(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

1. Sa kojih jezika prevodiš?

Prevodim sa engleskog, španskog i portugalskog, kao i na engleski jezik.

2. Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Imala sam prilike da barem zavirim u skoro svaku moguću vrstu prevođenja i vidim da svaka ima svoju draž. Godinama sam se bavila audiovizuelnim prevođenjem i to mi je i dalje jedan od omiljenih prevodilačkih poslova. Književni prevod je moja velika ljubav i uvek će mi biti na prvom mestu. To je ujedno i najkreativniji vid prevođenja koji se s pravom smatra umetničkim, mada ovim rečima nikako ne želim da umanjim značaj naučnih i stručnih prevoda, u kojima pedantnost i egzaktnost imaju veoma važnu ulogu i koji zahtevaju veliki nivo stručnosti i odgovorosti, kao i praćenje savremenih CAT tehnologija. Kada je u pitanju usmeni prevod, uvek ću više voleti simultano prevođenje od konsekutivnog, od kojeg i danas ponekad imam tremu.

3. Kojeg prevodioca posebno ceniš?

Kada je u pitanju književno prevođenje taj je spisak toliko dug, i bojim se da bih, koga god da navedem, propustila da pomenem nekoga važnog. Član sam Udruženja književnih prevodilaca Srbije još od svojih prvih prevodilačkih koraka 2006, i od onda sam od svojih kolega mnogo naučila, i još učim. Kada se u prostoriji nađu barem dva prevodioca razgovor o prevođenju postaje neizbežan, i u toj dugogodišnjoj razmeni iskustava sa kolegama svi mi stalno napredujemo. Ima tu mnogo velikih imena, i poznatih i nepoznatih. Ovom prilikom ipak bih želela da istaknem jednog vrhunskog usmenog prevodioca sa kojim sam imala čast da sarađujem, a to je gospodin Kolja Čajkanović.

4. Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pored onih osnovnih stvari, kao što su dobro poznavanje kako izvornog, tako i ciljnog jezika, to ponovo u velikoj meri zavisi od toga o kojoj je vrsti prevođenja reč. Ukoliko je u pitanju audiovizuelni prevod, veoma je važna veština sažimanja izgovorenog teksta na takav način da se on s lakoćom može pročitati sa ekrana, i da se malim brojem slovnih znakova prenese sav smisao izrečenog. Kod usmenog prevođenja veoma je važna fluentnost i širina vokabulara na oba jezika, snalažljivost u izražavanju i priprema za svaku tematsku celinu ponaosob, a kod konsekutivnog prevoda obavezno je imati i izvrsno kratkoročno pamćenje. Prevodioci pisanog teksta imaju na raspolaganju dovoljno prostora da jasno i bez sažimanja prenesu tekst originala, kao i vremena da temeljno istraže svaku temu i svaki izraz. Imajući osim toga u vidu da iza njih ostaje pisani trag, greške se tu teže praštaju. I dok je za naučne i stručne prevode definitivno najznačajnija tačnost prevoda i vernost originalu, književni prevodioci moraju tome da dodaju još jednu, manje opipljivu dimenziju, a to je vernost stilu autora originalnog teksta, jer oni ne prenose samo smisao, već i estetsku dimenziju teksta. Zato književni prevodilac mora da bude kreativan, da ima dara za književni izraz, ali i da bude dosledan stilu autora čije delo prevodi na svoj jezik.

5.  Najveći prevodilački izazov do sada?

Bez ikakve sumnje “Knjiga nespokoja” Fernanda Pesoe. Jedino prozno delo jednog od najvažnijih autora portugalskog govornog područja, na kome je ovaj pisac radio celog života, čuveno po svojoj složenosti i višeznačnosti. Smatram da je ta knjiga moje najveće prevodilačko postignuće do danas, i definitivno najveći izazov.

6. Koje bi delo ili pisca želela da prevedeš?

Upisala sam fakultet i počela da se bavim književnim prevođenjem sanjajući da ću jednog dana imati prilike da prevedem barem jedno delo Gabrijela Garsije Markesa. Ta mi se želja ostvarila, prošle godine izašla je iz štampe knjiga njegovih govora u mom prevodu. Međutim, postoje i drugi autori koje bih volela da nastavim da prevodim – nekima od njih objavljena je samo po jedna knjiga na našem jeziku, a ima ih još, izvrsne su i ja se još nadam da ću ih jednog dana opet prevoditi: tu bih navela Andresa Neumana (Izdavačka kuća Booka objavila je pre nekoliko godina njegov roman „Razgovori sa sobom“ u mom prevodu) i Marija de Karvalja (knjiga „Fantazija za dva pukovnika i bazen“ koju je Dereta objavila 2011. godine i danas mi je jedan od najdražih prevoda u životu), a neostvareni san mi je i da prevedem više od samo jedne priče jednog od mojih omiljenih autora sa portugalskog govornog područja, Žozea Eduarda Agvaluze.

7. Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Jedan od osnovnih problema o kojima je neprijatno govoriti jeste niska cena rada. Naime, kao jedna od najtežih kategorija prevođenja, književno prevođenje je veoma slabo plaćeno. Naravno, među nama ima veoma uglednih i poznatih prevodilaca, ili pak prevodilaca sa slabo zastupljenih jezika, koji su za svoj rad plaćeni nešto bolje od drugih, ali i dalje nedovoljno da bi mogli da žive isključivo od književnog prevođenja. Nažalost, u većini slučajeva cena prevoda se obara toliko da to ugrožava kvalitet prevoda, bilo zato što se po nezamislivo maloj ceni angažuju nedovoljno iskusni prevodioci (sa kojima posle ne rade lektori, redaktori, bilo ko ko bi tog mladog prevodioca usmerio i izbrusio njegove prve prevode), ili se pak iskusnijem prevodiocu ne ostavlja dovoljno vremena da se u potpunosti posveti radu na knjizi (ukoliko je cena prevoda niska, nemoguće je raditi samo na jednom projektu i opstati), pri čemu kvalitet prevoda ponekad snosi posledice.

Drugi veliki problem – možda čak i važniji od prvog, jer bismo njegovim rešavanjem mogli da utičemo na svest o postojanju književnog prevodioca i time popravimo njegov status – jeste i nedovoljna vidljivost književnog prevodioca. Iako kao autor književnog prevoda prevodilac ima pravo da bude pomenut svaki put kad se pominje njegov prevod, to u praksi često nije slučaj. U novinama, na sajtovima koji promovišu knjige, na sajtovima izdavača, u medijima, pa čak i u nastavi, kada se pominje delo koje je čitalačkoj publici uglavnom dostupno isključivo zahvaljujući postojanju njegovog prevoda na srpski jezik, pominju se, naravno, naslov i autor dela, povremeno izdavač, ali gotovo nikada i prevodilac. U zemlji sa ogromnom izdavačkom produkcijom, čijih 80% čini prevodna književnost, ovakav previd morao bi da bude nedopustiv. U nekim zemljama Evrope već je neko vreme praksa da se ime prevodioca štampa na koricama knjige – ja sam prvi put svoje ime na koricama knjige ugledala prošle godine, na zbirci pesama katalonske autorke Jolande Kastanjo u izdanju Trećeg trga iz Beograda. Na jednoj nedavno održanoj književnoj tribini na kojoj sam učestvovala govorilo se i o tome, i stekla sam utisak da preovladava mišljenje da je tražiti da prevodilac bude potpisan na koricama knjige preterivanje, jer on nije jednako važan kao i autor dela. I naravno da nije, ali treba imati u vidu da je taj prevodilac autor tog dela na svom jeziku, da je književni prevod autorsko delo. Jedan od predloga bio je da se na korice stavljaju imena „većih, važnijih“ prevodilaca, ali ne svih, na šta sam ja odgovorila pitanjem koji bi bili kriterijumi za odabir tih „većih i važnijih“ prevodilaca, i da li bi, ako povučemo paralelu između prevodioca i autora teksta, to značilo da na koricama knjiga treba potpisivati samo „veće i važnije“ autore? Jednostavno, kod čitalačke publike ne postoji svest o tome da 80% onoga što čitaju ne bi mogli da čitaju da nije prevodilaca, a jedini način da se to promeni jeste upravo taj da se o delu prevodne književnosti ne govori a da se pritom ne pomene onaj ko ga je preveo.

Preuzeto sa sajta izdavačke kuće Treći trg

8. Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu rekla, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde važi da uvek možeš biti bolji. Iako verujem da je potrebno imati određenog dara za književno prevođenje, i najnadarenijem prevodiocu potrebno je usavršavanje. Mlađem kolegi posavetovala bih da uči od starijih – bilo direktnom saradnjom sa njima, bilo tako što će, čitajući njihove prevode razmatrati njihova rešenja. I naravno da uvek uči i usavršava se, taj proces nikad ne prestaje. Onog trenutka kad poverujemo da o nečemu sve znamo, zatvaramo vrata novim saznanjima i počinjemo da degradiramo. Ovo je lep, kreativan posao; treba osetiti stil autora, čuti njegov glas i pustiti ga da te ponese.

9. Da li misliš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Saradnja između lektora i prevodioca od ključnog je značaja za kvalitet konačno objavljenog prevoda. Za to postoji mnogo razloga. Prevodilac je često toliko udubljen u tekst koji prevodi i u jezike sa kojih prevodi da mu se neka konstrukcija ponekad čini sasvim prirodnom, ali čitaocu koji ne poznaje jezik originala neće biti dovoljno jasna. Ponekad je upravo lektor taj koji predloži ono pravo rešenje, onu reč koja nam je bila na vrh jezika ali nismo mogli da je se setimo. Lektor je prvi stručni čitalac i njegove su nam sugestije nasušne. Naravno, veoma je važno i da lektor ima osećaj za stil autora, jer nažalost ima i onih koji lekturi pristupaju kao da ispravljaju školski pismeni zadatak. Ukoliko nema razumevanja između lektora i prevodioca, knjiga postaje poprište njihovog sukoba, i kao takva uvek najviše nastrada. Ja sam imala tu sreću da u ogromnoj većini slučajeva sarađujem isključivo sa lektorima koji su oplemenili moje prevode i od kojih sam takođe mogla nešto i da naučim. Među njima, posebno bih izdvojila Snežanu Palačković i Stašu Mijić.

Neolit 2.0

Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvor – tekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Neobrazovanje kao politički program

Na fotografiji: Migel Ernandes (izvor: https://spainculturescience.co.uk/)

Pesniku Migelu Ernandesu nisu dozvolili da se školuje. Godinama se ponavljala legenda da se porodično siromaštvo isprečilo njegovom boravku u školskom sistemu; ali nije bila istinita. Razlog tome je što je njegov otac smatrao da je obrazovanje nešto opasno za narod i da knjige treba da budu domen crkvenih ili vladajućih elita. Ako je dobro javno obrazovanje neprikosnoven uslov za jednakost i demokratski progres jednog društva, logično je da ekonomske elite sebi predlože saradnju sa fanatizmom i neobrazovanjem da bi zadržale svoje privilegije.

Prestiž „neznanja“ ili omalovažavanje znanja svojstveni su dobrom delu političkih debata. Ono čime što diktatura postiže zabranama i ćutanjima, u demokratijama se pokušava manipulativnim kampanjama u kojima se neka istina onesposobi osećanjima neverice ili preventivne negacije. Postoje delovi stanovništva koji su ponosni na to što su nepismeni. 

Slučaj Donalda Trampa deluje kao jasan primer. Njegovo sistemsko korišćenje prostačkog humora i laži može roditi plodom samo u društvu koje se ponosi svojim „neznanjem“. Studije hiljada naučnika koje uznemiruju posledice klimatskih promena i šteta razarajuće proizvodnje vrede manje od Trampove smešne dosetke. A ako se zamislimo nad kontaminacijom u demokratskim procesima, upadljivo je da je republikanska većina u Senatu glasala za neznanje, za privilegiju da se skrivaju dokumenta i svedoci u javnim raspravama, da bi proglasili nevinost sa uporištem u neznanju.

U ovoj dinamici koja se ponosi nepismenošću, nije manje simptomatično koliko je malo političkih posledica imalo u Ujedinjenom Kraljevstvu otkriće laži i manipulacija organizatora kampanji podrške Bregzitu. Ako se radi o odbrani od migranata, skoro pa je nebitno upoznati se sa stvarnošću migracija. A ako je reč o osećanju slobode okončavanjem uređenja ekonomskih razmena, deluje da nije nimalo korisno zastati i razmisliti ko se koristi, a ko pati od nedostatka ekonomskog uređenja.

Fanatizam i neznanje su ušli u modu i u španskim političkim debatama o jednakosti roda, seksualnosti i demokratskom pamćenju. Mnogi istoričari su posvetili stotine knjiga, sa svim teretom koji akademska mudrost donosi, objašnjenju događanja koja su proistekla iz državnog udara 1936. Ničemu ne služi ovo saznanje pred imunitetom nekih političkih portparola koji su spremni da lažu ili prepravljaju istoriju.

Prikladno je biti svestan da sve ove besmislice nisu plod neznanja, nego razumne kalkulacije da bi se pokrenulo tuđe bezumlje. Kristina Monhe je objavila u InfoLibre jednu prosvetljujuću kolumnu o smislenom izboru formule „roditeljski pin“ da bi se krstio napad na javno obrazovanje. Jedna pozitivna reč, koja nam daje pristup računaru i mrežama, i druga draga, sa dobrim porodičnim prizvukom, izabrane su da se stvori lažna debata i, usput, stavi na politički nišan ukidanje javnog obrazovanja i etičkog prestiža njegovih profesora. Zapravo, reč je bila o vraćanju u doba reakcionarnog oca Migela Ernandesa i prevlasti pobožnog praznoverja nad obrazovanjem i saznanjem. Ono što je bio „fundamentalistički virus“ prekršteno je u „roditeljski pin“ da bi se poigralo sa osećanjima ljudi.

Oružje za masovno uništenje Prvog svetskog rata postiglo je da pesnici počnu da gledaju na reč „progres“ sa zazorom. Koncentracioni logori nacizma i severnoamerička atomska bomba, sposobni da razum pretvore u geomeriju ubistva, proizvele su razočaranje u zapadnjačku mudrost, poput Adornove najčuvenije žalopojke: „ne može se pisati poezija posle Aušvica“. Intelektualni prestiž razuma bio je potpuno potučen među intelektualcima.

Ali ono što se danas traži je povratak fanatizmu naroda pozvanog na neznanje. To je strategija izmišljena za poigravanje njegovom bespomoćnosti i strahom. To je neodgovorni izlaz neoliberalističkih ideologa, spremnih da žrtvuju koren sopstvene ideologije, i time pokušavaju da opravdaju kao odgovor na nejednakost, nemaštinu i neizvesnost proizvedenu u društvenim većinama sopstvenim ekonomskim merama. Igraju se vatrom „neznanja“ i mržnjom prema znanju. Način da se suzbije ovo zlo ne ograničava se na borbu protiv fundamentalističkog virusa putem javnog obrazovanja. Takođe je potrebno stvoriti uslove za dostojan život da bismo spasili ljude od nemaštine. A država zna kako to da uradi. Ima tu mudrost.

***

Pročitaj u originalu: https://www.infolibre.es/noticias/opinion/columnas/2020/02/02/la_incultura_como_programa_politico_103512_1023.html
Autor teksta: Luis Garsija Montero

Prevela sa španskog: Vanja Kudra