Zašto Venecuela izmiče kontroli

Čini se da su vesti o Venecueli svakoga dana sve gore.

Dvadesetdevetog marta Vrhovni sud je raspustio Narodnu skupštinu. Delimično ukidanje ove odluke nekoliko dana kasnije nije sprečilo izbijanje novog talasa smrtonosnih protesta (zvuci nekako cudno, mozda protesta sa smrtnim ishodima) početkom aprila. Broj poginulih u ovom trenutku je trideset, i raste kako dan odmiče. Ubijeni su i članovi opozicije i pristalice vlade. Kancelarije vlade su opljačkane i zapaljene, a zvaničnici Vlade ubijeni. Ovome se ne nazire kraj.

Organizacija američkih država (OAS) sprema se da održi još jedan hitan sastanak stranih ministara kako bi diskutovali o krizi u Venecueli. Venecuela je objavila da će napustiti OAS, moguće kako bi predupredila da bude suspendovana iz te organizacije. U očima mnogih ovaj postupak će učiniti da Venecuela bude još više nacija izgnanika nego što to već jeste.

Duboka ekonomska i društvena kriza Venecuele ne pokazuje nikakve znake jenjavanja i najverovatnije će postati još gora usled haosa i nasilja koji razaraju zemlju. Opozicija je pokazala spremnost da žrtvuje mogućnost ekonomskog oporavka kako bi postigla svoj cilj uklanjanja predsednika Nikolasa Madura sa položaja, dok uz to Associated Press izveštava da je opoziciji naklonjen predsednik Narodne skupštine Hulio Borhes u skorije vreme kontaktirao više od desetine međunarodnih banaka, urgirajući da ne posluju sa Venecuelom. Vlada se, sa svoje strane, suočava sa rastućim kritikama na svoju naizgled potpunu nesposobnost da reši ili makar prizna punu ozbiljnost društvenoekonomske krize i ono što mnogi vide kao njeno sklizavanje u autoritarijanizam.

Kako bi trebalo sve ovo da razumemo?

Postoje dva uporedna narativa koja trenutno kruže oko venecuelanske krize. Prvi, vodeći u zapadnim mejnstrim medijima, opisuje vladu kao diktatorski režim angažovan u nemilosrdnoj represiji herojske opozicije koja mirno zahteva povratak demokratskoj vladavini. Drugi, iznet od strane vlade i izvesnih sektora u okvirima male (i verovatno iščezavajuće) zajednice međunarodne solidarnosti, opisuje demokratski izabranu vladu opkoljenu nasilnom, mentalno nestabilnom opozicijom koja a) predstavlja manjinu bogate elite; b) uživa punu podršku od imperije SAD; i c) neće da se zaustavi u postizanju promene režima, bez obzira na legitimnost i moralnost svojih postupaka.

Oba narativa sadrže elemente istine, ali nijedan ne opravdava krizu u Venecueli.
Ideja o Venecueli kao autoritativnoj državi ponavljana je ad nauseam gotovo čitav 18-godišnji period ćavističke vladavine, koji je počeo kada je Ugo Ćaves bio izabran za predsednika 1998. Do skora, bilo je relativno lako opovrgnuti ovu tvrdnju, koja ignoriše činjenicu da je vladajuća partija u Venecueli bila neprestano afirmisana na izborima, osvojivši 12 od 15 većih izbora između 1998. i 2015. U pet navrata kada se kandidovao za predsednika, Ćaves je pobeđivao sa velikom razlikom (najmanja razlika je bila 55-44% 2012. dok je najveća bila 63-37% 2006.). Trenutni predsednik Venecuele, Nikolas Maduro, takođe je bio demokratski izabran. Redovno ponavljane tužbe za izbornu prevaru su neosnovane, pošto je sve moguće osim prevare u izbornom sistemu Venecuele, koji je Džimi Karter nazvao najboljim na svetu.

Ipak, premda prethodne tvrdnje o autoritarijanizmu u Venecueli nisu bile dovoljno osnovane, to više nije slučaj. Niz vladinih postupaka od samog početka 2016. sve više je otežao prkošenje tvrdnjama da se Venecuela kreće u autoritativnom smeru.
Najpre je, tokom 2016. godine, Vrhovni Sud, koji je jasno i čak otvoreno podređen izvršnoj vlasti, blokirao Narodnoj Skupštini kontrolisanoj od strane opozicije, koja je osvojila zakonodavnu većinu u decembru 2015. donošenje bilo kakvog većeg zakona. U nekim slučajevima zakonodavno telo je pokušavalo da dela izvan svoje okvira svoje ovlašćenosti, na primer, prilikom traženja da se odobri amnestija zatvorenicima kao što je Leopoldo Lopes. Ipak, sistematsko blokiranje Narodne Skupštine od strane Vrhovnog Suda razorilo je sveže stečenu zakonodavnu većinu opozicije, čime su rezultati izbora iz decembra 2015 invalidirani. Drugo, nakon meseci razvlačenja, vlada je ukinula ustavom dozvoljeno pravo na referendum u oktobru 2016. Treće, vlada je na neodređeno odložila opštinske i regionalne izbore koji je trebalo da se održe 2016. godine, prema Ustavu (iako je Maduro odlučio da odredi datum za izbore). Četvrto, kao što je već istaknuto, Vrhovni sud je izdao naredbu o raspuštanju Narodne Skupštine u martu, pre nego što su se delimice opovrgnuli nekoliko dana kasnije, nakon što je Maduro zamolio Vrhovni Sud da razmotri svoju odluku. Maduro je bio podstaknut na delovanje kada je njegova vlastita državna tužiteljka, Luisa Ortega, napravila korak bez presedana i javno osudila odluku Vrhovnog suda kao rupturu u ustavnom redu. Peto, u aprilu 2017. Enrikeu Kaprilesu, vodećoj opozicionoj figuri i dvostrukom bivšem predsedničkom kandidatu (2012. i 2013. godine), zabranjeno je da učestvuje u politici narednih petnaest godina po izuzetno sumnjivim osnovama.

Ukidajući referendum o opozivu, ukidajući izbore i zabranjujući političarima opozicije da se kandiduju, venecuelanska vlada sistemski blokira sposobnost Venecuelanaca da se izraze kroz elektoralna sredstva. Teško je uvideti kako ovo nazvati nego jezivim autoritarijanizmom. Ali takođe je teško složiti se sa karakterizacijom Venecuele kao bezrezervnim autoritativnim režimom, imajući u vidu značajan pristup opozicije tradicionalnim i društvenim mrežama i znatnu sposobnost da se angažuje u antivladine proteste, bez obzira na izvesne restrikcije (od kojih neke, ako ne i sve, deluju opravdano; kao što je ograničavanje pristupa učesnicima protesta nekim delovima Karakasa, koje deluje razumno u svetlu ponovljenih epizoda uništavanja državnog vlasništva).

Vlada zaslužuje jaku kritiku za svoja autoritarijanska delovanja i neprekidan neuspeh da preduzme smislene korake kako bi rešila društvenoekonomsku krizu u državi. Ipak, opozicija je daleko od žrtvi bez krivice kao što ih mejnstrim mediji tako često prikazuju. Posebno nečuven primer zataškavanja prošlosti opozicije i sadašnje prigrljivanje nasilja od strane mejnstrim medija pojavljuje se 19. aprila u članku Njujork Tajmsa, koji čudesno pretvara nasilni vojni puč iz 2002. kojim je zbačen Ugo Ćaves u mirni protestni pokret: „Dok su prošli protestni pokreti od strane opozicije često težili da sruše desničarsku vlast, onaj iz 2002. je čak nakratko svrgnuo Uga Ćavesa, tadašnjeg predsednika…”

Postoji pregršt dokaza da spremnost opozicije da koristi nasilna i neustavna sredstva protiv vlasti nije ograničena samo na puč iz 2002. godine, već se nastavlja i dan-danas. Aprila 2013. opozicija je odbila da prepozna Madurovu pobedu, uprkos nedostatku dokaza o prevari, i učestvovala je u nasilnim protestima koji su doveli do najmanje sedam smrtnih slučajeva građana. Četrdesetjedna osoba je poginula u još jednom talasu nasilja pod vođstvom opozicije između februara i aprila 2014. Postoji opšte slaganje oko toga da su ovi smrtni slučajevi bili rezultati delovanja kako aktivista opozicije tako i službi državne bezbednosti, uz neke izveštaje koji upućuju na to da je svaka strana bila odgovorna za otprilike polovinu smrtnih slučajeva, premda je izazovno sakupiti potpuno pouzdane podatke u vezi sa ovim spornim pitanjem.

Opozocija je bila uključena u brojne nasilne činove tokom trenutne runde protesta. U jednom prizemnom izveštaju iz Venecuele 23. aprila, Rejčel Butrojd Rohas je napisala:
„Katalog nasilja u proteklih 18 dana je šokantan – škole su opljačkane, zgrada Vrhovnog suda je zapaljena bakljama, napadnuta je vazduhoplovna baza, dok su vozila javnog prevoza, zdravstvene i veterinarske ustanove uništene. Najmanje 23 osoba je ostavljeno mrtvo, sa još mnogo povređenih. U jednom od najšokantnijih slučajeva nasilja desnice, oko deset uveče 20. aprila, žene, deca i preko 50 novorođenčadi vlada je morala da evakuiše iz javnog porodilišta koje je bilo na udaru opozicione bande.”

Jedan od skorašnjih tragičnih smrtnih slučajeva desio se u subotu 23. aprila kada je Almelina Kariljo, „47-godišnja medicinska sestra bila na putu ka svojoj popodnevnoj smeni kada joj se put ukrstio sa ćavističkim maršem u centru Karakasa i bila je kritično povređena zamrznutom flašom za koju se smatra da su je iz stana sa velike visine bacili simpatizeri opozicije.”

Nije jasno kada ili kako će se spiralni sunovrat Venecuele završiti. U svetlu ovoga, zadatak za svakoga kome je stalo do Venecuele, a posebno za aktiviste levog centra, akademike i novinare koji su aplaudirali mnogim važnim dostignućima Bolivarijanske revolucije i dokumentovali ih, trostruk je.

Prvo, da govore istinu. Ovo znači, naravno, da dokumentuju i objavljuju brutalnu i smrtonosnu upotrebu nasilja od strane opozicije protiv državnih zvaničnika, tvrdokornih ćavista i nevinih posmatrača. Ovo pitanje zaslužuje daleko više pažnje nego što ima u mejnstrim medijima u Venecueli. Ipak, levica ne može da zažmuri na sklizavanje Vlade u autoritarijanizam niti na njihove nepodesne politike. Ne iz neopravdane slepe vere u liberalnu, reprezentativnu demokratiju, već zato što je autoritarijanska vladavina nekompatibilna sa prelepim-avaj-kontradiktornim-i-defektnim projektom izgradnje „participativne i protagonističke demokratije”, kojoj je ćavizam doprineo.

Drugo, da odbiju bilo kakav poziv na imperijalističku intervenciju usmerenu na „spašavanje” Venecuele. Takvi pokušaji ne samo da neće uspeti, već će verovatno pretvoriti tešku situaciju u tragičnu, kao što horori Iraka i Avganistana pokazuju previše dobro.

Treće, da stoje u solidarnosti sa većinom Venecuelanaca koji pate u rukama osvetoljubivih, nemarnih opozicionara, i nekompetentne, neodgovorne Vlade. Ako neki slogan obuhvata trenutno raspoloženje narodnih klasa koji žive u venecuelanskim barrios (sirotinjski kvartovi) i selima, to je verovatno ovaj: Que se vayan todos. Svi neka odu.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/nwjw30cbUgL
Autor teksta: Gabrijel Hetland, asistent na Univerzitetu u Olbaniju, na latinoameričkim, karipskim i SAD latino studijama. Kroz svoja istraživanja ispituje participativnost, politiku i proteste u Latinskoj Americi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Dan kada su Kubanci otkrili vaj faj

Država: Kuba. Ključna godina: 2015. Istorijski trenutak: otvaranje socijalističkog režima nakon decenija embarga. Nova revolucija: dolazak vaj faja. Brazilski fotograf, Luiz Frota, bio je u Havani u svitanju nove tehnološke ere koja će zauvek promeniti režim Fidela Kastra.

Pre dve godine, Frota je odlučio da jedno vreme utone u virtuelnu tišinu i da ostane isključen od sveta. Izabrao je Kubu, državu u ciku transformacije, gde su Barak Obama i Raul Kastro upravo objavili dogovor kako bi poboljšali bilateralne odnose, u decembru 2014. Tada je stidljivo uznapredovao predlog otklanjanja blokade, koju su prethodno jednostrano nametnule SAD u 1960. Embargo ili blokada, kako kažu Kubanci, koja i dan-danas opstaje.

wifi alegria
„Tokom mog putovanja, u julu 2015. došlo je do iznenađujućeg slivanja sa početkom nimalo tihe revolucije, koja će postati moćnija od kraja politike embarga ili promene u političkom režimu”, priča Frota, koji je upravo otvorio u Rio de Žanejru izložbu Dihotomija kontakta: revolucija vaj faja na Kubi, u okviru festivala FotoRio.

Za ovog fotografa, jul 2015. obeležava prekretnicu za savremeno društvo, u jednoj zemlji gde je pristup internetu bio ograničen na elitu. „Kubanska vlada je počela da otvara javne tačke vaj faja na glavnim trgovima na ostrvu, doozvoljavajući tako da Kubanci mogu da zadovolje svoju želju da se čuju sa svojim udaljenim rođacima, da putuju virtuelno na daleka mesta, da podele kulturu, da upijaju i pričaju priče drugih osoba”, seća se Frota.

„Na jednom trgu pod imenom Parque Fe del Valle, u srcu Havane, koji je nedelju dana ranije bio prazan, odjednom se okupilo mnogo osoba. Po ceo dan i po celu noć radili su ono što je najuobičajenije još od vremena prvih slika u pećinama: komunicirali su. Bilo je neverovatno. Za mene je to bilo nešto poput pada Berlinskog zida”, dodaje.

Ovaj fotograf je imao priliku da živi i da dokumentuje delić skorašnje istorije Kube. Pribegao je svom mobilnom telefonu kako bi fotografisao mase obuzete novim tehnološkim fenomenom. Bio je jedan od prvih direktnih svedoka ove radikalne promene u svakodnevnim običajima kubanskog naroda. „Sećam se da su kroz deset dana počeli da dolaze drugi novinari kako bi preneli ovu činjenicu. Prva je bila Telesur. Drugi fotogradi su doputovali na Kubu kasnije. Koliko je znam, najbitniji je bio Martin Par”, ukazuje ovaj Brazilac.

caras iluminadas

Tokom tri nezaboravne nedelje, Frota je praktično živeo na ovom trgu. Provodio je sate razgovarajući sa prvima koji su počeli da koriste novu tehnologiju, dokazujući iz prve ruke koliko je bilo hitno ovom narodu da pristupi novim oblicima komunikacije. Na početku je pravio dnevne fotografije kako bi izbegao digitalnu buku noćnih fotografija. „Ali kada sam video onu scenu tipičnog kubanskog automobila i lika kako sedi na haubi, sa svetlošću ekrana na njegovom licu, bilo mi je jasno da sam našao put za svoj projekat. Tog dana, sećam se da sam napravio četiri fotografije zaredom koje su završile u konačnom izdanju… Mislim da sam doživeo prosvetljenje!” objašnjava ovaj Brazilac.

Ono što je Frotu najviše raznežilo bilo je kad je video porodice kako putem videa pričaju sa rođacima koji su emigrirali, kao i solidarnost mladih ljudi koji su delili svoja oskudna znanja sa najstarijima u njihovim prvim koracima po virtuelnom svetu. „Takođe je bila zanimljiva pojava neformalne ekonomije. Improvizovani informatički tehničari počeli su da naplaćuju jedan dolar otvaranje profila na Fejsbuku. Drugi, profesionalniji, prodavali su aplikacije za telefone. Zarad trgovine, prodavali su se čak parčadi kartona kako bi ljudi mogli da sednu na pod, pošto su mesta na trgu bila sve spornija. Trgovina u okolnim mestima počela je da bude sve življa. Došli su putujući trgovci da prodaju hranu i čak se pojavila jedna pobožna žena da otera sve te grešnike u pakao.”

Depresivna havanska ekonomija odjednom je oživela. Bilo je menjača novca koji su prodavali čipove za povezivanje na internet po prevelikoj ceni. Novi surferi na internetu provodili su sate, čak i čitave noći, popunjavajući svoje nove profile na Fejsbuku raznim informacijama i postovima. „Palo mi je na pamet da je Mark Zuckerbeg bio iza vaj faja”, šali se Frota.

wifi cuba

Druge nedelje počele su da dolaze porodice kolima, koje su radije ostajale u vozilu u potrazi za privatnošću. Bez obzira, sa uzbuđenim licima osvetljenim ekranima svojih uređaja. „Ali ova revolucija i dalje nije na dohvat ruke svima. Većina novih korisnika ima rodbinu u inostranstvu ili rade sa ekonomijom koja je u vezi sa turizmom. Dva dolara za jedan sat interneta i mobilni telefoni koji koštaju malo bogatstvo na crnom tržištu jesu stvarnost koja je mnogo udaljenije od kubanske, koji zarađuju oko 30 dolara mesečno”, ističe ovaj dokumentarni fotograf.

Novi konzumerizam je doveo do promena u vrednostima i željama kubanskog naroda. Odjednom je procvetalo i ono dobro i ono loše. Na primer, poslednje nedelje je ukraden jedan telefon na trgu, nešto što se uglavnom ne dešava na Kubi, seća se Frota.

Za ovog Brazilca, budućnost Kube je rozikasta. „Havana ima sve što je potrebno da se pretvori u kulturni centar Latinske Amerike. Postaće neki oblik tropskog Berlina. Poseduje centralnu geografsku poziciju između Evrope, SAD-a i Latinske Amerike. Njen narod je kreativan, živahan, pun kulture i istorije. Kuba narednih godina i dalje će biti jedno od najneverovatnijih mesta na svetu za posmatranje i ponovno promišljanje našeg društva. Ko zna, možda čak stvori priliku za razmišljanje o putevima prema humanijem svetu sa boljim poretkom. Malo mesta doživljava na ovako intenzivan način ovu mešavinu između kapitalizma i socijalizma. I povrh svega, sa umetničkim izrazima koji inspirišu utopije zbog kojih napredujemo”, uverava Frota.

Pogledajte više fotografija na originalnom linku.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/O72v30c6wvS
Autorka teksta: Valerija Sakone

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Sezarija Evora, kraljica morne

U muzici Zelenortskih Ostrva, u zapadnoj Africi, najvažniji je glas. Glas upotpunjuje instrumente i zajedno, oblikuju kulturni izraz Republike Kabo Verde. Sezarija Evora je zasigurno najistaknutija i neprikosnovena predstavnica ove muzike. Njen glas je pretvorio zelenortsku muziku u svetski prepoznatljiv plod melodičnih harmonija i emocija koje prenosi. Sve je počelo sa snimanjem na nekadašnjem Radiju Barlovento, koji je promovisao istaknuti pevač sastava Koladeiraš, Gregorio Gonsalves Goj. Šezdesetih godina prošlog veka, Zelenortska Republika je po prvi put razvijala muzičku scenu, jednim svojstvenim glasom, na način koji je mnogima bio privlačan. Sezarija Evora, u to vreme nepoznata van ostrva Sao Visente, izdvajala se kao značajna pevačica Gojevog sastava Koladeiraš.

CesariaEvora

Evora je rođena 27. avgusta 1941. godine, u gradu Mindelo, na ostrvu Sao Visente. Dolazi iz porodice koja je volela muziku (otac joj je svirao gitaru i violinu). Pevala je nedeljom u crkvi i nakon smrti svog oca, otišla je u sirotište Mota Karmu, gde je boravila kratko, jer njena ličnost nije trpela takvu vrstu pravila i strogosti. Nakon što je ubedila baku da ima strahove i  priviđanja u sirotištu, uspela je da izađe odatle. Sa samo 17 godina, Siza (kako su je zvali) već je bila hvaljena na svojim muzičkim nastupima. U bioskopu Eden Park imala je prvi javni nastup. Pratnju su joj činili lokalni muzičari, koji su sarađivali sa sveprisutnim Gojem, prijateljem koji joj je omogućio umetnički napredak.

Kada je počela da peva, zarađivala je 25 dolara po svakom snimku, ali tokom gotovo 20 godina, pevala je bez novčane nadoknade. U to vreme, niko nije potpisivao ugovore sa muzičarima koji su živeli od milosti svojih obožavalaca. Sa 18 godina rodila je sina i brinula se o njemu sama, što će biti njena sudbina, budući da je kasnije imala i kćerku o kojoj se takođe sama starala. Ona je volela samostalnost, za razliku od većine žena tog vremena. Uskoro je postala svesna svoje potrebe za emancipacijom, što je šokiralo tadašnje konzervativno društvo. Pad zelenortske luke (Puerto Grande), pojačan nezavisnošću države 1975. godine, uticao je na fazu mirnijeg noćnog života na ostrvu. Mnogi muzičari su izbegli u Portugal, Holandiju, Francusku i Ameriku.

U polupraznim kafićima, Sezarija je i dalje pevala u zamenu za piće. Njenu porodicu su finansijski potpomagala braća koja su emigrirala. Bila su to teška vremena kada je morala da peva po raznim veseljima kako bi doprinela skromnim, porodičnim prihodima. Ljudi koji su je slušali uživali su u njenom jedinstvenom glasu i snazi interpretacije, ali međunarodno priznanje je još uvek bilo daleko od nje. Godine kada je država stekla nezavisnost, Sezarija radikalno menja svoj život. Udaljava se od svih i zatvara se u kuću svoje majke iz koje izlazi samo da bi videla more. Ovo otuđenje je trajalo deset godina. Osećala se uznemireno i napušteno.

Sa pojavom elektronske muzike, uloga žene je polako nestajala sa muzičke panorame Kabo Verdea. Muzički nastupi žena su se očuvali kroz sonate, u tipičnim kafićima Mindela i Praje, ili na nekim ne tako važnim događajima. Ova muzika je doprinela ukidanju diskografskih izdanja i težila je brzoj popularizaciji muzike. Međutim, ova izolacija od sveta joj je omogućila da stilski sazri, uz očuvanje autentičnosti i prepoznatljivog stila muzike, pod nazivom morna i koladejra. Ova dva muzička izraza su kroz glas Sezarije Evore pronašla put da se prikažu svetu u punom sjaju.

Oduvek je hodala bosa. Čak i kada  se insistiralo na nekom načinu poštovanja norme, Sezarija je, verna svojoj stalno prisutnoj slobodi duha, nalazila način da provocira i da šokira. Poznata je njena tvrdoglava želja da peva bosa u jednom svetilištu u Sao Visenteu, koje je posećivala elita još u vreme kolonija. Dala je izjavu da je samo dva puta pevala obuvena. Osim toga, bosonogost je postala njen zaštitni znak i tako je pevala kroz karijeru.

CesariaEvora2

Godine 1983, u  novinama Vož di Povu (Glas naroda) već su je nazvali kraljicom morne (A rainha das Mornas). Nakon dve godine došlo je do značajnog trenutka u njenoj karijeri – u Lisabonu je simila LP Mar Azul (Plavo more). Njen način izvođenja muzike na ovom albumu predstavlja odskočnu dasku u njenoj karijeri. Godina 1988. je donela jedno poznantvo koje je potpuno promenila Sizin život. Upoznala je Žozea da Silvu. Čuveni vlasnik tadašnje tek otvorene izdavačke kuće Luzafrika, pomogao joj je sa turnejom po Francuskoj. Ipak, njen prvi koncert nije bio posećen. Dve godine kasnije, izdala je album Distino di Belita, koji predstavlja mešavinu toplih, akustičnih tonova sa elektronskom muzikom za koji mnogi smatraju da nema pravu vrednost.

Album Mar Azul prenosi nam muzički spoj koji joj se najviše sviđa: potpuno akustičan, sa gitarama, klavirom, klarinetom i gitarom. Iako ponovo njen koncert biva malo posećen, njen originalan stav i nežan glas privlače pažnju jednog francuskog festivala i francuske radio stanice počinju da emituju njenu muziku, posebno one koje promovišu muziku iz sveta. U zimu 1991. mesto na kom nekada nije bilo publike, sada biva preplavljeno francuskim entuzijastima koji aplaudiraju, vidno dirnuti muzičkim izvođenjem kraljice strasti. Francuska je bila prekretnica u njenoj karijeri i kako se pisalo u štampi tog vremena, tamo je bila kultna ličnost. Već sledeće godine započinje turneju po Evropi. Godinu dana kasnije, Francuzi su očarani njom, ne samo zbog spektakularnih koncerata, već i zbog gotovo 200 hiljada rasprodatih primeraka albuma Miss Perfumado. Ovaj album je u Francuskoj zauzeo prvo mesto liste od 25 izvođača koju su sačinjavali muzičari poput Džimija Hendriksa i Boba Dilana. Njena popularnost dostiže vrhunac: puni sve sale, osvaja zlatna izdanja i otkriva svetu strasti iz, do tada, malo poznate zemlje.

CesariaEvora1

O auri koja se širi oko Sezarije, novinarka Elen Asera napisala je:

„Postoje pevači sa snažnim izvođenjima: pevaju više ili niže od drugih, ili sa više snage. Ništa od toga nije svojstveno Sezariji: njena boja glasa je jedinstvena, njenoj jedinstvenosti ne treba nikakvo junaštvo. Sve je jasno, u pravoj meri, u posebnom raspoloženju koje hrani tople emocije, popravlja ih… pre nego što zagrebe noktima po srcu. Savršeni, nedodirljivi čin.“

Madona, Kaetano Velozo, Dejvid Birn i drugi poznati muzičari pokazuju svoju oduševljenost umetnicom sa Zelenortskih Ostrva koja 1995. snima pesmu Ausência za film Podzemlje, film Emira Kusturice. Album Cabo Verde snimljen je u pauzama između njenih svetskih koncerata. Na ovom albumu su svirali mnogi poznati muzičari sa Zelenortskih Ostrva i time su promovisali svoju kulturu, istoriju i tradiciju. Portugal, Francuska i Brazil su joj izrazili zahvalnost počasnim medaljama. Dva puta je dobila nagradu za najbolji album (Café Atlântico, Voz d’Amor).

Da li je ovo bila njena sudbina? Jednom je rekla: „Ne znam šta je sudbina. Ne verujem u nju. Ne znam ni gde se rodila, ni gde je umrla.“ Zavaljujući njoj, svet je otkrio boje jednog jedinstvenog uma i ženu čija slika pokazuje da je spokojna. Pevači koji žele da slede njen put, mogu imati želju i talenat da uspeju, ali će im uvek nedostajati ona postavka glasa koju poznaju samo oni koji su imali priliku da je slušaju. Njeno pevanje ne laže. Umrla je u Mindelu, u zemlji u kojoj je rođena i koju je toliko volela, 17. decembra 2011, u 70. godini.

***

Link do portala: http://nosgenti.com/?p=802
Autor teksta: redakcija portala

Prevela sa portugalskog i prilagodila: Marija Vlajković

Vinisijus de Moraes, pesnik koji je pisao osluškujući narod

U svojoj autobiografiji, Tropska istina, Kaetano Velozo tvrdi: U tom periodu je Brazil stvorio verovatno najelegantnije protestne pesme na svetu. Tamo, u tom trenutku proboja i uspeha bosanove, pisac tekstova pesama bio je Vinisijus de Moraes, pretvoren u jedno od glavnih obeležja svoje zemlje prilikom izgradnje kulture gde modernost neće podrazumevati odbacivanje tradicionalnog. Njemu se duguje više od jednog klasika bosanove, mnogo više od tako iscrpljene pesme Garota de Ipanema (Devojka iz Ipaneme), A Felicidade (Sreća), Si todas fossem iguais a você (Kada bi sve bile poput tebe), Eu sei que vou te amar ( Znam da ću te voleti), među tolikim drugim kompozicijama. Kaetano u svojoj knjizi takođe ukazuje na jedan podatak, koji nije manje značajan, Vinisijus ne dolazi iz oblasti muzike, on je bio „istinski pesnik”.

vinicius-de-moraes

Zapravo, pošto se pridružio brazilskoj muzičkoj panorami, ovaj neuspeli ili bolje rečeno bezvoljni diplomata („ono što me je navelo da napustim diplomatiju bile su sve društvene predrasude koje je okružuju, posebno kravata, koja mi izaziva strah”), rođen u Rio de Žanejru 1913. objavio je svoju prvu knjigu pesama O caminho para a distância (Put prema udaljenosti) sa devetnaest godina. Tamo su svojim uticajem bila prisutna velika imena francuske poezije: Bodler, Verlen i pre svega Rembo. Prema onome što priča Vinisijus Enrikeu Raabu u jednom intervjuu koji se pojavljuje u dnevniku La Opinión: „Brazilska frankofonija je bila pomalo veštačka”; u tom prvom tekstu može da se pročita to propalo proročanstvo kojim započinje njegova pesma Vejez (Starost): Doći će dan kada ću biti iskustveni starac/koji posmatra stvari kroz razumnu filozofiju.

Ostatak njegovog života biće opovrgnuće tih stihova, opovrgnuće koje se sažima u ikoni u koju se pretvarao tokom svoje karijere: čovek koji je uvek spreman da uživa u životu, veliki obožavalac ženske lepote, večito u društvu čaše viskija (kojeg će pred kraj života sve više razblaživati vodom) i cigarete. Uglavnom obučen u crno, pevao je i pričao na pozornici koju bi pretvorio u ceremoniju koja ne izbegava, štaviše, veliča samoslavljenje. Do te mere da su mu Les Luthiers, čuvena argentinska muzičko-komična skupina, posvetili skeč La bossa nostra, parodija onih recitala na kojima se više pričalo nego pevalo i čuo bi se uzvik Saravá (izraz kojim se označavaju dobre želje, čest u Brazilu) kojeg je Vinisijus ponavljao kao mantru po principu zdravice, dižući svoju čašu viskija. Skeč mu je bio veoma smešan.

vinicius e toquinho

Ali njegov je najznačajniji doprinos, iz perspektive reči pesama, kao i Toma Žobima i Žoaoa Žilberta iz ugla muzike, bio most između popularnih produkcija i takozvane visoke kulture. I to je za rezultat dalo jedno novo prisustvo – ovog puta bez egzotizama jedne Karmen Mirande – Brazila na nivou sveta. Potpisan na uspešnom filmu iz 1959. Orfeo Negro („Crni Orfej”), filmu koji je režirao Francuz Marsel Kami po dramskom delu Brazilca, Vinisijus je, kako kaže legenda, napustio bioskopsku salu pre nego što se završio film, uznemiren zbog onoga što je smatrao da je internacionalističko izvitoperivanje njegovog teksta i njegovih zamisli. Krajolik za izvoz kojeg se gnušao, ali koji je na izvestan način bio konstantna pretnja sve vreme dok je bosanova bila aktuelna.

Kako je Vinisijus ponovio u nekoliko intervjua, taj korak od pofrancuživanja do povratka i stilizacije narodnih tradicija bilo je sastavni deo najmnogobrojnijeg pokreta u koje je uvrstio Marija de Andradea, Grasilijana Ramosa i Žoržea Amada. I navodio je kao svog velikog učitelja pernambukanskog pesnika, Manuela Bandejru: „Kroz njegov uticaj shvatio sam potrebu da se pojednostavim, kako bi me ljudi slušali.

Prema Kristijanu de Napoliju, antologu i prevodiocu, Vinisijus je bio trubadur, neko sa malo tema, ali izuzetno snažnim, ljubavi, smrću, prijateljstvu i neko ko je znao da uči iz uticaja pesnika većih od njega; Vinisijusovi soneti su u formalnom smislu zadivljujući.

Ovaj povratak korenima bio je propraćen željom da se osude užasni životni uslovi potlačenih klasa. Jedan od ovih portreta imao je više lirsku nijansu, kao što je slučaj sa pesmom A Felicidade („Sreća”), komponovana zajedno sa Tomom Žobimom: „Sreća siromaha deluje kao velika iluzija karnevala/ljudi rade čitavu godinu/za jedan trenutak iz snova/da dožive fantaziju/kralja, pirata ili baštovana/i posle sve bude kako je i pre bilo…” S druge strane, nekad sve postaje mnogo sirovije, kao u pesmi Rosa de Hiroshima, za koju je muziku komponovao Žerson Konrad i koju je izvorno izveo Nej Matogroso, kada je još bio u grupi Secos & Molhados. Tamo Vinisijus, ganut posleratnim stanjem, dok je stanovao u Los Anđelesu gde je upoznao Orsona Velsa, piše knjigu koja se objavljuje 1954. Pesma koja naslovljava zbirku kaže: Misli na stvorenja/nema, telepatična/misli na devojke/slepe, neskladne/misli na žene/slomljene, izobličene/pomisli na povređene/kao tople ruže.

U svakom slučaju, njegov glavni doprinos bosanovi ide u prvonavedenom smeru, što je stvorilo tešku, premda ne u potpunosti otvorenu kritiku mlade Marije Betanije (čuvene brazilske pevačice), koja je nasuprot izvesno ugodnom i zabavnom ambijentu Vinisijusovih pesama, isticala jalovost krajolika u onome što je bio njen prvi uspeh, Carcará, koju su komponovali Žoao du Vale i Žoze Kandido.

U jednoj reportaži Vinisijus odgovara kratko i odsečno na pitanje koji je najgori defekt koji može da se nađe u jednoj osobi: vulgarnost. Ta elegantnost o kojoj je govorio Kaetano podrazumeva beg od te crne zveri, potragu za načinom da se odvoji popularno od vulgarnog. Tradicionalne samba pesme su mu uglavnom delovale dosadne i tražio je nove oblike da pripoveda trajne stvarnosti. Veoma je teško u njegovom delu naći direktne reference na pitanja koja se tiču datog trenutka. Čak i usred revolucionarne jarosti sedamdesetih težio je ravnoteži, tvrdeći da su opasnije individualne nego nacionalne granice i verujući više u unutrašnju nego u političku revoluciju. Što mu nije predstavljalo prepreku da bude žestoki kritičar hipi pokreta kojeg je branio kao filozofiju, ali je prezirao u njegovom praktičnom obliku: „Stavljali su akcenat na droge, na seksualni promiskuitet, na stvari koje ne vode ničemu.”

Ali bez sumnje njegova velika tema bile su žene, kojima se iznova vraća, ne samo u pesmama i intervjuima, nego i u sopstvenom životu, pošto se ženio sedam puta. Tekstovi obiluju proslavom ženske prirode. Izvan stiha „to stvorenje puno milosti” (coisa cheia de graça) iz pesme Devojka iz Ipaneme, takođe može da se citira Nagla poezija voljene žene: Neka bude ona početak i kraj svih stvari. Opšta, potpuna, apsolutna moć voljenoj ženi!; čudna dilema u pesmi: Ako ne uspem da nađem plavu/smeđa je prava stvar/Predivna smeđa žena/Bože, kako je lepa/Smeđa je ideal/Ali plavuša nije loša (Plava ili smeđa).

I čak poneka neuravnotežena izjava koja bi prošla kao deo tog vitalizma koji je mogao da ujedini dobru hranu sa večitom potragom za tom savršenom ženom i stihovima, usklađene sa alkoholom. „Bitno je da bude lepa i spolja i iznutra.” Ljubav je deo tog divljenja koje ne prestaje da ima zavodničko lice. Toj strasti je posvetio jednu od svojih najčuvenijih knjiga Para vivir um grande amor (Da bi se doživela jedna velika ljubav). U istoimenoj pesmi daje se niz saveta kako bi se ljubavni poduhvat izveo na pravi put. Briljantnost reči i izvesni entuzijazam očišćen od uzdržanosti koji se oslobađa praktično iz svakog stiha dozvoljava da se razume ta mešavina jednostavnosti, iznenađenja i predvidljivosti, što je sastavni deo Vinsijusovog stila. Tamo se predlaže, između ostalih recepata (tekst se udaljuje od svake pedagoške pretenzije): ironično mnogo ozbiljnosti, malo smeha, posvetiti se jednoj jedinoj ženi, paziti se onih koji nisu zaljubljeni, praktikovati gastronomiju i kung fu ne umreti od bola.

Preminuo je u zoru devetog jula 1980. u kadi svog doma u Gavei, u 66. godini. Nije dovršio snimanje dečijeg diska sa saradnikom i brazilskim gitaristom Tokinjom, A arca de Noé (Nojeva barka); Tokinjo ga je završio, ipak, u dva diska, gde su učestvovali, između ostalih, Klara Nunes, Elba Ramaljo i Tom Žobim. Umor koji je prethodio smrti može da se očita u nekoliko najavljenih i nikad završenih projekata Trebati i morati i Lirsko i sentimentalno proputovanje grada San Sebastijana de Rio de Žanejra gde se rodio, gde je živeo u prolazu i umro od ljubavi pesnik Vinisijus de Moraes. Kao i neke pesme koje su nesrećno ostarile zbog njegovih klasika, kao što je Na tonga da mironga do kabuletê, igra rečima porekla nago koja, prema stručnjacima, nema smisla, ali kad je on peva i objašnjava, dobija zabavni karakter pogrde. Priča novinarka Liana Vener u svom veoma dokumentovanom delu Nuestro Vinicius (Naš Vinisijus), u kojem se prate tragovi njegovog boravka u Argentini (gde je stvorio mali fenomen sa svojim kafe koncertnim nastupima u La Fusi zajedno sa Marijom Kreuzom i Tokinjom), da se na njegovom opelu pevala pesma A Felicidade. Prigodan oproštaj za ovog čoveka kojeg su smatrali „najcrnjim belcem u Brazilu”. Osim što je bio više no značajan pesnik, bio je i jedan od simbola i propovednika onoga što se naziva brazilskom radošću: duševno stanje u kojem je tuga samo senka, a sreća uvek bliski horizont. Kao što je samog sebe opisao u jednom intervjuu koji je dao u Brazilu ne mnogo pre svoje smrti, odgovarajući na pitanje da li ga brine šta govori svojim tekstovima: „Govorim stvari za koje smatram da su fundamentalne za čoveka. Mnogo ljubavi. Odnosno, ljubav je takođe način da se protestuje. Ali pre svega, moja briga je da se ne pokajem, da ne dopustim da se hrana pregreje.”

***

Link do portala: http://ow.ly/YozU30bS5yB
Autor teksta: Markos Majer

Prevela sa španskog i prilagodila: Tamara Nikolić

Najzanimljivije manjinske zajednice na Balkanu

Balkanska regija – Osim standardnih balkanskih zajednica za koje ste verovatno svi čuli (Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bugari itd) na Balkanu postoji mnogo etničkih manjina koji imaju raznovrsnu kulturu i veoma neobične nacionalne nošnje.

Gorani

goranci

Goranci (što znači „ljudi sa gora“) ili Gorani jesu slovenska zajednica muslimanske veroispovesti koji žive u regionu Gora – na tromeđi između Kosova, Albanije i Republike Makedonije. Govore južnoslovenski dijalekat pod nazivom našinski (što jednostavno znači „naš“). Nazivani su Bosancima, Bugarima, Makedoncima i Srbima, ali uopšteno mišljenje je da treba da budu smatrani zasebnom manjinskom zajednicom, kao što oni sami sebe smatraju.

Pomaci

Pomaci je termin kojim se označavaju slovenski muslimani koji naseljavaju Bugarsku, severoistočnu Grčku, severozapadnu Tursku i Makedoniju. Pomaci se danas najčešće smatraju potomcima Bugara koji su se prekrstili u Islam tokom vladavine Otomanskog carstva na Balkanu.

Janjevci

janjevci

Janjevci se izjašnjavaju kao Hrvati. Veruje se da ova zajednica potiče od trgovaca koji su emigrirali iz Dubrovačke republike i zapadne Bosne i Hercegovine, a zatim nastanili na ovom području u XIV veku, kada je današnje Kosovo bilo deo srednjovekovne Srbije. Govore prizrensko-južnomoravskim dijalektom štokavskog narečja.

Mijaksi

Mijaksi su etnička grupa Makedonaca koji žive u zapadnoj Makedoniji, na području reke Radika, u regionu Mijačija. Mijaksi se bave prvenstveno uzgojom životinja, a poznati su po svojoj eklesijatičkoj arhitekturi, rezbarstvu, oslikavanju ikona i drugim bogatim tradicijama, kao i po karakterističnom dijalektu galičnik makedonskog jezika.

Panonski Rusini

Rusini u Panoniji ili jednostavno Rusini, jesu slovenska nacionalna manjina u Srbiji i Hrvatskoj. Zvanično se smatraju zasebnom nacionalnošću. Takođe se smatra da su deo severnih Rusina, koji uglavnom žive u Ukrajini i Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj republici i Mađarskoj. Panonski Rusini smatraju da je njihova verzija rusinskog jezika zasebni jezik.

Bosanski Poli

Poli su jedna od sedamnaest konstitucionalno priznatih etničkih manjina u Bosni i Hercegovini. Došli su na to područje tokom austrougarske vladavine u Bosni i Hercegovini i naselili se ponajviše na severu države, donoseći nove tehnologije i vešte ratnike. Potomci bosanskih Pola koji su se odselili u Poljsku održali su se u pojedine tekovine bosanske kulture, kao što su pesme, recepti i jezik.  Dok je 1930. godine populacija bila 30 000, nakon Drugog svetskog rata oko 15 000, danas ih ima manje od 1000.

Šokci

Šokci su etnička grupa Južnih Slovena koji se izjašnjavaju kao Hrvati. Govore dijalektom staroštokavskog narečja koje gotovo isključivo oni upotrebljavaju i koji je srodan bunjevačkom dijalektu. Žive u Hrvatskoj, Srbiji i Mađarskoj. Za razliku od Bunjevaca, slovenskog naroda katoličke veroispovesti sa istog područja, Šokci se izjašnjavaju kao Hrvati a ne kao zasebna grupa, tako da im se ne zna tačan broj.

Bunjevci

bunjevci

Bunjevci su etnička grupa koja živi ponajviše u Bačkoj u Srbiji (Vojvodina) i južnoj Mađarskoj (Bacs-Kiskun, pogotovu u regiji Baja). Smatra se da potiču iz zapadne Hercegovine, odakle su emigrirali u Dalmaciju, pa zatim u Liku i Bačku u XVI i XVII veku. Godine 1990. bili su zvanično priznati kao nacionalna manjina u Srbiji. Bunjevci u Bosni i Hercegovini i Srbiji, kao i oni u Hrvatskoj, najčešće se izjašnjavaju kao Hrvati.

Torbeši

Torbeši su nacionalna manjina u okviru zajednice makedonskih muslimana. Vekovima su bili kulturološki izdvajani od većine pravoslavnih hrišćana u Makedoniji. Torbeši su poznati po oslikavanju freski, rezbarstvu i mozaicima.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/g48E30bNmPk
Autor teksta: Dragana Krcum

Prevela sa engleskog: Milica Ilić

Mir, sadnice i hip hop u Kolumbiji

U konfliktu razorenom kolumbijskom gradu Medeljinu, reperi su preuzeli urbanu poljoprivredu kako bi nahranili svoju zajednicu i zasadili seme mira.

Sa velikim kreolskim minđušama, bandanom i pantalonama koje mu vise među kolenima, Luis Fernando Alvares izgleda više kao reper nego kao farmer. Zapravo, on je i jedno i drugo.

Luis, ili AKA, kako je poznat u Medeljinu, drugom najvećem kolumbijskom gradu, spojio je svoje dve strasti sa inicijativom Agro Arte: umetnost zemljoradnje.

San Havijer je sirotinjski kvart brdovitog Medeljina i jedan od najsiromašnijih i najnasilnijih. Ali Agro Arte je pretvorila njegove razderane parčiće pustoši i drumova u plodno tlo.

AKA i njegova skupina meštana – mladih i starih – uzgajaju šargarepe, zeleniš, karfiol i biljke. Kasnih popodneva i večeri, nakon što su se pobrinuli za biljke, ova grupa pravi muziku zajedno.

AKA

Hip hop i poljoprivreda mogu da deluju kao čudan spoj. Ali AKA veruje da su savršeno udruženi za ujedinjenje zajednice. „Hip hop privlači mlade ljude, a zemljoradnja starije”, rekao je on za Dojče Vele.

Repovanje i zemljoradnja imaju mnogo više toga zajedničkog, nego što biste možda pomislili, kaže reper. „Hip hop dolazi sa ulice, a ispod ulice je zemlja. A zemlja sadrži našu istoriju i naše uspomene.”

A muzika je način da se te uspomene obrade.

Zaceliti ožiljke rata

Uspomene San Havijera su često bolne. Godine 2002. u ovom naselju odigrala se nasilna vojna ofanziva. U pokušaju da proteraju gerilce, vojska i paramilitarne organizacije poveli su četvorodnevni napad. Stanovnici San Havijera našli su se u unakrsnoj vatri. Vojna ofanziva prepustila je San Havijer paramilitarnim bandama. Postao je poznat kao najnasilniji kvart u, u to vreme, najnasilnijem gradu na svetu.

Neposredno nakon te vojne operacije AKA je pokrenuo Agro Arte. Građani su ostali traumatizovani. Plan AKE bio je da ponovo okupi zajednicu i da ulice i trgovi koje su videle toliko nasilja procvetaju. U zdravoj zajednici može da vlada samo mir, smatra AKA.

Subota je dan za poljoprivredu

Petnaest godina kasnije, i stanovnici San Havijera i dalje se sastaju svake subote da zajedno obrađuju zemlju. Nekoliko tinejdžera podšišava žbunje mačetama dok njihovi drugari baštovani provetravaju zemlju grabuljama. Jedna devojčica sadi biljke u obojenim bocama koje vise uz zid. „Huanka zauvek u našim srcima” napisano je na jednoj od njih, u znak sećanja na voljenu osobu koja je nestala.

Agro Arte je aktivni projekat zajednice. AKA opisuje kako je jedan čovek u svojim pedesetim jednom pokušao da donira seme. Zamolili su ga da ih on sam posadi. „Ljudi moraju sami da sade. Tako stvaramo dijalog”, kaže AKA, govoreći isto tako brzo i ritmično kao što repuje. „Meštani uzgajaju sopstvenu hranu. I kad nešto ne ide kako treba, mogu da kažu: ,Vidi, moja salata je uginula. Kako tvoja napreduje?’ I eto početka razgovora.”

san javier

Nova slika hip hopa

U početku su stanovnici bili sumnjičavi prema ideji gengsta repera koji hoće da sadi šargarepe i crni luk u njihovom kvartu.

Margot Jepes se seća kada joj je njen sin adolescent prvi put rekao za Agro Arte: „Pre nekoliko godina, rekao je da će on i njegovi prijatelji izaći da sade. Da sadite? Pitala sam.”

„Onda je doneo AKIN CD. Bila sam zaprepašćena. To je taj momak? Sa velikim minđušama i bandanom?” smeje se ona. „Ali činilo mi se zanimljivo i pomalo neobično.”

Sada je oduševljena šta su sve adolescenti naučili. „Znaju koja lekovita biljka pomaže protiv glavobolje, koje biljke mogu da se koriste da se pripremi čaj i kako da se uzgaja salata.”

Tokom godina, meštani su promenili način gledanja na hip hop. „Hip hop je oduvek bio povezan sa delinkvencijom i drogom”, kaže AKA. „Ali sada nas svuda zovu.”

Uveče, kada mladi hip hop umetnici izvode nove pesme, čitavo naselje se okupi, bez obzira na godine.
„Obožavam kada pevaju”, kaže jedna baka. „Agro Arte je nešto veoma posebno, divno i važno za mene. Vidim kako se deca razvijaju, kako vredno rade i kako se zanimaju za svoju zemlju.”

Umetnost i nada i održivost

San Havijer više nije najnasilniji kvart Medeljina. Ali paramilitarne jedinice i narko bande i dalje terorišu ulice. Prošle godine, više od 56 ljudi je nasilno ubijeno u Medeljinu. Samo u prvih nekoliko meseci 2017. godine, ubijeno je više od 115 osoba.
Nezaposlenost mladih ostaje visoka u San Havijeru. Poslodavci zaziru od zapošljavanja mladih ljudi iz ozloglašenog barija (kraja). Adolescenti u San Havijeru imaju na raspolaganju mnogo vremena i malo prilika.

Za neke, droga i bande čine se kao jedina opcija. Ali Agro Arte nudi nešto drugo.
„Kada sam previše lenj da bilo šta radim, neko dođe i pozove me. I onda moram da ustanem i da obrađujem zemlju”, kaže jedan mladić koji sebe naziva MC Gota.
Za uzgajanje hrane je potrebno vreme i nega. Biljke moraju redovno da se zalivaju, da se poberu usevi. Agro Arte ne obezbeđuje posao. Ali daje mladim ljudima strukturu, svrhu i samopouzdanje.

„Jedna od najznačajnijih stvari koje se ovde podučavaju jeste da se ima samopouzdanje”, kaže mladić pod imenom MC Rajo. On piše pesme sa El AKOM i drugom decom i nastupa na bini.

„Oni prikazuju drugačiji životni stil, i pokazuju da ne treba samo da ostaneš kod kuće na internetu i da se opuštaš na ćošku dok pušiš”.

Mir? Ide se prema tome

Ljudi iz San Havijera čekali su dugo na mir. Po tom pitanju, oni su malo drugačiji od ostatka zemlje.
U novembru, kolumbijska vlada je potpisala dogovor o miru sa gerilskom grupom FARC, stavivši tačku na pola veka neprijateljstva. Od tada, Vlada je započela mirovne pregovore sa drugom najvećom buntovničkom grupacijom ELN, da formalno završe građanski rat. Ali nasilje povezano sa drogom nastavlja da bude problem. Razrešenje i dalje deluje veoma daleko. Ali u San Havijeru je zasađeno seme mira.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/dg7A30bLFrM
Autor teksta: Katarina Veker

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Šta se nalazi na Vojadžerovoj Zlatnoj Ploči

Od pesme kitova do poljupca, vremenska kapsula poslata u svemir 1977. imala je zanimljive sadržaje

„Meni je ta ideja bila sjajna od samog početka”, kaže Timoti Feris. Da se napravi fonografska ploča koja sadrži zvuke i slike čovečanstva i da se hitne gore u solarni sistem.

Do sedamdesetih godina, astronomi Karl Sejgan i Frenk Drejk već su imali neka iskustva sa slanjem poruka u svemir. Napravili su dve aluminijumske plakete anodizovane zlatom koje su bile pričvršćene za svemirske letelice Pioneer 10 i Pioneer 11. Linda Salzman Sagan, umetnica i Karlova supruga, ugravirala je na njih ilustraciju golog muškarca i gole žene sa naznačenim vremenom i lokacijom naše civilizacije.

Zlatna Ploča bi nadogradila Pionirove plakete. Montirane na Vojadžeru 1 i Vojadžeru 2, dve sonde bliznakinje lansirane 1977, dva primerka ploče bi služile kao vremenske kapsule i prenele bi mnogo više informacija o životu na Zemlji, u slučaju da je vanzemaljci nađu.

NASA je odobrila ovu zamisao. Onda je pitanje postalo šta bi trebalo da se nađe na ploči. Šta su najveći hitovi čovečanstva?

Odabrati i prirediti sadržaj ploče bio je ogroman zadatak i spao je na tim koji su činili Sejganovi (Karl i Linda), Drejk, autorka En Drajan, umetnik Džon Lomberg i Feris, priznat naučni pisac koji je bio Saganov prijatelj i dopisnik časopisa Rolling Stone.

Vežba je, kaže Feris, uključivala značajan broj pretpostavki o tome šta bi vanzemaljci želeli da znaju o nama i kako bi mogli da tumače naše izbore. „Sve više sam se našao u ulozi vanzemaljca”, prepričava Lomberg u delu Murmurs of Earth (Žamori zemlje), knjizi iz 1978. o pravljenju ove ploče.

Kada su razmatrali koje fotografije da budu uvršćene, komisija je pažljivo pokušala da eliminiše one koje bi mogle da budu pogrešno protumačene. Premda je rat stvarnost ljudskog postojanja, slike rata bi mogle da pošalju agresivnu poruku, a ploča je zamišljena kao prijateljski gest. Ekipa je odstupila od politike i religije u svom pokušaju da uključe što više toga s obzirom na ograničen prostor.

Posle deset meseci, nastao je solidan nacrt. Zlatna Ploča sastoji se od 115 analogno-enkodiranih fotografija, pozdrava na 55 jezika, 12-minutnu montažu zvukova sa Zemlje i 90 minuta muzike. Kao producent ploče, Feris je bio uključen u svaku od sekcija na neki način. Ali njegova najveća uloga bila je u odabiru pesama. „Ima na hiljade vrednih muzičkih dela na svetu za svaku pesmu koja se nalazi na ploči”, kaže Feris. „Verujem da bi isto moglo da se kaže za fotografije i fragmente zvukova”.

Sledi odabir stavki sa ploče:

Silueta čoveka i trudne žene

Ekipa je smatrala da je važno preneti informaciju o ljudskoj anatomiji i odabrala je dijagrame iz izdanja The World Book Encyclopedia iz 1978. kako bi objasnila razmnožavanje. NASA je odobrila crtež ljudskih polnih organa i slika koje hronološki opisuju začeće do rođenja. Čuvena fotografija rođenja sina Vejna F. Milera, koja čini deo izložbe Edvarda Stajhena iz 1955. Family of Man, iskorišćena je da se opiše rođenje deteta.

Ali kako Lomberg primećuje u knjizi Murmurs of Earth, NASA nije odobrila golu fotografiju čoveka i trudne žene kako se prilično neerotski drže za ruke. Eksperti za Zlatnu Ploču i NASA došli su do manje kompromitujućeg kompromisa: siluete dve figure i fetusa smeštenog u ženinu utrobu.

DNK struktura

Uz rizik da vanzemaljcima, kojima je genetski materijal možda takođe uskladišten u DNK, pruže informacije koje već imaju, stručnjaci su izmapirali kompleksnu DNK strukturu u nizu ilustracija.

Prikaz jedenja, lizanja i pijenja

licking drinking eating

Kada su producenti imali poteškoće da nađu specifičnu sliku u bibliotekama koje održavaju National Geographic Society, Ujedinjene Nacije, NASA i Sports Illustrated, napravili su svoju vlastitu. Da prikažu funkcije usta, na primer, iscenirali su čudnu, ali informativnu fotografiju žene kako liže sladoled u kornetu, muškarca kako uzima zalogaj sendviča i muškarca kako naliva sebi vodu u usta.

Olimpijski trkači

sprinters

Slike za ploču su odabrane ne na osnovu estetike, već na količini informacije koju su prenosile i jasnoći sa kojom su to činile. Možda deluje čudno, imajući u vidu ograničenja u svemiru, da je fotografija olimpijskih trkača ušla u izbor. Ali fotografija prikazuje različite ljudske rase, muskulaturu ljudske noge i oblik takmičenja i zabave.

Tadž Mahal

Fotografije koliba, kuća i panorama grada daju pregled tipova zgrada koje se mogu videti na Zemlji. Tadž Mahal je odabran kao primer impresivnije arhitekture. Veličanstveni mauzoleum odneo je prevagu nad katedralama, majanskim piramidama i drugim strukturama, delom zato što ga je mogulski car šah Džahan izgradio u čast svoje preminule žene, Mumtaz Mahal, a ne u slavu Boga.

Most Golden Gejt

Tri četvrtine ploče je posvećeno muzici, pa su vizuelne umetnosti bile manji prioritet. Nekoliko fotografija legendarnog fotografa krajolika, Ansela Adamsa, bile su odabrane, ipak, zbog detalja uhvaćenog u okviru njihovog rama. Smatrali su da jedna od njih, fotografija mosta Golden Gejt sa obližnje plaže Baker Beach, jasno pokazuje kako viseći most povezuje dva parčeta kopna koje odvaja voda. Brujanje automobila je uvršćeno u montažu zvukova na ploči, ali producenti nisu bili u mogućnosti da preklapaju zvuk sa slikom.

Stranica iz knjige

njutn knjiga

Isečak iz knjige bi vanzemaljcima dao uvid u naš pisani jezik, ali odlučiti se za jednu knjigu, a onda i jednu jedinu stranicu iz te knjige bio je masivan zadatak. Kako bi se inspirisao, Lomberg je pažljivo pregledao retke knjige, uključujući i prvo izdanje Šekspira, detaljno Čoserovo izdanje iz doba renesanse, kao i vekovima star primerak Euklidovih Elemenata (o geometriji) sa biblioteke univerziteta Kornel. Naposletku, prihvatio je predlog astrofizičara sa MIT-a, Filipa Morisona: stranicu knjige iz dela Sistem sveta ser Isaka Njutna, gde je prvi put u istoriji opisano sredstvo lansiranja objekta u orbitu.

Pozdrav od Nika Sejgana

Kako bi nastavili u duhu projekta, kaže Feris, formulacije 55 pozdrava bile su prepuštene govornicima jezika. Na burmanskom je poruka bila jednostavna: Da li ste dobro? Na indonezijskom je glasila: Laku noć, dame i gospode. Zbogom i vidimo se narednog puta. Žena koja je govorila na kineskom dijalektu amoj ovako je formulisala dobrodošlicu: Prijatelji svemira, kako ste svi? Jeste li dobro jeli? Dođite da nas posetite, ako imate vremena. Zanimljivo je da je poslednji pozdrav, na engleskom, upriličio tada 6-godišnji Nik Sejgan, sin Karla i Linde Salcman Sejgan, Rekao je: Pozdrav od dece sa planete Zemlje.

Pozdrav od kitova

Biolog Rodžer Pejn obezbedio je pesmu kitova („najlepši pozdrav kitova”, rekao je, „i onaj koji treba zauvek da traje”) uhvaćen hidrofonima sa obale Bermuda 1970. Misleći da bi pesma kitova imala više smisla vanzemaljcima nego ljudima, Feris je želeo da uvrsti više nego samo isečak, pa je tako pomešao neke od pesama iza pozdrava na različitim jezicima. „Nekim je ljudima to urnebesno smešno, ali sa stanovišta trake, sasvim je lepo ispalo”, kaže Feris. „Ne meša se sa pozdravima, a ako vas zanima pesma kitova, možete da je izvučete”.

Poljubac

Navodno, najizazovniji zvuk da se snimi bio je poljubac. Neki su bili previše tihi, drugi preglasni, i uvek bi makar jedan bio previše neiskren prema viđenju tima. Muzički producent Džimi Jovin poljubio je svoju ruku. Na kraju, onaj koji je završio na ploči bio je Ferisov poljubac u obraz En Drajan.

Znaci života

Drajan je imala zamisao da snimi ljudske moždane talase, tako da bi vanzemaljci, ukoliko za million godina budu imali tehnologiju, mogli da dekodiraju misli pojedinca. Ona je bila zamorče. U jednočasovnoj sesiji dok je bila priključena na EEG u univerzitetskom medicinskom centru u Njujorku, Drajan je razmišljala o različitim pripremljenim mislima.

U Murmurs of the Earth ona priznaje da je tu upalo „nekoliko nezadrživih činjenica iz mog života”. Samo nekoliko dana ranije ona i Karl Sejgan su se verili, pa je moguće da je ljubavna priča veoma dobro dokumentovana u njenim neurološkim znacima. Kompresovani u jednominutni segment, moždani talasi zvuče, piše Drajan, kao „niz eksplodirajućih petardi”.

Gruzijski hor – “Tchakrulo”

Tim je otkrio predivan snimak pesme “Tchakrulo” Radija Moskva i želeli su da ga uvrste, posebno zato što se Gruzijcima često pripisuju zasluge za uvođenje polifonije, odnosno muzike sa dve ili više nezavisne melodije, u Zapadni svet. Ali pre nego što su članovi tima odustali od melodije, dali su da se prevedu reči. „Bila je to stara pesma i što se nas tiče, mogla je da slavi pujdanje medveda”, napisao je Feris u Murmurs of the Earth. Sandro Barateli, govornik gruzijskog iz Kvinsa, došao je da spase stvar. Reč “tchakrulo” može da znači ili povezano ili naporno ili teško, a pesma govori o seljaku koji protestuje protiv zemljoposednika.

Pesma Čaka Berija, “Johnny B. Goode”

Prema Ferisu, Karl Sejgan je najpre morao da se zagreje za ideju uvršćivanja hita Čaka Berija iz 1958, “Johnny B. Goode”, ali kada je jednom pristao, branio ga je od tuđeg protivljenja. Folklorista Alan Lomaks je bio protiv, tvrdeći da je rok muzika za adolescente. „A Karlov odgovor je bio sjajan, ,Ima mnogo adolescenata na planeti’”, priseća se Feris.

Dvadesetdrugog aprila 1978. Saturday Night Live napravili su ironičan osvrt na Zlatnu Ploču u skeču pod nazivom Next Week in Review. Domaćin Stiv Martin igrao je vidovnjaka po imenu Kokuva, koji je predvideo da će časopis Time iduće nedelj otkriti na naslovnici poruku od vanzemaljaca od četiri reči: Pošaljite još Čaka Berija. Više od četiri decenije, Feris se ne kaje ni zbog čega što je tim uradio ili šta nije uvrstio na ploču. „Mnogo znači da si učestvovao u nečemu što će trajati milijardu godina”, kaže on. „Preporučujem to svima. To je zdrav način posmatranja sveta.”

Kako ovaj pisac kaže, NASA mu je prišla sa predlogom da se producira još jedna ploča, ali on je odbio. „Mislim da smo obavili dobar posao jednom, i bolje je prepustiti nekom drugom da se u tome oproba”, kaže on.

A šta biste vi stavili na ploču, kada bi je poslali u svemir jednog dana?

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/YVSf30bH9Bx
Autorka teksta: Megan Gambino

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

 

 

Horhe Dreksler: Poezija, muzika i identitet

Ispričaću vam priču o jednoj pesmi. Bio sam u Madridu jedne večeri 2002. godine, sa mojim učiteljem i prijateljem, Hoakinom Sabina, kada mi je on rekao da ima nešto da mi da.

Rekao mi je: „Horhe, imam neke stihove od kojih moraš da napišeš pesmu. Zapiši, zapiši.” Potražio sam po stolu i jedino što sam našao bio je jedan kružni podmetač, na kojem sam zapisao stihove koje mi je učitelj diktirao. Bilo je četiri stiha i ovako su glasili:

Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.

Ti stihovi su me stvarno veoma ganuli. Rekao sam mu: „Kako divni stihovi, Hoakine, jel’ su tvoji?” Rekao mi je: „Ne.” Rekao mi je da pripadaju drugom kompozitoru koji se zove Ćićo Sanćes Ferlosio, manje poznat od Hoakina, ali takođe sjajan. Stihovi su se uklopali sa onim što sam želeo već dugo da iskažem, a nisam znao baš kako.

Krenuo sam da ustanem, kako bih otišao kući da pišem, kada me je Hoakin zaustavio i rekao: „Čekaj, čekaj” i postavio mi sledeći izazov: „Napiši strofe za ovu pesmu u desimi”. E sad, u tom periodu mog života, još nisam imao jasnu predstavu o tome šta je desima, ali me je bilo mnogo sramota da kažem učitelju da ne znam. Onda sam se pravio da razumem najbolje što sam mogao i otišao sam kući da potražim o čemu je reč. Tamo sam naučio da je desima tip strofe koja postoji samo u španskom jeziku i koja ima deset stihova. Veoma, veoma složena. Možda najsloženija koju imamo u našem jeziku, koja između ostalog ima tačan datum rođenja, što je veoma retko kod stihova.

Desimu je izmislio u Španiji 1591. jedan gospodin po imenu Visente Espinel, muzičar i pesnik iz Malage. Obratite pažnju takođe – kakva slučajnost –  isti taj čovek je stavio šestu žicu na ono što će se kasnije znati kao španska gitara. Ova ovde: la bordona.

Desima sa svojih deset stihova putuje od Španije do Amerike, isto kao i španska gitara, ali za razliku od desime, španska gitara nastavlja da živi i danas sa obe strane Atlantika. Ali desima je u mestu u kojem je nastala, u Španiji, nestala, ugasila se. Već nekoliko vekova se ne koristi, ali ipak, u Latinskoj Americi, od Meksika do Čilea, sve naše zemlje zadržavaju neki oblik desime u svojoj narodnoj tradiciji.

U svakom mestu su je drugačije nazvali, drugačiju melodiju joj nadenuli. Zovu je na primer son jarocho u Meksiku, canto de mejorana u Panami, galerón u Venecueli, payada u Urugvaju i Argentinirepentismo na Kubi. U Peruu je, na primer, zovu peruanskom desimom, jer je desima toliko usađena u našoj tradiciji, da ako ih neko pita, svi su oni potpuno uvereni da je desima izmišljena upravo u njihovoj zemlji.

Između ostalog, za nju se vezuje iznenađujuć podatak. A to je da, uprkos tome što se razvila samostalno u svakoj od zemalja, do dana današnjeg više od 400 godina nakon što je stvorena zadržava potpuno istu strukturu rime, slogova i stihova. Istu strukturu koju joj je dao Visente Espinel u španskom baroku. Ta struktura izgleda ovako – ispričaću vam ukratko osnovnu ideju, a vi posle potražite na internetu, pa sami vidite kako funkcioniše – ima deset stihova, svaki po osam slogova. Prvi se rimuje sa četvrtim i petim, drugi sa trećim, šesti sa sedmim i desetim i osmi sa devetim. Istina, malo je složeno. A ja – zamislite me kako pokušavam da pišem tako u desimama. Ali nije tako komplikovano kao što deluje. Uostalom, neverovatno je da je preživela sa istom tom strukturom više od četiri veka. Nije tako složeno jer ima zadivljujuću muzikalnost.

Ima vrstu muzikalnosti koju je veoma teško opisati tehnički. Radije bih da je vi čujete. Posle ću vam odrecitovati jednu desimu. Recimo, jednu od onih koje sam napisao za ovu pesmu. Za to ću vas zamoliti da se usredsredite samo na muziku rima. I oni koji imaju slušalice, pošto vidim da ih neki imaju zbog prevoda, neka ih skinu na trenutak.

Zaboravite na nekoliko sekundi značenje reči.
Zaboravite na strukturu i sve.
Suština je u koreografiji zvuka desime.
Koreografija zvuka. Posmatrajte to tako.

Nema mrtvaka za kojim ne žalim, nema pobedničke strane
Nema ničeg osim bola i drugog života koji odleće
Rat je vrlo loša škola, kakvo god odelo da nosi
oprostite što se ne borim ni pod jednom zastavom

vrednije je svako sanjarenje od parčeta tužne tkanine

To je jedna desima.

(aplauz)

I ja bih tapšao Visenteu Espinelu, jer i nakon 426 godina desima ostaje ista svuda po svetu.

Napisao sam tri poput ove, upravo sam vam pokazao drugu, jer sam prvu skoro učio i uistinu, ima neke greške u metru, pa onda ne služi dobro kao primer. Ali ova je bila dobra, manje ili više. Sada, da, o čemu su pričale? Koji je bio sadržaj ovih desima? 

Bilo je to kad sam se tek vratio sa koncerta koji sam držao u Izraelu i došao sam veoma pogođen problemom koji me vrlo vrlo dotiče, a to je izraelsko-palestinski konflikt. Objasniću vam: porodica mog oca je jevrejska, porodica moje majke su hrišćani koji ne upražnjavaju religiju. Odrastao sam u kući gde su dve tradicije manje-više zajedno živele u skladu. Nije bilo čudno videti mog dedu Jevrejina obučenog u odelo Deda Mraza, na primer. Ili mog dedu ne-Jevrejina u sinagogi sa svojom kipom, na porodičnim proslavama, pretvarajući se isto kao ja kad mi je Sabina rekao da ima neke desime za mene.

Za nekoga ko je odrastao u takvom okruženju, posebno mi je bolno da vidim poteškoće koje protivničke strane imaju da se stave na tuđe mesto za trenutak. Pa sam o tome pisao.

Već sam imao reči, imao sam formu –  desimu –  i sadržaj. Trebalo je da napišem muziku. Da vas uputim u kontekst. Tek sam se bio preselio iz Urugvaja, odakle sam izvorno, u Španiju. I osećao sam sirovu nostalgiju, stvarno, kao i mnogi od vas koji niste kod svoje kuće. I želeo sam da moja pesma bude baš urugvajska, ali onako baš baš. U najurugvajskijem žanru, odnosno, milongi. E sad, ja sam izučavao desimu, i nakon što sam video da svi tvrde da im desima pripada, svi misle da su je oni izmislili, zapitao sam se: šta znači to da je milonga urugvajska?

Gledajte, milonga ima ritmički obrazac koji mi muzičari nazivamo 3-3-2. Ima osoben akcenat. Ali ovaj ritmički obrazac dolazi iz Afrike. Već u IX veku se može naći u persijskim javnim kućama, a u XIII veku u Španiji, odakle pet vekova kasnije prelazi u Ameriku sa afričkim ritmovima. Dok se u Balkanu pridružuje ciganskoj skali, i delimično dovodi do nastanka klezmera, kojeg ukrajinski jevreji donose u Bruklin, Njujork. Pevaju ga u svojim prostorijama za proslave. Hava Nagila.

A njihov komšija, argentinski dečak italijanskog porekla po imenu Astor Pjacola ga sluša, uključuje ga i tranformiše u tango druge polovine XX veka sa svojim Adios Nonino. Svira ga pritom na svom bandoneonu, nemačkom instrumentu iz XIX veka napravljenog za crkve koje nisu mogle da priušte da kupe orgulje i koji, neverovatno, završava u oblasti Rio de la Plata čineći suštinu tanga i milonge, isto kao drugi podjednako značajan instrument kao bandoneon: španska gitara.

Kojoj je, uzgred, Visente Espinel, u XVI veku dodao šestu žicu. Dakle, pogledajte koliko se krugova samo zatvara. Šta sam naučio za ovih 15 godina otkad je nastala pesma za putovanje svetom sa četiri stiha napisanih na podmetaču u madridskom baru? Desime, milonga, pesme, osobe: koliko se čovek približi njima, toliko složeniji postaje njihov identitet, puniji nijansi, pojedinosti. Shvatio sam da je identitet beskrajno zgusnut, kao beksrajni niz stvarnih brojeva, koji, iako im se čovek približi i proširi ih, nikada se ne završi.

Pre nego što vam otpevam pesmu i oprostim se, dozvolite mi da vam ispričam poslednju anegdotu. Ne tako davno, bili smo u Meksiku posle nekog koncerta. I kako me organizatori koncerta poznaju, znali su da sam lud za desimom i da svuda gde odem pitam za to, navaljujem da slušam desime, pa su mi priredili u svojoj kući koncert sona haroće. Ako se sećate, son jarocho je jedan od muzičkih oblika koji koristi desimu u svojim strofama.

Kada su predivni muzičari završili sa sviranjem te predivne muzike, son haroćo, završili su i tu stajali… Krenuo sam da se pozdravim sa muzičarima veoma ganut, da im se zahvalim na poklonu, kad mi je jedan veoma mladi momak rekao – i to mi pritom kaže sa najboljom namerom – : „Znate, gospodine, veoma smo ponosni na to što održavamo u životu koren našeg meksičkog identiteta.” Istina je da nisam znao mnogo šta bih mu rekao. 

Stajao sam tamo i gledao ga, zagrlio sam ga i otišao, ali…

Jer je on takođe bio u pravu, zar ne? Zapravo, desima jeste njegov koren, ali istovremeno, isto kao u okviru milonge i u okviru desime, tu su koreni mnogih naroda sa drugih strana, kao što mi je on rekao. Naposletku, kad sam došao u hotel, ostao sam da razmišljam i rekao sebi:

Stvari su čiste samo ako ih čovek posmatra izdaleka. Veoma je važno da znamo naše korene, da znamo odakle dolazimo, da znamo našu istoriju, ali istovremeno, koliko je važno znati odakle smo, toliko je važno razumeti da svi, u suštini, nismo ni odakle i da smo odasvud pomalo.

*Ovo je Milonga jevrejskog Mavarina:

Za svaki zid po jedan žal u zlatnom Jerusalimu
i za svaku zapovest po hiljadu života uništenih
Prašina sam tvoga vetra i premda krvarim iz tvoje rane
i svaki drag kamen čuva moju najdublju ljubav
nema kamena na svetu koji je vredan jednoga života
Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.
Nema mrtvaka za kojim ne žalim, nema pobedničke strane
Nema ničeg osim bola i drugog života koji odleće
Rat je vrlo loša škola, kakvo god odelo da nosi
oprostite što se ne borim ni pod jednom zastavom
vrednije je svako sanjarenje od parčeta tužne tkanine
Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.
I nikome nisam dozvolio da u moje ime ubije
čovek nije ništa više od čoveka i ako ima Boga, njegova je želja
Tlo koje gazim ostaće da biva, ja ću već da odem
prema zaboravu, svaka doktrina ima istu sudbinu
i nema naroda koji nije umislio da je izabran narod
Ja sam jevrejski Mavarin koji živi sa hrišćanima,
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća
ne znam koji je moj Bog, ni ko su moja braća.

Hvala.

***

Pogledaj video: https://www.ted.com/talks/jorge_drexler_poetry_music_and_identity
Govornik: Horhe Dreksler

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
*Napomena: prevod pesme je amaterski i služi da bi se znalo o čemu pesnik govori. Tekst će biti ažuriran adekvatnijim prevodom.

Nil Gejmen: Zašto naša budućnost zavisi od biblioteka, čitanja i maštarenja

Važno je da vam ljudi kažu na kojoj su oni strani i zašto, i da li su možda pristrasni. Kao neka vrsta izjašnjenja interesa članova. Tako da ću vam pričati o čitanju. Reći ću vam da su biblioteke važne. Sugerisaću da je čitanje proze, čitanje iz zadovoljstva, jedna od najvažnijih stvari koju čovek može da uradi. Sa zanosom ću zamoliti ljude da razumeju šta su biblioteke i bibliotekari, i da sačuvaju obe ove stvari.

I ja sam pristrasan, očito i neizmerno: ja sam pisac, često pisac proze. Pišem za decu i za odrasle. Tridesetak godina zarađujem za život kroz svoje reči, uglavnom izmišljajući stvari i zapisujući ih. Očito je u mom interesu da ljudi čitaju, da čitaju prozu, da bibilioteke i bibliotekari postoje i pomognu da se neguje ljubav prema čitanju i mestima u kojima može da dođe do čitanja.

Tako da sam pristrasan kao pisac. Ali sam mnogo, mnogo pristrasniji kao čitalac. I još sam pristrasniji kao britanski državljanin.

I ovde držim ovo predavanje večeras, pod pokroviteljstvom Reading Agency: dobrotvorne ustanove čija je misija da svima pruži podjednake prilike u životu, pomažući ljudima da postanu samouvereni i ushićeni čitaoci. Ustanova koja podržava književne programe i biblioteke i pojedince i neskriveno i raskalašno ohrabruje čin čitanja. Jer, kažu nam, sve se menja kada čitamo.

I upravo ću o toj promeni i tom činu čitanja ovde pričati večeras. Želim da pričam o tome šta čitanje čini. Za šta je dobro.

Bio sam jednom u Njujorku i slušao predavanje o izgradnji privatnih zatvora – reč je o ogromnom industrijskom rastu u Americi. Zatvorska industrija mora da isplanira svoj budući rast –  koliko će im ćelija biti potrebno? Koliko će zatvorenika biti za 15 godina? I saznali su da mogu to veoma lako da predvide, koristeći veoma jednostavan algoritam, zasnovan na pitanju koji procenat dece od 10 i 11 godina ne ume da čita. I svakako ne može da čita iz zadovoljstva.

Nije to po principu jedan prema jedan: ne možete da kažete da pismeno društvo nema nikakav kriminalitet. Ali ima veoma stvarnih korelacija.

I mislim da neke od tih korelacija, one najjednostavnije, dolaze iz nečeg veoma jednostavnog. Pismeni ljudi čitaju prozu.

Proza ima dve upotrebe. Prvo, to je prelazna droga za čitanje. Nagon da se zna šta će se desiti sledeće, želja da se okrene naredna strana, potreba da se nastavi dalje, čak iako je teško, jer je neko u nevolji i moraš da znaš kako će sve da se završi… to je veoma stvaran nagon. I tera te da učiš nove reči, da misliš nove misli, da nastaviš dalje. Da otkriješ da čitanje samo po sebi pruža zadovoljstvo. Jednom kad naučiš to, na putu si da čitaš sve. I čitanje je ključno. Pre nekoliko godina kratko se brujalo o ideji da živimo u postknjiževnom svetu, u kojem je sposobnost da se dâ smisao pisanim rečima nekako suvišna, ali ti dani su prošli: reči su važnije nego što su ikad bile, plovimo kroz svet sa rečima, i kako svet klizi na mrežu, mi treba da pratimo, da prenesemo i razumemo ono što čitamo. Ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju i prevodilački programi tek donekle služe svrsi.

Najjednostavniji način da budemo uvereni da odgajamo pismenu decu jeste da ih naučimo da čitaju i da im pokažemo da je čitanje aktivnost koja pruža zadovoljstvo. I to znači, najjednostavnije rečeno, da pronađemo knjige u kojima uživaju, da im damo pristup tim knjigama i puštamo ih da čitaju.

Ne mislim da postoji nešto poput loše knjige za decu. S vremena na vreme, bude u modi među nekim odraslima da ukažu na podskup dečijih knjiga, na žanr možda, ili nekog autora, i da ih proglase lošim knjigama, knjigama koje bi decu trebalo sprečiti da čitaju. Video sam da se to dešava iznova i iznova. Inid Blajton je proglašena lošom spisateljicom, R. L. Stajn takođe, kao i mnogi drugi. Stripovi su ocrnjeni kao negovatelji nepismenosti.

To je koještarija. To je pokondirenost i besmislica. Nema loših dečijih pisaca, jer je svako dete drugačije. Deca mogu da nađu priče koje im trebaju, i da se njima približe. Otrcana, istrošena ideja njima nije ni otrcana ni istrošena. To je prvi put da se dete susrelo s njom. Nemojte obeshrabrivati decu od čitanja jer se vama čini da čitaju pogrešnu stvar. Proza koju ne volite put je do drugih knjiga koje će vam se možda više dopasti. I nemaju svi isti ukus kao vi.

Dobronamerni odrasli mogu lako da unište detetovu ljubav prema čitanju: tako što će ih sprečiti da čitaju knjige u kojima uživaju ili im dati vredne, ali dosadne knjige koje se vama dopadaju, ekvivalente XXI veka viktorijanskoj „usavršavajućoj” književnosti. Završićete sa generacijom koja je uverena da čitanje nije kul i još gore, da je neprijatno.

Potrebno je da se naša deca popnu na čitalačku lestvicu: bilo šta u čemu uživaju da čitaju će ih pokrenuti, mic po mic, do pismenosti. (Takođe, nemojte učiniti ono što je moja malenkost uradila kada se mojoj ćerci dopadao RL Stajn, što je bilo da sam otišao i uzeo primerak romana Keri Stivena Kinga i rekao ako su ti se svideo Stajn, ovo ćeš obožavati! Holi je čitala isključivo sigurne priče o naseljenicima na prerijama do kraja svog tinejdž doba i i dalje zuri u mene kada se pomene ime Stivena Kinga).

I druga stvar koju proza radi jeste da gradi empatiju. Kada gledate TV ili neki film, gledate stvari koje su se desile drugim ljudima. Prozna fikcija je nešto što vi gradite od 26 slova i nekolicine interpunkcijskih znaka i vi, i samo vi, služeći se maštom, stvarate svet i ljude i gledate kroz druge oči.

Dobijate priliku da osetite stvari, posetite mesta i svetove koje inače nikako ne biste spoznali. Učite da su svi ostali tamo negde jedno ja takođe. Bivate neko drugi i kada se vratite svom vlastitom svetu, bićete pomalo izmenjeni.

Empatija je alatka za izgradnju ljudi u skupine, alatka koja nam dozvoljava da delamo poput više nego sobom opsednutih pojedinaca.

Kako čitate, takođe saznajete nešto od životnog značaja za stvaranje svog puta u svet. A to je ovo:

Svet ne mora da bude ovakav. Stvari mogu da budu drugačije.

Bio sam u Kini 2007, na prvoj konvenciji naučne fantastike i fantazije u kineskoj istoriji odobrene od strane partije. I u jednom trenutku odvojio sam glavnog organizatora sa strane i pitao ga: Zašto? Naučna fantastika je toliko dugo nailazila na neodobravanje. Šta se promenilo?

Jednostavno je, rekao mi je. Kinezi su bili sjajni u pravljenju stvari ukoliko bi im drugi ljudi donosili planove. Ali nisu unosili novine i nisu izmišljali ništa novo. Nisu zamišljali. Pa su tako poslali delegaciju u SAD, u Epl, Majkrosoft, Gugl i pitali su tamo ljude koje stvaraju budućnost da im pričaju o sebi. I saznali su da su svi oni čitali naučnu fantastiku kada su bili deca.

Proza može da vam pokaže drugačiji svet. Može da vas odvede negde gde nikad niste bili. Jednom kada posetite druge svetove, kao onaj gde se jelo čarobno voćenikada ne možete da budete zadovoljni svetom u kojem ste odrasli. Nezadovoljstvo je dobra stvar: nezadovoljni ljudi mogu da izmene i poboljšaju svoje svetove, učine ih boljim, učine ih drugačijim.

I dok smo pri ovoj temi, želeo bih da kažem nekoliko reči o eskapizmu. Čujem da se o tom pojmu razbacuje naokolo, kao da je to nešto loše. Kao da je „eskapistička” fikcija jeftini opijat koji koriste smućeni i budalasti i zabluđeni i da je jedina proza koja je vredna, za odrasle ili decu, jeste mimetička, ona koja odražava najgore od sveta u kojem čitalac ili čitateljka sebe nalazi.

Kada biste bili zarobljeni u nekoj nemogućoj situaciji, na neprijatnom mestu, sa ljudima koji vam žele zlo, i neko vam ponudi privremeni beg, zašto ga ne biste prihvatili? A eskapistička proza je upravo to: fikcija koja otvara vrata, pokazuje sunčanu svetlost spolja, daje vam mesto na koje možete da odete gde imate kontrolu, gde ste sa ljudima sa kojima želite da budete (a knjige su stvarna mesta, da ne bude zabune); i još važnije, tokom vašeg bega, knjige takođe mogu da vam pruže znanje o svetu i vašoj nevolji, da vam daju oružje, oklop: prave stvari koje možete da uzmete sa sobom nazad u svoj zatvor. Veštine i znanja i alatke koje možete da iskoristite da odista pobegnete.

Kao što nas je Dž. R. R. Tolkin podsetio, jedini ljudi koji su ljuti protivnici bega jesu tamničari.

Još jedan način da se uništi detetova ljubav prema čitanju je, naravno, pobrinuti se da nema nikakvih knjiga u njegovom okruženju. I ne pružiti im nikakvo mesto da čitaju te knjige. Ja sam imao sreće. Imao sam odličnu mesnu biblioteku dok sam odrastao. Imao sam roditelje koji su se dali ubediti da me odbace do biblioteke na putu do posla za vreme letnjeg raspusta i bibliotekare kojima nije smetao mali dečak bez pratnje koji bi se svako jutro uputio u dečiju biblioteku i pretraživao katalog sa karticama, tražeći knjige sa duhovima ili magijom ili raketama, tražeći vampire ili detektive ili veštice ili čuda. I kada sam završio sa čitanjem dečije biblioteke, prešao sam na knjige za odrasle.

Bili su to dobri bibliotekari. Voleli su knjige i voleli su da se knjige čitaju. Naučili su me kako da poređam knjige iz drugih biblioteka od međubibliotekačkih pozajmica. Nisu se snobovski ophodili prema ičemu što sam čitao. Samo se činilo da im se dopada da je tu bio mali dečak širokih očiju koji je voleo da čita i pričali bi sa mnom o knjigama koje sam čitao, našli bi mi druge knjige u toj zbirci, pomogli bi mi. Ophodili su se prema meni kao prema još jednom čitaocu – ni manje ni više – što znači da su se ophodili prema meni sa poštovanjem. Nisam bio naviknut na to da se prema meni ophode sa poštovanjem sa osam godina.

Suština bibilioteki je sloboda. Sloboda da se čita, sloboda ideja, sloboda komunikacije. Njihova suština je obrazovanje (što nije proces koji se završava onog dana kada napustimo školu ili fakultet), zabava, stvaranje bezbednih mesta i pristup informacijama.

Brinem se da ovde u XXI veku ljudi pogrešno shvataju šta su biblioteke i njihovu svrhu. Ako opažate biblioteku kao policu sa knjigama, to može da deluje zastarelo ili staromodno u svetu u kojem većina, ali ne sve, štampane knjige postoje u digitalnoj verziji. Ali tako se suštinski promašuje svrha.

Mislim da to ima veze sa prirodom informacije. Informacija ima vrednost, a prava informacija ima neizmernu vrednost. Tokom čitave ljudske istorije, živeli smo u vremenima oskudnosti informacije i imati potrebnu informaciju bilo je uvek važno i uvek je vredelo nešto: kada saditi biljke, gde naći stvari, mape, istorije i priče – uvek su bile dobre za obrok i društvo. Informacija je bila vredna stvar i oni koji su je imali ili koji su mogli da je nabave mogli su da naplate za tu uslugu.

U poslednjih nekoliko godina, prešli smo od ekonomije koja oskudeva u informacijama do one koju pokreće prezasićenost informacijama. Prema Eriku Šmitu iz Gugla, svaka dva dana ljudska rasa stvori toliko informacija koliko smo to učinili od postanka civilizacije do 2003. To je otprilike pet egzobajta podataka na dan, za one koji broje. Izazov postaje ne pronaći retku biljku koja raste u pustinji, već naći specifičnu biljku koja raste u džungli. Biće nam potrebna pomoć da upravljamo tim informacijama kako bismo našli ono što nam zapravo treba.

Biblioteke su mesta gde ljudi odu da nađu informaciju. Knjige su samo vrh ledenog brega informacija: one su tamo i biblioteke mogu da vam obezbede knjige besplatno i legalno. Sve više dece pozajmljuje knjige iz biblioteka više nego ikada ranije – najrazličitije knjige: u papiru i digitalne i audio. Ali biblioteke su takođe, na primer, mesta gde ljudi koji možda nemaju kompjuter, koji možda nemaju internet konekciju, mogu da odu onlajn i da ne plate: što je od ogromnog značaja kada način za nalaženje poslova, prijave za posao ili prijava za beneficije sve više migrira ka tome da bude isključivo onlajn. Bibliotekari mogu da pomognu ovim ljudima da surfuju svetom.

Ne smatram da sve knjige hoće ili treba da migriraju na ekrane: kao što mi je Daglas Adams jednom ukazao na to, više od dvadeset godina pre nego što se Kindl pojavio, fizička knjiga je kao ajkula. Ajkule su stare: bilo je ajkula u okeanu pre nego što je bilo dinosaurusa. I razlog iz kojeg su ajkule i dalje tu jeste zato što su ajkule bolje u tome da budu ajkule više nego bilo šta drugo. Fizičke knjige su snažne, teško ih je uništiti, ne treba ih čistiti, rade na sunčevu energiju, prijaju u rukama i uvek će biti mesta za njih. Mesto im je u bibliotekama, baš kao što su biblioteke već postale mesta gde možete da odete da pristupite e-knjigama, audio knjigama i dividijevima i sadržaju sa mreže.

Biblioteka je mesto skladištenja informacija i pruža svakom građaninu jednak pristup. To uključuje informacije o zdravlju. I informacije o mentalnom zdravlju. To je prostor zajednice. To je mesto sigurnosti, utočište od sveta. To je mesto gde se nalaze bibliotekari. Kako će izgledati biblioteke budućnosti nešto je što bi trebalo da zamišljamo sada.

Pismenost je važnija nego što je ikada bila, u ovom svetu poruka i mejlova, svetu pisane informacije. Treba da čitamo i pišemo, trebaju nam globalni građani koji mogu da čitaju udobno, da razumeju šta čitaju, da pojme nijansu i učine da budu shvaćeni.

Biblioteke zaista jesu kapije prema budućnosti. Pa je žalosno da, širom sveta, posmatramo lokalne vlasti kako hvataju priliku da zatvore biblioteke kao lak način da uštede novac, ne shvatajući da, da bi danas platili, kradu od budućnosti. Oni zatvaraju kapije koje bi trebalo da budu otvorene.

Prema skorašnjem istraživanju Organizacije za Ekonomsku Saradnju i Razvoj, Engleska je jedina zemlja u kojoj najstarija starosna grupa ima veću veštinu i čitanja i računanja od najmlađe grupe, nakon što su drugi faktori poput pola, društveno-ekonomske pozadine i zanimanja uzeti u obzir.

Ili da postavim to na drugačiji način, naša deca i naši unuci su manje pismeni i s manjom veštinom računaju od nas.

Manje su sposobni da upravljaju svetom, da ga razumeju i da reše probleme. Lakše ih je slagati i obmanuti, biće manje sposobni da promene svet u kojem se nalaze, biće manje zapošljivi. Sve ovo. I kao država, Engleska će zaostati iza drugih razvijenih nacija jer će joj nedostajati umešna radna snaga.

Knjige su način putem kojim komuniciramo sa mrtvima. Način na koji učimo lekcije od onih koji nisu više sa nama, učimo da se čovečanstvo izgradilo na sebi, da je napredovalo, da je učinilo da znanje bude nešto čemu se konstatno pridaju nove vrednosti, pre nego nešto što treba ponovo da se uči, iznova i iznova. Ima priča koje su starije od većine država, priča koje su duže nadživele kulture i zgrade u kojima su prvobitno ispričane.

Mislim da imamo odgovornost prema budućnosti. Odgovornost i obaveze prema deci, prema odraslima koji će ta deca postati, prema svetu koji će nekad nastanjivati. Svi mi – kao čitaoci, kao pisci, kao građani – imamo obavezu. Probaću da detaljnije objasnim neke od tih obaveza ovde.

Smatram da imamo obavezu da čitamo iz zadovoljstva, za sebe i na javnim mestima. Ako čitamo iz zadovoljstva, ako nas drugi vide da čitamo, onda učimo, vežbamo našu maštu. Pokazujemo drugima da je čitanje nešto dobro.

Imamo obavezu da podržimo biblioteke. Da koristimo biblioteke, da ohrabrujemo druge da koriste biblioteke, da protestujemo protiv zatvaranja biblioteka. Ako ne cenite biblioteke onda ne cenite ni informaciju ni kulturu ni mudrost. Ugušujete glasove prošlosti i štetite budućnosti.

Imamo obavezu da čitamo naglas našoj deci. Da im čitamo ono u čemu uživaju. Da im čitamo priče od kojih smo već umorni. Da oponašamo glasove, da učinimo to zanimljivijim i da ne prestanemo da im čitamo samo zato što su naučili da čitaju sami. Koristite vreme čitanja naglas da se povežete sa decom, kao vreme kada se ne proveravaju telefoni, kada se ometanja sveta stavljaju po strani.

Imamo obavezu da koristimo jezik. Da guramo sebe: da saznamo šta reči znače i kako da ih razvijemo, da komuniciramo jasno, da kažemo šta mislimo. Ne smemo da pokušamo da zamrznemo jezik ili da se pretvaramo da je nešto mrtvo što treba da bude preokrenuto, već treba da ga koristimo kao živu stvar, koja protiče, koja pozajmljuje reči, koja dozvoljava da se značenja i izgovori menjaju vremenom.

Mi pisci – a posebno pisci za decu, ali svi pisci – imamo obavezu prema našim čitaocima: to je obaveza da pišemo istinite stvari, posebno važne kada stvaramo priče o ljudima koji ne postoje u mestima kojih nikad nije bilo – da razumemo da istina nije u onome što se dešava, već ono što nam što nam govori o tome ko smo mi. Fikcija je laž koja govori istinu, na kraju krajeva.

Imamo obavezu ne da dosađujemo našim čitaocima, već da učinimo da im je potrebno da okreću stranice. Jedan od najboljih lekova za snebivljive čitaoce, na kraju krajeva, jeste priča koju ne mogu da prestanu da čitaju. I premda moramo da govorimo našim čitaocima istinite stvari i da im damo oružje i da im damo oklop i da im prenesemo kakvu god mudrost smo napabirčili iz našeg kratkog ostanka na ovom zelenom svetu, imamo obavezu da ne propovedamo, da ne očitavamo bukvice, da ne trpamo prethodno svarene pouke i poruke u grlo naših čitaoca kao što odrasle ptice hrane svoje pričiće prežvakanim crvima; i imamo obavezu da nikada, nikada, ni pod kakvim okolnostima, ne pišemo za decu nešto što mi sami ne bismo želeli da čitamo.

Imamo obavezu da razumemo i potvrdimo da se kao pisci za decu mi bavimo važnim radom, jer ako to zabrljamo i pišemo dosadne knjige koje odvraćaju decu od čitanja i od knjiga, umanjili smo našu vlastitu budućnost i oslabili njihovu.

Svi mi – odrasli i deca, pisci i čitaoci – imamo obavezu da maštarimo. Imamo obavezu da zamišljamo. Lako je pretvarati se da niko ne može ništa da promeni, da smo u svetu u kojem je društvo ogromno, i pojedinac je manji od ičega: atom u zidu, zrno pirinča u pirinčanom polju. Ali istina je da pojedinci menjaju svoj svet iznova i iznova, pojedinci stvaraju budućnost, i to čine zamišljajući da stvari mogu da budu drugačije.

Pogledajte oko sebe: ozbiljno. Zastanite za trenutak i pogledajte oko sebe u prostoriji u kojoj se nalazite. Istaći ću nešto tako očigledno da se često zaboravlja. To je ovo: da je sve što vidite, uključujući zidove, u nekom trenutku bilo zamišljeno. Neko je odlučio da je lakše sedeti na stolici nego na podu i zamislio je stolicu. Neko je morao da zamisli način da mogu da pričam vama u Londonu upravo sada, a da svi ne pokisnemo. Ova prostorija i stvari u njoj i druge stvari u ovoj zgradi, ovaj grad, postoje zato što su ljudi iznova i iznova i iznova zamišljali stvari.

Imamo obavezu da činimo stvari lepim. Ne da ostavimo svet ružniji nego što smo ga našli, ne da praznimo okeane, ne da ostavljamo naše probleme narednoj generaciji. Imamo obavezu da počistimo iza sebe, a ne da ostavimo našoj deci svet koji smo kratkovido ubrljali, koji smo zakinuli i osakatili.

Imamo obavezu da kažemo našim političarima šta želimo, da glasamo protiv političara koje god partije koji ne razumeju vrednost čitanja u procesu stvaranja građana koji su vredni truda, koji ne žele da se prave da čuvaju i štite znanje, i ohrabruju pismenost. Ovo nije pitanje partijske politike. Ovo je pitanje čovečanstva.

Jednom su pitali Alberta Ajnštajna kako bismo mogli da učinimo našu decu inteligentnom. Njegov odgovor je bio i jednostavan i mudar. „Ako želite da vaša deca budu inteligentna”, rekao je, „čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki.”

Razumeo je vrednost čitanja i zamišljanja. Nadam se da možemo da damo našoj deci svet u kojem će čitati, u kojem će im se čitati, u kojem će zamišljati i razumeti.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/Vg6630bvgPZ
Autor teksta: Nil Gejmen

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Taste of Cinema: 15 najboljih latinoameričkih filmova XXI veka

Nasilje, bogatstvo, ljubav, zabava, život na rubu društva, strast, prirodna lepota, smrt i krv. Mnogo krvi. Stvarnost našeg kontinenta se shvata u funkciji neprestane borbe za preživljavanjem: prirode, nas samih, drugih i onog novog ja. Konflikt koji nas vodi od suočenja sa ogledalom do gradskih borbi na ulicama, sa ciglama u ruci i maramom preko licu. A krvlju se Zemlja iznova zaliva, negujući nove generacije semena koje treba da nastave da se bore.

Portal Taste of Cinema sastavio je listu petnaest najvažnijih latinoameričkih filmova u ovom veku. Poređani su hronološki, postoji više od jednog filma po godini i pokriveno je više geografskih širina američkog kontinenta. Reč je o filmovima koji odražavaju od magijskog realizma Latinske Amerike do sirove društvene stvarnosti kontinenta.

1. Pasji život (Amores Perros), 2000, režija: Alehandro Gonsales Injaritu, Meksiko

Injarituov debi, danas priznat u Holivudu, priča četiri priče koje se prepliću u vrtlogu Grada Meksika, predstavljajući mozaik stvarnosti koje konvergiraju u meksičkoj prestonici. Počevši od jedne saobraćajne nesreće, četiri priče se prepliću i daju različite ishode u Meksikančevom prvencu.

2. Devet kraljica (Nueve reinas), 2000, režija: Fabijan Bjelinski, Argentina

Dvojica prevaranata koji su uobičajeno radili tek za pokoji argentinski pesos, uzgredno se upoznaju i uskoro se nađu umešani u veliki posao koji im obećava sumu koja prevazilazi stotine hiljada. U dvadesetčetiri časa život prevaranata će se drastično promeniti, jer će zbog hitnosti novog posla izbeći da ulaze u sumnje i učiniće da urade ono što je potrebno da uhvate sjajnu priliku koju su godinama tražili.

3. I ja tebi kevu (Y tu mamá también), 2001, režija: Alfonso Kuaron, Meksiko

Poreklom iz Grada Meksika, dva mladića su na odmoru i na jednoj svadbi upoznaju Luisu Kortes, suprugu rođaka jednog od njih, koja će odrediti odnos između dva prijatelja. Erotizam i senzualizam Luize zakomešaće osećanja mladića, koji će u svom odmoru pronaći način da zasite svoju želju. Ovaj film je bio zadužen da katapultira Kuarona prema međunarodnoj slavi.

4. Grad bogova (Cidade de Deus), 2002, režija: Fernando Mejrel i Katja Lund, Brazil

Istoimena favela smeštena u Rio de Žanejru preobraća se dolaskom narko trafikanata i nasilja unutar marginalizovanih kuća u brazilskom gradu. Film, inspirisan priznatom brazilskom knjigom, ilustruje spiralu nasilja u koju grupa mladića upada živeći u okruženju obeleženom smrću i drogom.

5. Viski (Whisky), 2004, režija: Huan Pablo Rebelja i Pablo Stol, Urugvaj

Ova zajednička produkcija sa Argentinom, Nemačkom i Španijom, pripoveda priču o dvojici braće Jevreja koji prave čarape. Jedan od njih je uspešni industrijalac smešten u Brazilu, dok drugi vodi dosadan život u Montevideu. Brat iz Brazila posetiće svog brata u urugvajskoj prestonici i uveriće ga da zamoli svoju zaposlenu da preuzme ulogu njegove žene. Njih troje će otputovati u banju gde će braća ojačati svoj odnos, što će im omogućiti da izađu iz rutine.

6. Maćuka (Machuca), 2004, režija: Andres Vud, Čile

Ova produkcija nas upućuje u Santjago de Čile 1973. godine i dotiče se stvarnog eksperimenta realizovanog za vreme Aljendeove vladavine. Grupa dece oskudnih resursa idu u školu srednje i više klase kako bi učili u toj ustanovi, promovišući tako ambijent učenja, poštovanja i socijalne inkluzije. Uprkos društvenim razlikama, Gonsalo i Maćuka postaju dobri prijatelji i kroz igru i međusobne kućne posete, imaće priliku da razumeju razlike koje se doživljavaju u zemlji i koje će biti istaknute Pinoćeovim državnim udarom.

7. Kuća od peska (Casa de areia), 2005, Andruša Vadington, Brazil

Vadington nam priča o životu tri generacije žena: majke, ćerke i unuke, koje se sele na farmu usred pustinje. Ipak, prilika za uspeh je osujećena kada grupa robova koja je pobegla od svojih gospodara počinje da ih uznemirava, što dovodi do ludila ćerkinog muža, Vaska de Sa, koji će malu oazu pretvoriti u pakao.

8. Putovanja vetra (Los viajes del viento), 2009, Siro Gera, Kolumbija

U filmu smeštenom u 1968, Ignasijo Kariljo je huglar koji je odlučio da se uputi na poslednje putovanje nakon godina avantura, pustolovina i novih horizonata. Sada će preći severni regijon Kolumbije kako bi vratio instrument svom starom učitelju i oprostio se od muzike. Ovaj latinoamerički drumski film putuje kroz neizmernu raznolikost karipske kulture, u kojem avanture neće prestati u društvu jednog neočekivanog mladića.

9. Tajna u njihovim očima (El secreto de sus ojos), 2009, režija: Huan Hose Kampanelja, Argentina

Benhamin Esposito je zvaničnik povučen iz suda Buenos Ajresa i živi opsednut brutalnim ubistvom koje se desilo pre 25 godina i koje se nije razrešilo, ali koje će poslužiti kao nadahnuće da napiše roman. U dva različita hronološka toka, zaplet nam govori šta se desilo 1974. i šta se dešava u sadašnjem trenutku, u kojem se Esposito bori protiv duha žene koju je voleo, dok ga nova perspektiva u vezi sa ubistvom vodi ponovo novim tragovima.

10. No (2012), režijaPablo Larain, Čile

Sa Gaelom Garsijom Bernalom u glavnoj ulozi, zaplet ovog filma je zasnovan na dramskom delu pod naslovom Plebiscit Antonija Skarmeta i govori o reklamnoj kampanji rađenoj u Čileu kako bi se izbegao Pinoćeov ostanak u 1988. Glavni junak se vraća iz Meksika kako bi bio na čelu kampanje koja bi mogla da znači vojnu diktaturu u Čileu i da otvori put prema demokratiji.

11. Nemirna kosa, (Pelo malo), 2013, Marijana Rondon, Venecuela

U složenom prelazu iz detinjstva u adolescenciju, Junior je ženstveni dečak koji želi da poravna kosu za slikanje u školi, ali nailazi na negodovanje od svoje majke. Od tog trenutka, Junior se sukobljava sa majkom i svojom konzervativnom babom, koje ga posmatraju sa predrasudama jer ne razumeju raznolikost ljudskog bića. U Karakasu koji je na ivici da eksplodira, film pokazuje parčiće društva koje živi u neprijateljskom i nasilnom okruženju.

12. Zlatni kavez (La jaula de oro), 2013, režija: Dijego Kemada Dijes, Meksiko

Film Kemade Dijasa priča priču o dvojici adolescenata koji napuštaju svoje selo i kojima se pridružuje jedan mladi domorodac, kako bi jurili američki san. Sva trojica će na svojoj koži doživeti stvarnost miliona duša koji žale za Centralnom Amerikom i Meksikom, punih opasnosti, nesreća i izazova. Ipak, na pragu opasnsoti, procvetaće prijateljstvo i solidarnost.

13. Najduža udaljenost (La distancia más larga), 2013, režija: Klaudia Pinto. Venecuela

Šezdesetogodišnja Martina putuje iz Španije za Venecuelu da bi se oprostila od života sa mesta na kojem je jednom bila srećna: Gran Sabana. Sa ciljem da se popne na planinu Roraima i da se prepusti smrću na pola puta, neočekivana poseta njenog unuka omogućiće joj da ispuni njenu poslednju volju. Ipak, sudbina će odigrati jednu moćnu slučajnost kada je poveže sa mladim unukom i pokazaće joj da kraj njenog života nije označen u kalendaru.

14. Ponašanje (Conducta), 2014, režija: Ernesto Daranas, Kuba

Karipska država učestvuje na ovoj listi sa produkcijom koja pokazuje priču učiteljice Karmele i Ćala, dečaka od 11 godina duboko u nasilju i na rubu društva. Sa majkom navučenom na drogu i alkohol, budućnost Ćala je osuđena na začarani krug koji zavisi od pasjih borbi. Ipak, blaga nada se otvara zahvaljujući odnosu Ćala sa svojom učiteljicom, koja neće manjkati na pažnji i ljubavi kako bi ga odvela na pravi put.

 

15. Divlje priče (Relatos salvajes), 2014, režija: Damijan Šifron, Argentina

Jedno od najhvaljenijih dela poslednjih godina zbog sposobnosti da ilustruje ljudsko ponašanje u ektremnim situacijama ali u svakodnevnim kontekstima sa kojima je lako poistovetiti se. U situacijama osvete, smrti, ozlojeđenosti, ljubomore i ludila, glavni junaci ovog filma izvlače na svetlost dana svoj životinjski instinkt i zapanjuju publiku sposobnošću ljudskog bića da prevaziđe samo sebe.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/Bzck30bqClP
Autor teksta: Alehandro Kampos

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Zašto Ela Ficdžerald ili Marija Kiri ne bi bili novi dečiji uzori

Ni Dora istraživačica, ni Pepa Prase, ni preslatki mali poni. Nove junakinje devojčica i dečaka mogle bi da budu džez pevačica Ela Ficdžerald ili Marija Kiri ili Agata Kristi, Amelija Erhart, Koko Šanel ili Frida Kalo.

agata

To je makar namera izdavačke kuće Alba i Marije Isabel Sanćes Vegare. Uz pomoć različitih ilustratorki kao što su Ana Albero, Gee Fan Eng, Amaja Arasola, Marija Dijamantes, Elisa Munso i Frau-Isa, pokrenule su projekat Pequeña&Grande (Mala i Velika), zbirku u kojoj su protagonistkinje žene koje su živele zadivljujuće i nadahnjujuće živote.

„Zamisao je nastala kada su se rodile moje nećake”, objašnjava Sanćes Vegara. „Tražila sam neku priču da im poklonim. Iznenadilo me je da ih ima toliko o princezama koje čekaju da dođe princ da ih spasi, kada je istorija puna neverovatnih žena, borbenih i strastvenih, sposobnih da samostalno ispune velike snove.”

To su priče koje je Sanćes Vegara želela da njene nećake upoznaju. Ako nisu postojale priče na tu temu, ona bi ih sama napisala. Tako je nastala Pequeña&Grande, zbirka o hrabrim osobama, sposobnim da jure svoje snove uprkos svemu.

„Ne tragam za ženama koje su jednostavno stigle na najviši stupac u svojim karijerama kao dizajnerke, slikarke, avijatičarke, spisateljice, istraživačice ili pevačice”, ukazuje. „Tražim one koje su živele autentično. One koje su se predale ostvarenju sna ne odričući se sebe samih.”

Kako objašnjava autorka, odabir žena je bio veoma jednostavan, gotovo instinktivan. „Posvetila sam knjige onim ženama koje bih volela da sam upoznala kad sam bila mala.” Ipak, koliko god bili privlačni likovi, ne mogu sve priče da se prilagode dečijem univerzumu.

„Ima monstruoznih priča koje je teško objasniti detetu. Detinjstvo sjajne Bili Holidej jedna je od njih. Ne umem to da uradim, zaista… previše mi je komplikovano. Pretpostavljam da sam zato odabrala da pišem o Eli Ficdžerald.”

mala ela

Ela Ficdžerald je poslednji naslov zbirke Pequeña&Grande. Tu se pripovedaju istaknuti trenuci u životu jednog od najvećih glasova džeza, propraćeni ilustracijama Barbare Alke.

„Ela je bila devojčica koja je uprkos praktično svemu što je bilo protiv nje, jer je bila siromašna, crnkinja i žena, na kraju postala Velika Dama Džeza. Kao što ona sama tvrdi jednom prilikom, Nije važno odakle dolaziš, već kuda ideš.

Savet Ele Ficdžerald poprima veću dimenziju u svetlu rezultata skoro objavljenog istraživanja. U njemu se potvruđuje da od šeste godine života devojčice počinju da potcenjuju svoj pol. U pitanju je dinamika koja bi mogla da se preokrene zahvaljujući inicijativi kao što je zbirka Pequeña&Grande.

„Devojčice i dečaci su sunđeri željni otkrivanja sveta. Odgovornost je na nama odraslima da odlučimo kakav svet želimo da stavimo pred njih. Moramo da im pomognemo da razbiju stereotipe koji stigmatizuju osobe na osnovu pola. Zbog toga mi je važno da zbirka raste, uključujući imena muških likova kao što su Džon Lenon ili Rudolf Nurejev, koji predstavljaju uzore izvan okvira bezosećajnih i agresivnih ratnika na koje smo naviknuti.”

Za to još uvek treba čekati još malo. Sledeća zbirka koju je ilustrovala Alesandra de Kristofaro, biće posvećena američkoj zoološkinji Dajen Fosi, činjenica koja podseća na još jedan mali detalj koji treba ispraviti: u zbirci još nema nijedne Špankinje.

„Veoma mnogo želim da pišem o Karmen Amaji. Takođe bih volela da posvetim jednu knjigu Gloriji Fuertes, na primer. Trebalo bi odnekle početi i učinilo mi se da su Koko Šanel i Frida Kalo dobri prvi koraci koji su pomogli da se odredi fokus i označi pravac zbirke.”

coco i frida

Osim što pomažu da definišu zbirku, međunarodni profil likova omogućio je da se druge izdavačke kuće zainteresuju za naslove i da se objave u drugim zemljama.

„Baš juče sam primila poruku od jedne male čitateljke sa Novog Zelanda”, priča ona. „Izdanje na engleskom je već prešlo nekoliko okeana i veoma uskoro će ga propratiti izdanja na kineskom, grčkom, ukrajinskom, ruskom, švedskom… Svet je pun devojčica sanjalica.”

***

Pročitaj u originalu: http://www.yorokobu.es/ella-fitzgerald-para-ninos/
Autor teksta: Eduardo Bravo

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Festival otvorenih dvorišta u Kordobi, nematerijalna kulturna baština čovečanstva

Nakon izvesnog čekanja, šestog decembra 2012. UNESKO je proglasio Festival otvorenih dvorišta u Kordobi  za nematerijalno kulturno dobro čovečanstva, na godišnjem međunarodnom samitu ove organizacije u Parizu.

UNESKO ističe da ova tradicija opstaje među komšijama, zahvaljujući učešću velike skupine Kordobljana koji neguju ovo okruženje u proleće.

cordoba fotka

Poreklo ovog takmičenja datira od pre gotovo jednog veka, od 1918, od kada je poznato prvo organizovano okupljanje. Ali se festival nije ustanovio do 1933. Nakon Građanskog rata nastavili su da ga priređuju i konačno se utvrđuje četrdesetih godina.

Festival dvorišta u Kordobi obeležava se u maju. Mesecu u kojem su zgusnute narodne fešte u gradu. Komšije iz tipičnih kuća – arhitekture po direktnom uzoru fizionomije rimskih kuća i koje su naposletku prilagodili Arapi – provode celu godinu negujući biljke da bi, kada dođe proleće, izgledale besprekorno za otvaranje dvorišta posetiocima. Tih dana stanari nude gostoprimstvo strancima. I toliko je uspešna manifestacija, da se stvore prave gužve u uličicama starog grada.

Najtipičniji krajevi u Kordobi su oni u kojima je smešteno najviše dvorišta, kao što je La Aserkija i okruzi fernandinskih crkava San Agustin, Santjago, San Pedro, San Lorenso i Santa Marina de las Aguas. Takođe je moguće iskoristiti takmičenje i posetiti besplatno Palasio de Vijana, u kojem se nalazi ni manje ni više nego dvanaest dvorišta.

kordoba

Među drugim kandidatima te godine za nematerijalnu kulturnu baštinu nalazili su se Festival igre u Bretanji, Festival violine u Kremoni, proslava San Fransisko de Asis u Kolumbiji i đavolji plesovi u Venecueli.

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/ac4A30blX7I
Autor: Manuel J. Albert

Prevela i redigovala: Tamara Nikolić