Lengston Hjuz, pesnik obespravljenih

U maju se navršilo 50 godina od smrti Lengstona Hjuza, pesnika, romanopisca i dramaturga. U vreme njegove smrti Hjuzu je bio osiguran ugled kanonske figure u američkoj kulturi. Bio je prvi Afroamerikanac koji je zarađivao od svojih pesama i prvi
koga je tadašnji književni establišment, sastavljen u potpunosti od belaca, prihvatio kao glas koji je mogao da se nadmeće kako sa piscima svog vremena, tako i sa onima koji će tek doći.

Na Hjuzov status i njegov ulogu mosta između kultura, bilo je ukazano prošle godine izborom njegove pesme I, too za epigram novootvorenog Nacionalnog muzeja afroameričke istorije i kulture. “I, too, am America” potpuno zaslužuje mesto za stolom. Mesto koje neće biti darovano ili zaveštano odozgo, već ono koje s punim pravom odaje priznanje ljudima koji su svojim otporom i upornošću, ali najpre svojim radom (u šta spada i rad pesnika), američki san učinili svojim.

Ta pesma je dokaz stvaralačke moći kulture u procesu artikulisanja prava koja mu pripadaju kao američkom državljaninu. Iako se završava afirmacijom, počinje glasom: “I, too, sing America.”, što je direktna referenca, naravno, na Volta Vitmana i njegovu poetiku izdašne američke demokratije.

Hjuz je, kao i Vitman, sada prihvaćen kao deo američkog kanona, iako ne bez debate ili kontroverzi.
Hjuz je, kao i Vitman, bio pesnik žargona.

 

langston-hughes1

Kao pisac koji je stvarao u prvoj polovini XX veka, Hjuz se klonio intelektualizovanog modernizma i distanciranog formalizma, opredelivši se za stihove čiji koreni sežu u živote običnih muškaraca i žena. Kod Hjuza je to slučaj čak i više nego kod Vitmana, čije je zazivanje Običnog Čoveka uvek bilo pomalo distancirano; Volt, zapravo, nije pisao onako kako Bowery B’hoys* govore. Hjuz je neposredno davao izraza emotivnim životima Afroamerikanaca posle emancipacije.

(*Žargonski njujorški izgovor sintagme Bowery Boys; odnosni se na radničke neženje koji su živeli u ranom XIX veku u naselju Baueri, u Njujorku)

Za to je ključni element bila melanholija, ne samo zato što daje Hjuzu lik, već i glas. Hjuz se lako kretao između obe perspektive. Njegova prva knjiga zvala se The Weary Blues  (Umorna tugovanka, u prevodu Dragoslava Andrića) i u naslovnoj pesmi on posmatra scenu: “I heard a Negro play,/ Down on Lenox Avenue the other night/ By the pale dull pallor of an old gas light.” (Čuo sam kako crnac svira / Dole na Aveniji Lenoks jedne noći / Pri bledoj sumornoj svetlosti stare gasne lampe.)

Hjuz je ubedljivo upisivao melanholiju u svoje pesme. Kada je saopšteno da je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost, kritičari su raspravljali o tome mogu li se tekstovi pesama smatrati poezijom. .

Zapravo, Hjuz je prvi pokazao da tekstovi pesama mogu da budu poezija.

Uzmimo za primer “Love Again Blues,” (Bluz ponovne ljubavi) koju Hjuz gradi na ponavljanju stiha sa blagim varijacijama, da bi se ukazalo na performans, da postoji publika koju pevač pokušava da ubedi:

My life ain’t nothin’
(Moj život nije ništa)

But a lot o’ Gawd-knows-what.
(Samo pregršt pitaj boga čega)

I say my life ain’t nothing
(Kažem, moj život nije ništa)

But a lot o’ Gawd-knows-what.
(Samo pregršt pitaj boga čega)

I pesnik / pevač prolazi kroz priču o nalaženju žene, a potom o saznanju o njoj (“You turned out to be a devil/That mighty nigh drove me wild!; Ispostavilo se da si đavo / što me je doveo na ivicu ludila), do zaključka da te ljubav „uzima i lomi / Ali moraš ponovo da voliš”.

U vlastitoj zajednici, crna srednja klasa ga nije prihvatila. Hjuzovi likovi i dikcija bili su smatrani prizemnim, a jedan afroamerički kritičar, poistovetivši prihvaćenost sa ugledom, Hjuzovo pisanje uporedio je sa kanalizacijom.

Uprkos Harlemskoj renesansi i prihvatanju ljudi kao što je Hjuz, i drugih umetnika, ovo je i dalje Amerika u kojoj vlada segregacija, zakoni Džima Kroua, gde treba da znaš gde ti je mesto.

Sve što je podgrevalo belačke stereotipe o Afroamerikancima, bilo je za preispitivanje i procenu. Hjuz je parodirao ovu nelagodu u pesmi ”Atlantic City” gde piše kako kada sedam mačora* poludi, posmatrači šapuću, Takvi crnci su ruglo rase!

(*Rečju cat označaavala se osoba, uglavnom muškog pola, za koju se smatralo da je kul; sleng)

Ipak, s druge strane, u književnom svetu, vladala je nelagoda jer je Hjuz previše bio od ovoga sveta, ni dovoljno formalistički nastrojen ni tehnički dovoljno napredan da bi bio bilo šta više od zanimljivog glasa manje važnosti, crni populista nalik Karlu Sandbergu ili Vakelu Lindziju.

