Marija Tereza Orta: Pisanje „Novih portugalskih pisama” bilo je nešto najvažnije u mom životu

Izabel, Tereza i Fatima: Naslovna fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Marije Tereze Orta

Dvadesetpetog oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama, autorkama knjige Nova portugalska pisma. U intervjuu za Esquerda.net, Marija Tereza Orta govorila je o procesu književnog stvaralaštva, o progonu i targetiranju, kao i pokretu solidarnosti od kojeg je strahovao fašistički režim. 

Maja 1971. Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta počele su da pišu Nova portugalska pisma u šest ruku. Dogovorile su se da će u zajedničkom pisanju poći od ljubavnih pisama Marijane Alkoforado upućenih francuskom oficiru, koje je u Portugalu u dovjezičnom izdanju objavila izdavačka kuća Asirio & Alvima, sa naslovom Portugalska pisma i u prevodu Euženija de Andradea. 

U Novim portugalskim pismima, Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta prkose diktaturi i patrijarhalnom poretku, društvenim konvencijama u zemlji. U knjizi se otkrivaju različiti oblici ugnjetavanja kojima su žene bile podvrgnute, pravosudni sistem koji je progonio književnice, kao i Kolonijalni rat i fašističko nasilje. 

Pre tačno 47 godina, 25 oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama. Povodom ovog datuma, Esquerda.net intervjuisala je Mariju Terezu Orta, kojoj se zahvaljujemo na dostupnosti i ljubaznosti.

Kako ste upoznali Mariju Izabel Bareno i Mariju Veljo da Košta, druge dve Marije sa kojima ćete napisati Nova portugalska pisma?

Ja sam bila novinarka u redakciji Capital-a, gde sam uređivala dodatak Književnost i Umetnost i jednog dana sam intervjuisala Mariju Izabel Bareno. Od tada smo prijateljice. U međuvremenu, Fatima [Marija Veljo da Košta] objavljuje knjigu Maina Mendes. Nakon što sam je pročitala, razgovarala sam sa Izabel, kada mi je rekla da su njih dve bliske prijateljice i da rade u Nacionalnom institutu za industrijsko istraživanje. Uskoro mi je dala  Fatimin kontakt kako bismo ugovorile intervju. Razgovarale smo šest sati, već je uveliko prošlo 19.00 kad je izašla iz moje kuće. 

Marija Tereza Orta; fotografija preuzeta sa Fejsbuk stranice izdavačke kuće D. Quixote

Posle tog susreta nas tri smo počele da se nalazimo svake sedmice. Osećale smo da imamo mnogo toga da kažemo jedna drugoj. Imale smo mnogo toga zajedničkog. Izabel bi dovezla Fatimu kolima i došle bi kod mene u redakciju. Ručale bismo uvek u restoranu Treze, u Bajru Altu, gde su se u to vreme sastajali novinari. Tokom naših susreta pomenule smo nekoliko puta da bismo mogle zajedno da napišemo nešto. Bio je to projekat koji smo stalno odgađale. Po objavljivanju moje knjige Minha Senhora de Mim (hrv. prevod Svoja Gospa) sve se promenilo. Nismo više bile samo prijateljice koje se nalaze da razgovaraju o književnosti, diktaturi i poziciji žena, već smo počele zajednički da pišemo knjigu: Nova portugalska pisma. Bio je to maj 1971. 

Knjigu Svoja Gospa odmah je  zaplenio PIDE* i koštala vas je čak i batina. Možete li mi reći nešto o tom progonu, čiji ste bili meta? 

*PIDE: Polícia Internacional e de Defesa do Estado: Policija za međunarodno delovanje i odbranu zemlje

 Nova portugalska pisma ne bi postojala da nije bilo knjige Svoja Gospa. Moj život se potpuno promenio kada sam je objavila. PIDE ju je zaplenio osam dana nakon što je Snu Abekasis, iz izdavačke kuće D. Quixote, pozvana da se pojavi pred direktorom Nacionalnog sekretarijata za Informaciju. Morejra Baptišta joj je zabranio da ponovo objavi neko moje delo. „Bilo koje?” pitala je Snu, na šta je on odgovorio: „Ako se knjiga zove Priče za laku noć  i potpiše je Marija Tereza Orta, zatvoriću vam kuću.”

Tada me je Morejra Baptišta već mrzeo. Bila sam jedina upravnica jedne filmoteke. A filmoteke su bili centri velikog političkog otpora. Jednog dana otišli smo u Palasio Fož da se žalimo što je Morejra Baptišta zabranio ciklus Viskontijevih filmova koje smo organizovali. Kada me je ugledao, pitao je šta radi ovde ova devojčica. Objasnili su mu da nisam devojčica, da sam spisateljica, udata i direktorka ABC-a. Pogledao me je i rekao: „Jadna ova zemlja, kad ima žene da vode filmoteke”. Tada postaje moj najgori neprijatelj.

Nakon zaplene knjige Svoja Gospa, postala sam meta strahovitog progona. Bio je to proces čistog poniženja, nešto sramotno, izvedeno sa predumišljajem. Morala sam da prenesem kućni broj sa svog imena na ime Luiša [de Baroša]. U to vreme, bilo je mnogo čudno da telefon bude na ime žene. Zvali su u pet, u četiri, u tri ujutru da me vređaju i prete. Bilo je nepojmljivo. Govorili su stvari poput „Treba da te siluju da vidiš da li ti se sviđa”. Kada bi zvali ujutru ili posle podne, nekad bi se javio moj sin Luiš Žorže i slušao sve one skarednosti o svojoj majci. Bilo je gnusno nasilno. Ili bi se javio Luiš, kojem bi rekli da treba da „dovede ženu u red”. U Capital-u, telefonisti su morali da rade trijažu poziva, toliko je ljudi zvalo tamo da me traži. 

Jedne noći, izašla sam iz kuće  u socijalno  naselje Arko do Sego, da se nađem sa Luišom. Krenula sam da se penjem u smeru statue Antonija Žozea de Almejde da uhvatim taksi. Bio je prilično pust put. Odjednom je neki auto upalio farove, krenuo u mom pravcu i popeo se uz trotoar kojim sam išla. Potom su dva muškarca izašla iz kola, dok je treći ostao za volanom. Bacili su me na pod i počeli da me tuku. „Ovo ti je za nauk i da ne pišeš više kao što pišeš”, rekli su mi. Tad sam uvidela da nije reč o pljački, bili su to fašisti. Pojavio se gospodin koji je stanovao u tom kraju, otac jedne moje drugarice. Pitao je „Šta je ovo? Šta se dešava?”, trčeći prema meni. Ona dvojica su se spakovala u auto i nestali. Gospodin me je odveo do bolnice, a njegova žena je zvala Dnevnik. Neko je trebalo da obavesti Luiša o tome šta se desilo. Odmah je došao neizmerno potresen. Ušili su me i stavili zavoj. 

Sve to zbog knjige! I to divne knjige, koja nije čak ni najerotičnija koju sam napisala, tu i tamo je čak i naivna. 

 I nakon skandala prouzrokovanog knjigom Svoja Gospa i vašeg progona, kako ste odlučile da se suprotstavite fašističkom režimu i napišete u šest ruku Nova portugalska pisma? Kako je došlo do te ideje?

Nekih nedelju dana posle napada, otišla sam na ručak sa Izabel i Fatimom. Prvo sam se našla sa Fatimom. Kada me je videla, zgrozila se nad mojim stanjem, zbog svega što su mi učinili. 

Pred pomamom izazvanom knjigom, skandalom koji se stvorio i zbog mog progona, pretnji i batina, Fatima je postavila izazov: „Ako samo jedna žena izaziva ovakvu konfuziju, ovakvu pomamu i skandal, šta bi se desilo kad bi nas bilo tri? ” Odmah sam pristala na zamisao. U međuvremenu smo stigle do Trezea. Izabel je nešto zapisivala na papiru. Pričale smo joj, veoma ushićene, o ideji da napišemo zajedno knjigu. Njena je reakcija bila: „Kako ste dosadne, stalno nešto izmišljate. Sada kada pišem A Morte da Mãe (Smrt majke)… ” (izvanredna knjiga). Naredne nedelje, kada smo se ponovo našle, Izabel je već imala prvi tekst, prvo pismo. Tako su nastala Nova portugalska pisma

Poznato nam je autorstvo samo tog teksta. Uostalom, obećale ste jedna drugoj da nikada nećete razotkriti koja je šta napisala. Kako je izgledao taj kolektivni književni postupak?

Pored našeg nedeljnog ručka u Trezeu, dogovorile smo se da se nalazimo jedanput nedeljno kod neke od nas kući. Zamisao je bila da povremeno menjamo mesto, samo što smo se na kraju u ogromnoj većini slučajeva okupljale u mojoj kući.

Odredile smo nekoliko pravila. Svaka od nas je trebalo da dâ ostalima jedan primerak onoga što je napisala iskucan na pisaćoj mašini. Tokom naših susreta nismo raspravljale samo o književnoj strukturi knjige, pričale smo i o drugim pitanjima koja su iskrsavala tokom procesa. U suštini, raspravljale smo o svemu. Morale smo naglas da čitamo naš tekst ostalima. I svaki je tekst mogao da bude odbijen. Nismo radile po principu „Ja pišem, a vi trpite”.

Posle smo imale smešne rituale. Na ulazu i izlazu smo uvek govorile određene reči, kao da su lozinke. Bilo je to poput kakve školske igre, uobičajeno za našu generaciju; koristili smo reči čije smo značenje samo mi znale.

Da li ste vam se desilo da nekad odbijete neki tekst?

Nijedan.

A da li ste ispravljale tekstove jedna drugoj?

Ne, nikad. Niti smo želele to da radimo. Ako se ne bismo složile, raspravile bismo o tome na licu mesta. Nastojale smo da ubedimo autorku teksta da ga izmeni. Naravno da smo mogle da odbijemo tekst u potpunosti. Ali zapravo nikada to nismo uradile. Niti je ijedna od nas rekla da joj se ne dopada tekst druge dve. I sve je to bila istina. Raspravljale smo mnogo o tekstovima i o razvoju priče. Kada bismo otpočele novi tekst, polazile smo od tekstova o kojima smo toga dana raspravljale. Često smo imale različita viđenja i pisale smo tekstove koji su odudarali od pravca koji je ona druga pratila. Radile smo to na književni, ne na kritički način.

Bilo je to veoma izazovno

Pa zar ne? Provodile smo sate raspravljajući se tamo. Svaka bi govorila o tekstu druge dve i svaka od nas bi branila svoj tekst. Bilo je veoma intenzivno. 

Sećam se da ste rekli da je pisanje ove knjige nešto najzabavnije i najuzbudljivije što ste ikada uradili u životu. Možete li da mi objasnite zašto?

Zaista jeste jedna od najvažnijih i najzabavnijih stvari koje sam ikada uradila. Toliko smo se smejale! Sve smo bile veoma duhovite. Knjiga je puna humora. Kada raspravljamo o maskulinitetu, ništa nije tako razarajuće kao upotreba humora da se naljute ta stvorenja.  

Pokrenule ste jednu političku borbu…

Bila je iznimno politička. I bio je to politički proces, premda su fašisti stalno uveravali da je to bilo pitanje morala i dobrih navika. Mnogi su već znali da smo pisale knjigu i doživljavali su to kao vid osvete. Ne osvete muškarcima, već onima koji su nas stavljali pred sud i zabranjivali nam da pišemo, kao što je već bio slučaj sa Natalijom Korejo. I to je jedan od razloga koji je podstakao tolike ljude da se naposletku ponude kao svedoci u našu korist. 

Koliko vam je trebalo da napišete knjigu? 

Devet meseci. Od 1. marta 1971. do 25. novembra 1971. To smo uvidele tek kada smo pripremale primerke knjige da je predamo izdavačima. Bile smo kod mene kući. Natalija Koreja, iz Estúdios Cor, Liao de Kaštro, iz Europa-América i Pedro Tamen, iz Moraes Editores bili su u maloj prostoriji na donjem spratu, čekajući primerke knjige kako bi ih odneli i odlučili da li žele da ih objave. Dok smo spremale svežnje papira, pitala sam koliko dugo nam je trebalo da napišemo Nova portugalska pisma. Tada smo došle do tog zaključka: trebalo nam je devet meseci, koliko traje jedna trudnoća. Nemoguće da je u pitanju slučajnost. 

Kako su izdavači reagovali na knjigu? 

Liao de Kaštro, vlasnik izdavačke kuće Europa-América, zvao me je da mi objasni da ne može da je objavi jer bi mu zatvorili kuću i ne bi mogao da plati štamparima. Direktori izdavaštva Pedra Tamena nisu prihvatili da objave Nova portugalska pisma. Natalija je pak rekla da će dati otkaz, ako joj je ne dozvole da objavi knjigu. Vlasnici kuće Estúdios Cor, koji su kasnije bili saslušani u procesu i odrekli se bilo kakve odgovornost, čak su ukazali Nataliji da iseče neke delove, ali ona je zamolila jednog od tipografa da objavi knjigu u celosti. 

Nataliju su prvu ispitivali tokom suđenja. Htela je da preuzme potpunu odgovornost i time ustanovi da, ako postoji neko kome bi trebalo pripisati krivicu za tu izvanrednu knjigu, to je ona. Mi smo je napisale, ali ona je ta koja ju je objavila. Da nije bilo nje, knjiga nikada ne bi bila objavljena. Svi izdavači su odbili da je objave. „Ja sam jedina odgovorna što je knjiga završila u knjižarama”, istakla je Natalija. Digle smo buku u sudnici u pokušaju da je opovrgnemo i ućutkivali su nas. 

Bila je odvažna žena…

Natalija je bila nesvakidašnja žena. Najhrabrija žena koju sam ikada upoznala. Inteligentna, solidarna, pisala je predivnu poeziju. Bila je zaista sjajna.

Fašisti su sadržaj Novih portugalskih pisama smatrali „žestoko pornografskim i napadom na javni moral” i pretili su zatvorskom kaznom od šest meseci do dve godine. Da li ste već bili svesni posledica sa kojima ćete se suočiti po objavljivanju  knjige? Da li ste mislili da će progon toliko dugo trajati?

Bile smo radoznale. Mislim da je to odgovarajuća reč. Nikada nismo bile žene koje se plaše, posebno kada je u pitanju pisanje. Bio je to svakako veliki izazov. Uostalom, knjiga polazi od izazova Marije Veljo da Košte: „Ako samo jedna žena može da izazove toliku konfuziju, toliku pomamu i skandal, šta bi se desilo kada bi nas bilo tri?” Nikada nismo nameravale da previše oprezno pišemo nekakvu knjižicu. 

Prkosile smo fašističkom režimu sa punom svešću o opasnosti sa kojom smo se suočavale. Tada je sve bilo smatrano subverzijom. Svi smo mi sa levice živeli u opasnosti. Policija je mogla da radi šta joj volja, kao na primer da dođe u šest ujutru na moja vrata, uđu i uhvati me za vrat, sa licem prislonjenim uza zid. Jedan od zadataka te gospode bio je da idu po kućama ljudi u to vreme. Bio je to sastavni deo zastrašivanja i konstantnog terora. Svako od nas je imao „gospodina agenta” koji je prisluškivao naše pozive. Sećam se razgovora sa Kardozom Pirešom kako mi je rekao: „Okej, sada ćemo da pričamo gospodinu agentu koji nas sluša.” [smeh]  Uostalom, pre nas je Natalija Koreja već išla na sud i bila osuđena zbog Antologije erotske i satirične poezije

Ono što nismo očekivale jeste toliko nasilje, od strane celog državnog aparata. Čule smo neverovatne i zastrašujuće stvari, čak i tokom ročišta. Dok smo još pisale knjigu, Izabel i Fatima su se rastale od svojih muževa. I nije to bila slučajnost, sve je povezano sa Novim portugalskim pismima. Naši životi su bili pogođeni u tako kratkom periodu. Čak i pre PIDE-a, policije i procesa.  

Naši životi su se promenili i u drugom pogledu, upoznali smo neverovatne osobe, kao što su Dira ili Simon, prešle smo granice… 

Postojala je neumoljiva inicijativa da se ponizite i zastrašite i da se stvori slika da se ne radi o političkom procesu. Ispitivala vas je čak i Policija za moral, zajedno sa prostitutkama. Da li je ovo upinjanje bilo eksplicitno tokom vašeg suđenja? 

Zaista su hteli da nas ponize, da nas zgaze. Bilo je jezivo. Morale smo da se pojavimo pred Policijom za moral. Nikada nisu pristali da to nazovu političkim procesom, rekli su da je u pitanju atentat na javni moral. Ophodili su se prema nama kao prema besramnicama. Sve je ovo veoma bitno kako bi se shvatilo da su Nova portugalska pisma smatrana ozbiljnom pretnjom jer su ih napisale žene. I žene su se morale poniziti. 

Kada smo došle do Policije za moral, naredili su nam da sednemo, nama i našim advokatima, u jednoj prostoriji gde su bile neke gospođe. Posle nekog vremena, jedna od njih, najstarija, ustala je i obratila nam se. „Šta vi devojke radite ovde?” pitala je. Moj advokat, Fransiško Rebelo, objasnio joj je da smo tamo zato što smo napisale Nova portugalska pisma. Ona se raspametila. Rekla nam je da ta prostorija nije namenjena spisateljicama, već prostitutkama i da ne bi trebalo da budemo tamo: „Izađite, devojke i idite u drugu prostoriju, ima ih nekoliko slobodnih.”

Ubola nas je u slabu tačku. Hteli su da nas stave u prostoriju sa prostitutkama kako bi pokušali da nas ponize. I bili su uvereni da ćemo progovoriti. Da će jedna od nas na kraju da progovori. Prvo su nas saslušali zajedno, potom su zvali jednu po jednu, svaku sa svojim advokatom. Kada su me saslušali, rekli su mi da treba da me je sramota, da znaju da sam ja ta koja je napisala knjigu. Nisu verovali da je knjiga napisana utroje, tako nešto ne postoji. Tada je Fransiško Rebelo izgovorio tu nesretnu opasku: „Ovo je kao neki cadavre exquis.”

Tokom čitavog procesa niste nikada razmatrale da odustanete sa pisanjem ili kasnije da se povučete? 

Ne! Pisanje ove knjige bilo je nešto najbolje što nam se desilo u životu. Kako je to bilo  moguće? Takav književni proces bio je nečuven u našoj zemlji, niti smo našle išta slično u drugim zemljama. Radile smo nešto jedinstveno: tri žene, tri spisateljice, tri prijateljice okupile su se da razgovaraju i pišu o onome što su htele u jednoj fašističkoj zemlji. 

To što nas nije bilo strah jedna je od stvari koja ih je najviše razbesnela. Mislili su da zato što smo žene, da smo krhke i da će nam uterati strah u kosti. Ali nisu uspeli. Kada smo otišle na sud, nismo bile uplašene. Bile smo odlučne. 

Vaš stav tokom suđenja bio je melem za oči, tako uverene, tako ste dobro vladale sobom…

Uvek izuzetno elegantne. Ali morale smo da doterujemo Izabel pre ročišta, jer su njoj bile strane te stvari. [smeh] I kasnila je. Sudija bi morao da je čeka. Naterali smo je da obeća da se poslednjeg dana pojavi u prelepom izdanju i zaista jeste.

Marija Tereza Orta, Marija Veljo da Košta i Marija Izabel Bareno tokom suđenja. Fotografija objavljena na Fejsbuk profilu Marije Tereze Orta

I nije samo što ste bile elegantne, niste skidale osmeh sa lica. 

Uprkos nasilju kojem smo bile podvrgnute, zapravo nikad nismo dopustile da pokažemo zastrašenost. I mnogo toga što nas je okruživalo zapravo je bivalo smešno: od asistenta koji je zapisivao sve što je izgovoreno, jer ništa nije bilo snimano i stalno je prekidao da bi pitao da li se sutura piše sa s ili ç, do tužioca koji je delovao kao da je vežbao nastup pred ogledalom pre nego što je došao na sud… Sve nas je to zasmejavalo. [smeh] Ne pamtim da me je jedan jedini put bilo strah. Čak ni kada sam izašla iz kuće do suda misleći da će sudija izreći presudu. 

Prvi put kad ste se pojavile pred sudijom imale ste priliku da prisustvujete vrlo sumanutim situacijama. Možete mi reći nešto o tome? 

Prvo ročište se odvilo na prvom spratu Suda Boa Ora, već u julu 1973. 

Sledećeg dana otpočeo je odmor pravnicima, stoga se tri meseca nismo vratili na sud. Zvanični početak suđenja zakazan je za 25. oktobar, sa drugim sudijom i tužiocem. 

Dan pre prvog zasedanja, ostala sam bez advokata. Na kraju me je zastupao Duarte Vidal, advokat od Izabel. Tužilac je bio toliko ushićen da je počeo da priča bez prestanka i sve glasnije, kako bi objasnio zašto smo na sudu i kako je ta knjiga tako strašna i opaka. Sve se odvijalo sa zatvorenim vratima, bez javnosti, tako da ne znam baš kome se toliko upinjao da objasni. Delovalo je kao da je uvežbao svoj nastup kod kuće sa ženom, kako bi utvrdio da mu dobro ide. Sudiji su ruke već bile na čelu, kao da je stavljao do znanja da mu je muka od slušanja. U nekom trenutku, tužilac, obučen u ono crno odelo, uzeo je primerak Novih portugalskih pisama i pročitao jedan pasus. Iskoristio je priliku da kaže da nismo dame, jer jedna dama nikada ne bi napisala onako nešto. Mislio je da nas mnogo vređa. Pasus koji je odabrao glasio je: 

„Krhki su muškarci ove zemlje večno iste nostalgije i straha i kukavičluka. Krhkost u različitim pokušajima da se zabašuri: izazivanje bikova po koridama, na primer, trkački automobili i borbe prsa u prsa. O moja Portugalijo mužjaka koji bi da prevare impotenciju, matadori, pastuvi, tako loši ljubavnici, tako užurbani u krevetu, kojima je jedino važno da pokažu pišu.”

Nastao je opšti kikot. Advokati su prasnuli u smeh, i mi sa njima. Sudija je pokušao da prikrije smeh rukom preko usta. Bilo je presmešno. Ročište se tu završilo, između ostalog zato što je tužilac, čim je završio svoju predstavu, izašao na vrata. 

Izabel, smirenošću kakvom je uvek odisala, zamolila nas je da je prikrijemo dok uzima knjigu sa poda. Pogledali smo je, sa njena dva metra visine i objasnili joj da bi uspelo samo ako bi se jedna drugoj popela na ramena, ali nismo znale da izvedemo te akrobacije. [smeh]  Na kraju smo se drugačije snašle. Kada smo stigle nadomak knjige, stale smo, Izabel se sagnula i uzela je dok smo je zaklanjale. Sudija je video, nemoguće je da nije video. Ali ništa nije rekao. Kako Izabel nije imala ni torbicu, izašla je iz sudnice sa kjigom u ruci. Taj primerak je sad u kući njenog sina, kome sam ispričala ovu priču.

Tokom suđenja računale ste na podršku važnih ličnosti, kao što je Marija Lamaš. Kako je ona postala deo procesa? 

Kada je Marselo Kaetano odobrio Mariji Lamaš  povratak u Portugal, da pokaže kakva je dobričina, otpočinjao je proces povodom Novih portugalskih pisama. Pitala je da li može da svedoči u moju korist. Tada nisam razumela zašto; tek sam kasnije saznala da je Marija Lamaš jedna od žena koja je prisustvovala sastancima na koje je išla moja baka Kamila, i na koje me je vodila kad sam bila mala. Kako smo već imale mnogo svedoka, a postojao je dozvoljen maksimum, Paulo i Karmo ustupio je svoje mesto Mariji Lamaš. Ima jedna mnogo lepa epizoda sa suđenja. Kako je bila prilično gluva, sudija je naredio da joj donesu stolicu do njegovog stola, te joj je on postavljao pitanja. U nekom trenutku joj je rekao: „Dakle, dona Marija Lamaš smatra da su žene ugnjetavane?” Ona je odgovorila: „Da li mene ugnjetavaju? Ah, stalno, gospodine, moje ćerke.” To mi je toliko divno bilo. Naravno da je izazvalo opšti smeh. [smeh] 

Marija Veljo da Košta, Marija Tereza Orta i Marija Izabel Bareno. Fotografija objavljena u novinama Manchete (Rio de Žanejro), br.1153, izdanje iz maja 1974.

U nekom trenutku, zajedno sa Izabel i Fatimom odlučili ste da pošaljete u inostranstvo tri primerka knjige propraćena trima pismima: za Simon de Bovoar, Margerit Dira i Kristijan Rošfor. Zašto njih tri?

Da, odlučile smo da pošaljemo knige kada je situacija postala prilično opasna. Čim su zabranili knjigu, Duarte Vilar, prijatelj Marije Izabel i advokat, rekao joj je da bi trebalo da proširimo glas o tome šta se dešava i pitao ju je da li ima poznanstva u inostranstvu. Ona mu je rekla da nema, ali ja jesam imala kontakta, naime, sa grupama koje su radile sa Simon de Bovoar. Jedan prijatelj od Izabel ponudio se da ponese sa sobom tri knjige i tri pisma na svom putu za Pariz. Bilo je to veoma hrabro od njega, s obzirom na opasnost u koju se upuštao. Tada, kada bismo išli u inostranstvo, izvrnuli bi nam kofere na postavu. Da su iz PIDE-a videli tako nešto, prijatelja od Izabel bi momentalno uhapsili.

Kada smo razgovarale o feministkinjma kojima ćemo poslati knjige, dve su se figure odmah izdvojile. Jedna od njih bila je Simon. Ko bolji od Simon de Bovoar? Baš niko! Bila je sjajna žena i spisateljica poznata svuda po svetu pomalo. I nesumnjivo feministkinja. Takođe smo znali da je sarađivala sa nekoliko ženskih grupa, jedna od njih latinoamerička, koje su mogle da prevedu Nova portugalska pisma. Margerit Dira bila je i ostala moja strast. Ona mi je životni uzor. Teška i veličanstvena žena. Simon je bila već mnogo manje ozloglašena. Kristijan Rošfor je pisala mnogo o ženama. Ali, zapravo, dve žene koje su najviše uradile za knjigu bile su Dira i Simon. 

Došlo je do velikog međunarodnog pokreta…

Da, fascinantnog! Simon de Bovoar je postigla predivne stvari. Delila je pamflete svuda, prikupljala potpise za peticiju koju su predali portugalskoj ambasadi u Parizu 3. jula 1973. U tom dokumentu, žene različitih nacionalnosti bunile su se protiv procesa koji se protiv nas vodio. Simon je, već januara 1974. godine, organizovala neki oblik „procesija sa svećama“ u sumrak, i bila na njegovom čelu, aludirajući na Fatimu. Mobilisala je žene i muškarce, pisce, novinare, glumice…

U noći 21. oktobra 1973. glumica i feministkinja Delfin Sejrig priredila je čitalačku predstavu u vezi sa Novim portugalskim pismima u Palati de Šajo. Video ove inicijative nalazi se u Audio-vizuelnom centru Simon de Bovoar, u Parizu. Ova predstava je potom ponovljena u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Simon je već tada jemčila prevod knjige na francuski, koja je na kraju prevedena i u nekoliko drugih zemalja.

Na slabu sreću fašista, suđenje se podudarilo sa prvom međunarodnom konferencijom žena koja se odvila u Bostonu, između 3. i 5. juna 1973. Centralna tema ovog susreta bila su Nova portugalska pisma, usvojena kao glavno međunarodno feminističko pitanje. Žene su se obavezale da daju podršku našoj borbi u svakoj od svojih zemalja. I međunarodna solidarna delanja su se samo umnožavala. Bilo je veličanstveno!

Protest solidarnosti sa „Trima Marijama“. Slika preuzeta sa RTP Ensina.

Da li je ta podrška raširena i medijski pokrivena u Portugalu?

Ne. Niko nije želeo da čuje za feminizam. Govorilo se da je feminizam nešto nepodnošljivo. Ne zaboravite da danas postoji profesor na Pravnom fakultetu koji kaže da su feministkinje nacistkinje… Tada niko nije govorio da su feministkinje nacistkinje, ali su nas smatrali ludim. Portugalske novine nisu čak ni pokrivale suđenje. I ako bi se usudili da to učine, cenzurisali bi ih.

Ali međunarodna mobilizacija se ispostavila kao suštinska, zar ne?

Lisabon su preplavili feministi i feministkinje! „Hoće li svi doći ovde?” pitao je preplašen sudija Duartea Vilara. Došla nam je ovde i američka televizija, što je u ono vreme bilo nezamislivo. Bez mobilizacije koju je pokrenula Simon i svih onih koji su joj se pridružili, odmah bi nas zatvorili. Upravo zahvaljujući međunarodnoj mobilizaciji je sudija pristao da sasluša tolika svedočenja i na kraju je odložio čitanje presude. Da ročište nije bilo odloženo, završile bismo u zatvoru pre 25. aprila. Pazi, bilo bi to još jedno iskustvo… Već sam bila zamolila Luiša da mi donese u zatvor nešto za pisanje, olovku i penkalo i da popriča sa mojom majkom o odabiru garderobe. Nisam otišla na sud sa spremnim koferom, to bi bilo kao da sam samoj sebi presudila.

Protest solidarnosti sa „Trima Marijama” u Njujorku. Slika objavljena u časopisu Flama 17. maja de 1975.

Knjiga je na kraju zadala ogroman udarac diktaturi?

Ostavila je strašne posledice na režim. Recimo da nas nije to dovelo do 25, aprila, ali halabuka koje se stvorila i nepoverenje prema režimu su takođe doprineli padu diktature. Fašiste je toliko zabrinula larma da su novembra 1973. zamolili advokaticu Ministarstva pravde da kontaktira mene, jer sam bila najpoznatija. Hteli su da se javno povučemo i da izjavimo da nismo imale nameru da „uvredimo Vladu, niti dobro ime Portugala”. Fašističke svinje još nisu zaključile da to nije imalo nikakve svrhe. Obilo im se o glavu. Čak je i njihova advokatica bila na našoj strani. A predstavnik Javnog tužilaštva, prilično mlad momak, zatražio je naše oslobođenje na saslušanju 4. aprila. Bilo je to veoma smelo. Naravno da je već sledećeg dana proteran i zamenjen. Uspela sam da mu se zahvalim kada sam ga srela u kafeu blizu Boa Ore, kuda smo išli posle suđenja. Odgovorio mi je da se plašio, ali da nije mogao više da igra tu ulogu. Zahtev za oslobođenje takođe je bio odlučan za odlaganje presude. 

Tog dana kada je sudija trebalo da pročita presudu, tamo je već bilo puno feminista i feministkinja i televizija iz različitih zemalja. Američka televizija je čak tražila dozvolu za snimanje. Sve su oči bile uprte u sudiju. Na vratima suda bila su tri automobila specijalnih jedinica. Ja i Fatima smo otišle da pitamo jednog od agenata šta se tamo dešava. Rekao nam je da mi, „devojčice” treba da odemo odatle, „tri Marije” će biti uhapšene i nastaće veliki metež. U međuvremenu, službenica koja je vodila zapisnik suđenja izašla je napolje i sa vrha stepeništa nas obavestila da je sudija bolestan i da je čitanje presude odloženo. Advokatima je pao kamen sa srca, ali su se pravili da su besni i mnogo su se bunili.

Rekli ste u nekoliko navrata da je 25. april najsrećniji dan u vašem životu. Ovaj dan je bio odsudan i u kontekstu Novih portugalskih pisama

Zaista jeste najsrećniji dan mog života. Sloboda, to što nismo morale da provedemo život okrećući se iza sebe da vidimo da li nas prate, da li nas prisluškuju… Neopisivo je!

A čitanje presude, zakazano za april 1974. odloženo je tačno za 25. april. Naravno da je sudija, kada smo se 7. maja vratile u sudnicu, tvrdio da je oduvek nameravao da zatraži oslobađanje. Laž! Ali na kraju je skrojio velike pohvale knjizi i čak ponudio večeru. U obrazloženju njegove odluke tvrdi da: 

“Knjiga ‘Nova portugalska pisma’ nije pornografska, ni nemoralna. Naprotiv: reč je o umetničkom delu, uzdignutog nivoa, u nizu drugih umetničkih dela koje su autorke već proizvele”.

Sedmog maja 1974. autorke su oslobođene, a knjiga Nova portugalska pisma smatrana je remek-delom.

Neverovatno kako se stvari menjaju…

***

Izvorni tekst: https://www.esquerda.net/artigo/escrever-novas-cartas-portuguesas-foi-uma-das-coisas-mais-importantes-da-minha-vida/70843
Autorka: Marijana Karnejro

Prevod sa portugalskog: Tamara Nikolić
Redaktura: Mladen Ćirić

Uvod u istoriju latinoameričkog roka

Ovaj tekst je u nekoj sirovijoj varijanti skupljao prašinu u arhivi sigurno tri godine. Htela sam da ga napišem jer sam uvidela da i sama imam predubeđenja, kojih ću se najlakše rešiti istraživanjem. Kupujući šešir nekad davno, kada sam prvi put čula Sodu Stereo, iznenadila sam se da argentinski rok može tako dobro da zvuči. Onda sam shvatila ne samo da sam se ogrešila o čitavu socio-kulturnu celinu, kako definišu Latinsku Ameriku, već da je rok tamo nešto drugačije doživljen i interpretiran, da se nije samo podražavala anglosaksonska scena, i da su date političke okolnosti diktirale njegov razvoj. Drago mi je ipak što sam sačekala sa tekstom, jer je u početku zamišljen kao neka vrsta lamenta nad prodiranjem regetona u mejnstrim, ali srećom ne razmišljam više tako. Namera mi je da vam približim novu muziku, da čujete španski i portugalski u drugačijem melodijskom kontekstu. Jedini stejtment koji ovaj mali uradak nosi jeste naslov: ne dopada mi se izraz latino rok, koliko god bio ustaljen; istovremeno, osuđujem podsmeh i pežorativnu upotrebu reči latino, posebno kada se govori o muzici. Samo smatram da nije zgoreg podsetiti se američnosti Latinske Amerike s vremena na vreme.
Izvolite u salonu, nadam se da ćete probrati nešto zanimljivo.

Soda Stereo, heroji iberoameričkog roka 

Prvi put sam čula Sodu Stereo u jednoj vintidž prodavnici na Slaviji. Srećom, na vreme sam pokrenula Shazam, i tako ustanovila da je reč o pesmi En la ciudad de la furia. Imam tu nezgodnu naviku da muziku slušam besomučno na ripit, tako da ne stignem ni da se posvetim ostatku diskografije izvođača. Prošlo je vremena dok nisam otkrila njihovu najpoznatiju stvar, De música ligera, ili album Canción animal, kao i istoimenu pesmu, danas jednu od omiljenih. 

Na čelu sa Gustavom Seratijem, Soda Stereo se prvi put okuplja 1982. u Buenos Ajresu. Uz Ektora Bosija na basu i Čarlija Albertija na bubnju, Serati postaje legenda argentinske i latinoameričke scene, a Soda Stereo jedan od najuticajnijih hispanskih bendova svih vremena. Kako bi se bolje razumeo njihov uspeh u tom periodu, treba se osvrnuti na ondašnji istorijski kontekst Argentine: Soda Stereo se pridružuje talasu novih rokera nakon pada diktature, u ciku zanosa i poleta zbog povratka demokratiji, izvojevane 1983. izbornom pobedom Raula Alfonsina. U samom početku, stvaraju pod uticajem tada dominantnog novotalasnog zvuka, vremenom gradeći prepoznatljiv stil skrojen od klasičnog roka, psihodelije, pa sve do progresiva.
Soda Stereo je zadržala originalnu postavu benda sve do njihovog rastanka. Tokom čitave karijere, postavljali su rekorde po broju prodanih diskova, kao i posećenosti koncerta.
Rado ću pisati opsežnije o njima, do tada, upućujem vas na njihovu najprepoznatljiviju stvar.

Legião Urbana, brazilski EKV

Kada pomislim na bend Legião Urbana, prvo mi padne na pamet njihova pesma Geração Coca-Cola, dvominutna razdragana kritika dvadeset godina duge diktature u Brazilu, okončane dve godine nakon argentinske. Ležiao Urbana, kao i članovi Sode Stereo, počinju da izvode svoju muziku 1982. godine, mahom pod kreativnom palicom Renata Rusa. Ono što im je takođe zajedničko jeste stvaranje pod uticajem anglosaksonskih rok veličina, kao što su Smitsi, U2 i Džoj Divižn, a posebno je zanimljivo što su kao značajni književni uticaj naveli portugalskog pesnika Luiša Kamoiša. Ne čudi stoga to što Rusove pesme obeležava jaka estetika melanholije, žal, kontempliranje nad vremenom i prolaznošću, otelovljene, recimo, u pesmi Mudaram as Estações.
Pre tačno dvadeset i četiri godine, Ležiao Urbana ozvaničava kraj karijere, nekoliko dana nakon prerane smrti frontmena. Ostaju zapamćeni kao jedan od najlukrativnijih izvođača u istoriji Brazila, i važan deo vaskolikog muzičkog mozaika Brazila. U skadu sa poetikom benda, ostavljam prikladnu pesmu:

Aterciopelados, usomoćeni Kolumbijci

Aterciopelados predstavljaju ključni bend u oživljavanju rok scene u Kolumbiji, kojoj je po mišljenju dua, Andree Ećeveri (vokal) i Ektora Buitrage, bio potreban autentičan izraz u mnoštvu grupa koje su se podređivale mejnstrimu. Usud stvaranja muzike na španskom autentičnog izraza isprepletanog autohtonim motivima rezultirao je ogromnim uspehom na području čitavog kontinenta. Pored fuzije roka sa tradicionalnim melodijama marijačija, bolera i flamenka, ono što takođe ističe Aterciopelados (doslovce, oni koji nalikuju somotu, umotani u somot; usomoćeni, ako hoćete) jeste njihova snažna društvena angažovanost koja se manifestuje kroz teme poput nepravde, politike, ženskih prava i životne okoline. Oni ne prihvataju često surovu stvarnost (kolumbijskog) društva, već je analiziraju, osuđuju, pozivaju na promenu i na uvid u jednu drugu Kolumbiju, izvan Šakire, Markesa, a posebno Eskobara, FARC-a, večitih unutrašnjih trvenja. Od desetih kada započinju karijeru, pa sve do danas, prepoznati su kao omiljeni muzičari i dosledni borci, što u okviru svog dua, što kroz svoje pojedinačne projekte.

Novos Baianos, misterija planete

O Mistério do Planeta jedna je od meni najdražih pesama, i to je jedini razlog iz kojeg se našla u podnaslovu. Možda bi više imalo smisla odlučiti se za bend Os Mutantes u ovom uvodu, s obzirom na njihov uticaj i popularnost, ali su mi Os Novos Baianos bliži srcu i čini mi se da postižu efektivnije ono što je zamisao prethodno pomenutih Aterciopelados, a to je spoj roka sa domaćim melosom. Primer toga je čitav album Acabou Chorare (1972), njihov drugi, a proglašen za najbolji brazilski album svih vremena od strane časopisa Rolling Stone glasovima producenata, znalaca i drugih izvođača, album koji zavređuje poseban tekst. Od formalnosti i informativnosti prethodnih grupa klizim u čistu subjektivnost, ali Acabou Chorare počinje pesmom Brasil Pandeiro notama koje su vam možda odnekle i poznate, i stihom Chegou a hora dessa gente bronzeada mostrar seu valor (Došlo je vreme da ti tamnoputi ljudi pokažu svoju vrednost), melodijom i rečima koje maze mozak, što se nastavlja i u narednih trideset minuta.
Za Nove Baijce vezuje se i samba, MPB (Música Popular Brasileira), psihodelija, frevo, bosanova, ižešo, raspon uticaja od Hendriksa do Žoaa Žilberta.

Maná, pop-rok iz Haliska

Putujemo dalje u Meksiko, gde su neprikosnoveni junaci (pop)rok scene Maná, ekipa iz Haliska koja se okupila prvi put 1987. i vremenom postiže komercijalni i međunarodni uspeh, sa preko 40 miliona prodatih ploča i na desetine nagrada, između ostalog, severnoamerički Gremi i latino Gremi, razlika koja će vremenom, nadam se, prestati da se pravi. Preko trideset godina karijere šetali su iz žanra u žanr, bez preteranih iskoka, i uvek u sigurnoj luci odobrenja publike. Vremenom, roka je ostalo u tragovima, te bi bilo pravednije uvrstiti ih u legende popa, ne oduzimajući im značaj za razvoj lokalne rok scene. Maná su nagrađivani i priznanjima u oblasti ekologije; njihova briga za okolinu počinje još 1996. kada su osnovali Fundación Ecológica Selva Negra, fondaciju koja se bavi edukacijom, konzervacijom i prezervacijom ugroženih vrsta.

Naravno, sva je prilika da će prvo ime koje vam padne na pamet kada je u pitanju rok iz Latinske Amerike biti Karlos Santana, isto rodom iz Haliska, ali sam se trudila da se vodim kriterijumom verovatne nepoznatosti ili manje slave. Ipak, nemojte propustiti da se podsetite ovog dragulja, nastup na Vudstoku 1969. i stvar Soul Sacrifice.

(prim.prev) Mladen Ćirić: Preterani preskriptivizam ravan je ravnozemljašenju

Nikada mi nije bilo ovoliko teško da se odlučim za jedan iskaz iz intervjua i umetnem ga u naslov, a nikada lakše da ne oduzmem nijedno slovo ovako darežljivim odgovorima. Toplo preporučujem neki topli napitak uz čitanje, a Mladen Ćirić će vam se već sam predstaviti.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa portugalskog na srpski i sa srpskog, ponekad i engleskog, na portugalski. Uradio sam i nekoliko stručnih prevoda sa španskog na srpski odnosno portugalski. Retko sam imao prilike da radim sa španskim, kada je prevođenje u pitanju, iako sam po diplomi sa osnovnih studija hispanista. Ovo poslednje navodim isključivo zbog nekih mlađih koleginica i kolega koji će možda ovo čitati. Naime, studentkinje i studenti raznih filoloških profila u našoj zemlji neretko su zabrinuti zbog svoje profesionalne budućnosti i ne znaju čime će se konkretno moći baviti nakon diplomiranja. To ne mora da bude baš ono što su studirali, ali ne mora nužno da bude ni nešto potpuno nevezano za to. Iako prilika za razne vrste profesionalnog rada sa stranim jezicima, književnostima i kulturama u našoj zemlji i okruženju nema previše, poneke se i pojavljuju i ima nekih prostora na tom tržištu koji se mogu popuniti.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Bavio sam se raznim vrstama prevođenja. Kada kvantitativno sagledam sve što sam dosad preveo, zaključujem da sam se najmanje bavio književnim prevođenjem. Njega, međutim, uglavnom najviše volim da istaknem, jer mi je draže od ostalih vrsta prevođenja. Preveo sam ukupno deset knjiga sa portugalskog na srpski (osam je objavljeno, na objavljivanju preostale dve se radi), a neki moji prevodi pojedinačnih pesama i pripovedaka, takođe sa portugalskog na srpski, uvršteni su u antologije i književne časopise. Imao sam prilike i da se bavim redakturom književnih prevoda koje su radili drugi, opet sa portugalskog na srpski.

Mnogo više od književnog prevođenja bavio sam se drugim vrstama, za koje u struci postoji više alternativnih termina. Najčešće se koristi termin stručno prevođenje, a za prevođenje onih dokumenata koje prevode i overavaju sudski tumači koristi se i termin sudsko. Ja bih sve ono što nije prevod književnog teksta ili dela iz društveno-humanističkih oblasti nazvao uopšteno neknjiževnim prevođenjem, a njega bismo dalje mogli da delimo na neke podvrste. Više od deset godina bavim se neknjiževnim prevođenjem. Preveo sam doslovno na stotine veoma raznovrsnih tekstova, kao što su ugovori, zakoni i uredbe, poslovna pisma, diplomatska korespondencija, izveštaji lekara specijalista, tehnička uputstva, deklaracije prehrambenih proizvoda, arhitektonski i građevinski projekti i izveštaji, aplikacije i društvene mreže, kompanijski bilteni, programi psihoterapijskih edukacija i još mnogo toga drugog. Možda i ”najegzotičniji” primer tog mog neknjiževnog prevođenja predstavljaju uputstva za inicijaciju u jedno tajno društvo. Kad sada pogledam unazad na svoj celokupni prethodni rad na tome – na šta me je podstakao ovaj Vaš intervju – vidim da je zaista tu bilo svega i svačega. Što se tiče jezika, neknjiževne tekstove uglavnom sam prevodio sa srpskog i engleskog na portugalski, u manjoj meri i obrnuto.

Bavio sam se i konsekutivnim prevođenjem, opet radeći sa parom portugalski – srpski. Prevodio sam na sastancima brazilskih i srpskih državnih delegacija, kao i prilikom gostovanja nekih pisaca iz luzofonih zemalja.

Simultanim prevođenjem se ne bavim. Jednom sam pokušao. Želeo sam samo da vidim da li mogu. Uverio sam se da bih mogao uspešno i to da radim, što mi je bilo dovoljno. Ponude za takve poslove sam potom uvek odbijao i ne nameravam da ih ikada prihvatam, iz subjektivnih i ideoloških razloga. Naime, smatram da simultano prevođenje nije u skladu sa ljudskom prirodom i da čovek zaista postupa protiv svoje prirode kada se upušta u tu aktivnost. Jeste da ljudski mozak i um imaju kapaciteta da barataju sa dva (pa čak i znatno više) jezička koda istovremeno, ali ne na takav način da jedan slušate, a drugi istovremeno a nužno odvojeno sintaksički procesuirate i fonološki realizujete. Svi jezički kodovi kojima smo kroz život ovladali u našem su umu (pa i mozgu, čisto anatomsko-fiziološki posmatrano) mnogo povezaniji i više isprepleteni nego što i možemo da pretpostavimo. Oni nisu odeliti i nezavisni entiteti. Kada ih na silu odeljujemo i pokušavamo da ih učinimo simultano potpuno nezavisnim kroz dva suštinski povezana procesa (slušanje i govor), mi jednostavno radimo protiv svoje jezičko-misaone prirode. Zarad čega? Da delegati na nekom kongresu ne bi morali da čekaju prevod, da bi sve teklo neometano, da bi bilo brzo i ekspeditivno, protokolarno savršeno? Istorija obiluje primerima eksploatacije radničke klase preko granica njene fizičke izdržljivosti i ugrožavanja njenog zdravlja, samo da bi gospoda mogla da obavi svoje poslove glatko i bez ikakvog napora. Ovde se ne radi bukvalno o fizičkoj izdržljivosti, ali i te kako ima prelaženja granica umne snage i ozbiljnih posledica na neurološkom i cerebrovaskularnom nivou. Ovi moji stavovi, naravno, nisu izgrađeni na nekim ličnim impresijama, već na uvidu u obimnu naučnu literaturu koja postoji o simultanom prevođenju. Inače, veoma poštujem koleginice i kolege koji se time bave i koji su u tome dobri. Njima zaista svaka čast! Poštujem i mišljenja drugačija od svog, jer nauka na ovom polju, kao i na drugim poljima u vezi sa jezikom, nije dala definitivne odgovore.   

Kada ste i zašto počeli da se bavite prevođenjem?

Za sebe neretko kažem da sam „slučajni prevodilac“. Naime, nikada mi nije bio plan niti cilj da se bavim prevođenjem, nisam zbog toga završio Filološki fakultet i stremio sam nekim potpuno drugim profesionalnim aktivnostima. I dalje imam ozbiljne namere da sa prevođenja pređem na te druge aktivnosti i posvećeno radim na toj karijernoj promeni. Jedino što bih voleo da zadržim jeste povremeno književno prevođenje, jer ima nekih dela koja bih voleo da učinim dostupnim našem čitalaštvu.

A evo kako je sve počelo. Godine 2009, dok sam još bio apsolvent, ukazala mi se prilika da dobijem privremeni posao u Ambasadi Brazila u Beogradu. Tamo sam proveo godinu dana, kao pripadnik pomoćnog administrativnog osoblja, ali sam polako počeo da dobijam i zadatke prevoda kraćih tekstova. Pošto mi je to dobro išlo, takvi zadaci su vremenom bivali sve češći. Ubrzo sam počeo redovno da prevodim verbalne note i razne druge oblike diplomatske korespondencije, da bih potom dobio i ozbiljnije zadatke, konkretno – arhitektonske i građevinske projekte za restauraciju rezidencije ambasadora, kao i ugovore sa firmama koje su to izvodile. Tako sam polako počeo da pečem zanat.

Ugovor o privremenom zaposlenju u Ambasadi je istekao 2010. Ja sam ubrzo diplomirao i upisao doktorske studije, ali novo stalno zaposlenje nisam našao. Valjalo je raditi ono što se moglo. Bavio sam se privatnom nastavom španskog i portugalskog, ali još i više neknjiževnim prevođenjem, kao frilenser. Nudili su mi razne poslove, uglavnom ugovore i razna dokumenta, ali i poneke zaista neobične tekstove. Počele su da pristižu i ponude za konsekutivno prevođenje pri susretima naših državnih funkcionera sa brazilskim. Sve sam to prihvatao i u hodu vežbao i usavršavao. A zatim je 2013. otvoreno novo radno mesto u Ambasadi Brazila. Kao neko ko je već tamo bio radio i u međuvremenu stekao dodatno iskustvo, uspeo sam da budem prvoplasiran na konkursu i da se zaposlim. Na tom radnom mestu, koje je prvenstveno vezano za oblasti kulture, nauke i prosvete, dobar deo mojih svakodnevnih aktivnosti jeste i prevođenje.

Što se tiče književnog prevođenja, prvu priliku za to sam dobio 2009. Naručili su mi prevod jedne pripovetke portugalskog pisca Marija Enrikea Leirije na srpski za jedan književni časopis. Međutim, taj prevod nije objavljen, jer je časopis valjda ugašen neposredno pre nego što je izašao broj u kome je trebalo da se nađe i taj prevod. Nove ponude su počele da pristižu krajem 2010. Naime, na 56. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu počasni gost je bio portugalski jezik. Trebalo je objaviti mnogobrojne prevode, koji su većinom bili finansirani od strane državnih institucija Portugala, Brazila i Angole. Posla je bilo mnogo, a prevodilaca sa portugalskog na srpski malo. Verujem da su mnogi od nas bili prinuđeni da neke ponude i odbiju. Godinu 2011. pamtim po svakodnevnom prevodilačkom radu, koji je usput zahtevao i obimna istraživanja. Neki poslovi su ostali i za period nakon sajma, a u narednim godinama su se povremeno pojavljivali i novi. Poslednji književni prevod sa portugalskog na srpski uradio sam prošle godine.

Književno prevođenje je ipak bitno drugačije od neknjiževnog, tako da sam tu veštinu morao posebno da gradim i mnogo toga takođe da učim u hodu. U početku sam imao nesebičnu podršku, kroz strpljive savete i usmerenja, već uveliko afirmisanih prevoditeljki sa portugalskog, Ane Kuzmanović Jovanović i Vesne Stamenković, kojima od srca i ovom prilikom na tome zahvaljujem.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kada mi književno prevođenje probudi neke posebne vidove kreativnosti. Kada književni tekst ne može tek tako da se pretoči na jezik prevoda, već je neophodno biti iznimno inventivan, upustiti se u igranje sa vlastitim maternjim jezikom radi iznalaženja rešenja koje će na čitaoca prevoda ostaviti utisak barem približan onome koji original ostavlja na svoje čitaoce. To je najteži, ali ujedno i najizazovniji, pa i najradosniji deo književnog prevođenja. U neknjiževnom prevođenju ovoga ima samo ponekad i u tragovima.

Na poteškoće nailazim mnogo više u svemu onome što se zbiva oko prevođenja (dogovori, saradnja i dr.), nego što ih imam u samom procesu prevođenja. Međutim, kada je u pitanju prevodilački par portugalski – srpski, jasno je da i sámo prevođenje može doneti neke poteškoće. Mi nemamo dovoljno resursa za ovaj prevodilački par i često moramo da se dovijamo na razne načine da dođemo do odgovarajućeg rešenja. Ove poteškoće se najviše odnose na surovo stručne tekstove koje prevodim sa srpskog na portugalski.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pošto najviše pratim šta se prevodi iz hispanskih i luzofonih književnosti i pošto ta dela poznajem i u originalu, najbolji uvid imam u rad prevoditeljki i prevodilaca koji prevode sa španskog i portugalskog i o njima mogu da iznosim neke iole utemeljene sudove. Izuzetno cenim mnoge prevoditeljke hispanskih i luzofonih književnih dela, divim im se i često radije čitam njihove prevode umesto originala. Posebno bih izdvojio Anu Kuzmanović Jovanović, Jasnu Stojanović, Vesnu Stamenković, Silviju Monros Stojaković i Bojanu Kovačević Petrović. Mislim da svaka od njih obogaćuje našu prevodnu književnost na svoj način i da mi ostali koji ponešto prevodimo sa španskog i portugalskog mnogo od njih možemo naučiti i inspirisati se. Lično sam veoma naučio čitajući njihove prevode, a kroz njih i zavoleo mnoge pisce. Siguran sam, na primer, da mi Kortasar danas ne bi bio omiljen pisac da nije prevoda Školica Silvije Monros Stojaković. A Bojana Kovačević Petrović otkrila mi je, kroz svoj prevodilački i književnonaučni rad, i neke izuzetne španske i hispanoameričke pisce sa kojima nisam imao prilike da se upoznam na studijama.

Ne mogu da se ne osvrnem i na neka ranija vremena, kada nije bilo školovanih hispanista koji bi prevodili sa španskog, ali kada je naša čitalačka publika ipak dobijala neke izuzetno vredne prevode iz hispanskog sveta. Posebno sam bio i ostao zadivljen prevodom Don Kihota Đorđa Popovića Daničara. Veleumna rešenja koja je taj prevodilac iznedrio radeći na Veleumnom plemiću, po mom mišljenju, apsolutno nadilaze sve propuste koje je tu i tamo napravio zbog slabijeg poznavanja nekog određenog segmenta španske leksike i, naročito, frazeologije. Uveren sam da ti propusti ne mogu narušiti jedinstven doživljaj ondašnjeg, a još i više današnjeg čitaoca Daničarevog prevoda. Oni čak možda i nisu uvek toliki kolikima se ponekad predstavljaju. U jedinoj ozbiljnoj i inače metodološki vrhunski izvedenoj analizi tog prevoda, koja je sastavni deo studije o recepciji Don Kihota u srpskoj književnosti naše najveće servantistkinje Jasne Stojanović, navodi se, između ostalog, da je Daničar napravio propust time što je špansko tener razón na nekim mestima preveo doslovno na srpski kao ”imati razlog” umesto ”biti u pravu” i time što je cavial preveo kao ”ajvar”, a u pitanju je zapravo kavijar. Međutim, čitajući Gorski vijenac nailazimo na stih ”Imaš razlog, vojvoda Milija”. Izgleda da je nekadašnji srpski jezik ipak imao potpuni ekvivalent španskog tener razón i da je Daničar to znao. A u jednom srpskom kuvaru iz tridesetih godina prošlog veka slučajno sam pronašao da se jelo od riblje ikre u Srbiji tada zvalo ”ajvar”. Prema tome, barem neka rešenja Popovića-prevodioca koja smatramo propustima možda bi ponovo trebalo detaljno istražiti. Analize prevoda su nešto u čemu, pored brojnih drugih tema, naša savremena hispanistika oskudeva, no to je priča za neku drugu priliku. Zahvaljujući profesorki Stojanović imamo danas temeljnu analizu Popovićevog prevoda Don Kihota, zlata vredne podatke o tome kako je on nastajao, kako je Popović radio, a imamo i opovrgavanje svih prethodnih neutemeljenih, preteranih i ostrašćenih kritika njegovog rada, kao što su one Petra Skoka i Josipa Tabaka. Snažno bih se složio sa profesorkom Stojanović u oceni da je Popovićev prevod delotvoran, originalan i jezički raskošan. I uvek ću radije čitati njega nego bilo koje nove prevode istog dela koji su se pojavili i koji će se možda tek pojaviti.  

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Postoje merila koja bi trebalo da ispunjavaju svi prevodioci, ali i ona koja zavise od vrste prevođenja. Svaki prevodilac mora da bude strpljiv, posvećen poslu, široko obrazovan i dobar poznavalac jezika sa koga prevodi, kao i onoga na koji prevodi, što se često pokaže kao najvažnije. U tom poznavanju jezika posebno važno mesto zauzima sociolingvistička kompetencija, tj. izgrađen osećaj za odgovarajuću upotrebu različitih varijeteta jednog jezika – dijalekata, stilova i registara. I moraju se znati tehnike prevođenja, da ih tako uopšteno nazovemo. Uprkos raširenom laičkom mišljenju, nikako nije dovoljno samo znati neki strani jezik da bi sa njega ili na njega moglo da se prevodi.

Književni prevodioci moraju pre svega dobro da poznaju pisca čije delo prevode, da znaju što više o kulturnom, istorijskom i društvenom kontekstu iz koga delo dolazi (ili da se detaljno i pažljivo obaveste o tome), da poznaju književnost uopšte (dakle, da su mnogo i raznovrsno čitali) i, na kraju, ali ne manje važno, da umeju da iskoriste sve potencijale jezika na koji prevode, bez obzira na njegovu normativnu gramatiku i pravopis.

Prevodioci neknjiževnih tekstova bi trebalo da se ograniče ipak na nekoliko oblasti u kojima rade, da budu precizni i pedantni, da umeju da nalaze prevodilačke resurse, da vešto barataju i prevodilačkim alatima, ali i da nauče kako da se snađu kada resursa nema i kada alati nisu od pomoći.

Konsekutivni prevodioci moraju imati vrhunsku koncentraciju, sposobnost da jezgrovito izraze ono što je govornik saopštio na jeziku sa koga prevode, sposobnost odvajanja važnog od redundantnog, ali i neke osobine koje nisu čisto jezičke i prevodilačke, a koje mogu da budu važne za dinamiku događaja na kome prevode i opštu atmosferu na njemu. To su neke od osobina koje su važne i za kvalitetan javni nastup, jer konsekutivno prevođenje jeste neka vrsta javnog nastupa, ponekad i pred ogromnom publikom i veoma uglednim ličnostima (u našim trenutnim prilikama, često i pred veoma neuglednim, što je opet posebna vrsta izazova). Konsekutivni prevodilac, dakle, mora da radi na sebi i u tom smislu da bude dobro sa svojom nesigurnošću i, eventualno, stidom, da prihvata sebe i da vežba kroz situacije izlaganja sebe, kao što je to slučaj i sa drugim vrstama javnog nastupa. I mora da zna gde počinje i, još više, gde se završava njegova odgovornost. Na sastancima se zaista može čuti svašta, svakakve neistine, pa ponekad i nešto što bi moglo da bude uvredljivo za drugu stranu. Međutim, to što je rečeno, mora da bude i prevedeno. To ne govori prevodilac, on samo prenosi.

Složio bih se i sa najvećim delom onoga što je već rečeno u odgovorima na ovo pitanje koleginica i kolega koji su učestvovali u ovoj seriji intervjua.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Teško pitanje. Nije mi lako da se opredelim za samo jedan i da izdvojim samo njega. Kada je u pitanju književno prevođenje, možda mi je najveći prevodilački izazov, koji sam radosno prigrlio, bila jedna pesma Fernanda Pesoe umetnuta u pripovetku ”Sjaj jezika” Žozea Eduarda Agvaluze, koja je i sama puna malih izazova u vidu metajezičkih opaski (Agvaluza je inače sklon tome, što se može videti npr. u romanu Lični čudesnik, kod nas objavljenom u sjajnom prevodu Jovana Tatića). Ova pesma je kratka, ali puna aliteracija i fonotaktičkih poigravanja, što nije bilo lako pretočiti na srpski. Verujem da sam uspeo, a sam Agvaluza mi je u razgovoru na spomenutom sajmu knjiga rekao da je to jezički možda i najsloženija njegova pripovetka i da ne sumnja da mi uopšte nije bilo lako da je prevedem. U istu ravan izazova bih stavio i roman Irasema najvećeg brazilskog romantičara Žozea de Alenkara. Prvo, zato što je u pitanju svojevrsna pesma u prozi, brazilski nacionalni spev, koji je autor odlučio da izrazi u formi romana umesto stihovima. Drugo, delo vrvi od svakovrsnih realija iz brazilske indijanske kulture, fitonima, zoonima, toponima koji nose važne poruke. Sve je to trebalo dočarati našem čitaocu.

Prevodilačke izazove imao sam i te kako i u neknjiževnom i konsekutivnom prevođenju, ali su oni manje zanimljivi. Možda samo kao kuriozitet da spomenem situacije u kojima se učesnici sastanaka manje ili više (ne)vešto poigravaju svojim jezikom ili metajezičkim komentarima, pa konsekutivni prevodilac mora ad hoc da osmisli kako to da prevede. Tako je jednom prilikom brazilski senator Elio Žoze, razgovarajući sa Zoranom Mihailović o značaju solarne energije, tvrdio da posebno ceni tu oblast zbog svog ”mitološkog” imena. Na sekundu sam pomislio da u prevod nekako ubacim i Iliju Gromovnika, ali to bi već bilo previše i konsekutivno prevođenje ne dozvoljava takve egzibicije. Samo sam rekao da je brazilsko ime Elio varijanta starogrčkog Helios – Sunce, ne bi li sagovornica shvatila šta je senator želeo da kaže.  

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Kao što sam već rekao, nije mi cilj da dalje gradim prevodilačku karijeru i ne razmišljam sistematično o tome šta dalje da prevodim. Pa ipak, ne mogu da zanemarim činjenicu da ima dela čiji prevodi nedostaju našoj kulturi, a bilo bi važno da ih ona dobije. Mislim tu na mnogobrojne klasike luzofonih književnosti. Pošto je to nešto što mislim da bih mogao da uradim, osećam neku obavezu prema sopstvenoj kulturi (više nego želju) da to jednom i ostvarim. Naravno, nije u pitanju posao samo za jednu osobu, niti to zavisi samo od nas prevodilaca, pa bi bilo dobro da svi koji prevode književnost sa portugalskog pokušaju da urade nešto na tom polju i da pronađu izdavače koji bi pristali da takve prevode objave (kao uzor nam može poslužiti čitav niz objavljenih prevoda španskih klasika kod izdavača Partenon). Lično bih voleo da priredim neke antologije starije portugalske književnosti, galisijsko-portugalske lirike i brazilske književnosti iz kolonijalnog doba, sa vlastitim prevodima, ali, vrlo rado, i u saradnji sa drugim prevoditeljkama i prevodiocima. Takođe, voleo bih da prevedem i Dnevnik jedne favelašice Karoline Marije de Žezus, najznačajnije afrobrazilske spisateljice, koja je živela u faveli i radila kao sakupljačica papira, ali se svojim književnim delom proslavila i ušla u istoriju luzofone književnosti. Privlači me i poezija sa Zelenortskih ostrva koja nije pisana na portugalskom, već na zelenortskom kreolu, sa koga uopšte nema prevoda na srpski, a bilo bi veoma lepo da ih bude, po mom mišljenju.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

I o tome je bilo dosta reči u ovoj seriji intervjua i ja se uglavnom slažem sa onime što su napisale koleginice i kolege. Današnji prevodioci su izuzetno loše plaćeni, neprepoznati, zapostavljeni, pa i diskriminisani i eksploatisani. Zato su inicijative kao što je ova Vaša više nego potrebne i hvale vredne. Ima izdavača koji cene prevodioce, pa zato stavljaju njihova imena i na naslovne strane knjiga i prilažu belešku o njima uz prevedeno delo, ali takvi su, nažalost, malobrojni. Šira publika prosto ne obraća pažnju na to ko je i kako je preveo knjigu koju čita. Nije ni edukovana za tako nešto, a odgovornost za to najviše snose izdavači. Neki od njih, i to oni najzastupljeniji na tržištu, čak uopšte i ne potpišu prevodioca, ili potpisuju jedne prevodioce, a prevod su radili drugi. Rastave knjige na parčiće, pa to onda razdele nekolikim prevodiocima, da bi bilo gotovo što pre, da bi se objavilo i prodalo što pre, a na kraju potpišu samo jednu ili dve osobe. To nije samo za etičku odgovornost prema kvalitetu prevoda i esnafskim običajima, već je i za krivičnu odgovornost, mada dosad nisam čuo da je neki izdavač na nju i pozvan. Mladi filolozi su neretko u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, tako da su prinuđeni da pristaju na svakojake uslove, ne bi li barem neki posao dobili i barem nešto zaradili. Krivična odgovornost trebalo bi da sledi i raznim prevodilačkim agencijama, koje su se poslednjih godina naročito namnožile, a koje angažuju prevodioce za pojedinačne poslove stručnog prevoda bez potpisivanja ikakvih ugovora i bez ikakvog pravnog regulisanja posla (čast malobrojnim izuzecima). Po zakonu, morao bi da postoji ugovor, pa makar to bio i ugovor o delu za svaki pojedinačni obavljen posao. A ovako agencije ne plaćaju ni poreze ni doprinose prevodiocima, umanjujući pritom cenu rada prevodilaca i polako uspostavljajući monopol na tržištu prevođenja. Kada nekome zatreba prevod nekog stručnog teksta, na primer, on će pri brzoj pretrazi na internetu naići uglavnom na prevodilačke agencije i njima će se obratiti, a ne pojedincu, koliko god da je ona ili on stručan. O ovome se gotovo uopšte ne priča, kao što se ne priča ni o tome kako su lanci privatnih škola stranih jezika uspostavili monopol na tržištu i znatno suzili mogućnosti kvalitetnim nastavnicima jezika da dođu do učenika i da svoj rad na odgovarajući način naplate. Mi koji se bavimo jezikom na razne načine (nastava, prevod i dr.) treba da pričamo o svemu ovome, i međusobno, i u javnosti, te da organizujemo odgovarajuće akcije borbe protiv svega toga.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

To najviše zavisi od toga kojom vrstom prevođenja bi taj mlađi kolega želeo da se bavi. Rekao bih mu uglavnom ono što sam odgovorio na pitanje o tome kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac. Poručio bih mu da posvećeno radi na izgrađivanju tih osobina. Dao bih mu svakako i neke praktične savete vezane za izdavačko i prevodilačko tržište. Snažno bih ga ohrabrio da poštuje sebe i svoj rad i da ne pristaje na ponižavajuće uslove koje neki izdavači, prevodilačke agencije ili poslodavci uporno i bahato nameću.

Mislim da je najbolje da mlađi prevodioci, ili oni koji su tek počeli da se bave nekom vrstom prevođenja, pronađu nekog iskusnijeg prevodioca ili prevoditeljku, sa kojim bi mogli neposredno da razgovaraju o svemu, da se posavetuju, pa i da im daju svoje prevode na neku vrstu provere. A stariji bi trebalo da budu spremni da im velikodušno izađu u susret, da zaborave na sujetu i na nekakav strah od konkurencije, te da tako omoguće da se esnaf dalje razvija i raste.

U kojoj meri je prevođenje kod nas institucionalizovano?

Ja sam studirao po takozvanom starom programu, pre implementiranja principa Bolonjske deklaracije, tako da mogu dati svoj sud samo o nastavi prevođenja kakva je bila tada, i to samo na mojoj studijskoj grupi. U to kakva je nastava prevođenja danas i kakva je na drugim studijskim grupama ili fakultetima imam samo posredne i nedovoljne uvide.

Lično nisam bio naročito zadovoljan time kako je bila organizovana nastava prevođenja koju sam ja pohađao na studijama. Mislim da smo se previše posvetili književnom prevođenju (a već se dobro znalo da će se malo ljudi njime baviti nakon što diplomiraju), nedovoljno neknjiževnom, a gotovo da uopšte nije bilo reči o audio-vizuelnom, konsekutivnom i simultanom. Nismo imali prilike da vidimo različite pristupe i da čujemo različita mišljenja, predavalo nam je dvoje istih lektora sve četiri godine, iako je to kadrovski moglo i malo drukčije da se organizuje. Ja sam, na primer, bio veoma zadovoljan nekolikim vežbama prevođenja pesama sa starošpanskog na časovima književnosti, pa sam se pitao zašto ne bismo i malo više takvih aktivnosti imali sa istom profesorkom. Takođe, moglo se organizovati i gostovanje nekih stručnjaka koji su se u raznim vrstama prevođenja već afirmisali kod nas, da nam prenesu barem deo svojih znanja, da nam daju neke korisne savete.

Ne znam tačno kako je danas, ali se nadam da je nastava prevođenja i metodološki, i kadrovski, i sadržajno mnogo raznovrsnija i savremenija. Vidim da postoji i master iz konferencijskog prevođenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i to je, pod uslovom da je dobro organizovano i kvalitetno, za svaku pohvalu. Znači da postoji mesto gde mladi ljudi mogu da uče taj zanat, čega nije bilo pre samo petnaestak godina, kada je moja generacija studirala. Vidim da i Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca organizuje svoje seminare i obuke, što je takođe veoma dobro, i nadam se da mladi ljudi željni usavršavanja mogu sebi to da priušte.

Ovde bih voleo da dodam još nešto što smatram veoma bitnim za formiranje kvalitetnih prevodilaca, a ne spada neposredno u nastavu prevođenja. Radi se o kvalitetnoj nastavi drugih oblasti. Smatram da je veoma važno da studenti filoloških fakulteta, bilo da nameravaju da se bave prevođenjem ili nekim drugim stručnim radom, dobiju odgovarajući korpus znanja iz lingvističkih, književnoteorijskih i književnoistorijskih predmeta. Ne može se biti, kako Vi rekoste, vrstan prevodilac, ako se ne znaju barem osnove lingvistike (što važi za sve vrste prevođenja) te književne teorije i istorije književnosti (što važi za književno prevođenje). Imam utisak da u današnjim studijskim programima nedostaju značajni elementi ovih za našu struku ipak fundamentalnih oblasti.

Ja sam dugo razmišljao o tome šta meni najviše pomaže da proizvedem kvalitetan prevod nekog stručnog teksta sa srpskog na portugalski, u situacijama kada nemam dovoljno prevodilačkih resursa i kada prevodilački alati ne mogu da mi pomognu. Uzmimo, samo kao primer, prevod uputstava za pesticide. Tu ima podataka o njihovom hemijskom sastavu, o tome kako se apliciraju, u kojoj vegetativnoj fazi i protiv kojih bolesti biljke deluju. Pošto ne postoji nijedan srpsko-portugalski poljoprivredni rečnik, niti mi je dostupan neki englesko-portugalski takvog tipa, pošto prevodilački alati ne daju tačna rešenja, pošto se podaci ne mogu lako pronaći posredstvom Vikipedije ili nekog sličnog višejezičnog izvora na internetu, kako ja onda pronalazim prevod na portugalski nekog stručnog termina iz tog teksta, neke vegetativne faze pupoljka, recimo, ili nekog parazita? Šta mi najviše pomaže? Zaključio sam da mi najviše pomaže upravo moje poznavanje lingvistike, što znači načina na koji funskcioniše jezik uopšte, kao i konkretan jezik na koji prevodim, kakva mu je bila evolucija, koji leksički sloj je zadržao iz latinskog, koji je pak pozajmljivao iz drugih jezika itd. Na osnovu toga ja pretpostavim kako bi reč koja mi nedostaje mogla da se kaže na portugalskom i prema toj pretpostavci je na kraju i pronađem. A to ne bih mogao bez fundamentalnog lingvističkog znanja. Zato mislim da je za osposobljavanje prevodilaca veoma važno da ta znanja tokom studija steknu. Za nešto slično je pledirao i profesor Tibor Berta, istaknuti mađarski hispanista, u jednom svom plenarnom predavanju, koje sam imao prilike da slušam. Maestralno je argumentovao u prilog tome zašto istoriju romanskih jezika treba ostaviti u kurikulumu osnovnih studija španskog jezika, jer to uopšte nije nauštrb “tržišno relevantih veština”, naprotiv.   

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Veoma je važno za finalni kvalitet prevoda da u procesu njegove pripreme za objavljivanje sarađuju svi koji su u taj proces uključeni, i lektor, i prevodilac, i urednik. Međutim, takva saradnja mora biti zasnovana na poštovanju svačijeg dela posla i preuzimanju odgovornosti isključivo za svoj deo. Ukoliko se uloge pomešaju i ukoliko neko pokušava da nametne isključivo vlastite kriterijume, utoliko će kvalitet prevoda trpeti. Iz svog iskustva, ali i iz iskustva mnogih koleginica i kolega, znam da lektori pri našim izdavačkim kućama često sebi daju za pravo mnogo više nego što bi trebalo i intervenišu na prevodu narušavajući mu kvalitet. To su oni lektori koji se vode svojim prenaglašenim preskriptivizmom i potpunim nedostatkom sociolingvističke kompetencije ili, ako hoćete, sluha za unutarjezičku raznolikost. Imao sam, nažalost, mnogo takvih primera tokom svoje relativno kratke prevodilačke karijere. Navešću, radi ilustracije, samo jedan. Jedna lektorka mi je u prevodu jednog romana svaki glagol “sviđati se” dosledno prepravljala u “dopadati se”. Obrazloženje? Glagol “sviđati se” nije u skladu sa “književnojezičkom normom”. A da li je roman pisan na onome što ona naziva književnojezičkom normom? Da li likovi razgovaraju književnojezičkom normom, ili veoma kolokvijalnim stilom? Da li u savremenom srpskom razgovornom jeziku nikada ne koristimo glagol “sviđati se”? Tvrditi da glagol “sviđati se” ne sme da se nađe u prevodu jednog savremenog romana sa urbanim kontekstom, u kome likovi govore kolokvijalnim stilom, isto je što i tvrditi da je Zemlja ravna ploča, ako stvari posmatramo strogo naučno. I, uopšte, taj preterani preskriptivizam i usađeni strah od “kvarenja i urušavanja jezika” u potpunosti je nenaučna i opasna pojava, veoma srodna ravnozemljašenju. Samo što su ravnozemljaši stigmatizovani i ismejani, a preskriptivisti su veoma cenjeni, ugledni, a često imaju i moć odlučivanja o jeziku pri nadležnim institucijama. Ovo je veoma dubok problem našeg društva, koji zahteva ozbiljne analize i rasprave, a u kontekstu književnog prevođenja manifestuje se kroz rad pojedinih (nažalost, ne tako malobrojnih) lektora i urednika. Dakle, saradnja lektora i prevodioca – da, unakažavanje prevoda preskriptivističkim pseudonaučnim intervencijama – ne.

Šta Vam je prevođenje donelo?

Imam utisak da mi je prevođenje donelo mnogo toga. Pre svega, godinama sam ostvarivao deo svoje egzistencije upravo pomoću prevođenja, a i za sadašnje zaposlenje mogu da zahvalim velikim delom i prevođenju. Međutim, mnogo mi je važnije od te materijalne strane ono što sam kroz prevođenje naučio. Poboljšao sam svoje poznavanje mnogih registara jezika sa kojima radim, naučio mnoštvo novih reči i izraza, pa me je to, u krajnjem, možda i učinilo malo boljim piscem i veštijim govornikom. A stalni izazovi u svemu onome što se nalazi oko prevođenja (pregovori, rokovi, pritisci…) možda mi i jesu pomogli da naučim da se barem malo bolje suočavam sa stresom.

Kroz književno prevođenje upoznao sam se sa delima nekih pisaca za koja ranije nisam znao. Radi pripreme za prevođenje nekih dela morao sam mnogo da istražujem i čitam, pa sam tako imao prilike da saznam obilje podataka o čitavim narodima, njihovim istorijama, slavnim ličnostima, prirodi, načinu života i o mnogo čemu drugom. Ta su mi istraživanja neretko otvarala nove vidike.

Konačno, zbog prevođenja sam upoznao i mnoge divne ljude, koleginice i kolege sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati i razmenjivati iskustva, i to ne samo o prevođenju.

Iako nisam nameravao da budem prevodilac, umeo sam i te kako da budem srećan zbog mnogih lepih stvari koje mi je prevođenje donelo u život.

Ana Kuzmanović Jovanović: „Prevodilac mora odlično da vlada maternjim jezikom”

Ako je suditi po godinama iskustva, Ana Kuzmanović Jovanović je na dobrom putu da postane prevoditeljka-veteranka, posebno kada je reč o prevodima sa portugalskog jezika. Njoj posebno dragoceno iskustvo vezuje se upravo za najveću zemlju portugalskog govornog područja: dobitnica je prevodilačke stipendije Nacionalne biblioteke Brazila.
Njena bogata prevodilačka karijera ovekovečena je priznanjem Fonda Radoje Tatić za najbolji prevod sa španskog ili portugalskog jezika, za roman „Sva imena“ Žozea Saramaga, u izdanju Lagune. Pored prevođenja, radi i na Filološkom fakultetu, gde predaje predmete koji obrađuju pitanja analize diskursa i sociolingvistike, kao i studije usmenog i pisanog prevođenja na masteru iz konferencijskog, stručnog i audio-vizuelnog prevođenja.
Čitajući njene odgovore, najviše mi je pažnju privukao fokus na maternji jezik, o čemu mislim da se ne govori dovoljno. Podrazumeva se da treba da budemo pismeni kao prevodioci, ali neretko, posebno kao početnici, ne verujemo vlastitom instinktu za maternji jezik i trudimo se da ostanemo u dosluhu sa izvornikom. Nismo podstaknuti da eksperimentišemo ili da se odvažimo da ponudimo drugačije rešenje, a šta je (književno) prevođenje nego jedan veliki usud. U saopštenju Fonda Rdoje Tatić, upravo se taj apsekat prevođenja navodi kao suštinski za odabir Ane Kuzmanović: Žiri je naročito uzeo u obzir sigurnost prevoda Ane Kuzmanović Jovanović, njen osećaj za ritam srpskog jezika i nepogrešivi smisao za logiku rečenice.“

Sa kojih jezika prevodite?

Sa portugalskog i španskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Uglavnom književnim, retko usmenim, i to uvek konsekutivnim. Simultano prevođenje me užasava.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me otkrivanje novih mogućnosti jezika; isto to predstavlja i najveću poteškoću.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Jasminu Nešković, prevoditeljku Saramaga na srpski. Radmilu Mečanin, koja je prevela neke od meni omiljenih savremenih ruskih romana. Katrinu Dodson, američku prevoditeljku sabranih dela Klaris Lispektor, najposvećeniju prevoditeljku koju sam imala prilike da upoznam.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Da bude radoznala osoba, širokih interesovanja, da puno, zaista puno čita, da dobro poznaje pre svega maternji jezik, ali da ne dozvoli da je njegova pravila sputavaju.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Bilo ih je više. na primer, Hodočašće Emanuila Sina Božjeg (roman portugalskog pisca i dragog prijatelja Pedra Roze Mendesa), roman o Istočnom Timoru, o svetu meni potpuno nepoznatom; rasplakala sam se više puta dok sam ga prevodila, od muke i nemoći. Zatim veličanstveni Saramago i njegova raspojasana sintaksa… ali, kakvo je samo zadovoljstvo bilo izboriti se sa njom!

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Raduan Nassar, savremeni brazilski pisac, i njegov kratak ali ubojit roman Copo de cólera, na vrhu je moje liste želja. Kao i sve što je ikada napisala Klaris Lispektor.

Klaris Lispektor, na vrhu liste želja za prevod (izvor: lithub.com)



Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Slabo plaćeni, suočeni sa nerazumevanjem i nepoštovanjem, mnogi (naročito poslodavci) misle da je prevođenje običan zanat, da je dovoljno znati jezik pa prevoditi… osim toga, primećujem i da mladi, talentovani prevodioci i prevoditeljke, puni entuzijazma, sa sjajnim idejama, jednostavno ne umeju da pronađu put do izdavača.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Čitati, otkrivati nove autorke i autore, eksperimentisati jezikom, pisati prikaze dela i slati ih izdavačima sve dok im ne privučete pažnju, ne raditi ispod cene, držati do sebe i svoje profesije.

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. Lektori su ključni za konačnu formu teksta. Nema gore stvari za prevodioca nego kada ta saradnja izostane, pa vam lektor, na primer, pošalje prekrojen tekst bez sluha za piščeve igre rečima za koje ste vi danima tražili ekvivalent u srpskom. I onda danima popravljate ono oko čega ste se mogli odmah dogovoriti… iskustvo me je naučilo da ih poštujem, ali i da im ne povlađujem.

Šta vam je prevođenje donelo?

Zahvaljujući prevođenju, otkrila sam fantastične, nenadane autore i predele, bolje pišem, bolje razumem sopstveni jezik, stekla sam bolji uvid u srodnost romanskih i slovenskih, i uopšte indoevropskih jezika, susrela se sa mnoštvom pojmova, istorijskih i drugih događaja i likova za koje verovatno nikada ne bih čula da nisam prevodila knjige koje o njima govore, oslobodila se mnogih mentalnih stega…

(prim.prev) Bojana Kovačević Petrović: Mladim prevodiocima nedostaje šansa

Na jednom predavanju hispanoameričke književnosti, kada smo tumačili poeziju Gabrijele Mistral, uvidela sam nezanemarljive sličnosti u liku i delu čileanske pesnikinje sa Desankom Maksimović i poželela da priredim panel na tu temu. Međutim, da bih ostvarila ovu zamisao, bila mi je potrebna pomoć iskusnijih znalaca, te sam tako zatražila pomoć od dve aposlutne zvezde hispanistike koje su mi odmah pritekle u pomoć: već intervjuisane Silvije Monros i profesorke sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Bojane Kovačević Petrović.

Jedini utisak koji su mi do tada preneli bio je, citiram, da „nju mnogo vole studenti”, što je retko lep kompliment kada radite u prosveti. Potom sam uvidela da se nije samo ostvarila kao omiljena profesorka na Romanistici, već i da potpisuje sijaset prevoda značajnih naslova mahom hispanoameričke književnosti. Dok sastavljam ovaj tekst, Bojana se već pohvalila novim uratkom, prevodom klasika španske književnosti XX veka, „Porodica Paskvala Duartea” Kamila Hosea Sele. Uostalom, o njenim prevodilačkim poduhvatima i stremljenjima možete i sami saznati više u opsežnim odgovorima na naša uobičajena leksikonska pitanja.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa španskog i engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite ?

Već više od dvadeset godina paralelno se bavim pismenim (mahom književnim) i usmenim (konsekutivnim i simultanim), a od pre šest godina i sudskim prevođenjem, koje mi je najmanje zanimljivo. Reč je o tri sasvim različita domena. Književno prevođenje je san koji ostvarujem svakom novom knjigom, ali moram priznati da je bilo ostvarenih snova i prilikom konsekutivnog prevođenja, kod kojeg mi umnogome pomažu iskustva stečena tokom rada u medijima. Zapravo ta dva ”pola” veoma odgovaraju mojim senzibilitetima, jer književno prevođenje zahteva osamu, duboko promišljanje i sasvim drugu vrstu koncentracije od konsekutivnog, koje takođe predstavlja izazov jer treba preneti poruku u uslovima koji često ne idu prevodiocu na ruku. Ovde bih dodala još jednu prevodilačku sferu koju volim i negujem: pozorišne komade. Radila sam dvanaestak godina u pozorištu, živim u kući punoj pozorišta i već dugo je i to sastavni deo mene. Prevođenje dramskog teksta je sasvim osobeno jer ima trojnu ciljnu grupu (čitaoce, glumce i publiku u sali) i pozorišni prevod pre svega mora biti razumljiv, te ga uvek izgovaram naglas kako bih se uverila da je funkcionalan. Prevodiočev zadatak u ovom slučaju ne prestaje kada preda tekst pozorištu, jer sledi saradnja s teatrom, rediteljem i glumcima, u procesu ”oživljavanja” teksta, a to jednako uzbudljivo kao traženje ekvivalenata izvornim replikama. Na predavanjima koje držim o prevođenju često u uvodnom delu upotrebim fotografiju ozarenog i neodlučnog deteta u prodavnici najrazličitijih slatkiša – eto, to sam ja u svetu prevođenja.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta vas stavlja na muke?

Radost je uvek tu kada je reč o književnosti, kvalitetnom štivu i zanimljivim sagovornicima. Raduje me dobro rešen prevodilački izazov, a u svakoj knjizi ih ima mnogo. Posebno mi znači utisak pravog čitaoca, a to nažalost veoma retko dođe do prevodilaca. Štaviše, mnogi čitaoci uopšte ne obraćaju pažnju na ime prevodioca. Više puta sam na književnim večerima i predavanjima prisutnima postavila pitanje da imenuju tri prevodioca čije su prevode čitali i jedva bismo napabirčili jednog ili dvoje. Drugim rečima, izuzetno je važno da se priča o prevođenju i prevodiocima jer smo u svakom trenutku okruženi prevodima i potrebno je da osvešćujemo ljude koji nisu iz našeg miljea da se tekstovi ne prevodi sami i da Google Translate nikada neće moći da zameni znanje i umeće pojedinaca koji u taj posao ulažu veliku energiju i mnogo vremena. Vidim da se mladi prevodioci sreću s istim problemima kao i ja na početku karijere: ”to je samo nekoliko strana, šta je to za tebe”. Znanje stranog jezika ne podrazumeva umešnost u prevođenju, a prevodilac koji se profesionalno bavi svojim poslom ne može sebi da dozvoli otaljavanje i zbrzavanje prevoda, ma koliko da je plaćen za to (nažalost, kod nas je mahom reč o veoma malim honorarima).

Da se vratim na pitanje: inspiriše me velika književnost, naročito kada je otkrijem kod manje poznatih pisaca (kao što su Santjago Ronkaljolo ili Eduardo Lalo). Moj omiljeni pisac, moj životni književni saputnik je Karlos Fuentes i dok ga prevodim, s njim dišem. Trenutno završavam prevod njegovog velikog romana Godine s Laurom Dijas, a najviše sam uživala u njegovoj knjizi Dijana ili usamljena boginja lova, gde sam otkrila ogoljenog, intimnog, duboko emotivnog Fuentesa.

Inspirišu me i pisci koje prevodim usmeno. To je dragocen deo mog iskustva i velika privilegija koju sam imala: konsekutivno sam prevodila mnogim gostima ProseFesta, a bili su nam Soe Valdes, Giljermo Martines, Samanta Šveblin, Ronkaljolo, Luisa Valensuela. Sa svima njima sam i dalje kontaktu. Ipak, mislim da je vrhunac moje prevodilačke karijere bilo gostovanje Marija Vargasa Ljose u Novom Sadu, juna 2015. Ogromna energija je uložena u organizaciju tog događaja, kojem je prisustvovalo oko 1300 ljudi, i svi smo te večeri doživeli svojevrsnu katarzu, uključujući i nobelovca.

Što se drugog dela pitanja tiče – muke su sastavni deo života, pa i prevoda. Poslužiću se još jednom slikom sa svojih predavanja: svaki novi prevod je kao planina kojoj ne vidite vrh, a na koju treba da se popnete. Mnogo zavisi od toga kakvu opremu imate kod sebe, koliko imate iskustva i koliko ste uporni. Drugim rečima: niko se ne rađa kao prevodilac. To se postaje radom i samo radom. Dakako, ima talentovanih prevodilaca, ali i iza njihovih vrsnih prevoda stoji velik rad. Takođe, obim knjige ili dužina razgovora nije proporcionalna težini diskursa. Jedna od knjiga koje su me najviše namučile ima svega 90 stranica (Epizoda iz života putujućeg slikara Sesara Aire).

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih dosta. Veoma poštujem svoje kolege i smatram da naša mala zemlja ima mnogo odličnih prevodilaca. Mislim da je prevod Terra Nostre (K. Fuentes) koji je uradila Marica Josimčević jedan od najboljih u istoriji naše prevodne književnosti. Divim se prevodu Bestidne noćne ptice (Hose Donoso) Branka Anđića. Kada sam upoznala Baneta, prvo pitanje koje sam mu postavila bilo je kako je uspeo tako da prevede tu slojevitu knjigu, u vreme kada nije postojao internet. Odogovor koji sam dobila bio je veličanstven: Branko Anđić je potrošio ceo honorar (u doba Jugoslavije prevodilačka delatnost bila je mnogo cenjenija nego danas) na telefonske razgovore s Donosom, koji mu je lično rešavao nedoumice. Volim virtuozne prevode Aleksandre Mančić, smatram da je Vesna Stamenković rođeni prevodilac, baš kao i Ivana Đurić Paunović; roman Pantaleon i posetiteljke (Vargas Ljosa) Silvije Monros Stojaković odličan je primer uspelog prevoda duhovitog štiva, a to je prava retkost. Divim se dubokoumnim prevodima Zorana Paunovića, briljantnim dosetkama Kolje Mićevića, ogromnom jezičkom talentu Dragane Bajić, prevodilačkim podvizima kolega sa Filološkog fakulteta u Beogradu i, naposletku, najuspelijem prevodu sa srpskog na španski jezik u našoj istoriji: Hazarskom rečniku (M. Pavić) Dalibora Soldatića, koji slovi za kultni u Španiji, Meksiku, Peruu, Argentini…

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pre svega mora da ima veliku želju da se bavi tim poslom, kako bi stekao zanat i po mogućnosti ga vremenom podigao na nivo umetnosti. U proteklih pet godina sam mnogo radila s mladim prevodiocima i među njima ima dosta talentovanih i motivisanih mladih ljudi. Njihova prevodilačka karijera zavisiće isključivo od želje koju imaju, odnosno od istrajnosti koja ih vodi. Prilike ne padaju s neba, treba ih stvarati i boriti se za njih, a prevoditi nije nimalo lako, naprotiv. Potrebna je velika posvećenost, često i odricanje od drugih, možda zanimljivijih aktivnosti. Takođe je važno da ima ko da ih prati na tom putu, da im bude svojevrstan mentor. Ja sam imala tu sreću da mi je profesor na studijama bila Aleksandra Mančić. Kada smo bili na četvrtoj godini studija, ona nam je pružila priliku da objavimo prve prevode i otvorila nam vrata tog čarobnog sveta. Vođena tim primerom iz ličnog iskustva, nastojim da preporučim i motivišem svoje studente i mlađe kolege kad god se za to ukaže prilika. Evo, proteklih meseci sam s četvrtom godinom Romanistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu priredila tematski blok kratkih priča posvećen Mariju Benedetiju, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, i to će objaviti časopis POLJA. Ovakva vrsta aktivnosti je višestruko značajna: studentima pruža mogućnost da steknu neophodne bodove za predispitne obaveze, prvo prevodilačko iskustvo, bibliografsku referencu i stavku za CV, a publikaciji koja je spremna da pruži priliku mladim nadama donosi odličan materijal za objavljivanje.

Moram da spomenem još jedan od niza dobrih primera: nedavno je jedna mlada izdavačka kuća s dugogodišnjim uredničkim iskustvom angažovala više mladih prevodilaca sa španskog i napravila među njima audiciju: svi su preveli iste probne stranice teksta, koje je potom nekoliko nas anonimno recenziralo. Osoba s najvišom prosečnom ocenom je izabrana da prevede knjigu, a ostali su brižljivo zbrinuti u bazu podataka s idejom da im se pruži šansa prvom narednom prilikom. To je odličan model, koji bi mogli da primene i drugi izdavači.

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Pre dvadesetak godina sam imala na spisku Sabata, Vargasa Ljosu i Fuentesa. Sve tri želje sam ispunila. Među novim željama nisu pisci već dela, žanrovski sasvim različita: roman La noche de los alfileres Peruanca Santjaga Ronkaljola, priče Čileanke jugoslovenskog porekla Andree Jeftanović, prvi roman Roberta Bolanja (i A. Porte), eseji o književnosti španskog pisca Horhea Kariona i vrsnog argentinskog književnika Rikarda Pilje, fantastična književnost Davida Roasa i veliki broj pozorišnih komada hispanskih autora.

Inače, u poslednjih nekoliko godina mi je jednako velik izazov da pišem o prevođenju, nastojeći da prenesem svoja iskustva kroz nauku i da spojim teoriju i praksu.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada je reč o prevodiocima s iskustvom, problem uglavnom predstavljaju honorari nesrazmerni uloženom trudu i vremenu (prosečna cena jedne stranice književnog prevoda je 4 evra, a za knjigu od 300 strana potrebno je oko šest meseci rada, nekad i mnogo više); dešavaju nam se i nesporazumi s izdavačima, jer pojedini vlasnici izdavačkih kuća nemaju razumevanja prema prevodiocima, koliko god to apsurdno zvučalo. Kada su u pitanju mladi prevodioci, njima pre svega nedostaje šansa. Smatram da je zadatak nas koji smo u prevodilačkim vodama da formiramo naslednike i da im pomognemo na početku karijere. To je mnogo važnije od niza uspešnih prevoda.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Da bude aktivan, uporan i dosledan. Dobar književni prevodilac mora mnogo da čita, da razmišlja o tuđim prevodima i da dobro poznaje maternji jezik, jer se znanje stranog podrazumeva. Izuzetno su važni najrazličitiji priručnici, velika baza svakovrsnih podataka, kontakti sa stručnjacima iz svih mogućih sfera koje će moći da konsultuje za određene reči, izraze i oblasti. Svest o tome da ne postoji savršen prevod, niko ga nikada neće uraditi, a ni očekivati. Kada je reč o usmenom prevođenju, potrebno je vežbati koncentraciju i dikciju, temeljno se pripremiti za svaki zadatak, sticati umerenu samouverenost i ne plašiti se nelagodnih situacija, jer su i one dragoceno iskustvo. Dakle, hrabro i niz vodu!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

I te kako. Ali nisu svi lektori spremni na to, a ni svi prevodioci. Mislim da nije problem u odnosu dve srodne struke već u Pravopisu srpskog jezika, koji je pun manjkavosti kod odeljaka o stranim jezicima. Kada autori pravopisa budu imali sluha za naše vapaje i kada se pojavi neko novo izdanje na kojem će sarađivati stručnjaci za pojedinačne jezike, komunikacija između prevodilaca i lektora biće na obostrano zadovoljstvo.

O vrlo sablasnom usponu prvog književnog vampira

Sedamnaestog juna 1816. Džon Vilijam Polidori je u svom dnevniku zapisao „Svi su započeli pisanje strašnih priča osim mene“. Polidori je bio lekar lorda Bajrona i pratio je pesnika i hipohondra u Švajcarsku, gde je ovaj iznajmljivao Vilu Diodati, koja se nalazila na obali Ženevskog jezera. Tamo su im se pridružili i pesnik Persi Šeli, njegova ljubavnica Meri Godvin (kojom se oženio kasnije te iste godine) i njena polusestra Kler Klermont. Vreme u Švajcarskoj –  a i širom planete –  bilo je užasno. Godina 1816. je bila „godina bez leta“: strahovita erupcija vulkana na ostrvu Tambora u Indoneziji iz prethodne godine izbacila je pepeo iz vulkana u stratosferu, pepeo koji je tamo ostao godinama, prekrivajući sunce i drastično menjajući vremenske prilike. Tokom većeg dela njihovog boravka tamo, izleti nisu dolazili u obzir i zato je prethodne večeri, dok je gledao kako oluja tutnji po jezeru, Bajron predložio družini na okupu da svako napiše strašnu priču.

Sledećeg dana, Polidori je zapisao: „Počeo strašnu priču posle užine“. Meri Šeli se kasnije prisećala: „Siroti Polidori je došao na neku užasnu ideju o ženi sa glavom kostura, koja je na taj način kažnjena jer je virila kroz ključaonicu – a šta je videla – to sam zaboravila, nešto vrlo šokantno i loše, naravno, ali kada je dospela u goru situaciju od čuvenog Toma iz Koventrija, nije znao šta da radi sa njom i morao je  da je pošalje u grobnicu Kapuletovih, što joj je i jedino mesto“.  

Ova priča, ako je ikada i postojala, nije opstala, ali Polidorija je možda i omelo ono što se dogodilo kasnije te večeri. U ponoć, napisao je, dok je Meri Šeli dojila svoju četvoromesečnu bebu, družina je počela „stvarno da priča o strašnom. L[ord] B[ajron] je recitovao neke stihove iz Kolridžove poeme Kristabel o veštičjim grudima, kada je usledila tišina, i Šeli je iznenada počeo da vrišti, stavio je ruke na glavu i istrčao iz prostorije noseći sveću. Pljusnuo sam mu vodu u lice i dao sam mu etar. Gledao je u gđu Š[eli] i odjednom je pomislio na ženu za koju je čuo, koja umesto bradavica ima oči, što mu je obuzelo um i prepalo ga.“

Sledećeg dana je ponovo napisao „počeo sam strašnu priču“ – verovatno drugu priču, na koju je možda uticao fijasko sa Kristabel od prethodne večeri. Ta nova priča se pretvorila u njegov roman Ernestus Bertold, ili moderni Edip, koji je objavljen 1819, a koji je prošao nezapaženo. 

Bajron je odustao od svoje priče posle nekoliko strana, ali je ona ipak objavljena (bez njegove dozvole) 1819. godine pod nazivom „Fragment“. „Fragment“ se vraća turskoj vampirskoj figuri Đaura, opisujući misterioznog Ogastusa Darvela, koji je oboleo od neke čudnovate neustanovljene bolesti od koje vene. Darvel i neimenovani pripovedač putuju u Tursku sa namerom da posete grčke ruševine u Efesu i put ih vodi kroz napuštene predele grčkih, hrišćanskih i islamskih ruševina do zabačenog groblja. Darvel uznemirujuće mumla: „I ja sam ovde već bio“ i izjavljuje da će uskoro umreti. Zahteva od pripovedača da prikrije vest o njegovoj smrti, da baci svoj arapski prsten u određeni izvor u podne 9. dana u mesecu i da sledećeg dana čeka kod urušenog hrama. Roda, kojoj se zmija migolji u kljunu, posmatra Darvela dok smišlja ovaj plan i on traži da bude sahranjen na mestu na kome se ptica ugnezdila. Istog trenutka kada ona odleće on počinje da umire i crni i truli neprirodnom brzinom; pripovedač ga sahranjuje kao što mu je i rečeno i tu je kraj teksta. 

„Fragment“ je kratka vampirska priča. Metamorfoza mesa, groblje i abnormalno post mortem stanje ga dovode u vezu sa ranijom istorijom vampira iz 18. veka i Darvel bi se nesumnjivo uzdigao iz mrtvih. Ali Bajron takođe uvodi egzotične, a proračunate elemente, od kojih su najznačajniji čarolija sa prstenom i roda i zmija – prilično poznata kombinacija, samo ovde sugeriše uznemirujuću inverziju drevnog predanja po kome rode donose novorođenčad. Iako „Fragment“ teško da zauzima značajno mesto u Bajronovom kanonu, njegova atmosfera je pretočena u Polidorijevu priču. 

Polidori je studirao medicinu na Univerzitetu u Edinburgu i napisao je raspravu o mesečarenju i ozbiljno naučno interesovanje za vampire iz prethodnog veka mu je očigledno uticalo na profesionalno interesovanje. Senka vampirizma se nadvija nad njegovom prekinutom pričom „o ženi sa glavom kostura“, koja se, poput Julije, obrela u grobnici Kapuletovih – Julija se, naravno, podigla iz grobnice kao vampir i otkrila da se Romeo, misleći da je ona mrtva, ubio. Polidori je verovatno bio upoznat sa Saudijevim anotacijama u Talabi i Bajronovim anotacijama u Đauru (makar samo kroz Bajronova prisećanja) i zbog Kristabel se verovatno razgovaralo o zavodljivim moćima neživih. I tako je Polidori razgovarao o Bajronovoj nedovršenoj vampirskoj priči u vili sa groficom od Brusa, koja ga je podsticala da napiše svoju verziju. Rezultat – Polidorijeva treća priča koje se latio u vili – teško da će biti priča koja se lako zaboravlja. 

Polidori je otpočeo sa radom, ali onda se situacija brzo promenila. Pred kraj njihovog odmora, razjareni Bajron je dao otkaz svom svadljivom doktoru; Polidori je zatim iskoristio svoju priču da se osveti bivšem poslodavcu. Namerio se da razotkrije arogantnog mladog lorda kao okrutnog zavodnika – pošto je polusestra Meri Šeli, Kler Klermont, tada bila trudna sa Bajronovim detetom, a teško da je bila prva žrtva njegovog dijaboličnog šarma. Stoga je predstavio lorda Rutvena kao seksualnog delinkventa i predatora, koga snažno privlače vrlina i čednost. Kao inspiracija su mu poslužili antiheroji poput silovatelja Ričarda Lavlejsa iz epistolarnog romana Semjuela Ričardsona „Klarisa“ (iz 1747-48), zli monah Skedoni iz horor romana „Italijan“ (iz 1797) En Redklif, gnusni raspusnici iz skarednog romana „Julija“ (1797-1801) Markiza de Sada, kao što je džinovski kanibal Minski (koji ima nameštaj napravljen od ljudskih kostiju) i Kordeli, opsesivni nekrofil i izopačeni zločinac. Na njega je takođe uticao i skandalozni roman „Glenarvon“ (1816) Ledi Kerolajn Lemb. Bajron je napustio Lemb u sred njihove strastvene afere, pa mu se osvetila time što je nemilosrdnog antiheroja svog romana zasnovala na svom bivšem ljubavniku; ime lorda Glenarvona je Klarens de Rutven. 

Polidorijev portret nije konvencionalno erotski: Rutven ima „sivo mrtvo oko“, koje izgleda ne opaža narav ili ljudskost, usahnuo je i „mrtvačka boja“ njegovog lica nikada nije osvetljena živošću i maltene ignoriše žene kao inferiornu vrstu. Ipak, ima izražene crte lica i neodoljiv glas i njegova prividna ravnodušnost prema ženama nosi mazohističku draž. Takođe je imućan i izopačeno velikodušan – deli svoje bogatstvo na najdekadentnije moguće načine: finansirajući razvratnike u potrazi za porokom, vodeći ih u obeščašćenje ili na vešala. On je vuk samotnjak, on podriva moral. Onda mu beživotan pogled padne na žene, njegov ranjiv plen. 

Rutven umire u Grčkoj, nakon što su ga upucali pljačkaši. Već pre smrti je počeo da truli, ali ima dovoljno vremena da natera svog saputnika, gospodina Obrija, protagonistu, da se zakune da neće govoriti o njemu godinu i jedan dan. Telo mu je postavljeno na vrh planine, gde je izloženo prvim zracima meseca i potom – nestaje. Obri zatim forenzičkom dedukcijom otkriva da mora da je Rutven ubio njegovu ljubavnicu, Grkinju Jante, koja je pronađena sa krvavim vratom i grudima: „na vratu su bili tragovi zuba koji su joj probili venu“. Dok Obri pada u delirijum, Rutven se vraća iz mrtvih i zavodi Obrijevu nevinu mlađu sestru, koju takođe pronalaze kao žrtvu njegove žeđi za svežom krvlju. Kao u činu ironičnog saosećanja sa nesrećom koja je zadesila i njegovu ljubavnicu i sestru, Obri umire od krvarenja. Lord Rutven za to vreme beži, on je – što je i jasno iz naslova priče – „Vampir“.

Inspirisan gotičkom poezijom, Polidori, bukvalnim romantiziranjem vampira, od njega stvara očaravajuću spodobu žedne krvi seksualne prirode. Ali tu nije bio kraj. Polidorijeva priča je isporučena grofici od Brusa i dve i po godine nije bilo reči o njoj. Onda je, 1. aprila 1819. objavljena u časopisu New Monthly Magazine kao „Priča Lorda Bajrona“. Poslata je izdavaču Henriju Kolbernu sa porukom da su određene priče napisali Bajron, Polidori i Meri Šeli, i Kolbern je zaključio da je ova priča Bajronova i, da bi zaradio na njegovoj ozloglašenosti, objavio ju je kao njegovu priču. 

Polidori je bio besan: Bajron je, izgleda, ukrao njegovu priču. Odmah je pisao Kolbernu, insistirajući da je „nije napisao Lord Bajron, već u potpunosti ja, na zahtev jedne dame“. Polidori je priznao da su određeni događaji preuzeti iz Bajronovog „Fragmenta“ – „Lord je rekao da namerava da napiše strašnu priču o dva prijatelja koji su odlazili iz Engleske, i jednog koji umire u Grčkoj, pa ga jedan od njih, po povratku, pronalazi živog, kako vodi ljubav sa njegovom sestrom“ – samo što, naravno, u Bajronovom „Fragmentu“ nikada nije došlo do toga da se mrtvak budi i zavodi sestru. Polidori je, prema tome, tražio ispravku, kompenzaciju, da se autorstvo pripiše pravom autoru i insistirao je na zaustavljanje daljeg objavljivanja. I sam je napisao izjavu u kojoj je opovrgao tvrdnje vezane za priču. Bez obzira na to, „Vampir“ se i dalje pripisivao Bajronu sve do kraja veka – i širom kontinenta je slavljen kao još jedan dokaz njegovog samovoljnog genija. 

Ne samo da je „Vampir“ pripisan Bajronu; takođe je u časopisu New Monthly Magazine, kao i novim izdanjima, praćen predgovorom o Bajronu i vili Diodati (uključujući i epizodu o uticaju Kristabel na Persija Šelija), sa sve pričom o vampirizmu. Ovaj opis vampira ih smešta na Arapsko poluostrvo i u Grčku (prema Saudiju i Bajronu), kao i Mađarsku, Poljsku, Austriju i Lorenu (prema Osenfelderu i Birgeru). U njemu su detalji o leševima naduvenim od krvi, preuzeti iz starijih medicinskih izveštaja i priča o Polu, objavljena u Britaniji u novinama The Craftsman 1732. godine. Seksualni sadržaj priča je naglašen – dižu se iz grobova da se „hrane krvlju mladih i prelepih“ i uputstva o ubijanju vampira su navedena: probadanje kocem, odsecanje glave i kremiranje. Ovo samoproklamovano „monstruozno razmetanje“ se završava dugim citatom iz Đaura i referencama na Talabu, „iskrenog Turnfora“ i Kalmea – ponovo. Mora se reći da će se detalji sažeto predstavljeni u tekstu koji se tiču „ovog posve stravičnog sujeverja“ dokazati barem uticajnim koliko i Polidorijeva priča.

Polidori je prikazivanjem vampira kao izopačenog i amoralnog engleskog aristokrate izazvao kulturnu senzaciju. Umesto na evropskim granicama, vampir je na razvratnim marginama društva, Bajronovski antiheroj. Iako se Polidori trudio da ne naglasi preterano medicinske aspekte vampirizma, njegov vampir je ipak ponovo probudio interesovanje za naučni fenomen vampirizma iz nove perspektive. Godine 1819, Imperial Magazine je objavio priču u kojoj je bila rasprava o Polidorijevom „Vampiru“, kopija njegovog pisma i izveštaj o vampirizmu iz časopisa New Monthly, u kome se razmatralo da li su vampiri fiktivni ili ne. Anonimni autor smatra da je glavna ideja vezana za literarnog vampira ta da je on natprirodno i fiktivno biće, ali kroz jezik se provlači nit tajanstvene sumnje:

„Vampir je predstavljen kao puko izmaštano biće, kome su pripisane fiktivne moći, slične onima koje pripisujemo silfovima, vilama, vilenjacima i genijima… Pod njegovom impozantnom pojavom, um čitaoca je nesvesno prenesen u začarani predeo. Kada stignemo do završetka priče, probuđeni iz tog poetskog delirijuma, razum ponovo dobija prevlast nad maštom, ali nažalost, umesto da pratimo to postojano svetlo, neophodno za svu pravilnu razaznatljivost, odjednom upadamo u suprotnu zamku i prenagljeno zaključujemo da Vampir nema nikakvo postojanje, osim u snovima pesnika i mitološkim romansama.“

Pisac je svestan da je književnost za čitaoce vakcina protiv vampira, ali shvata da su oni i uprkos tome na neki način prisutni, u stanju nebića koje za sobom ostavlja trag stvarnosti. Više su od pukih fiktivnih stvorenja.

***

Izvorni tekst: https://lithub.com/on-the-very-scary-rise-of-the-first-literary-vampire/ 
Autor teksta: Nik Grum

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografija preuzete sa sajta https://lithub.com/ 

(prim.prev) Tina Samardžić: Prevodilac mora da stiče nepredvidiva znanja

Prevođenje se mahom smatra usamljeničkim poslom. Nikad kao prethodnih meseci nisam uvidela koliko je takvo shvatanje pogrešno. Kada god prilike dozvoljavaju, izvesti prevodilački poduhvat u paru (nekad i u grupi čak) može da bude osnažujuće, okrepljujuće i motivišuće. Mada, znaju to već odlično usmeni prevodioci. Tina Samardžić, vlasnica prevodilačke agencije Spotter, iskoristila je priliku da kroz ovaj intervju govori o svom višegodišnjem iskustvu na ovom polju. Ono što ovaj leksikon odvaja od drugih jeste to što je Tina započela popunjavanje upitnika u predkarantinskom i dovršila ga u postkarantinskom periodu, što ju je podstaklo da promišlja o svojoj profesiji na drugačiji način i vidi je iz drugog ugla.

Kao neko kome je zajednica u prevodilaštvu od izuzetnog značaja, važno mi je da napomenem da je Tina učestvovala i u osnivanju Clubble-a, kluba usmerenog prema usavršavanju i umrežavanju prevodilaca. Iako su bili primorani da pauziraju svoj rad usled pandemije, polako se vraćaju u igru i spremaju nove radionice i susrete, često ciljajući baš mlade prevodioce, u povoju, kojima ovakva pomoć može da bude presudna.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa srpskog na engleski i vice versa.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Volela bih da na ovo pitanje imam jedan odgovor, tipa – samo pisanim ili samo usmenim… Nažalost tržište je takvo da se do sada, a evo već 15 godina koliko se aktivno bavim prevođenjem, nisam usudila da se opredelim samo za jedan vid. Tome je doprinela i činjenica da sam pre 10 godina otvorila svoju prevodilačku agenciju, pa je i taj ”menadžerski” aspekt donekle nametnuo potrebu da u svakoj čorbi budem mirođija… Ali, ako bih morala da se odlučim za vrstu prevođenja koju najviše volim, onda bi to svakako bilo usmeno – simultano prevođenje.

Ja lično rađe radim simultano. Ali to dosta zavisi i za koga radim. Ima klijenata sa kojima ću rado sesti za sto i sa uživanjem uraditi konsekutivu. Kada radim simultano, manje marim za one iza stakla 😉

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raznolikost definitivno. Raznolikost u pogledu tema kojima ću se baviti, ljudi koje ću upoznati.

Poteškoća? Samo teški klijenti.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih više zapravo… Uprkos sujeti koja vlada našom profesijom, uvek sam se trudila da u kabini budem sa boljima i iskusnijima od sebe. To mi je zapravo bio i princip po kom sam sebi birala para u kabini, kada sam za to bila u prilici. Tako sam imala prilke da u kabini budem sa Jelenom Jokanović, Divnom Pekić, Radmilom Vujović, Tamarom Radenoković, Norom Gaši, Bogdanom Petrovićem…i brojnim drugima, od kojih sam zaista imala i šta da čujem i šta da naučim. Zaista sam na tome zahvalna.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Lično mislim samo dva – posvećenost i fleksibilnost.

Najveći prevodilački izazov do sada?

FIFA definitivno. Fudbal me nikada nije zanimao, a za tri meseca sam morala da naučim sve o fudbalu. Zahvaljujući vernim fudbalskim fanovima u mojoj bližoj, a i daljoj porodici, uspela sam da za vrlo kratko vreme postanem „fudbalski stručnjak“. Šalu na stranu, FIFA je za mene zaista dokaz da u životu nikad ne znaš čemu ćeš morati da se prilagodiš i koje ćeš veštine morati da stekneš.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Jao CAT alati! Dugo sam vremena zaobilazila CAT alate u širokom luku. Sve dok mi moja draga koleginica Ana Marjanović-Mihailović nije otkrila lakoću rukovanja istim, kao i prednosti koje Memsource daje. Sada se služim Memsource alatom, doduše samo za određene klijente, jer da biste mogli da iskoristite sve prednosti jednog CAT alata, morate izdvojiti i vreme da ga i pripremite, odnosno, napunite prevodilačkom memorijom… a vremena uvek manjka.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Prevodilački problemi su brojni i vrlo slični problemima sa kojima se susreću i druge profesije… finansije, ugovaranje… ali mišljenja sam da je samo jedan problem karakterističan samo za prevodioce – RECOGNITION iliti PREPOZNAVANJE. Često prevodioci ostaju u senci svojih ekrana, kabina, leđa visokih funkcionera… i nije im data prilika da se čuju. Znam da ovo sada zvuči kao paradoks, jer mi smo zapravo ti “messengers”, prenosioci poruka, koji ostaju zaboravljeni kada stvari idu glatko i bez problema. S druge strane, čim zaškripi, svi se sete “to kill the messenger”…

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kad god da pomisle da su dobri, da se sete koliko ne znaju. Zaista, ovo je posao koji svaki put iznedri nešto novo, za šta nismo bili spremni ili što nismo očekivali.

Šta vam je prevođenje donelo?

Moram da ti priznam jednu stvar kod ovog pitanja – na ovo pitanje odgovaram skoro mesec dana kasnije u odnosu na prethodna pitanja – tačnije, odgovaram nakon završetka karantina. To napominjem jer su mi se stavovi tokom karantina i pauze koja je usledila u usmenom prevođenju, zaista promenili – nedostaje  mi usmeno prevođenje, baš. A znam i zašto – prevođenje (a usmeno posebno) u meni pokrene jedan mehanizam i emocija i veština koji me čini i otpornijom i fokusiranijom, svestranijom, fleksibilnijom, a i preduzimljivijom. I sada, kad usmenog prevoda takoreći nema i preti opasnost da će se preseliti na digitalne tehnologije, pitam se koliko će se usmeno prevođenje promeniti, a i ja sa njim….

(prim.prev) Silvia Monrós Stojaković: Žila koja spaja Kortasara i Njegoša, Zupca i Muhiku

Đurđevdan me podseća na tetkinu slavu, Bijelo dugme, drugaricu koja na pešačkom prelazu peva istoimenu pesmu melodijom Vidovdana i rođendan Silvije Monrós Stojaković. Silvia me podseća na narandžastu boju, belo vino, vožnju bicikla i Donju Lastvu. Čuburka iz Argentine, kako je često zovu, upisala se u legendu prevodom Kortasarovih Školica, njen magnum opus, veličanstven primer prevođenja kao oblika umetnosti. Ipak, na B strani njenih uradaka nalaze se jednako važna imena svetske književnosti čija je dela prevodila u jednom ili drugom smeru: Laza Kostić, Njegoš, Jovan Dučić. Zaslužna je za prevod gromade od osamsto stranica, Sećanja ćelijaša o zatvorskim danima i saborcima bivšeg urugvajskog predsednika, Pepea Muhike (koji je, po njenim rečima, proveo trinaest godina, šest meseci i nedelju dana ne po zatvorskim ćelijama, nego po kasarnskim podrumima), a Peru Zupca temeljno je potresla svojim prepevom Mostarskih kiša.

Do sada je jedino Silvia predložila da se leksikonu doda još jedno pitanje, Sećate li se kakve prevodilačke zgode; u nadiranju sećanja podelila je sa mnom trenutak u kabini, kad se uvaženi gost u Sava Centru zahvaljuje ljubaznim domaćinima prelepog glavnog grada Čehoslovačke. Podsetila je da nakon raspada one Juge koja je u mnogo čemu prednjačila po stručnosti a u odnosu na druge zemlje koje joj nisu to mogle oprostiti, ona i njena kabinska cimerka su i dalje pokrivale dobar deo tzv. regiona, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Njeno iskustvo u simultanom prevođenju datira iz vremena nesvrstavanja, kako kaže, kada su Jugosloveni zajedno sa tehnikom, bili najbolji Key Staff odmah posle kolega iz Ujedinjenih Nacija, zajedno sa kolegama sa Kube, koji su najbrže dolazili do najnovijih službenih rečnika ONU.
Na leksikonska pitanja odgovorila je koncizno i kratko; čini mi se da joj se nije dopala moja zamisao da napiše svoje prevodilačke memoare, ali kakvi bi to samo zapisi bili.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prvenstveno sa i na španski.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Recimo, književnim. Kao simultani prevodilac proputovala sam pola sveta, a po potrebi radim i konsekutivu, ali simultano je nekako uljudnije jer, kad za kakvim zvaničnim ručkom radim konsekutivu, dok jedan govori, drugi jede, i obratno. A prevodilac treba sve vreme da radi…

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kad isprva pomislim, e, pa još ovu gromadu da preživim, a onda se ispostavlja da sam i tu gromadu preživela. Na početku posla ne smem ni da pogledam broj stranica, još manje da mislim na rokove. A onda se i tu ispostavlja da sam uspešno preživela i sopstvene rekorde još jednom oborila.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pismenog, potkovanog, istančanog; u čijem ćete radu uživati, a u taj rad se možete i pouzdati.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Široko znanje i udubljenost i predanost poslu.

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Hulio Kortasar, Havijer Marijas, Masedonio Fernandes; naši pesnici na španskom, od Laze Kostića i Dučića preko Njegoša do najsavremenijih pesnika…

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete? 

Pa već me čeka najprevođenija katalonska književnica, Marse Rudureda, čiji sam prekrasan a obimom neveliki roman Dijamantski trg još ranije prevodila…

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Sa digitalizacijom Srbije.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Mene niko nikad neće ništa pitati, ionako sam uvek najmlađa!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Bez dobrog lektora nema ni valjanog domaćeg pisca…

Šta vam je prevođenje donelo?

Donelo mi je mnogo nazaboravnih putovanja i druženja sa kolegama, a donelo mi je i toliko knjiga, da mi one stoje u tri reda na svakoj polici, pa i po podu, a kad mi neka od tih knjiga zatreba pa ne mogu više da je nađem, ja otrčim da kupim još jedan primerak ukoliko nije u međuvremenu rasprodata… 

(prim.prev) Stefan Kostadinović: Biti imitator, sluhista i prevoditi poeziju za sopstveni ćeif

Autorka naslovne fotografije: Radmila Vankoska

Prošlog leta na internetu je osvanuo isečak iz emisije The Jeremy Wine Show u kojem britanski pisac i filozof, Stiven Fraj, čita svojevrsnu odu (engleskom) jeziku, u datom trenutku meni bezmalo neprevodivu, smislenu i celovitu jedino u tom obliku , izgovorenu Frajovom besprekornom dikcijom.
Početkom ove godine na portalu za književnost i kulturu Glif objavljen je tekst pod nazivom Stiven Fraj – Šta nas čini ljudima; pomislila sam prirodno da je reč o nekom intervjuu ili kolumni. Neko se, međutim, odvažio da prevede ono Frajevo čudo od jezičke akrobacije; sam taj usud je zapravo dovoljan i zavređuje moje divljenje, budući da se često plašim tekstova koji me prevazilaze, te im ni ne prilazim. Stefan Kostadinović ne samo da se osmelio, već je i majstorski izveo ovaj prevodilački poduhvat; potpisuje i prevod „Najplavljeg oka” velike Toni Morison, čime je obogatio prevodnu književnost naslovom afroameričke književnosti koja konačno uzima maha kod nas.
U nastavku pročitajte kako Stefan doživljava i praktikuje prevođenje.

Sa kojih jezika prevodiš?

Samo sa engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Prevodim uglavnom književnost, ali rado se upuštam i u „sportske prevode” pod kojima podrazumevam brzalice, jezikolomke, kalambure i slične jezičke vratolomije.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje izazovan i raskošan materijal. Poteškoće, u skladu s time, izaziva tekst koji je dosadan, stilski impotentan ili suvoparan.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Silviju Monros-Stojaković, jer nam je podarila Kortasarove „Školice”.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mišljenja sam da dobar prevodilac pre svega treba odlično da poznaje sopstveni jezik. I pri tome ne mislim na klasičnu lingvistiku. On mora da neprestano širi sopstveni vokabular i da se obogaćuje što širim spektrom kolokvijalnih formi i izraza kako bi bolje razumeo duh sopstvenog jezika i tek onda optimalno izabrao koji je najpogodniji oblik u koji treba pretočiti zadati materijal. Drugo, dobar prevodilac mora biti i imitator i sluhista, sposoban da se uživi u ton koji svako književno delo nosi kao svoj autentičan pečat i da u njemu čuje kako autorske namere u ritmu teksta, tako i prostor ostavljen za manipulaciju. Konačno, dobar prevodilac mora da bude sposoban da proceni koliko je njegovo prisustvo u tekstu poželjno i kako da ga optimalno dozira.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Prevod govora britanskog lingviste, glumca i umetnika, Stivena Fraja po imenu „Šta nas čini ljudima”. On u tom govoru navodi česte greške i jezičke zablude i mitove za koje je bilo potrebno pronaći odgovarajuće pandane u srpskom, a to se pokazalo kao ne tako lak zadatak.

Koje bi delo ili pisca želeo da prevedeš?

Beketa. Nikad se nisam toliko izgubio u autoru kao što mi se to desilo dok sam čitao Beketove romane, što je upravo najzahvalnija pozicija za prevodioca; kada ima utisak da mu se autor lično obraća, ne rečenicama koje su ispisane, već namerom i šmekom koji se kriju iza konkretnih ispisa. Slično je i u ljubavi kada nečiji šarm pređe i na zaljubljenog, pa i on postane harizmatičniji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Uzevši u obzir da su prevodioci sa engleskog danas jedna ogromna grupa ljudi, rekao bih stabilan izvor novog materijala. Istom logikom, problemi su često i sopstveno neznanje i/ili nadmenost.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručio, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Puno radi, još više čitaj, pričaj sa svim ljudima i nikad nikoga ne ispravljaj u govoru. Slušaj. Putuj. Gledaj puno filmova i kao podnapis koristi jezik sa kojim radiš. Budi skroman. I prevodi puno poezije za sopstveni ćeif.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Mislim da to zavisi od konkretnih osoba.

Šta ti je prevođenje donelo?

Pojedini prevodi su me duhovno obogatili, a poneki tek pomogli da se izgura do kraja meseca. Moj poslednji anganžman, „Najplavlje oko” američke spisateljice Toni Morison (Darma Books, 2019) dao mi je priliku da se smestim na poziciju crne američke žene iz prve polovine 20. veka i ja se smatram privilegovanim što mi je omogućeno da obogatim sopstvenu prizmu pogleda na svet jednim takvim aspektom.

Najplavlje oko Toni Morison u izdanju Darma Books

(prim.prev) Olgica Andrić: Prevođenje nas oblikuje i kao ljude i kao stručnjake

Mnogo mi je drago da ovom prilikom mogu da predstavim nekoga ko, osim što ima dugogodišnje prevodilačko iskustvo, takođe otkriva i aktivističku dimenziju prevođenja. Reč je o Olgici Andrić, koja živi u Novom Sadu i bavi se sudskim, usmenim i pismenim prevodom. Ono što ovaj intervju izdvaja od drugih jeste fokus na iskustvu iz kojeg treba da učimo, ne samo u profesionalnom smislu, već i o vlastitim potrebama i granicama, da je važno reći ne i graditi poslovni integritet.

Olgica je takođe deo tima jedne izuzetno značajne humanitarne organizacije pod nazivom Prevodilačko srce. Naime, reč je o timu prevodilaca koji potpuno besplatno prevodi medicinsku dokumentaciju potrebnu pacijentima za lečenje u inostranstvu, koje samo po sebi već iziskuje nezamislive troškove. Neizostavno se pominju finansije kada se govori o prevodilaštvu, posebno u našoj zemlji, o obaranju cena i nefer plaćanju; Prevodilačko srce nesebično ulaže vreme i trud pro bono pomažući ljudima kada im je to najpotrebnije.
U nastavku pročitajte kakve je odgovore Olgica dala na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prevodim na srpski sa italijanskog i portugalskog i na italijanski i portugalski sa našeg jezika. 

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Pre svega, bavim se sudskim prevođenjem, odnosno, radim prevashodno overene prevode/ prevode s overom sudskog prevodioca, kao i usmene prevode na sudu, pred državnim organima, kod javnih beležnika i slično. Naravno, sudsko prevođenje ne isključuje druge vrste prevoda. Budući da sam zaposlena kao prevodilac u jednom malom privrednom društvu, radim prevode poslovne i tehničke dokumentacije, konsekutivne prevode na sastancima, ali i na daljinu, kada moje kolege rade na terenu, a ja im iz kancelarije prevodim uputstva koja dobijaju od tehničke podrške iz Italije.

Van ”redovnog” posla, ako mogu da biram, kao neki otklon od svih tipskih prevoda gde je preciznost ispred kreativnosti i prevodilačkog umeća, preferiram prevode koji zahtevaju više jezičke kreativnosti i što bolje prenošenje poruke krajnjem čitaocu. 

Koju vrstu usmenog prevoda radije birate, konsekutivni ili simultani?

Svakako konsekutivni, jer sam po prirodi društvena osoba, volim da prevodim na različitim mestima i komuniciram sa ljudima. To ne znači da neću prihvatiti da povremeno odradim i neki simultani prevod, ali generalno, ne vidim sebe kao ”glas iz kabine”, već kao profesionalnu figuru koja prevodeći aktivno učestvuje u samom događaju. 

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduju me novi zanimljivi projekti, sticanje novih znanja i veština i sve ono što vodi ka nekom dobrom cilju, kao i ”umrežavanje” sa kolegama, saradnja i razmena iskustava.

U svakom poslu poteškoće su ono što je nemoguće izbeći. Jedna od njih je, možda, nepoznavanje i banalizacija prevodilačkog posla od strane neprevodilačke populacije, kao i poslodavci koji insistiraju na kvantitetu, umesto na kvalitetu. Jer, nerealno je očekivati da neko za dan prevede kvalitetno 50 i više strana, ili verovati da je poznavanje nekog stranog jezika dovoljno za bavljenje prevodilačkim poslom. I prevodilačko tržište je tako da se za svaku robu nađe kupac, stoga je na nama da odredimo gde na tom tržištu želimo da budemo i kom pravcu da težimo. 

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pošto sam veliki ljubitelj pisane reči, želela bih da istaknem književne prevodioce poput Vesne Stamenković, Jovana Tatića i Dejana Tiaga Stankovića, jer zahvaljujući njihovim prevodima možemo na našem jeziku čitati velika dela pisaca sa španskog i portugalskog govornog područja, kao i Minu Radulović, koja je prevela dela harizmatičnog Janisa Varufakisa, ekonomiste, političara i kritičara savremenog poretka i društvenih tokova. Meni, kao filologu, ove oblasti nisu toliko bliske, ali sam prevode Janisovih knjiga pročitala u jednom dahu i savršeno ih razumela, kao da su napisane na našem jeziku, a ne prevedene s grčkog.

S druge strane, cenim sve ljude koji se zalažu za unapeđenje prevodilačke profesije, organizuju konferencije i susrete, seminare, obuke i usavršavanja, kao i kolege iz ”Prevodilačkog srca”, jer veruju da pojedinci mogu promeniti svet i to sami često rade, odričući se honorara koji bi mogli da naplate i prevodeći besplatno pacijentima kojima je jedini spas lečenje u inostranstvu. 

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mora biti otvorenog uma i spreman da uči celog života i usvaja nova znanja, ali i odgovoran prema sebi i drugima, da prihvata kritike i bude samokritičan. Proaktivan do te mere da ne doživi burnout, odnosno, da uspešno balansira između posla i privatnog života. I da se ne plaši da kaže NE u određenim situacijama. 

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Svaki veliki projekat vidim kao izazov, a to su često poslovi na kojima se radi nedeljama i mesecima. Recimo, kada sam sa koleginicama radila na prevodu specifikacija za uvoz velikog spektra organskih prizvoda iz Italije, gde smo radile u timu sa prehrambenim tehnolozima i stekle dragocena znanja iz pomenute oblasti. Izazov je bio i početak u firmi u kojoj i sada radim: od njenog osnivanja, kroz sve faze razvoja, gde sam stekla dragocena znanja iz oblasti obnovljivih izvora energije i poslovanja uopšte, odnosno, sve ono što se može naučiti jedino kroz iskustvo. 

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

CAT alati jesu korisni jer nam olakšavaju rad i ubrzavaju proces prevođenja, ali je prevodilac taj ko na kraju oblikuje konačnu verziju prevoda, dakle, ne smemo postati njihovi robovi, već gospodari, ne smemo dopustiti da oni vladaju nama, već ih moramo koristiti samo onako kako nama odgovara. 

Volim da prevodim poeziju i volela bih da pored svojih obaveza nađem vremena i za to, jer nam takvi prevodi puno pomažu da treniramo svoje jezičke i stilske sposobnosti i da se ne ”učaurimo” u rutini CAT alata i sterilnih prevoda.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kao što sam već napisala, jedan od problema su nerealna očekivanja i prekratki rokovi da se neki prevod kvalitetno uradi, insistiranje na količini i niskoj ceni, umesto na konkurentnosti i kvalitetu, ali i nedostatak adekvatnih obuka iz određenih oblasti za određene jezike.

Konkretno, rado bih posetila seminare na kojima bi se govorilo o terminologiji i adekvatnim prevodilačkim rešenjima na i sa mojih radnih jezika, recimo, iz oblasti s kojima se najčešće susrećemo u praksi, poput prekršajnih i krivičnih postupaka, građanskih parnica, upravnih i privrednih sporova, s posebnim akcentom na upotrebu određenih temina u pojedinim zemljama (kada je o portugalskom jeziku reč). Čak i kada vladamo odlično takvom terminologijom, uvek je dobro obnoviti i konsultovati se sa kolegama prevodiocima i stručnjacima koji su izvorni govornici sa zaposlenjem u sudovima, državnim organima, policiji, advokaturi.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Stalnim učenjem i sticanjem različitih iskustava, možda i profilisanjem za određene oblasti, ukoliko je to u današnjim prilikama moguće. Realnim sagledavanjem svojih ciljeva, želja i njihove ostvarivosti.
Dragi budući prevodioci, slušajte najpre sebe, svoje srce i svoje telo, a ne savremne gurue koji vas uče da sve možete i sve morate. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Apsolutno. Dok sam radila kao novinar mnogo sam naučila od dobrih lektora. Prevodioci (i pisci, copywriter-i sl.) moraju sa lektorima raditi u timu i imati direktan kontakt, a ne samo preko osobe koja upravlja projektima (Project manager) i prosleđuje informacije jednima i drugima. Angažovanje lektora ne bi trebalo da bude na sat ili po broju lektorisanih strana, pri čemu je obim njegovog rada srazmeran količini crveno podvučenih reči (gde se često pribegava nepotrebnim rešenjima da bi se opravdalo to angažovanje), već bi trebalo da se plaća na drugi način i da se angažuje sa ciljem da obuči prevodioce, novinare ili pisce kako da pišu bolje, koriguju sopstvene greške i poboljšaju svoje jezičke i prevodilačke sposobnosti

Šta vam je prevođenje donelo?

Najbolje što mi je prevođenje donelo su poznanstva (realna i virtualna) sa kolegama i ljudima iz srodnih profesija sa svih meridijana. Otpornost na stres se stiče kroz sopstveno iskustvo i nemoguće je steći ga preko drugih, jer moramo da upoznamo sebe u raznim situacijama, da bismo naučili kako da se kontrolišemo. Sama tematika prevoda nas dosta oblikuje kao ljude i kao stručnjake. Konkretno, radeći prevode medicinske dokumentacije, naučila sam da razlikujem u životu i poslu bitno od nebitnog i da se ne nerviram u nekim banalnim situacijama ili zbog okolnosti na koje ne mogu da utičem. 

(prim.prev) Dragana Vasilijević: Inicijativa je presudna za mlade prevodioce

Sijaset je tekstova na ovom blogu prevedenih sa španskog, engleskog ili portugalskog (sa jednim usamljenim slučajem prevoda sa nemačkog). Zato mi je mnogo drago da već na samom početku ovih razgovora dobijemo priliku da pročitamo nešto o iskustvima i izazovima slavista. Ovoga puta, i to baš na njen rođendan, čitamo o jezičkoj karijeri Dragane Vasilijević. S razlogom je u pitanju jezička karijera, jer nije ograničena isključivo na prevodilačku branšu, te će, sasvim sam sigurna, njeni odgovori biti dragoceni filolozima različitih opredeljenja i ambicija. Draganu ste možda već sreli na Instagramu, gde između ostalog uz kafu razgovara sa stručnjacima iz raznolikih sfera delovanja; odnedavno je pokrenula radionicu Unovči znanje jezika sa ciljem da pomogne polaznicima da monetizuju svoje napredne jezičke veštine. S obzirom na to da profesionalno povezivanje smatra izuzetno značajnim, aktivno je prisutna i na Fejsbuku i LinkedIn-u, gde ćete sigurno naći dragocen poslovni savet ili pak triviju iz ličnog života.

Uostalom, već ćete se u nastavku uveriti u široki spektar njenog polja delovanja i kakvim su je važnim lekcijama naučili poslovni izazovi.

Sa kojih jezika prevodiš? 

Moji standardni radni jezici su ruski i ukrajinski jezik u kombinaciji sa srpskim jezikom u svim smerovima. Sem toga, govorim engleski i nemački jezik na nivou C1, tako da po potrebi za stalne klijente ponekad prevedem neki kraći dokument sa ovih jezika na svoje radne, ali to zahteva više vremena i truda, tako da se ove vrste angažmana prihvatam samo kada je neophodno. 

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Najradije se bavim konsekutivnim usmenim prevođenjem, zato što volim da radim samostalno, ali i da budem aktivni učesnik situacije i vidim rezultate svog rada u realnom vremenu. 

Kada je pismeno prevođenje u pitanju, bavim se prevođenjem kraćih književnih formi.

Budući da mi prevođenje nije primarni izvor prihoda, u saradnji sa firmama ili agencija prihvatam uglavnom prevode manjeg onima.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me što imam mogućnost da prevođenjem pomognem ljudima da prevaziđu jezičke prepreke i dogovore posao, prođu obuku ili pročitaju književno delo na maternjem jeziku. 

Budući da svaki dan bez izuzetka koristim četiri jezika, ponekad mi teško pada prebacivanje na traženu jezičku kombinaciju. 

Izvor frustracije na dnevnoj bazi su mi jezička pitanja oko kojih ne postoji jednoglasan stav stručne javnosti. Kod nas je to rodno osetljivi jezik, a u ukrajinskom status određenih leksema i konstrukcija i večito neslaganje oko toga da li je nešto rusizam ili nije. 

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Od prevodilaca koji rade moje jezičke kombinacije želim da izdvojim Annu Rostokinu kao odličnog mlađeg prevodioca za ruski jezik i Vukosavu Đapu-Ivetić od koje sam učila usmeno prevođenje. Kada je u pitanju ukrajinski jezik, izdvojila bih Allu Tatarenko i Milenu Ivanović.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Polazna osnova su svakako dobro poznavanje svih jezika sa kojima radi. Sve ostalo zavisi od vrste prevoda. 

Za književno prevođenje potrebno je biti načitan, za prevođenje filmova poznavati rad u odgovarajućem softveru, za pismeno prevođenje stručnih tekstova potrebno je poznavanje terminologije u odgovarajućoj oblasti, za konsekutivno prevođenje važno je imati dobru kratkoročnu memoriju, sposobnost brzog razmišljanja i govora, za simultano prevođenje u kabini važna je dobra koncentracija, prevodilačka kondicija, spremnost za timski rad. Ukoliko prevodilac želi da bude konkurentan na tržištu, očekuje se da poznaje rad u prevodilačkim alatima za pismeno prevođenje i da ima svog para sa kojim radi (za simultano prevođenje).

Najveći prevodilački izazov do sada?

U januaru 2013.  godine me je preko društvenih mreža kontaktirala agencija koja je očekivala da 250 strana doktorske disertacije prevedem za desetak dana, jer su greškom prihvatili prevod sa ukrajinskog jezika misleći da je ruski i da će ga nekoliko prevodilaca podeliti. Iako nisam imala potrebnu rutinu i treniranost, pristala sam da prevodim oko 30 strana (računamo i vreme za iščitavanje) stručnog teksta dnevno bez prevodilačkih alata ili bilo kakve pomoći. Spavala sam po 4 sata dnevno i iz kuće sam izlazila samo da kupim hranu. Zahvaljujući ovom angažmanu mogla sam sebi da priuštim da tri meseca u toku leta ne moram da radim i da se posvetim pisanju master rada bez većih egzistencijalnih briga. Sem toga, ovaj angažman mi je pomogao da shvatim da sebe ne vidim kao osobu koja 8 ili više sati dnevno sedi za laptopom i prevodi.

Još jedan veliki izazov desio se 2016. Bio je to prevod dokumentarnog filma o situaciji u Donjecku sa nemačkog jezika na ruski. Sarađivala sam sa dopisništvom ORF (Austrijska nacionalna televizija i radio) u Beogradu kao saradnik za ruski i ukrajinski jezik i imala sam položen ispit B2 iz nemačkog jezika. Prevod dokumentarca mi je bio poveren zato što sam odlično poznavala realije o kojima se govori u filmu i zato što sam se pokazala kao osoba od poverenja. Jezički nisam bila dorasla ovom zadatku i ovo je, za 11 godina koliko prevodim, jedini prevod zbog koga sam plakala. Nedostatke sam nadomestila trudom, a danas kada pogledam iza sebe mislim da mi je ovo najprecizniji prevod koji sam uradila.

U kakvim bi još prevodilačkim izazovima htela da se oprobaš? 

Volela bih da dobijem priliku da kao usmeni prevodilac budem angažovana na većim međunarodnim obrazovnim projektima, ali sam svesna da se uz moju jezičku kombinaciju se to verovatno neće desiti. Postoji nekoliko savremenih autora iz Istočne Evrope koje bih volela da prevedem na srpski jezik, ali ih neću navesti javno budući da planiram da konkurišem za prevodilačku stipendiju, pa ne bih da rizikujem da se neko brže doseti.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Prevodilački alati su velika pomoć u tom smislu da ubrzavaju proces rada, daju mogućnost bolje kontrole kvaliteta i veće ujednačenosti rada, pa je tako moguće uz angažovanje većeg broja prevodilaca završiti projekte u roku koji je ranije bio nezamisliv.

Iz moje perspektive, glavni problem je što postoji veći broj alata i što prevodilac sa punim radnim vremenom treba da poznaje rad u svakom od njih, ali i da plati licencu i obuku. Život bi bio mnogo lakši kada bismo se i u ovoj oblasti opredelili za jedan podrazumevani alat

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada govorimo o srpskom tržištu, mislim da se problemi razlikuju u zavisnosti od toga da li je neko prevodilac za engleski jezik ili za neki od takozvanih manjih jezika. Neki univerzalni problemi bi bili: obaranje cena koje su i bez toga preniske, nedovoljan broj obuka i njihova previsoka cena, a za nas sa manjih jezika i lobiranje i nemogućnost specijalizacije za samo jednu oblast ili samo jednu vrstu prevođenja jer posla jednostavno nema dovoljno. Takođe, ne postoji nikakav standard ko sve može da se bavi prevođenjem, a tu je i problem sa konkursima za sudske prevodioce o kom se često raspravlja interno, ali se ređe iznosi u javnost. 

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kada sam predavala na Filološkom fakultetu često su mi se studenti obraćali za savet, a i danas sam u prilici da usmeravam kolege kroz edukativni program Unovči znanje jezika, tako da mislim da bih na ovu temu mogla da govorim satima, ali potrudiću se da se ograničim na 4 saveta.

1. Ne možeš da saznaš šta je tvoja zona genijalnosti dok ne probaš, zato je važno što ranije probati sve dostupne vrste prevođenja, steći rutinu i reference, upoznati sebe kao prevodioca i shvatiti šta ti leži, a na čemu moraš još da radiš. Studije su pravo vreme da počneš da radiš, iako se ne osećaš spremno, studenti su manje plaćeni, ali im se više tolerišu greške koje su na početku neizbežne. 

2. Inicijativa je veoma važna, naročito za književne prevode. Posećuj književne večeri, prevedi ponekad neki kraći odlomak koji ti se dopada, objavi ga na blogu i društvenim mrežama i taguj autora, volontiraj na nekoj manifestaciji kao prevodilac i objavi to negde.

3. Umrežavanje uživo je zlata vredno, kao i objavljivanje na društvenim mrežama o tome šta radiš, ali ne u smislu reklame, već u vidu korisnog i zanimljivog sadržaja. Takođe, učestvuj u poslovnim okupljanjima gde su prisutni firme i pojedinci sa kojima želiš da sarađuješ. Put do većeg obima posla je da postoji što veći broj ljudi kojima ćeš ti pasti na pamet kada se kaže, na primer, prevodilac za turski.

4. Strane agencije i klijenti uglavnom bolje plaćaju od domaćih. Ako želiš saradnju sa njima, potrebno je da poznaješ dobro prevodilačke alate i da možeš da prevodiš sa svog osnovnog radnog jezika na engleski i obrnuto. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Književno prevođenje sam istinski zavolela tek u onom trenutku kada sam za svaki jezik pronašla lektore sa kojima sarađujem. Ako izdavač ne obezbeđuje lektora, sarađujem sa lektirom o svom trošku. Kada angažujem lektora čijoj stručnosti vjerujem i čiji jezički stavovi su mi bliski ne samo da sam dobila još jedan par očiju koji će proveriti tekst, već se i sam proces rada ubrzava jer postoji neko ko pazi na finese umesto mene. Sem toga, često lektor obogati prevod nekim svojim rešenjem ili pitanjem. Iskreno, rečeno cene lekture na srpskom jeziku su toliko povoljne da ne postoji opravdanje da se ne angažuje lektor. 

Šta ti je prevođenje donelo?

Usmeno prevođenje mi je donelo neka zanimljiva poznanstva i iskustva koja ne bih mogla da steknem nigde drugde, budući da sam prevodila pripreme za Evroviziju, pregovore za fudbalske transfere, emisije o muzičkim plagijatima i slično. 

Kroz književno prevođenje razvijam pažnju, preciznost i osećaj za detalje i učim se strpljenju. Ovi procesi još uvek traju.

(prim.prev) Milica Dragićević: CAT alati proširuju polje delovanja prevodioca

Pred vama je drugi intervju iz edicije Primeti prevodioca, a ovog puta je svoje uvide u prevodilačku profesiju pružila Milica Dragićević. Kako su razgovori sa prevodiocima tek počeli, primetila sam manjkavosti u postavljanju pitanja, jer nigde nisam ostavila prostora, recimo, da se Milica pohvali svojim sajtom ili Fejsbuk stranicom pod nazivom Prevodilaštvo. Reč je o njenim sajber prostorima na kojima marljivo sakuplja i deli informacije od značaja za prevodilačku zajednicu, te se tamo možete informisati o okupljanjima, tribinama i drugim bitnim događajima, da pristupite najraznovrsnijim rečnicima i priručnicima i saznate nešto više o prevodilačkim softverima i njihovoj primeni u savremenom prevođenju. U nastavku pročitajte njene odgovore na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodiš?

S engleskog jezika.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Pismenim stručnim prevođenjem.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kada uspem da prevedem tekst za koji sam pre samo nekoliko godina mislila da nikada neću uspeti da razumem a kamoli da prevedem. Najteže mi pada kada ne mogu da pronađem/smislim prevod termina onakav kakav termin zaslužuje jer nemam dovoljno vremena da se posvetim istraživanju.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Izdvojila bih Radoša Kosovića, prevodioca s danskog i norveškog jezika, jer sam skoro pročitala dva njegova prevoda. U prevodima knjige „Filozofija slobode“ Laša Fr. H. Svensena i knjige „Smrt vozi audi“ Kristijana Banga Fosa primetno je izvanredno jezičko snalaženje u različitim žanrovima.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Odlična jezička potkovanost i sposobnost razumevanja materije podrazumevaju se.
Dobar prevodilac u svakom trenutku mora biti svestan različitih svrha prevoda i različitih načina prevođenja koji odgovaraju svakoj svrsi.
Mora biti uporan i marljiv da bi do krajnjih granica svojih mogućnosti istražio ono što prevodi i pronašao adekvatno rešenje prevodilačkog problema.
Naposletku, dobar prevodilac mora biti snalažljiv – savršeno adekvatno rešenje prevodilačkog problema nije uvek moguće, ali se njemu uvek mora težiti i rešenje se mora iznaći.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Sve što ima veze s biohemijom. 🙂 Da budem konkretnija, sećam se tipskih tekstova za in vitro ispitivanja funkcije trombocita, koji su me baš namučili.

Svakodnevno se služiš prevodilačkim softverima. Koje su prednosti i nedostaci CAT alata?

CAT alati su najčešće korišćen prevodilački softver.
Prednosti su brže i ujednačenije prevođenje. Pod prednošću se može navesti i širi izbor klijenata i projekata jer je za mnoge prevodilačke agencije poznavanje CAT alate preduslov za saradnju a prevodilačkih agencija zaista ima puno.
Mane su nemogućnost pregleda završenog prevoda u originalnom formatu za složene formate datoteka i upotreba loših prevodnih memorija, za koju ne smemo kriviti CAT alate, ali koja je nažalost postala česta praksa u prevodilačkoj industriji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Pošto sarađujem s prevodilačkim agencijama, govoriću iz ugla prevodioca koji svakodnevno radi s projektnim menadžerima. Po meni je od suštinskog značaja uspostaviti dvosmernu i iskrenu komunikaciju između prevodioca i projektnog menadžera. Ako takva komunikacija ne postoji, sa svakim projektom izranjaju sve dublji, a samim tim, i sve teže rešivi problemi.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Učiti, učiti i samo učiti. Sticanje novih znanja za mene je jedini način – bilo da se radi o stručnom znanju, tehničkom znanju upotrebe prevodilačkih alata ili jezičkom znanju.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. U radu s prevodilačkim agencijama kontakt prevodioca i lektora svodi se na to da prevodilac pregleda lektorove ispravke pod uslovom da se provera prevoda uopšte radi. Prevodilac i lektor moraju biti u direktnoj komunikaciji u toku celog prevodnog procesa.