Zašto se u Patagoniji govori velški?

Vin Džejms, profesor Velške škole na Univerzitetu u Kardifu pita se kakve lekcije mogu da se nauče iz ovog iskustva migracije i integracije.

Upravo sam se vratio iz posete Patagoniji, provinciji Ćubut, na jugu Argentine. Premda nezaboravna i zabavna, bila je takođe veoma nadrealna.

Zapravo, bilo je to poput posete paralelnom univerzumu. Ne samo zato što sam kada sam otišao zamenio velšku jesen za patagonijsko proleće, već i zato što je Ćubut veoma drugačiji od Velsa.

Ipak, u Dolini Ćubuta obreo sam se pevajući velške himne, pijući velški čaj, gledajući velške plesove i tradicionalnu ceremoniju ustoličenje barda na kulturnom festivalu kojeg na velškom zovemo eisteddfod.

Doseljenici

Razlog postojanja ove prilično nepovezane scene jeste to što se pre 150 godina, 1865. godine, nešto više od 150 Velšana ukrcalo u Liverpulu sa namerom da uspostave velšku koloniju u dolini Ćubuta.

I mada je španski glavni jezik zajednice, jedno pet hiljada stanovnika Ćubuta govori velški.

Poslednjih godina došlo je do ponovnog zanimanja u vezi sa svim što ima veze sa Velsom.

Ali zašto su emigrirali i to baš u Patagoniju?

Glavni razlozi iz kojih ljudi emigriraju su ekonomski, ali ima drugih, kao što su oni u sprezi sa političkom i religioznom slobodom, samim tim veoma povezani sa identitetom.

Polovinom XIX veka, u periodu političkog radikalizma i buđenja velške nacionalne svesti, najveći deo velške populacije govorila je velškim jezikom i bili su nekonformistički protestanti.

Sve ih je ovo suočavalo sa vladajućim klasama.

Jedan od najprominentnijih lidera među nekonformistima u viktorijanskom Velsu bio je Majkl D. Džouns.

Čovek snažnih religijskih i političkih uverenja, koji je veoma davao na značaju naciji i zajednici.

Identitet

Godine 1848. tokom posete rođacima koji su prethodno emigrirali u Ameriku, uvideo je da su se velški imigranti prilično brzo asimilovali sa govornicima engleskog jezika kojima su bili okruženi, što je dovodilo do toga da postepeno gube svoj jezik, svoje običaje i religiju.

Mnogi imigranti iz koje god epohe da su, spremni su, nekad čak i žele, da ostave iza sebe svet iz kojeg dolaze i stvore novi identitet.

Ali za druge, kao što vidimo danas, gubitak kulture i identiteta može da bude veliki izvor brige.

Gubitak velškog identiteta veoma je brinuo Džounsa, koji je počeo da tvrdi da bi ako velški emigranti žele da sačuvaju svoj jezik i identitet, trebalo da se upute prema specifičnoj naseobini u nekom mestu udaljenom od engleskih uticaja, gde bi Velšani bili formativna i dominantna komponenta.

Džouns je postao lider grupe njegovih istomišljenika.

Zajedno su pokušali da stvore parče Velsa sa samoupravom, demokratsko i „nekonformističko” sa druge strane okeana.

Velška zastava

Asimilacija

Razmotrili su nekoliko mesta, uključujući Palestinu i ostrvo Vankuver u Kanadi, ali na kraju su izabrali dolinu Ćubut, udaljenu zonu Južne Amerike bez evropskih naseobina i sa autohtonim stanovnicima nomadima.

Sam Džouns nije emigrirao na to mesto jer, zapravo, on nije bio zagovornik emigracije: smatrao je da je najbolje što pojedinac može da uradi jeste da ostane u Velsu.

Ali prihvatio je da je emigracija univerzalni fenomen i, ako je neizbežna, mislio je da treba da se usmeri prema stvaranju novog Velsa sa druge strane okeana.

Premda su počeci bili teški, krajem XIX veka naseljavanje Ćubuta prolazilo je kroz period poput zlatne epohe, kako na kulturnom tako i na ekonomskom nivou.

U tom periodu velški je bio jezik obrazovanja, religije, lokalne vlade, trgovine i kulturnog života uopšte. I delovalo je da vizija novog Velsa može da se ostvari.

Ali sa ekonomskim uspehom posejale su se semenke neuspeha.
Počeli su da emigriraju ljudi iz drugih delova republike i argentinska vlada je počela više da učestvuje u životu naseobine.

Primera radi, 1896. vlada je insistirala da se u školama uči španski umesto velškog.

Imigracija iz Velsa prestala je početkom Prvog svetskog rata, i bez dolazaka novih Velšana iz stare zemlje, kao i rastuće insistiranje od strane argentinske vlade na asimilaciji, velški jezik i njegova kultura počeli su da doživljavaju izrazit pad sredinom XX veka.

Stogodišnjica

Velški je bio isključen iz javnog života i bio je ograničen na dom i crkvu. Sve je delovalo veoma loše za velški jezik u Ćubutu.

Ipak, kontakti sa Velsom su se pojačali proslavom stogodišnjice naseljenja, 1965. godine, i nastavili su da napreduju od onda.

Bilo je promena u politici valde, sa najvećim stepenom prepoznavanja kulturne raznolikosti i više se cenila pionirska uloga koju su odigrali naseljenici.

Kao rezultat, poslednjih godina oživelo je zanimanje za jezik i velšku kulturu u Ćubutu.

U nekim aspektima Ćubut je ogledalo Velsa. Velški je i dalje u upotrebi, ali sada (kao i u Velsu) govori ga samo manjina populacije.

Kao i u Velsu, i tamo je procvetalo studiranje jezika.

Još ima velških naziva mesta, nekonformističkih kapela, festivala i drugih tradicionalnih kulturnih elemenata. Ali sve to se odigrava u drugačijem kulturnom i geografskom okruženju, sa španskim kao dominantnim jezikom.

Važno je napomenuti da ono što postoji u Ćubutu jeste odraz Velsa: nije Vels.

Kao i u svim zajednicama imigranata, ima primera potomaka prvobitnih imigranata koji su usvojili svoje velške korene uz revnost preobratnika.

Ali većina Argentinaca, potomaka Velšana, insistiraju na tome da su Argentinci, premda su ponosni na svoje velške korene i podržavaju aktivnosti zajednice.

Takođe treba imati u vidu da je arentinsko-velška kultira, iako hibridna, jeste u biti argentinska, ne velška.

 

Ćibut

Razlike

Patagonija je mesto gde se velški govori sa španskim akcentom i gde su gitara i pečenje, gaučo i sijesta deo argentinsko-velške kulture.

Identitet jeste složeno i fascinantno pitanje, suštinski element onoga što znači biti ljudsko biće, i velška naseobina u Ćubutu nudi pregršt pitanja u vezi sa tim.

Zaštita njihovog identiteta bilo je tako važno pitanje da su mnogi od prvih naseljenika bili ne samo spremni da odu u nepoznatu i nedovoljno razvijenu regiju udaljenu više od 12.000 kilometara.

Takođe su bili spremni da trpe neizmerljivu oskudicu u prvim godinama.

Ono što su želeli jeste da naprave repliku Velsa u Latinskoj Americi. U tome nisu uspeli, delom zbog politike asimilacije argentinske vlade, a delom zato što velški imigranti nikada nisu dosegli kritičnu masu neophodnu da se Ćubut pretvori u provinciju velškog govora i samoupravnu.

Ali čak u prvim godinama, kultura naseljenika vremenom se odvajala od kulture zemlje porekla usled velikih društvenih, kulturnih i geografskih razlika.

Ove razlike su se ubrzano razvijale iz generacije u generaciju.

Kao što je slučaj sa imigracijom u celom svetu, na kraju je privlačnost nove zemlje mnogo snažna. Zajednice imigranata se na kraju neizbežno prilagode novom kontekstu.

Multikulturalnost

Ironično je da je dugo preživljavanje velškog u Patagoniji podsetnik na tu neizbežnost, s obzirom na to da se govornici velškog danas smatraju Argentincima, ne Velšanima.

Iako jesu argentinski Velšani, što podvlači drugi aspekt identiteta, bilo individue ili zajednice.

Identitat je koncept koji osciluje i ima višestrukih slojeva.

Iako na kraju preovladava nova država, imigrant doprinosi ukusom stare zemlje, na takav način da argentinsko-velška kultura obogaćuje mozaik argentinskog identiteta.

Imigracija i multikulturalnost su prioriteti za mnoge države čitavog sveta trenutno, uključujući i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Ima brige za asimilaciju i identitet, kao što ju je bilo u vremenu Majkla D. Džounsa.

Džouns je imao pravo kada je opažao imigraciju kao univerzalni i neizbežni fenomen. Ono što nije opazio jeste da je asimilacija takođe neizbežna, da nova zemlja na kraju traži ono što joj pripada, stvarajući tako novi identitet.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/gGXp30d0Awd
Autor teksta: Vin Džejms

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Partenon zabranjenih knjiga

Uzela je sto hiljada knjiga i vakumirala ih providnom plastikom, jednu po jednu. Posle ih je upotrebila kao cigle, podignuvši 48 stubova, od kojih je svaki izgrađen pomoću hiljadu i petsto knjiga. I na stubovima je podigla grčki hram na temelju knjiga pristiglih iz svih delova sveta i plastificiranih kako bi se zaštitila unutrašnjost stranica. Argentinska umetnica Marta Minuhin predstavila je publici na izložbi Dokumenta 14 u Kaselu svoj Partenon zabranjenih knjiga, konstrukciju koja rekreira Akropolj, široku 70 metara i 30 metara visoku, kojom je 1983. proslavila povratak njene zemlje demokratiji.

Morala je da rekonstruiše delo od početka, jer je tada bila protiv muzeja, umetničkih galerija i izložbi. „Mislili smo da umetnost treba da bude stvorena i uništena, ukoliko nije poklonjena, pa smo zato uništavali naša sopstvena dela čim bismo ih završili”, seća se sada, uveravajući da će se i kroz ovo delo pridržavati tih načela iz mladosti. „Ovo delo je omaž demokratiji, simbol otpora političkoj represiji i prolazno je delo, pošto će nakon izložbe u Kaselu knjige biti donirane utočištima migranata i javnim bibliotekama čitave Evrope”, opisuje tako projekciju svog dela u vremenu i istoriji.

Dokumenta poziva umetnike iz celog sveta na svakih pet godina i u ovom izdanju se usredsredila posebno na kreativnosti veoma političkog sadržaja. Sama Minuhin predstavila je u maju u Atini novu verziju dela „Otplaćivanje spoljnog duga kukuruzom, latinoameričkim zlatom” iz 1985. koje je osmislila zajedno sa Endijem Vorholom i koje je ovom prilikom uključivalo dvojnicu nemačke kancelarke Angele Merkel pod nazivom „Otplaćivanje grčkog duga Nemačkoj maslinama i umetnošću”. Godine 2016. Minuhin je osvojila prestižnu nagradu Velaskes za Plastične umetnosti u Španiji, a nacionalna galerija Tejt Modern u Londonu je preuzela za svoj arhiv dokumentaciju instalacije Partenon zabranjenih knjiga, tako da njena dela nisu prošla neopažena evropskim institucijama, ali u Kaselu se vraća svojim počecima koji zahtevaju slobodu, slobodnu komunikaciju, koja je poprimila novo značenje u eri nadgledane komunikacije.

Tokom sto dana izložbe, Dokumenta će privući više od 700.000 posetilaca i ponovo će pokrenuti debatu o granicama aktuelne umetnosti. „Molimo posetioce da na miru uživaju u velikoj rasprostranjenosti izložbe, bez nametanja obaveze da se vidi i doživi sve, jer je moguće da se ne može sve pokriti”, ukazuje umetnički director festivala, Adam Zimčik, koji ističe da, prvi put u istoriji njegovog postojanja, ovaj „muzej od sto dana” se proširio na dve lokacije. Počeo je u Atini u aprilu, gde se završava 16. jula i sada, nakon što su četiri jahača završila tokom tri meseca rutu na konju od Grčke do Nemačke kako bi simbolično povezala ova dva sedišta, otvara vrata u svom tradicionalnom prostoru, Kaselu. Sa namerom da istakne vrednost grčke kulture i koliko joj duguje razvoj zapadnjačke civilizacije, u sadašnjem izdanju u nemačkom gradu mogu da se vide više od 230 dela Muzeja savremene umetnosti u Atini (EMST), četvrtina dela njihove zbirke i najvažnija dela kada je u pitanju prikazivanje sadašnjosti u Grčkoj.

Nova direktorka Dokumente, Anete Kulenkampf, poziva posetioce na izložbu želeći da ih izazove da se upitaju nad svetom kroz izložena dela. Umetnički director Adam Šimčik je sa svoje strane pozvao na „jedno putovanje po svetu moderne umetnosti modernog društva u kojem se podstiče promena perspektive i zaboravljanje onoga što je naučeno u cilju razvitka novih zajedničkih ideja”. Načelo funkcionisanja ove dokumente jeste učenje, prenošenje znanja, podvlači on, „bez učitelja, bez preovlađujuće kulture i političkih predstavnika da nam kažu kako da živimo”. Ali u Šimčekovom diskursu naslućuje se namera da se zamene te političke uvrede, u svom vehementnom govoru protiv neoliberalizma i nacionalizma, protiv diktatorskih vlada i neofašista, protiv kolonijalizacije i diskriminacije, kao i protiv nefleksibilnih limita i mentalnih ograničenja, on predlaže kroz umetnost jedno društvo bez druge norme do samoregulisane slobode, idilične u svojoj postavci i nepojmljive u realizaciji.

Uprkos jasnosti koncepta kojim Dokumenta pokušava da, kroz savremenu umetnost, podstakne društvenu debatu, opipljive stvarnosti kao što je atentat u Mančesteru, do kojeg je došlo dok su se nameštala dela u Kaselu, otežavaju razmišljanje o ovim temama. „Nesigurnost se nameće kada je društvo u krizi”, osvrće se na ovu temu na otvaranju izložbe Bonaventure Soh Bejeng Ndikung, generalni komesar Dokumente, „a teror pothranjuje nacionalizam, posebno kad se znanje u svom aktuelnom stanju pomeša sa stvarnošću, i to umetnost treba da uzme u obzir kako bi se pospešila javna rasprava.” Komesar poziva na čitanje dela kao i na aktuelne događaje koji obeležavaju puls istorije našeg vremena, „od duha antičke Grčke, koji i dan-danas živi u našoj civilizaciji”. „Hajde da učimo od Atine, prošetajmo se pred Minuhininim Partenonom zabranjenih knjiga ili Žive piramide Nemice Agnes Denes, u kojoj rastu biljke koje trajno menjaju umetničko delo i prošetajmo se Dokumentom kao u nekom prostoru gde ne znamo, tom prostoru gde su pobeđeni stereotipi i predrasude.”

Na Fridrihplacu u Kaselu na istom mestu u kojem su 1933. na otvorenom nacisti spalili oko dve hiljade knjiga u okviru takozvane Akcije protiv antinemačkog duha, Partenon zabranjenih knjiga prima posetioce  i otvara vrata delima 160 umetnika do 17. septembra. Što se tiče Španije, ističe se projekat The place of the thing dramskog umetnika Rogera Bernata, koji namerava da pošalje iz Atine do Kasela „kamen zakletvi” pred kojem je započeto suđenje Sokratu 399. godine kao i umetnika iz Alikantea, Danijela Garsije Anduhara, uz promišljanje javnog prostora na račun tradicionalne fešte Las Fallas u Valensiji, osmišljeno kao veliki pirotehnički spektakl.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/a8wT30cVhyR
Autorka teksta: Rosalija Sanćes

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Nakuri, reperka iz Kostarike koja vraća hip hop aktivističkim korenima

Može ponekad da deluje da u mejnstrim hip hopu preovladavaju priče o kolima, nakitu i životu na visokoj nozi, ali postoji duga tradicija aktivizma u ovom žanru. U Latinskoj Americi, novi talas repera beleže ovu istoriju i koriste svoju muziku kao snagu za promenu.

Nakuri (Nakury) je jedan primer toga, umetnica iz Kostarike koja radi na tome da osnaži mlade žene kroz muziku, brejkdens i radionice. Zbog visoke stope nasilja nad ženama i preovladavanja mačističkih stavova kroz Centralnu Ameriku, Nakuri je bila inspirisana da repuje po vlastitom iskustvu i verovanju da umetnost može da doprinese promeni. Nakon što je brzo postala popularna u regionu, sada je objavila album pod nazivom Via.
Rođena kao Nataša Kampos u porodici srednje clase, Nakuri se ne uklapa u arhetip repera. Pod pritiskom svojih rođaka, često je učestvovala u izborima za mis i radila kao model, pre nego što je odlučila da joj je hip hop bio bitniji od udovoljavanja svojoj porodici. „Učestvovala sam na takmičenjima sa ofarbanom kosom, ekstenzijama, noktima, štiklama… a ono što sam htela da radim jeste da se bavim brejkdensom”, kaže Nakuri. „Kada sam imala 18 godina, ušla sam u izbor za Mis Kostarike i sve je bilo isto sranje. Posle toga sam digla ruke i odlučila da nikada više neću nositi cipele na štiklu u životu.”

Osim što je mladoj Nakuri hip hop kultura omogućila da se izrazi, pokazala se i kao beg od nasilnog života u kući. Najpre su joj grafiti pružili izvesnu slobodu. „Bežala bih od nasilja u mojoj kući”, kaže ona. „Patili smo mnogo od kućnog nasilja i crtanje je bio moj način da pobegnem od toga.”

Od grafita do brejkdensa i na kraju repovanja, Nakuri je našla inspiraciju u hip hop kulturi i iskustvima koja joj je ta kultura donela. Tvrdi da je pisanje poezije i tekstova zaslužno za njenu spososbnost da prevaziđe situaciju u kojoj se našla i da preuzme kontrolu nad svojim životom. Nakuri sada radi na tome da učini druge žene Centralne Amerike dovoljno samouverenim kako bi se izrazile, žene koje možda izlaze na kraj sa svojim sopstvenim nasilnim situacijama ili pritiskom da se uklope. „Jedan od glavnih razloga zašto ove devojke ne mogu da budu umetnice jeste zbog njihovih porodica. To je ono što se dogodilo u mom životu”, kaže ona. „To što ja mogu da se obratim ovim devojkama i da učinim da shvate šta one mogu da urade jeste još jedan način da ih nadahnem.”

Godine 2015. Nakuri se povezala sa drugim umetnicama, uključujući Rebeku Lejn, Odri Fank i Nativu, i otišla na turneju po Centralnoj Americi i Meksiku, a druga turneja sa Rebekom Lejn se održala 2017. Nakuri veruje da je muzika odličan način da se proširi poruka, ali takođe nalaze vremena da održe radionice za žene dok su na turnejama. Sve turneje i događaje organizuju one same, što umetnicama daje slobodu da rade šta žele i tako čuvaju muziku van dohvata ruke industrije. „Želimo da same priređujemo stvari za sebe”, rekla je Nakuri. „Ne čekamo na neki veliki festival da nas pozove da sviramo ili diskografsku kuću da potpiše ugovor sa nama. Mi to radimo jer želimo i jer nam je to potrebno.”

Ovaj osećaj nezavisnosti provejava kroz sve što Nakuri radi, i ona to želi da prenese svojoj publici. Reperka kaže da nije suština samo u razbijanju polnih stereotipa i očekivanja, već i u ponovnom promišljanju mogućnosti u Centralnoj Americi. „Društvo vam kaže da ne možete da promenite svoju situaciju. Kažu da ne možete da radite ono što hoćete zato što morate da radite osam sati dnevno”, kaže ona. „Sve ove informacije deo su kolektivnog nesvesnog i vode prema nedovoljnom razvoju u našim zemljama.”
Za Nakuri, njena muzika je oblik direktnog delovanja kojem je cilj da ljudi ponovo razmotre šta mogu da urade sa svojim životima. Dok protestni pokreti kao što je Ni Una Menos skreću pažnju na nasilje nad ženama u Latinskoj Americi i na kampanje za promene, Nakuri vidi umetnost kao delotvorni deo borbe i onaj koji može brzo da prenese ideje.

„Političke reforme su dostignuća društvenih pokreta”, kaže ona. „Kao umetnici, imamo priliku da obezbedimo kreativne prostore gde možemo da oslobodimo svoje misli, da raspravljamo i čak artikulišemo aktivizam.”

Nakuri zna da ako želite da ljudi razmišljaju, ono što govorite mora da bude nešto sa čim će moći da se povežu. Kaže da su njeni tekstovi pesama važniji njenim fanovima od pop pesama o životu u inostranstvu. „Pevamo iz našeg konteksta u Centralnoj Americi, upućujući na stvari koje se dešavaju u našim životima i našoj zajednici”, kaže ona. „Ljudi iz čitavog sveta se positovećuju sa našim porukama zato što delimo našu stvarnost umesto što bismo stvarali romantičnu fikciju uspeha.”

Bio je to dug put za Nakuri koji govori o svemu onome što ona danas radi. Postoji novi album, turneja koja sledi, i hiljade novih fanova, uključujući i one koji su pokušali da je obeshrabre od zamisli da postane umetnica na samom početku. „Sada moja porodica nekako voli tu muziku, slušaju je, ali svi oni misle da sam potpuno luda”, kaže ona sa uvrnutim osmehom.

Nakon što je pridobila najtvrđu publiku, Nakuri se uzda u budućnost. „Vidim da se žene Centralne Amerike sve više i više trude da pojačaju našu ulogu kao onih koje donose odluke u društvu”, kaže ona. „Smena paradigmi se približava, počevši od naših svakodnevnih života.”

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/h4nN30cdVGv
Autor teksta: Džek Gaj

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić