaje ima veoma harizmatičnu poruku. To je često prvo jelo koje naučiš da pripremaš, baba ili mama hoće da ti to spreme ako ogladniš, spasi ti jednu večeru kada frižider krene da podrhtava.. Tako da pretpostavljam da nam neizbežno priraste za srce. Uostalom, moje omiljeno jelo otkad sam bio dete je pirinač sa jajima i paradajzom. ”

Zbog jednostavnosti njihovog oblika, zbog hromatskog kontrasta, zbog simbolizma, prženo jaje je postepeno osvojilo svoje mesto u današnjem dizajnu i umetnosti. Velaskes, svojom ingenioznošću i majstorijom već je učinio da se pogled bezimene starice upravi prema šerpi od gline. Od tada, pržena jaja nikada nisu izgubila svoju privlačnost. Iako ima ovde mesta za jedno završno promatranje, to što priprema starica seviljskog slikara, da li su pržena ili poširana? Ostavimo to tako.

Ostale fotografije pogledajte na linku ispod.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.yorokobu.es/huevo-frito-diseno/
Autorka teksta: Marianheles Garsija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

„Kratki susret” (Brief Encounter, 1945), najbolji romantični film svih vremena

U koliko drugih zemalja bi ispitanici izabrali „Kratki susret” kao najbolji romantični film svih vremena? Čak i u Britaniji, pitam se koliko bi mu ljudi rođenih od, recimo, 1975. godine dalo tako visoku ocenu. Ali za generaciju koja pamti kada su vozovi išli na vreme, a bifei na stanicama bili uredni i privlačni kao onaj u ovom filmu, Kratki susret je utisnut u nostalgiju za erom kada su zarobljeni životi srednje klase razmatrali preljubu, ali su tu uznemirujuću misao ostavljali po strani.

Naočigled, deluje da se Britanija promenila; ali da li je moguće da je film Dejvida Lina i Noela Kauarda i dalje model potisnutih osećanja kao engleskog ideala? Naviknuti smo da pripisujemo filmove režiserima, ali pravedno je osvrnuti se na Kauarda kao autora koji je podjednako doprineo filmu. Napisao je scenario koji je zasnovao na vlastitoj jednočinki, Still Life. Stvorio je protagoniste kao fine ljude (Loru i Aleka, domaćicu i lekara), dok su sporedni likovi odsečno engleski tipovi – Stenli Holovej, nevaljali, dobronamerni šef stanice i Džojs Keri, naredbodavna upravnica bifea, kao i Siril Rejmond koji izvrsno predstavlja Lorinog muža Freda, pristojnog dosadnjakovića, koji oseća da mu je žena postala daleka, ali ni ne sanja o njenim namerama, niti koliko su blizu bili katastrofi.

Prema Kauardovoj želji, takođe, poštovana je porodica i stabilnost u ovom filmu. Nikada ženjen i potajno gej, Kauardu je bilo jasno da ne bi valjalo vređati vlasništvo srednje klase. S druge strane, Dejvid Lin je odgajan u strogo kvekerskom* maniru i uvek je bio pobunjen protiv uzdržavanja, pa se tako ženio šest puta i, na svoju ruku, možda i pogurao Loru i Aleka za stepen ili dva izvan Kauardovog komfora. Ako to zvuči čudno, treba da imate u vidu u kojoj meri je Lin bio Kauardov štićenik. Mladog urednika je Kauard primetio i unapredio ga u asistenta režije i naposletku mu omogućio da preuzme rediteljsku palicu u filmovima In Which We Serve, This Happy Breed, Blithe Spirit i konačno Brief Encounter.

* Kvekeri (Religijsko društvo prijatelja) hrišćanski je pokret, čija je centralna doktrina da Hrist dela direktno u duši pojedinca;

Tako veza koja počinje na železničkoj stanici Milford (nalazi se na dve metaforičke stanice dalje od Borčestera – The Archers su počeli pet godina nakon Kratkog susreta) sa trunčicom u Lorinom oku i Alekovom neupitno čistom maramicom povešće prema zajedničkim popodnevima, ručkovima i poseti bioskopu (njihov smešan film zove se Flames of Passion), vožnju do sela i neprijatan put do stana prijatelja (umišljenog Valentina Dajala). Ništa se ne desi, i Alek uskoro odlazi sa porodicom u Južnu Afriku povodom novog posla – 1945. to još uvek nije beznadežna destinacija.

„Ništa se ne desi” teško da je krilatica današnjih filmova. Ali na kraju Drugog svetskog rata, kada su bioskopi bili preispunjeni, strast na platnu je fantastično (i nekad histerično) bila zapaljena samoobmanom, stidljivošću i cenzurom. To je, svakako, otvoreno pitanje, ali uzmite u obzir mogućnost da su filmska romansa i njen san o strasti, bile podstaknute različitim oblicima kontrole, koje su onemogućavale napuštanje. U te mehanizme kontrole spada i naša nevinost. Godine 1945. nije bilo ni trunke ironije ili parodije u mahnitom saundtreku Rahmanjinova (drugi klavirski koncert, koji je odsvirala Ejlin Džojs).

Danas, ovakva postavka vrišti za satirom. Ali Kratki susret je preživeo takve pretnje, zato što je tako dobro snimljen, zato što je Lorino pripovedanje istinski nespokojno i sanjarsko, zato što nas sve muzika oduševljava, i zato što su Silija Džonson i Trevor Hauard savršeni. Jasno mi je, savršeno deluje previše afektirano i staromodno, konačni dokaz beznadežne otmenosti. Ali to nije pravedno. Hauard je mogao da bude divalj čovek – kao što nam je poznato iz njegovog daljeg rada – i osećate bezobzirnost i revoluciju kao vetar koji ga vuče. Što se Silije Džonson tiče, najviše se njoj duguje što je film tako dirljiv. Njena agonija i njena zanesenost su pounutreni, i pokreću se kao nervi u ovom prelepom, ozbiljnom crno-belom filmu. Njen glas je odmeren, ali su joj oči ispunjene očajem. Izvan svake sumnje je da ona nosi film.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.theguardian.com/film/2010/oct/16/brief-encounter-romance
Autor teksta: Dejvid Tompson

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

Valjenato: očuvanje pesama u Kolumbiji koje pričaju priče

Kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes rekao je jednom da je Sto godina samoće valjenato na četristo stranica, tradicionalna kolumbijska muzika karipske obale. Reč je o kratkim epskim pesmama, ispunjenim lokalnim likovima i poezijom. To je stil koji datira od pre dvesta godina i dan-danas uspeva.

U podne u Valjeduparu, prestonici Valjenata, tradicionalni trio preuzima binu. A zgoda je Festival valjenata, koji se održava u gradu koji daje svoje ime ovoj muzici gotovo pola veka. Cilj festivala je promocija tradicionalnih elemenata valjenata, koji se svira na tri instrumenata: caja ili bubnju, guacharaca ili gviru i harmonici.

Pored takmičenja, deo festivala su i dnevni koncerti koji se održavaju u amfiteatru sa 25 hiljada sedišta. Među glavnim izvođačima ove godine našao se i čuveni pevač Karlos Vives, koji je doprineo popularizaciji valjenata širom sveta početkom devedesetih godina.

„Za mene je valjenato povezan sa selom, sa stočarom, sa farmerom”, kaže Vives. „To je valjenato. I onda smo tu mi, nova generacija koja ga je ponovo osmislila. Ali kada govorim o valjenatu , moramo da se setimo minstrela.”

Minstreli datiraju sa početka devetnaestog veka, kada su trubaduri putovali od grada do grada pevajući pesme o lokalnim i regionalnim novostima.

U knjizi Sto godina samoće, jedan od glavnih junakinja saznaje za smrt svoje majke preko čuvenog valjenato harmonikaša po imenu Fransisko Čovek, nadahnut minstrelom koji je zaista postojao.

Gutjeres kaže da ljudi možda misle da je Garsija Markes pisao o čarobnom svetu u svom romanu.

„Ne, ne”, kaže Gutjeres. „On uzima istoriju, društvenu i kulturnu stvarnost našeg naroda i propušta ih kroz sito fantazije stvarajući tako monumentalno delo. Veoma često, do iste pojave dolazi u pesmama valjenata. Primera radi, pesma koja se zove Kuća u vazduhu: Napraviću ti kuću u vazduhu. To je ista stvar!”

Pesma priča priču o čoveku koji hoće da sagradi kuću za svoju ćerku u vazduhu kako bi je zaštitio od neželjenih udvarača, tako da samo onaj koji može da dosegne tako daleko može da osvoji njenu ruku.

Do kasnog devetnaestog veka valjenato se svirao na autohtonim kolumbijskim frulama koje se zovu gaitas. Kada je harmonika stigla u Kolumbiju iz Nemačke sredinom XIX veka, postala je glavni glas kroz koji su se svirale četiri različite struje ili ritmovi: paseo, merenge, son i puja.

Decembra 2015, UNESKO je proglasio valjenato nematerijalnim nasleđem, sa potrebom zaštite. Efrain Kintero, potpredsednik Fondacije Valjenato Legende, kaže da ovo priznanje nosi sa sobom veliku odgovornost.

„Promovisati i podržavati muziku koja se ne odaljava od melodijskih i književnih struktura tradicionalnog valjenata”, kaže Kintero. „S tim u vidu, čvrto verujem da moramo da se razvijamo, ne možemo da ograničavamo ili stigmatizujemo nove muzičare. Mi samo treba da se postaramo da oni imaju sve potrebne elemente tradicionalne muzike i da, na osnovu toga, stvaraju nova dela.”

Festival valjenata odao je priznanje harmonikašu Emilijanu Suleti i njegovom bratu, pevaču Ponču Suleti, za njihov trud da očuvaju ovu muziku.

„Moramo da pratimo pravila i merila tradicionalnog valjenata, da sačuvamo njegovu suštinu”, kaže Suleta. „To je ono čime se bavimo i ono što preporučujemo novim generacijama, kako ne bi izvitoperili istinu o valjenatu.”

Karlos Vives se slaže. Važno je nastaviti snimanje valjenato muzike i osnaživati mlađe muzičare.

„Takođe je važno da minstreli nastave da napreduju, kao Emilijano Suleta ili Luis Enrike Martines ili Karlos Uertas”, kaže Vives. „Kompozitori koji su se rodili oslobođeni diskografske industrije — oni koji se nisu rodili da snimaju ploče, već da prenose poruke od grada do grada.”

***

Pročitaj u originaluhttp://www.npr.org/2016/07/07/484944084/in-colombia-preserving-songs-that-tell-stories
Autor teksta: Beto Arkos

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

Tajna bašta Karen Bliksen

Književni univerzum autorke romana Moja Afrika miriše na georgine i gladiole. Njena muzej-kuća u Danskoj odraz je njenog aristokratskog sveta i strasti prema buketima cveća.

***

Kada se pomisli na Karen Bliksen (1885-1962), teško je zamisliti neko drugo mesto, a da nije ona farma u podnožju brda grada Ngonga. Ipak, kuća koja je obeležila njen život, u kojoj je napisala najveći deo svojih književnih dela, ne nalazi se u Keniji, već nekoliko kilometara severno od Kopenhagena: u Rungstedlundu. Njen stari porodični dom danas je muzej pored mora, okružen zadivljujućim parkom, u kojem se nalazi grob književnice, u zaklonu bukve stare sto godina. Šuma je takođe utočište ptica, što je bila želja same Bliksen. Njeni naslednici očuvali su kuću onakvu kakva je bila; zapravo, poseta se obavlja u belim nazuvicama, poput onih koje se koriste u bolnicama, kako se ne bi oštetili tepisi ili stari drveni podovi. Uspomene autorke knjiga Moja Afrika i Sedam gotskih priča i dalje su netaknute, gotovo sve u istom stanju u kojem ih je ona ostavila pre smrti. Književnica je bila velika ljubiteljka cvetnih aranžmana i ekipa odgovorna za muzej nastavila je tradiciju, ponovo stvarajući iste bukete koje je ona pravila za života, kao da se danska pripovedačica, svako jutro, lično za to pobrine.

radna soba

 

„To je mesto zbog kojeg sam poželela da otkrijem njen život”, objašnjava Dominik de Sen-Pern, autorka romaneskne biografije danske književnice, Karen Blixen, koja je skoro objavljena u Španiji. „Godine 1995. otputovala sam u Kopenhagen da obavim jedan intervju i moram da priznam da nisam znala za Karen Bliksen. Dnevna soba osobe koju sam intervjuisala bila je ukrašena dvama posterima koji su prikazivali dva afrička lika. Osetila sam se veoma privučenom tim slikama. Osoba koju sam intervjuisala mi je rekla: ,To su dva crteža Karen Bliksen i nalaze se u njenom muzeju-kući, vrlo blizu Kopenhagena. Idite, vredno je truda.” Nisam znala ništa više, ali otputovala sam do tamo. Izašla sam iz voza, prošla kroz šumoviti park i naišla na njen grob, koji je predivan.  Mnogo me je ganulo jer nije bilo obično groblje, već stopljeno sa prirodom. Odatle sam se spustila do kuće i otkrila prustovski ili čehovski univerzum, oblik života koji više ne postoji, aristokratski. Deluje kao da će se ona pojaviti svakog trenutka. To je prostor koji govori. Karen Bliksen se borila do smrti kako bi se očuvao. Ima nečeg veoma moćnog u tom mestu. Od tada sam se pitala ko je bila ona: tako sam otkrila film, Moja Afrika i njen život.” nastavlja novinarka Dominik de Sen-Pern u intervjuu u Francuskom institutu, tokom posete Madridu.

basta karen bliksen

 

Nameštaj, tepisi, njen radni sto, pogled sa prozora… Sve u Rungstedlundu je obeleženo pričama Karen Bliksen, koja je veliki deo svojih dela potpisala kao Isak Dinesen. Njen književni svet čini deo dekoracije. Ali, iznad svega, upravo su besprekorni buketi oni koji nas podsećaju da, na neki način, ona i dalje živi tamo. Njeni cvetni radovi bili su toliko čuveni da je danski arhitekta Stin Eiler Rasmusen (1898–1990), jedan od najvećih urbanista XX veka, izdao knjigu o njima, Karen Blixen’s Flowers: Nature and Art at Rungstedlund (Cveće Karen Bliksen: priroda i umetnost u Rungstedlundu), esej u kojem ih povezuje sa njenim kako književnim tako i likovnim radom. „Buketi cveća bili su opsesija, uglavnom su bili džinovski”, ukazuje Sen-Pern. „Intervjuisala sam nekoga  ko je upoznao Karen kad je bio mali, i sećao se tih ogromnih buketa.” U salonima Rungstedlunda postali su živo prisustvo koje ima nečeg sablasnog. „Prvi put kada smo otišli da je posetimo imala je u svojoj kući čitavu tržnicu cveća i biljaka, u više nego velikim količinama potrebnim za kuću sa tako malo ukućana”, priča Stin Eiler Rasmusen u knjizi o sećanjima na spisateljicu. „Odabirala bi savršene primerke cvetova u svakoj sezoni i pravila bi od njih različite kompozicije, svaka posebno dizajnirana za određenu prostoriju ili vazu.” nastavlja arhitekta koji smatra da su „aranžmani tako raznoliki i fantastični poput njenih priča”. Cveće i dalje ukrašava njene sobe, kao da njene reči nastavljaju da plove po Rungstedlundu.

 

U knjizi se pojavljuju reprodukcije njenih buketa: božuri, gladiole, georgine, divlje cveće koje izvire iz činije za supu koja se koristi kao vaza, pupavice, ljiljani, lale u besprekornoj beloj vazi… Čak se pojavljuje fotografija književnice pored cveća koju je napravio Sesil Biton 1962. godine. „Kao u svojim pričama, Karen Bliksen je koristila iznova iste motive u različitim varijacijama”, piše prevoditeljka Lizbet Hertel. Isto poput hrane u njenoj najčuvenijoj priči, Babetina gozba, njeno cveće je služilo da razbije gustu, protestantsku atmosferu u kojoj je provela najveći deo svog života. Jer je Bliksen živela u Africi samo između 1913. i 1931. Ostatak svog postojanja provela je u Rungstedlundu, među svojim drvećem i cvećem. Ali one godine provedene u Keniji zagospodarile su ostatkom njenog života. Nemoguće je izbaciti iz glave zaraznu muziku Džona Barija kada se misli o njoj, dok je njeno lice zamenjeno licem Meril Strip (isto kao što je lice Roberta Redforda zamenilo lice Denisa Finča, njene velike ljubavi iz Afrike, čija fotografije još ukrašava njen radni sto).

rungstedlund

Ipak, bila je složene i teške naravi. Sen-Pern se seća da je, dok je skupljala dokumentaciju za svoju knjigu, zamolila jednog od njenih nećaka koje je intervjuisala da definiše svoju tetku. „Pošto je razmislio malo, odgovorio mi je: ,Bila je veštica.’ ” Ništa ne ilustruje tako dobro njenu mračnu stranu kao priča sa pesnikom Torkildom Bjornvigom, kojeg Sen-Pern opisuje u svom romanu i kojeg je Bliksen praktično zatočila tamo tokom dve godine. Kada je on imao 29 godina, a ona 62, uspostavili su vezu u kojoj mu je ona otvorila vrata prema književnosti, ali on je trebalo da ostane vezan za Rungstedlund. Knjiga Danca Jorgena Stormgarda, naslovljena Bliksen i Bjornvig. Pakt se rasturio, opisuje ovu vezu kao „između pesnika i muze, ali takođe između gazdarice i sluge”. Dominik de Sen-Pern misli da to čini sastavni deo nečeg složenijeg, njene želje da po svojoj volji oblikuje svet i ljude koji ga nastanjuju. „Prihvatila je rizik da od svog života napravi jedno od svojih dela, htela je da priče koje su joj tumarale po glavi postanu stvarnost, da se ljudi iz njenog okruženja prilagode tom scenariju”, uverava.

 

Ta potraga za savršenim prostorom opaža se u prostorijama Rungstedlunda, gde priroda čini sastavni deo okruženja: park sa drvećem, vetar sa obližnjeg Severnog mora koje se čuje savršeno udarajući o prozore od drveta, posebno zimi. Kuća, impozantna zgrada od belog drveta, obeležena je odsustvom Afrike, Denisa, nastanjena uspomenama iz drugih vremena. „Kada se vratila, morala je postepeno da se navikne na buržujski život za koji je pre 17 godina smatrala da ga je ostavila iza sebe zauvek, sa uzdahom olakšanja.” piše književni kritičar Frans Lason u prologu Pismima iz Danske. Korespondencija 1931-1962. Na zidovima vise njeni crteži, koji takođe odražavaju afričke likove i životinje. Bila je nežna i spretna slikarka, sa istim smislom za detalj i evokaciju kojima su obeležene njene priče.

 

Rungstedlund takođe krije njene tajne, i jednu iznad svih drugih: sifilis, od kojeg je bolovala nakon što ju je muž zarazio u Africi, što ju je nateralo da izabere život koji možda ne bi bio njen. Ovu bolest je otkrila mnogo kasnije, nakon njene smrti, američka novinarka Džudit Turman u biografiji o Bliksen, koja je Sidniju Polaku poslužila kao inspiracija za film Moja Afrika, gotovo isto toliko koliko i knjige same autorke. Kuća krije ovu duboku protivurečnost: Bliksen je bila svetska žena, koja je knjige pisala prvo na engleskom, pa posle na danskom, u drugoj ispravljenoj verziji, ali koja je, ipak, veći deo svog života provela na selu. Bolest i napornost tretmana kojima se podvrgavala, koji su podrazumevali cijanid, ostavili su je usidrenu u Danskoj. „Sifilis je promenio njene životne planove i mnogo je patila zbog toga”, objašnjava njena biografkinja.

karen i merilin

 

U prodavnici suvenira u Rungstedlundu može da se kupi razglednica na kojoj se Karen Bliksen pojavljuje sa Merilin Monro tokom putovanja u SAD, pred kraj života, godine 1959. kada su razarujuće posledice arsenika koji je uzimala protiv sifilisa pustošile njeno krhko telo. Čitavog života želela je da ode u zemlju u kojoj je oduvek bila poštovana kao autorka, ali nije uspela do tri godine pred svoju smrt. Tamo je upoznala čitav intelektualni svet – ostao je grafički zapis one večere sa Merilin; njenim mužem, dramaturgom Arturom Milerom i Karsonom MekKalersom –, ali Amerikance je zadivila pre svega svojom sposobnošću da ispriča priču.

Svi koji su je upoznali uveravaju da je Bliksen bila izvanredna usmena pripovedačica, mešavina afričkih tradicija i Hansa Kristijana Andersena. Njene priče zadržavaju tu usmenost, ostavljaju čitaocu dojam da ih nam neko govori, dokazuju da je samo kreativnost sposobna da nadvlada vreme. Njeni buketi su i dalje tamo da to i dokažu.

***

Pročitaj u originalu: http://elpaissemanal.elpais.com/placeres/karen-blixen/

Autor teksta: Giljermo Altares

 

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

Zašto su demokratiji potrebni umetnici?

Pitaćete: gde su ljiljani i kiša što je često udarala svoje reči ispunjavajući ih rupama i pticama?

(«Preguntaréis: ¿Y dónde están las lilas? (…) ¿Y la lluvia que a menudo golpeaba sus palabras llenándolas de agujeros y pájaros?»)

Tako je Pablo Neruda započeo pesmu kojom je označio svoj književni i životni preokret. Počeo je Građanski rat, a pesnik je krenuo putem politike, koji će uticati na njegov život i rad. U toj pesmi, pod nazivom Objašnjavam neke stvari, govori o tome kako svet ponekad prisiljava umetnike da budu društveno angažovani.

Neruda je svojim delom pružio reči onima koji nisu znali kako da objasne svoju sopstvenu nedaću. Stihovi iz njegove zbirke Canto General podigli su viđenje Univerzuma ugnjetavanih i recitovani su širom sveta kao stihovi Biblije. Ali, istovremeno, ovaj Čileanac je bio uključen u rad institucija i bio je član Komunističke stranke. Bio je umetnik i pesnik, i u privatnom životu prigrlio je sve mogućnosti učešća u političkom životu.

Baš u tome je središte rasprave. Koliko umetnik mora da uroni u politiku? Svakako da je potrebno razlikovati različite oblike uranjanja. Postoji kritičko učestvovanje, izvan institucionalnog okvira i bilo kog njenog političkog uticaja, kakav mogu imati stranke. Na taj način, autor unosi diskurs svojih dela u probleme javnog života, a osim toga, čini to sa željom za promenom. Ostaje, međutim, na društvenoj margini.

S druge strane, postoji službeniji pristup koji podrazumeva direktno učestvovanje u institucijama. Kritičar Hans Urlih ne isključuje ovu opciju u svom članku Zašto su nam potrebni umetnici u demokratiji? „Umetnost označava komunikaciju, učestvovanje i interakciju i svaka organizacija koja ne podstiče takve odnose, neizbežno je osuđena na propast”, tvrdi on. Ukratko, demokratskoj državi su potrebni umetnici.

Od društvene margine do institucije

U svojoj analizi umetničkog i urbanističkog učešća, Žizel Frejberger objašnjava da ovaj način uključuje oblike izražavanja koji su usko povezani sa aktivizmom. „Oni rade protiv progresivne depolitizacije javnog prostora.” Odnos između dela i mesta, tvrdi ona, proširuje sam osećaj delovanja. Ključni sastojak ovih inicijativa je izazov.

To je ono što umetnik Doshotas želi da postigne, svojim prisustvom na ulicama Španije, Francuske, Nemačke, Amerike, Holanije i Bolivije. Kako objašnjava, njegova početna ideja je da „koristi jezik vlasti protiv vlasti”. Sa ovakvim namerama, inspirisao je javni publicitet u madridskom centru za zapošljavanje da obeleži kante („stavite svoj CV”, piše uz strelicu koja pokazuje prema otvoru), a napravio je i plakete na ulicama Španije na nemačkom kako bi se usprotivio ekonomskom uplitanju nemačke države.

„Najvažnije je stvoriti odraz, zagrade u svakodnevnim životima ljudi, i ukazati na određene teme”, kaže. Pokušava da skrene pažnju na teme koje su i više nego očigledne. „Javni prostor ima tu prednost što dopire do velikog broja ljudi i pre svega do posmatrača u opštem smislu, ne samo do posmatrača umetnosti, pri tom skidajući taj veo superiornosti koji svet umetnosti daje običnim stvarima.”

Politički poziv Doshotasa utemeljen je u podsticanju promena kroz aktiviranje svesti građana: „Može poslužiti kao pedagog, prevodilac ili kao uprošćivač nekih apstraktnih političkih pojmova, kao što su društveni i politički sukobi.”

Sa ovakvim planom su radili umetnici poput Čeha Davida Černija, koji je 1991. godine obojio u roze tenk koji je stajao na trgu Smihov još od Drugog svetskog rata, u znak obeležavanja pobede Crvene armije nad nemačkim snagama. Ta transformacija preteće figure borbenog tenka u neku vrstu roze žvakaće gume, imala je za cilj da dovede u pitanje rusku spoljnu politiku.

„U umetničkim disciplinama možete raditi sa različitim temama i reći stvari koje bi u drugim poljima bile nezamislive”, kaže Doshotas. Sadašnji trenutak je najbitniji i čini stvaraoce da se izjasne: „Svedočimo velikom nazatku u slobodi izražavanja i sve je više besplatne cenzure.” Ova sposobnost radikalnog razmišljanja o umetnosti je takođe razlog zbog kog Hans Urlih vidi direktno učešće kao korisno (navodi slučaj Edija Rame, albanskog premijera i slikara).

Prateći opažanja konceptualnog umetnika Džona Latama i člana grupe Džozefa Bejsa, Urlih objašnjava zašto umetnik treba da zaroni u politiku, a ne da se krije u svojoj kuli od slonovače. Osnovna ideja je da tvorac „igra specifičnu ulogu u društvu, otvarajući slobodan prostor u kom bi se mogle istražiti radikalne ideje.”

Ova pozicija se takođe bori protiv navodne površnosti umetnosti i ide izvan toga. Kultura je infrastruktura društva. Latan je birao da „stavi umetnike na uticajne položaje u društvu.” Politika zahteva kreativnost. Bez širine vizije, bez mašte da se prevaziđu ustaljeni kalupi koji se oslikavaju u prekomernom broju slikara, književnika ili filmskih stvaralaca; bez ovoga, duboke promene bi bile neizvodljive.

Umetnički duh, prema Ulrihovom članku, služi da stvori ono što se zove „agonistički prostor”. U savremenom društvu konsenzus nije suština, iako se na njega aludira kao na najčistiji demokratski proizvod (u Španiji spominjanje koncenzusa poprima oblik mantre). „Agonistički prostor”, sada se Urlih oslanja na Šantal Muf, „mora dopustiti razlike i raznolikost koji dovode do kontrolisanog sukoba.”

Debata o komunikaciji između umetnosti i politike dolazi iz daleka. Oni koji su protiv mešanja politike i umetnosti misle da uplitanje politike u dela, smanjuje njihov kvalitet. Ali možda ta misao proizlazi iz toga da nastavimo da poimamo političku poziciju kao skrivanje iza rovova. A rov bi spoticao umetnost jer bi je smanjivao. Da li nam je i dalje teško da prihvatimo pravu širinu duha demokratije i zbog toga o svakom političkom položaju razmišljamo kao o žrtvovanju slobode?

***

Pročitaj u originalu: http://www.yorokobu.es/democracia-artistas/
Autor: Esteban Ordonjes Ćiljaron

Prevela sa španskog: Marija Vlajković