Zašto je najveći brazilski pisac prestao da piše

Na vrhuncu svoje književne slave, 1984. Raduan Nasar je objavio da se povlači kako bi postao farmer.

Godine 1973. brazilski pisac Raduan Nasar se povukao. Posle šest godina kao glavni urednik lista Jornal do Bairro (Novine kvarta), uticajnih levičarskih novina koje su se protivile brazilskom vojnom režimu našao se u ćorsokaku zajedno sa jednim od suosnivača, koji je takođe bio i njegov brat. Novine su do tada bile deljene besplatno i braća nisu mogla da se slože oko toga da li bi trebalo naplaćivati pretplatnicima. Nasar, koji je tada imao trideset sedam godina, napustio je novine i proveo godinu dana u svom stanu u Sao Paolu, radeći dvanaest sati dnevno na knjizi, „plačući sve vreme”. U „Drevnom oranju”, kratkom, čudnom romanu koji je napisao, jedan mladić napušta svoj seoski dom i porodicu, ne bi li se na kraju vratio mestu svog detinjstva pročišćen i pomalo unižen.

„Drevno oranje” objavljeno je 1975. i delo je odmah naišlo na pozitivnu kritiku. Osvojio je glavnu brazilsku nagradu za književnost Jabuti i još jednu nagradu brazilske jezičke Akademije. Godine 1978. u štampi se pojavio drugi roman; Nasar je napisao prvu skicu „Pehara besa” 1970. dok je živeo u Granža Viana, ruralnom kraju na periferiji grada. Taj je roman takođe doživeo euforične reakcije osvojivši Nagradu Udruženja Umetničkih Kritičara Sao Paula. „Te dve knjige su imale jak uticaj”, kaže mi Antonio Fernando de Frančeski, pesnik i kritičar koji je postao Nasarov blizak prijatelj. „To su male, tvrde stene. Sve je koncentrisano tamo.” Prošle godine, Nasarova dva romana su prevedena na engleski prvi put za izdanje Penguin Modern Classics Series-New Directions će ih objaviti ovog meseca u Sjedinjenim Američkim Državama – a „Pehar besa”, koji je preveo Stefan Tobler, bio je na spisku za Man Booker International Prize.

Nasarovi romani ubrzo su zapali za oko izdavačima u Francuskoj i Nemačkoj i, do početka osamdesetih, sa dve kratke knjige koje su zajedno imale manje od trista stranica, već je bio veličan kao jedan od najvećh brazilskih pisaca i spominjan rame uz rame sa Klaris Lispektor i Žoaom Gimaraešom Rozom. U posetama Parizu, zvali su ga da govori na Sorboni i nepristrasno je hvaljen od strane izdavačkog maga Kloda Gajimara i poznate katalonske književne agentkinje Karmen Balsels. Bliska prijateljica Gabrijela Garsije Markesa, Marija Vargasa Ljose i Pabla Nerude, o čijim je imecima vodila računa, za Balsels se često govori da je odgovorna za nejasno definisan ali visoko komercijalan koncept Latinoameričkog buma, porast u globalnom apetitu za književnost ovog podneblja tokom šezdesetih i sedamdesetih. Tada je potražila Nasara da se pridruži klubu. „Očekivala je nešto veliko”, rekao mi je prošle godine, kada smo se upoznali prvi put u njegovom domu u Sao Paolu. „Bila je veoma velikodušna osoba.”

Nasar je imao četrdeset osam godina i bio je na vrhuncu književne slave kada je 1984. dao intervju za Folha de São Paulo (List Sao Paula), najveće dnevne novine u državi, u kojem je objavio svoju ostavku. Želeo je da postane farmer. „Sada su mi na umu neke potpuno druge stvari; istražujem trenutno poljoprivredu i stočarstvo”, rekao je novinaru. Mnogi su bili potpuno zbunjeni. Nasar je održao reč. Naredne godine, kupio je posed od otprilike 100 akra (40 hektara) i počeo je da sadi soju, kukuruz, pasulj i pšenicu.

„Odrekao sam se mnogo toga tada, nemate predstavu”, rekao mi je to popodne. Nasar, koji sada ima osamdesetjednu godinu, živi sâm u diskretnoj zgradi od crvene cigle u jednom od mirnijih delova Vila Madalene, boemskog kraja na zapadnoj strani grada. Godine 2011. posle gotovo tri decenije provedene baveći se usevima, Nasar je donirao svoju zemlju Federalnom univerzitetu Sao Karlos, pod uslovom da oni izgrade još jedan kampus kako bi seoske zajednice imale bolji pristup. Kampus je sada izgrađen i funkcionalan je; Nasar je govorio o bivšem radniku sa farme, čija je ćerka tamo studirala.

Nasarova soba jedva je nameštena, sa starim žutim satom na zidu i crno-belim portretom roditelja iznad njegovog stola. Nema polica sa knjigama u dnevnoj sobi, ali na okviru kamina nalazi se jedan kratak red knjiga: Andre Žid, Dostojevski (pisac kojeg posebno voli) i mnogi stari tomovi Kaldaz Auletea, portugalskog rečnika. Primetio sam nasumične gomile svežih novih knjiga na stočićima i kauču. „To su pokloni”, rekao je on. „Kažem ljudima da više ne čitam, ali nikad mi ne veruju.”

Pisci koji biraju da se ne služe svojim talentom mogu da izazovu niz reakcija kod čitalaca i kolega pisaca, od zavisti preko ogorčenja do divljenja. Na Nasarovo rano penzionisanje reagovalo se u Brazilu sa nekom vrstom fascinacije sa primesama uvrede. Odlučivši da postane farmer – ne mislilac u dokolici već posednik produktivne hacijende osrednje veličine – on je unizio status književnosti.

Izdavači su sumnjali da nije u potpunosti prestao. „Jedna od velikih opsesija naše štampe u poslednjih nekoliko decenija bila je da otkrije da li ima neke skrivene pesme ili priče u svojim fiokama”, rekao mi je Luis Švarc, glavni urednik Companhia das Letras, glavne izdavačke kuće u državi. Švarc je delom govorio o sebi samom. Kada je osnovao svoju izdavačku kuću krajem osamdesetih, pozvao je Nasara. „Rekao sam mu, Luis, vidi, nemam nikakvu knjigu za tebe”, Nasar mi je kazao. „Tada sam bio već duboko u seoskom životu.”

Nasarovo zanimanje za agrikulturu potiče još iz detinjstva. Njegovi su roditelji emigrirali dvadesetih iz Libana u Brazil i smestili se u Pindoramu, malenu seosku varoš u državi Sao Paolo. Nasar i njegovo devetoro braće i sestara odrasli su na maloj parceli gde je njegov otac uzgajao pomorandže, višnje i drveće žabutikaba kao i ptice i zečeve. Njegova je majka bila izvanredna uzgajivačica piladi, rekao mi je, ali njena specijalnost bile su ćurke. „Jednom mi je otac dao dve morke”, rekao je dok su mu se linije na licu naborale od ugodnog sećanja. „Toliko sam bio prokleto uzbuđen.”

Njegov otac je bio pravoslavni hrišćanin, a njegova majka protestantkinja, ali deca su odgajana kao katolici kako bi ih zaštitili od diskriminacije. Nasar, ministrant, uobičavao je da se budi svakog dana u pet ujutru da bi se pričestio. Kada je Nasaru bilo šesnaest, preselio se u Sao Paolo, prestonicu, gde je studirao jezike i pravo, dok se nije prebacio na filozofiju na Univerzitetu u Sao Paolu. Godine 1967, on i njegova četvorica braće osnovali su Jornal do Bairro.

„Drevno oranje”, verzija parabole o bludnom sinu, oda je Andreovim sponama sa zemljom i njegovom porodicom, kao i gotovo nihilistička osuda ovih veza. Sina seoskog patrijarha, Andrea muče incestuozna osećanja prema njegovoj sestri. Beži od porodice kako bi uživao u konačenju, piću i posetama prostitutkama; njegov brat Pedro pokušava da ga vrati kući. Biblijski jezik čini da priča bude istovremeno iskrena i izrugujuća; Nasaru posebno polazi za rukom da baci mračnu, uznemirujuću senku na svoju nostalgičnu viziju seoskog života. U jednoj sceni Andre se seća iskustva skupljanja „naboranog sna noćnih spavaćica i pidžama” koje su pripadale porodici otkrivajući „izgubljenu u njihovim naborima, nakupljenu, potiskivanu energiju najnežnijih stidnih dlaka.”

U „Peharu besa”, neimenovani pripovedač je uzdržani farmer koji živi u brazilskoj divljini. Jednog jutra, posećuje ga njegova ljubavnica, novinarka. Njih dvoje provedu jutro vodeći ljubav u farmerovoj kući, nakon čega se kupaju zajedno. Gotovo da ne razmenjuju reči. Potom, spremajući se za doručak, farmer, dok izlazi da popuši cigaretu, ugleda koloniju mrava kako uništavaju živicu. Dolazi do nagle promene u raspoloženju, i par započinje raspravu – ili preciznije, razmenu niza ispada – koja dobija na intenzitetu kako priča napreduje. Čitalac stiče utisak o farmeru kao o osobi sa iskustvom sveta koji nije voleo ono što je on video. Nasar je napisao prvu radnu verziju u roku od dve grozničave nedelje 1970. rekao mi je on. „Nisam mogao da prestanem da se smejem”, rekao je, upoređujući ovo sa svojim raspoloženjem dok je pisao „Drevno oranje”.

Nekoliko puta, dok smo ručali – pitu sa piletinom i pirinač, vino, mus od marakuje – Nasar bi prekinuo razgovor. „To je bilo stvarno”, rekao bi on za nekog lika ili neki pasus; ili za neki događaj u njegovom životu, „to je u knjizi”. Bila je to čudna i draga navika, navika koja je pokazivala ignorisanje izveštačenosti književnog sveta. Čitajući oba romana sada, teško je da se ne primeti način na koji se baštenski imaginarijum i metafore prirode upliću u prozu, kao biografski detalji iz budućnosti. Stopala su vlažna, „kao da su izvučena iz zemlje tog istog minuta”; dremež je zreo, ,,pokupljen sa pobožnom pohotljivošću obranog voća”: težina porodice na svest pripovedača je kao „navala teške vode”.

Nasar je rekao da je poljoprivreda oduvek bila njegovo glavno zanimanje, dok je pisanje bilo „samo još jedna aktivnost”. Ali njegov život u agrikulturi nije počeo glatko. „Bilo je veoma naporno. Posed je bio u lošem stanju. Prvo smo počeli da sadimo pasulj, taj predivni pasulj”, rekao je. „Doveli smo ovamo druge farmere i oni su nam dali smernice kako to da radimo.” Cena robe je bila niska u to vreme i čak i uz pomoć spolja nije uspevao da napravi profit. Odustalo se od pokušaja uzgoja stoke. „Prvih šest godina, bili smo uništeni; bilo je samo gubitaka.” Nasar je, primetio sam,često koristio prvo lice množine kada je govorio o svojoj farmi, iako je uglavnom živeo sam; radije nije govorio o jedinoj dugoj vezi, koju je opisao kao „turbulentnu”. Kao i njegovi likovi, čini se da je našao utehu u fizičkom radu. „Moj život se svodi na rad, rad, rad”, rekao je jednom novinaru koji ga je intervjuisao 1996. kada ga je pitao kako mu ide nakon povlačenja iz književnog sveta.

Njegova sreća sa farmom počela je da se okreće 1991. Tada su takođe Nasarove knjige, koje su dobile priznanje kritike, ali nisu doprle do šire publike, počele da se prodaju u većem tiražu. („Pehar besa” je ekranizovan 1997; urađena je i adaptacija „Drevnog oranja” 2001). Malo pre nego što je donirao farmu Lagoa do Sino Federalnom univerzitetu Sao Karlos (UFSCAR) 2011, dobio je ponudu od osamnaest miliona reala – u proseku šest miliona dolara – za posed.

Jedan od Nasarovih strahova jeste da bi nova brazilska vlada mogla da privatizuje zemljište koje je ostavio narodu. Veoma je kritičan prema Mišelu Temeru, novom desničarskom predsedniku države i prošlog aprila, napravio je redak javni nastup na mitingu pored bivše predsednice Dilme Rusef, malo pre nego što je opozvana. Fotografija usamljenog pisca kako grli borbenu predsednicu brzo se proširila. Nasar se gotovo nikada ne pojavljuje u javnosti i često odbija pozivnice čak i na manje događaje, ali rekao je da je osetio potrebu za tim prošle godine. „Ni najmanje ne sumnjam da prolazimo kroz državni udar”, rekao je on. „Ne možete prosto da uklonite predsednika koji je osvojio glas naroda demokratski.”

Za vreme našeg sastanka, Nasar je nekad pokazivao ponos po pitanju onoga čime se bavi, ali potom bi delovalo kao da se grdio. U jednom trenutku prihvatio je telefonski poziv od izdavača pri čemu sam ga čuo kako se žučno raspravlja o koricama: protivio se veličini slova korišćenoj za njegovo ime, koja je prekrila većinu naslovne strane. Nasarovi bliski ljudi opisuju ga kao predusretljivog mikromenadžera, pisca koji interveniše u svakom aspektu uređivačkog procesa. Švarc je prvo izdavao Nasarova dela osamdesetih, pre nego što je osnovao Companhia das Letras. „U svakom novom izdanju želeo bi da promeni jednu rečenicu ili promeni piščevu biografiju ili bi se žalio na tonalitet mastila”, rekao je. Ponekad bi Nasar pitao za posebnu vrstu fonta ili razmaka između linija. ,,Luiz bi mi nekad rekao ,Raduane, sa tobom, kada mi pošalješ svoje primedbe, ne znam da li da se smejem ili da plačem’”, Nasar mi je rekao. „Nikada me nije mnogo zanimala prodaja, ali uvek sam želeo da knjige budu najbolje što mogu. Ne mogu da podnesem ona malecna izdanja gde je sve nagurano u uske razmake.”

Prvobitna Nasarova tvrdnja da nije imao objavljeno pisanje za Švarca se ispostavlja da nije u potpunosti tačna. „Devojčica na putu”, kratka priča napisana krajem pedesetih, na kraju je predata i objavljena 1997. Gotovo četrdeset godina nakon što je završena. Frančeski je jedina osoba koja je ubedila Nasara da preduzme književni zadatak od svog zvaničnog povlačenja. Kratak esej koji je napisao, „Ručice od svile”, neposredno opažanje vrednosti diplomatskih instinkta, naručen je početkom devedesetih za magazin koji je Frančeski uređivao u to vreme, ali, na Nasarov zahtev, nije objavljen sedam godina.

I Švarc i Frančeski veruju da je Nasarova odluka da odustane došla ne od jenjavanja interesa već od perfekcionizma u pisanju književnosti. „On je čovek koji se toliko posvećuje zanatu da mislim da mu je teško da se oseti kao da je postigao uspeh.” Švarc je rekao. „Posebno u zemlji gde kritika nije toliko aktivna.” Frančeski se jednako divi Nasaru, ali uviđa neku „neurozu u njegovom ponašanju. Za njega Nasar je neko ko „previše cedi delove sebe koje ne voli”, boreći se da pomiri prohteve svog ega sa žudnjom za skromnim životom.

Pre nego što smo se upoznali, napisao sam kritiku Nasarovog rada u kojoj sam izneo ovo tumačenje; poslao mi je ljubazan, pomalo formalan imejl hvaleći „prigodnost izjava”. Ali kada smo se kasnije vratili temi, kolebao se. U prošlosti, Nasar je povremeno pokazivao razdražljivost prema teoretisanju naokolo o njegovoj odluci da prestane da piše. U intervjuu 1997. sa lokalnim magazinom Veja naveo je nekoliko aktivnosti od kojih je odustao: od jezičke diplome na univerzitetu, prava, uzgoja zečeva, novinarstva. „Sve me je to etiketiralo kao nestalnog”, rekao je novinaru koji ga je intervjuisao. „Zašto samo kada sam napustio književnost odjednom postajem neki fascinantan lik? Zar nije čudno?”

Jednog jutra prošlog decembra posetio sam ga ponovo kod kuće. Nosio je opeglanu košulju na linije i stari ručni sat i uz njegovu uobičajenu nerazmetljivu ljubaznost postavio je sto sa hlebom, sirom i termosom kafe. Na prethodnim sastancima, oklevao sam da postavim očigledno pitanje – Zašto ste prestali da pišete? Govoreći sebi da je to strategija da učinim da se oseća ugodno. Ali to popodne došlo je do zatišja. Namrštio se i njegov se izraz zamračio pomalo u ono što sam očitao kao bes, ali što se postepeno otkrivalo kao trud da se o pitanju pažljivo promisli. Jedno vreme sedeli smo jedno preko puta drugog u tišini. Onda je skrenuo pogled i rekao: „Ko zna? Ja stvarno ne znam”.

Link do teksta: http://www.newyorker.com/culture/persons-of-interest/why-brazils-greatest-writer-stopped-writing

Autor teksta: Alehandro Čakof

Vim Venders, Peter Handke i film

Ovo je već peti zajednički rad starih prijatelja Vendersa i Handkea. Film „Divni dani u Aranhuesu”nastao je po Handkeovom dramskom delu. Melanholična strofa o životu i ljubavi.

Njih dvojica se poznaju od 1966. Venders je tada video Handkeov legendarni komad „Psovanje publike” u pozorištu Oberhauzen. Tri godine kasnije napravili su prvi put nešto zajedničko. Prema Handkeovom scenariju nastao je kratak film 3 Amerikanische LP’s („3 američka albuma” ). Zauzvrat je režiser dve godine kasnije ekranizovao „Strah golmana pred jedanaestercem”. Takođe „Pogrešan korak” (1975) i ,,Nebo iznad Berlina” (1987) nastaju prema zajedničkom scenariju. ,,Divni dani u Aranhuesu” je sada peta zajednička saradnja Vima Vendersa i Petera Handkea.

Venders je snimio jedan Handkeov „letnji dijalog”

Peter Handke naziva ovaj tekst letnjim dijalogom, kaže Vim Venders za komad svog prijatelja i dugogodišnjeg saradnika, koji je radio samo za medij filma. Režiser objašnjava veoma temeljno u saopštenju za novinare povodom filma, kako je zamislio scenario. „U ovom slučaju – prvi put – predstavljam objašnjenje svojih namera u saopštenju za štampu, jer – prvi put – nemam ništa protiv da želju za filmom, njegovo postojanje kao čistu zamisao, suprotstavim filmu koji je odatle nastao.”

Dve osobe, jedan sto, jedan park, jedna vila

Vim Venders: „Reč je o dve osobe, jednoj ženi i jednom muškarcu, koji iako nisu (više) zajedno, svakako se veoma dugo poznaju. Sedaju za jedan sto, u jednoj bašti ili parku. Tu je okolo drveće, kroz koje povremeno duva vetar. Dole u podnožju prostiru se polja i sasvim u daljini vidi se grad Pariz. Leto je…”

Već iz ovih rečenica očitava se šta ih obojicu povezuje, pisca i režisera. Reč je o istom, gotovo secirajućem pogledu na ljude i krajolike, na elemente i elementarne stvari života. Venders i Handke su posmatrači života. Može da zvuči profano, ali blizu je suštine. Ono što ih obojicu zanima nisu spoljašnjosti, već unutrašnje biće ljudi i prirode. U „Divnim danima u Aranhuesu” to još jednom postaje jasno.

Handke i Venders u potrazi za suštinom života

Dug dijalog oba aktera u filmu vrti se ni manje ni više nego oko života samog. Šta ima značenje? Šta je važno? Od čega se sastoji bit života, odnosa između muškarca i žene? I uopšte: šta povezuje polove i šta ih razlikuje? Oko ovih pitanja se vrti sve u filmu (kao i u književnom izvoru). Isto su tako, međutim, važni i predmeti u filmu, pojedinačne, naizgled svetovne stvari, baštenski sto, jabuka na stolu, čaše i bokal sa sokom, stara vila iz devetnaestog veka, enterijer, muzička kutija. Upravo to poslednje povezuje Handkea i Vendersa. Brojne scene u Vendersovim filmovima u prošlosti pokazuju protagoniste pred jednim takvim staromodnim muzičkim aparatom, Versuch über die Jukebox („Esej o džuboksu”), što je naziv Handkeovog proznog dela iz 1990.

Naklonost prema pâtosu

Ali obojica, Venders kao i Handke, vole i Patos, uzvišenje. Obojica vole da dopunjuju slike i tekstove značenjem, da stvaraju raspoloženja i atmosfere. Obojica se naslađuju sećanjima, uvek se iznova igraju faktorom vremena. Ponekad je na granici sa kičom. Ali to mora i da se voli. I jedno i drugo gledalac proživljava u „Divnim danima u Aranhuesu”, petoj zajedničkoj saradnji starih prijatelja Vendersa i Handkea: snanstvene scene, koje uprkos pozorišnoj scenografiji jesu veoma sinematske. Ali i po živce razorni dijalozi koji sami oko sebe kruže.

Link do teksta: http://www.dw.com/de/wim-wenders-peter-handke-und-das-kino/a-37236999
Autor: nenaveden

Zašto je galisijski nevidljiv za Portugalce

Prošlog petka govorio sam u Galisijskom kulturnom centru o nevidljivosti galisijskog za Portugalce. Sa mnom je bio Žoze Ramou Pišel koji je govorio o povezanosti Galisije sa Španijom i Portugalom kao i Isak Lourido, profesor galisijskog i direktor Centra za galisijske studije FCSH/NOVA. Razgovor je bio živahan, sa dobrim odzivom i mnogim pitanjima.

Želim ovde da ostavim neke beleške o onome što sam tamo govorio.

Pošao sam od te čudne pojave: u Galisiji se raspravlja o tome da li su portugalski i galisijski isti jezik ili ne. Ovde mnogi ne uspevaju ni da razlikuju galisijski od španskog.

Za mnoge od nas galisijski je nevidljiv.

Počeo sam da prepričavam epizode kojima sam prisustvovao i koje su pokazivale tu nevidljivost galisijskog u očima nekih Portugalaca. Ne vredi ponovo ih prepričavati. Dovoljno je sada reći vam ovo: na kraju sesije neko iz publike me je pitao na kojem je jeziku Žoze Ramou Pišel govorio, iscrpno dokazujući koliko galisijski može da bude nevidljiv za Portugalce. Pazite: osoba u pitanju bila je zainteresovana za galisijski i na neki način, nije bila neupućena u ove pojave. Jednostavno, imao je poteškoća u razlikovanju galisijskog i kastiljanskog (španskog).

Ali odakle dolazi ova poteškoća koju osećaju toliki Portugalci?

Imam neke ideje koje ostavljam ovde kao tragove (ostavljam po strani dva važna razloga: pometenost i nedostatak interesovanja mnogih).

Galisijki nam šalje signale koji ga povezuju sa španskim

Ne krećemo se ovde sa naočarima lingviste. S tim u vidu, nije nam namera da razdvajamo jezike i razlikujemo govore sa preciznošću. Rezultat? Držimo se nekih znakova, tragova koji nam ukazuju na to šta je napisano na jednom, a šta na drugom jeziku. Za jednog Portugalca obeležja španskog su slova i slogovi kao što su ñ, ll, -ción, itd.

To što Galisijci imaju sve te znakove u svojoj zvaničnoj ortografiji može da bude loša sreća ili nešto drugo, ali jeste stvarnost. I tako, sa svim ovim tragovima, lako padamo u zamku misleći da galisijski jeste španski – svi smo jezički detektivi amateri.

Ovo važi za normu u pisanju. Po sluhu, možda nemamo ortografske znake, ali imamo intonacije i zvuke koje povezujemo sa španskim. Tu se takođe stvara konfuzija. Galisijski ima jednu intimnu vezu sa portugalskim, ali ima i razlika: i te razlike su veoma vidljive, jer lakše primećujemo ono što je drugačije od onog što je zajedničko kada posmatramo bilo kakvu realnost koju smatramo stranom.  To je naš plemenski način funkcionisanja…

Ali je takođe istina i ovo: ponekad se galisijski toliko približi da pada u koš portugalskog. Ovde sam već pričao o slučaju mog svekra koji sluša TV Galisija i shvata da u mnogim slučajevima ne sluša govornike španskog. Razume da je to više portugalski. Kao da je galisijski u kritičnoj situaciji: ili zapadne na stranu španskog ili zapadne na stranu portugalskog.

Gledamo svet kroz naočare nacionalnog

Sad, ako i jeste u kritičnoj situaciji, postoji mnogo naših tendencija da ga izguramo na stranu španskog.

Jedna od tih tendencija je ova: naš način posmatranja država i jezika veoma je obeležen nacionalizmom.

Mnogi će reći: „Nacionalista? Ja?” Pa, jasno je. Od malih nogu smo naučeni da posmatramo teritoriju, istoriju i jezik kroz objektiv naše nacije – i na isti način posmatramo teritoriju, istoriju i jezik drugih nacija ne sumnjajući u ono što što nam je rečeno, oduvek i zauvek.

U jednoj zemlji kao što je Portugal, gde se ne kriju neki drugi nacionalističke struje, ova vizija nema veliku škodljivost. Može da bude vizija puna mitova, pomešana sa činjenicama i mnogo emocija, ali jeste baza političke zajednice kakva jesmo.

Kod nas, ova nacionalna vizija je povezana sa jezikom. Gledamo Španiju i mislimo da mora da je tako lako kao kod nas: ako je jedna Država, jedna je Nacija. Ako je jedna Nacija, govori se jedan Jezik (da, namerno je napisano velikim početnim slovima).

Sada, kada govorimo o drugim jezicima Španije, nađemo se u situaciji da ne znamo šta da mislimo. Ipak, nakon decenija u kojima su Španija i Portugal prenosili prilično pojednostavljenu sliku o sebi samima, često mislimo da su baskijski, katalonski i galisijski pronalasci poslednjeg doba. Pre nekoliko godina čuo sam kako su se žalili na „novi naziv” ostrva La Toja. Sada je nazivaju A Toxa. Kakva drskost! Kao što je drsko reći da je čuvena La Coruña  sada  A Coruña.

Čak i kad znamo šta se dešava, ne povezujemo mnogo. Posmatramo Španiju kao uniformniju naciju nego što to u stvarnosti jeste. Umanjujemo značaj razlika između španskih regija i vrednujemo ono što Španiju razlikuje, u svojoj celosti, od  nas samih (ah, teret Istorije). I ovo takođe ima uticaja na način na koji čujemo raznolike jezike Španije.

U toj meri da je galisijski, koji ima intimnu vezu sa našim jezikom, stavljen u koš sa španskim. Ne odgovara nam da mislimo na najintimnije odnose sa jednom regijom Španije. Jer od Španije ni dobrog vetra, ni dobrog braka (među jezicima)*. Zar nije tako?

Ne volimo kad nam zaprljaju jednostavnost sveta: u Španiji su Španci. I Španci govore španski. Zašto komplikovati?

Lingvistička situacija u Portugalu je abnormalno pacifična

Sada, izvan bipolarnog šablona koji nam je u glavi, istina je da, uopšteno, Portugalci ne obraćaju pažnju na pitanja u vezi sa upotrebom različitih jezika na istoj teritoriji, bila to Španija ili neka druga država.

Na kraju krajeva, Portugal je jedna od retkih država gde niko ne dovodi u pitanje mesto nacionalnog jezika kao zvaničnog jezika.

Nema debate o tome koji jezik treba da se koristi u obrazovnom sistemu. Nema debate o tome koji jezik treba da koristimo u pravnom sistemu – i izvan njega.

Tako Portugalci imaju posebnu poteškoću pri analiziranju kompleksnih društveno-jezičkih situacija. Teško nam je da razumemo da na istom prostoru koegzistiraju različiti jezici i daleko smo od toga da budemo svesni čudnih dinamika koje takvo saživljavanje implicira.

Kada odemo u Galisiju i imamo osobe koje govore galisijski pored onog koji govori španski, kada imamo znake i reklame na oba jezika, naravno da smo pometeni i da imamo tendenciju da kategorišemo sve na lakši način: ako ste u Španiji, onda je reč o španskom.

Deliti jezike kao što delimo države jeste ono što možemo da nazovemo „komforna pojednostavljenost”. Sada, ova pojednostavljenost (koja se pojavljuje na mnogo mesta) veoma je rezistentna. Na kraju krajeva, komforna je. Potom, naš mozak razmišlja više o tome što potvrđuje ono što misli da zna nego o tragovima koji naše ideje čine kontradiktornim. Zbog toga je teško slomiti ove bipolarne obrasce u koje udenjujemo jezike Poluostrva.

Za onoga ko se zanima za jezike neverovatno je kako mnogi od nas ne vide ono što je očigledno – ali svi imamo pojednostavljene ideje o ovom ili onom pitanju. Ne vredi padati u druge vidove komforne pojednostavljenosti i misliti da se svet deli na nas, velike stručnjake i ostale, ignorante. Svi smo mi manje ili više neznalice po pitanjima koja su za druge esencijalna. Svi mi imamo jedan ili drugi mrtvi ugao i ne vidimo pojave prilično vidljive drugim osobama.

S tim u vidu, želeo bih da pomognem da se izleči to jezičko slepilo koje pogađa čak i one koji su zainteresovani za ova pitanja. Želim da pokažem skrivene jezike koji su baš na našoj strani, počevši od galisijskog.

Ali zašto smatram da je bitno izlečiti ovo slepilo? Konačno, zašto nas zanima jezička konfuzija Španaca? Izvan znatiželje koja je uvek zdrava, reći ću vam ovo: kroz galisijski prolazi istorija našeg jezika. Ignorisanjem njega ignorišemo mnogo toga u vezi sa nama samima.

________________________________________________________________

Link do teksta: http://www.certaspalavras.net/por-razao-galego-e-invisivel-para-os-portugueses/
Autor: Марко Невеш

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

*de Espanha nem bom vento nem bom casamento – U Portugalu, more ublažava klimu, ali kako je Španija kontinentalna i brdovita, vetrovi sa zapada su zimi često neprijatni. Takođe, tokom leta, vetar sa Severa Afrike dolazi do Portugala nakon što prelazi preko juga Španije. Zato su vetrovi sa zapada suvlji i oštriji od okeanskih vetrova.

Što se tiče dela lokucije koji se odnosi na brak, reč je o istorijskoj aluziji, zbog nekih neuspelih venčanja do kojih je došlo između vladara Španije i Portugala, za koja se ispostavilo da su kompromitovali portugalsku političku nezavisnost.

(objašnjenje preuzeto sa: https://ciberduvidas.iscte-iul.pt/consultorio/perguntas/o-significado-do-proverbio-de-espanha-nem-bom-vento-nem-bom-casamento/27153)

Neprevodiva osećanja koja niste znali da imate

Od gigil do shinrin-yoku i tarab, toliko je stranih reči koje označavaju emocije bez parnjaka u engleskom. Naučiti da se ovakva iskustva prepoznaju i neguju moglo bi da doprinese bogatijem i uspešnijem životu.

_________________________________________________________________

Da li ste ikada osetili mbuki-mvuki – neodoljiv nagon da strgnete odeću sa sebe dok plešete? Možda pomalo kilig – ono lepršavo treperavo osećanje dok razgovarate sa nekim ko vam se dopada? A recimo uitwaaien – osvežavajuću delotvornost šetnje po vetru?

Ove reči – preuzete iz bantua, tagalog jezika i holandskog – nemaju direktan ekvivalent na engleskom, ali predstavljaju veoma precizna emotivna iskustva koja su zapostavljena u našem jeziku. I ako Timu Lomasu sa Univerziteta Istočnog Londona pođe za rukom, možda uskoro postanu mnogo prepoznatljivije.

Lomasov projekat „Pozitivna leksikografija” ima za cilj da obuhvati mnoge ukuse dobrih osećanja (među kojima ima onih koja su izrazito gorkoslatka) pronađenih po celom svetu, u nadi da ćemo možda početi sve da ih uvršćujemo u našu svakodnevicu. Već smo pozajmili mnoge reči koje označavaju osećanja iz drugih jezika, na kraju krajeva– setite se frisson iz francuskog ili Schadenfreude iz nemačkog – ali ima toliko mnogo drugih koje još nisu domilele u naš rečnik. Lomas je iznašao na stotine ovakvih „neprevodivih” iskustava do sad – a tek je počeo.

Učenje ovih reči, nada se on, ponudiće nam bogatije i nijansiranije razumevanje nas samih. „One nude sasvim drugačije posmatranje sveta.”

Lomas kaže da je prvobitno bio nadahnut nakon što je čuo predavanje na temu finskog koncepta sisu, što je neka vrsta „izuzetne odlučnosti usred nevolje”. Prema finskim govornicima, engleske ideje reči kao što su grit, perseverance ili resilience nisu blizu opisivanja unutrašnje snage obuhvaćene u njihovom izvornom terminu. Neprevodiva je u tom smislu da ne postoji direktan ili jednostavan ekvivalent kodiran u engleskom vokabularu koji bi mogao da obuhvati tu duboku rezonancu.

Intrigiran, počeo je da lovi druge primere, pretražujući akademsku literaturu i pitajući svakog stranog poznanika za njihove vlastite predloge. Prvi rezultati ovog projekta objavljeni su u Časopisu Pozitivne Psihologije (Journal of Positive Psychology) prošle godine.

Mnogi od termina odnosili su se na izrazito specifična pozitivna osećanja koja često zavise od veoma naročitih okolnosti:

Desbundar (portugalski) – osloboditi nečije inhibicije u dobrom provodu

Tarab (arapski) – stanje ekstaze ili očaranosti indukovano muzikom

Shinrin-yoku (japanski) – opuštanje od kupanja u šumi, figurativno ili doslovno

Gigil (tagalog) – neodoljiv nagon da se uštine ili štipne neko zato što je voljen ili drag

Yuan bei (kineski) – osećaj potpunog i savršenog ostvarenja

Iktsuarpok (inuit) – neizvesnost koja se oseća dok se čeka neko pri čemu se stalno izlazi napolje da bi se proverilo da li je taj neko stigao

Drugi, međutim, predstavljaju kompleksna i gorkoslatka iskustva koja bi mogla da budu presudna u našem razvoju i uopšteno cvetanju.

Natsukashii (japanski) – nostalgična čežnja za prošlošću sa osećanjem sreće zbog dragih uspomena, ali i tuge što je više nema.

Wabi-sabi (japanski) – mračna opustošena subliminalnost usredsređena na prolaznost i nesavršenost u lepoti.

Saudade (portugalski) – melanholična čežnja ili nostalgija za osobom, mestom ili stvarima koje su daleko ili prostorno ili vremenski – maglovita snanstvena žudnja za fenomenom koji možda ni ne postoji.

Sehnsucht (nemački) – doslovno životne čežnje, intenzivna želja za alternativnim stanjima i životim ostvarenjima, iako su nedostižna.

Kao dodatak ovim osećanjima, Lomasova leksikografija takođe uvršćuje lične odlike i ponašanja koja mogu da odrede našu dobrobit na duge staze kao i načine na koje komuniciramo sa ljudima.

Dadirri (australijski aboridžinski)– dubok, duhovan čin slušanja pun poštovanja i razumevanja.

Pihentagyú (mađarski) – doslovno znači „sa opuštenim mozgom”, opisuje domišljate ljude koji mogu da smisle prefinjene fore ili rešenja.

Desenrascanço (portugalski) – vešto se raspetljati iz nepodobne situacije

Sukha (sanskrit) – autentična istrajna sreća nezavisna od okolnosti

Orenda (huron) – moć ljudske volje da promeni svet sukobljen sa moćnim silama kao što je sudbina

Možete da videte mnoge druge primere na njegovom vebsajtu, gde takođe postoji prilika da priložite i sopstveni termin.

Sam Lomas priznaje da su mnogi od opisa koje je on do sad ponudio samo približni pravom značenju termina. „Ceo projekat je rad u toku i ja neprekidno ciljam na to da oplemenim definicije reči na spisku”, kaže on. „Dobrodošli ste da pošaljete povratne informacije i predloge u tom smislu.”

U budućnosti Lomas se nada da će drugi psiholozi možda početi da istražuju uzroke i posledice ovakvih iskustava – da će proširiti naše razumevanje emocija izvan engleskih koncepta koji su preovladavali dosadašnjnim istraživanjem.

Ali izučavanje ovih termina neće biti samo od naučnog interesa; Lomas pretpostavlja da naše zbližavanje sa rečima zapravo može da promeni način na koji se mi sami osećamo tako što će nam se pažnja privući tim prolaznim osećajima koje smo dugo ignorisali.

„U našem toku svesti – koje filtrira različite osećaje, osećanja i emocije – ima toliko toga da se procesuira da mnogo toga prođe nezapaženo”, kaže Lomas. „Osećanja koja smo naučili da prepoznajemo i obeležimo jesu ona koja primećujemo – ali ima mnogo toga čega možda nismo svesni. I zato mislim da će, ako dobijemo ove nove reči, one moći da nam pomognu da artikulišemo čitava područja iskustava koja smo samo u magnovenju primetili.”

Kao dokaz, Lomas ukazuje na rad Lise Feldman Baret na Severnoistočnom univerzitetu, koja je pokazala da naše sposobnosti da prepoznamo i označimo naše emocije mogu da imaju dalekosežna dejstva.

Njeno istraživanje nadahnuto je uočavanjem da neki ljudi upotrebljavaju različite reči za emocije naizmenično, dok su drugi izrazito precizni u svojim opisima. „Neki ljudi koriste reči kao što su anxious, afraid, angry, disgusted (nervozan, uplašen, ljut, zgađen) odnoseći se na uopšteno afektivno stanje kada se osećaju loše”, objašnjava ona. „Za njih, to su sinonimi, dok za druge ljude to su različita osećanja sa različitim delovanjem koja su sa njima povezana.”

Što je bitno, uvidela je da ovo onda određuje kako izlazimo na kraj sa životom. Ako ste sposobniji da ustanovite da li osećate očaj ili anksioznost, na primer, možda ćete biti sposobniji da odlučite kako da tretirate ta osećanja: da li da pričate sa prijateljem ili da pogledate smešan film. Ili da sposobnost da u sukobu sa razočaranjem prepoznate nadu može da vam pomogne da nađete rešenje za svoj problem.

Ovo se naziva emotivna granularnost (zrnatost) i uglavnom je meri tako što pita učesnike da ocene svoja osećanja svakog dana u periodu od nekoliko nedelja, pre nego što izračuna varijaciju i nijanse u okviru njihovih izveštaja: da li se isti stari termini stalno poklapaju, na primer.

Na ovaj način, vokabular emocija je pomalo kao direktorijum koji dozvoljava da se prizove veći broj strategija za borbu sa životom. Svakako, ljudi koji ostvare veliki rezultat na emotivnoj granularnosti su sposobniji da se oporave brže od stresa i manje je verovatno da će piti alkohol kao način da se oporave od loših vesti. Može čak i da poboljša akademske rezultate. Mark Braket sa Univerziteta u Jejlu otkrio je da su deca od 10 i 11 godina koja su bila podučavana većim emotivnim vokabularom poboljšala svoje ocene na kraju godine i da su promovisala bolje ponašanje u učionici. „Što je granularnije naše iskustvo emocije, sposobniji smo da osmislimo naše unutrašnje živote”, kaže on.

I Braket i Barel se slažu da bi Lomasova pozitivna leksikografija mogla da bude dobar podsticaj da se započne prepoznavanje prefinjenijih kontura našeg emotivnog pejzaža. „Mislim da je korisno – možete da zamislite reči i koncepte sa kojima su one povezane kao alatke za življenje”, kaže Baret. One mogu čak i da nas nadahnu da se upustimo u nova iskustva ili da vrednujemo ona stara u novom svetlu.

To je pravac istraživanja kojim bi Lomas voleo da se bavi u budućnosti. U međuvremenu, Lomas nastavlja da gradi svoju leksikografiju – koja se razvila do blizu hiljadu termina. Od svih reči koje je do sad našao, Lomas kaže da najčešće razmišlja o japanskim pojmovima kao što je wabi-sabi (ta „mračna, osamljena subliminalnost” koja uključuje prolaznost i nesavršenost). „Obraća se toj ideji nalaženja lepote u pojavama koje su ostarele i nesavršene”, kaže on. „Kada bismo videli svet kroz te oči, mogao bi to da bude drugačiji način angažovanja u životu.”

_________________________________________________________________
Link do teksta: http://www.bbc.com/future/story/20170126-the-untranslatable-emotions-you-never-knew-you-had

Autor teksta: Dejvid Robson

Populizam najpopularnija reč u 2016.

Populizam (populismo) reč je 2016. godine prema Fondaciji Aktuelnog Španskog (Fundación del Español Urgente/Fundéu BBVA), koju promovišu Agencia EFE* i BBVA**.

Četvrtu godinu zaredom, Fondacija objavljuje svoju reč godine, odabranu među terminima koji su označili informativnu aktuelnost 2016. i koje su, između ostalog, zanimljive sa lingvističke tačke gledišta.

Nakon što su izabrali escrache (protestni skup koji se održava ispred doma javne ličnosti) 2013. godine, selfi 2014. i refugiado (izbegl) 2015. ekipa Fondacije se ovom prilikom odlučila za populismo, prvobitno neutralnu reč, koja je, međutim, vremenom sticala različite konotacije dok se nije pretvorila u oružje političke debate.

„Delovalo je jasno da je u tako političkoj godini poput ove, sa događajima globalnog značaja kao što su Bregzit, izborna pobeda Donalda Trampa i različiti elektoralni i plebiscitarni procesi u Americi i Španiji, reč godine Fondacije morala da dođe iz te oblasti”, objašnjava glavni koordinator Fondacije, Havijer Laskurain.

Zapravo, od dvanaest kandidata koji su bili objavljeni pre nekoliko dana mnogi su u vezi sa politikom: sorpaso (izrazita pobeda političke partije ili kandidata na izborima), abstenciocracia (moć i značaj političke apstinencije), posverdad (kada u trenutku stvaranja javnog mnjenja apelovanje na emocije i instinkt preovladavaju u odnosu na objektivne činjenice) i pobednik, populismo.

„Na kraju smo se odlučili za populizam koji je već neko vreme u centru političke debate i koji sa tačke gledišta lingvistike prolazi kroz proces proširenja i promene značenja, dobijajući često negativne konotacije”, ističe Laskurain.

Ovaj razvoj „koji nije nov, ali je možda ubrzan u poslednje vreme” polazi od neutralne upotrebe reči populismo i populista koje su jedno vreme imale značenja bliska reči popular.

„Tokom poslednjih meseci primili smo mnogo upita u vezi sa značenjem reči populizam, pošto deluje očigledno da upotreba rasprostranjena u medijima i u političkim debatama prevazilazi puku odbranu interesa naroda koja se, sa različitim nijansama, pominje u većini rečnika”, dodaje on.

„To jeste jedno od značenja, ali svakako ono koje se trenutno najmanje koristi. Takođe, ima onih koji je radije definišu kao političku tendenciju sa ciljem vraćanja moći narodnim masama u odnosu na elitu.”

Ipak, čini se da se u medijima nameće negativno gledište ovog termina koje se često primenjuje na „političare svih ideologija, posebno na one kojima je zajedničko da apeluju na emocije građana i da nude jednostavna rešenja za složene probleme”, objašnjava koordinator Fondacije.

Ono što je podstaklo odabir reči populizam jeste interesovanje za ovaj razvoj, proces koji neki lingvisti nazivaju releksikalizacijom, a koji se „odvija svakodnevno na naše oči u medijima”.

Pre nego što je saopštila konačnu odluku, Fondacija je objavila spisak dvanaest reči finalista na kojem su se, osim reči iz sveta politike, nalazili termini kao što su youtubero (jutjuber), predlog za adaptaciju reči youtuber i ningufonear, alternativa engleskom izrazu phubbing, koji se koristi da bi se definisao stav onoga ko isključivo obraća pažnju na svoj mobilni uređaj zapostavljajući osobu u čijem se društvu nalazi.

Ostalim rečima sa spiska, kao što su bizarro (čudan, ekstravagantan), cuñadismo (nepotizam, loša navika davanja mišljenja na svaku moguću temu) i vendehúmos (prodavac magle), zajedničko je to da su im se vremenom značenja proširila kroz upotrebu.

Spisak su činili i termini poput LGBTfobia (animozitet prema pripadnicima LGBT populacije), papilomavirus (virus uzročnik polno prenosivih bolesti) i videoarbitraje (upotreba video tehnologije u spornim situacijama na fudbalskim utakmicama).

*Agencia EFE – najveća novinska agencija u Španiji
**BBVA – Banco Bilbao Vizcaya Argentaria

***

Pročitaj u originalu: http://www.fundeu.es/palabra-del-anno/2016/
Autor: redakcija portala

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
_________________________________________________________________