Kao i mnogo strastvenih čitalaca, uživala sam u knjizi „Magija čišćenja koja će vam promeniti život“ autorke Mari Kondo, ali sam se prenerazila kada sam došla do dela o knjigama. Suština njene, sada već poznate, metode je u sledećem: pređite kroz sve svoje stvari po kategorijama, sve dodirnite, sačuvajte samo ono što „izaziva radost“ i posmatrajte kako vam se svet transformiše. Deluje prilično jednostavno, ali teško je prodati minimalizam kada se radi o knjigama, pošto Kondo podstiče čitaoce da ih se reše u što većem broju. Možda mislite da knjiga izaziva radost, tvrdi ona, ali verovatno niste u pravu i treba da je se otarasite, naročito ako je još uvek niste pročitali.
Bacanje nepotrebne odeće je jedna stvar, ali kakav degenerik želi da namerno u jednom trenutku poseduje 30 knjiga ili manje? Kakav to psihopata cepa stranice iz omiljenih knjiga i baca ostatak da bi, kako to Kondo kaže, „zadržao samo one reči koje voli“? Mi kojima i sama reč „knjiga“ izaziva radost ovo uopšte ne možemo da razumemo. Ipak, kada stigne otopljenje, mnogi čitaoci de se baciti na prolećno čišćenje sa „Magijom čišćenja“ u ruci.
Zapitala sam se da li mogu spartanske metode Mari Kondo da se prilagode nekome za koga knjige predstavljaju ono što pripadnicima američke Nacionalne asocijacije za oružje (NRA) predstavljaju pištolji, sa sve frazom „samo preko mene mrtvog“. Odlučila sam to da ispitam.
Prateći njena uputstva, skupila sam sve knjige u jednu sobu i stavila ih na pod. Bilo ih je više od 500, od knjiga koje sam dobila kada sam bila mala, sve do izdanja romana za recenziju koja sam dobila prošle nedelje. Nekako, uprkos očekivanjima, nije delovalo da ih ima toliko puno. Izgledale su ranjivo i izloženo, nagomilane ovako, van konteksta, kao kada vam radnik obezbeđenja na aerodromu otvori kofer. Ali to je suština KonMari metode – treba da nas natera da svoje stvari vidimo pod fluorescentnim i dezorjentišućim svetlom.
Au, pomislila sam, prelazeći pogledom preko starih i raskupusanih knjiga sa mekim koricama i odavno zaboravljene lektire.
Au.
Teško bi bilo naći „lajfstajl gurua“ koji je podjednako nežan i nemilosrdan kao Mari Kondo, bivša sveštenica u šintoističkom hramu i oskrnaviteljka knjiga. Vaše čarape će biti tužne ako ste grubi prema njima i ako ih ne složite kako treba, kaže nam emotivno, a odmah zatim dâ uputstvo da odložimo njihovu odbačenu bradu u kesu za đubre i pošaljemo ih na deponiju.
Najzanimljiviji aspekat KonMari metode jeste način na koji uvažava emotivni život stvari. Pitanje da li je taj život inherentan ili je naša projekcija nije važno. Ona zaobilazi „nju ejdž“ koncepte poput „dobrih vibracija“ i „toka energije“ i odmah prelazi na stvar: vaše stvari imaju osećanja, pomirite se sa tim. Na početku možda deluje budalasto zahvaliti se starom džemperu na dobro obavljenom poslu pre nego što ga bacite, ali taj čin zapravo može biti iznenađujuće dirljiv. Ovde je bitno šintoističko iskustvo Mari Kondo. U kosmologiji šintoizma, naša fizička stvarnost postoji paralelno sa nevidljivim svetom animističkih duhova. Njen pogled na svet je u skladu sa japanskom estetikom na Zapadu poznatom pod imenom wabi-sabi, koja istražuje osetljivu ravnotežu između zadovoljstva koje nam pružaju stvari i zadovoljstva koje dobijemo kada ih se oslobodimo.
Cilj KonMari metode je da potpunije cenimo ono što imamo i oslobodimo se onoga što nam više nije od koristi. Problem leži u proceni šta spada u koju od ove dve kategorije. Mnogo onoga što nam nije potrebno ume da se stopi sa okolinom, poput hobotnice koja se kamuflira na grebenu i koja je praktično nevidljiva sve dok je ne dodirnemo ili joj se ne nađemo tik pred facom. Pomeranjem svega, činite da se taj teret trgne, pobeli i izađe na videlo. Kondo čak predlaže da pljeskate rukama iznad stvari da ih „probudite“.
Prošla sam kroz knjige, jednu po jednu. Kondo kaže da ih ne treba otvarati, ali prekršila sam to pravilo – ne da bih ih čitala, već da bih videla da li sam možda nešto odavno sakrila u njih.
Iznenadilo me je to koliko stvari je bilo između stranica – pisma, karte, fotografije, recepti. Pronašla sam novogodišnje odluke iz 1998. godine, papirić na kome se potvrđuje moja izjava da sam kriva zbog prebrze vožnje i nalaže mi se isplata u iznosu od 125 dolara gradu Atini u Njujorku; račun iz bolnice na 564 dolara; fotokopirana strana iz „Pesme o meni“ Volta Vitmana sa zaokruženom strofom koja počinje stihom: „Rekao sam da duša nije ništa drugo nego telo“; omot za sapun od smokve i kajsije svedenih boja i sa cvetnim dizajnom, i koji još miriše; kupon za ukrcavanje na let od Njujorka do Stokholma; dozvola za izlazak sa časa iz srednje škole u Kaliforniji.
Shvatila sam da je razlog zbog kojeg hvatanje u koštac sa knjigama po KonMari metodi deluje toliko teško jeste to što mnogima knjige ne spadaju u onu kategoriju u koju ih je ona svrstala. One nisu bezlične jedinice znanja, identične i zamenljive, već kutije koje čuvaju trenutke naših života, čije stranice su upile naše jutarnje nade i jade iz sitnih sati, nošene u koferima na medeni mesec, ili stegnute uz slomljeno srce. One predstavljaju uspomene, i Kondo upozorava čitaoce da ni ne pokušavaju da razmišljaju o tome da ih se reše do poslednje.
Istini za volju, Kondo više ne misli da je cepanje knjiga na deliće dobra ideja, ali to što je ona to jednom radila da uštedi prostor govori dosta. Čuvanje delova knjiga ima smisla ako vam se biblioteka sastoji od kuvara ili zanatskih priručnika, ali zvuči nenormalno ako se primeni na romane ili narativnu nefikcionu prozu. Koja poglavlja „Ane Karenjine“ ili „Hladnokrvnog ubistva“ biste vi sačuvali? Kondo oslikava turobnu sliku, pišući uglavnom o knjigama o biznisu i udžbenicima, „učenju“ i „neophodnim informacijama“. „Klasici“ koje spominje nisu Dikens ili Bronte, već Draker i Karnegi, od kojih je prvi konsultant za menadžment, a drugi industrijalac. Bez uvrede ovim cenjenim profesijama, ali uopšte me ne iznenađuje to što nisu „izazvale radost“.
Ali ono što me jeste iznenadilo je to što sam među svojim knjigama pronašla one koje nisu „izazvale radost“. U njih spadaju knjige koje su mi poklonili bivši prema kojima više ne gajim simpatije, knjige sa mekim koricama sa koledža kojima fali poslednjih 20 stranica, knjige čijih je više od 10 posto pojeo zec kog sam nekad imala za ljubimca, dva primerka Ovidijevih „Metamorfoza“ koja su u tužnom stanju, mada ne znam zašto. Sveukupno, bilo je 30 takvih knjiga, ili možda 60. Nisam ih brojala. Napunile su tri kese za kupovinu. Razdvojila sam preostalih 547 knjiga koje sam htela da zadržim na dve gomile – one koje sam pročitala i one koje nisam.
Izazivale knjige sreću ili ne, mora se priznati, Kondo se najizrazitije fokusira na vrlo specifičnu vrstu knjige i čitalačke navike: tsundoku. Ova neprevodiva japanska reč znači „kupovati knjige i pustiti da se nagomilavaju nepročitane“. Ova reč, koja je nastala u 19. veku, ne pojavljuje se u knjizi „Magija čišćenja koja de vam promeniti život“ , ali borba protiv nje predstavlja njenu tezu. „Nepročitane knjige se nakupljaju“, piše ona. I u pravu je.
Sve knjige koje sam pročitala su več vraćene na police. 32 nepročitane knjige „koje ću odmah čitati“ su vraćene na stočić pored kreveta. 28 knjiga „za posao“ – ja sam ipak pisac – i pročitane i nepročitane, završile su na svojoj gomili.
Potom sam naslagala 105 nepročitanih knjiga uza zid u spavaćoj sobi. Nisam planirala da ih dam u dobrotvorne svrhe organizaciji Housing Works, ali neće ni ostati nevidljive kao hobotnica. Po pitanju dekorativne tehnike, to je više stil Bernarda Bleka iz britanskog sitkoma Black Books nego Mari Kondo, ali važno je da prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Ili ću ih pročitati ili neću, ili ću ih dati nekome i, što bi rekao Blek, da se niste usudili da u ovoj knjižari izgovorite glagol partijati.
Kondo naglašava i piše podebljanim slovima da je pravo vreme za čitanje knjige čim postane vaša. Ali bacanje svake nepročitane knjige koja vam stoji na polici samo zato što je ne čitate u ovom trenutku ima smisla koliko i bacanje sve hrane iz frižidera i ostave koje je u sasvim dobrom stanju samo zato što ne planirate da je jedete za sledeći obrok. Samo vi sami možete da procenite svoj apetit.
„Knjiga može stajati nepročitana 1000 godina dok ne naiđe pravi čitalac“, rekao je kritičar Džordž Stajner, i to je istina. One dobre su vradžbine, čini za prizivanje. One su iskra, uteha, pismo od kuće.
Sadrže demone i bogove u kutiji. One su mali pravougaonici sa čitavim univerzumom spakovanim unutra. Čitamo knjige u kojima se opisuju čarobni portali, a one same su zečja rupa, orman, ulaz u drugi svet. Knjige su, poput ljudi, veće unutra. Na ovoj dimenziji imaginativne relativnosti Hogvorts, Srednja zemlja, Zemljomorje, Dikensov London, Hemingvejev Pariz, nervozna Kalifornija Džoan Didion i um Helen Ojejemi, ispruženi poput sfinge među stranicama, tiho i sjajno usnuli, svi stanu u moj mali stan i u mene. Dok sam tretirala knjige Kondo metodom setila sam se priče o bebi Krišni, kog su optužili da jede zemlju. Kada je njegova starateljka zahtevala da otvori usta poput ružinog pupoljka da dokaže da je nevin, pogledala je unutra i videla celokupni, bezvremeni univerzum unutar njih, sa sve zvezdama i galaksijama koje lebde u crnim okeanima dalekih prostranstava, i sve vreme koje je ikada teklo i koje će ikada teći, i plavu i zelenu zemlju koja vrvi od života i sve ideje i osećanja koje iko ikada može da smisli ili oseti i njihovo seoce sa ulicama i kudama, i njihovu baštu i sebe u njoj i svaki grumen zemlje na svom mestu.
Nije istina da je jedino pravo vreme za čitanje knjige onda kada je tek dobijete. Knjige mogu ostati sa vama poput talismana na potrazi, koji možete izvući iz ogrtača, odmotati i razumeti samo u najmračnijem trenutku: „svetlo… kada se sva druga svetla ugase“.
Povremeno čišćenje paučine sa police za knjige je korisna vežba, ali ne dozvolite da vas iko nagovori da se otarasite knjiga kojih ne želite da se otarasite, bilo da ste ih pročitali ili ne. Zapitajte se da li knjiga kod vas izaziva radost i ignorišite minimalističke pridike ako vas nerviraju. Na kraju krajeva, čar minimalizma je u nevidljivom izobilju. Elegantno prazan stan ne svedoči otmenom siromaštvu, ved jednoj vrsti nagomilanog bogatstva koje čini apsolutno sve zamenljivim i dostupnim na klik miša. Stvari, pa onda sloboda od stvari, pa ponovo stvari, ako tako želite. Ako vam nedostaje knjiga nakon što ste je se otarasili, Kondo nas teši, uvek je možete ponovo kupiti. Odbaci i zameni, iznova i iznova. Ah, kakav nestalan luksuz.
Nego, sledeći na redu su „razni papiri“. Poželite mi sreću!
***
Pročitaj u originalu: https://lithub.com/on-the-heartbreaking-difficulty-of-getting-rid-of-books/
Autor teksta: Samer Brenan
Prevela sa engleskog: Milica Jovanović
diz que diz 