Adelite, dobro čuvana tajna Meksičke revolucije

Adele (Las Adelas), poznate i kao soldadere (Soldaderas), igrale su veoma važnu ulogu u borbi za prava seljaka tokom Meksičke revolucije (1910-1920). Majke, ćerke i supruge napustile su svoje kućne zadatke. Nisu sedele skrštenih ruku, niti su čekale muževe da se vrate, već su podigle svoje domove kako bi ih odnele svojim muževima. Negovale su ranjenike, radile kao špijunke, opskrbljavale vojnike namirnicama, čuvale čast mladih devojaka i hrabro uzdizale svoja kako vatrena, tako i umna oružja. Sve to u naporu da se izbore protiv društvene nepravde, usled koje su radnici bili potlačivani, kao i da zahtevaju vlastita prava kao žene i građanke republike.

Ovo nije bio prvi put da su se Meksikanke odlučno latile puške: tokom Rata za oslobođenje od španske imperije 1810, njihove pretkinje su takođe igrale važnu ulogu u toku ovog sukoba. Žedne pravde, vojnikinje su tokom Meksičke revolucije odale militarnu počast svojim pramajkama. Usled potrebe da se suoče sa smrću i bedom koje su sa sobom nosile bitke, raspršio se mehur koji je otuđivao žene od javnog života. Ovako su počele da učestvuju u pitanjima od opšteg interesa, iz kojih su bile isključene jer bi suprotno bile smatrane muškaračama, ženama sumnjivog morala. Moralna obaveza da se okrenu ratu kao i industrijalizacija išli su u prilog ovim revolucionarkama; godinama kasnije njihovo učešće poslužiše kao propratno pismo, što će utrti put prema ženskom pravu glasa.

 

una soldadera
Soldadera

 

Tokom prethodnog veka, Adelite su pale u zaborav, u senku istorije koju su napisali i ispričali muškarci. Ipak, na svom putu do slave, njih su pratile, volele, poštovale, lečile, hranile, osnaživale i branile te žene kojima nisu odali podjednaku počast kao učesnicama demokratskog trijumfa. „Bez njih nema Meksičke revolucije: one su je održale živom i plodnom kao zemlju”, ukazuje na značaj Adelita tokom ustanaka Elena Ponijatovska, jedna od međunarodno najpoštovanijih autorki, novinarki i aktivistkinja u svom eseju Las Soldaderas. 

Soldadera nosi sa sobom duboko erotsko značenj,e što je učinilo da se pretvori u živu legendu i da se danas, zahvaljujući radu istraživača, pisaca i novinara, ponovo oživi na jalovoj zemlji i u istorijskom sećanju. Ipak, u popularnoj kulturi i istoriji njihovo učešće je plasirano gotovo kao samo jedan element seksualnog i ponekad živopisnog ukrasa, ali uvek potčinjeno gerilcima; usled čega se nije istakla istinska snaga koja ih je pretvorila u te savremene i borbene žene koje su se borile za svoje interese. Samo su se pojavljivale kao odraz mnogih melodrama koje su se odvijale paralelno sa Revolucijom.

Meksička revolucija

Centralistička diktatura Porfirija Dijasa (1876-1911) koncentrisala je sva bogatstva zemlje u prestonici. Ruralne zone su još uvek funkcionisale u srednjovekovnom sistemu, u kojem su seljaci bili žrtve gladi i zloupotrebe moći najokrutnijih zemljodržaca.

Nakon što je Fransisko I. Madera apelovao na seljake da ustanu protiv vlasti i izbore se za svoja prava, nešto što je nalikovalo borbi za interese proletarijata na kraju se pretvorilo u niz ustanaka koji su vodili danas legendarni ratnici, ali istina je da je zemlja bila samo izgovor za one slepe od ambicije koji su se međusobno ubijali za predsedničko mesto. Revolucija se nije završila dok nije pao poslednji vođa različitih ali sestrinskih ideoloških grupacija. Verovatno najpoznatiji među njima danas jesu Pančo Vilja Emilijano Sapata.

 

Uloga vojnikinja u Revoluciji

Izraziti protagonizam muškaraca u epskim podvizima ispričanim iz perspektive kulta muškog vođstva (kao što je je bio slučaj sa Maderom, Viljom i Sapatom) bacio je senku na učešće vojnikinja u Revoluciji.

soldadetras

Adele su nastale u procesu stvaranja Meksičke revolucije; čak su podsticale ustanak pre nego što je Madero apelovao na narod da uzmu oružje u ruke 20. novembra 1910. Intervenisale su na različitim poljima koji su društveno bili označeni za muškarce: od poljoprivredne proizvodnje, upotrebe oružja, do osmišljavanja vojnih strategija. Ipak, izvršavale su druge matrijarhalne zadatke kao što je nega dece u poljima, opskrbljivanje hranom i slično.

Među ostalim ulogama koje su preuzimale na sebe tokom ovog konflikta, ove žene su se bavile novinarstvom, osnivanjem ženskih klubova, političkim aktivizmom, književnosti. Zahvaljujući ovim spisima, danas istoričari mogu verno da predstave učešće žene u revoluciji.

Delovanje ovih hrabrih žena odredili su ženu u kontekstu rušenju socijalnih shema patrijarhata. Ovo je podrazumevalo žensko oslobađanje koje je gradilo most prema demokratiji. Reč je o pokretu koji nije bio otuđen, već od suštinskog značaja za njih, a koji je decenijama delovao kao izolovan podzemni svet. Takođe, posle perioda revolucije inicira se borba za žensko prava glasa.

Među brojnim meksičkim revolucionarkama ističu se Ermila Galindo i Karmen Serand, aktivistinje; Amelija Robles i Petra Erera, vojnikinje; kao i Adela Velarde Peres, lekarka i osnivačica ove grupe, po kojoj je ova skupina borkinja dobila naziv.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.abc.es/historia/abci-adelitas-secreto-mejor-guardado-revolucion-mexicana-201709030236_noticia.html
Autorka teksta: Euhenija Miras

Prevela i prilagodila sa španskog: Tamara Nikolić

Advertisements

Gvakamole, recept poreklom od Asteka

Gvakamole, prema receptu astečke civilizacije, predstavlja jelo kroz koje možemo da iskoristimo hranljive vrednosti avokada.

Prvobitno poznat kao guacamol u Centralnoj Americi i na Kubi, gvakamole je ukusan umak od avokada koji vodi poreklo od astečke civilizacije. Recept, koji je posle konkistadora vremenom rasprostranjen po evropskim zemljama, evoluirao je u različitim podnebljima kako u upotrebi, tako i po sastojcima. Reč je o ukusnoj poslastici koju danas možemo lako da pripremimo i koja zaslužuje da se o njoj čuje.

avoccado

Naziv gvakamole potiče od reči Ahuacamolli iz jezika nahuatl, spoja reči ahuacatl (avokado) i molli (umak). Prema mitologiji, toltečki bog Kecalkoatl poklonio je ovaj recept svom narodu, posle čega je rasprostranjen po mezoameričkom području, na istoku i centru Meksika i Gvatemale. Avokado je za Asteke nosio izvesne erotske konotacije; vladalo je verovanje koje je sprečavalo žene da učestvuju u branju avokada, pošto se smatralo da predstavlja testise.

U početku se gvakamole pripremao sa zgnječenim avokadom, vodom, sokom od limuna, paradajzom i čili paprikom, premda su se kasnije dodavali drugi sastojci kao što je crni luk, korijander i beli luk. Način upotrebe gvakamolea varira u odnosu na geografsku tačku na kojoj se nalazimo. Tako, na primer, u Meksiku se koristi kao prilog uz različite vrste mesa, takoe i sendviče, dok se u drugim zemljama, kao što je Venecuela, koristi i u kombinaciji sa različitim vrstama pečenja. Drugačije je u zemljama kao što su SAD, Australija ili neke azijske regije. U ovim podnebljima, usled visokih troškova izvoza avokada, u recept se dodaju druge namirnice kao što je majonez, kako bi se pojačala zapremina umaka.

Gvakamole je kasno stigao u Evropu, načelno pod uticajem konkistadora. U slučaju Španije, zahvaljujući povećanoj proizvodnji avokada u područjima kao što su Aharkija, Granada ili Gran Kanarija, stanovnici iberijskog poluostrva mogu da uživaju u ovom ukusnom receptu i iskoriste sve odlike ovog tropskog voća koje pomaže pri smanjenju nivoa holesterola i triglicerida, a povećava dobar holesterol usled prisustva nezasićenih masti. Avokado je i prirodni antioksidant za kožu.

Kako se priprema gvakamole? Potrebna su tri avokada, četvrtina crnog luka, čen belog luka i so. Treba dodati dva mala paradajza (iako ima onih koji se protive ovom sastojku) i malo limuna kako bi se izbegla oksidacija. Pošto se sve to pomeša, spremno je za posluženje uz naćose ili krekere.
Uživajte!

***

Pročitaj u originaluhttps://exoticfruitbox.com/es/noticias/historia-del-guacamole/
Autor teksta: nenaveden; redakcija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

„Zovem se Ćavela Vargas. Ne zaboravite to”

Ćavela Vargas je imala mnogo života. Svi su oni bili neobuzdani, svi puni čežnje za slobodom. Neki su bili radosniji, jedni sa više ljubavi, drugi sa više alkohola. A u svakom od njih borila se da ne izda sebe, da bude ono što je želela da bude. Ketrin Gund i Dariša Kaj zgusnule su sve ličnosti Vargas u Ćavelu, film koji je premijerno prikazan u Berlinu u okviru programa Panorama i koji život od 93 godine uspešno sažima u 90 minuta.

Ćavela Vargas se nije rodila kao Ćavela, niti u Meksiku. Marija Isabel Anita Karmen de Hesus Vargas Lisano, Kostarikanka rođena u mestu San Hoakin de Flores 1919. bila je posebna devojčica, koju su roditelji sakrivali kada su imali goste, usled njenog čudnog ponašanja i oblačenja. Posle razvoda roditelja, odlazi da živi sa tetkom i tečom, i sa sedamnaest godina donosi odluku: da ode u Meksiko i počne novo poglavlje kao Ćavela Vargas. Film predstavlja splet intervjua sa umetnicom iz različitih epoha, aktuelnim izjavama ljudi iz njenog okruženja i onih koji su je voleli, kao i istorijskih nastupa i snimaka. Zbog toga je Ćavela na kraju neko ko pripoveda vlastite doživljaje, kao kada se seća kako je onih prvih godina u Meksiku pokušala da nastupa kao druge pevačice, u štiklama i haljinama o koje se saplitala na pozornici. Naposletku je oblačila svoje legendarne pantalone i pončo, i tako ju je jednog dana četrdesetih godina u jednom klubu otkrila supruga čuvenog kompozitora i pevača, Hosea Alfreda Himenesa. Njen je glas bio jedinstven, kao i način na koji se kretala po pozornici, i Hoseu Alfredu je bilo jasno da Ćavela imala izvanrednu sposobnost da kanališe bol kroz svoj glas, osećanje koje je bubrilo kroz sve pesme kompozitora.

chavela

Taj savez, savršen u umetničkom smislu, bio je čuven i po alkoholizmu. Oboje su pili i pili, završivši na podu na desetine puta pijani od hiljada litara tekile. Ipak, talenat Ćavele Vargas nailazio je na otpor tradicionalnog Meksika. Nikada joj nije pošlo za rukom da nastupi negde izvan klubova i kabarea. Bila je u vezi sa Fridom Kalo. Dosegla je izvesnu slavu u Akapulku krajem pedesetih godina, koji je obilovao američkim turistima. Nastupila je na venčanju Elizabet Tejlor i Majkla Toda – „i probudila sam se pored Ave Gardner”, ukazuje – i stupala je u romantične veze sa desetinama žena, uključujući supruge vladinih zvaničnika. Među njima je bila devojka Emilija Askarage, svemoćnog preduzetnika koji je stao na put njenoj karijeri u diskografskim kućama. I da, pojavljivala se u ponekoj seriji ili filmu, ali je iščilila. Godinama je živela od milostinje prijatelja. Dok joj se jednog dana putevi nisu uskrstili sa mladom advokaticom, Alisijom Peres Duarte, sa kojom započinje intenzivnu vezu.

Peres Duarte daje mnoge ključne indicije u Ćaveli o pevačici; na primer, o njenoj sposobnosti da obradi činjenice iz svog života i pretvori ih u legendu. Kao što je priča o tome kako je ostavila alkohol. Prema umetnici, to su postigli neki šamani. Prema Peres Duarte, do toga je došlo nakon ružnog incidenta sa pištoljem u koji je bio uključen tada osmogodišnji sin advokatice. Sama pevačica kaže da je Isabel (vidi ime gore) divna osoba, ali je Ćavela bik sa kojim se čovek teško bori.

Kada se otreznila, Ćavela Vargas se ponovo vratila svojoj karijeri. Većina njenih fanova mislilo je da je umrla i krajem osamdesetih godina ponovo se pojavljuje nastupajući u Gradu Meksiku. Tamo je primećuje jedan španski preduzetnik i 1993. nastupa u Madridu u sali Karakol. Počinje njena druga karijera, s kojom će prvi put kročiti u koncertne dvorane. Pedro Almodovar postaje njen prijatelj i pokrovitelj, kome polazi za rukom da joj obezbedi nastup u pariskoj Olimpiji. I tek tada joj Meksiko zasigurno otvara vrata, kada peva u dvorani Beljas Artes.

frida chavela

Ćaveli se čuju njene odrešite rečenice, izjave koje odjekuju kroz njen glas kao bombe: „Znala sam to oduvek. Ne postoji niko ko može da izdrži tuđu slobodu; nikome se ne dopada da živi sa slobodnom osobom. Ako si slobodan, to je cena koju moraš da platiš: samoća.”; „Niko ne umire od ljubavi, ni od manjka, ni od viška.”; „Ljubav ne postoji, to je izmišljotina pijanih noći.” Ilustruje i svoju samoću, svoju nezavisnost, homoseksualnost o kojoj nije javno govorila dok nije napunila 80 godina (verovatno zato što nije bilo potrebe; verovatno zato što se u Meksiku sve dozvoljava na pozornici, a ništa na ulici), njeno vođstvo u meksičkoj lezbijskoj zajednici… U Španiji o njoj govore Migel Bose, Elena Benaroć i Laura Garsija-Lorka: svoj poslednji koncert održala je u madridskoj Studentskoj rezidenciji jula 2012. i dva dana kasnije pošto-poto se vraća u Meksiko da bi mogla tamo da umre, što se dešava 5. avgusta 2012.

Ćavela je izvanredan dokumentalac jer u devedeset minuta stavlja u fokus sliku i život umetnice ne štedeći na protivrečju, njenom bolu (umrla je gnevna zbog ljubavi koju joj je majka uskratila), njenoj strasti i darovitosti.
Aplauz u Berlinu bio je zaslužen.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2017/02/11/actualidad/1486811487_982421.html
Autor teksta: Gregorio Belinćon

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Izložba Documenta: o neminovnom prožimanju politike i umetnosti

Naslovna fotografija: Partenon knjiga Marte Minuhin

Najveći uspeh izložbe iz Kasela je ukazivanje na to da diskursi i objekti koji dolaze u Evropu nisu samo svedočanstva o jednom životu, nego nas navode da preoblikujemo naša shvatanja o kreativnosti, umetnosti i estetskom iskustvu.

Političari i politika

Od svog nastanka 1959. godine Dokumenta (stilizovano documenta), jedna od najvažnijih izložbi na svetu, svakih pet godina teži da pokaže kako se umetnost razvijala po pitanju materijala, koncepata i teorija, otkrivajući u isto vreme značajnu političku scenu. Bolje rečeno, reč je o izložbi gde je veza između umetnosti i politike posebno značajna.

Istorija njenih četrnaest izdanja obeležena je snažnim političkim delovanjem, poput osnivanja Slobodnog međunarodnog univerziteta kreativnosti i istraživanja Jozefa Bojsa 1977, ili načina na koji je 1997. kustoskinja Ketrin Dejvid razvila ideju o izložbi kao ruševini, koja je inače bila poslednje izdanje u XX veku, predvidevši mnoge aktuelne rasprave o kolonijalizmu i evrocentrizmu u narativima istorije umetnosti, pa sve do predstavljanja važnih retrospektiva dela umetnika kao što su Elio Oitisika i Ližija Pape, ističući značaj modernizma na Jugu.

Svako novo izdanje Dokumente se, međutim, ponovo osmišljava, pa je tako na primer Ketrin Dejvid ustanovila program 100 dana 100 gostiju, gde su se svaki od sto dana koliko tradicionalno traje Dokumenta održavale diskusije sa piscima kao što su Edvard Said ili arhitektama, kao što je Rem Kolhas. Ne postoji nekakav kontinuitet u modelima i aktivnostima izložbe, osim ako nije deo sopstvene priče, načina na koji se ona ukršta sa istorijom posleratne, moderne Nemačke, ali i načina na koji je ona jedan važan deo razvoja moderne i savremene umetnosti u Evropi. Važno je setiti se da je Dokumentu predložio Arnold Bode 1955. da bi se Nemcima konačno pokazala degenerična umetnost (Entartete Kunst) koju su nacisti sakrili i osudili na izložbi u Minhenu 1937. kada je bilo izloženo blizu pet hiljada dela modernih umetnika: fovista, kubista, dadaista, nadrealista, sa legendama koje ukazuju na njihov štetni uticaj. Stoga, Dokumenta nastaje kao događaj osmišljen od strane nemačke vlade s težnjom da se ponovo izgradi nemačko društvo nakon rata.

Ako je političko pitanje bilo centralno još od njenog osnivanja, politika je i u ovom četrnaestom izdanju veliki protagonista. I to ne u metaforičkom smislu, zato što u centar pažnje stavlja aktuelnu finansijsku, humanitarnu i kulturnu krizu, i predstavlja izložbu, prema rečima umetničkog direktora, kao projekat koji teži da postane politički manifest počevši od same institucionalne strukture koju subvencioniše vlada.

Put za Atinu

Od 2013. godine kada je Adam Šimčik imenovan za umetničkog direktora Dokumente, ideja da se polovina izložbe napravi u Atini postala je centralna. Grčka prestonica postala je neizbežna destinacija, jer je ona simbol globalne krize gde je neoliberalno iskustvo, odnosno upotreba državnog duga kao političke alatke za kontrolu i ugnjetavanje, dovelo ne samo do gubitka suvereniteta jedne nacije nego i do uništenja socijalne države. To su događaji koji su, hteli mi to ili ne, oblikovali savremeni život u Grčkoj i van nje.

Nije bio cilj da se u Atini napravi malo predstavljanje nego da se četrnaesta Dokumenta predstavi kao podeljeno biće – a divided self, prema rečima njenog direktora. Odnosno, prema poetskoj formuli dramaturga Antonina Artauda, kao pozorište i njegov duplikat. Dupliranje sa ciljem da se promoviše jedno estetsko, političko i društveno iskustvo, počevši od složene i napete igre političkih i finansijskih sila koji tkaju tkaninu savremenog sveta.

Izložba u muzeju Frederikanum jasna je po pitanju predstavljanja odnosa između Atine i Kasela. U ovaj prostor, koje je obično mesto centralne izložbe svake edicije Dokumente, doneta je najveća kolekcija moderne i savremene umetnosti iz Atine. Predaja starateljstva Katerini Koskini, direktorki atinskog muzeja, pokazuje kako grčka umetnost može da se razume u opštijem kontekstu od savremenih narativa istorije umetnosti. Kolekcija sadrži više od hiljadu dela i okuplja grčke i međunarodne umetnike koji su aktivni od šezdesetih godina.

Deo kolekcije koji je poslat za Kasel predstavlja komentar na složeni život u Grčkoj i pokušava suštinski da stvori međunarodni kontekst za radove koji stvaraju grčki umetnici. U ovom konceptualnom okviru predstavljaju se jedan uz drugog umetnici poput Haris Epaminode (Haris Epaminonda), Jana Fabrea (Jan Fabre), Karlosa Garaikoe (Carlos Garaicoa), Hansa Hakea (Hans Haacke), Mone Hatoum (Mona Hatoum), Lukasa Samarasa (Lucas Samaras), Pedra Kabrita Reisa (Pedro Cabrita Reis) i Valida Rada (Walid Raad) između mnogih, mnogih drugih. Sveukupno, radi se o izložbi u „međunarodnom stilu“, koji da nije posebnog političko kulturnog grčkog konteksta ne bi imao nikakvog smisla niti pripadnost jednom kontekstu poput Dokumente. Odnos između različitih dela pokazala se uzročnom i teško je razumeti spoj tih umetnika u tom muzeju, tom gradu i tom tempu.

Postupak postavljanja jedne vrste grčkog muzeja u Kaselu u teoriji je odličan, ali izložbena iskustva i politička efikasnost tog postupka ostaju daleko od očekivanja grčke umetničke zajednice i publike Dokumente.

Na pola izložbe, u provokativnom stilu Jozefa Bojsa, Adam Šimčik postavio je svoj Parlament tela. Ovaj umetnički projekat, nastao 2016. na predlog umetničkog direktora, računa na javni program koji okuplja umetnike, aktiviste, teoretičare, izvođače, radnike, migrante, sa ciljem da se predstave različita kolektivna iskustva stvaranja novih oblika subjektivnosti.

Ova neformalna organizacija nastala je kao dvostruka reakcija: sa jedne strane, na nove materijalističke i realističke filozofije, čiji su fokus ideje o objektima i materiji, jedna vrsta spoja stvari, odbacujući bilo kakvu ideju stvaranja individue i njene subjektivnosti; i sa druge strane, na migracije u Evropu i način na koji takva kretanja tela nisu otkrila mane samo modernih demokratskih institucija, nego i njihove etičke prakse gostoprimstva.

Ovaj Parlament je suštinski jedna odbrana individualizacije tela, nasuprot transformaciji u jednu anonimnu javnu masu, što je ideja marketinških manipulacija. Radi se o jednom prostoru kulturnog aktivizma gde se preko individualnog učešća traže nove forme vladavine i preživljavanja. Aktivisti predlažu mikropolitike i modele samouprave, saradnju koja može da se primeni, radikalne pedagogije i umetnička iskustva. Za umetničkog direktora 14. Dokumente, Parlament tela je jedan kritički alat za preispitivanje demokratskih institucija kao i tradicionalnih okvira za izlaganje i okvire za umetnička iskustva.

Iako Parlament već ima neke rezultate – izrodilo se jedno neformalno udruženje za istraživanje ubistava imigranata – čak i ako posetilac bude pratio pomno program koji traje sto dana, izraz ovog Parlamenta po pitanju elementa ekspozicije tek treba da se ostvari. Opravdana i hitna briga za poredak kulturnog diskursa, najčešće neokolonijalnog, patrijarhalnog i heteronormativnog, nije dovoljna da bi se, kako je najavljeno, doveo u pitanje izložbeni sadržaj čiji deo čine pozvani umetnici, produkcijska ekipa i sama publika.

U tom smislu, diptih Marije Hasabi Scena (Stage, 2016) i Postavljanje (Staging, 2017) otkriva mnogo toga: set intenzivnih svetala koji ne osvetljavaju ništa. Svetla povezuju i oslepljuju i dobra su metafora za način na koji je 14. Dokumenta prihvaćena u Atini: „buržoaska šminka“ kako ju je nazvao jedan kritičar grčke umetnosti.

Priče o nasilju

Postoji, međutim, još jedna priča koju 14. Dokumenta ponovo pokreće i koja je važna. Duga priča u kojoj se Grčka pojavljuje kao žrtva nemačkog nasilja, o pljački i o tome da je bila žrtva ruke nacista, najupečatljiviji je primer. To je priča o nasilju koja na neki način pričaju sva dela i sve izložbe koja sačinjavaju nemačke ruke Dokumente.

U velikom i impresivnom videu Mišela Odera, nasilje se ne ograničava ni na jedan istorijski, kulturni i politički momenat, nego je predstavljen kao istorija sveta. The Course of the Empire (2017), video instalacija sa 14 platna rezultat je čitanja svetske istorije i istorije umetnosti u odnosu prema istoriji nasilja, opresiji, potčinjenosti i moći. Različiti zapisi nasilja koje je umetnik sakupio stvaraju zajednički horizont za razumevanje i čitanje rata, novog Trampovog totalitarizma i savremenih ratova koji se vode finansijskim oružjem. U ratnim sukobima postoje odjeci drugih vrsta ratova: zakoni koji zabranjuju, ograničavaju delanje, oduzimaju reč ili izostavljaju tela, zatvarajući ih u izolovana polja.

 

anduhar 1
The Disaster of War

 

Oderova video instalacija prikazana je u tunelu starog metroa u Kaselu, gde se može doći samo hodajući po kamenju i prugama. Međutim, ovi savremeni ratovi naneti na tela čije slike su odraz, takođe se mogu naći u velikom projektu španskog umetnika Danijela Garsije Anduhara, nazvanom The Disaster of War/ Trojan Horse (2017). U ovom delu umetnik okuplja ogroman set predmeta koji podsećaju na gravure španskog slikara Goje načinjene između 1810. i 1820. godine, sa namerom da se kritikuje nasilje načinjeno nad civilima tokom borbi između Napoleonovog carstva i Španije. Ovde se Gojina tela transformišu u skulpture, načinjene 3D štampačem i potom zatvorene u drvenu strukturu koja liči na kavez. Svakodnevni elementi pokazuju kako je nasilje prestalo da bude vanredno stanje, i kako je sada postalo, na šta lepo ukazuje filozof Valter Bendžamin, pravilo i novi zakon, nova svakodnevnica.

Druga vrsta nasilja vrši se nad izbeglicama koji su ograničeni u svom kretanju i svojoj slobodi. Ova vrsta rata, koji je pravi pakao u srcu Evrope, centralni je element videa nemačke umetnice Angele Melitopulos. Njen rad pod naslovom Crossings (2017) jedno je od upečatljivih dela ove edicije Dokumente. Naravno da Goja, Tintoreto, Rihter i mnogi drugi slavni umetnici stoje u panteonu zapadne istorije umetnosti, ali Melitopulos uspeva da na kritički i estetski način obradi temu izbeglica i da istovremeno istraži pitanje plastike u odnosu prema slici, vremenu i montaži kao konstrukciji smisla i narativa.

Filmske slike načinjene u izbegličkom kampu na grčkom ostrvu Lezbos mogu biti viđene kao jedna vrsta kinematografske kartografije, odnosno ne radi se o povezivanju i sakupljanju svedočanstava i dokumenata, nego o mapiranju različitih kulturnih, emotivnih, političkih, društvenih teritorija koja naseljavaju osobe zadržane u izbegličkim kampovima.

U sali se prikazuju različite projekcije organizovane kružno koje ostavljaju snažan osećaj i pokazuju različite pristupe životu izbeglica. Mešavina između priča, pejzaža i vizualnih metafora veoma je moćna i omogućava stvaranje plastičnih, zvučnih i poetskih horizonta. U njihovim rukama izbeglice nisu samo politička stvarnost već i emotivna stvarnost.

 

course of the empire 1
Course of the Empire

 

Pitanje kanona

Jedna od posledica intenzivnog kretanja osoba u Evropi, koje pozvani umetnici tako dobro predstavljaju na ovoj 14. Dokumenti, nije samo preoblikovanje uobičajenih društvenih teritorija (sa snažnim posledicama u društvenoj organizaciji), nego i naše kulture i protokola koji uređuju odnos sa različitim umetničkim praksama i funkcijama umetničkih stvari.

Integracija i zajednički život nisu samo ekonomski i društveni izazov, nego i kulturni i naučni – kako učiniti naše izložbe, galerije i muzeje mestima priznavanja Drugog i scenom za umetnost sa primenom i geneologijom potpuno drugačijom od naše? U tom ključnom aspektu 14. Dokumenta je uspešna – izložba u Novoj galeriji je upečatljiva zbog načina na koji postavlja tako različite hronologije kao što su XIX, XX i XXI vek i kako se kreće kroz razna pitanja, od pitanja ropstva u francuskom carstvu Luja XIV 1685. preko načina na koji su nacisti pokušali da preko taktika prepisivanja i sakrivanja ponovo ispišu istoriju umetnosti i sveta, pa sve do etnografskih predmeta koji su doneli novi stanovnici Evrope.

Ovde zajedno žive, Kurbe sa Marselom Brudarsom, Samjuel Beket sa Marijom Ejhorn, Džordž Mačijunas sa Vinkelmanom, i sa mnogim drugim anonimnim umetnicima čiji je zadatak da preispitaju ne samo ulogu umetnosti, nego i samog sistema stvaranja narativa. Poređenjem i mešanjem preispituje se pre svega zapadni umetnički kanon pa i svi protokoli izložbenog i umetničkog iskustva – kako gledati na slične objekte i skulpture, čija je funkcija bila magična? Kako zamisliti postavljanje i poređenje naše kulture poznatih ličnosti, kako je naziva Izabel Grou, i potpuno nepoznatih umetnika, zanatlija i vernika. Stvari sa magičnom funkcijom ne samo da remete našu sigurnost o tome šta može biti umetnost nego teraju samu istoriju umetnosti da razmisli o kategorijama koje se koriste za klasifikovanje disciplinarnih objekata.

Međutim, upravo su ove priče i ove stvari preko snažnog kretanja stanovništva prenete u centar naše stvarnosti. Diskursi i objekti ne samo da svedoče o životu, teritoriji, senzibilitetu, nego nas teraju da ponovo oblikujemo naše ideje o kreativnosti, umetnosti i estetskom iskustvu. Stoga, izazov koji predstavlja ova kriza ne pokazuje samo poštovanje prema politici, saživljavanju i etici prihvatanja, već i novi izazov našem senzibilitetu i testira da li se zapadna kultura može ili ne može videti kao kultura gostoprimstva.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.publico.pt/2017/09/01/culturaipsilon/noticia/o-que-fazer-com-a-arte-que-trazem-os-corpos-dos-refugiados-1783718
Autor: Nuno Krešpo

Prevela sa portugalskog: Slobodanka Boba Dabić

Smrt Fride Kalo, rođenje pop ikone

U julu, u Muzeju umetnosti u Dalasu, Teksas, obeležio se jedan poseban događaj. Naime, slavilo se 110 godina od rođenja meksičke slikarke Fride Kalo (1907 – 1954) i želeli su da joj ukažu čast pozivajući sve posetioce da dođu obučeni u njenom stilu. Cveće na glavi, duga suknja, šal ili ogrtač koji bi prekrio ramena, bogat nakit i, naravno, spojene obrve. Proslava je bila uspešna. Žene različitog godišta i porekla šetale su salama muzeja obučene kao Frida, poznata ličnost i pop ikona koja je postala fenomen u masovnom društvu, prepoznatljiva u svakom delu sveta. I to ne samo zbog cveća, tradicionalnih bluza i haljina koje je nosila, već i zbog sećanja na neke od njenih najpoznatijih slika kao što su Dve Fride, Samo nekoliko malih uboda, Ono što mi je voda dala i Košuta. Fridina ličnost prevazilazi njeno postojanje, pretvarajući se u simbol društvenih pokreta kao što su feminizam, borba za prava LGBT zajednice i osobe sa invaliditetom.

 

dosfridas
Dve Fride, 1939.

 
Šezdeset i tri godine nakon njene smrti, Fridomanija, odnosno opsednutost svime što ima veze sa Fridom Kalo, poslužila je ne samo približavanju njenog dela ljudima širom sveta i promovisanju meksičke kulture, već je doprinela i stvaranju mita koji je u rangu sa Pikasom, Van Gogom, Dalijem i Vorholom. Malo žena je uspelo da dostigne nivo koji je Frida postavila u umetnosti. I kao što to biva u pokušaju da se predstavi ličnost izvan vremena i konteksta u kom je živela, dešava se da se Frida smesti u fiktivni prostor, udaljena od stvarnosti svog života. „Bila je veoma precizna u svom slikanjuˮ, kaže Marta Samora, autorka knjige Frida: kičica nemira, jedne od najkompletnijih biografskih knjiga o ovoj umetnici. „Bila je žena sklona estetici i veoma svesna svoje ličnosti i načina na koji je želela da je ljudi vide. Frida je bila pravi narcis, deo mita i deo stvarnosti, nešto što je veoma teško za nas koji se bavimo proučavanjem njene ličnosti, jer je važno razdvojiti ono što ti ona kaže od onoga što je stvarno bilo. Kičma joj recimo nikada nije bila slomljena, uprkos slici Slomljena kičma. Bolovala je od skolioze. Takođe, nikada nije imala dečiju paralizu, iako je to rekla nekoliko puta.

Ponovno otkrivanje Fride tokom godina, dovelo je do toga da postane prepoznatljiva u pop feminizmu, turizmu i najbeskrupuloznijem marketingu. Njeno zagonetno i bolno postojanje, otežano kako fizičkim tako i psihičkim bolom i patnjom, meša se sa sećanjem onih koji su je poznavali kao srećnu ženu, punu života, koju su radovale sitnice; život poput onog na slici Dve Fride gde se prikazuje susret stvarne i fiktivne žene, u podvojenosti koja se vremenom povećavala.

Pop feminizam

 

frida ab
Bolnica Henri Ford, 1932

 
„Ne možemo reći da je Frida bila feministkinja kao što smo mi danas. I sigurno da sebe nikad nije smatrala feministkinjom”, kaže kritičarka umetnosti Sandra Barba. Sa njom se slaže Marta Samora: „Kada je predstavljaju kao ikonu pop feminizma, treba da imaju na umu da je Fridu prvo kontrolisao otac, a zatim muž, sve do njihovog razvoda. Sve do pred kraj svog života, nije predstavljala osnovna načela feminizmaˮ, kaže ona.
Međutim, zašto feminizam šezdesetih i sedamdesetih godina odlučuje da ponovo oživi Fridu i njenom liku doda značenje slobodne i jake žene, koja se suprotstavlja pravilima i iskazuje svoju seksualnost otvorenije i drugačije. „Prvo zato što je žena koja je slikala sebe. Ranije su muškarci slikali žene ili kao ljubavnice ili kao supruge, a u njenim delima se ističe razlika među polovima, iako to možda nije bila njena namera. Tridesetih godina slika druge žene, abortuse, femicid”, objašnjava Sandra Barba koja smatra da je Fridin doprinos umetnosti dragocen.
„Ipak, njen umetnički dar se može sagledati iz potpuno drugog ugla, kao antifeministički, budući da imamo jednu izuzetnu ženu, naspram koje druge žene nisu važne”, ističe Barba.

Citati, torbe i naušnice

frida kalo
Sa druge strane, marketing, moda, pa čak i turizam, pronašli su profitabilan posao u Fridi. Njen lik se nalazi na raznim proizvodima: na majicama, lutkama, čašicama za tekilu, razglednicama, knjigama, torbama, nakitu, keceljama… Tu je čak kozmetička linija i knjiga recepata. „Ima mnogo elemenata koji mogu biti zanimljivi za marketing i oni koji osmišljavaju sve to sigurno imaju koristi”, tvrdi Hosefina Garsija, kustoskinja muzeja Dolores Olmedo. Lice najpoznatije slikarke pripada povereničkoj grupi koja kontroliše sve proizvode jedne od najprofitbilnijih marki ove nove kulture koja zarađuje milione dolara godišnje. „Marketing joj je oduzeo ličnost, dela i život zbog čiste želje za zaradom”, komentarše akademik Eli Bartra.

„Stopala moja, šta ćete mi vi, kada imam krila da poletim?” „Ne daj se, drvo nade” ili „Živeo život”, neki su od njenih najpoznatijih citata. Dokle doseže prava Frida, a dokle mit, hešteg, rok zvezda? Njen lik je postao fetiš i skreće pažnju s njenih dela. „Kada kupiš razglednicu na kojoj piše njen citat, kao da je preuzet iz knjiga savremene psihologije, gubi se sav onaj smisao koji možemo izvući iz njenih slikaˮ, kritično iznosi Barba.
Prema Marti Samori, „…veliki muzeji ne primaju mitove i legende, već velike umetnike i posećeni su kada imaju izložbe poput Fridinih”, iako priznaje da je, izvan umetnosti, Frida ostavila neizbrisiv estetski trag zbog kog se oseća neizmerno ponosno: „Zamišljam je kako ode na pijacu i vidi sve te majice, torbe i naušnice sa svojim likom… Bila bi srećnaˮ, kaže Samora. Veličanje slikarke ne počinje u Meksiku, već se dešava uporedo sa migracijom Latinoamerikanaca u Ameriku. Oni su ti koji su ponovo oživeli Fridu Kalo poput, ili čak više od slike Device Gvadalupe, kao simbol veze sa korenima.
Upravo ta zajednica sa ljudima je čini tako popularnom. Ljudi iz svih delova sveta odlaze na hodočašće sve do Plave kuće u Kojoakanu da bi se približili Fridinom životu. „Ona je simbol slobodnih žena, sa intelektualnim nemirima, koje se ne mire sa društvenim normama, već se bore”, objašnjava direktorka muzeja Frida Kalo, Ilda Truhiljo.
„Frida dolazi direktno do mnogih drevnih strahova koje imamo, kao što su smrt i abortus”, kaže Samora. „Ako se zahvaljujući njoj poveća turističa posećenost i više ceni umetnost žene, možemo samo da joj se zahvalimo na tome što je bila ono što jeste, što je živela na takav način i što je pokazala da se može cvetati ispod velikog drveta”, zaključuje spisateljica.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2017/07/13/actualidad/1499954384_298167.html
Autorka teksta: Almudena Baragan
Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Lengston Hjuz, pesnik obespravljenih

U maju se navršilo 50 godina od smrti Lengstona Hjuza, pesnika, romanopisca i dramaturga. U vreme njegove smrti Hjuzu je bio osiguran ugled kanonske figure u američkoj kulturi. Bio je prvi Afroamerikanac koji je zarađivao od svojih pesama i prvi
koga je tadašnji književni establišment, sastavljen u potpunosti od belaca, prihvatio kao glas koji je mogao da se nadmeće kako sa piscima svog vremena, tako i sa onima koji će tek doći.

Na Hjuzov status i njegov ulogu mosta između kultura, bilo je ukazano prošle godine izborom njegove pesme I, too za epigram novootvorenog Nacionalnog muzeja afroameričke istorije i kulture. “I, too, am America” potpuno zaslužuje mesto za stolom. Mesto koje neće biti darovano ili zaveštano odozgo, već ono koje s punim pravom odaje priznanje ljudima koji su svojim otporom i upornošću, ali najpre svojim radom (u šta spada i rad pesnika), američki san učinili svojim.

Ta pesma je dokaz stvaralačke moći kulture u procesu artikulisanja prava koja mu pripadaju kao američkom državljaninu. Iako se završava afirmacijom, počinje glasom: “I, too, sing America.”, što je direktna referenca, naravno, na Volta Vitmana i njegovu poetiku izdašne američke demokratije.

Hjuz je, kao i Vitman, sada prihvaćen kao deo američkog kanona, iako ne bez debate ili kontroverzi.
Hjuz je, kao i Vitman, bio pesnik žargona.

 

langston-hughes1

Kao pisac koji je stvarao u prvoj polovini XX veka, Hjuz se klonio intelektualizovanog modernizma i distanciranog formalizma, opredelivši se za stihove čiji koreni sežu u živote običnih muškaraca i žena. Kod Hjuza je to slučaj čak i više nego kod Vitmana, čije je zazivanje Običnog Čoveka uvek bilo pomalo distancirano; Volt, zapravo, nije pisao onako kako Bowery B’hoys* govore. Hjuz je neposredno davao izraza emotivnim životima Afroamerikanaca posle emancipacije.

(*Žargonski njujorški izgovor sintagme Bowery Boys; odnosni se na radničke neženje koji su živeli u ranom XIX veku u naselju Baueri, u Njujorku)

Za to je ključni element bila melanholija, ne samo zato što daje Hjuzu lik, već i glas. Hjuz se lako kretao između obe perspektive. Njegova prva knjiga zvala se The Weary Blues  (Umorna tugovanka, u prevodu Dragoslava Andrića) i u naslovnoj pesmi on posmatra scenu: “I heard a Negro play,/ Down on Lenox Avenue the other night/ By the pale dull pallor of an old gas light.” (Čuo sam kako crnac svira / Dole na Aveniji Lenoks jedne noći / Pri bledoj sumornoj svetlosti stare gasne lampe.)

Hjuz je ubedljivo upisivao melanholiju u svoje pesme. Kada je saopšteno da je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost, kritičari su raspravljali o tome mogu li se tekstovi pesama smatrati poezijom. .

Zapravo, Hjuz je prvi pokazao da tekstovi pesama mogu da budu poezija.

Uzmimo za primer “Love Again Blues,” (Bluz ponovne ljubavi) koju Hjuz gradi na ponavljanju stiha sa blagim varijacijama, da bi se ukazalo na performans, da postoji publika koju pevač pokušava da ubedi:

My life ain’t nothin’
(Moj život nije ništa)

But a lot o’ Gawd-knows-what.
(Samo pregršt pitaj boga čega)

I say my life ain’t nothing
(Kažem, moj život nije ništa)

But a lot o’ Gawd-knows-what.
(Samo pregršt pitaj boga čega)

I pesnik / pevač prolazi kroz priču o nalaženju žene, a potom o saznanju o njoj (“You turned out to be a devil/That mighty nigh drove me wild!; Ispostavilo se da si đavo / što me je doveo na ivicu ludila), do zaključka da te ljubav „uzima i lomi / Ali moraš ponovo da voliš”.

U vlastitoj zajednici, crna srednja klasa ga nije prihvatila. Hjuzovi likovi i dikcija bili su smatrani prizemnim, a jedan afroamerički kritičar, poistovetivši prihvaćenost sa ugledom, Hjuzovo pisanje uporedio je sa kanalizacijom.

Uprkos Harlemskoj renesansi i prihvatanju ljudi kao što je Hjuz, i drugih umetnika, ovo je i dalje Amerika u kojoj vlada segregacija, zakoni Džima Kroua, gde treba da znaš gde ti je mesto.

Sve što je podgrevalo belačke stereotipe o Afroamerikancima, bilo je za preispitivanje i procenu. Hjuz je parodirao ovu nelagodu u pesmi ”Atlantic City” gde piše kako kada sedam mačora* poludi, posmatrači šapuću, Takvi crnci su ruglo rase!

(*Rečju cat označaavala se osoba, uglavnom muškog pola, za koju se smatralo da je kul; sleng)

Ipak, s druge strane, u književnom svetu, vladala je nelagoda jer je Hjuz previše bio od ovoga sveta, ni dovoljno formalistički nastrojen ni tehnički dovoljno napredan da bi bio bilo šta više od zanimljivog glasa manje važnosti, crni populista nalik Karlu Sandbergu ili Vakelu Lindziju.

Hjuz se izuzetno divio Sandbergu i Lindziju. Lindzi mu je pomagao da objavi knjigu kad je bio mladi pesnik. Ali za moćnike književnog ugleda, uvek je postojala briga da je on ipak previše ,,crnački pesnik“.

 

Hjuz je imao neverovatno raznolik život pre nego što je postao književni lav Harlema. Odrastao je na Srednjem Zapadu, neko vreme živeo sa svojim otuđenim ocem u Meksiku i studirao na univerzitetima Kolumbija i Linkoln. Radio je mnogo poslova, od kojih je najpoznatiji konobarisanje; zanimanje koje je dalo naziv čuvenom vašingtonskom književnom kafeu, Busboys and Poets. Mešavina prizemnog i elitnog u tom nazivu savršeno pristaje Hjuzu jer je uvek umeo, uprkos kritičarima, da piše u različitim jezičkim stilovima. Otuda njegova sposobnost da pretvori bluz i džez u poeziju, i tako doprinese stvaranju fuzije visoke i popularne kulture koju sada uzimamo zdravo za gotovo.

Njegova predanost predstavljanju života njegovih ljudi, od madam iz bordela preko bluzera do vratara Pulmena, bila je okosnica njegovog kreativnog života. Hjuz je umeo da bude mudar i dubok kada je želeo to da bude. U njegovoj sjajnoj pesmi Crnac priča o rekama, on povlači putanju Afroamerikanaca od Misisipija do reka „iskonskih kao svet koje su tekle dok još u ljudskim venama krv nije bila potekla”.

On pronalazi Afroamerikance u tim rekama, u tom toku: „Moja je duša duboka kao reke.” Nemoguće je ne videti taj tok vode i kao tok reči, i to reči koje izražavaju živote ljudi čak i kada opisuje njihovu  prolaznost. Hjuz je doslovce Crnac iz naslova, ali je i nosilac istorije, kako one koja je prošla, tako i one koje će tek biti zapisana.

Kako Amerikanci ponovo raspravljaju, u ovo političko doba, o tome šta znači biti Amerikanac, istorija naše kulture nam pruža dve poučne lekcije. Prvo, istorija, kao reka, nikada ne staje: ne možeš da se krećeš unazad, već samo napred. I drugo, kao i Vajtmen, Hjuz i mnogi drugi su pokazali, da rad uma i pera ne može da se ograniči niti opkoli, reka reči će uvek prodreti i odrediti novi tok, menjajući pejzaž, stvarajući nove poglede. Na pedesetu godišnjicu njegove smrti, čujemo glas Lengstona Hjuza, velikog Amerikanca, koji i dalje zaziva moć u ljudima.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/lengston-hjuz
Autor teksta: Dejvid Si Vord

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić
Lektorisao: Vuk Vuković

 

 

Trenutak u vremenu: Chrononaut

Mia i Fabijan, fotografski dvojac koji čine Chrononaut, odrastali su kao deca zajedno u Španiji. Nakon što su se odselili i izgubili kontakt, više od decenije kasnije ponovo su našli jedno drugo  i otkrili da dele ljubav prema fotografiji. Njihov rad je nežan i spokojan, i odražava želju da se uhvate i ponovo prožive prolazni trenuci. Mia i Fabijan trenutno žive u Beogradu gde rade na nekoliko projekata; razgovarali smo sa njima o jedinstvenoj dinamici zajedničkog rada.

SONY DSC

Kroz vaš rad odiše osećanje mira: ljudi izgledaju veoma prirodno i spokojno i na nekim slikama deluje kao da nisu svesni da bivaju fotografisani. Da li je ovo nešto na šta ciljate i/ili metod koji koristite u radu? 

Mia: Rekla bih da smo dosledni u nedoslednosti. Neke od fotografija su spontani klikovi, dok su druge orkestrirane. Ipak, čak i u drugom slučaju se trudimo da stvorimo trenutke u okviru izabranog konteksta, pre nego da samo fotografišemo statične pozicije. Trudimo se da nađemo prostor sa prirodnim svetlom, da pustimo muziku, donesemo materijal koji modeli mogu da koriste kako žele, i tako dalje. Drugim rečima, nikada ne znamo unapred kakav će tačno biti ishod.

Fabijan: Nastojimo da stvorimo atmosferu opuštenosti, detinjeg čuda i mira, gde je model u jedinstvu sa svojim mislima. Važno je da se fotografisana osoba oseća opušteno. Emocije se vide na fotografiji i lako je primetiti kada je nešto stvarno, a kada je usiljeno.

13581917_634185226737481_3420101555437471740_o(1)

Mnogo nam se sviđa značenje iza vašeg naziva Chrononaut zato što zaista sažima magiju fotografije i omogućava posmatraču da putuje kroz vreme i da zaroni u trenutke koji su od tada prošli. Šta je po vama najmoćnije u vezi sa fotografijom kao umetničkom formom?

Fabijan: Fotograf može da uhvati više od prikazanog zbira stvari. Volim kada se kompozicija i događaj u pitanju udruže da oblikuju i prevedu određenu poruku tako da dotaknu onoga kome se obraćaju, kada posmatranje fotografije raspiri osećanja kao što to može da učini draga pesma.

Mia: U mom slučaju, odgovor se menjao. Fotografija i pisanje su zaista bili pre svega načini očuvanja trenutaka. Osvrtajući se na svoje sveske, nekad bih se zapitala ko je zapisao taj sadržaj i kako to da su događaji i osećanja koji su nekada bili značajni mogli da se pretvore u maglovite bleske. Uviđanje krhkosti sećanja donelo je sa sobom potrebu za obsesivnim dokumentovanjem. Počela sam da pišem, fotografišem i snimam kad god sam imala priliku.

18358889_804685219687480_5446076232342384610_o

U nekom trenutku od mene i Fabijana je traženo da fotografijama ilustrujemo nekolicinu citata iz Geteovog Fausta. Taj proces mi je pokazao u praksi da fotografija može da se koristi u svrhu izražavanja ideja. Ono što mi je bilo predivno u vezi sa tim jeste da je to ostavljalo prostora posmatraču da slobodno tumači i nije se nametalo na način na koje pisanje to može da učini. Uživala sam da se rastočim na materijalu i da ipak ne budem, da tako kažem, ogoljena. Ovo je možda kukavički mentalitet.

Fotografije mogu da budu vid samozavarivanja, ponovne izgradnje sećanja, stvaranja prostora u kojem želiš da živiš, sopstvenog svetonazora. Rođena sam devedesetih u Beogradu, prestonici Srbije, i imam neko sećanje na period konflikta. Trenutno sam na masteru iz socijalnog rada i ljudskih prava. Premda Fabijan i ja istražujemo načine na koje fotografija može da bude obuhvaćena mojim studijama, trenutno je naša galerija prostor u kojem se uživa – kompilacija dragih uspomena, spokojnih trenutaka, igara svetlosti i senke, svetlih tonova.

reflection

Kao fotografski dvojac, kako se vaš način rada razlikuje od drugih fotografa? 

Fabijan: Dopunjujemo jedno drugo na mnogo načina. Mia je više u dosluhu sa emotivnim aspektom fotografije, dok ja uživam u prevođenju ideje u pravu postavku koja može da bude fotografisana. Radimo kao jedno, pomažući jedno drugom i dopunjujući se međusobno na licu mesta.

Mia: Možemo da pričamo samo o našem načinu rada, pošto nismo sarađivali sa drugim fotografima, iako imamo želju. Na praktičnom nivou, nastojimo da razmišljamo zajedno i da pomažemo jedno drugom. Različite smo naravi, što ponekad može da dovede do konflikta, ali najčešće se završava konsenzusom koji nam se više dopada od onoga što smo prvobitno imali na umu. Živeti sa nekim ko deli tvoj način izražavanja je motivišuće. Definitivno mogu da kažem da bi mnoge od mojih zamsili ostale po strani, da Fabijan nije bio tu da ih ohrabri i da mi pomogne da ih sprovedem u delo.

Imate li omiljenu sliku? I da li biste mogli da nam ispričate priču iza nje? 

Fabijan: Volim ovu fotografiju zato što, jednostavna kao što jeste, pokazuje lepotu ljudskog tela, tela okrenutog svetu u svoj svojoj ranjivosti. Volim da mislim da se može smatrati da osoba iza objektiva voli ženu koja je prikazana na slici.

IMG_20161103_151428(1)

Mia: Upoznali smo se na jugu Španije kad smo bili deca i proveli većinu naših popodneva zajedno dok Fabijanova porodica nije odlučila da se preseli. Jednom su nas moji roditelji odveli u mesto koje se zove El Torcal de Antequera da se penjemo na kamenje. Ovaj događaj jedna je od naših dragocenih uspomena. Kao zajednički favorit odabrali smo fotografiju koju smo napravili na jednom malom grčkom ostrvu i nekako uvek završimo penjući se po kamenju. Mesto koje vidite na ovoj fotografiji prikazuje zabačenu plažu na koju smo naišli tokom naših putovanja. More je čest motiv na našim fotografijama, odrasli smo pored njega i nedostaje nam, otud naslov a(mar).

miaseagul(1)

Šta planirate za ovu godinu što se tiče vašeg rada? 

Za nas će ovo biti godina mnogih promena, u mnogim aspektima. Putovaćemo često, mali projekti koje imamo na umu odvijaće se na različitim mestima, uglavnom u Beogradu, Miinom mestu rođenja. Jedva čekamo da radimo na različitim lokacijama i da dalje istražujemo šta je to što najviše uživamo da fotografišemo. Zanima nas da naučimo nove tehnike, kao što je mokri kolodij, kao i saradnja sa drugim umetnicima. Za našu dušu radimo na dugoročnom projektu koji nastoji da uhvati rast i promenu na individualnom nivou i u odnosu jednih na druge.

IMG_20160823_223616

Posetite sajt Chrononauta: http://www.chrononautphotography.com/
Facebook stranica: https://www.facebook.com/chrononautphotography

***

Pročitaj u originalu: https://elston-gunn.com/2017/04/05/a-moment-in-time-chrononaut/
Autor: Elston Gunn

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić