1974: Revolucija karanfila u Portugalu

Malo posle ponoći 25. aprila 1974. začula se na katoličkom radiju u Lisabonu do tada zabranjena pesma, Grândola, Vila Morena. Bio je to znak početka vojnog puča u Portugalu.


Pre revolucije, gotovo da nije bilo porodice u Portugalu koja nije imala nekog ko se borio u kolonijalnim ratovima u Africi, vojni rok trajao je četiri godine, mišljenja protiv režima i protiv rata bila su strogo suzbijana od strane cenzure i policije.

Pre aprila 1974. političke partije i pokreti bili su zabranjeni, politički zatvori su bili puni, lideri opozicije prognani, sindikati strogo kontrolisani, protesti zabranjeni, lako je dolazilo do otpuštanja, a kulturni život bio je striktno nadziran.

Sloboda u Portugalu započela je radio prenosom do tada zabranjene pesme. Karanfili koje su ljudi zadenjivali vojnicima na puške postali su na kraju simbol revolucije, koja je istovremeno okončala 48 godina fašističke diktature i 13 godina rata u afričkim kolonijama.

U samo nekoliko sati, oružane snage okupirale su strateška mesta u čitavoj zemlji. U svitanje dana, mnogi su već okruživali radio aparate čekajući vesti. Operacija, podrobno proračunata, uhvatila je režim na prepad. Priteran u ćošak od strane naroda i vojnika, Salazarov sledbenik, Marselo Kaetano predao je svoju ostavku putem telefona vođi pučista, generalu Antoniju de Špinoli.

Prevezen tenkom do lisabonskog aerodroma, Kaetano se ukrcao na egzil u Brazil. U gotovo 18 sati srušena je najstarija fašistička diktatura na svetu.

Bez obračunavanja sa prethodnicima

soares
Mario Soareš

Umetnici, političari i dezerteri krenuli su da se vraćaju iz egzila. Kolonije su postale nezavisne. Lov na veštice odgovornih za diktaturu na kraju se nije odvio, a svi dugovi prethodne vlade bili su plaćeni. Jedini koji su pružali otpor bili su agenti političke policije. Tri osobe su poginule u konfliktu prilikom preuzimanja njihovog štaba.
Po povratku iz egzila u Parizu, Mario Soareš, najpopularniji disident Salazarove vlade, bio je dočekan od strane hiljadu ljudi na železničkoj stanici u Lisabonu. Crveni karanfili bacani su iz helikoptera po gradu i samo se mogla čuti čuvena pesma Grândola, vila morena, koja je već postala himna revolucije.

Godine 1974. Portugal je bila jedna nazadna zemlja, izolovana iz međunarode zajednice, iako je bila sastavni deo Ujedinjenih Nacija i NATO-a. Bila je poslednja država koja je zadržala kolonije i vodila je dug rat protiv nezavisnosti Angole, Mozambika i Gvineje. Salazarov režim, započet 1926. uspeo je da se održi kroz represiju i bio je tolerisan od strane zemalja pobednica Drugog svetskog rata.

Od vojnog puča do revolucionarne fešte

25_Abril

Prvog maja, levica, snažno angažovana, pokazala je svoju snagu u Lisabonu, dok su zemljoradnici u Alentežu prisilno oduzimali imovinu latifundistima i bankarima.
Evropska levica videla je u Lisabonu idealnu pozornicu za neuspele pokrete iz 1968. Mirno i katoličko portugalsko stanovništvo, sa svoje strane, osetila se prenebregnuto, i počevši od konzervativnog severa, osnovala pokret protiv ektremista.

Godine 1975. došlo je do dvostrukog pokušaja udara, od levice i od desnice, protiv socijalističke vlade, što je dovelo Portugal do ruba građanskog rata. Ekstremističko vojno krilo levice preuzelo je vođstvo nad situacijom u novembru 1975. Nakon izbora naredne godine, general Antonio Ramaljo Eaneš bio je izabran za predsednika.

Socijalistička partija, na čelu sa Marijom Soarešom, preuzela je manjinsku vladu. Ekonomska kriza dovela ga je do ostavke 1978. Između 1979. i 1980. država je imala pet predsednika vlade. Godine 1985. vlast je preuzeo Anibal Kavako Silva, a Mario Soareš je postao predsednik naredne godine. Godine 1986. Portugal se učlanio u tada Evropsku ekonomsku zajednicu, danas poznatu kao Evropska Unija.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/bBAL30b9lTC
Autorka teksta: Barbara Fišer

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Advertisements

Poteškoće u prevođenju humora

Kada Bart Simpson želi jedan skviši, ode u Kwik-E-Mart (šp. Badalaque), i ako ga neko smara, odbrusi mu da se gubi (na španskom doslovce da se pomnoži sa nulom – multiplicarse por cero, a na engleskom: Eat my shorts.)

Ovi termini su već gotovo tri decenije deo popularne, španske kulture, od kada se pojavila ova žuta porodica iz Springfilda. Zajedno sa drugim izrazima, poput reči mosquis koju izgovara umesto iznenađenja, ove reči ne proističu od originalnog stvaraoca serije, već od kreativnih prevodilaca. Postići da Homer Simpson bude podjednako smešan i na španskom, prevesti igru reči iz serija kao što je Moderna porodica ili stvoriti potpuno nov jezički univerzum u seriji Adventure Time (kod nas prevedena kao Vreme je za avanturu sa Finom i Džejkom), pravi je izazov za prevodioce.

„Najvažnije je zadržati komičnost“, ističe Marija Hose Agire, prevodilac serija kao što su Simpsonovi, Futurama, Sajnfeld… Zajedno sa nedavno preminulim Karlosom Reviljom, koji je godinama pozajmljivao glas Homeru, stvorila je potpuno nov način sagledavanja sveta zahvaljujući ovoj kultnoj seriji. „Sve proističe iz mašte i dubokog promišljanja. Sami Simpsonovi su avantura za sebe, budući da je svaka epizoda nepovezana: odjednom započinju epizodu u Njujorku a završavaju je na Marsu.“

Tradicija, politika i nedostatak zajedničkih tačaka između engleskog i španskog, stvorili su veliku kulturu sinhronizacije. Prema jednom stručnom izveštaju iz 2011. godine rađenom u Evropi, u Španiji i Italiji se najviše sinhronizuju audio-vizuelni sadržaji. Ovo istraživanje je sprovelo Ministarstvo ekonomije sa ciljem da ohrabri emitovanje materijala na originalnom jeziku. Pojavljivanjem novih televizijskih kanala poput HBO-a ili Netflixa, pojavio se novi spektar mogućnosti koji nudi gledaocu da izabere željeni jezik i na taj način bolje nauči strani jezik.