Hjuz se izuzetno divio Sandbergu i Lindziju. Lindzi mu je pomagao da objavi knjigu kad je bio mladi pesnik. Ali za moćnike književnog ugleda, uvek je postojala briga da je on ipak previše ,,crnački pesnik”.

 

Hjuz je imao neverovatno raznolik život pre nego što je postao književni lav Harlema. Odrastao je na Srednjem Zapadu, neko vreme živeo sa svojim otuđenim ocem u Meksiku i studirao na univerzitetima Kolumbija i Linkoln. Radio je mnogo poslova, od kojih je najpoznatiji konobarisanje; zanimanje koje je dalo naziv čuvenom vašingtonskom književnom kafeu, Busboys and Poets. Mešavina prizemnog i elitnog u tom nazivu savršeno pristaje Hjuzu jer je uvek umeo, uprkos kritičarima, da piše u različitim jezičkim stilovima. Otuda njegova sposobnost da pretvori bluz i džez u poeziju, i tako doprinese stvaranju fuzije visoke i popularne kulture koju sada uzimamo zdravo za gotovo.

Njegova predanost predstavljanju života njegovih ljudi, od madam iz bordela preko bluzera do vratara Pulmena, bila je okosnica njegovog kreativnog života. Hjuz je umeo da bude mudar i dubok kada je želeo to da bude. U njegovoj sjajnoj pesmi Crnac priča o rekama, on povlači putanju Afroamerikanaca od Misisipija do reka „iskonskih kao svet koje su tekle dok još u ljudskim venama krv nije bila potekla”.

On pronalazi Afroamerikance u tim rekama, u tom toku: „Moja je duša duboka kao reke.” Nemoguće je ne videti taj tok vode i kao tok reči, i to reči koje izražavaju živote ljudi čak i kada opisuje njihovu  prolaznost. Hjuz je doslovce Crnac iz naslova, ali je i nosilac istorije, kako one koja je prošla, tako i one koje će tek biti zapisana.

Kako Amerikanci ponovo raspravljaju, u ovo političko doba, o tome šta znači biti Amerikanac, istorija naše kulture nam pruža dve poučne lekcije. Prvo, istorija, kao reka, nikada ne staje: ne možeš da se krećeš unazad, već samo napred. I drugo, kao i Vajtmen, Hjuz i mnogi drugi su pokazali, da rad uma i pera ne može da se ograniči niti opkoli, reka reči će uvek prodreti i odrediti novi tok, menjajući pejzaž, stvarajući nove poglede. Na pedesetu godišnjicu njegove smrti, čujemo glas Lengstona Hjuza, velikog Amerikanca, koji i dalje zaziva moć u ljudima.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/lengston-hjuz
Autor teksta: Dejvid Si Vord

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić
Lektorisao: Vuk Vuković

 

 

Advertisements

Trenutak u vremenu: Chrononaut

Mia i Fabijan, fotografski dvojac koji čine Chrononaut, odrastali su kao deca zajedno u Španiji. Nakon što su se odselili i izgubili kontakt, više od decenije kasnije ponovo su našli jedno drugo  i otkrili da dele ljubav prema fotografiji. Njihov rad je nežan i spokojan, i odražava želju da se uhvate i ponovo prožive prolazni trenuci. Mia i Fabijan trenutno žive u Beogradu gde rade na nekoliko projekata; razgovarali smo sa njima o jedinstvenoj dinamici zajedničkog rada.

SONY DSC

Kroz vaš rad odiše osećanje mira: ljudi izgledaju veoma prirodno i spokojno i na nekim slikama deluje kao da nisu svesni da bivaju fotografisani. Da li je ovo nešto na šta ciljate i/ili metod koji koristite u radu? 

Mia: Rekla bih da smo dosledni u nedoslednosti. Neke od fotografija su spontani klikovi, dok su druge orkestrirane. Ipak, čak i u drugom slučaju se trudimo da stvorimo trenutke u okviru izabranog konteksta, pre nego da samo fotografišemo statične pozicije. Trudimo se da nađemo prostor sa prirodnim svetlom, da pustimo muziku, donesemo materijal koji modeli mogu da koriste kako žele, i tako dalje. Drugim rečima, nikada ne znamo unapred kakav će tačno biti ishod.

Fabijan: Nastojimo da stvorimo atmosferu opuštenosti, detinjeg čuda i mira, gde je model u jedinstvu sa svojim mislima. Važno je da se fotografisana osoba oseća opušteno. Emocije se vide na fotografiji i lako je primetiti kada je nešto stvarno, a kada je usiljeno.

13581917_634185226737481_3420101555437471740_o(1)

Mnogo nam se sviđa značenje iza vašeg naziva Chrononaut zato što zaista sažima magiju fotografije i omogućava posmatraču da putuje kroz vreme i da zaroni u trenutke koji su od tada prošli. Šta je po vama najmoćnije u vezi sa fotografijom kao umetničkom formom?

Fabijan: Fotograf može da uhvati više od prikazanog zbira stvari. Volim kada se kompozicija i događaj u pitanju udruže da oblikuju i prevedu određenu poruku tako da dotaknu onoga kome se obraćaju, kada posmatranje fotografije raspiri osećanja kao što to može da učini draga pesma.

Mia: U mom slučaju, odgovor se menjao. Fotografija i pisanje su zaista bili pre svega načini očuvanja trenutaka. Osvrtajući se na svoje sveske, nekad bih se zapitala ko je zapisao taj sadržaj i kako to da su događaji i osećanja koji su nekada bili značajni mogli da se pretvore u maglovite bleske. Uviđanje krhkosti sećanja donelo je sa sobom potrebu za obsesivnim dokumentovanjem. Počela sam da pišem, fotografišem i snimam kad god sam imala priliku.

18358889_804685219687480_5446076232342384610_o

U nekom trenutku od mene i Fabijana je traženo da fotografijama ilustrujemo nekolicinu citata iz Geteovog Fausta. Taj proces mi je pokazao u praksi da fotografija može da se koristi u svrhu izražavanja ideja. Ono što mi je bilo predivno u vezi sa tim jeste da je to ostavljalo prostora posmatraču da slobodno tumači i nije se nametalo na način na koje pisanje to može da učini. Uživala sam da se rastočim na materijalu i da ipak ne budem, da tako kažem, ogoljena. Ovo je možda kukavički mentalitet.

Fotografije mogu da budu vid samozavarivanja, ponovne izgradnje sećanja, stvaranja prostora u kojem želiš da živiš, sopstvenog svetonazora. Rođena sam devedesetih u Beogradu, prestonici Srbije, i imam neko sećanje na period konflikta. Trenutno sam na masteru iz socijalnog rada i ljudskih prava. Premda Fabijan i ja istražujemo načine na koje fotografija može da bude obuhvaćena mojim studijama, trenutno je naša galerija prostor u kojem se uživa – kompilacija dragih uspomena, spokojnih trenutaka, igara svetlosti i senke, svetlih tonova.

reflection

Kao fotografski dvojac, kako se vaš način rada razlikuje od drugih fotografa? 

Fabijan: Dopunjujemo jedno drugo na mnogo načina. Mia je više u dosluhu sa emotivnim aspektom fotografije, dok ja uživam u prevođenju ideje u pravu postavku koja može da bude fotografisana. Radimo kao jedno, pomažući jedno drugom i dopunjujući se međusobno na licu mesta.

Mia: Možemo da pričamo samo o našem načinu rada, pošto nismo sarađivali sa drugim fotografima, iako imamo želju. Na praktičnom nivou, nastojimo da razmišljamo zajedno i da pomažemo jedno drugom. Različite smo naravi, što ponekad može da dovede do konflikta, ali najčešće se završava konsenzusom koji nam se više dopada od onoga što smo prvobitno imali na umu. Živeti sa nekim ko deli tvoj način izražavanja je motivišuće. Definitivno mogu da kažem da bi mnoge od mojih zamsili ostale po strani, da Fabijan nije bio tu da ih ohrabri i da mi pomogne da ih sprovedem u delo.

Imate li omiljenu sliku? I da li biste mogli da nam ispričate priču iza nje? 

Fabijan: Volim ovu fotografiju zato što, jednostavna kao što jeste, pokazuje lepotu ljudskog tela, tela okrenutog svetu u svoj svojoj ranjivosti. Volim da mislim da se može smatrati da osoba iza objektiva voli ženu koja je prikazana na slici.

IMG_20161103_151428(1)

Mia: Upoznali smo se na jugu Španije kad smo bili deca i proveli većinu naših popodneva zajedno dok Fabijanova porodica nije odlučila da se preseli. Jednom su nas moji roditelji odveli u mesto koje se zove El Torcal de Antequera da se penjemo na kamenje. Ovaj događaj jedna je od naših dragocenih uspomena. Kao zajednički favorit odabrali smo fotografiju koju smo napravili na jednom malom grčkom ostrvu i nekako uvek završimo penjući se po kamenju. Mesto koje vidite na ovoj fotografiji prikazuje zabačenu plažu na koju smo naišli tokom naših putovanja. More je čest motiv na našim fotografijama, odrasli smo pored njega i nedostaje nam, otud naslov a(mar).

miaseagul(1)

Šta planirate za ovu godinu što se tiče vašeg rada? 

Za nas će ovo biti godina mnogih promena, u mnogim aspektima. Putovaćemo često, mali projekti koje imamo na umu odvijaće se na različitim mestima, uglavnom u Beogradu, Miinom mestu rođenja. Jedva čekamo da radimo na različitim lokacijama i da dalje istražujemo šta je to što najviše uživamo da fotografišemo. Zanima nas da naučimo nove tehnike, kao što je mokri kolodij, kao i saradnja sa drugim umetnicima. Za našu dušu radimo na dugoročnom projektu koji nastoji da uhvati rast i promenu na individualnom nivou i u odnosu jednih na druge.

IMG_20160823_223616

Posetite sajt Chrononauta: http://www.chrononautphotography.com/
Facebook stranica: https://www.facebook.com/chrononautphotography

***

Pročitaj u originalu: https://elston-gunn.com/2017/04/05/a-moment-in-time-chrononaut/
Autor: Elston Gunn

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Kad je Fets Voler upoznao Ala Kaponea

Prohibicija je vladala te novogodišnje večeri 1926, a Čikago je bio otvoren grad. Kada su banditi omeđili svoje teritorije, onog koji bi na njih kročio, unajmljeni ubica bi se rešio. Alfons Al Kapone naručio je pozamašan broj takvih „aranžmana”. Skorašnja masovna krvoprolića učinila su ga jedinim vlasnikom lanca pivara, bordela, kafića i kockarnica koje su privređivale milione. Držao je u šaci novinare, političare i policiju. Imao je 27 godina.

al-kapone

Tomas Fets Voler bio je drugačija vrsta čuda od deteta. Njemu su banditi bili ljudi koji su u gomilama dolazili da ga slušaju na harlemskim kućnim zabavama*.
Porodicom je smatrao muzičke mentore, ljude poput Džejmsa P. Džonsona i Vilija Lajona Smita; aranžman je za njega bilo nešto što se radi na klaviru. Njegovo iskustvo sa pićem i ženama bilo je isključivo sa potrošačke strane, a jedini okršaj sa zakonom koji je imao bilo je izbegavanje plaćanja alimentacije. Kada je Fets otišao iz Njujorka za Čikago da nastupi na nekoliko svirki, imao je samo 21 godinu.

Energični mladić sa fantastičnim džez stilom bio je veliki hit u hotelu Šerman. Njegovu noćnu publiku činili su muškarci sa širokim reverom i izbočenim džepovima. Jedne večeri Fets je osetio revolver pritisnut u njegov debeljuškasti stomak. Odjednom se našao uguran u crnu limuzinu, čuo naređenje vozaču da vozi u Istočni Cicero. Dok mu je znoj klizio niz telo, Fets je predvideo kraj svojoj karijeri, ali pri dolasku u luksuzni salon, samo su ga gurnuli prema klaviru i rekli mu da sviraju. I svirao je. Najglasniji aplauz došao je od debelog čoveka sa prepoznatljivim ožiljkom: Al Kaponeu je bio rođendan, i on, Fets Voler, bio je poklon od ,,momaka’’. Zabava je trajala tri dana. Fets je iscrpeo sebe i svoj repertoar, ali sa svakim zahtevom, ugurali bi novčanice u njegov džep. On i Kapone su obilno jeli i pili. Dok se crna limuzina nije uputila nazad prema Šermanu, Fets je zaradio nekoliko hiljada dolara u kešu i istančan ukus za vintidž šampanjac.

*rent party – (poznata kao kućna žurka) jeste društveni događaj pri kojem stanari angažuju muzičara ili bend da sviraju u stanu i prikupe novac za stanarinu tako što puste šešir da kruži među gostima; nastalo u Harlemu dvadesetih godina.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.independent.co.uk/life-style/first-encounters-when-fats-waller-met-al-capone-1595948.html
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Matild Pomes, ambasadorka španske poezije u Evropi

Pismo francuske hispanistkinje, koje će biti izloženo u Nacionalnoj Biblioteci, otkriva njenu ključnu ulogu u međunarodnom otkriću velikih autora XX veka.

Kad god bi mlada Matild Pomes gledala Pirineje iz svog doma, pitala bi se šta postoji sa druge strane. Rođena 1886. u selu Lekuri, njena radoznalost ju je podstakla da nauči španski i da od 1912. prisustvuje letnjim školama u Burgosu. Tamo je upoznala pisce i intelektualce, a među njima i mladog pesnika, Pedra Salinasa, koji se kasnije priključio Generaciji 27. Imala je uticaj kao profesorka na Sorboni (bila je prva profesorka španskog jezika na tom univerzitetu) i tako pomogla da Salinas dobije radno mesto. To je bila prva od mnogih usluga koje je ova žena nesebično učinila velikanima španske književnosti prve polovine XX veka. To dokazuje na hiljade pisama koja su okupila 160 ličnosti (Unamuna, Asorina, Falju, Turinu, Maćada, Asanju, Gomesa de la Sernu, Erarda Dijega, Albertija, Horhea Giljena…) od kojih će jedan mali prikaz, četrdesetak pisama, praktično sva neobjavljena, biti deo izložbe u Narodnoj biblioteci od 30. septembra.

Kustoskinja izložbe, Elisa Ruis Garsija, profesorka emeritus na Fakultetu geografije i istorije Univerziteta Komplutense u Madridu, upoznala je Matild preko njenog muža, Manuela Sita Albe, koji je rukovodio španskom bibliotekom u Parizu. ,,Nije imala dece i živela je u kući. Posećivali smo je, pričala nam je svašta, nosili smo joj voće…”
Ruis smatra da je Matild u njima videla unuke koje nije imala i možda je to razlog zbog kojeg im je jednog dana najavila da im poklanja vredna pisma koja je čuvala. Ruis, rođena 1937. smejući se, govori da sada kad je starija vidi sebe kao Matild i zato je donirala Narodnoj biblioteci pismo hispanistkinje i pesnikinje, koja je preminula 1977.

U tom dopisivanju ima se uvid u njeno blisko prijateljstvo sa Manuelom de Faljom, kojeg je upoznala u Granadi. Muzičareva sestra je otišla kod nje u februaru 1930. kako bi joj prenela da je autor baleta Ljubav čarobnica (El amor brujo) u depresiji; sa Unamunom, španskim intelektualcem koji je, priznala je profesorki Ruis, ostavio najveći utisak na nju, i čija će fotografija posvećena Matildbiti na izložbi: ,,Sa duhovnim zagrljajem”. Takođe, sa Barohom, Ortegom i ostalim pripadnicima Generacije 27, sa kojima se odlično slagala jer su bili istih godina. Mladi koji se udaljavaju od nekih svojih predaka, kako je opisao Salinas 1928. godine: ,,Matori Asorin sa svojim smešnim teatralnim pokušajima. Baroha koji živi od ostataka svoje umetnosti. Maćado dostojan, uvek plemenit, ali sa svojim distanciranim stavom”.

Španski pisci su slali svoje pesme i rukopise ovoj inteligentnoj ženi prosečne visine, sa muškom frizurom i prodirućim pogledom. ,,Ona ih je prevodila na francuski i pisala članke u Figaru, gde je sarađivala kako bi upoznala javnost sa njima. To je bilo ključno za širenje njihove poezije u Parizu, koji je tada bio prestonica svetske kulture. Ako bi tamo trijumfovao, mogao bi da imaš svetski uspeh.” Ramon Gomes de la Serna, čije je aforizme prevodila na francuski, nazvao ju je svojom ,,dragom i voljenom dobrom vilom” u jednom od njegovih 35 pisama koji se čuvaju i koja su napisana crvenim mastilom. Trostruka uloga prijateljice, prevodioca i književnice, navela je Visentea Aleksandra da je opiše kao pravu ,,konzulku španske poezije u Evropi.” Mnogi od njih su je posetili u njenoj kući u Parizu, na četvrtom spratu sa kojeg se pri ulasku širio prijatan miris supe od povrća.

Pisma Matilde Pomes oblikuju ,,fresku španske intelektualnosti između dvadesetih i pedesetih godina XX veka, ključni period, a u tekstovima ima delova koji referišu na književnu, društvenu i političku situaciju”. Zahvalnost od strane vrška španske poezije Matild Pomes odražava se u počasti kojoj je prisustvovala 10. aprila 1931. u restoranu u Madridu. U Narodnoj biblioteci će se pokazati fotografija sa ručka, gde su pristuni potpisali sliku na kojoj je Lorka naslikao devojku sa čašom.

Međutim, u Matildinoj arhivi postoji grupa od 55 pisama koja imaju drugu, emotivniju dimenziju, pisma Salinasove žene, Margarite Bonmati (1883-1953). U njima opisuje da li je on motivisan, da li piše… Maršruta njegovog stvaralaštva iz prve ruke, kako dokazuje jedna poslanica iz 1931: ,,Postoji promena u njegovoj poeziji, osećam kako se traži u magli, ali ne uspeva da nađe svetlo”. Godinu dana kasnije, Bonmati je pričala o komplikovanom životu španske politike: ,,Monarhisti, ekstremisti i komunisti kreću se sa jednom jedinom idejom, da unište ovu Republiku, tako ljudsku”.

Tokom trideset godina, Matild i Margarita su stvorile sjajan odnos. Iako je Margarita pripadala visokoj buržoaziji, imala je težak život, zato što je njen muž 1932. upoznao američku profesorku, Katrin Pru Reding i zaljubio se u nju. Kada je otkrila njegovo neverstvo, želela je da izvrši samoubistvo tako što se bacila u reku Taho, ali ju je spasio prolaznik. U kasnijem pismu, između ostalog, uviđa se njena dramatična situacija. Četiri godine kasnije otpočeo je građanski rat, a Salinas, povezan sa Republikom, bio je sa svojom ženom i Matild u Santanderu, gde je držao kurseve na Univerzitetu Menendes Pelajo. Francuskinja kreće u jednom brodu koji stiže do kantabrijske prestonice kako bi evakuisala strance i vodi Salinasove dvoje dece sa sobom, predstavivši ih kao svoje, kako bi ih odvela iz Španije. Autor knjige La voz a ti debida (Glas koji ti dugujem) zahvaliće joj se u pismu u kome se vidi njegova velika zabrinutost jer nema vesti o dešavanjima u zemlji. On i njegova supruga su napustili Španiju i pobegli u SAD. Bonmati je rekla svojoj prijateljici da se svako ko je imalo pošten i civilizovan, dao u bekstvo.

Rana od bekstva je još uvek otvorena 1950. Salinas piše: ,,Rešen sam da ne kročim u Španiju dok tamo vladaju ti nitkovi”, ali čezne za svojom zemljom i pojavljuje se strah od otuđenja. Često pomislim: ,,Koji španski pišem i govorim?”
Dijaspora koju je prouzrokovao Građanski rat, malo po malo, razredila je kontakt između Matild i njenih prijatelja pisaca. Profesorki Ruis je i dalje teško da shvati zanesenost Matild španskom kulturom, o čemu svedoči pismo Giljenu: ,,Istinsku klimu svoje duše okusila sam u Španiji sa neizrecivom ljubavlju i emocijama.”.

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2016/08/21/actualidad/1471772906_197753.html
Autor teksta: Manule Morales

Prevela sa španskog: Marija Stanimirović

Magnetska jednostavnost prženog jajeta

Naslovna fotografija: Jaje koje surfuje, Brok Dejvis

Od tanjira do platna, jaje je jedna od najčešće predstavljenih namirnica u umetnosti i dizajnu. Ali prženo, sa belim tačkicama i žutim žumancem i odnosi pobedu, postavši ikonični simbol. Od kada se predstavlja u umetnosti ovaj delikates koji ne pravi razliku između bogatih i siromašnih i koji nas sve čini jednakim? Ovako, na prvu loptu, možda prva slika koja nam padne na pamet jeste Velaskesovo delo Starica prži jaja, naslikano u Sevilji 1618.

Velaskes nije bio ni prvi ni jedini genije koji ih je predstavio na nekoj od svojih slika, ali jeste možda jedan od najsimboličnijih. Pikaso (na keramičkim delima) i Dali takođe su ih koristili u svojim delima, premda nisu bili dominantan resurs u njima. Zapravo, pržena jaja se, osim nekih slika mrtve prirode ili kao dodatni element na slici koji doprinosi ambijentaciji određenih scena, ne pojavljuje često u tradicionalnoj umetnosti.

Ipak, savremeni dizajn i ilustracija jesu ga pridružili kao sopstveni simbol. Dovoljno je prošetati se internetom i društvenim mrežama (Tumblr, Instagram…) i uveriti se kako se rasprostiru primeri današnjih umetnika koji su slikali ili dizajnirali prženo jaje u nekom od svojih radova.

jan siemen

Ilustracija Jana Simena

Šta to jaje ima da se predstavlja toliko često?

Dizajner Huan Dijas Faes tvrdi da ga ne koristi mnogo jer je reč o elementu koji se previše koristi u svim sferama, od stripa već godinama do modernijeg tekstilnog dizajna.  Ipak, smatra da je „prženo jaje grafički zanimljivo zbog mnogih faktora; za početak, zbog hromatske palete koju poseduje. Dve veoma markirane i prepoznatljive boje, belu i narandžastožutu koje čine jaje hromatski veoma prepoznatljivom hranom.”

„Takođe, što se tiče grafike, ima dva elementa koja su sama po sebi veoma zanimljiva. Linije konture su veoma nepravilne i apstraktne, ali žumance je gotovo savršen krug, zbog čega je kombinacija nečeg nepravilnog sa nečim tako savršenim vrlo privlačna za oko. Uostalom, veoma ga je lako nacrtati”, dodaje.

Plastična umetnica, Lola Tahauerke, takođe se okrenula ovoj jednostavnoj namirnici, kako bi se u svojim delima igrala spektrom boja i oblikom. U jednom članku za novine El Mundo o grupnoj izložbi u Kasteljonu gde je učestvovala, Tahauerke objašnjava: „Oblik prženog jajeta nudio mi je stalnu varijaciju. Prženo jaje nikad nije isto, svako ima drugačiji oblik, čak i da želiš da napraviš dva ista, teško bi se to postiglo.”

I dodaje svom promatranju: „Prženo jaje može da bude jedna tačka, može da ima konturu ili ne, kada se predstavlja ili nepredstavlja linijom, i prostire se po ravni. I neprestano se transformiše.”

pablo alfieri

Ilustracija Pabla Alfijerija

Jednostavnost oblika prženih jaja izuzetno je privlačna i za holandskog umetnika Henka Hofstru: „To je jedna jednostavna linija, tanka i jasna u grafici i boji: belo i žuto”, objašnjava časopisu Yorokobu putem mejla. Hofstra je stvaralac umetničkih intervencija velikih razmera u javnim prostorima. Jedna od njih naslovljena je Eggcident: tuce velikih prženih jajeta ispunilo je trg Bakedano u Santjagu, prestonici Čilea, u novembru prošle godine.

„Činjenica da ljudi mogu da se igraju njima daju intervenciji lep i jednostavan oblik (u svom dvostrukom značenju: način na koji se prave i njihova eksterna konfiguracija) kako bi prenela poruku: Santjago je ljubio jaja, početak života…”, ukazuje.

Na ovaj način Hofstra daje drugi razlog zbog kojeg su jaja (pržena ili ne) tako ponavljan motiv u umetnosti i dizajnu: simbolizam.

eggcident

Henk Hofstra, Eggcident

Iako je to grafički resurs kojim se veoma malo (ili nimalo) služi ilustratorka Marija Kasteljo, kada smo je pitali za privlačnost prženog jajeta u dizajnu, prvo što joj pada na pamet je Dali. I to uprkos tome što nema mnogo slika na kojima se pojavljuje jaje. Što daje ideju o simboličkom planu koje ova tako simbolična namirnica može da zauzme.

„Kapiram da je fora u simultanom stanju belanceta i jaja, neka vrsta metafore sa temporalnošću i temperaturom. Ali iskreno, nikad se nisam zamislila nad tim. Viskozna i fleksibilna stvar. Ili tako diferencirane strukture u jednom entitetu”, objašnjava. „Kad sam bila mala, imala sam jednu prostirku za plažu u obliku prženog jajeta i mnogo mi je bila smešna. ali nešto mora da se izgubilo na putu.”

Za Dalija, jaje je pozitivni simbol koji predstavlja život, obnovu i budućnost. Isto je i u slučaju Henka Hofstre: „To je za mene početak života, početak mog dana. Jaje je početak svega. Pre pileta, već je postojalo jaje!”

sara zaher

Ilustracije Sare Zaher

Na konceptualni plan se osvrće i Dias-Faes: „Prženo jaje je zajednička namirnica u svim kulturama, isto kao što su pica, hamburger ili hot-dog ikonični elementi za estetiku. Ne bismo mogli isto da uradimo sa fabadom*.”, promatra on sa humorom.

*Fabada je jelo sa pasuljem, tipično za područje Asturije.

„I mislim da, takođe, u Španiji prženo jaje ima veoma harizmatičnu poruku. To je često prvo jelo koje naučiš da pripremaš, baba ili mama hoće da ti to spreme ako ogladniš, spasi ti jednu večeru kada frižider krene da podrhtava.. Tako da pretpostavljam da nam neizbežno priraste za srce. Uostalom, moje omiljeno jelo otkad sam bio dete je pirinač sa jajima i paradajzom. ”

Zbog jednostavnosti njihovog oblika, zbog hromatskog kontrasta, zbog simbolizma, prženo jaje je postepeno osvojilo svoje mesto u današnjem dizajnu i umetnosti. Velaskes, svojom ingenioznošću i majstorijom već je učinio da se pogled bezimene starice upravi prema šerpi od gline. Od tada, pržena jaja nikada nisu izgubila svoju privlačnost. Iako ima ovde mesta za jedno završno promatranje, to što priprema starica seviljskog slikara, da li su pržena ili poširana? Ostavimo to tako.

Ostale fotografije pogledajte na linku ispod.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.yorokobu.es/huevo-frito-diseno/
Autorka teksta: Marianheles Garsija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

„Kratki susret” (Brief Encounter, 1945), najbolji romantični film svih vremena

U koliko drugih zemalja bi ispitanici izabrali „Kratki susret” kao najbolji romantični film svih vremena? Čak i u Britaniji, pitam se koliko bi mu ljudi rođenih od, recimo, 1975. godine dalo tako visoku ocenu. Ali za generaciju koja pamti kada su vozovi išli na vreme, a bifei na stanicama bili uredni i privlačni kao onaj u ovom filmu, Kratki susret je utisnut u nostalgiju za erom kada su zarobljeni životi srednje klase razmatrali preljubu, ali su tu uznemirujuću misao ostavljali po strani.

Naočigled, deluje da se Britanija promenila; ali da li je moguće da je film Dejvida Lina i Noela Kauarda i dalje model potisnutih osećanja kao engleskog ideala? Naviknuti smo da pripisujemo filmove režiserima, ali pravedno je osvrnuti se na Kauarda kao autora koji je podjednako doprineo filmu. Napisao je scenario koji je zasnovao na vlastitoj jednočinki, Still Life. Stvorio je protagoniste kao fine ljude (Loru i Aleka, domaćicu i lekara), dok su sporedni likovi odsečno engleski tipovi – Stenli Holovej, nevaljali, dobronamerni šef stanice i Džojs Keri, naredbodavna upravnica bifea, kao i Siril Rejmond koji izvrsno predstavlja Lorinog muža Freda, pristojnog dosadnjakovića, koji oseća da mu je žena postala daleka, ali ni ne sanja o njenim namerama, niti koliko su blizu bili katastrofi.

Prema Kauardovoj želji, takođe, poštovana je porodica i stabilnost u ovom filmu. Nikada ženjen i potajno gej, Kauardu je bilo jasno da ne bi valjalo vređati vlasništvo srednje klase. S druge strane, Dejvid Lin je odgajan u strogo kvekerskom* maniru i uvek je bio pobunjen protiv uzdržavanja, pa se tako ženio šest puta i, na svoju ruku, možda i pogurao Loru i Aleka za stepen ili dva izvan Kauardovog komfora. Ako to zvuči čudno, treba da imate u vidu u kojoj meri je Lin bio Kauardov štićenik. Mladog urednika je Kauard primetio i unapredio ga u asistenta režije i naposletku mu omogućio da preuzme rediteljsku palicu u filmovima In Which We Serve, This Happy Breed, Blithe Spirit i konačno Brief Encounter.

* Kvekeri (Religijsko društvo prijatelja) hrišćanski je pokret, čija je centralna doktrina da Hrist dela direktno u duši pojedinca;

Tako veza koja počinje na železničkoj stanici Milford (nalazi se na dve metaforičke stanice dalje od Borčestera – The Archers su počeli pet godina nakon Kratkog susreta) sa trunčicom u Lorinom oku i Alekovom neupitno čistom maramicom povešće prema zajedničkim popodnevima, ručkovima i poseti bioskopu (njihov smešan film zove se Flames of Passion), vožnju do sela i neprijatan put do stana prijatelja (umišljenog Valentina Dajala). Ništa se ne desi, i Alek uskoro odlazi sa porodicom u Južnu Afriku povodom novog posla – 1945. to još uvek nije beznadežna destinacija.

„Ništa se ne desi” teško da je krilatica današnjih filmova. Ali na kraju Drugog svetskog rata, kada su bioskopi bili preispunjeni, strast na platnu je fantastično (i nekad histerično) bila zapaljena samoobmanom, stidljivošću i cenzurom. To je, svakako, otvoreno pitanje, ali uzmite u obzir mogućnost da su filmska romansa i njen san o strasti, bile podstaknute različitim oblicima kontrole, koje su onemogućavale napuštanje. U te mehanizme kontrole spada i naša nevinost. Godine 1945. nije bilo ni trunke ironije ili parodije u mahnitom saundtreku Rahmanjinova (drugi klavirski koncert, koji je odsvirala Ejlin Džojs).

Danas, ovakva postavka vrišti za satirom. Ali Kratki susret je preživeo takve pretnje, zato što je tako dobro snimljen, zato što je Lorino pripovedanje istinski nespokojno i sanjarsko, zato što nas sve muzika oduševljava, i zato što su Silija Džonson i Trevor Hauard savršeni. Jasno mi je, savršeno deluje previše afektirano i staromodno, konačni dokaz beznadežne otmenosti. Ali to nije pravedno. Hauard je mogao da bude divalj čovek – kao što nam je poznato iz njegovog daljeg rada – i osećate bezobzirnost i revoluciju kao vetar koji ga vuče. Što se Silije Džonson tiče, najviše se njoj duguje što je film tako dirljiv. Njena agonija i njena zanesenost su pounutreni, i pokreću se kao nervi u ovom prelepom, ozbiljnom crno-belom filmu. Njen glas je odmeren, ali su joj oči ispunjene očajem. Izvan svake sumnje je da ona nosi film.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.theguardian.com/film/2010/oct/16/brief-encounter-romance
Autor teksta: Dejvid Tompson

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Valjenato: očuvanje pesama u Kolumbiji koje pričaju priče

Kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes rekao je jednom da je Sto godina samoće valjenato na četristo stranica, tradicionalna kolumbijska muzika karipske obale. Reč je o kratkim epskim pesmama, ispunjenim lokalnim likovima i poezijom. To je stil koji datira od pre dvesta godina i dan-danas uspeva.

U podne u Valjeduparu, prestonici Valjenata, tradicionalni trio preuzima binu. A zgoda je Festival valjenata, koji se održava u gradu koji daje svoje ime ovoj muzici gotovo pola veka. Cilj festivala je promocija tradicionalnih elemenata valjenata, koji se svira na tri instrumenata: caja ili bubnju, guacharaca ili gviru i harmonici.

Pored takmičenja, deo festivala su i dnevni koncerti koji se održavaju u amfiteatru sa 25 hiljada sedišta. Među glavnim izvođačima ove godine našao se i čuveni pevač Karlos Vives, koji je doprineo popularizaciji valjenata širom sveta početkom devedesetih godina.

„Za mene je valjenato povezan sa selom, sa stočarom, sa farmerom”, kaže Vives. „To je valjenato. I onda smo tu mi, nova generacija koja ga je ponovo osmislila. Ali kada govorim o valjenatu , moramo da se setimo minstrela.”

Minstreli datiraju sa početka devetnaestog veka, kada su trubaduri putovali od grada do grada pevajući pesme o lokalnim i regionalnim novostima.

U knjizi Sto godina samoće, jedan od glavnih junakinja saznaje za smrt svoje majke preko čuvenog valjenato harmonikaša po imenu Fransisko Čovek, nadahnut minstrelom koji je zaista postojao.

Gutjeres kaže da ljudi možda misle da je Garsija Markes pisao o čarobnom svetu u svom romanu.

„Ne, ne”, kaže Gutjeres. „On uzima istoriju, društvenu i kulturnu stvarnost našeg naroda i propušta ih kroz sito fantazije stvarajući tako monumentalno delo. Veoma često, do iste pojave dolazi u pesmama valjenata. Primera radi, pesma koja se zove Kuća u vazduhu: Napraviću ti kuću u vazduhu. To je ista stvar!”

Pesma priča priču o čoveku koji hoće da sagradi kuću za svoju ćerku u vazduhu kako bi je zaštitio od neželjenih udvarača, tako da samo onaj koji može da dosegne tako daleko može da osvoji njenu ruku.

Do kasnog devetnaestog veka valjenato se svirao na autohtonim kolumbijskim frulama koje se zovu gaitas. Kada je harmonika stigla u Kolumbiju iz Nemačke sredinom XIX veka, postala je glavni glas kroz koji su se svirale četiri različite struje ili ritmovi: paseo, merenge, son i puja.

Decembra 2015, UNESKO je proglasio valjenato nematerijalnim nasleđem, sa potrebom zaštite. Efrain Kintero, potpredsednik Fondacije Valjenato Legende, kaže da ovo priznanje nosi sa sobom veliku odgovornost.

„Promovisati i podržavati muziku koja se ne odaljava od melodijskih i književnih struktura tradicionalnog valjenata”, kaže Kintero. „S tim u vidu, čvrto verujem da moramo da se razvijamo, ne možemo da ograničavamo ili stigmatizujemo nove muzičare. Mi samo treba da se postaramo da oni imaju sve potrebne elemente tradicionalne muzike i da, na osnovu toga, stvaraju nova dela.”

Festival valjenata odao je priznanje harmonikašu Emilijanu Suleti i njegovom bratu, pevaču Ponču Suleti, za njihov trud da očuvaju ovu muziku.

„Moramo da pratimo pravila i merila tradicionalnog valjenata, da sačuvamo njegovu suštinu”, kaže Suleta. „To je ono čime se bavimo i ono što preporučujemo novim generacijama, kako ne bi izvitoperili istinu o valjenatu.”

Karlos Vives se slaže. Važno je nastaviti snimanje valjenato muzike i osnaživati mlađe muzičare.

„Takođe je važno da minstreli nastave da napreduju, kao Emilijano Suleta ili Luis Enrike Martines ili Karlos Uertas”, kaže Vives. „Kompozitori koji su se rodili oslobođeni diskografske industrije — oni koji se nisu rodili da snimaju ploče, već da prenose poruke od grada do grada.”

***

Pročitaj u originaluhttp://www.npr.org/2016/07/07/484944084/in-colombia-preserving-songs-that-tell-stories
Autor teksta: Beto Arkos

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić