Malo posle ponoći 25. aprila 1974. začula se na katoličkom radiju u Lisabonu do tada zabranjena pesma, Grândola, Vila Morena. Bio je to znak početka vojnog puča u Portugalu.
Pre revolucije, gotovo da nije bilo porodice u Portugalu koja nije imala nekog ko se borio u kolonijalnim ratovima u Africi, vojni rok trajao je četiri godine, mišljenja protiv režima i protiv rata bila su strogo suzbijana od strane cenzure i policije.
Pre aprila 1974. političke partije i pokreti bili su zabranjeni, politički zatvori su bili puni, lideri opozicije prognani, sindikati strogo kontrolisani, protesti zabranjeni, lako je dolazilo do otpuštanja, a kulturni život bio je striktno nadziran.
Sloboda u Portugalu započela je radio prenosom do tada zabranjene pesme. Karanfili koje bi ljudi zadenuli vojnicima na puške pretvorili su se u simbol revolucije, koja je istovremeno okončala 48 godina fašističke diktature i 13 godina rata u afričkim kolonijama.
U samo nekoliko sati, oružane snage okupirale su strateška mesta u čitavoj zemlji. U svitanje dana, mnogi su već okruživali radio aparate čekajući vesti. Operacija, podrobno proračunata, uhvatila je režim na prepad. Sateran u ćošak od strane naroda i vojnika, Salazarov sledbenik, Marselo Kaetano predao je svoju ostavku putem telefona vođi pučista, generalu Antoniju de Špinoli.
Prevezen tenkom do lisabonskog aerodroma, Kaetano se ukrcao na egzil u Brazil. U gotovo 18 sati srušena je najstarija fašistička diktatura na svetu.
Bez obračunavanja sa prethodnicima
Mario Soareš
Umetnici, političari i dezerteri krenuli su da se vraćaju iz izgnanstva. Kolonije su postale nezavisne. Do lova na veštice odgovornih za diktaturu na kraju nije došlo, a svi dugovi prethodne vlade bili su plaćeni. Jedini koji su pružali otpor bili su agenti političke policije. Tri osobe su poginule u konfliktu prilikom preuzimanja njihovog štaba. Po povratku iz egzila u Parizu, Marija Soareša, najpopularnijeg disidenta Salazarove vlade, dočekalo je hiljadu ljudi na železničkoj stanici u Lisabonu. Iz helikoptera su se bacali crveni karanfili svuda po gradu i samo se mogla čuti čuvena pesma Grândola, vila morena, koja je već postala himna revolucije.
Godine 1974. Portugal je bila jedna nazadna država, izolovana iz međunarode zajednice, iako je bila sastavni deo Ujedinjenih Nacija i NATO-a. Bila je poslednja država koja je zadržala kolonije i vodila je dug rat protiv nezavisnosti Angole, Mozambika i Gvineje. Salazarov režim, započet 1926. uspeo je da se održi kroz represiju koje su zemlje pobednice Drugog svetskog rata tolerisale.
Od vojnog puča do revolucionarne fešte
Prvog maja, snažno angažovana levicapokazala je svoju snagu u Lisabonu, dok su zemljoradnici u Alentežu prisilno oduzimali imovinu latifundistima i bankarima. Evropska levica videla je u Lisabonu idealnu pozornicu za neuspele pokrete iz 1968. Mirno i katoličko portugalsko stanovništvo, sa svoje strane, osetila se prenebregnuto, i počevši od konzervativnog severa, osnovala pokret protiv ekstremista.
Godine 1975. došlo je do dvostrukog pokušaja udara, od levice i od desnice, protiv socijalističke vlade, što je dovelo Portugal do ruba građanskog rata. Ekstremističko vojno krilo levice preuzelo je vođstvo nad situacijom u novembru 1975. Nakon izbora naredne godine, general Antonio Ramaljo Eaneš izabran je za predsednika.
Socijalistička partija, na čelu sa Marijom Soarešom, preuzela je manjinsku vladu. Ekonomska kriza dovela ga je do ostavke 1978. Između 1979. i 1980. država je imala pet predsednika vlade. Godine 1985. vlast je preuzeo Anibal Kavako Silva, a Mario Soareš je postao predsednik naredne godine. Godine 1986. Portugal se učlanio u tada Evropsku ekonomsku zajednicu, danas poznatu kao Evropska Unija.
Kada Bart Simpson želi jedan skviši, ode u Kwik-E-Mart (šp. Badalaque), i ako ga neko smara, odbrusi mu da se gubi (na španskom doslovce da se pomnoži sa nulom – multiplicarse por cero, a na engleskom: Eat my shorts.)
Ovi termini su već gotovo tri decenije deo popularne, španske kulture, od kada se pojavila ova žuta porodica iz Springfilda. Zajedno sa drugim izrazima, poput reči mosquis koju izgovara umesto iznenađenja, ove reči ne proističu od originalnog stvaraoca serije, već od kreativnih prevodilaca. Postići da Homer Simpson bude podjednako smešan i na španskom, prevesti igru reči iz serija kao što je Moderna porodica ili stvoriti potpuno nov jezički univerzum u seriji Adventure Time (kod nas prevedena kao Vreme je za avanturu sa Finom i Džejkom), pravi je izazov za prevodioce.
„Najvažnije je zadržati komičnost“, ističe Marija Hose Agire, prevodilac serija kao što su Simpsonovi, Futurama, Sajnfeld… Zajedno sa nedavno preminulim Karlosom Reviljom, koji je godinama pozajmljivao glas Homeru, stvorila je potpuno nov način sagledavanja sveta zahvaljujući ovoj kultnoj seriji. „Sve proističe iz mašte i dubokog promišljanja. Sami Simpsonovi su avantura za sebe, budući da je svaka epizoda nepovezana: odjednom započinju epizodu u Njujorku a završavaju je na Marsu.“
Tradicija, politika i nedostatak zajedničkih tačaka između engleskog i španskog, stvorili su veliku kulturu sinhronizacije. Prema jednom stručnom izveštaju iz 2011. godine rađenom u Evropi, u Španiji i Italiji se najviše sinhronizuju audio-vizuelni sadržaji. Ovo istraživanje je sprovelo Ministarstvo ekonomije sa ciljem da ohrabri emitovanje materijala na originalnom jeziku. Pojavljivanjem novih televizijskih kanala poput HBO-a ili Netflixa, pojavio se novi spektar mogućnosti koji nudi gledaocu da izabere željeni jezik i na taj način bolje nauči strani jezik.
Ako je teško napraviti dobru sinhronizaciju, onda humoristički sadržaji, puni stereotipa, internih šala i provlačenja raznih likova u okviru konteksta, još više otežavaju stvar. Jedan ilustrativan primer je crtana serija za decu i odrasle ― Adventure Time. Glavni i odgovorni za špansku sinhronizaciju je Luis Alis koji kaže da se uvek pronađe način da se prenese komičnost na određenom jeziku. On smatra da uspeh ove serije leži u različitim nivoima interpretacije sadržaja, ali da se baš u tome krije poteškoća da se prenesu značenja svih jednostavnih rečenica na drugi jezik. „Sećam se scene u kojoj je jedan lik rekao Mete aquí tus hot buns, gde hot buns bukvalno znači tople zemičke, ali u prenesenom značenju je privlačna zadnjica. Morao sam da je prevedem kao: Dovlači tu seksi zadnjicu ovamo. Uvek ima rešenja.“
Adventure Time
Nekada, šaljive cake se kriju u gestovima ili u samom načinu pričanja. Na primer, engleski kojim govore crnci, svojstven Valdu, prijatelju Stivena Urkela u seriji Family Matters, sinhronizovan je na španski sa kubanskim akcentom. Sa druge strane, tipični preobražaji likova iz komedija Dobro došli na sever (Bienvenue chez les Ch’tis) i Dobro došli na jug (Benvenuti al sud) koje govore o stereotipima u Francuskoj i Italiji, rešeni su karakterističnim načinom pričanja svakog lika.
„Ponekad se humor ne postiže rečima, već načinom izgovora nekih reči. U španskoj sinhronizaciji, retko se pribegava posebnim glasovima ili neobičnom načinu pričanja, osim kada se naglašava humor“, ističe profesor Patrik Sabalbeskoa, sa Univerziteta Pompeu Fabra u knjizi Prevođenje za sinhronizovanje i titlovanje (izdavač Katedra).
„Humor ima jaku kulturološku osnovu“, uverava profesorka Marta Mateo, sa Filološkog fakulteta u Ovijedu. Globalizacija i društvene mreže su značajno doprinele nestanku kulturnih granica. „Kada sam ja bila tinejdžerka, niko nije ponavljao šale na engleskom, a danas svi mladi znaju šta znači skraćenica kao što je wtf (na španskom: pero qué leches). Sada se strani termini prenose putem meme-a, stvara se zajednički žargon. Možda su američke serije zastupljenije u drugim državama zbog vodeće uloge engleskog jezika u svetu i zato ih stvaraju obraćajući pažnju na karakterizaciju likova.“
Zajednička kultura
Jedan od faktora koji je podstakao nestajanje tipično španskog humora u sinhronizovanju jeste globalizacija. U jednoj epizodi pete sezone serije The Fresh Prince of Bel-Air, lik kojeg tumači Vil Smit spominje španskog pevača i voditelja iz ranih devedesetih što bi danas bilo neprimereno i čudno. Prilagođavanje prevoda kontekstu gledaoca danas dobija tehnički naziv pripitomljavanje.
„Generalno, nije nešto što mi se dopada, budući da ako se loše upotrebi, može da omete gledaoca“, objašnjava Agire de Karser. Prevodilac ističe i značaj istraživanja i dokumentovanja, kako bi se izbegla greška. „Jedan od najkomplikovanijih zadataka koje sam imala u poslednje vreme jeste Vinil (serija o nastanku hip hopa, panka i disko muzike sedamdesetih). Čitala sam romane iz tog doba kako bih se približila žargonu koji se tad koristio.“ Elis takođe ističe značaj međusobnog razumevanja koje se stvara između prevodioca i gledaoca: „Nakon nekoliko epizoda, stvara se zajednički jezik i to ti pruža više slobode dok prevodiš. Ne moraš sve stalno da objašnjavaš.“
Vinyl
Čitanje sadržaja na originalnom jeziku, koje se može odvijati dok se sluša sinhronizacija na maternjem, predstavlja nerazrešenu temu. Procenat od 59,8% Španaca priznaje da niti priča, niti piše, niti čita na engleskom. Prema istom israživanju, 94,8% nacije smatra važnim ili prilično važnim poznavanje jednog stranog jezika. Jedna od poslednjih godišnjih studija koje se bave istraživanjem nivoa engleskog kod Španaca, postavlja Španiju na 25. mesto od 72 zemlje. Jezik doseže mnogo dalje od rečnika, posebno kada je reč o humoru. Marta Mateo kaže: „Treba imati na umu da prevod nikada ne može biti isti kao original. To je drugi sadržaj istkan od drugog pruća.“
***
Pročitaj u originalu: http://ow.ly/bvFQ30b6Xp6 Autorka teksta: Patrisija Pejro
Pomalo umoran, pomalo ljut, i pre svega kreativan i refleksivan, razmišljajući o pojedinim ljudskim postupcima, izraelski umetnik Šahak Šapira odlučio je da sagleda nekontrolisano ponašanje turista i nepoštovanje u Memorijalnom centru holokausta nad Jevrejima u Berlinu, nemačkoj prestonici.
„Tokom poslednjih godina primetio sam jedan interesantan fenomen vezan za spomenik holokaustu: veliki broj ljudi ga koristi za svoje slike na Fejsbuku, Instagramu, Tinderu ili Grindru”, rekao je Šapak Šapira na svom Fejsbuk profilu najavljujući ovaj projekat.
Uz pomoć programa za obrađivanje fotografija ovaj umetnik je izvukao turiste iz konteksta „šuma stubova”, koji čine ovaj spomenik, i postavio im kao pozadinu surove slike nacističkih logora smrti.
Jolokaust je naziv koji je ovaj satiričar i autor dodelio projektu čija tema je analiza naše komemorativne kulture. On povezuje selfije u najrazličitijim pozama u Memorijalu holokausta u Berlinu sa slikama nacističkih logora. Takođe su uključeni komentari, heštegovi i lajkovi koji su objavljeni uz selfije.
Oko deset hiljada ljudi dnevno poseti ovaj spomenik. Mnogi se slikaju dok šetaju, skaču, voze rolere ili bicikl preko 1711 betonskih ploča površine 19 000 kvadratnih metara.
Značaj i uloga Memorijala holokausta jesu polemični. Prema mišljenju mnogih, sivi stubovi simbolizuju ili nadgrobne ploče za šest miliona Jevreja koji su ubijeni i sahranjeni u jamama ili siv pepeo u kojem su spaljivani u logorima smrti.
Na veb stranici projekta autor kaže: „Nijedan događaj u istoriji ne može da se poredi sa holokaustom. Od vas zavisi kako ćete se ponašati na mestu koje obeležava i podseća na smrt šest miliona ljudi.” Dodaje da ponašanje pojedinih ljudi na ovom mestu zaista odaje nepoštovanje. „Ali žrtve su mrtve, tako da sigurno brinu brige mrtvih ljudi i ne razmišljaju o ovome.”
Bilo kakvo bilo tumačenje Šapirovog projekta, njegov rezultat je potresan. Kao što je bilo za očekivati, za kratko vreme izazvao je kontroverzu kako u nemačkim medijima, tako i na društvenim mrežama, gde je tokom prvih nekoliko časova primio više od pet stotina komentara, skoro osam hiljada lajkova i podeljen je više od tri hiljade puta.
Naziv projekta je igra reči između engleske skraćenice YOLO (You only live once – samo jednom se živi), koja je često u upotrebi na društvenim mrežama, i reči holokaust.
Međutim, nakon komentara Pitera Ajzenmana, arhitekte Memorijala, koji je izjavio da ovaj spomenik nije sveto mesto i da ne može da kontroliše šta će javnost raditi sa njim, pojedini korisnici interneta komentarisali su Šapirov projekat sa osvrtom na Ajzenmanove reči, na šta je ovaj umetnik odgovorio: „Super, tako da mu sigurno neće smetati da se obrađuje u Fotošopu.”
Na veb stranici projekta umetnik je izjavio da ako se neki turista pokaje što je objavio ovakve slike na svom zidu i želi da ih obriše, može da pošalje mejl na adresu: undouche.me@yolocaust.de.
***
Pročitaj na španskom: http://ow.ly/osHv30b2YF1 Autor teksta: Federiko Arhento
Ilustracija: Angie Wang, preuzeta sa sajta Njujork Tajmsa
Dvadesetih godina prošlog veka, pesnik Federiko Garsija Lorka čuo je ženu u Granadi kako peva uspavanku svom detetu i bio je zapanjen tugom prisutnom u pesmi. Na predavanju u Madridu 1928. primetio je da su „najtužnije melodije i najmelanholičniji tekstovi” u zemlji sadržani u ovim takozvanim pesmama za kolevku (canciones de cuna, u originalu). „Španija poseduje radosne pesme, pošalice, dosetke… Zašto je Španija sačuvala najmoćnije krvave pesme za ljuljuškanje svoje dece do sna, te koja najmanje dolikuje njihovim nežnim osećanjima?”
Lorkino predavanje, O uspavankama, usredsređeno je specifično na uspavanke u Španiji, u zemlji, po njegovim rečima, mrtvog kamenja i krajolika punih duše, „koja udara glavom u zidove”. Ali tužne uspavanke nisu jedinstvene za tu zemlju.
Sudeći samo po rečima, dobar deo uspavanki nisu slatke i umirujuće; mračne su, jezive i uznemirujuće. Postoji italijanska uspavanka o vuku koji proždire jagnje dok „ni koža ni rogovi ni ništa drugo ne preostane”. Andaluzijska uspavanka o jahaču koji je „poveo svog konja do vode, ali mu nije dao da pije”. I turska uspavanka o majci koja žali za svojim detetom nakon što ga je orao rascepao na delove, što je karmička kazna pošto otac ne uspeva da ispuni svoj zavet o žrtvovanju tri kamile.
Ovde u Americi, imamo Hush Little Baby sa svojim slomljenim ogledalima, posrnulim konjima i pticama rugalicama koje neće da pevaju. Rock-a-Bye Baby se završava sa neizvesnim predviđanjem – smrti? povrede? – pošto kolevka sa bebom pada sa vrha drveta. I, naravno, You are My Sunshine, najtužnija pesma ikada.
Pa, zašto je onda toliko uspavanki o smrti, očaju i gubitku? I kako su u sprezi sa njihovom primarnom funkcijom – da se dete uspava – da li je to bitno?
Muzika kao lek
Uspavanku, ili pesmu za kolevku, rečnik Merijem-Vebster definiše baš tako: kao „pesmu da se deca umire ili uspavaju… ublažujući refren”. Svaka pesma može da posluži kao uspavanka, kaže etnomuzikolog i predavač na kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu, Endrju Petit, pod uslovom da je dovoljno spora i ritmična. Ima pesama koje su komponovane specifično kao uspavanke, kaže on, a ima i funckionalnih uspavanki, pesama koje su izmenjenje kako bi poslužile toj svrsi.
„Možete da uzmete bilo koju pesmu, da je usporite i otpevate svom detetu da mu pomognete da zaspi”, rekao je Petit, čije je istraživanje usredsređeno na uspavanke u Indiji. Kada je njegova ćerka bila dete, na primer, pevao joj je kaubojsku baladu I Ride an Old Paint, koju su proslavili Vudi Gutri i Pit Siger.
Istraživanje je pokazalo da uspavanke, kada se dobro upotrebe, mogu da umire i mogućno čak pomognu da se dete isceli.
Studija objavljena u žurnalu Pedijatrija u aprilu 2013. otkrila je da uspavanke uživo usporavaju otkucaje srca deteta, poboljšavaju navike cuclanja, kritično za uhranjivanje, povećavaju periode mirnog budnog stanja i pomažu bebama da spavaju. Istraživači su pratili 272 ranorođenih beba u 11 bolnica i otkrili su da je muzika, koju obezbedi sertifikovani muzički terapeut, nudila oslobađanje od stresa roditeljima takođe. Studijom se došlo do zaključka da „uspavanke, pevane uživo, mogu da pojačaju povezivanje, samim tim umanjujući stres koji roditelji doživljavaju prilikom nege prevremeno rođenog deteta.”
Uspavanke su takođe istraživane kao oblik ublaživanja bola. Doktor Mark Tramo, neurolog sa kalifornijskog univerziteta i predavač u muzičkoj univerzitetskoj školi Herb Alpert, izveo je pilot studiju, takođe sa prevremeno rođenim bebama u neonatalnoj jedinici. Svirao je uspavanke bebama koje su se oporavljale od bolnog zahvata vađenja krvi iz pete. Njegovi su rezultati ukazivali na to da je muzika pomagala da se bebini otkucaji srca uspore i tako umanji stres, ali je uzorak istraživanja bio previše mali da bi bio definitivan. Nada se da će moći da ponovi studiju sa većom populacijom kako bi naučio više o moći ove delotvornosti.
Lullaby of Uncle Magritte, naslikao Majkl Ševal
„Sa osnovnog naučnog gledišta, želimo da znamo kako muzika utiče na otkucaje srca”, rekao je Tramo. Ali sa kliničkog gledišta, želimo da znamo da li muzika može da spreči otkucaje srca da zađu u opasnu zonu.”
Već u 24. nedelji trudnoće, bebe mogu da čuju opseg frekvencija koje uključuju ljudski glas i najklasičnije muzičke instrumente, rekla je Seli Godar Blit, direktorka Instituta za Neurofiziološku Psihologiju i stručnjakinja za rani razvoj deteta. Majčin glas je „posebno moćan, jer odjekuje iznutra i spolja, dok njeno telo dela kao rezonator”, napisala je u svojoj knjizi, The Genius of Natural Childhood. „I pre i posle rođenja, majčin glas obezbeđuje vezi između disanja, zvuka i pokreta, akustičku vezu sa životom i komunikacijom pre rođenja – do vrlog novog sveta posle rođenja.”
Objašnjavanje Mračne uspavanke
Najmlađe bebe reaguju na glas i ritam i melodiju te muzike, ne na sadržaj pesme. Da li to onda znači da reči znače koliko roditelju toliko detetu? Da majka peva koliko sebi toliko i detetu? Reči uspavanki, Petit kaže, mogu odista da se tumače kao odraz osećanja onoga ko pruža negu.
„Ljudi kažu da uspavanke predstavljaju prostor da se otpeva neotpevano”, rekao je Petit. „Mesto da se izgovori ono neizgovorljivo. Sâm si. Niko ne sluša i možeš da izraziš osećanja, koja nisu okej da budu izražena u društvu.”
Upravo ovde može da se nađe bliskost između pružaoca nege i deteta.
„Postoji posebna fizička veza između majke i deteta u prvoj godini života, usled koje majke osećaju da mogu da pevaju svom detetu o sopstvenim strahovima i anksioznostima, ali u sigurnosti i udobnosti fizičkog zajedništva”, rekao je Blit.
Naročito, uspavanke otelovljuju majčin strah od gubitka, rekla je Džoan Loui, vodeća autorka studije iz aprila 2013. koja je izašla u časopisu Pedijatrija i direktorka Centra za Muziku i Medicinu Luj Arsmtrong u bolnici Mount Sinai Beth Israel u Njujorku.
„Ovo ima smisla pošto su prve godine bebe/deteta krhke. Rock-a-Bye Baby, na primer, predstavlja čest strah od smrti u krevecu”, rekla je Loui.
Ona to poredi sa lomljenjem čaše na jevrejskom venčanju, ritualom koji „ilustruje svetinju ljubavi koja je lako lomljiva, ukoliko nije pažena i mažena.”
U starom Vavilonu, uspavanke su korišćene kao čarobne vradžbine, čija je svrha da zaštite bebe koje spavaju. Ali tama je obuzela kulture kroz vekove, sa uspavankama koje su izražavale strahove direktno ili metaforički o odsutnim očevima, povređenoj, bolesnoj ili izgubljenoj deci, kućnom nasilju i nesrećnim životima. Podela po polovima bila je uobičajena u indijskim narodnim uspavankama, koje su slavile dečake, često im predviđajući imućnu i dičnu budućnost, dok su devojčice bile pripremane za mučan život, Petit je rekao. Ali kako se jaz nejednakosti između polova u modernoj Indiji suzio, dodao je, skorašnje uspavanke odražavaju promene u skladu sa tim.
U Španiji u Lorkino vreme, najrasprostranjenija grupa uspavanki smeštale su dete kao „jedinog aktera u svojoj vlastitoj uspavanci”, a u tekstovima, ono je bilo siromašno ili mu je majka nestala ili nije bila njegova majka. Kao odgovor na te pesme, deca bi plakala, šutirala ili protestovala, pisao je Lorka.
„Ne postoji… pokušaj da se pripreti, uplaši ili konstruiše scena”, rekao je Lorka, „ samo da bi se dete gurnulo u pesmu, samo i nenaoružano, mali bespomoćni vitez protiv stvarnosti svoje majke.”
U eseju objavljenom 1974, pokojna narodna umetnica i istraživačica Bes Lomaks Hos na sličan je način osmatrala američke uspavanke. Najkarakterističnija njihova odlika, pisala je, jeste „prostorna izolacija” bebe. U svakoj tradicionalnoj američkoj uspavanci, pružaoci nege su negde drugde: u lovu, na primer, ili napolju čuvaju ovce ili tresu drveće iz zemlje snova.
Shaking the dreamland trees, naslikala Džudi Kadi Rajan
„Beba je, u međuvremenu, gore na drvetu, ili isplovljava na čamcu napravljenom od meseca, ili odlazi sa svojim lepim, malim konjima. Kada odista spava, opisana je kao biće u mestu koje se naziva zemljom snova koja, gde god da se nalazi, očito nije njen vlastiti krevet; i od nje se na različite načine zahteva ili joj se naređuje da se odvede u zemlju dremeža po jezičkoj konvenciji koja zahteva od govornika engleskog da ide na spavanje.”
Izopštenost deteta definiše ove uspavanke, napisala je, ukazujući na to da se stih: „Kada se grana polomi, kolevka će pasti”, jednostavno odnosi na zatvaranje vrata od sobe. Kontekst je kultura koja vrednuje nezavisnost i snagu u svojoj deci. Ali kompromis je napetost od razdvajanja koju majka doživljava nakon porođaja.
Američka uspavanka je onda majčin razgovor sa sobom o razdvajanju, Hos je zaključila: „I kao takva, jedna od njenih funkcija koje duboko pružaju podršku jeste da učini neizbežno i neumitno plaćanje naših društvenih dugova samo malo manje lično bolnim”.
„Lično sam uvek smatrala da je ljuljanje bebe dok ne zaspi nekako ipak bilo tužno”, napisala je. „Ne jadno, niti tragično, niti zamorno – samo pomalo tužno, nekako.”
***
Pročitaj u originalu: http://ow.ly/SmoS30aYonD Autorka teksta: Dženi Marder
Naslovna slika: Alfred Dehodenk – Ples Cigana u baštama Alkasara (1851)
Osmog aprila obeležava se Međunarodni dan Roma. Datumom se odaje počast Svetskom kongresu Roma/Cigana održanom u Londonu 8. aprila 1971, okupljanju na kojem su se uspostavili simboli koji predstavljaju romski narod.
Među tim simbolima su, primera radi, zastava Roma i njihova himna. Podatak koji malo ne-Roma poznaje. Razlog? Jednostavno „zato što je teško da naučiš nešto čemu te ne poduče”.
Upravo je to krilatica koju su odabrale nevladine organizacije koje čine deo romskog državnog saveta za njihovu novu kampanju društvene senzitizacije. Reč je o inicijativi koja traži da špansko stanovništvo bude upoznato sa kulturom i istorijom Roma, posebno deca i mladi.
Deca kao što je Samuel, romski dečačić kojem je jednog lepog dana dok je radio zadatke iz istorije izletelo jedno pitanje. Sumnja na koju niko nije znao da mu odgovori. Ni njegovi roditelji, ni njegov profesor, ni direktorka njegove škole, ni inspektor obrazovanja.
Do dana današnjeg, jedini koji može da odgovori na Samuelovo pitanje jeste ministar obrazovanja. Samo on može da objasni kako se u španskim školama uči o kulturi i istoriji Eskima, severnoameričkih Indijanaca i Maora, a o romskom narodu ne.
Kampanja Samuelovo pitanje traži da se taj sadržaj integriše u plan i program osnovnog i srednjeg obrazovanja. Cilj koji se tiče kako centralne vlade tako i različite autonomne pokrajine, pošto je reč o istom obrazovnom planu.
Za ovu svrhu, napravili su video klip u kojem Samuel i druge osobe uključene u ovaj projekat objašnjavaju problem. Ova poruka se oslanja na akcije putem društvenih mreža, medija komunikacija, na vebsajt i grafičke materijale kao što su posteri, označivači knjiga i olovke.
Zašto se kultura i istorija Roma ne pojavljuje u školskim knjigama? Postoje pitanja koja stvaraju istoriju. Upoznaj Samuelovu priču, koji je na kraju zatražio u Ministarstvu obrazovanja odgovor na pitanje na koje niko nije znao da mu odgovori…
Činjenica je da je ova inicijativa nužna. Nedavno je Kongres narodnih poslanika uspostavio osmi april kao Dan Roma i prepoznao prethodno pomenute simbole: himnu i zastavu. Ipak, malo neromskih Španaca je moglo da potvrdi da poznaje makar jedan od ova dva. Da li vi znate?
***
Razumeš španski? Pročitaj u originalu: http://www.yorokobu.es/historia-gitanos/ Autor članka: Eduardo Bravo
Fotografija: slika Dvanaest poslovica holandskog umetnika Pitera Brojgela. Izvor: Wikipedia.
Da bi nam podigli samopouzdanje u teškim trenucima, dobronamerni ljudi često skreću pažnju na naše dobre strane: našu pamet, sposobnost, ili snagu.
Začudo, to može da ima nelagodne posledice. Kada se previše vezujemo za sopstveni ponos i samim tim postanemo napeti u okolnostima koji nam naizgled unižavaju ugled, samopouzdanje nam opada. Iz pojačanog straha da ne ispadnemo smešni, povlačimo se pred izazovima u kojima postoji makar najmanji rizik da ne budemo uspešni.
U nepoznatom gradu, snebivamo se da pitamo nekog gde je stanica, jer se bojimo da će ta osoba misliti da smo potpune neznalice, ili da smo pogubljeni turisti vredni sažaljenja. Ili, možda želimo da poljubimo nekoga – ali ne učinimo to iz straha da će nas oceniti kao očajne, napadne jadnike. Ili ne tražimo unapređenje na poslu, za slučaj da nadređeni ne pomisle da smo arogantni i da se precenjujemo. Iz straha da ne ispadnemo budale, ne usuđujemo se da uradimo mnogo toga; zato – s vremena na vremena – propuštamo možda najbolje prilike u životu.
U srži našeg manjka samopouzdanja nalazi se sužena slika o tome koliko neko treba da bude dostojanstven. Mislimo da je moguće da nas, kada zađemo u određene godine, stalno poštuju i nikada ne ismevaju. Potajno se ugledamo na one koji se ne sudaraju s vratima, nemaju smotane ljubavne ispade, ne prave gluposti na internetu i ogromne greške na poslu. Mislimo da je moguće živeti dobro, a da ne ispadamo redovno idioti.
Jedna od najšarmantnijih knjiga renesansne Evrope je Pohvala ludosti, koju je 1509. godine napisao holandski humanista i filozof Erazmo. On se zalaže za veoma oslobađajuć pogled na svet. Toplim pristupom nas podseća na činjenicu da je svako od nas, koliko god smatrao sebe učenim i važnim, na kraju krajeva – budala. Niko nije pošteđen toga, čak ni autor. Koliko god da je pametan, Erazmo je – uverava nas – podjednako veliki glupan kao i svi ostali. Ovo može veoma da nas razveseli, jer to znači da nas naši neprestani idiotluci ne isključuju iz društva. To što izgledamo kao budale, pravimo gluposti i radimo čudne stvari ne znači da smo nepodesni za društvo; samo znači da malo više podsećamo na najvećeg humanistu severne Evrope.
Slična ohrabrujuća poruka može da se izvuče iz rada Pitera Brojgela. Njegovo najpoznatije delo, Holandske poslovice, predstavlja komično razočaravajući pogled na čovekovu prirodu.
On nagoveštava da su svi manje-više poremećeni i smešni: evo ovaj čovek koji baca novac u reku; eno vojnika koji je čučnuo nad vatrom i progoreo sebi pantalone; neko tamo namerno udara glavom o zid, a onaj drugi grize stub. Najvažnije od svega, ta slika nije napad na samo mali broj neuobičajeno strašnih ljudi: to je delimično slika svih nas.
Bacivši pogled na Brojgelov i Erazmov rad, stičemo utisak da nećemo biti samouvereniji ako ubeđujemo sebe da smo dostojanstveni; već ako se pomirimo sa time da smo neopisivo smešni. Idioti smo sada, bili smo idioti u prošlosti i bićemo ponovo idioti u budućnosti – to je normalno. Drugačije je nemoguće ako smo ljudi.
Postajemo stidljivi jer bismo u suprotnom bili previše izloženi u odnosu na tuđe ugledno ponašanje. Toliko su velike patnje koje ljudi proživljavaju da bi izgledali normalni, da kolektivno stvaramo uobrazilju – koja nas sve povređuje – da je normalnost moguća.
Ipak, kada naučimo da vidimo sebe kao prirodno nenormalne ljude, zaista nije važno da li ćemo uraditi još nešto što će nas naizgled učiniti glupim. Onaj koga pokušavamo da poljubimo možda stvarno misli da smo smešni. Neznanac od kojeg tražimo pomoć u nepoznatom gradu možda će nas prezrivo pogledati. Međutim, i ako se to desi, nije u pitanju ništa novo; samo potvrđuje ono što smo već odavno prihvatili: da smo mi, kao i svako na svetu – glupani. Rizik koji nose pokušaji i neuspeh ne bi nam ostavljali tolike ožiljke. Strah od poniženja ne bi nas više pratio kroz mračne odaje našeg uma. Slobodno bismo se upuštali u rizike pomireni sa time da je neuspeh prihvatljiva norma. S vremena na vreme, nakon beskonačnih užasa na koje smo pripremljeni, desilo bi se da u nečemu ipak uspemo: dobili bismo poljubac, prijatelja, povišicu.
Put do većeg samopouzdanja počinje navikom da svakog jutra, pre nego što započnete dan, svečano kažete sebi da ste balvan, lujka, dileja ili šmokljan. Samim tim, jedan ili dva suluda postupka više neće imati velike posledice.
Lako je sada izneti zaključak: povreda koja je završila karijeru američkog fudbala Gregoriju Porteru na Univerzitetu u San Dijegu jedna je od najboljih stvari koja se desila Gremijem nagrađenom pevaču.
Nežni div sa dubokim, predivno gipkim pevačkim glasom i sposobnošću da meša žanrove sa lakoćom, Gregori Porter je visok 1.93 m i težak 115 kilograma. Jedva tri meseca nakon upisa na Univerzitet u San Dijegu u januaru 1990. gde je dobio punu četvorogodišnju školarinu, ovaj momak iz Bejkersfilda bio je povređen tokom prolećnog treninga.
Nezgrapni lajnmen nikada se nije vratio na teren. Ali je zato pevao u tako istorijskim dvoranama kao što su Holivud Boul i Londonski Royal Albert Hall, nastupajući takođe kao glavni izvođač na džez festivalima širom sveta.
„Imao sam slomljeno desno rame”, rekao je 44-godišnji Porter, koji je kratko nastupao – ili tačnije vežbao – rame uz rame sa budućom NFL zvezdom, Maršalom Fokom.
„Ne želim da kažem da sam zbog fizioterapije bio dvostruko povređen, ali nikada nisam povratio snagu u ramenu u potpunosti.”
Porter je razumljivo bio skrhan.
„Sećam se kako bih stajao i kukumavčio u svom stanu u San Dijegu. Ali ispostavilo se sjajno. Mislim da je moja majka uvidela pozitivnu stranu moje povrede pre mene”, podseća se. „Moja majka je rekla: Sada imaš više fleksibilnosti da istražuješ muziku, da se usredsrediš na studije i vidiš šta će biti.”
„Mislim da svaka osoba koja dobije stipendiju za američki fudbal misli da ima potencijal za veliki uspeh na koledžu i možda čak karijeru u NFL-u. Ali mislim da sam završio na pravom mestu.”
Svakako jeste.
Mentori iz San Dijega
Tokom opširnog telefonskog intervjua prošle nedelje iz Londona, Porter se osvrnuo na ishod njegove naposletku sudbinske sportske povrede.
Bio je na turneji u Evropi, gde ima status zvezde, da promoviše svoj četvrti i najnoviji album, Take Me to the Alley. Ovaj album u izdanju kuće Blue Note Records božanstveno se nadovezuje na njegov Liquid Spirit, prodat u više od milion primeraka, koji mu je doneo Gremi nagradu za najbolji vokalni džez album.
Vešto crpeći džez, gospel, arenbi, pop i druge žanrove, Take me to the Alley do sada je najbolji prikaz njegovih pažljivo utkanih tekstova i milozvučnog baritonskog glasa. Porter je snimio album koji bi mogao da se dopadne širem rasponu slušalaca izvan fanova džeza, kao što mu je i pošlo za rukom u većem delu Evrope, ne ugrožavajući pritom ni najmanje svoj umetnički integritet.
Njegovo baršunasto pevanje ponekad evocira očaravajuće muzičko stapanje Net King Kola, Bila Vidersa, Džonija Hartmena i Džoa Vilijamsa, pomešano sa svežim, živahnim stilom koji je jedinstveno Porterov. Tom višestrukom stilu može da se uđe u trag u vremenu od njegove povrede koja mu je promenila život, pa sve do sada.
Sa američkim fudbalom iza njega, Porter je počeo da istražuje druge opcije. Kako je već bio izvanredan gospel pevač, počeo je da se bavi tada malom, ali živahnom gradskom džez scenom. Sprijateljio se sa džez patrijarhom iz San Dijega, Danijelom Džeksonom, koji mu je postao ključni mentor u ranoj fazi. Kao i profesori muzike sa Univerziteta u San Dijegu, Kamau Kenjata i Džordž Luis, koji je sada upravnik džez katedre na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i trubač Gilbert Kasteljanos, koji je sredinom devedesetih postao jedan od najaktivnijih džez izvođača i lidera džem sešna u gradu.
„Džordž me je čuo na džem sešnu”, seća se Porter. „Rekao je: Znam da se nisi upisao na Univerzitet, ali svakako dođi na moje predavanje. Treći ili četvrti put kada sam došao, Džordž nije bio tamo i Kamau ga je menjao. Kamau je rekao: Hajde da ti pomognemo. Hajde da razvijemo tvoj repertoar. I stvarno jeste. Bio je tako ohrabrujuć i podelio je mnogo toga sa mnom.”
„Svi su oni bili instrumentalni za mene. Kada vide mladog umetnika sa sirovim talentom, oni ga ohrabruju. To su upravo uradili Džordž, Danijel, Kamau i Gilbert. Danijel bi se nasmejao i rekao: Ti nemaš predstavu šta imaš! A Gilbert bi me psovao, u pozitivnom smislu: (Psovka), moraju da te čuju ljudi!”
„I ja bih bio kao: U redu! Jer sam idealizovao Gilberta; i dalje ga idealizujem. Definitivno sam izgradio svoje džez osnove u San Dijegu. Do dana današnjeg izvodim pesmu Work Song (Nata Aderlija) na svim svojim koncertima, a to je pesma koju sam prvo počeo da izvodim sa Gilbertom u San Dijegu.”
Poput malo vokalnih izvođača danas, Porterova izvrsno sonoran glas kombinuje tinjajuću gospel strast sa urbanom džez prefinjenošću i tako stvara zvuk soula zbog kojeg je u Evropi završio na top 10 listama i pritom nastupao kao glavni izvođač na najboljim džez festivalima. Njegova mešavina stilova nastala je u San Dijegu.
„Ono što se desilo ”, objašnjava Porter, čija je pokojna majka bila sveštenica, „jeste da su neki moji prijatelji gospel pevači iz Bejkersfilda došli na jedan od Gilbertovih džem sešna sa mnom. Izveli smo tu jednu stvar jedno veče u klubu El Campo Ruse, u centru; bilo je to gospel vokalizovanje, ali i džezi u isto vreme, i publici se mnogo dopalo. Ljudi su rekli: Nismo te još čuli da tako pevaš.”
„Ne sećam se pesme, ali i dalje pamtim melodiju. I to mi je dalo ideju: Dajte mi da unesem ovaj gospel osećaj, koji već imam u pesmi Work Song i (klasik Bobija Timonsa i Arta Blejkija) Moanin’ u mom pristupu džezu, Bio je to ohrabrujuć momenat. Radili smo na pesmi napolju na uglu na Marketovoj ulici, i onda smo ušli u El Campo Ruse i izveli je.”
„Bio je to značajan trenutak za mene. Jer, na izvestan način, uvek postoji bitka u džezu oko toga šta je čisto i istinito. Do tada, nisam prigrlio svoje razumevanje gospel muzike u kontekstu džeza. Pa se činilo kao da sam doživeo malo prosvetljenje na tom džem sešnu sa Gilbertom.”
Kasteljanos se s nežnošću priseća prvog puta kada je čuo bradatog Portera, koji je već nosio Kangol kapu koja je postala njegovo prepoznatljivo vizuelno obeležje.
„Gregori bi ulio svoje srce i dušu u sve i bio sam momentalno zadivljen njegovom radnom etikom. Vredno je radio!” rekao je Kasteljanos. „Još nešto zbog čega sam se divio Gregoriju”, dodaje Kasteljanos, „jeste njegova harizma. Znao je, još na samom početku svoje karijere, kako da se poveže sa publikom.”
Trajno kreativno partnerstvo
Kenjata, budući sâm nadaren saksofonista, takođe je bio zapanjen kada je prvi put čuo Portera, čak i u ambijentu učionice na Univerzitetu u San Dijegu. „Znao sam od samog starta da je imao poseban glas”, rekao je Kenjata. „Samo je pevao (bez reči) partiture za rog i pomislio sam: Čoveče, treba ti materijal osmišljen za tebe. Proveli smo mnogo vremena slušajući muziku, radeći na muzici i pričajući o istoriji, životu i kulturi. Gregori ima veoma zanimljiv um izvan muzike.”
Kenjata, koji je producirao ili koproducirao sva četiri Porterova solo albuma, dokazao se kao instrumentalan u izgradnji pevačeve karijere na mnogo načina.
Krajem devedesetih, gostujući predavač na Univerzitetu u San Dijegu odveo je Portera u Los Anđeles na sesiju snimanja velikog džez flautiste Hjuberta Loza. Kenjata je radio kao producent i aranžer na albumu iz 1999. Hubert Laws Remembers the Unforgettable Nat ‘King’ Cole. Porter, sasvim slučajno, navodi Kola kao jednog od njegovih najvećih ranih uticaja.
„Gregori je posmatrao Hjuberta i mene dok smo radili u studiju satima”, seća se Kenjata. „Na kraju dana, rekao sam: Gregori, pevaj za Hjuberta. Bacio sam ga u vatru. I on je zabacio glavu unazad i pevao, a capella. Čim je završio, Hjubert je rekao: Hajde da ga iskoristimo na ovom albumu! Zamolio je Gregorija da peva Smile i ta pesma se nalazi na izdanju.”
U ovo neko vreme Porter se nadao da će dobiti ulogu u produkciji pozorišta San Diego Repertory Theatre dela It Ain’t Nothin’ But the Blues, koje je zaradilo četiri nominacije za nagradu Toni na Brodveju. Prethodno se pojavio u Repovoj produkciji iz 1998. doo woop revije Avenue X.
Avaj, audicija za It Ain’t Nothin’ But the Blues je već bila završena. Ali Lozova sestra, pevačica i članica grupe Blues bila je toliko zadivljena Porterom da mu je sredila audiciju. Prošao je audiciju i dobio glavnu ulogu.
„Veoma sam zahvalan San Dijegu za muzičke prilike koje mi je pružio”, rekao je Porter, koji se, posle gotovo 15 godina u Njujorku, skoro preselio u svoj rodni grad Bejkersfild sa svojom suprugom i mladim sinom.
„Rad u Repu mi je pomogao da se snađem u nalaženju načina da upotrebim svoj glas. It Ain’t Nothin’ But the Blues me je odveo do Brodveja, u istoj produkciji sa istim ljudima… Dok sam se okrenuo, bio sam u brodvejskoj predstavi i živeo na Menhetnu.”
„Tako da će, u velikoj meri, moj koncert u San Dijegu biti povratak kući. San Dijego je mesto gde sam zaista počeo da se razvijam muzički.”
Činjenica je da je Porter došao ovde sa snovima o američkom fudbalu, ne muzici.
Ali s druge strane, Kenjati teško pada da zamisli Portera kako razdire teren, umesto što očarava publiku na preko 200 koncerata godišnje koje je pevač održao u poslednjih nekoliko godina.
„Ne mogu ni da zamislim Gregorija kao sportistu, iako je visok i bio je talentovan igrač američkog fudbala”, Kenjata kaže. „Bio je u istom timu na Univerzitetu kao Maršal Fok. Ali ne mogu da zamislim Gregorija u tom svetu, jer je previše osetljiv. Znam da je srećniji dok peva. Kažu da bi, kad je bio dete, ako bi ptica ispala iz svog gnezda, on bi je pokupio i pokušao da je uhrani dok ne ozdravi. Provodio je mnogo vremena šetajući i razmišljajući, sâm.”
„Gregori bi možda postao pevač, čak i bez povrede, ali on stoji na svome. Mnogo malo muzičara je postiglo ono što on ima. Oduvek je imao jasnu viziju o tome šta želi da radi muzički i ima jedinstven stil. Jedinstven je, ali utemeljen u tradiciji. On je kao grana veoma jakog drveta. Njegove pesme su pristupačne, njegov glas neverovatan i on je harizmatična osoba, pa tako predstavlja savršenu muzička oluja.”
Novi umetnički horizonti
Holding on, numera koja otvara Porterov novi album, Take Me to the Alley jeste njegova očaravajuća obrada hita sa top listi iz 2015. engleskog elektronskog muzičkog dua Disclosure, u čijoj je originalnoj verziji Porter učestvovao. Porterova verzija je sporija i ljupko harmonizovana, uz odmerenu akustičku interpretaciju koja zamenjuje udarajuću, elektropop-sreće-haus verziju. Što se ispostavilo da bi moglo da mu pomogne da se predstavi u svom vlastitom svetlu novoj publici širokoumnih fanova elektro dens muzike.
„Jeste mi palo na pamet kad smo bili u studiju sa Gajom i Hauardom (Lorens, dvojica braće koji čine sastav Disclosure) da možda obradim pesmu, i onda sam zaboravio”, kaže Porter. „Dok sam sastavljao Take Me to the Alley, reko’: Hajde da vidim kako sad razmišljam o ovoj pesmi. Svidela mi se zamisao da je snimim, ogoljenu i rezervnu, i da i dalje nosi emociju o neutaživoj prirodi ljubavi. Za mene, poruka pesme je veoma važna, možda čak više od instrumentacije i muzike.”
U pesmi In Fashion Porter peva sa impresivnim ubeđenjem da bi ljubav trebalo da bude trajna, ne prolazna, vešto se pozivajući na (i onda izvrćući) klavirski motiv iz klasika Eltona Džona iz 1973. Bennie and the Jets. Još bolja je Don’t Lose Your Steam – pesma koju bi možda Al Grin rado prisvojio za sebe – naslovna blago poletna pesma albuma Take Me to the Alley .
Osećajna balada Alley kombinuje prefinjenost klasika Burta Bakaraka sa nežnim stihovima o negovanju bolesnih i ugnjetavanih, što Porter donosi sa upečatljivom saosećajnošću. Rezultat je blago podsticajna pesma, podjednako primamljiva koliko i inspirativna.
„Take Me to the Alley pokušava da uveseli živote ljudi koji su unesrećeni, možda beskućnika ili bolesnika ili možda izbeglica”, kaže Porter. „To nije nešto popularno što ljudi žele da čuju u pesmi. Na ovom albumu pevam o svom sinu, svojoj majci i o odnosima. Ako nešto odavde postane hit, kul, ali to je i dalje organski proces za mene. Ne pokušavam da osvojim (komercijalni) houmran i niko mi u mojoj diskografskoj kući nije rekao: Treba da ideš ovim putem ili Treba da budeš dens umetnik. Kada kažem Take me to the alley, alley je uglavnom najgore mesto, u jednoj od najmračnijih ulica u Bejkersfildu, gde bi moja majka otišla i pomagala ljudima kojima je trebala pomoć da se iskupe.”
„Poruka bilo kakve pesme jeste ono što me na kraju udari u glavu – i ono što me je udaralo kad sam bio dete. A, u džezu, poruka je izražajnija od drugih stvari koje slušam. Uvek sam osećao da je prenošenje poruke drugome važnije od pokazivanja veštine i izvođenja arija. Umem sve to i – u nekom trenutku u muzici – to se zahteva, mada česće na živim izvođenjima nego na snimcima.”
„Ponekad je glas nužna sprava. I ne treba zbog toga umanjiti sve ono što se dešava u gospel muzici; na neki način, kontroliše te duh i ti nemaš kontrolu nad svojim glasom. Ali dopada mi se da ponekad pojednostavim ono što radim kako bih dopreo do ljudskih srca, emotivno. Meni lično, ako nečim doprinosim džezu, to činim svojom ranjivošću i istinskim razmišljanjem o emocijama u svakoj pesmi.”
Da li će Take Me to the Alley doneti Porteru slavu ovde u njegovoj domovini, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, on ne sumnja u svoju muzičku misiju.
„Desilo mi se da imam veću publiku u Evropi, pa će biti super ako se to desi ovde”, kaže. „Ali i dalje znam koje su moje namere. I moje namere nisu uprte u dostizanje slave; želim da kažem ljudima nešto što će ih dotaknuti, emotivno. Tako je to oduvek bilo za mene. Tako na mene utiče muzika.”
Razumeš engleski? Pročitaj u originalu: http://ow.ly/x8T330aMlt4 Autor teksta: Džordž Varga
Rigoberta Menću Tum (Rigoberta Menchú Tum) je aktivistkinja za ljudska prava poreklom iz Gvatemale. Rođena je 1958. godine u velikoj seoskoj porodici indijanskog porekla, to jest, kao pripadnica naroda maja-kiće (maya-quiché). Nakon odrastanja u teškim uslovima, u epicentru gerilskih borbi, siromaštva i represije, uspela je da formira specifičan diskurs zahvaljujući kome je u celom svetu prepoznata kao aktivistkinja za prava indijanskih naroda.
Mir nije samo odsustvo rata; dokle godim ima siromaštva, rasizma, diskriminacije i odbacivanja teško ćemo dostići svet u kojem vlada mir.
Rigoberta Menću je autorka brojnih knjiga, među kojima se ističe Zovem se Rigoberta Menću i ovako mi se stvorila svest (Me llamo Rigoberta Menchú y así me nació la conciencia) u kojoj govori o životu u indijanskim selima, o problemima koji postoje u odnosima ovih zajednica i o načinu na koji se borila i postala ovo što je danas – jedan od glavnih glasnogovornika takve lokalne realnosti. „Deca su morala da se ponašaju kao odrasli, nikada nisu imala plastične igračke, ali su se igrala sa prirodom, sa životinjama, drvećem. To je bila drugačija kultura, sa dubokim poštovanjem prema zemlji“, navodi Rigoberta.
Usled represije od strane dominantnih društvenih klasa Gvatemale, indijanske porodice su počele da se ujedinjuju kako bi tražile svoja prava, a mlada Rigoberta je prepoznala svoju ulogu u borbi za svoj narod, zbog čega će kasnije biti progonjena i proterana iz zemlje. Rigoberta priča da je ekstremna diskriminacija dovela do toga da indijanski narodi malo-pomalo počnu da kriju svoj identitet, jer je režim pokušavao da oduzme sva kulturna i verska obeležja njihovim zajednicama. U to vreme je počela da uči kastiljanski, ali i druge indijanske jezike, kako bi mogla da radi kao posrednik koji bi ujedinjavao narode sa sličnom kulturom i koji su, zbog svoje nezavisnosti, bili osuđeni na iščezavanje pod uticajem snažne represije koju su podnosili. Ubrzo su usledila proganjanja, mučenja i smrti mnogih pripadnika indijanskih naroda, što je bio slučaj i sa njenim starijim bratom.
U takvim okolnostima, Rigoberta je odlučila da se ne buni protiv gerilaca, kao što su to radila njena braća, več je otpočela mirnu kampanju protiv režima i protiv kršenja ljudskih prava koje je osetila na sopstvenoj koži, a kroz to su prošle i mnoge druge indijanske zajednice, ali i njena porodica. Odlučila je da ode u egzil kako bi izbegla represiju, a u Gvatemalu se vratila 1988. godine, uz zaštitu od strane Ujedinjenih nacija, i nastavila je svoju borbu protiv nepravde.
Njen rad je 1992. godine nagrađen Nobelovom nagradom za mir. Pozicija na kojoj se našla nakon dobijanja nagrade omogućila joj je da posreduje u procesu sklapanja mira između Vlade i gerilaca koji je usledio u narednim godinama. Rigoberta veruje da narod Gvatemale i dalje živi u strahu i da će se represija, militarizam i diktatura vratiti, ali i da su danas najveći problemi njene zemlje nepismenost, siromaštvo i glad. „Mirovni sporazumi su prilično idealizovani, ali mir, takođe, podrazumeva da narod ima šta da jede, da ima posao i prilike“, rekla je u jednom intervjuu.
Ipak, Rigobrta smatra da je došlo do pozitivnih pomaka od tog vremena jer se, na primer, majanska religija više ne ispoveda u tajnosti, majanski jezici su dobili status službenih, a kalendar Maja se sada tumači kao vodič za budućnost, što znači da majanska istorija postaje priznata i zvanična. Takođe, smatra da mladi danas imaju veće slobode, što podrazumeva da imaju više prilika za učenje i formiranje lične svesti.
Rigoberta je nedavno učestvovala i u formiranju političke partije Wianq, čiji su osnivači prvenstveno majanskog porekla i koja se bori za ostvarivanje prava i interesa indijanskih naroda u Gvatemali. Ovaj čin joj je doneo i brojne kritike, jer je politika gotovo sinonim za korupciju u mnogim zemljama sveta, a Gvatemala nije izuzetak. Ona ipak smatra da je najvažnije to što sada postoje predstavnici ovih naroda u političkom sistemu, jer je nemoguće da nastave život otuđeni od ostatka populacije. Rigoberta navodi da „jedan lider ne može biti samoproklamovan, već mora da zna da sluša svoj narod“ i ističe da je „najvažnije da budemo sposobni da stvaramo samopouzdanje kod ljudi i jednu zdraviju i harmoničniju naciju, koja će početi da teži harmoniji umesto žrtvovanju“. Zbog svega navedenog, njen trud je usmeren na traženje i kreiranje ljudskih kvaliteta, a ne na pozicije i zvanja.
Nakon što je dobila Nobelovu nagradu, osnovala je i Fondaciju Rigoberta Menću Tum koja se bavi realizacijom edukativnih aktivnosti i programa za samounapređivanje, a osnovni cilj je odbrana ljudskih prava i doprinos stvaranju svetske etike mira. Kako bi svet dospeo u eru mira, ključan je moto fondacije:
Nema mira bez pravde,
nema pravde bez jednakosti,
nema jednakosti bez razvoja,
nema razvoja bez demokratije,
nema demokratije bez poštovanja identiteta
i ponosa kultura i naroda.
Rigoberta Menću je veoma važna figura pacifističke borbe koja može da nam posluži kao uzor u teškim vremenima, kao što su ova u kojima trenutno živimo. Prepoznavanje njenog rada u međunarodnim okvirima donelo joj je brojne nagrade i priznanja, ali i omogućilo da se obrati svetu kroz svoju poruku mira, jednakosti i pravde.
Raul Ruis, poznatiji kao El Niño de las Pinturas (Dete Grafita), jedan je od najoriginalnijih stvaralaca urbane umetnosti u Španiji, ali i u svetu. Njegov stil iscrtavanja grafita sastoji se iz klasičnih crteža, slikanja i poezije, ali se inspiriše i stripom, animacijom i arapskim pismom. Granada, njegov rodni grad, pretvorena je u živi, autentični muzej i pruža nam uvid u njegov univerzum i u njegovu filozofiju.
Iz njegovih izjava se može saznati da razni segmenti utiču na njegovo stvaralaštvo. Ovaj umetnik ističe koliko je važno da javni prostor bude zajednički svim stanovnicima jednog kvarta i koliko slikanje daje živosti sivim i napuštenim delovima grada.
Počeo je da crta grafite iz strasti prema crtežu, animaciji i stilovima pisanja. Od malena ga je zanimala tipografija, posebno arapsko pismo, koje je istraživao godinama. Ovo istraživanje stilova slova, kao zasebnih elemenata forme i značenja, proširilo se na crtanje grafita i time je tipografiji dao šire značenje.
Naročito originalan aspekt ovog umetnika jeste način na koji uvodi tekstove u crtež. Ove rečenice, prava poezija, nekada su njegovi lični stihovi, a nekada prilgođena, popularna lirika. Način na koji se prepliće crtež sa tekstom daje delu magičnu i hipnotišuću lepotu, koja privlači pažnju prolaznika. Neki od kraćih natpisa su: Odlučio sam da promenim svoja pitanja, Više ljubavi, Umetnost za sve, prijatelju, Svet je mračan – osvetli svoju stazu, Ko se igra sa našom decom?, Sunce će i dalje izlaziti…
Raul se pretvorio u internacionalnog umetnika i njegova dela se mogu videti u gradovima širom sveta. Dokaz za to su istaknuti murali koje je nedavno naslikao u Njujorku, od kojih je jedan posvećen Lorki, koji je takođe iz Granade. Često je sarađivao i sa drugim stvaraocima iz oblasti muzike, filma i scenskih umetnosti.
Pored izražene sposobnosti da slika portrete, među njegovim temama ističu se detinjstvo i nevinost dece, snaga samoposmatranja, kritika materijalnih vrednosti, poštovanje prirode, odbijanje nasilja i takmičenja… Jednom rečju, on je pacifista koji poštuje tuđe vrednosti, druge kulture i bori se za društvenu pravdu.
Raul Ruis beži od svake jednolične interpretacije njegovih dela i poziva nas da ih vrednujemo iz svoje perspektive. Iz tog razloga nije želeo da objasni značenje nekih motiva koji se ponavljaju u njegovim radovima, kao što su ptice ili točak života.
Mnogo više od pukog praćenja mode i umetničkog tržišta, Dete Grafita teži humanoj umetnosti koja povezuje i zbližava ljude u zajednici u kojoj živi.
Autorka En Morgan poziva ljubitelje knjiga da joj se pridruže na njenom književnom putovanju kroz 196 države.
„Oduvek sam mislila da sam poprilično proputovala”, kaže autorka En Morgan (TED govor: Moja godina čitanja knjiga iz svake zemlje na svetu), ali „zapravo, kada sam pogledala svoje police sa knjigama, one su pričale vrlo drugačiju priču o meni.” Njene police bile su prepune knjiga na engleskom jeziku, pretežno iz zemalja engleskog govornog područja. Iz ostatka sveta? „Gotovo nijedna”, kaže ona. Zbog toga je 2012. postavila sebi ambiciozan cilj: da pročita jednu knjigu iz svake države na Zemlji u jednoj godini. Kako je nalazila knjige? Po preporukama od lokalaca, koje su stizale sa svih strana, nakon što je objavila otvorenu molbu na svom blogu. Morgan je napisala knjigu o svom književnom putovanju; sada se nada da će čitaoci ucrtati svoja vlastita putovanja uz pomoć interaktivnih mapa, koje se nalaze ispod teksta. Svaka država sadrži knjigu ili neobjavljen prevod sa njene čitalačke liste, uz kritiku sa tizerom u autorstvu Morgan. „Širina perspektive koju dobijete je neverovatna”, kaže.
Južna Amerika
U delima koja je odabrala iz Južne Amerike, Morgan se susrela sa brojnim likovima u agoniji mentalne bolesti. „Fenomenalne priče”, kaže Morgan, „često pripovedane iz glave ljudi koji prolaze kroz neke veoma ekstremne krize.” Krimi romani bili su podjednako uznemirujući: Smrt u Andima peruanskog pisca Marija Vargasa Ljose sadrži iznenađujući broj krivaca, od lutajućih bandi terorista do glasina o osvetoljubivim duhovima planine. „Možda ni ne saznate ko je odgovoran za zločin u mnogim knjigama”, kaže Morgan. „Ljudi sa kojima sam razgovarala kažu da je to tako najverovatnije zbog istorije korupcije i nasilja u mnogim režimima kroz koje je Južna Amerika prošla.” Uredna razrešenja za koijma čitaoci sa engleskog govornog područja žude ovde se baš i ne uklapaju.
Severna Amerika
Mnogo centralnoameričke književnosti pratilo je obrasce Južne Amerike. U dobro utabanoj teritoriji SAD-a, međutim, Morgan je pokušala da izvede eksperiment. Pročitala je Američke Bogove, britanskog pisca Nila Gejmena. Deo njenog onlajn čitalaštva protivilo se izboru pisca rođenog u inostranstvu, što joj je bilo zanimljivo, s obzirom na to da se drugi čitaoci nisu ustezali da predlože engleske i američke pisce da predstavljaju druge zemlje. „Svakako sam htela da budem sigurna da nisam odabrala knjige britanskih i američkih pisaca koji su neko vreme živeli na drugim mestima”, kaže ona. Zbog ekseprimenta je bila rešena da čita knjige ljudi koji su što bliže povezani sa svakim narodom.
Evropa
„Neke od najduhovitijih knjiga koje sam pročitala tokom mog pohoda došle su iz Evrope”, kaže Morgan. Istočnoevropski autori posebno su vični mračnom humoru. Lični favorit bila mi je knjiga Komo autora Srđana Valjarevića. Glavni lik, Pisac alkoholičar iz ratom razorenog Beograda, povlači se da piše u Severnoj Italiji, gde ga drugi značajni pisci u rezidenciji tretiraju sa sažaljenjem. „On je to zapravo smatrao slobodnom vožnjom”, kaže Morgan. „On samo tamo provodi vreme tako što se opija i udvara konobaricama. Veoma je duhovita, ali i vrlo dirljiva knjiga takođe.”
Afrika
Ovde se Morgan susrela sa mešavinom snažnim vizuelno deskriptivnim jezikom i jakim ženskim karakterima. „Jedno od najfeminističkijih dela na koje sam naišla kroz čitanje došlo je iz Afrike, i to ne samo od žena”, kaže ona. Jedan vrhunac: Ualalapi, od jednog od najslavnijih pisaca iz Mozambika, Ungulanija Ba Ka Kose. „Postoji opis žene čija menstrualna krv poplavljuje čitavo selo, što je po meni, veoma uznemirujuće i čudno”.
Azija
„Upoznala sam neke predivne likove u azijskoj književnosti”, kaže Morgan. Dečiji likovi su posebno snažni. Istakao se, kaže, dečak pastir u mongolskom romanu Plavo nebo Galsana Činaga. Dečak puši lulu i mašta o stadu od hiljadu ovaca. „Njegova perspektiva je toliko divna i pisanje toliko izvanredno da vas zaista odnose u neki veoma drugačiji svet”. Za mračnije raspoloženje, preporučuje knjigu Smile As They Bow (Smej se dok se poklanjaju), priču o transrodnom hramskom plesaču u Mjanmaru. „On zarađuje za život tako što ubeđuje hodočasnike da mu plate da igra za njih i on zapravo ne veruje u to, ali istovremeno i veruje”, kaže ona. „Neverovatno je treperav, bezočan i toliko duhovit.”
Australija i Okeanija
Nemojte prevideti književnost sa malih pacifičkih ostrva, kaže Morgan. „Još postoji jaka tradicija izvođenja priča, ne samo pripovedanja, već korišćenja čitavog tela i gestova i smejanja i prepuštanja sopstvenim osmatranjima”, kaže ona. „Jedan od najkreativnijih vidova pričanja priča koje donosi tradicionalnu kulturu i plete te priče u stalno promenljive oblike za novu generaciju veoma je zanimljiv”. Za čudno stapanje istorije, mitologije, pesama i recepata (uključujući povremenu listu jestivih biljaka), bacite pogled na The Book of Luelen mikronezijskog autora Luelen Bernart.
***
Razumeš engleski? Pročitaj tekst u originalu: http://ow.ly/7Lvj30aD38k Autori teksta: Den Kedmi i Čelzi Ketlet
U onom trenutku kada nekome padne na pamet da stavi mikrofon pred ludake, dešavaju se tako divne priče kao što je ova.
Demencija, kao i smrt, nešto je ružno što radije sakrijemo u ćošak da ne vidimo i da ne budemo u potpunosti svesni da postoji ili makar da na to ne mislimo i da nam ne smeta previše niti da nam svakodnevni život čini neugodnim. Retko razmišljamo o tome na taj način da shvatimo da ludi nisu smetnja ili opasnost koju treba zaobići, već osobe koje pate, kojima treba pomoć, isto kao i osobama koje se brinu za njihovu dobrobit.
Neki se sećaju nagrade koju je Američko psihijatrijsko udruženje uručilo producentima filma Blistavi um (Ron Hauard, 2001) koji govori o životu matematičara Džona Neša, dobitniku Nobela za ekonomiju 1994. i njegovoj borbi protiv šizofrenije, jer su velikom auditorijumu približili patnju bolesnih poput njega i pozivali na razumevanje. I kada naiđemo na tako briljantne inicijative terapije i socijalne integracije osoba sa demencijom kao što je Radio La Colifata, najmanje što možemo da učinimo jeste da im posvetimo jedan ovakav tekst.
Radio program koji vode kolifate
Na dijalektu lunfardo, popularnom žargonu Buenos Ajresa, colifato je drag ludak, odnosno, neko veoma ekscentričan ili ko pati od demencije i koga ljudi vole zbog njegove simpatičnosti ili harizme. Tome se duguje naziv Radio La Colifata, prvog radio programa na svetu koji vode pacijenti neuropsihijatrijske bolnice „Hose Tibursio Borda” u argentinskoj prestonici. Reč je o projektu koji je osmislio psiholog Alfredo Olivera dok je još bio student. Godine 1990. počeo je da radi kao volonter u toj istoj bolnici nakon što je video video u vezi sa tom ustanovom koji ga je pogodio, pa mu je palo na pamet da bi mogao da se napravi radio kanal za te pacijente, pošto su bili isključeni od spoljnjeg sveta, da im takav program posluži kao terapija, da povrate upotrebu jezika, čiji se gubitak povezuje sa psihozom i takođe veoma važno, da se ispravi utisak o tome da su pacijenti psihijatrijskih ustanova preteći i da se promoviše razumevanje problema demencije, koristeći to „kao instrument koji dozvoljava da se prenese glas ljudi iz sanitorijuma ostatku zajednice”, prema njegovim vlastitim rečima.
Jedan prijatelj mu je ustupio prostor na komunalnom radiju SOS u San Andresu, Kolumna pacijenata bolnice Borda i u početku su jednom nedeljno pokrivali pitanja mentalnog zdravlja, ali kasnije su emitovali snimke pacijenata kako izražavaju svoje mišljenje o različitim temama, što je proizvelo dovoljno interesa da prime pozive sa pitanjima za njih, na koja su odgovarali u sledećoj emisiji.
Ova zamisao, međutim, doživljava pravo uzletanje kada je jutarnji program veteranskog novinara Lalo Mira na Radiju Rok i Pop (Radio Rock y Pop) koji je imao najveću slušanost, počeo da emituje njihove snimke, već pod nazivom La Colifata. I kasnije, takođe doktor, Nelson Kastro učinio je isto u svom jutarnjem program na Radiju Svet (Radio el Mundo). Zahvaljujući ovoj ogromnoj difuziji, uspeli su da im jedna komunalna radio stanica donira jednu veoma jednostavnu antenu i konačno su počeli da se obraćaju Buenos Ajresu sa svoje vlastite stanice, na frekvenciji 100.3 MHz i sada, isto tako preko interneta. Zapravo, naziv La Colifata je nastao jer je jedan od pacijenata prešao čitavu bolnicu pitajući ostale kako bi nazvali svoju radio emisiju, neko ga je predložio i slušaoci SOS-a su glasali za to ime, ali onda su ga zadržali samo za njihovu sekciju.
U različitim emisijama radija La Colifata, pacijenti izražavaju svoja mišljenja i osećanja, razmišljaju o svetu, čitaju svoje pesme, pevaju, daju savete po svom nahođenju, sve to u jednoj zadivljujućoj dinamici. Mnoge od njih je porodica napustila ili su već otpušteni iz bolnice, ali nemaju kuda da idu, pa ostaju u Bordi. Svake godine, više od 600 pacijenata se daje reč u programu. Neki od njih poznati su pod imenima Miki, Eber Beltran, Silvina de la Moneda, Eduardo Kodina i doktor Valje. Ali najprepoznatljivije lice i glas grupe jeste Ugo Lopes i sigurno ga se mnogi od vas sećaju sa reklame za izotonično piće Aquarius koja se emitovala na TV-u 2008, kroz koju se provlači sama priča o radiju La Colifata , čije je značenje, prema Lopesu, „ludak koji želi da svi budu srećni”. I vera u koju od avgusta 1991. ulažu istinski trud.
Uticaj Radia La Colifata
Ne služi samo reklama za Aquarius, pripadnik korporaciji Coca-Cola Company, kao primer toga dokle je dosegla ova radio emisija. Kantautor Manu Ćao, Francuz španskog porekla, snimio je disk sa njima i odveo ih na nekoliko njegovih koncerata nakon što je učestvovao na saundtreku za dokumentarac LT22 Radio La Colifata, koji je Karlos Larondo snimio 2007. i koji se u osnovi bazira na svedočenjima pacijenata iz Borde. Ali nije jedini: sam Alfredo Olivera i njegov brat Huan snimili su srednjometražni dokumentarac naslovljen Manu Chao: Un día en La Colifata (Manu Ćao: jedan dan u La Kolifati). Takođe, čuveni režiser Fransis Ford Kopola ih je posetio u Bordi, a na kraju su glumili kao statisti u njegovom filmu Teatro iz 2009, godine kada su takođe učestvovali na kompilaciji, Radio La Colifata presenta a El Canto del Loco; kao i sledeće godine u videoklipu njihovog zemljaka Havijera Kalamara, za pesmu El Cacike Marihuano.
Godine 2007. kao svojevremeno Les Luthiers*, dobili su počasno odlikovanje na nagradama Konex koje prepoznaju uzornu ulogu argentinskih ličnosti i institucija. A što se terapije tiče, Olivera je objasnio u jednom intervjuu da „kroz reč, kroz susret sa drugim, ponovo se uspostavlja osećanje sopstvenog postojanja. La Colifata obezbeđuje simboličke resurse, pomaže da se ponovo izgradi društvena spona i prati procese izgradnje mreža društvene podrške. Od prvog trenutka, kroz susret pacijenata sa slušaocima, došlo je do, ne samo umanjenja predrasuda, problematične stigme koju ludilo proizvodi, već su takođe, zahvaljujući odgovoru društva, počeli da se oporavljaju. ”
Ali najbolje od svega je što u nekoliko zemalja sveta su nastale sestrinske terapeutske radio emisije La Kolifate: koliko ja znam, ima ih tri u Francuskoj, dve u Španiji i jedna u Brazilu, Argentini, Čileu, Kosta Riki, Urugvaju, Venecueli, Italiji i Švedskoj. I kroz sve te programe, osobe sa različitim tipovima i stepenima demencije prate terapiju pokušaja komunicaranja sa nama, potpuno razumnim. Tako da bi bilo skroz super da im izdamo potvrdu o prijemu.
Les Luthiers – argentinski komični sastav veoma popularan kod kuće kao i u drugim zemljama hispanskog govornog područja, koji se služi muzikom kao glavnim elementom u svojim nastupim.
***
Razumeš španski? Pročitaj tekst u originalu: http://ow.ly/YSO830aAfoo Autor teksta: Sesar Norageda
Venecuelanac je najmlađi dirigent koji je vodio Bečki novogodišnji koncert.
U jednom trenutku, dok vežbaju Skitsku svitu, opus 20, Sergeja Prokofjieva, Gustavo Dudamel spušta palicu, muzičari Losanđeleske Filharmonije jedan za drugim prestaju da sviraju, nastupa tišina, i dirigent, nakon što je razmislio nekoliko sekundi, kaže obazrivo: „Čak i u mahnitosti mora da ima preciznosti.”
On sâm deluje iznenađeno. Nekoliko puta je prekinuo probu kako bi zamolio za više živahnosti. ,,U partituri stoji allegro feroce”, insistira. Dudamel se muzičarima obraća na engleskom, da kad izgovori feroce na italijanskom, reč dobija na momentalnoj, zapovednoj zvučnosti. Podsećam ga na ovu epizodu malo kasnije, kada se sastajemo povodom intervjua u kancelariji koncertne dvorane Volt Dizni u Los Anđelesu, nakon ručka koji su nam doneli u malim kartonskim kutijama. Poslednji su dani novembra.
–Nije reč samo o savršenom izvođenju. Govorio sam im da želim nesavršenu savršenost. Rizik, onu tačku gde gledaš i dobijaš vrtoglavicu, gde imaš kontrolu nad svim i istovremeno, ni nad čim. I da inspirišu druge. Jer, gledaj, ti tehnički možeš sve da znaš, ali ako ne inspirišeš grupu, nećeš učiniti ništa posebno. Niko neće da sluša nešto potpuno čisto, savršeno, nešto što nema nimalo duše.
Preciznost u mahnitosti: Dudamel (Barkisimeto, Venecuela, 1981) već je zreo umetnik. Drugačije rečeno: više nije čudo od deteta koje je svet otkrio 2004. kada je sa 23 godine u Nemačkoj osvojio nagradu Gustav Maler za dirigovanje. U jednom trenutku u poslednjih 12 godina, teškom da se odredi, prestao je da bude mlado obećanje da bi se neosporno pretvorio u najzanimljivijeg, najpoželjnijeg, trenutno jednog od najobećavajućih dirigenata, kojeg je svojevremeno hvalio Klaudio Abado, kao i Sajmon Retl; slavljen kao zvezda u SAD-u, gde diriguje Losanđeleskom Filharmonijom, on puni amfiteatar Hollywood Bowl i pojavljuje se na poluvremenu Superboula; legije pratilaca posmatraju ga sa beskrajnom nadom, uzdajući se u njegovu sposobnost da spoji muziku sa društvenim napretkom, da proširi publiku klasične muzike i da poboljša život stotine hiljada dece kroz učenje instrumenta u Venecueli (El Sistema), SAD-u (YOLA, Youth Orchestra Los Angeles) i drugim zemljama. Kako je vremenom iza njega ostala etiketa mladića, ponovo postaje najmlađi dirigent koji će se pobrinuti za legendarni Novogodišnji koncert u Beču, 50 miliona gledalaca u više od 90 zemalja…
–Zamislite. To je koncert rezervisan za najnagrađivanije dirigente. Za mene je to čast. I simbol budućnosti, jer jedna tako tradicionalna institucija, tako jedan tradicionalan koncert, iznebuha odabere nekog mladog.
Kada jedno mlado obećanje prestaje da bude mlado obećanje? Dudamel odgovara brzo, kao da je interiorizovao taj proces, ne tako jednostavan za shvatanje.
–To je proces koji se nikad ne zaustavlja.
–U pojmovima umetnosti, hoću da kažem…
–Dirigujem od svoje 11, 12 godine. Sada imam 35 i već osećam da mogu da ne samo preuzmem na sebe određene izazove, već da imam elemente da se suočim sa tim izazovima. Ali i dalje imam isti mladalački duh. To se ne može izmeriti vremenom, već znanjem koje vremenom stičemo.
–Ne postoji trenutak unutarnje, iznenadne promene?
–Sa umetničke tačke gledišta, da, dešavaju se stvari… Čitaš partituru i iako si je radio toliko puta, otkrivaš nešto novo. To je sastavni deo iskustva, zrelost da pročitaš izvan onoga što si već video… a video si to mnogo puta.
–Postoji li muzika kojom ne treba dirigovati dok se ne dođe u izvesne godine? Margarit Jursenar je rekla da pisac ne bi trebalo da pokuša da piše romane dok ne napuni 40 godina.
–Istina je, ali ne bih to merio na takav način. Mnogi osuđuju repertoar kojim se baviš, u kojim godinama se baviš određenim delima. Nikad se nisam slagao sa tim. Evidentno je da postoji muzika za koju moraš da sačekaš da bi se njome bavio.
–Kao na primer?
–Suočiti se sa Bruknerom, na primer, nosi sa sobom svoju kompleksnost. Mnogo toga sam radio kao mlad što sada radim iz druge perspektive. Da to nisam radio ranije, ne bih imao priliku da da dođem do te tačke zrelosti. Mada, kada pogledam unazad, ne bih promenio ništa što sam do sada proživeo.
–Upravo ste snimili sve Betovene simfonije. Zašto Betoven? Tačnije, zašto sada?
–Betoven simbolizuje umetnost obgrljujući sve elemente života, društva, kontinenta, čitavog sveta, ljudske složenosti, pokušaja da se ujedini svet kroz muziku, umetnost. I kada imaš priliku da to uradiš od Prve do Devete simfonije, uočiti tu genijalnu promenu jeste jedinstvena prilika. Zašto sada? Zato što to čini sastavni deo procesa zrelosti, novi duhovni ciklus orkestra. Nije nam namera da ikoga imitiramo: Harnonkorta, Brigena, Gardinera ili Karajana, Bernstajna, Klajbera, Furtvenglera ranije. Za nas je to početak jednog ciklusa, dubljeg i vizionarskog, toga kako ćemo da pristupimo mnogoj muzici.
Razgovor prolazi bez ikakvog pomena o tome da će se Betoven izvoditi u Venecueli. Dudamel je dugo ćutao o političkom konfliktu u kojem se nalazi njegova zemlja. Položaj koji mu je doneo probleme sa obe strane. Septembra 2015. objavio je članak u novinama Los Angeles Times značajno naslovljen Zašto ne govorim o venecuelanskoj politici.
Ali Dudamel jeste govorio: tekst potvrđuje da razume protivnike, iako ne deli njihove stavove; da poštuje venecuelanske vlasti, iako se ni sa njihovim odlukama ne slaže u potpunosti. Čitav Betovenov opus je eksplozija slobode, kažem mu, od Fidelija do simfonija. Ta sloboda, da li se živi isto, da li se njoj teži na isti način u Evropi, u Los Anđelesu ili u Venecueli? Kao da Dudamel u muzici pronalazi jednu neočekivanu žicu da pristupi problemu. Odgovara ne zaustavljajući se ni da uzme daha, oslobađajući izvesnu muku koja je neizbežno morala da se akumulira poslednjih godina.
–Pogledajmo Betovena: da bi se priuštila sloboda, potrebna je izvesna disciplina, mora da postoji poštovanje, tolerancija, dijalog. Šta radi u svojoj poslednjoj simfoniji? Ujedinjuje, obgrljuje. Kako? Gvozdenom disciplinom. Adađo Devete simfonije jedno je od najbožanstvenijih dela koja postoje. Varijacija na jednu temu, kontrapuntističku i harmonski veoma jednostavnu, koja se dovodi do trenutka gigantske kreativne eksplozije, ali u okvirima discipline. Betoven je bio slobodan u svojoj disciplini. Služi savršeno kao referenca slobode za naša vremena, jer takva nam je sloboda potrebna.
–Mora da je komplikovano biti na čelu Sistema usred političke krize u Venecueli.
–Sistem* je simbol slobode. U mojoj zemlji, u jednom trenutku, muzičari nisu imali slobodu da se umetnički razvijaju. Kada je maestro (Hose Antonio Abreu, njegov mentor) počeo sve ovo, postojao je samo jedan orkestar u Karakasu. Kakvu su budućnost imali ti momci i devojke? Sistem nadmašuje politizaciju. Ne znate koliko sam koncerata održao u Karakasu i u unutrašnjosti, na kojima sede političari koji se na televiziji ili po novinama svađaju. Video sam čak i da se pozdravljaju na koncertima. Mnogima su deca u orkestru.
–Može li se i treba li tražiti od Sistema nešto više od muzike?
–U trenutku kada neko smatra da ti zauzimaš neku poziciju, već ograničavaš slobodu te druge osobe. Dovoljno je samo reći „Želim da misliš onako kako ja mislim”. Ne mislim da postoji išta loše, bezvredno, kriminalno u tome da želiš da ujediniš ljude. Jer u trenutku kad zauzmeš određenu poziciju, postaješ deo jedne divizije. I tu je kraj. Mnogo je komplikovano plivati u tome. Ne izolujemo se iz egoizma. Mi smo tamo. I proživljavamo to više od onih koji veruju da pate sami. I tako smo tamo, pokušavajući da stvorimo balans u tako polarizovanom trenutku, gde se po pravilu demonizuje svako ko je neistomišljenik.
–Jel se nešto promenilo nakon što ste objavili esej u Los Anđeles Tajmsu?
–Nisam to uradio zbog sebe, uradio sam to zbog Sistema. Očito, ljudi će želeti da to politizuju s jedne ili s druge strane. Ali Sistem je simbol zajedništva venecuelanskog društva. Ja jednostavno ne želim da zauzmem nijednu poziciju. Moja pozicija je ta da želim da moja zemlja raste i izađe iz krize. Znam da je mnogo teško, gotovo utopijski, da se pokušamo ujedinjenost. Ali ako postoji nešto što simbolizuje to ujedinjenje, to je Sistem.
Za kraj, pitam ga zar mu ne bi bilo lakše bez svih tereta koje na sebe uzima. Zar ne može muzika da se izvanredno pravi bez dečijih orkestara, bez sistema, bez posvećivanja polovine svog vremena (orkestru) Simonu Bolivaru, kada je toliko ljudi pred njegov dolazak u Los Anđeles pre osam godina predvidelo da će ga iskušenja i zamke konzumerističkog društva udaljiti od njegovih korena? Dudamel ustaje po svoj mobilni i pretražuje među sačuvanim klipovima.
–Pa za mene to nije samo još jedan posao. To je kao neka misija. Nije nekakva odgovornost, meni je to potrebno da radim, to mi daje život. Gledaj, da ti pokažem…
Na ekranu se pojavljuje dečiji orkestar, snimljen sa podijuma dirigenta, amaterski snimak, blago drhtav…
–Odjednom sam ovde i šalju mi ovo. To je jedan dečiji orkestar. Pogledaj koncertinu…
Kamera se pomera ulevo. Jedna devojčica sa violinom se osmehuje telefonu.
Ta devojčica koliko može da ima, 12, 13 godina?
–Naravno. Meni ovo daje život. Ne zadaje mi glavobolju.
Intervju se bliži kraju dok se na telefonu i dalje čuje uvertira Lake Konjice, operete Franca fon Supea, sa radošću, brutalnošču, raskalašnošću i potpunim nedostatkom preciznosti u kojem može da se uživa samo sa 13 godina.
***
*El Sistema Nacional de Orquestas y Coros Juveniles e Infantiles de Venezuela (Fundación Musical Simón Bolívar), odnosno Nacionalni sistem mladih i dečijih orkestara i horova Venecuele (Muzička fondacija Simon Bolivar) jeste muzički obrazovni program u Venecueli, čija je svrha sistematizovati podučavanje kao i kolektivno i individualno vežbanje muzike kroz simfonijske orkestre i horove, kao instrumente društvene organizacije i humanističkog razvoja. Simfonijski orkestar Simon Bolivar, koji je uspešno debitovao u Karnegi Holu 2007. pod Dudamelovom palicom, jedan je od najznačajnijih prozvoda Sistema.
diz que diz 