Ako je teško napraviti dobru sinhronizaciju, onda humoristički sadržaji, puni stereotipa, internih šala i provlačenja raznih likova u okviru konteksta, još više otežavaju stvar. Jedan ilustrativan primer je crtana serija za decu i odrasle ― Adventure Time. Glavni i odgovorni za špansku sinhronizaciju je Luis Alis koji kaže da se uvek pronađe način da se prenese komičnost na određenom jeziku. On smatra da uspeh ove serije leži u različitim nivoima interpretacije sadržaja, ali da se baš u tome krije poteškoća da se prenesu značenja svih jednostavnih rečenica na drugi jezik. „Sećam se scene u kojoj je jedan lik rekao Mete aquí tus hot buns, gde hot buns bukvalno znači tople zemičke, ali u prenesenom značenju je privlačna zadnjica. Morao sam da je prevedem kao: Dovlači tu seksi zadnjicu ovamo. Uvek ima rešenja.“

adventure time

Adventure Time

Nekada, šaljive cake se kriju u gestovima ili u samom načinu pričanja. Na primer, engleski kojim govore crnci, svojstven Valdu, prijatelju Stivena Urkela u seriji Family Matters, sinhronizovan je na španski sa kubanskim akcentom. Sa druge strane, tipični preobražaji likova iz komedija Dobro došli na sever (Bienvenue chez les Ch’tis) i Dobro došli na jug (Benvenuti al sud) koje govore o stereotipima u Francuskoj i Italiji, rešeni su karakterističnim načinom pričanja svakog lika.

„Ponekad se humor ne postiže rečima, već načinom izgovora nekih reči. U španskoj sinhronizaciji, retko se pribegava posebnim glasovima ili neobičnom načinu pričanja, osim kada se naglašava humor“, ističe profesor Patrik Sabalbeskoa, sa Univerziteta Pompeu Fabra u knjizi Prevođenje za sinhronizovanje i titlovanje (izdavač Katedra).

„Humor ima jaku kulturološku osnovu“, uverava profesorka Marta Mateo, sa Filološkog fakulteta u Ovijedu. Globalizacija i društvene mreže su značajno doprinele nestanku kulturnih granica. „Kada sam ja bila tinejdžerka, niko nije ponavljao šale na engleskom, a danas svi mladi znaju šta znači skraćenica kao što je wtf (na španskom: pero qué leches). Sada se strani termini prenose putem meme-a, stvara se zajednički žargon. Možda su američke serije zastupljenije u drugim državama zbog vodeće uloge engleskog jezika u svetu i zato ih stvaraju obraćajući pažnju na karakterizaciju likova.“

Zajednička kultura

Jedan od faktora koji je podstakao nestajanje tipično španskog humora u sinhronizovanju jeste globalizacija. U jednoj epizodi pete sezone serije The Fresh Prince of Bel-Air, lik kojeg tumači Vil Smit spominje španskog pevača i voditelja iz ranih devedesetih što bi danas bilo neprimereno i čudno. Prilagođavanje prevoda kontekstu gledaoca danas dobija tehnički naziv pripitomljavanje.

„Generalno, nije nešto što mi se dopada, budući da ako se loše upotrebi, može da omete gledaoca“, objašnjava Agire de Karser. Prevodilac ističe i značaj istraživanja i dokumentovanja, kako bi se izbegla greška. „Jedan od najkomplikovanijih zadataka koje sam imala u poslednje vreme jeste Vinil (serija o nastanku hip hopa, panka i disko muzike sedamdesetih). Čitala sam romane iz tog doba kako bih se približila žargonu koji se tad koristio.“ Elis takođe ističe značaj međusobnog razumevanja koje se stvara između prevodioca i gledaoca: „Nakon nekoliko epizoda, stvara se zajednički jezik i to ti pruža više slobode dok prevodiš. Ne moraš sve stalno da objašnjavaš.“

vinyl

Vinyl

Čitanje sadržaja na originalnom jeziku, koje se može odvijati dok se sluša sinhronizacija na maternjem, predstavlja nerazrešenu temu. Procenat od 59,8% Španaca priznaje da niti priča, niti piše, niti čita na engleskom. Prema istom israživanju, 94,8% nacije smatra važnim ili prilično važnim poznavanje jednog stranog jezika. Jedna od poslednjih godišnjih studija koje se bave istraživanjem nivoa engleskog kod Španaca, postavlja Španiju na 25. mesto od 72 zemlje. Jezik doseže mnogo dalje od rečnika, posebno kada je reč o humoru. Marta Mateo kaže: „Treba imati na umu da prevod nikada ne može biti isti kao original. To je drugi sadržaj istkan od drugog pruća.“

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/bvFQ30b6Xp6
Autorka teksta:  Patrisija Pejro

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Jolokaust: satirična polemika oko fotografije turista u Memorijalu holokausta

Pomalo umoran, pomalo ljut, i pre svega kreativan i refleksivan, razmišljajući o pojedinim ljudskim postupcima, izraelski umetnik Šahak Šapira odlučio je da sagleda nekontrolisano ponašanje turista i nepoštovanje u Memorijalnom centru holokausta nad Jevrejima u Berlinu, nemačkoj prestonici.

„Tokom poslednjih godina primetio sam jedan interesantan fenomen vezan za spomenik holokaustu: veliki broj ljudi ga koristi za svoje slike na Fejsbuku, Instagramu, Tinderu ili Grindru”, rekao je Šapak Šapira na svom Fejsbuk profilu najavljujući ovaj projekat.

Uz pomoć programa za obrađivanje fotografija ovaj umetnik je izvukao turiste iz konteksta „šuma stubova”, koji čine ovaj spomenik, i postavio im kao pozadinu surove slike nacističkih logora smrti.

yolocaust-1

Jolokaust je naziv koji je ovaj satiričar i autor dodelio projektu čija tema je analiza naše komemorativne kulture. On povezuje selfije u najrazličitijim pozama u Memorijalu holokausta u Berlinu sa slikama nacističkih logora. Takođe su uključeni komentari, heštegovi i lajkovi koji su objavljeni uz selfije.

Oko deset hiljada ljudi dnevno poseti ovaj spomenik. Mnogi se slikaju dok šetaju, skaču, voze rolere ili bicikl preko 1711 betonskih ploča površine 19 000 kvadratnih metara.

Značaj i uloga Memorijala holokausta jesu polemični. Prema mišljenju mnogih, sivi stubovi simbolizuju ili nadgrobne ploče za šest miliona Jevreja koji su ubijeni i sahranjeni u jamama ili siv pepeo u kojem su spaljivani u logorima smrti.

Na veb stranici projekta autor kaže: „Nijedan događaj u istoriji ne može da se poredi sa holokaustom. Od vas zavisi kako ćete se ponašati na mestu koje obeležava i podseća na smrt šest miliona ljudi.” Dodaje da ponašanje pojedinih ljudi na ovom mestu zaista odaje nepoštovanje. „Ali žrtve su mrtve, tako da sigurno brinu brige mrtvih ljudi i ne razmišljaju o ovome.”

yolocaust-2

Bilo kakvo bilo tumačenje Šapirovog projekta, njegov rezultat je potresan. Kao što je bilo za očekivati, za kratko vreme izazvao je kontroverzu kako u nemačkim medijima, tako i na društvenim mrežama, gde je tokom prvih nekoliko časova primio više od pet stotina komentara, skoro osam hiljada lajkova i podeljen je više od tri hiljade puta.

Naziv projekta je igra reči između engleske skraćenice YOLO (You only live once – samo jednom se živi), koja je često u upotrebi na društvenim mrežama, i reči holokaust.

Međutim, nakon komentara Pitera Ajzenmana, arhitekte Memorijala, koji je izjavio da ovaj spomenik nije sveto mesto i da ne može da kontroliše šta će javnost raditi sa njim, pojedini korisnici interneta komentarisali su Šapirov projekat sa osvrtom na Ajzenmanove reči, na šta je ovaj umetnik odgovorio: „Super, tako da mu sigurno neće smetati da se obrađuje u Fotošopu.”

yolocaust-3

Na veb stranici projekta umetnik je izjavio da ako se neki turista pokaje što je objavio ovakve slike na svom zidu i želi da ih obriše, može da pošalje mejl na adresu: undouche.me@yolocaust.de.

***

Pročitaj na španskom: http://ow.ly/osHv30b2YF1
Autor teksta: Federiko Arhento

Prevela sa španskog: Milica Ilić

Zašto su mnoge uspavanke balade o ubistvima

Ilustracija: Angie Wang, preuzeta sa sajta Njujork Tajmsa

Dvadesetih godina prošlog veka, pesnik Federiko Garsija Lorka čuo je ženu u Granadi kako peva uspavanku svom detetu i bio je zapanjen tugom prisutnom u pesmi. Na predavanju u Madridu 1928. primetio je da su „najtužnije melodije i najmelanholičniji tekstovi” u zemlji sadržani u ovim takozvanim pesmama za kolevku (canciones de cuna, u originalu). „Španija poseduje radosne pesme, pošalice, dosetke… Zašto je Španija sačuvala najmoćnije krvave pesme za ljuljuškanje svoje dece do sna, te najmanje odgovarajuće za njihova nežna osećanja?”

Lorkino predavanje, O uspavankama, usredsređeno je specifično na uspavanke u Španiji, u zemlji, po njegovim rečima, mrtvog kamenja i krajolika punih duše, „koja udara glavom u zidove”. Ali tužne uspavanke nisu jedinstvene za tu zemlju.

Sudeći samo po rečima, dobar deo uspavanki nisu slatke i umirujuće; mračne su, jezive i uznemirujuće. Postoji italijanska uspavanka o vuku koji proždire jagnje dok „ni koža ni rogovi ni ništa drugo ne preostane”. Andaluzijska uspavanka o jahaču koji je „poveo svog konja do vode, ali mu nije dao da pije”. I turska uspavanka o majci koja žali za svojim detetom nakon što ga je orao rascepao na delove, što je karmička kazna pošto otac ne uspeva da ispuni svoj zavet o žrtvovanju tri kamile.

Ovde u Americi, imamo Hush Little Baby sa svojim slomljenim ogledalima, posrnulim konjima i pticama rugalicama koje neće da pevaju. Rock-a-Bye Baby se završava sa neizvesnim predviđanjem – smrti? povrede? – pošto kolevka sa bebom pada sa vrha drveta. I, naravno, You are My Sunshine, najtužnija pesma ikada.

Pa, zašto je onda toliko uspavanki o smrti, očaju i gubitku? I kako su u sprezi sa njihovom primarnom funkcijom – da se dete uspava – da li je to bitno?

Muzika kao lek

Uspavanku, ili pesmu za kolevku, rečnik Merijem-Vebster definiše baš tako: kao „pesmu da se deca umire ili uspavaju… ublažujući refren”. Svaka pesma može da posluži kao uspavanka, kaže etnomuzikolog i predavač na kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu, Endrju Petit, pod uslovom da je dovoljno spora i ritmična. Ima pesama koje su komponovane specifično kao uspavanke, kaže on, a ima i funckionalnih uspavanki, pesama koje su izmenjenje kako bi poslužile toj svrsi.

„Možete da uzmete bilo koju pesmu, da je usporite i otpevate svom detetu da mu pomognete da zaspi”, rekao je Petit, čije je istraživanje usredsređeno na uspavanke u Indiji. Kada je njegova ćerka bila dete, na primer, pevao joj je kaubojsku baladu I Ride an Old Paint, koju su proslavili Vudi Gutri i Pit Siger.

Istraživanje je pokazalo da uspavanke, kada se dobro upotrebe, mogu da umire i mogućno čak pomognu da se dete isceli.

Studija objavljena u žurnalu Pedijatrija u aprilu 2013. otkrila je da uspavanke uživo usporavaju otkucaje srca deteta, poboljšavaju navike cuclanja, kritično za uhranjivanje, povećavaju periode mirnog budnog stanja i pomažu bebama da spavaju. Istraživači su pratili 272 ranorođenih beba u 11 bolnica i otkrili su da je muzika, koju obezbedi sertifikovani muzički terapeut, nudila oslobađanje od stresa roditeljima takođe. Studijom se došlo do zaključka da „uspavanke, pevane uživo, mogu da pojačaju povezivanje, samim tim umanjujući stres koji roditelji doživljavaju prilikom nege prevremeno rođenog deteta.”

Uspavanke su takođe istraživane kao oblik ublaživanja bola. Doktor Mark Tramo, neurolog sa kalifornijskog univerziteta i predavač u muzičkoj univerzitetskoj školi Herb Alpert, izveo je pilot studiju, takođe sa prevremeno rođenim bebama u neonatalnoj jedinici. Svirao je uspavanke bebama koje su se oporavljale od bolnog zahvata vađenja krvi iz pete. Njegovi su rezultati ukazivali na to da je muzika pomagala da se bebini otkucaji srca uspore i tako umanji stres, ali je uzorak istraživanja bio previše mali da bi bio definitivan. Nada se da će moći da ponovi studiju sa većom populacijom kako bi naučio više o moći ove delotvornosti.

lullaby_of_uncle_magritte

Lullaby of Uncle Magritte, naslikao Majkl Ševal

„Sa osnovnog naučnog gledišta, želimo da znamo kako muzika utiče na otkucaje srca”, rekao je Tramo. Ali sa kliničkog gledišta, želimo da znamo da li muzika može da spreči otkucaje srca da zađu u opasnu zonu.”

Već u 24. nedelji trudnoće, bebe mogu da čuju opseg frekvencija koje uključuju ljudski glas i najklasičnije muzičke instrumente, rekla je Seli Godar Blit, direktorka Instituta za Neurofiziološku Psihologiju i stručnjakinja za rani razvoj deteta. Majčin glas je „posebno moćan, jer odjekuje iznutra i spolja, dok njeno telo dela kao rezonator”, napisala je u svojoj knjizi, The Genius of Natural Childhood. „I pre i posle rođenja, majčin glas obezbeđuje vezi između disanja, zvuka i pokreta, akustičku vezu sa životom i komunikacijom pre rođenja – do vrlog novog sveta posle rođenja.”

Objašnjavanje Mračne uspavanke

Najmlađe bebe reaguju na glas i ritam i melodiju te muzike, ne na sadržaj pesme. Da li to onda znači da reči znače koliko roditelju toliko detetu? Da majka peva koliko sebi toliko i detetu? Reči uspavanki, Petit kaže, mogu odista da se tumače kao odraz osećanja onoga ko pruža negu.

„Ljudi kažu da uspavanke predstavljaju prostor da se otpeva neotpevano”, rekao je Petit. „Mesto da se izgovori ono neizgovorljivo. Sâm si. Niko ne sluša i možeš da izraziš osećanja, koja nisu okej da budu izražena u društvu.”

Upravo ovde može da se nađe bliskost između pružaoca nege i deteta.

„Postoji posebna fizička veza između majke i deteta u prvoj godini života, usled koje majke osećaju da mogu da pevaju svom detetu o sopstvenim strahovima i anksioznostima, ali u sigurnosti i udobnosti fizičkog zajedništva”, rekao je Blit.

Naročito, uspavanke otelovljuju majčin strah od gubitka, rekla je Džoan Loui, vodeća autorka studije iz aprila 2013. koja je izašla u časopisu Pedijatrija i direktorka Centra za Muziku i Medicinu Luj Arsmtrong u bolnici Mount Sinai Beth Israel u Njujorku.

„Ovo ima smisla pošto su prve godine bebe/deteta krhke. Rock-a-Bye Baby, na primer, predstavlja čest strah od smrti u krevecu”, rekla je Loui.

Ona to poredi sa lomljenjem čaše na jevrejskom venčanju, ritualom koji „ilustruje svetinju ljubavi koja je lako lomljiva, ukoliko nije pažena i mažena.”

U starom Vavilonu, uspavanke su korišćene kao čarobne vradžbine, čija je svrha da zaštite bebe koje spavaju. Ali tama je obuzela kulture kroz vekove, sa uspavankama koje su izražavale strahove direktno ili metaforički o odsutnim očevima, povređenoj, bolesnoj ili izgubljenoj deci, kućnom nasilju i nesrećnim životima. Podela po polovima bila je uobičajena u indijskim narodnim uspavankama, koje su slavile dečake, često im predviđajući imućnu i dičnu budućnost, dok su devojčice bile pripremane za mučan život, Petit je rekao. Ali kako se jaz nejednakosti između polova u modernoj Indiji suzio, dodao je, skorašnje uspavanke odražavaju promene u skladu sa tim.

U Španiji u Lorkino vreme, najrasprostranjenija grupa uspavanki smeštale su dete kao „jedinog aktera u svojoj vlastitoj uspavanci”, a u tekstovima, ono je bilo siromašno ili mu je majka nestala ili nije bila njegova majka. Kao odgovor na te pesme, deca bi plakala, šutirala ili protestovala, pisao je Lorka.

„Ne postoji… pokušaj da se pripreti, uplaši ili konstruiše scena”, rekao je Lorka, „ samo da bi se dete gurnulo u pesmu, samo i nenaoružano, mali bespomoćni vitez protiv stvarnosti svoje majke.”

U eseju objavljenom 1974, pokojna narodna umetnica i istraživačica Bes Lomaks Hos na sličan je način osmatrala američke uspavanke. Najkarakterističnija njihova odlika, pisala je, jeste „prostorna izolacija” bebe. U svakoj tradicionalnoj američkoj uspavanci, pružaoci nege su negde drugde: u lovu, na primer, ili napolju čuvaju ovce ili tresu drveće iz zemlje snova.

shaking the dream land tree

Shaking the dreamland trees, naslikala Džudi Kadi Rajan

„Beba je, u međuvremenu, gore na drvetu, ili isplovljava na čamcu napravljenom od meseca, ili odlazi sa svojim lepim, malim konjima. Kada odista spava, opisana je kao biće u mestu koje se naziva zemljom snova koja, gde god da se nalazi, očito nije njen vlastiti krevet; i od nje se na različite načine zahteva ili joj se naređuje da se odvede u zemlju dremeža po jezičkoj konvenciji koja zahteva od govornika engleskog da ide na spavanje.”

Izopštenost deteta definiše ove uspavanke, napisala je, ukazujući na to da se stih: „Kada se grana polomi, kolevka će pasti”, jednostavno odnosi na zatvaranje vrata od sobe. Kontekst je kultura koja vrednuje nezavisnost i snagu u svojoj deci. Ali kompromis je napetost od razdvajanja koju majka doživljava nakon porođaja.

Američka uspavanka je onda majčin razgovor sa sobom o razdvajanju, Hos je zaključila: „I kao takva, jedna od njenih funkcija koje duboko pružaju podršku jeste da učini neizbežno i neumitno plaćanje naših društvenih dugova samo malo manje lično bolnim”.

„Lično sam uvek smatrala da je ljuljanje bebe dok ne zaspi nekako ipak bilo tužno”, napisala je. „Ne jadno, niti tragično, niti zamorno – samo pomalo tužno, nekako.”

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/SmoS30aYonD
Autorka teksta: Dženi Marder

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Romi žele da se njihova istorija uči u školama

Naslovna slika: Alfred Dehodenk – Ples Cigana u baštama Alkasara (1851)

Osmog aprila obeležava se Međunarodni dan Roma. Datumom se odaje počast Svetskom kongresu Roma/Cigana održanom u Londonu 8. aprila 1971, okupljanju na kojem su se uspostavili simboli koji predstavljaju romski narod.

Među tim simbolima su, primera radi, zastava Roma i njihova himna. Podatak koji malo ne-Roma poznaje. Razlog? Jednostavno „zato što je teško da naučiš nešto čemu te ne poduče”.

Upravo je to krilatica koju su odabrale nevladine organizacije koje čine deo romskog državnog saveta za njihovu novu kampanju društvene senzitizacije. Reč je o inicijativi koja traži da špansko stanovništvo bude upoznato sa kulturom i istorijom Roma, posebno deca i mladi.

Deca kao što je Samuel, romski dečačić kojem je jednog lepog dana dok je radio zadatke iz istorije izletelo jedno pitanje. Sumnja na koju niko nije znao da mu odgovori. Ni njegovi roditelji, ni njegov profesor, ni direktorka njegove škole, ni inspektor obrazovanja.

romska-zastava

Do dana današnjeg, jedini koji može da odgovori na Samuelovo pitanje jeste ministar obrazovanja. Samo on može da objasni kako se u španskim školama uči o kulturi i istoriji Eskima, severnoameričkih Indijanaca i Maora, a o romskom narodu ne.

Kampanja Samuelovo pitanje traži da se taj sadržaj integriše u plan i program osnovnog i srednjeg obrazovanja. Cilj koji se tiče kako centralne vlade tako i različite autonomne pokrajine, pošto je reč o istom obrazovnom planu.

Za ovu svrhu, napravili su video klip u kojem Samuel i druge osobe uključene u ovaj projekat objašnjavaju problem. Ova poruka se oslanja na akcije putem društvenih mreža, medija komunikacija, na vebsajt i grafičke materijale kao što su posteri, označivači knjiga i olovke.

SAMUEL1

Zašto se kultura i istorija Roma ne pojavljuje u školskim knjigama? Postoje pitanja koja stvaraju istoriju. Upoznaj Samuelovu priču, koji je na kraju zatražio u Ministarstvu obrazovanja odgovor na pitanje na koje niko nije znao da mu odgovori…

Činjenica je da je ova inicijativa nužna. Nedavno je Kongres narodnih poslanika uspostavio osmi april kao Dan Roma i prepoznao prethodno pomenute simbole: himnu i zastavu. Ipak, malo neromskih Španaca je moglo da potvrdi da poznaje makar jedan od ova dva. Da li vi znate?

***

Razumeš španski? Pročitaj u originalu: http://www.yorokobu.es/historia-gitanos/
Autor članka: Eduardo Bravo

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Kako vam raste samopouzdanje ako mislite za sebe da ste idiot

Fotografija: slika Dvanaest poslovica holandskog umetnika Pitera Brojgela. Izvor: Wikipedia.

Da bi nam podigli samopouzdanje u teškim trenucima, dobronamerni ljudi često skreću pažnju na naše dobre strane: našu pamet, sposobnost, ili snagu.

Začudo, to može da ima nelagodne posledice. Kada se previše vezujemo za sopstveni ponos i samim tim postanemo napeti u okolnostima koji nam naizgled unižavaju ugled, samopouzdanje nam opada. Iz pojačanog straha da ne ispadnemo smešni, povlačimo se pred izazovima u kojima postoji makar najmanji rizik da ne budemo uspešni.

U nepoznatom gradu, snebivamo se da pitamo nekog gde je stanica, jer se bojimo da će ta osoba misliti da smo potpune neznalice, ili da smo pogubljeni turisti vredni sažaljenja. Ili, možda želimo da poljubimo nekoga – ali ne učinimo to iz straha da će nas oceniti kao očajne, napadne jadnike. Ili ne tražimo unapređenje na poslu, za slučaj da nadređeni ne pomisle da smo arogantni i da se precenjujemo. Iz straha da ne ispadnemo budale, ne usuđujemo se da uradimo mnogo toga; zato – s vremena na vremena – propuštamo možda najbolje prilike u životu.

U srži našeg manjka samopouzdanja nalazi se sužena slika o tome koliko neko treba da bude dostojanstven. Mislimo da je moguće da nas, kada zađemo u određene godine, stalno poštuju i nikada ne ismevaju. Potajno se ugledamo na one koji se ne sudaraju s vratima, nemaju smotane ljubavne ispade, ne prave gluposti na internetu i ogromne greške na poslu. Mislimo da je moguće živeti dobro, a da ne ispadamo redovno idioti.

Jedna od najšarmantnijih knjiga renesansne Evrope je Pohvala ludosti, koju je 1509. godine napisao holandski humanista i filozof Erazmo. On se zalaže za veoma oslobađajuć pogled na svet. Toplim pristupom nas podseća na činjenicu da je svako od nas, koliko god smatrao sebe učenim i važnim, na kraju krajeva – budala. Niko nije pošteđen toga, čak ni autor. Koliko god da je pametan, Erazmo je – uverava nas – podjednako veliki glupan kao i svi ostali. Ovo može veoma da nas razveseli, jer to znači da nas naši neprestani idiotluci ne isključuju iz društva. To što izgledamo kao budale, pravimo gluposti i radimo čudne stvari ne znači da smo nepodesni za društvo; samo znači da malo više podsećamo na najvećeg humanistu severne Evrope.

praise of folly

Slična ohrabrujuća poruka može da se izvuče iz rada Pitera Brojgela. Njegovo najpoznatije delo, Holandske poslovice, predstavlja komično razočaravajući pogled na čovekovu prirodu.
On nagoveštava da su svi manje-više poremećeni i smešni: evo ovaj čovek koji baca novac u reku; eno vojnika koji je čučnuo nad vatrom i progoreo sebi pantalone; neko tamo namerno udara glavom o zid, a onaj drugi grize stub. Najvažnije od svega, ta slika nije napad na samo mali broj neuobičajeno strašnih ljudi: to je delimično slika svih nas.
Bacivši pogled na Brojgelov i Erazmov rad, stičemo utisak da nećemo biti samouvereniji ako ubeđujemo sebe da smo dostojanstveni; već ako se pomirimo sa time da smo neopisivo smešni. Idioti smo sada, bili smo idioti u prošlosti i bićemo ponovo idioti u budućnosti – to je normalno. Drugačije je nemoguće ako smo ljudi.

Postajemo stidljivi jer bismo u suprotnom bili previše izloženi u odnosu na tuđe ugledno ponašanje. Toliko su velike patnje koje ljudi proživljavaju da bi izgledali normalni, da kolektivno stvaramo uobrazilju – koja nas sve povređuje – da je normalnost moguća.

Ipak, kada naučimo da vidimo sebe kao prirodno nenormalne ljude, zaista nije važno da li ćemo uraditi još nešto što će nas naizgled učiniti glupim. Onaj koga pokušavamo da poljubimo možda stvarno misli da smo smešni. Neznanac od kojeg tražimo pomoć u nepoznatom gradu možda će nas prezrivo pogledati. Međutim, i ako se to desi, nije u pitanju ništa novo; samo potvrđuje ono što smo već odavno prihvatili: da smo mi, kao i svako na svetu – glupani. Rizik koji nose pokušaji i neuspeh ne bi nam ostavljali tolike ožiljke. Strah od poniženja ne bi nas više pratio kroz mračne odaje našeg uma. Slobodno bismo se upuštali u rizike pomireni sa time da je neuspeh prihvatljiva norma. S vremena na vreme, nakon beskonačnih užasa na koje smo pripremljeni, desilo bi se da u nečemu ipak uspemo: dobili bismo poljubac, prijatelja, povišicu.

Put do većeg samopouzdanja počinje navikom da svakog jutra, pre nego što započnete dan, svečano kažete sebi da ste balvan, lujka, dileja ili šmokljan. Samim tim, jedan ili dva suluda postupka više neće imati velike posledice.

***

Razumeš engleski? Pročitaj u originalu: http://ow.ly/Y7lR30aTNKi
Autor teksta: Alan de Boton

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić

Gregori Porter o muzici, američkom fudbalu i sudbini

Lako je sada izneti zaključak: povreda koja je završila karijeru američkog fudbala Gregoriju Porteru na Univerzitetu u San Dijegu jedna je od najboljih stvari koja se desila Gremijem nagrađenom pevaču.

Nežni div sa dubokim, predivno gipkim pevačkim glasom i sposobnošću da meša žanrove sa lakoćom, Gregori Porter je visok 1.93 m i težak 115 kilograma. Jedva tri meseca nakon upisa na Univerzitet u San Dijegu u januaru 1990. gde je dobio punu četvorogodišnju školarinu, ovaj momak iz Bejkersfilda bio je povređen tokom prolećnog treninga.

Nezgrapni lajnmen nikada se nije vratio na teren. Ali je zato pevao u tako istorijskim dvoranama kao što su Holivud Boul i Londonski Royal Albert Hall, nastupajući takođe kao glavni izvođač na džez festivalima širom sveta.

„Imao sam slomljeno desno rame”, rekao je 44-godišnji Porter, koji je kratko nastupao – ili tačnije vežbao – rame uz rame sa budućom NFL zvezdom, Maršalom Fokom.

„Ne želim da kažem da sam zbog fizioterapije bio dvostruko povređen, ali nikada nisam povratio snagu u ramenu u potpunosti.”

Porter je razumljivo bio skrhan.

„Sećam se kako bih stajao i kukumavčio u svom stanu u San Dijegu. Ali ispostavilo se sjajno. Mislim da je moja majka uvidela pozitivnu stranu moje povrede pre mene”, podseća se. „Moja majka je rekla: Sada imaš više fleksibilnosti da istražuješ muziku, da se usredsrediš na studije i vidiš šta će biti.”

„Mislim da svaka osoba koja dobije stipendiju za američki fudbal misli da ima potencijal za veliki uspeh na koledžu i možda čak karijeru u NFL-u. Ali mislim da sam završio na pravom mestu.”

Svakako jeste.

Mentori iz San Dijega

Tokom opširnog telefonskog intervjua prošle nedelje iz Londona, Porter se osvrnuo na ishod njegove naposletku sudbinske sportske povrede.

Bio je na turneji u Evropi, gde ima status zvezde, da promoviše svoj četvrti i najnoviji album, Take Me to the Alley. Ovaj album u izdanju kuće Blue Note Records božanstveno se nadovezuje na njegov Liquid Spirit, prodat u više od milion primeraka, koji mu je doneo Gremi nagradu za najbolji vokalni džez album.

Vešto crpeći džez, gospel, arenbi, pop i druge žanrove, Take me to the Alley do sada je najbolji prikaz njegovih pažljivo utkanih tekstova i milozvučnog baritonskog glasa. Porter je snimio album koji bi mogao da se dopadne širem rasponu slušalaca izvan fanova džeza, kao što mu je i pošlo za rukom u većem delu Evrope, ne ugrožavajući pritom ni najmanje svoj umetnički integritet.

Njegovo baršunasto pevanje ponekad evocira očaravajuće muzičko stapanje Net King Kola, Bila Vidersa, Džonija Hartmena i Džoa Vilijamsa, pomešano sa svežim, živahnim stilom koji je jedinstveno Porterov. Tom višestrukom stilu može da se uđe u trag u vremenu od njegove povrede koja mu je promenila život, pa sve do sada.

Sa američkim fudbalom iza njega, Porter je počeo da istražuje druge opcije. Kako je već bio izvanredan gospel pevač, počeo je da se bavi tada malom, ali živahnom gradskom džez scenom. Sprijateljio se sa džez patrijarhom iz San Dijega, Danijelom Džeksonom, koji mu je postao ključni mentor u ranoj fazi. Kao i profesori muzike sa Univerziteta u San Dijegu, Kamau Kenjata i Džordž Luis, koji je sada upravnik džez katedre na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i trubač Gilbert Kasteljanos, koji je sredinom devedesetih postao jedan od najaktivnijih džez izvođača i lidera džem sešna u gradu.

„Džordž me je čuo na džem sešnu”, seća se Porter. „Rekao je: Znam da se nisi upisao na Univerzitet, ali svakako dođi na moje predavanje. Treći ili četvrti put kada sam došao, Džordž nije bio tamo i Kamau ga je menjao. Kamau je rekao: Hajde da ti pomognemo. Hajde da razvijemo tvoj repertoar. I stvarno jeste. Bio je tako ohrabrujuć i podelio je mnogo toga sa mnom.”

„Svi su oni bili instrumentalni za mene. Kada vide mladog umetnika sa sirovim talentom, oni ga ohrabruju. To su upravo uradili Džordž, Danijel, Kamau i Gilbert. Danijel bi se nasmejao i rekao: Ti nemaš predstavu šta imaš! A Gilbert bi me psovao, u pozitivnom smislu: (Psovka), moraju da te čuju ljudi!”

„I ja bih bio kao: U redu! Jer sam idealizovao Gilberta; i dalje ga idealizujem. Definitivno sam izgradio svoje džez osnove u San Dijegu. Do dana današnjeg izvodim pesmu Work Song (Nata Aderlija) na svim svojim koncertima, a to je pesma koju sam prvo počeo da izvodim sa Gilbertom u San Dijegu.”

Poput malo vokalnih izvođača danas, Porterova izvrsno sonoran glas kombinuje tinjajuću gospel strast sa urbanom džez prefinjenošću i tako stvara zvuk soula zbog kojeg je u Evropi završio na top 10 listama i pritom nastupao kao glavni izvođač na najboljim džez festivalima. Njegova mešavina stilova nastala je u San Dijegu.

„Ono što se desilo ”, objašnjava Porter, čija je pokojna majka bila sveštenica, „jeste da su neki moji prijatelji gospel pevači iz Bejkersfilda došli na jedan od Gilbertovih džem sešna sa mnom. Izveli smo tu jednu stvar jedno veče u klubu El Campo Ruse, u centru; bilo je to gospel vokalizovanje, ali i džezi u isto vreme, i publici se mnogo dopalo. Ljudi su rekli: Nismo te još čuli da tako pevaš.”

„Ne sećam se pesme, ali i dalje pamtim melodiju. I to mi je dalo ideju: Dajte mi da unesem ovaj gospel osećaj, koji već imam u pesmi Work Song i (klasik Bobija Timonsa i Arta Blejkija) Moanin’ u mom pristupu džezu, Bio je to ohrabrujuć momenat. Radili smo na pesmi napolju na uglu na Marketovoj ulici, i onda smo ušli u El Campo Ruse i izveli je.”

„Bio je to značajan trenutak za mene. Jer, na izvestan način, uvek postoji bitka u džezu oko toga šta je čisto i istinito. Do tada, nisam prigrlio svoje razumevanje gospel muzike u kontekstu džeza. Pa se činilo kao da sam doživeo malo prosvetljenje na tom džem sešnu sa Gilbertom.”

Kasteljanos se s nežnošću priseća prvog puta kada je čuo bradatog Portera, koji je već nosio Kangol kapu koja je postala njegovo prepoznatljivo vizuelno obeležje.

„Gregori bi ulio svoje srce i dušu u sve i bio sam momentalno zadivljen njegovom radnom etikom. Vredno je radio!” rekao je Kasteljanos. „Još nešto zbog čega sam se divio Gregoriju”, dodaje Kasteljanos, „jeste njegova harizma. Znao je, još na samom početku svoje karijere, kako da se poveže sa publikom.”

Trajno kreativno partnerstvo

Kenjata, budući sâm nadaren saksofonista, takođe je bio zapanjen kada je prvi put čuo Portera, čak i u ambijentu učionice na Univerzitetu u San Dijegu. „Znao sam od samog starta da je imao poseban glas”, rekao je Kenjata. „Samo je pevao (bez reči) partiture za rog i pomislio sam: Čoveče, treba ti materijal osmišljen za tebe. Proveli smo mnogo vremena slušajući muziku, radeći na muzici i pričajući o istoriji, životu i kulturi. Gregori ima veoma zanimljiv um izvan muzike.”

Kenjata, koji je producirao ili koproducirao sva četiri Porterova solo albuma, dokazao se kao instrumentalan u izgradnji pevačeve karijere na mnogo načina.

Krajem devedesetih, gostujući predavač na Univerzitetu u San Dijegu odveo je Portera u Los Anđeles na sesiju snimanja velikog džez flautiste Hjuberta Loza. Kenjata je radio kao producent i aranžer na albumu iz 1999. Hubert Laws Remembers the Unforgettable Nat ‘King’ Cole. Porter, sasvim slučajno, navodi Kola kao jednog od njegovih najvećih ranih uticaja.

„Gregori je posmatrao Hjuberta i mene dok smo radili u studiju satima”, seća se Kenjata. „Na kraju dana, rekao sam: Gregori, pevaj za Hjuberta. Bacio sam ga u vatru. I on je zabacio glavu unazad i pevao, a capella. Čim je završio, Hjubert je rekao: Hajde da ga iskoristimo na ovom albumu! Zamolio je Gregorija da peva Smile i ta pesma se nalazi na izdanju.”

U ovo neko vreme Porter se nadao da će dobiti ulogu u produkciji pozorišta San Diego Repertory Theatre dela It Ain’t Nothin’ But the Blues, koje je zaradilo četiri nominacije za nagradu Toni na Brodveju. Prethodno se pojavio u Repovoj produkciji iz 1998. doo woop revije Avenue X.

Avaj, audicija za It Ain’t Nothin’ But the Blues  je već bila završena. Ali Lozova sestra, pevačica i članica grupe Blues bila je toliko zadivljena Porterom da mu je sredila audiciju. Prošao je audiciju i dobio glavnu ulogu.

„Veoma sam zahvalan San Dijegu za muzičke prilike koje mi je pružio”, rekao je Porter, koji se, posle gotovo 15 godina u Njujorku, skoro preselio u svoj rodni grad Bejkersfild sa svojom suprugom i mladim sinom.

„Rad u Repu mi je pomogao da se snađem u nalaženju načina da upotrebim svoj glas. It Ain’t Nothin’ But the Blues me je odveo do Brodveja, u istoj produkciji sa istim ljudima… Dok sam se okrenuo, bio sam u brodvejskoj predstavi i živeo na Menhetnu.”

„Tako da će, u velikoj meri, moj koncert u San Dijegu biti povratak kući. San Dijego je mesto gde sam zaista počeo da se razvijam muzički.”

Činjenica je da je Porter došao ovde sa snovima o američkom fudbalu, ne muzici.

Ali s druge strane, Kenjati teško pada da zamisli Portera kako razdire teren, umesto što očarava publiku na preko 200 koncerata godišnje koje je pevač održao u poslednjih nekoliko godina.

„Ne mogu ni da zamislim Gregorija kao sportistu, iako je visok i bio je talentovan igrač američkog fudbala”, Kenjata kaže. „Bio je u istom timu na Univerzitetu kao Maršal Fok. Ali ne mogu da zamislim Gregorija u tom svetu, jer je previše osetljiv. Znam da je srećniji dok peva. Kažu da bi, kad je bio dete, ako bi ptica ispala iz svog gnezda, on bi je pokupio i pokušao da je uhrani dok ne ozdravi. Provodio je mnogo vremena šetajući i razmišljajući, sâm.”

„Gregori bi možda postao pevač, čak i bez povrede, ali on stoji na svome. Mnogo malo muzičara je postiglo ono što on ima. Oduvek je imao jasnu viziju o tome šta želi da radi muzički i ima jedinstven stil. Jedinstven je, ali utemeljen u tradiciji. On je kao grana veoma jakog drveta. Njegove pesme su pristupačne, njegov glas neverovatan i on je harizmatična osoba, pa tako predstavlja savršenu muzička oluja.”

Novi umetnički horizonti

Holding on, numera koja otvara Porterov novi album, Take Me to the Alley jeste njegova očaravajuća obrada hita sa top listi iz 2015. engleskog elektronskog muzičkog dua Disclosure, u čijoj je originalnoj verziji Porter učestvovao. Porterova verzija je sporija i ljupko harmonizovana, uz odmerenu akustičku interpretaciju koja zamenjuje udarajuću, elektropop-sreće-haus verziju. Što se ispostavilo da bi moglo da mu pomogne da se predstavi u svom vlastitom svetlu novoj publici širokoumnih fanova elektro dens muzike.

„Jeste mi palo na pamet kad smo bili u studiju sa Gajom i Hauardom (Lorens, dvojica braće koji čine sastav Disclosure) da možda obradim pesmu, i onda sam zaboravio”, kaže Porter. „Dok sam sastavljao Take Me to the Alley, reko’: Hajde da vidim kako sad razmišljam o ovoj pesmi. Svidela mi se zamisao da je snimim, ogoljenu i rezervnu, i da i dalje nosi emociju o neutaživoj prirodi ljubavi. Za mene, poruka pesme je veoma važna, možda čak više od instrumentacije i muzike.”

U pesmi In Fashion Porter peva sa impresivnim ubeđenjem da bi ljubav trebalo da bude trajna, ne prolazna, vešto se pozivajući na (i onda izvrćući) klavirski motiv iz klasika Eltona Džona iz 1973. Bennie and the Jets. Još bolja je Don’t Lose Your Steam – pesma koju bi možda Al Grin rado prisvojio za sebe – naslovna blago poletna pesma albuma Take Me to the Alley .

Osećajna balada Alley kombinuje prefinjenost klasika Burta Bakaraka sa nežnim stihovima o negovanju bolesnih i ugnjetavanih, što Porter donosi sa upečatljivom saosećajnošću. Rezultat je blago podsticajna pesma, podjednako primamljiva koliko i inspirativna.

Take Me to the Alley pokušava da uveseli živote ljudi koji su unesrećeni, možda beskućnika ili bolesnika ili možda izbeglica”, kaže Porter. „To nije nešto popularno što ljudi žele da čuju u pesmi. Na ovom albumu pevam o svom sinu, svojoj majci i o odnosima. Ako nešto odavde postane hit, kul, ali to je i dalje organski proces za mene. Ne pokušavam da osvojim (komercijalni) houmran i niko mi u mojoj diskografskoj kući nije rekao: Treba da ideš ovim putem ili Treba da budeš dens umetnik. Kada kažem Take me to the alley, alley je uglavnom najgore mesto, u jednoj od najmračnijih ulica u Bejkersfildu, gde bi moja majka otišla i pomagala ljudima kojima je trebala pomoć da se iskupe.”

„Poruka bilo kakve pesme jeste ono što me na kraju udari u glavu – i ono što me je udaralo kad sam bio dete. A, u džezu, poruka je izražajnija od drugih stvari koje slušam. Uvek sam osećao da je prenošenje poruke drugome važnije od pokazivanja veštine i izvođenja arija. Umem sve to i – u nekom trenutku u muzici – to se zahteva, mada česće na živim izvođenjima nego na snimcima.”

„Ponekad je glas nužna sprava. I ne treba zbog toga umanjiti sve ono što se dešava u gospel muzici; na neki način, kontroliše te duh i ti nemaš kontrolu nad svojim glasom. Ali dopada mi se da ponekad pojednostavim ono što radim kako bih dopreo do ljudskih srca, emotivno. Meni lično, ako nečim doprinosim džezu, to činim svojom ranjivošću i istinskim razmišljanjem o emocijama u svakoj pesmi.”

Da li će Take Me to the Alley doneti Porteru slavu ovde u njegovoj domovini, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, on ne sumnja u svoju muzičku misiju.

„Desilo mi se da imam veću publiku u Evropi, pa će biti super ako se to desi ovde”, kaže. „Ali i dalje znam koje su moje namere. I moje namere nisu uprte u dostizanje slave; želim da kažem ljudima nešto što će ih dotaknuti, emotivno. Tako je to oduvek bilo za mene. Tako na mene utiče muzika.”

Razumeš engleski? Pročitaj u originalu: http://ow.ly/x8T330aMlt4
Autor teksta: Džordž Varga

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić