Jedinstveni glas Lintona K. Džonsona

Poznat kao „jedan od najistaknutijih crnih pesnika u svetu”, Linton K. Džonson je nedavno u svojoj zemlji dobio počasni doktorat iz književnosti, na Univerzitetu Rodos. Džonson se pridružio organizaciji Black Panthers dok je još išao u školu, a njegovo pisanje je politički obojeno, dok se pretežno bavi stvarnošću afričko-karipskog života u Ujedinjenom Kraljevstvu.

„Pisanje je bilo politički čin, a poezija kulturno oruđeˮ, izjavio je u intervju iz 2008. godine, opisujući motivaciju za svoj rad, čiji je ritmički stil 2002. godine učinio da postane drugi živi (i prvi crni) pesnik, čija je dela objavila svetska izdačka kuća Penguin u seriji Penguin’s Modern Classics. Korišćenje jamajčanskog slenga i izbegavanje standardizovanog engleskog, još jedna je karakteristika njegovog stvaranja, koja se ogleda u albumima poput: Voices of the Living and the Dead (1974), Dread Beat an’ Blood (1975) i Inglan is a Bitch (1980).

Pored pokretanja svoje muzičke izdavačke kuće 1981. godine, LKJ Records, osamdesetih je takođe radio kao novinar u Race Today Collective, sa sedištem u Brikstonu (London) i kao reporter za Kanal 4, u TV seriji The Bandung File. Uprkos tome što su Mail&Guardian prve novine koje su intervjuisale Džonsona čim je došao u Britaniju, izjavio je: „Iscrpljen sam od intervjua. I juče sam satima bio na aerodromu, tako da hajde da požurimo sa ovim.ˮ Ceremoniji u čast ovog pesnika, prethodile su svečane večeri u novosagrađenom Nacionalnom engleskom književnom muzeju, u Grahamstown-u. Uz Džonsona, nastupio je pesnik Lesego Rampolokeng, kao i drugi univerzitetski akademici i pesnici inspirisani ”prvim svetskim regeomˮ. Ovaj događaj je nesumljivo doprineo njegovom iscrpljenju.

Iako je bio nestrpljiv zbog predstojećeg intervjua, Džonson je sa nama podelio svoje misli o prihvatanju doktorata, policijskoj brutalnosti, pokretu #FeesMustFall, kao i polaganju nade u mlade iz Južne Afrike.

Pitanje: U svom govoru povodom odbrane doktorske teze, rekli ste: „Bez obzira na polemiku koja se vodi u Oksfordu oko statue bivšeg premijera Sesila Rodosa i ogorčenje koje izaziva u mladima i u drugima koji ga ne vole, bilo bi nepristojno da ne prihvatim počasni stepen od ugledne institucije kao što je Univerzitet Rodos.ˮ Da li je postojao trenutak u kom ste razmišljali: da li bi trebalo da prihvatim ili ne?

Odgovor: Oko deset sekundi mi je prolazila misao: „Da li je ovo propagandna svečanost?ˮ Ali onda sam bio veoma srećan kada sam čuo da su prethodni počasni doktorati dodeljeni ljudima kao što su Hju Masekela, Abdula Ibrahim i Mirijam Makeba. Kada sam to čuo, pomislio sam: „Pa, ako Bob Dilan može prihvatiti Nobelovu nagradu za književnost, zašto ja ne bih mogao da prihvatim počasni doktorat?ˮ

Pitanje: Kako se osećate povodom dodeljivanja ove počasti?

Odgovor: Osećam se veoma počastvovano, znate. Ovakve stvari su dobre za ego – kada dostignete određene godine, možete reći: „Pa dobro, bar neko može prepoznati moj rad.ˮ

Pitanje: Bez obzira na ego, sigurno ovakav događaj pomaže da zadržite svoje ime u javnosti.

Odgovor: Pa ne znam baš puno o tome. Imao sam radionice sa osnovcima 2015. godine u muzeju Lutuli. Bilo je tri autobusa dece iz kraja. Razgovarali smo o poeziji i o mojim pesničkim počecima. Zatim smo imali sesije čitanja, gde sam čitao deo svog opusa, ali i deca su čitala svoje radove. To je bilo jedno od najboljih iskustava u mom životu. Neka deca su pisala poeziju na engleskom, ali većina njih je pisala na svom maternjem jeziku. Nisam razumeo mnogo toga – osim objašnjenja koja su dali – ali, za mene, jedan od najvažnijih kriterijuma za dobru poeziju jeste autentičnost glasa. A ovi mladi ljudi su govorili svojim glasom, a ne glasom za koji bi pretpostavili da bi zvučao poetski.

Pitanje: Koliko je važna ideja mladih ljudi koji se izražavaju na svom jeziku?

Odgovor: Veoma je važna. Kao što sam rekao, najvažniji kriterijum za dobru poeziju odnosi se na jezik i na autentičnost glasa. To je prirodno, spontano i nema drugih uticaja. Kako bih rekao… Stvarno je.

Pitanje: Većina vaše poezije govori o vašem iskustvu kao pripadniku crne rase. Sonny’s Lettah, na primer, govori o agresiji koju podstiče država protiv crne rase. Imajući u vidu skriveni način na koji se policijsko nasilje nad crncima nastavlja…

Odgovor: Pošto živim u Engleskoj, moja poezija govori o mom iskustvu tamo. Čitav deo moje generacije kriminalizovali su rasistički policajci. Isto to se i sada dešava. U moje vreme postojao je Sus Law, koji je omogućavao policiji da traži i uhapsi ljude zbog sumnje da su prekršili zakon o nehumanom poslu iz XIX veka. I danas ih zaustavljaju i traže. Imam unuka, od dvadesetak godina, koji je nebrojano puta zaustavljan od strane policije zbog pretresa. Tako da, neke stvari su se promenile u Engleskoj – više nismo marginalizovana zajednica – ali neke stvari se uopšte nisu promenile, kao što je naš odnos sa policijom i pravosudnim sistemom.Kada govorimo o Americi, uprkos činjenici da su imali crnog predsednika (što je bio izvanredan uspeh od istorijskog značaja), postoji i čitav pokret #BlackLivesMatter, koji odgovara načelima nekadašnjeg Black Panther-a.

Pitanje: Šta mislite o lokalnom pokretu #FeesMustFall?

Odgovor: Podržavam svaki takav pokret, jer dok sam išao na fakultet primao sam stipendiju. Međutim, to je bila skromna stipendija, tako da sam morao da radim nekoliko sati dnevno. Bio sam mlad, porodičan čovek, pa sam morao da se bavim raznim poslovima: radio sam na gradilištima i radio sam mnoge druge poslove koji su me izdržavali. Zato verujem u taj pokret. Privatizacija znanja je odvratna.

Pitanje: Posećivali ste Južnu Afriku relativno često od 1994. godine. Koje promene ste primetili?

Odgovor: Ono što primećujem jesu mladi ljudi. Daju nam nadu za budućnost. Izgleda da su mladi ljudi veoma samouvereni, sigurni, inspirišu i pružaju nadu. Znam da Južnoafrička republika i dalje ima mnogo problema, ali, kao i sva postkolonijalna društva, to su stvari koje se obično događaju. Postoji istorijski obrazac ovih problema u svim postkolonijalnim društvima, iako znam da Južnoafrička republika nije postkolonijalno društvo u tom smislu. Ali ono što mi daje nadu je način na koji se mladi ljudi ponašaju. Njihov čitav govor tela odiše samopouzdanjem i to je važna stvar za mene. Daje mi nadu.

***

Pročitaj u originalu: https://mg.co.za/article/2017-04-28-00-humbled-lkj-true-to-his-voice
Autor teksta: Karl Kolison (Mail&Guardian)

Prevela sa engleskog: Marija Vlajković

Intervju: Karl Uve Knausgor o knjigama i piscima

Pisac šestotomnog autobiografskog romana Moja borba i najskorijeg dela Jesen, Karl Uve Knausgor, govori o tome kako se drži podalje od kriminalističkih romana. „Kriminalističke romane čitam samo kada se osećam potišteno, zato pokušavam da ih izbegnem.”

Pitanje: Koje knjige se trenutno nalaze na Vašem noćnom stočiču?

Odgovor: Na podu kraj kreveta se nalazi brdo knjiga koje želim da pročitam, knjige koje moram da pročitam i knjige za koje verujem da bi trebalo da ih pročitam. Dakle govorimo o id, ego i superego knjigama. U prvoj kategoriji možete pronaći Kareovog Noćnog recepcionera, Prirodno od Rosa Rejsina, Balkansku trilogiju Olivije Maning, Counternarratives Džona Kina i Mi Jevgenija Zamjatina. Drugoj kategoriji pripadaju tri knjige o istoriji đavola; jedna knjiga o magiji u Srednjem veku; Doktor Faust Tomasa Mana; Geteov Faust; veliki broj knjiga o Rusiji. A u superego gomili, koja je ista godinama pronaći ćete knjige Adorna, Hajdegera i dela o ranoj grčkoj filozofiji.

Pitanje: Koja je poslednja izvanredna knjiga koju ste pročitali?

 Odgovor: Jezerce od Kler-Luiz Benet.

Pitanje: Šta utiče na odluke o izboru knjiga koje čitate? Preporuke usmenim putem, književne kritike, prijatelj u koga imate poverenja?

Odgovor: Ne! Ja se vodim pohvalama na poleđini knjige. Šalim se. Imam neke prijatelje, uglavnom su to pisci ili urednici, u čije preporuke slepo verujem. Postoje i neki kritičari u koje se uzdam, ali ne mnogi.

Pitanje: Koja je najzanimljivija stvar koju ste nedavno saznali iz knjige?

Odgovor: Kada nešto ugledate, informacija teče iz oka u zadnji deo mozga. Zanimljivo je da više informacija ide u suprotnom smeru, što znači da vidimo to što mislimo da vidimo, a stvarni proces uključuje oči i zapravo ispravlja ono što već postoji. Uvek sam mislio da se nešto slično dešava! Ali to sam potvrdio u knjizi Mozak: tvoja priča Dejvida Iglmana. Nedavno sam je kupio na aerodromu i nisam prestao da je čitam dok nisam stigao kući pet sati kasnije. Takođe sam saznao da vid kao proces uključuje celo telo i sva ostala čula, to nije apstraktan čin, već veoma fizički, i da posmatrane stvari dolaze do mozga sa zakašnjenjem, tako da praktično živimo u prošlosti. Sve što vidimo se već desilo. I najzad da postoji neurološko objašnjenje za osećaj proticanja koji nam je svima poznat, kada se toliko unesemo u nešto da zaboravimo na vreme i na to ko smo: u stanju protoka, smanjuje se aktivnost u frontalnom režnju, skoro se gasi, a upravo se u frontalnom režnju nalazi deo za apstraktno razmišljanje, planiranje budućih radnji i samosvest. Drugim rečima, sve ono što nas čini ljudima, i to u potpunosti ima smisla: izgubite se i prepustite stanju istinskog postojanja, poput životinje, tada pripadate svetu, a ne sebi.

Pitanje: Koji ste klasik nedavno pročitali prvi put?

Odgovor: Ne čitam mnogo u poslednje vreme, ali pre nekoliko godina sam gledao intervju na televiziji sa bivšim sekretarom Nobelovog komiteta, Horasom Engdalom, u kome je govorio da se nalazi u dubokoj krizi, svuda je tama, i da mu je jedna knjiga pomogla da se izbavi. U pitanju je Turgenjev roman Skice lovca. Kupio sam ga, pročitao i u potpunosti razumeo na šta misli. Veoma je jednostavan, nema narativnu strukturu, gotovo nimalo psihologije, samo kratki uvidi u život i prirodu, ali evocira osećaj postojanosti, u isti mah je ključan i miran, intenzivan i spokojan. U pitanju je knjiga koja pruža nadu. Mislim, svima nama. Uf, ne mogu da objasnim u potpunosti, pročitajte knjigu i sami se uverite!

Pitanje: Koji su Vaši najdraži norveški pisci?

Odgovor: Tarjej Vesos je napisao najbolji norveški roman svih vremena, Ptice, izvanredan je u potpunosti, proza je tako jednostavna i suptilna, a priča je toliko potresna da bi se zasigurno svrstala u najveće klasike prošlog veka da je napisana nekim od većih jezika. Knut Hamsun piše na čaroban način, njegove rečenice sijaju, mogao bi da piše o bilo čemu i da to oživi. Što se tiče savremenih pisaca, Ture Erik Lund mi je zasigurno najdraži. Takođe jako volim i Ingvid Burki, njena nova knjiga je remek-delo, i takođe Štajnara Upstada, Katrin Knudsen, Kristin Nes i Jona Fosea, između ostalih.

Pitanje: Koji su to pisci — romanopisci, dramski pisci, kritičari, novinari, pesnici, koji trenutno stvaraju, a kojima se najviše divite?

Odgovor: Peter Handke, V.S. Najpol, Svetlana Aleksijevič, En Karson, Ben Markus, Kazuo Išiguro, Kormak Makarti, Laš Noren, Rebeka Solnit, Džon Džeremaja Salivan, Megi Nelson, Peter Sloterdijk, da spomenem samo nekoliko drugačijih.

Pitanje: Koja Vas je knjiga poslednje nasmejala?

Odgovor: Moje nagrade od Tomasa Bernharda. Nedavno sam je pročitao u kafiću i nebrojeno puta sam se grohotom smejao, a ja se retko kada smejem. To je jedna neverovatno duhovita knjiga. Jedina druga knjiga uz koju sam se toliko smejao, bila je Smrt na kredit od Selin. Ne znam zbog čega mi je toliko smešna njihova eskalirajuća mizantropija, ali možda je to zbog toga što su u pravu, a ako su u pravu, jedina stvar koju možete da uradite povodom toga je da se smejete.

Pitanje: Poslednja knjiga koja Vas je rasplakala?

Odgovor: Ne čini zlo, Henrija Marša.

Pitanje: Koje žanrove izbegavate?

Odgovor: Kriminalističke romane čitam samo kada se osećam potišteno, zato pokušavam da ih izbegnem.

Pitanje: Kako volite da čitate? Štampane ili elektronske knjige? Jednu po jednu knjigu ili više istovremeno? Ujutru ili uveče?

Odgovor: Postoji u meni taj protestantski unutrašnji glas koji mi poručuje da je čitanje lenjost, i da zaista moram da radim, tako da jedino čitam uveče, kada sam toliko umoran da se nikada ne sećam šta sam pročitao prethodnog dana, ili kada putujem. Unutrašnji glas nikada nije ni pomislio na elektronske knjige.

Pitanje: Kako raspoređujete knjige?

Odgovor: Samo ih stavim na police. Imam loše pamćenje i veliki broj knjiga, koje se nalaze u četiri male kuće, tako da dosta vremena provodim tako što lutam i tražim knjige. To bi moglo da bude iritantno, ali takođe ima neke prednosti. Često se iznenadim i obradujem kada pronađem interesantne knjige za koje nisam ni znao da ih posedujem.

Pitanje: Koja bi knjiga iznenadila ljude kada bi je pronašli na Vašoj polici?

Odgovor: Verujem da sve može da bude korisno za moje pisanje, tako da veliki broj knjiga kupujem nasumično, o temama za koje smatram da ih jednog dana mogu pretočiti u roman. Primer je knjiga o nauci u Kini od 1500. do 1900. godine. Pak, nisam je još uvek pročitao. Ako je pročitam, plašim se da će nestati moj san o pisanju sjajnog romana o Kini.

Pitanje: Koja je najbolja knjiga koju ste dobili na pokon?

Odgovor: Kada sam imao deset godina, majka je došla kući i donela Čarobnjaka iz Zemljomorja Ursule K. Legvin. Obožavao sam je, čitao je mnogo, mnogo puta tokom godina i mislim da je promenila nešto u meni. Veoma me je ganula i sećam se da sam pomislio da i ja želim da tako ganem nekoga. Ponovo sam je pročitao pre nekoliko godina, i dalje mislim da je sjajan roman.

Pitanje: Ko Vam je omiljeni fiktivni junak ili junakinja? A Vaš anti-junak ili zlikovac?

Odgovor: Vrlo sam povodljiv i moj život je ispunjen likovima iz romana čijim stopama koračam. Prvi je iz romana koji mi je otac dao, knjiga je bila iz pedesetih, a protagonista tako dobar dečak, živeo je bez oca, a majka mu je bila bolesna, pretpostavljam da je umirala i on se starao o njoj. U školi ga je maltretirala banda užasnih i surovih dečaka i nepravda situacije u kojoj se zatekao je duboko uticala na mene, toliko duboko da sam postao hrišćanin, kao i on, pokušavao sam da ubedim prijatelje da ne psuju i da prestanu da kradu jabuke, sećam se toga. Deset godina kasnije, pročitao sam Bele crnje Ingvara Ambjornsena. Protagonista je dosta duvao, pa sam i ja počeo, što je u mom uvrnutom tinejdžerskom umu donekle predstavljalo čin slobode. Moj prvi dodir sa ljubavlju i njeno razumevanje došlo je od književnog lika, poručnika Glana, protagoniste romana Pan Knuta Hamsuna. Pročitao sam ga sa šesnaest godina i postao opsednut njime. Nije to bilo naročito zdravo poistovećivanje. Poručnik Glan je bio jedan veoma romantičan, narcisoidan i osamljen čovek koji se upucao u nogu da bi ostavio utisak na ženu koju je voleo. Spasao bih sebe mnogih nevolja da nisam pročitao tu knjigu.

Pitanje: Kakav ste bili čitalac kao dete? Koje dečje knjige i pisci su na Vas ostavili najjači utisak?

Odgovor: Kao dete sam čitao apsolutno sve na šta sam nailazio. Brat i ja smo sa majkom išli u biblioteku jednom sedmično i uglavnom sam se vraćao noseći dve kese knjiga, koje sam čitao tokom sedmice. Najviše sam voleo francuske romane poput Tri musketara, Grof Monte Kristo, Put oko sveta za osamdeset dana, Tajna ostrva i Mihail Strogov (Carev glasnik). Ali sam takođe voleo i biografije poznatih ljudi, uvek bih plakao kada bih ih završio, pošto su bili mrtvi, čitao sam na primer o Helen Keler, Florens Najtingejl, Jovanki Orleanki, ili o Tomasu Alvi Edisonu, Voltu Dizniju, Henriju Fordu, Vinstonu Čerčilu, Luju Armstrongu. Knjige o Robinu Hudu su me intrigirale, kao i o Kralju Arturu, ali takođe i knjige o Rimskom carstvu, i putovanjima Marka Pola u Kini. Knjige o jedrenjacima su me fascinirale, čak sam kada sam imao devet ili deset godina pokušao da napišem jednu, a tu je naravno i Ostrvo s blagom kao i sve ostale knjige Roberta Luisa Stivensona. Pošto nisam znao ništa, čitao sam Gospođu Bovari, kako je trebalo da je napiše Žil Vern, Crveno i crno kao da je bilo delo Aleksandra Dime. Takođe sam se bacio na dvotomnu biografiju Lava Tolstoja, koju je napisao Henri Trojat, jer se nalazila na polici kod kuće, iz istog razloga sam čitao braću Hardi, blizance Bobsi, kao i Nensi Dru. Međutim, nisam mogao da razumem mnogo o Tolstojevom životu, ali to nije zaista bilo važno, glavna ideja je bila da nestanem unutar drugih svetova i mesta, u drugim vremenima. Više nemam taj divlji poriv, osim kada čitam Rat i mir, tada ponovo imam dvanaest godina (a ako uzmemo u obzir moje loše pamćenje, mogu da je čitam iznova na svakih pet godina kao po prvi put).

Pitanje: Ako biste mogli da zahtevate od američkog predsednika da pročita samo jednu knjigu, koja bi to knjiga bila? A od premijera Norveške?

Odgovor: Svima bih preporučio da provedu leto čitajući U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, takođe i predsedniku i premijeru. Otvara svet čitaocu na način koji nije nalik bilo kojoj drugoj knjizi koju sam pročitao. Ali zamolio bih da ne odustanete nakon dva i po toma, morate da nastavite do kraja jer je poenta u nagomilavanju. Neće napraviti bolju ni inteligentniju osobu od Vas, niti većeg empatu, ali učiniće da  stvari vidite, udahnete i promislite pomalo drugačije, takođe i o sebi i time će obogatiti Vaš život i poimanje istog.

Pitanje: Organizujete svečanu večeru književnika. Koja tri pisca, živa ili mrtva, dobijaju poziv?

Odgovor: Džejms Džojs je zasigurno najintrigantniji pisac prošlog veka, ali imam osećaj da je bio dominantna ličnost, a uz samo još dva prisutna gosta, to bi verovatno imalo za ishod veče fokusirano na jednu ličnost. Stoga, da bih Džojsa učinio malo smernijim, pozvao bih Homera. Samim tim što bi se pojavio, pružio bi odgovor na homersko pitanje za sva vremena. Siguran sam da bi Homer voleo da čuje o Uliksu i o prikazanom svetu koji je za njega verovatno čudan i futurističan, ali i možda pomalo poznat. Poslednja gošća bi bila jedna od najinteresantnijih savremenih pisaca, En Karson, koja se takođe udubila u književnost stare Grčke. Uživao bih slušajući njihov razgovor, a posle izvesnog vremena, kada bih postao pripit, možda bih sa Džojsom razgovarao o odgajanju dece, sa Homerom o boji mora i sa Karson o ljubavi, što je sve, možemo se složiti, povezano sa zaslepljenošću.

Pitanje: Razočaravajuća, precenjena, zaista loša, za koju knjigu ste smatrali da bi trebalo da Vam se dopadne, a nije?

Odgovor: Ne čitam sopstvene knjige, ali ponekad moram na događajima koji se organizuju, i misli koje mi se tada vrte u glavi su sledeće: razočaravajuće, precenjeno, zaista loše.

Pitanje: Koga biste izabrali da napiše Vašu biografiju?

Odgovor: Koliko divno pitanje! Laslo Krasnahorkai, bez premišljanja, on je jedan od najoriginalnijih i najsnažnijih pisaca koji trenutno stvaraju, jedan od retkih koji poseduje sposobnost da spoznat svet pretoči u nešto drugo, a da se istina o njemu ne zagubi usput. Bilo bi uzbudljivo videti šta bi učinio od života poput mog, siguran sam da bi bio sumoran, kišovit, oskudan, dosadan, ali bi knjiga bila sve osim toga. Drugi izbor bi bila Lidija Dejvis, ona bi možda bila sposobna da prikaže srž mog života u jednoj od njenih priča od dve rečenice!

Pitanje: Šta sledeće planirate da čitate?

Odgovor: Ruski dnevnik Džona Stajnbeka.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.nytimes.com/2017/08/17/books/review/karl-ove-knausgaard-by-the-book.html

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

Huan Gabrijel Vaskes, klasik moderne latinoameričke književnosti

Huan Gabrijel Vaskes pojavio se na sceni latinoameričke književnosti relativno skoro i zato je zadivljujuće kako je autor rođen pre 44 godine u Bogoti uspeo da postane, uprkos mladosti, gotovo klasik današnje književnosti na kontinentu.

Učinio je to zahvaljujući proslavljenom romanu Zvuk stvari koji padaju (El ruido de las cosas al caer, u prevodu Ivane Nikolić, Booka, 2017), zahvaljujući kojem je dobio nagradu Alfaguara 2011. godine i sa kojim je 2014. osvojio International IMPAC Dublin Literary Award za najbolje delo fikcije.

Tako je Vaskes kao drugi autor sa španskog govornog područja, nakon Španca Havijera Marijasa, postao dobitnik međunarodnog priznanja, koje se dodeljuje delu napisanom na engleskom ili prevedenom na taj jezik, pa se tako prepoznao i trud prevoditeljke, En MekLin.

„Zvuk stvari koje padaju” se žiriju IMPAC-a ispostavio kao „magistralan književni triler koji otkriva kroz savršeno ovladavanje vremenskim linijama, spiralnim misterijama i noir paletom kako istorija baca senku na privatne živote”.

Nagrada IMPAC 2014 pridružuje se međunarodnom priznanju koje je dobio roman, preveden na 18 jezika, takođe nagrađen nagradom English Pen 2012. i nagradom Premio Gregor von Rezzori-Città di Firenze 2013.

***

Pročitaj u originalu:  http://www.sinembargo.mx/09-04-2016/1645215
Autorka teksta: Monika Maristen

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

 

Putovanje kroz evropske jezike

U Evropi se govori više od šezdeset različitih jezika. Ovaj podatak je podstakao Gastona Dorena, holandskog novinara kome su jezici strast, da istraži osobenosti svakog jezika Starog kontinenta u svojoj knjizi Lingo: „Vodič kroz Evropu za jezičkog turistu”. Prema istraživanju ovog poliglote, koji govori španski, francuski i nemački, ali zna da čita i na katalonskom, luksemburškom i esperantu, mogu se otkriti lingvističke različitosti širom kontinenta.

Kada je reč o jezicima i njihovim osobinama, najzanimljivije je da Mađari i Finci ne komplikuju sebi život upotrebom množine, dok su Španci poznati po tome da pričaju „kao iz mitraljeza’’. Čak i Doren ističe da znakovni jezik nije univerzalno razumljiv i da se suočava  sa ograničenjima sličnim govornom jeziku, kao u slučaju kada se treba sporazumeti u bučnom okruženju.

Zašto Španci govore tako brzo?

Doren daje lingvističko objašnjenje za ovaj prošireni mit.  Kako iznosi u svojoj knjizi, španski slogovi su veoma kratki. Prosečno su formirani od 2,1 fonema, što je manje od 2,7 engleskih i 2,8 nemačkih fonema. Ovo može značiti da španski govornici izgovaraju manje delova reči od Engleza ili Nemaca. Međutim, ne ogleda se brzina izgovora nekog jezika u broju fonema, već u povećanom broju slogova koji se izgovaraju u sekundi. I u ovome prednjače španski govornici, kojih je oko 400 miliona u celom svetu. Pošto imaju manje fonema u slogovima, broj slogova po sekundi se povećava.

I pored toga što pričaju brzo, Doren ih naziva „mitraljescima ’’ jezika. U ovom slučaju, objašnjenje se nalazi u dužini slogova, nečemu što jeziku donosi uniformisan ritam, koji proističe iz jednoličnog načina pričanja. Ovo se ne dešava u drugim jezicima poput engleskog ili nemačkog, koji imaju više naglašenih slogova od nenaglašenih. Zbog ovoga, oni koji ne govore španski lakše razumevaju pisani jezik od govornog, barem u slučaju kada govore ljudi kojima je španski maternji.

Finski i mađarski, bez roda i množine

I finski i mađarski dele gramatičke karakteristike koje su drugačije u odnosu na ostatak jezika. Na primer, ni u jednom od ta dva jezika nema razlikovanja roda do te mere da postoji samo jedna reč koja se može odnositi i na nju i na njega. Isto tako, nemaju množinu u nekim slučajevima. Dorenovim rečima, „zbog toga brojevi uvek prate reči u jednini (šest pas umesto šest pasa).” Ipak, finski i mađarski nemaju samo ove različitosti. Oba jezika vole sufikse i imaju osobenu sličnost u izražavanju pripadnosti. Ona se izražava sufiksom umesto glagolom. Otprilike, to bi zvučalo kao da umesto da  „imam ga” kažemo „sa mnom je”. Zbog ovih razloga, finski se smatra jednim od najlakših jezika za učenje.

Doren dodaje i jednu listu reči koje se ne mogu prevesti na drugi jezik, na primer: holandska reč uitwaaien, koja znači „način opuštanja prilikom posećivanja nekog vetrovitog mesta, često hladnog i kišovitog” ili rumunska reč omenie koja se odnosi na nekog ko je u isto vreme pristojan,  učtiv, iskren, vaspitan i ljubazan.

To mi je kao špansko selo. Relativna poteškoća učenja jezika.

Česi (ali i Srbi) koriste izraz „to je za mene špansko selo” (eso me suena a un pueblo español) kada žele da kažu da ne razumeju ni reči, kao što je u Španiji izraz „to je za mene kineski” (me suena a chino). Takvu izreku, pored Čeha imaju i Makedonci i Hrvati, što će reći  da je njima španski podjednako nejasan koliko i svahili jednom gospodinu iz Palensije. Ali teškoća nekog stranog jezika je relativna. Jednom španskom govorniku može da deluje nejasna neka češka rečenica, uzimajući u obzir da deca španski govornici počinju da govore sa četiri godine. Naravno da se to dešava svuda u svetu; maternji jezik je uvek lakši i sigurno da će nam biti teži onaj jezik koji nema nijednu sličnost sa maternjim.

Godine 2009, britansko Ministartsvo spoljnih poslova je sprovelo anketu među svojim diplomatama koji jezik je najteže naučiti. I baskijski (euskera) zauzima vodeće mesto, pre mađarskog, kineskog i poljskog. Istina je da je baskijski komplikovan. Tako su se izjasnile konsultovane diplomate, koje govore više od 26 različitih jezika. Ne postoji samo jedan faktor koji određuje složenost nekog jezika. Baskijskom nedostaje razlikovanje roda, dok 60% njegovog vokabulara dolazi iz latinskog, što dovodi do zaključka da je lakši za učenje govornicima španskog ili francuskog, odnosno govornicima jezika koji potiču od latinskog. Izgovor baksijskog je relativno lak, u poređenju sa recimo kojsanskim jezicima, afričkim jezicima koji koriste pucketanje jezika u izgovaranju fonema.

Drugačiji jezici u budućnosti

Nema sumnje da je engleski jedan od univerzalnih jezika koji se govori u velikom delu Starog kontinenta. Međutim, njegov protivnik, vrlo važan za budućnost, nalazi se van Evrope: mandarinski kineski. Oba jezika se smatraju teškim: engleski vokali i tonovi mandarinskog; neobično pisanje u engleskom i kompleksno kinesko pismo. Ipak nije sve toliko komplikovano. Oba jezika imaju malo nastavaka za imenice i glagole u poređenju sa mnogim jezicima koji imaju veliki broj konjugacija (promena). Kineski ne koristi klikove, ali je tonski jezik, tako da se značenje jedne reči menja u zavisnosti od tona u kom se izgovori slog, što predstavlja zbrku za govornika španskog ili govornika nekog drugog jezika koji nije tonski. Povrh svega, kineski pravopis, zasnovan na ideogramima, veoma je složen. Ovo objašnjava zašto se izraz „zvuči mi kineski” i slični izrazi koriste kod  Rusa, Poljaka, Grka, Hindusa, Jevreja, Mađara da bi se označilo nešto nerazumljivo.

Grafikon ispod je adaptacija onog koji je Frenk Džejkobs napravio za sajt Big Think i zasnovan je na nenaučnoj, ali sjajnoj ideji:  ući u trag rečenicama koje su nerazumljive, da bi se pronašao najteži jezik… za ostatak sveta. Englezi kažu „zvuči mi grčki” kada ne razumeju nešto, dok Arapi vole da kažu „to mi je kao hindi”. Najteži jezik bi bio kineski i na njemu kažu „jezik neba”, ako žele da kažu da ne razumeju ni reč.

grafikon

Bez sumnje, jezik koji ne deluje kao da će biti jezik budućnosti jeste esperanto (za koji je planiran da bude najrasprostranjeniji na svetu, sa najvećim brojem govornika). Ipak, ideja o jednom jeziku na kom bismo se svi sporazumevali nije ispunila željena očekivanja. Doren se priseća kakav je tačno ovaj jezik koji nije najbolje rešenje za skupinu kontinentalnih jezika.

Kako bi definisao poziciju ovog univerzalnog jezika, Doren koristi, sa izvesnim sarkazmom, izmišljeni termin esperanto u značenju  „onaj koji je imao nadu, ali ju je izgubio’’. Reč  u takvom značenju  savršeno prikazuje raspoloženje većine govornika esperanta.

***

Pročitaj u originalu: https://www.cookingideas.es/viaje-lenguas-europeas-20170505.html
Autor teksta: redakcija

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Femina, autentični ženski zvuk iz Patagonije

Fémina je eklektični bend iz Patagonije koji slobodno pliva između kumbije, kandombea, rumbe, fanka, regea, ćakarere, sambe, roka i bolera. Ovaj trio koji čine Sofija Truko (glas, gitara, ronroko), Klara Miljoli (glas) i Klara Truko (glas, perkusije) počinje 2004. godine da piše rep stihove na španskom, kao i subverzivne tekstove pesama, u kojima se suočavaju sa različitim društvenim pitanjima.

Vrenenom je grupa pridruživala različite elemente svojoj zvučnoj DNK koji hrane njihove kompozicije. Sada, nakon što su objavile dva studijska albuma (Deshice de mí, 2011 i Traspasa en 2014), njihovi nastupi uživo stapaju poeziju i brejk bit, sa teatralnim interpretacijama i ritmovima koji vuku korene iz različitih geografskih širina.

U nastavku pročitajte kratak intervju sa devojkama poreklom iz mesta San Martin de los Andes u Argentini.

Nastup benda Fémina na KEXP

 

Koliko mislite da poštanski kod utiče na muziku koji pravite? Mislite da vaše poreklo koje vodi iz San Martin de los Andes utiče na to da budete bend koji spaja tolike žanrove?  

Naravno, obožavamo našu zemlju i odande dolazi deo narodne ili folklorne muzike. Ali uvek smo bile u potrazi za još nečim, za novim zvucima. Iz nekog razloga smo završile živeći u Buenos Ajresu toliko godina, kako bismo se nahranile i tom energijom. Kako jedno mesto tako i drugo imaju udela u našem umetničkom i ličnom obrazovanju, otud mešavina stilova.

 

Uživo izvodite pesme i sa plesnim tačkama, kao što je brejkdens, kako je do ovoga došlo u bendu Femina?

Dolazimo iz sveta plesa, pozorišta i plastičnih umetnosti (svaka od nas se razvijala na nekom od ovih polja), dok se nismo u potpunosti posvetile muzici. Obrazovale smo se kroz različite discipline i danas smo veoma zahvalne na tome, jer je to ono što hrani muziku i proširuje je kako ne bi bila samo zvučno putovanje. Ono što želimo da iskažemo činimo kroz zvuke, gestove, pokrete, teksture, boje i odeću: želimo da se uključe sva čula. Tako to biva kod nas, prirodno, takve smo oduvek bile.

 

U početku ste bile pod velikim uticajem nadrealne poezije pesnika kao što su Alehandra Pisarnik, Oliverio Hirondo i Roberto Huaros, kako ste preoblikovale te uticaje da funkcionišu u kontekstu hiphopa?

Na početku smo htele da se bavimo repom, jer smo to slušale bez prestanka, transkribovale smo tekstove repera koji su nam se sviđali, kako bismo ih naučili i vežbali različite metrike. Dok smo komponovale naše pesme, počele smo da pišemo rime sa tehnikama nadrealističkog stila, po principu vežbe, igre, kako bismo otvorile različite lirske mogućnosti. Mnogo čitamo poeziju, ona nam bogati  jezik i preciznost da se izrazimo određenim rečima.

 

Teme Femine govore o tome šta se dešava ženama koje nisu feministkinje. Kakvo je vaše mišljenje o feminizmu kao stavu pred životom?

Osećamo se kao glasnogovornice mnogih žena koje se poistovećuju sa onim što govorimo. Imamo sreću da raspolažemo prostorom i platformom da to radimo i istovremeno da nas slušaju. Govorimo o ženi jer to očito jesmo, kao žene nosimo u krvi i ćelijskoj memoriji godine i godine istorije u kojoj je ženski rod mnogo patio i i dalje pati. Govorimo uvek iz ljubavi i iz hrabrosti… prema ženama, naravno, i prema čovečanstvu uopšte.

femina1

Fotografija preuzeta sa sajta: http://mybeautifulair.com

Solo gitare u pesmi “El Guacho” je mnogo dobar. Koji su gitaristi najviše uticali na vas?

Ima toliko neverovatnih gitarista, na prvu loptu mi padaju na pamet Ves Montgomeri, Pako de Lusija, Hendriks, Džek Vajt, Ali Farka, Gran Flako Spineta, Peti Smit, Pi Džej Harvi, u poslednje vreme mi se mnogo sviđa kako svira Sen Vinsen.

 

Šta mislite, po čemu se razlikuju vaš debi album Deshice de mí y Traspasa?

Traspasa ima čvršći zvuk, definisaniji. Na albumu Deshice de mí smo još uvek tražile kako da zvučimo, koje instrumente da koristimo, itd. Takođe, na albumu Traspasa smo imale konsolidovan bend, sve zajedno smo radile na aranžmanu. Međutim, za Deshice smo zvale različite muzičare da dodaju nešto svoje i komplementiraju zvuk, ali smo na produkciji radile usput.



Išle ste na turneju po Evropi i sada posećujete SAD prvi put. Kako vašu muziku doživljavaju ove dve tako različite publike?

Bile su to dve potpuno drugačije turneje. Takođe smo bile u Meksiku prošle godine, ali ovo je prva kompleksna turneja. Za početak, svirale smo na mnogo world music festivala, gde su ljudi spremniji da slušaju. Na drugim turnejama bili su to manji nastupi, u barovima, improvizovani. Ovog puta, u SAD osetile smo se udobno, ljudi su odgovorili otvoreno i ljubazno.

Ako je nešto postalo uobičajeno poslednjih godina, to je snaga žene u celoj Latinskoj Americi, ima sve više žena koje prave neverovatnu muziku. Da li se osećate kao deo jednog takvog pokreta?

Da, naravno, mi smo tri žene koje rade/zvuče za to već 12 godina! Mnogo je dobro što se to dešava, očito je jedna takva potreba izašla na svetlo, eksplodirala je. I ima još prostora da se dešava, prostor koji smo vremenom stvarale. Mnogo je važno. Moć žena je zakon!

 

Za koje elemente vaše muzike biste rekli da su inovativni u globalnom muzičkom kontekstu?

Upravo ono o čemu smo ranije pričali, jedinstvo različitih formi da se izrazi ista stvar. To kako izlazimo da pevamo naše pesme, zato stalno insistiramo na tome da se ne slušaju samo diskovi, već da se ljudi približe da podele koncert sa nama. Jer je to jedno dobro putovanje, kako kaže prva pesma sa albuma Traspasa. Kao i to kako stapamo stilove i zvukove sa rečima koje biramo, koje ponekad mogu da budu vrlo složene i duboke, a nekad vesele, radosne i jednostavne.


Koji su planovi za bend kada se završi turneja? Završavate li treći studijski album?

Već imamo nacrt, pre-produkciju. Sada je došao trenutak da odlučimo kako će zvučati, ko će ga producirati. Već smo snimile neke stvari sa raznim prijateljima producentima, ali tražimo producenta koji će da obradi ceo disk. Zamisao je da se u korenu vratimo onome kako je Femina počela tamo oko 2004. združujući digitalne zvuke sa našim instrumentima i da nastavimo da otvaramo mogućnosti zvuka.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/femina-argentina
Autor teksta: Visente Hauregi

Prevela i prilagodila: Tamara Nikolić

Elena Ferante: „Pisanje je nepravedno prisvajanje”

Romane Elene Ferante izdaje Booka, pronađite više informacija o prvom i drugom delu tetralogije na njihovom sajtu. Prevod trećeg dela očekuje se u januaru 2018.

***

Odlučila je da nestane bez traga. Lila se nikome nije javila, jednostavno se izbrisala preko noći: ispraznila je ormane, isekla svoj lik sa fotografija, nije ostalo ništa. Njena bliska prijateljica iz detinjstva, spisateljica Elena Greko, Lena, jedina je spremna da joj protivreči odlučnošću, besom i hrabrošću za koju su sposobne samo žene, u nastojanju da ne dozvole onoj drugoj da istera svoje. Tako počinje tetralogija Dve prijateljice koja je pretvorila tajanstvenu Elenu Ferante u međunarodni književni fenomen.

Storia della bambina perduta (Priča o izgubljenoj devojčici) stavlja tačku na gotovo dve hiljade stranica ove sage u kojima Lena, pripovedačica, do detalja iznosi priču o svojoj mamljivoj drugarici koja je iznebuha nestala i pokriva gotovo šest decenija njihovog života: od posleratnog Napulja gde su obe odrasle, do gotovo sadašnjeg trenutka. Obe žene prati veliki repertoar likova iz naselja i pozadine italijanske istorije druge polovine XX veka. Dve prijateljice nastavlja tradiciju romana iz devetnaestog veka (Balzak, Ostin, Zola), ali u isto vreme predstavlja veoma moderan roman po stilu i surovoj iskrenosti, ukazuje italijanska izdavačica za Ferante, Sandra Ocola.

Američki kritičari slave Elenu Ferante kao novu Elsu Morante, proglasivši je najboljom italijanskom spisateljicom svoje generacije, a grozničavost koja okružuje ovu autorku preplavljuje biblioteke i aerodrome. Ali Ferante drži u tajnosti svoj identitet od kako je 1992. objavila svoj prvi roman, El amor molesto (Uznemirujuća ljubav). Ocola, koja radi na izdavanju njenih dela odonda, priznaje da joj ovo komplikuje posao. Sada, uprkos slavi i prestižu koje Ferante uživa, stvari se nisu promenile: uz napor da nestane, sličan Lilinom, junakinje njenog romana, krije se iza pseudonima, ne ustupa intervjue uživo nikome izvan njenih izdavačkih kuća, čak ni telefonom, i nikad nije promovisala svoje knjige, niti je nudila javna čitanja. U književnim krugovima spekulacije u vezi sa njenim pravim identitetom ukazuju na napuljskog pisca Domenika Starnonea ili na to da se iza Ferante krije par (sâm Stranone i njegova supruga, prevoditeljka Anita Raha), nešto što se više puta opovrgavalo. Ferante pravi izuzetak i pristaje da putem imejla odgovori časopisu Babelia na niz pitanja. Njena agentkinja upozorava da pitanja ne smeju da pokrivaju temu njene anonimnosti i, jasno je, ne postoji mogućnost postavljanja potpitanja.

 

Pitanje: Dok ste pisali romane napuljske tetralogije, popularnost ovih knjiga je rasla. Treća knjiga je nominovana za nagradu Strega i kada je izašla Priča o izgubljenoj devojčici, postala je književni fenomen. Da li je ovo uticalo na vaše pisanje? Čitate li prikaze i kritike vaših dela?

Odgovor: Imam običaj da pažljivo čitam sve što se piše o mojim romanima, ali samo kada imam osećaj da se knjiga već dovoljno udaljila. U ovom slučaju to nije bilo moguće. Dve prijateljice za mene je jedan veoma dugačak roman, veoma kompaktan. Ali njegovo objavljivanje u četiri dela – jedan roman godišnje – dovelo je do toga da je, dok sam gotovo završavala priču, već bilo recenzija i pisma čitalaca. U pitanju je iskustvo o kojem još uvek moram da razmislim.

 

Pitanje: Kada ste počeli da pišete, da li ste imali jasnu ideju o tome šta će se desiti Lili i Lenu? Kako ste razradili zaplet?

Odgovor: Nikada ne pišem, tako što radim vredno na šemi. Uglavnom, znam na jedan veoma sumiran način kranje odredište priče i neka važna međustajališta, ali o bezbrojnim zastojima ne znam ništa; identifikujem ih dok pišem. Da nije tako – da znam sve o epizodama i likovima – dosađivala bih se i ostavila bih pisanje, što mi se, s druge strane, dešava veoma često. Radim dugo držeći se okvira priče i pisanja. Kasnije, uviđam da se ne približavam nikakvoj istini, da dajem neku vrstu lažnog svedočenja i ostavim to. U tome vidim sebe veoma daleko od Lene. Njena opsesija da se priča održi kao koherentna i drugačija deluje mi kao smrtni greh prema istini. 

 

Pitanje: A u kojoj meri se poistovećujete sa poteškoćama sa kojima se vaša junakinja Lena suočava kao spisateljica?

Odgovor: Oduvek sam pisala mnogo. Za mene je pisanje veština kojoj je potrebna neprekidna vežba. Uvežbavanje radi poboljšanja jeste nešto što me ne uznemirava. Ipak, i dalje me uznemiruje objavljivanje. Zapravo, kada odlučim da objavim nešto, radim to preplavljena nesigurnošću i činim to samo kada mislim da se istina nameće u priči. Prepoznajem istinu u književnosti. Ako se pojavi, to se desi kada sam iscrpela sve svoje resurse pisanja i kad sam već prestala da je čekam.

 

Pitanje: Da li su žene kritičnije prema svom radu od muškaraca? Da li su pronicljivije i žilavije?

Odogovor: Ne znam. Ali mislim da ako neka autorka želi da da sve od sebe, treba sebi da nametne izvesno nezadovoljstvo prema sistemu. Suprotstavljamo se gigantima. Muška književna tradicija je hiljadugodišnja, izuzetno bogata izvanrednim delima i ima svoj način da postavi sve mogućnosti. Onaj ko želi da se bavi pisanjem, treba temeljno da poznaje tu tradiciju i treba da je ponovo postavi oblikujući je prema svojim potrebama. Da bi se žene borile protiv bruto materije svog iskustva, potrebna je pre svega sposobnost. Isto tako, treba da se borimo protiv straha i da tražimo vlastitu književnu genealogiju bezobzirno, čak i gordo.

 

Pitanje: Glavne junakinje vaših knjiga su uvek spisateljice. Zašto? Materinstvo je takođe jedna od tema kojima se vraćate. Da li je teško otvoreno pisati o ovome?

Odgovor: Žene mnogo pišu, i ne toliko zbog profesije, koliko po potrebi. Pribegavaju pisanju posebno u kriznim trenucima, i to čine kako bi se objasnile same sebi. Ima mnogo toga u vezi sa nama što se nije temeljno ispričalo ili pak nije uopšte, i na kraju to otkrijemo kada se svakodnevni život ukalja i osećamo potrebu da mu unesemo red. Upravo materinstvo mi deluje kao jedno od takvih iskustava, isključivo naših, čija istina još treba da se istraži.

 

Pitanje: Deluje ironično što u svojim knjigama tretirate temu kontakta Lene sa štampom i toga kako na nju utiču intervjui i javna izlaganja. Da li je to suptilan način da dodatno afirmišete lični stav?

Odgovor: Nisam ironična u vezi sa pozicijom pisaca u današnje vreme. Ograničavam se na to da ispričam kako to utiče na moje dve protagonistkinje: Lena to proživljava boreći se između pristupačnosti i obeshrabrenja, Lila se sudara sa njom: pati od toga ili pokušava da to iskoristi.

 

Pitanje: Kada se priseća svojih promocija knjige, Lena kaže da je pronašla svoj ton i diskurs u susretu sa čitaocima lice u lice. Priznaje da je često improvizovala iz vlastitog iskustva. Ima li toga u načinu na koji vi pristupate pisanju?

Odgovor: Ne. Pisanje je drugačije od bilo kakvog javnog izlaganja. U ovim pisanim odgovorima, recimo, ja sam spisateljica koja se obraća čitaocima pod podsticajem vaših pitanja, takođe napisanih. Ne improvizujem odgovore kao u drugim razmenama iskustva, ne izlazim na scenu. Čuvam mnogo, veoma mnogo svoju intimu, koju bih, u okvirima drugačijih oblika komunikacije, izložila bez problema. Za mene je pisanje aktivnost pod rigoroznom kontrolom, koja sagledava jedan jedini mogući sukob: čitanje.

 

Pitanje: Kada se Lena priseća razgovora i javnih čitanja, kaže da se koristila pričama koje joj nisu pripadale. Da li fikcija uvek sa sobom vuče neko osećanje krivice?

Odgovor: Nesumnjivo. Pisanje – i ne samo pisanje fikcije – uvek je nepravedno prisvajanje. Naša jedinstvenost kao autora jeste samo mala dodatna beleška. Sve ostalo uzimamo od onih koji su pisali pre nas, od života i osećanja drugih. Bez ikakvog ovlašćenja.

 

Pitanje: Lena priča o svojim knjigama i o onome što piše Lila, ali čitaoci ove priče nikada dobiju priliku da to vide. U vašim knjigama postoji izvesno odbijanje prema činjenicama u korist sećanja i osećanja. Da li ova otvorena subjektivnost čini da priča bude realističnija i ubedljivija?

Odgovor: Gotovo na samom početku sam odbacila mogućnost ubacivanja fragmenata iz Lenine knjige ili Lilinih svezaka. Objektivnost nije važna za delotvornost priče. Ono što je bitno jeste da Lena, uprkos uspehu, oseća da su njena dela bleda senka onoga što bi Lila napisala; štaviše, ona samu sebe tako doživljava. Snaga priče nije u vernom podražavanju osoba i činjenica, već u prikazivanju konfuzije postojanja, kako se stvaraju i poništavaju verovanja, kako se sukobljavaju krhotine različitog porekla u svetu i našim glavama.

 

Pitanje: Kako napreduje ova četvrta knjiga, Priča o izgubljenoj devojčici, Lilin lik deluje kao da otelovljuje Napulj. Da li je to bilo nešto što ste prvobitno zamislili?

Odgovor: Da, ali to je zamisao koju sam odbacila. Nisam htela da Lila bude kodirana kao ovakva ili onakva. Ono što sam želela jeste da se neprekidno raspršavanje svih likova, od detinjstva do starosti, na kraju prolije po topografiji četvrti i čitavog grada. Teško je objasniti Napulj, jer nije linearan, suprotnosti su zamagljene, njegova predivna lepota postaje ružna, njegova izvrsna kultura pretvara se u trivijalnu, njegova čuvena ljubaznost se menja u nasilje.

 

Pitanje: Kojim spisateljicama se najviše divite? Koji su vas ženski likovi obuzeli?

Odgovor: Spisku se ne bi video kraj, radije bih ga preskočila. Ali ono što hoću da istaknem jeste da se tokom XX veka tradicija žena pisaca neverovatno osnažila, i ne samo na Zapadu. Mislim da je moja generacija prva koja je prestala da misli da je za pisanje sjajnih knjiga potrebno biti muškarac. Danas možemo spokojno da tvrdimo da je moguće izaći iz književnog ginekeja u kojem se nastoji da se klasifikujemo i da možemo da se suprotstavimo poređenju.

 

Pitanje: Prijateljstvo između žena je tema koja gotovo da se nije tretirala u književnosti. Zašto?

Odgovor: Muško prijateljstvo ima dugu tradiciju u književnosti i veoma elaboriran kôd ponašanja. S druge strane, žensko prijateljstvo ima kartu bodovanja koja je tek od skora počela da se definiše. Postoji rizik da se prečica do opšteg mesta nametne naporu drugih mučnijih puteva.

 

Pitanje: Lena govori o svom distanciranju od feminizma. Kakav je vaš stav po ovom pitanju?

Odgovor: Bez feminizma bila bih ista kao kad sam bila dete: opterećena kulturom i subkulturom muškarca koje sam prihvatala kao vlastitu i slobodnu misao. Feminizam mi je pomogao da odrastem. Iako vidim da se nove generacije danas podsmevaju tome. Ne znaju da je samo malo dovoljno da se vratimo unazad. Naša osvajanja su skorašnja i, samim tim, krhka. To odlično znaju sve žene o kojima sam pripovedala u knjizi.

 

Pitanje: U Priči o izgubljenoj devojčici, ritam se ubrzava, Lena ubrzano govori o čitavim decenijama. Deluje kao da vam opisivanje pada sve teže, kako se približava sadašnjost. Da li je bilo teško staviti tačku na ovu priču?

Odgovor: Teško je govoriti o sadašnjosti, jer je nestalna po prirodi. Ispričala sam je zamišljajući je kao liticu, kao vodu koja isparava u vodopadu. Ipak, najteže je bilo napisati treću, ne četvrtu knjigu. Još je rano da se zaista udaljim od tih knjiga. Zapravo, kao da ih i dalje pišem.

 

Pitanje: Postoji eko fatalne sudbine i grčke tragedije u vašim knjigama. U kojoj meri su na vas uticala klasična dela?

Odgovor: Studirala sam klasične jezike i kao mlada sam mnogo prevodila, iz zadovoljstva, i sa grčkog i sa latinskog. Htela sam da naučim da pišem i to mi je delovalo kao savršena vežba. Posle nisam imala dovoljno vremena i ostavila sam to. Kažu da se to obrazovanje primećuje u mojim knjigama i sa zadovoljstvom verujem u to, ali uvek sam mislila da su moje žene, više nego što su zatočene u sudbini, pre bile zatvorene u istorijsko-kulturnim odeljcima.


Pitanje: Da li radite na novoj knjizi?

Odgovor: Da, retko kad se dešava da ne pišem dugo. Završavanje knjige, ipak, nije nešto što mi se dešava često. I kada se desi, ne oduševljava me objavljivanje. Pisanje me oraspoloži, objavljivanje ne.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/elena-ferante


Autorka teksta: Andrea Agilar

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Inka, doktorka nauka i braniteljka jezika kečua

U martu 2017. antropološkinja iz Kuska, Karmen Eskalante, profesorka univerziteta San Antonio Abad iz Kuska, odbranila je na Univerzitetu Pablo Olavide u Sevilji doktorsku tezu Urlik uzdignut oružjemPotomci Inka i nezavisnost Perua. Vest se ne bi previše istakla sama po sebi, da nije reč o ženi koja je direktni potomak Inke Javara Huakaka (Yáwar Huácaq), čiji su izvori istraživanja kolonijalni dokumenti koje je njena porodica čuvala poput blaga od 1545. godine i zato što je odbranila tezu na kečui, tačnije na drevnom jeziku runa simi („jeziku naroda”) naroda Inka.

Tako je, pred komisijom koju su činili profesori sa univerziteta u Mursiji, Sorboni i Lojoli iz Andalusije, Karmen Eskalante iznela svoj govor na kečui dok se paralelno projektovao prevod njenog teksta na španski. Njen gest ima enormnu simboličku vrednost iz tri razloga: prvo, zato što je dala vidljivost jeziku koji na Andima još uvek govori deset miliona osoba; drugo, jer na sopstvenom matičnom univerzitetu nije mogla da brani tezu na jeziku Inka i treće – jer je govoriti na kečui u staroj metropoli bila sreća poetske pravde za njene pretke.

Godine 1550. Fransiska Pisaro Jupanki, unuka Inke Huajna Kapak i rođena ćerka osvajača Fransiska Pisara, poslata je u Truhiljo u Ekstremaduru i bila primorana da stupi u brak sa rođenim stricem. Na fasadi palate Konkiste još uvek se nalazi skulptura donja Fransiske, koja je na kraju postala lik u delu Tirsa de Moline. S druge strane, 1603. Ana Marija de Lojola Koja – unuka Inke Sajri Tupak i ćerka guvernera Martina Garsija de Lojole – poslata je u Valjadolid i naterana da se uda za Huana Enrikesa de Borhu, sa kim je osnovala administrativnu oblast Oropese. Deca ovog bračnog para srodila su se tako sa osnivačima jezuitskih redova i Inkama iz Kuska. Obe žene su proterane kako njihovi potomci nikada ne bi bili agenti konflikta, ali su takođe napustile Ande govoreći jezik kečua, jezik koji je sa njima nestao i koji nijedna druga žena Inka nije ponovo koristila u Španiji do odbrane doktorske teze Karmen Eskalante.

Prema profesoru Huanu Marćeni, mentoru antropološkinje iz Kuska, odbrana doktorata Urlik uzdignut oružjemPotomci Inka i nezavisnost Perua. ne predstavlja samo prvi doktorat predstavljen na kečui u Evropi, već i početak niza odbrana koje će omogućiti da američki doktoranti realizuju svoje doktorate na domoradačkim jezicima. Huan Marćena se neizmerno raduje, jer je za septembar zakazana odbrana teze na jeziku aimara.

U međuvremenu, Karmen Eskalante se vratila svojim svakodnevnim istraživanjima u Kusku, gde je ponovo izdala Autobiografiju Gregorija Kondorija Mamanija, kečua klasik koji je napisala u tandemu sa mužem, Rikardom Valderamom, eminentnim antropologom, profesorom sa univerziteta San Antonio Abad iz Kuska; sâm potomak Inka Tupaka Jupankija. Inke više ne ratuju, ali doktoriraju, predaju na univerzitetu i brane jezik kečua.

***

Pročitaj u originaluhttp://elpaissemanal.elpais.com/documentos/inca-doctora-quechua/
Autor teksta: Fernando Ivasaki

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić