Rosalija: „Ako umeš da pevaš flamenko, umeš da se ogoliš”

Ova Barselonka rođena 1993. najznačajnija je španska umetnica 2017. zahvaljujući ‘Los Ángeles’, albumu sa kojim je postigla čudo: povezala je nove generacije sa kante hondom (flamenko pevanjem).

Ona je glas novog flamenka, jedinstvenog žanra koji prevazilazi granice i potpuno minira tabue i mačizam koji su decenijama stigmatizovali ovu drevnu muziku. „Normalno je da ima purista kojima se ne dopada Los Ángeles, znam da je u pitanju sirovo i radikalno delo. Ne smeta mi, zdravo je da ima različitih ukusa”, priča Rosalija dok uzima gutljaj vode u bašti jednog kafića blizu madridske Gran Vije.

Svesna je da predvodi generaciju koja izobličava norme: na njenim omiljenim plejlistama na Spotifaju ima svega, od La Ninje de los Pejnes i Pepea Abićuele do Kendrika Lamara i Bona Ajvera; na Instagramu je ikona urbane mode, između ponosa iz geto naselja i modernog i provokativnog stila (sportska odeća, dugi nokti, puna usta i obrve sa visokim lukom), a saradnja sa madridskim reperom C.  Tanganom rezultirala je apsolutnim hitom.

Pre nekoliko dana nastupila je zajedno sa Alehandrom Sans u Las Vegasu pre prisustvovanja ceremoniji latinskih Gremija, gde je bila nominovana za Najbolju novu umetnicu godinu. „Uvek ću pevati flamenko, iako nisam Ciganka, iako se ne uklapam u stereotip kantaora*, to je nešto što nosim u duši”, kaže Rosalija dok se priprema da se oprosti od 2017. godine u kojoj se vinula do zvezda zahvaljujući pesmama kao što je Catalina.

Kantaor, kantaora – pevač, pevačica flamenka

 

Bila ti je naporna godina?
Uh, nisam imala život, jedva sam viđala prijatelje i porodicu. Pored diska i turneje, posle četiri godine sam završila studije na ESMUC-u (Katalonskom muzičkom koledžu, jednoj od najprestižnijih visokih škola u Barseloni). Mnogo je teško upasti, na mom smeru (flamenko pevanje) biraju samo jednu osobu svake godine, a prijave se ljudi iz cele Španije. Stvarno sam mnogo, mnogo radila, ali kad vidim da sve postižem, guram napred. Prilično me je istrošilo, ali sam ponosna zbog svega što se dešava.

Kada si počela da se interesuješ za flamenko?
Imala sam 13-14 godina: posle škole bih se nalazila sa starijim prijateljima u parku. Puštali su mnogo glasnu muziku u kolima, otvarali bi vrata i čuo bi se Kamaron de la Isla.

Nije uobičajeno da mladi slušaju Kamarona…
Odrasla sam u jednom selu u predgrađu Barselone koje se zove San Esteva Sesrovires, u Baš Ljobregatu. Moja porodica je imala kuću sa borovima i šumom okolo. Pamtim od malena povezanost sa tim okruženjem. Među mojim prijateljima i ljudima sa kojim sam se združila tamo, flamenko je bio ono što nam se dopadalo. Kako smo odrastali, više smo naginjali prema elektronskoj muzici. Ja sam nastavila da slušam flamenko, bila sam opsednuta, znala sam od kad sam bila dete da želim da budem kantaora.

Šta ti je privuklo pažnju u flamenku?
Ima nešto što ga razlikuje: njegova izražajna dubina, kako zvuče glasovi; flamenko ima estetiku ružnog u sebi i meni se to sviđa. Mislim da nije važno raditi nešto lepo, već uključiti se emotivno. Ta istina me je očarala. Ako umeš da pevaš flamenko, umeš da se ogoliš, da destiluješ osećanja.

Misliš na svoj lični život?
Ne, govorim kao pevačica, mada moguće da se to odnosi i na moj život. Uvek mi je bio problem da ispoljim bes, ali od pre dve-tri godine, od kad sam počela da pevam ovako, sada se u svakodnevnom životu lakše naljutim (slatko se smeje). Ispoljim svoj karakter, a ranije to nije bio slučaj. Ova koncertna turneja kao da je bila liturgija, repertoar sa starim pesmama u kojima pevam smrti. Pokušavam da održim tu atmosferu žalosti. Kada pravim muziku, to činim da bih se približila stvarima koje ne razumem i da bih se povezala sa dušom teksta.

Slika buntovne devojčice koja se sa 13 godina nalazila sa starijim prijateljima da sluša Kamarona u parku razlikuje se od ove devojke koja je tako usredsređena na svoju budućnost.
Oduvek sam bila nemirna i jedna stvar mi je bila veoma jasna: otkad pamtim, želim da budem umetnica.

I roditelji ti nisu govorili: studiraj nešto ozbiljno, a posle ćeš oprobati sreću sa umetnošću?
Velika sam srećnica: porodica mi nikad nije tražila da potražim drugu alternativu, podržali su me u svemu. Veoma su vredni ljudi koji su razumeli da za mene nema drugog puta. Bilo je ili ovo, ili ništa. Sve odluke u vezi sa mojom karijerom donosim ja, ali potrebna mi je ekipa iza mene koja mi pomaže: tu su moja majka i sestra veoma važne, rade rame uz rame sa mnom.

Mora da si propustila mnogo toga u mladosti. Da li bi promenila nešto što si uradila?
Tačno je to što kažeš: moje odrastanje nije bilo konvencionalno. Posvetiti se muzici podrazumeva požrtvovanje, provodiš mnoge sate u samoći, sa samim sobom i to je to, učeći ceo dan. Opet, ne bih ništa promenila, čak ni ono što nije ispalo dobro. Da nisam uradila sve to na taj način, ne bih sad ovde pričala sa tobom.

Kako gledaš na začuđenost muzičke industrije i medija kada među tvojim uticajima navode tako raznorodne umetnike?
Medije ponekad iznenadi to što naše generacije povezuju stvari koje za njih nemaju ništa zajedničko, ali za nas imaju. Žanrove smo ostavili iza sebe, oni danas nemaju smisla. Sve je pomešano sa svim. Kada mediji akcentuju niz stvari dok pričaju o meni, ne osuđujem to, pokušavam da shvatim. Ali ja znam koja je moja priča: priča devojke iz Barselone koja sluša La Ninju de los Pejnes i Kendrika Lamara, Bona Ajvera, Arku… Za mene je to najprirodnije.

Kakva veza postoji između elektronike i hiphopa i klasika flamenka?
Obe stvari su predobre, zato imaju nešto zajedničko. Kada na telefonu pustim Spotifaj, slušam muziku na šafl i krene pesme od Pepea de la Matrone i posle neka stvar od Džejmsa Blejka. To je nešto u čemu se slažem sa Raulom Fernandesom (Refree, producent njenog diska i ključna ličnost za razumevanje novog flamenka), sviđa nam se bilo kakva vrsta muzike koja izražava neku emociju. On je više okrenut prema hardkoru i odjednom se povezao sa tom etapom najprimitivnijeg flamenka, koji je bio prilično bazičan. Davnašnji flamenko je pank, jer nije bio u potpunosti standardizovan, improvizovali su i imali stav. Trenutne produkcije Kanjea Vesta se povezuju sa tim: to je ludilo, čist pank, skroz mračno. Savremena urbana muzika je u tesnoj vezi sa flamenkom jer se koristi jezik ulice i govori se o svakodnevnim stvarima.

2018-07-23_1813
Profil Rosalije na Instagramu

Da li su te flamenko puristi kritikovali što si kršila pravila budući da si žena u tradicionalnom žanru kojim su tokom istorije dominirali muškarci?
Kada sam se pre dve godine kretala u nešto konzervativnijem okruženju, uglavnom sam nailazila na pozitivan prijem. Možda se nekom delu njih ovaj disk nakon izdavanja neće dopasti. To je u redu, ja to razumem, bio bi loš znak kada bi se dopao svima. Tako treba da bude. Osećam se kao deo nove generacije snažnih i talentovanih kantaora (flamenko pevačica) kao što je Rosio Markes. Da li je to što radim flamenko ili nije flamenko, to neka svako za sebe odluči.

Da li si svesna da su se tvoji koncerti pretvorili u ceremonije hipsterskih hodočašća? 
Brate, mene dolaze da gledaju najrazličitiji ljudi, mnogi klinci, ali i starije gospođe i gospoda. Na jednom od poslednjih koncerata prišao mi je čovek od 70 godina da me pozdravi i plakao je. Zagrlio me je i pomislila sam: ovo je nešto najjače. To što dolazi tako mlada publika znači da su se nove generacije ponovo navukle na flamenko.

Šta se desilo poslednjih godina što je omogućilo ovu promenu?
Postoji niz umetnika koji to čine mogućim. Mladi ponovo gledaju flamenko jer su ljudi umorni od standardizacije muzike, od toga da sve zvuči isto. Poslednjih decenija previše se gledalo u pravcu anglosaksonske muzike. Vidim Korejce kako izvode trap tako što imitiraju američki mejnstrim. I ne verujem, nervira me: a folklor je toliko zanimljiv, posebnost svakog mesta. To je ono što se sada traži: pristup sa osobenim ukusom.

A u Španiji, koji je to tradicionalni žanr? Flamenko?

Upravo, flamenko je jedna od najlepših stvari koje imamo, nešto što je naše, jedna od naših najvažnijih muzičkih tradicija. Nema smisla da mladi ostaju po strani: ljudima je sada to jasno više nego ikada pre, ta potreba da se povežu sa nečim autentičnim, da nije upitanju  nešto što se radi na bilo kom drugom mestu.

Da li će Rosalija uvek pevati flamenko?
Osećam se tako i to je nešto što nikada neće nestati. Znači imati tako duboku ljubav prema žanru i osetiti da čini deo mene. Nastaviću to da produbljujem, ali neću prestati da isprobavam druge stvari, iako to ne bude nešto što bi inače jedna kantaora radila. Nemam problem sa tim da slomim te okove. Ja sam pre svega muzičarka, pre bilo čega: pre industrije i biznisa. Kako to da kažem… ima umetnika sa drugim redom priroriteta, ali za mene je muzika na prvom mestu. I odatle, šta bude, biće.

Rosalía - Malamente album cover
Odatle je Rosalija nastavila uzlaznom putanjom. Malamente je postao međunarodni hit, a večeras u ponoć se željno iščekuje novi singl.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.revistavanityfair.es/actualidad/articulos/rosalia-flamenco-punk/27839
Intervju vodio: Hose Fahardo

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s