(prim.prev) Bojana Kovačević Petrović: Mladim prevodiocima nedostaje šansa

Na jednom predavanju hispanoameričke književnosti, kada smo tumačili poeziju Gabrijele Mistral, uvidela sam nezanemarljive sličnosti u liku i delu čileanske pesnikinje sa Desankom Maksimović i poželela da priredim panel na tu temu. Međutim, da bih ostvarila ovu zamisao, bila mi je potrebna pomoć iskusnijih znalaca, te sam tako zatražila pomoć od dve aposlutne zvezde hispanistike koje su mi odmah pritekle u pomoć: već intervjuisane Silvije Monros i profesorke sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Bojane Kovačević Petrović.

Jedini utisak koji su mi do tada preneli bio je, citiram, da „nju mnogo vole studenti”, što je retko lep kompliment kada radite u prosveti. Potom sam uvidela da se nije samo ostvarila kao omiljena profesorka na Romanistici, već i da potpisuje sijaset prevoda značajnih naslova mahom hispanoameričke književnosti. Dok sastavljam ovaj tekst, Bojana se već pohvalila novim uratkom, prevodom klasika španske književnosti XX veka, „Porodica Paskvala Duartea” Kamila Hosea Sele. Uostalom, o njenim prevodilačkim poduhvatima i stremljenjima možete i sami saznati više u opsežnim odgovorima na naša uobičajena leksikonska pitanja.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa španskog i engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite ?

Već više od dvadeset godina paralelno se bavim pismenim (mahom književnim) i usmenim (konsekutivnim i simultanim), a od pre šest godina i sudskim prevođenjem, koje mi je najmanje zanimljivo. Reč je o tri sasvim različita domena. Književno prevođenje je san koji ostvarujem svakom novom knjigom, ali moram priznati da je bilo ostvarenih snova i prilikom konsekutivnog prevođenja, kod kojeg mi umnogome pomažu iskustva stečena tokom rada u medijima. Zapravo ta dva ”pola” veoma odgovaraju mojim senzibilitetima, jer književno prevođenje zahteva osamu, duboko promišljanje i sasvim drugu vrstu koncentracije od konsekutivnog, koje takođe predstavlja izazov jer treba preneti poruku u uslovima koji često ne idu prevodiocu na ruku. Ovde bih dodala još jednu prevodilačku sferu koju volim i negujem: pozorišne komade. Radila sam dvanaestak godina u pozorištu, živim u kući punoj pozorišta i već dugo je i to sastavni deo mene. Prevođenje dramskog teksta je sasvim osobeno jer ima trojnu ciljnu grupu (čitaoce, glumce i publiku u sali) i pozorišni prevod pre svega mora biti razumljiv, te ga uvek izgovaram naglas kako bih se uverila da je funkcionalan. Prevodiočev zadatak u ovom slučaju ne prestaje kada preda tekst pozorištu, jer sledi saradnja s teatrom, rediteljem i glumcima, u procesu ”oživljavanja” teksta, a to jednako uzbudljivo kao traženje ekvivalenata izvornim replikama. Na predavanjima koje držim o prevođenju često u uvodnom delu upotrebim fotografiju ozarenog i neodlučnog deteta u prodavnici najrazličitijih slatkiša – eto, to sam ja u svetu prevođenja.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta vas stavlja na muke?

Radost je uvek tu kada je reč o književnosti, kvalitetnom štivu i zanimljivim sagovornicima. Raduje me dobro rešen prevodilački izazov, a u svakoj knjizi ih ima mnogo. Posebno mi znači utisak pravog čitaoca, a to nažalost veoma retko dođe do prevodilaca. Štaviše, mnogi čitaoci uopšte ne obraćaju pažnju na ime prevodioca. Više puta sam na književnim večerima i predavanjima prisutnima postavila pitanje da imenuju tri prevodioca čije su prevode čitali i jedva bismo napabirčili jednog ili dvoje. Drugim rečima, izuzetno je važno da se priča o prevođenju i prevodiocima jer smo u svakom trenutku okruženi prevodima i potrebno je da osvešćujemo ljude koji nisu iz našeg miljea da se tekstovi ne prevodi sami i da Google Translate nikada neće moći da zameni znanje i umeće pojedinaca koji u taj posao ulažu veliku energiju i mnogo vremena. Vidim da se mladi prevodioci sreću s istim problemima kao i ja na početku karijere: ”to je samo nekoliko strana, šta je to za tebe”. Znanje stranog jezika ne podrazumeva umešnost u prevođenju, a prevodilac koji se profesionalno bavi svojim poslom ne može sebi da dozvoli otaljavanje i zbrzavanje prevoda, ma koliko da je plaćen za to (nažalost, kod nas je mahom reč o veoma malim honorarima).

Da se vratim na pitanje: inspiriše me velika književnost, naročito kada je otkrijem kod manje poznatih pisaca (kao što su Santjago Ronkaljolo ili Eduardo Lalo). Moj omiljeni pisac, moj životni književni saputnik je Karlos Fuentes i dok ga prevodim, s njim dišem. Trenutno završavam prevod njegovog velikog romana Godine s Laurom Dijas, a najviše sam uživala u njegovoj knjizi Dijana ili usamljena boginja lova, gde sam otkrila ogoljenog, intimnog, duboko emotivnog Fuentesa.

Inspirišu me i pisci koje prevodim usmeno. To je dragocen deo mog iskustva i velika privilegija koju sam imala: konsekutivno sam prevodila mnogim gostima ProseFesta, a bili su nam Soe Valdes, Giljermo Martines, Samanta Šveblin, Ronkaljolo, Luisa Valensuela. Sa svima njima sam i dalje kontaktu. Ipak, mislim da je vrhunac moje prevodilačke karijere bilo gostovanje Marija Vargasa Ljose u Novom Sadu, juna 2015. Ogromna energija je uložena u organizaciju tog događaja, kojem je prisustvovalo oko 1300 ljudi, i svi smo te večeri doživeli svojevrsnu katarzu, uključujući i nobelovca.

Što se drugog dela pitanja tiče – muke su sastavni deo života, pa i prevoda. Poslužiću se još jednom slikom sa svojih predavanja: svaki novi prevod je kao planina kojoj ne vidite vrh, a na koju treba da se popnete. Mnogo zavisi od toga kakvu opremu imate kod sebe, koliko imate iskustva i koliko ste uporni. Drugim rečima: niko se ne rađa kao prevodilac. To se postaje radom i samo radom. Dakako, ima talentovanih prevodilaca, ali i iza njihovih vrsnih prevoda stoji velik rad. Takođe, obim knjige ili dužina razgovora nije proporcionalna težini diskursa. Jedna od knjiga koje su me najviše namučile ima svega 90 stranica (Epizoda iz života putujućeg slikara Sesara Aire).

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih dosta. Veoma poštujem svoje kolege i smatram da naša mala zemlja ima mnogo odličnih prevodilaca. Mislim da je prevod Terra Nostre (K. Fuentes) koji je uradila Marica Josimčević jedan od najboljih u istoriji naše prevodne književnosti. Divim se prevodu Bestidne noćne ptice (Hose Donoso) Branka Anđića. Kada sam upoznala Baneta, prvo pitanje koje sam mu postavila bilo je kako je uspeo tako da prevede tu slojevitu knjigu, u vreme kada nije postojao internet. Odogovor koji sam dobila bio je veličanstven: Branko Anđić je potrošio ceo honorar (u doba Jugoslavije prevodilačka delatnost bila je mnogo cenjenija nego danas) na telefonske razgovore s Donosom, koji mu je lično rešavao nedoumice. Volim virtuozne prevode Aleksandre Mančić, smatram da je Vesna Stamenković rođeni prevodilac, baš kao i Ivana Đurić Paunović; roman Pantaleon i posetiteljke (Vargas Ljosa) Silvije Monros Stojaković odličan je primer uspelog prevoda duhovitog štiva, a to je prava retkost. Divim se dubokoumnim prevodima Zorana Paunovića, briljantnim dosetkama Kolje Mićevića, ogromnom jezičkom talentu Dragane Bajić, prevodilačkim podvizima kolega sa Filološkog fakulteta u Beogradu i, naposletku, najuspelijem prevodu sa srpskog na španski jezik u našoj istoriji: Hazarskom rečniku (M. Pavić) Dalibora Soldatića, koji slovi za kultni u Španiji, Meksiku, Peruu, Argentini…

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pre svega mora da ima veliku želju da se bavi tim poslom, kako bi stekao zanat i po mogućnosti ga vremenom podigao na nivo umetnosti. U proteklih pet godina sam mnogo radila s mladim prevodiocima i među njima ima dosta talentovanih i motivisanih mladih ljudi. Njihova prevodilačka karijera zavisiće isključivo od želje koju imaju, odnosno od istrajnosti koja ih vodi. Prilike ne padaju s neba, treba ih stvarati i boriti se za njih, a prevoditi nije nimalo lako, naprotiv. Potrebna je velika posvećenost, često i odricanje od drugih, možda zanimljivijih aktivnosti. Takođe je važno da ima ko da ih prati na tom putu, da im bude svojevrstan mentor. Ja sam imala tu sreću da mi je profesor na studijama bila Aleksandra Mančić. Kada smo bili na četvrtoj godini studija, ona nam je pružila priliku da objavimo prve prevode i otvorila nam vrata tog čarobnog sveta. Vođena tim primerom iz ličnog iskustva, nastojim da preporučim i motivišem svoje studente i mlađe kolege kad god se za to ukaže prilika. Evo, proteklih meseci sam s četvrtom godinom Romanistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu priredila tematski blok kratkih priča posvećen Mariju Benedetiju, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, i to će objaviti časopis POLJA. Ovakva vrsta aktivnosti je višestruko značajna: studentima pruža mogućnost da steknu neophodne bodove za predispitne obaveze, prvo prevodilačko iskustvo, bibliografsku referencu i stavku za CV, a publikaciji koja je spremna da pruži priliku mladim nadama donosi odličan materijal za objavljivanje.

Moram da spomenem još jedan od niza dobrih primera: nedavno je jedna mlada izdavačka kuća s dugogodišnjim uredničkim iskustvom angažovala više mladih prevodilaca sa španskog i napravila među njima audiciju: svi su preveli iste probne stranice teksta, koje je potom nekoliko nas anonimno recenziralo. Osoba s najvišom prosečnom ocenom je izabrana da prevede knjigu, a ostali su brižljivo zbrinuti u bazu podataka s idejom da im se pruži šansa prvom narednom prilikom. To je odličan model, koji bi mogli da primene i drugi izdavači.

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Pre dvadesetak godina sam imala na spisku Sabata, Vargasa Ljosu i Fuentesa. Sve tri želje sam ispunila. Među novim željama nisu pisci već dela, žanrovski sasvim različita: roman La noche de los alfileres Peruanca Santjaga Ronkaljola, priče Čileanke jugoslovenskog porekla Andree Jeftanović, prvi roman Roberta Bolanja (i A. Porte), eseji o književnosti španskog pisca Horhea Kariona i vrsnog argentinskog književnika Rikarda Pilje, fantastična književnost Davida Roasa i veliki broj pozorišnih komada hispanskih autora.

Inače, u poslednjih nekoliko godina mi je jednako velik izazov da pišem o prevođenju, nastojeći da prenesem svoja iskustva kroz nauku i da spojim teoriju i praksu.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada je reč o prevodiocima s iskustvom, problem uglavnom predstavljaju honorari nesrazmerni uloženom trudu i vremenu (prosečna cena jedne stranice književnog prevoda je 4 evra, a za knjigu od 300 strana potrebno je oko šest meseci rada, nekad i mnogo više); dešavaju nam se i nesporazumi s izdavačima, jer pojedini vlasnici izdavačkih kuća nemaju razumevanja prema prevodiocima, koliko god to apsurdno zvučalo. Kada su u pitanju mladi prevodioci, njima pre svega nedostaje šansa. Smatram da je zadatak nas koji smo u prevodilačkim vodama da formiramo naslednike i da im pomognemo na početku karijere. To je mnogo važnije od niza uspešnih prevoda.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Da bude aktivan, uporan i dosledan. Dobar književni prevodilac mora mnogo da čita, da razmišlja o tuđim prevodima i da dobro poznaje maternji jezik, jer se znanje stranog podrazumeva. Izuzetno su važni najrazličitiji priručnici, velika baza svakovrsnih podataka, kontakti sa stručnjacima iz svih mogućih sfera koje će moći da konsultuje za određene reči, izraze i oblasti. Svest o tome da ne postoji savršen prevod, niko ga nikada neće uraditi, a ni očekivati. Kada je reč o usmenom prevođenju, potrebno je vežbati koncentraciju i dikciju, temeljno se pripremiti za svaki zadatak, sticati umerenu samouverenost i ne plašiti se nelagodnih situacija, jer su i one dragoceno iskustvo. Dakle, hrabro i niz vodu!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

I te kako. Ali nisu svi lektori spremni na to, a ni svi prevodioci. Mislim da nije problem u odnosu dve srodne struke već u Pravopisu srpskog jezika, koji je pun manjkavosti kod odeljaka o stranim jezicima. Kada autori pravopisa budu imali sluha za naše vapaje i kada se pojavi neko novo izdanje na kojem će sarađivati stručnjaci za pojedinačne jezike, komunikacija između prevodilaca i lektora biće na obostrano zadovoljstvo.

O vrlo sablasnom usponu prvog književnog vampira

Sedamnaestog juna 1816. Džon Vilijam Polidori je u svom dnevniku zapisao „Svi su započeli pisanje strašnih priča osim mene“. Polidori je bio lekar lorda Bajrona i pratio je pesnika i hipohondra u Švajcarsku, gde je ovaj iznajmljivao Vilu Diodati, koja se nalazila na obali Ženevskog jezera. Tamo su im se pridružili i pesnik Persi Šeli, njegova ljubavnica Meri Godvin (kojom se oženio kasnije te iste godine) i njena polusestra Kler Klermont. Vreme u Švajcarskoj –  a i širom planete –  bilo je užasno. Godina 1816. je bila „godina bez leta“: strahovita erupcija vulkana na ostrvu Tambora u Indoneziji iz prethodne godine izbacila je pepeo iz vulkana u stratosferu, pepeo koji je tamo ostao godinama, prekrivajući sunce i drastično menjajući vremenske prilike. Tokom većeg dela njihovog boravka tamo, izleti nisu dolazili u obzir i zato je prethodne večeri, dok je gledao kako oluja tutnji po jezeru, Bajron predložio družini na okupu da svako napiše strašnu priču.

Sledećeg dana, Polidori je zapisao: „Počeo strašnu priču posle užine“. Meri Šeli se kasnije prisećala: „Siroti Polidori je došao na neku užasnu ideju o ženi sa glavom kostura, koja je na taj način kažnjena jer je virila kroz ključaonicu – a šta je videla – to sam zaboravila, nešto vrlo šokantno i loše, naravno, ali kada je dospela u goru situaciju od čuvenog Toma iz Koventrija, nije znao šta da radi sa njom i morao je  da je pošalje u grobnicu Kapuletovih, što joj je i jedino mesto“.  

Ova priča, ako je ikada i postojala, nije opstala, ali Polidorija je možda i omelo ono što se dogodilo kasnije te večeri. U ponoć, napisao je, dok je Meri Šeli dojila svoju četvoromesečnu bebu, družina je počela „stvarno da priča o strašnom. L[ord] B[ajron] je recitovao neke stihove iz Kolridžove poeme Kristabel o veštičjim grudima, kada je usledila tišina, i Šeli je iznenada počeo da vrišti, stavio je ruke na glavu i istrčao iz prostorije noseći sveću. Pljusnuo sam mu vodu u lice i dao sam mu etar. Gledao je u gđu Š[eli] i odjednom je pomislio na ženu za koju je čuo, koja umesto bradavica ima oči, što mu je obuzelo um i prepalo ga.“

Sledećeg dana je ponovo napisao „počeo sam strašnu priču“ – verovatno drugu priču, na koju je možda uticao fijasko sa Kristabel od prethodne večeri. Ta nova priča se pretvorila u njegov roman Ernestus Bertold, ili moderni Edip, koji je objavljen 1819, a koji je prošao nezapaženo. 

Bajron je odustao od svoje priče posle nekoliko strana, ali je ona ipak objavljena (bez njegove dozvole) 1819. godine pod nazivom „Fragment“. „Fragment“ se vraća turskoj vampirskoj figuri Đaura, opisujući misterioznog Ogastusa Darvela, koji je oboleo od neke čudnovate neustanovljene bolesti od koje vene. Darvel i neimenovani pripovedač putuju u Tursku sa namerom da posete grčke ruševine u Efesu i put ih vodi kroz napuštene predele grčkih, hrišćanskih i islamskih ruševina do zabačenog groblja. Darvel uznemirujuće mumla: „I ja sam ovde već bio“ i izjavljuje da će uskoro umreti. Zahteva od pripovedača da prikrije vest o njegovoj smrti, da baci svoj arapski prsten u određeni izvor u podne 9. dana u mesecu i da sledećeg dana čeka kod urušenog hrama. Roda, kojoj se zmija migolji u kljunu, posmatra Darvela dok smišlja ovaj plan i on traži da bude sahranjen na mestu na kome se ptica ugnezdila. Istog trenutka kada ona odleće on počinje da umire i crni i truli neprirodnom brzinom; pripovedač ga sahranjuje kao što mu je i rečeno i tu je kraj teksta. 

„Fragment“ je kratka vampirska priča. Metamorfoza mesa, groblje i abnormalno post mortem stanje ga dovode u vezu sa ranijom istorijom vampira iz 18. veka i Darvel bi se nesumnjivo uzdigao iz mrtvih. Ali Bajron takođe uvodi egzotične, a proračunate elemente, od kojih su najznačajniji čarolija sa prstenom i roda i zmija – prilično poznata kombinacija, samo ovde sugeriše uznemirujuću inverziju drevnog predanja po kome rode donose novorođenčad. Iako „Fragment“ teško da zauzima značajno mesto u Bajronovom kanonu, njegova atmosfera je pretočena u Polidorijevu priču. 

Polidori je studirao medicinu na Univerzitetu u Edinburgu i napisao je raspravu o mesečarenju i ozbiljno naučno interesovanje za vampire iz prethodnog veka mu je očigledno uticalo na profesionalno interesovanje. Senka vampirizma se nadvija nad njegovom prekinutom pričom „o ženi sa glavom kostura“, koja se, poput Julije, obrela u grobnici Kapuletovih – Julija se, naravno, podigla iz grobnice kao vampir i otkrila da se Romeo, misleći da je ona mrtva, ubio. Polidori je verovatno bio upoznat sa Saudijevim anotacijama u Talabi i Bajronovim anotacijama u Đauru (makar samo kroz Bajronova prisećanja) i zbog Kristabel se verovatno razgovaralo o zavodljivim moćima neživih. I tako je Polidori razgovarao o Bajronovoj nedovršenoj vampirskoj priči u vili sa groficom od Brusa, koja ga je podsticala da napiše svoju verziju. Rezultat – Polidorijeva treća priča koje se latio u vili – teško da će biti priča koja se lako zaboravlja. 

Polidori je otpočeo sa radom, ali onda se situacija brzo promenila. Pred kraj njihovog odmora, razjareni Bajron je dao otkaz svom svadljivom doktoru; Polidori je zatim iskoristio svoju priču da se osveti bivšem poslodavcu. Namerio se da razotkrije arogantnog mladog lorda kao okrutnog zavodnika – pošto je polusestra Meri Šeli, Kler Klermont, tada bila trudna sa Bajronovim detetom, a teško da je bila prva žrtva njegovog dijaboličnog šarma. Stoga je predstavio lorda Rutvena kao seksualnog delinkventa i predatora, koga snažno privlače vrlina i čednost. Kao inspiracija su mu poslužili antiheroji poput silovatelja Ričarda Lavlejsa iz epistolarnog romana Semjuela Ričardsona „Klarisa“ (iz 1747-48), zli monah Skedoni iz horor romana „Italijan“ (iz 1797) En Redklif, gnusni raspusnici iz skarednog romana „Julija“ (1797-1801) Markiza de Sada, kao što je džinovski kanibal Minski (koji ima nameštaj napravljen od ljudskih kostiju) i Kordeli, opsesivni nekrofil i izopačeni zločinac. Na njega je takođe uticao i skandalozni roman „Glenarvon“ (1816) Ledi Kerolajn Lemb. Bajron je napustio Lemb u sred njihove strastvene afere, pa mu se osvetila time što je nemilosrdnog antiheroja svog romana zasnovala na svom bivšem ljubavniku; ime lorda Glenarvona je Klarens de Rutven. 

Polidorijev portret nije konvencionalno erotski: Rutven ima „sivo mrtvo oko“, koje izgleda ne opaža narav ili ljudskost, usahnuo je i „mrtvačka boja“ njegovog lica nikada nije osvetljena živošću i maltene ignoriše žene kao inferiornu vrstu. Ipak, ima izražene crte lica i neodoljiv glas i njegova prividna ravnodušnost prema ženama nosi mazohističku draž. Takođe je imućan i izopačeno velikodušan – deli svoje bogatstvo na najdekadentnije moguće načine: finansirajući razvratnike u potrazi za porokom, vodeći ih u obeščašćenje ili na vešala. On je vuk samotnjak, on podriva moral. Onda mu beživotan pogled padne na žene, njegov ranjiv plen. 

Rutven umire u Grčkoj, nakon što su ga upucali pljačkaši. Već pre smrti je počeo da truli, ali ima dovoljno vremena da natera svog saputnika, gospodina Obrija, protagonistu, da se zakune da neće govoriti o njemu godinu i jedan dan. Telo mu je postavljeno na vrh planine, gde je izloženo prvim zracima meseca i potom – nestaje. Obri zatim forenzičkom dedukcijom otkriva da mora da je Rutven ubio njegovu ljubavnicu, Grkinju Jante, koja je pronađena sa krvavim vratom i grudima: „na vratu su bili tragovi zuba koji su joj probili venu“. Dok Obri pada u delirijum, Rutven se vraća iz mrtvih i zavodi Obrijevu nevinu mlađu sestru, koju takođe pronalaze kao žrtvu njegove žeđi za svežom krvlju. Kao u činu ironičnog saosećanja sa nesrećom koja je zadesila i njegovu ljubavnicu i sestru, Obri umire od krvarenja. Lord Rutven za to vreme beži, on je – što je i jasno iz naslova priče – „Vampir“.

Inspirisan gotičkom poezijom, Polidori, bukvalnim romantiziranjem vampira, od njega stvara očaravajuću spodobu žedne krvi seksualne prirode. Ali tu nije bio kraj. Polidorijeva priča je isporučena grofici od Brusa i dve i po godine nije bilo reči o njoj. Onda je, 1. aprila 1819. objavljena u časopisu New Monthly Magazine kao „Priča Lorda Bajrona“. Poslata je izdavaču Henriju Kolbernu sa porukom da su određene priče napisali Bajron, Polidori i Meri Šeli, i Kolbern je zaključio da je ova priča Bajronova i, da bi zaradio na njegovoj ozloglašenosti, objavio ju je kao njegovu priču. 

Polidori je bio besan: Bajron je, izgleda, ukrao njegovu priču. Odmah je pisao Kolbernu, insistirajući da je „nije napisao Lord Bajron, već u potpunosti ja, na zahtev jedne dame“. Polidori je priznao da su određeni događaji preuzeti iz Bajronovog „Fragmenta“ – „Lord je rekao da namerava da napiše strašnu priču o dva prijatelja koji su odlazili iz Engleske, i jednog koji umire u Grčkoj, pa ga jedan od njih, po povratku, pronalazi živog, kako vodi ljubav sa njegovom sestrom“ – samo što, naravno, u Bajronovom „Fragmentu“ nikada nije došlo do toga da se mrtvak budi i zavodi sestru. Polidori je, prema tome, tražio ispravku, kompenzaciju, da se autorstvo pripiše pravom autoru i insistirao je na zaustavljanje daljeg objavljivanja. I sam je napisao izjavu u kojoj je opovrgao tvrdnje vezane za priču. Bez obzira na to, „Vampir“ se i dalje pripisivao Bajronu sve do kraja veka – i širom kontinenta je slavljen kao još jedan dokaz njegovog samovoljnog genija. 

Ne samo da je „Vampir“ pripisan Bajronu; takođe je u časopisu New Monthly Magazine, kao i novim izdanjima, praćen predgovorom o Bajronu i vili Diodati (uključujući i epizodu o uticaju Kristabel na Persija Šelija), sa sve pričom o vampirizmu. Ovaj opis vampira ih smešta na Arapsko poluostrvo i u Grčku (prema Saudiju i Bajronu), kao i Mađarsku, Poljsku, Austriju i Lorenu (prema Osenfelderu i Birgeru). U njemu su detalji o leševima naduvenim od krvi, preuzeti iz starijih medicinskih izveštaja i priča o Polu, objavljena u Britaniji u novinama The Craftsman 1732. godine. Seksualni sadržaj priča je naglašen – dižu se iz grobova da se „hrane krvlju mladih i prelepih“ i uputstva o ubijanju vampira su navedena: probadanje kocem, odsecanje glave i kremiranje. Ovo samoproklamovano „monstruozno razmetanje“ se završava dugim citatom iz Đaura i referencama na Talabu, „iskrenog Turnfora“ i Kalmea – ponovo. Mora se reći da će se detalji sažeto predstavljeni u tekstu koji se tiču „ovog posve stravičnog sujeverja“ dokazati barem uticajnim koliko i Polidorijeva priča.

Polidori je prikazivanjem vampira kao izopačenog i amoralnog engleskog aristokrate izazvao kulturnu senzaciju. Umesto na evropskim granicama, vampir je na razvratnim marginama društva, Bajronovski antiheroj. Iako se Polidori trudio da ne naglasi preterano medicinske aspekte vampirizma, njegov vampir je ipak ponovo probudio interesovanje za naučni fenomen vampirizma iz nove perspektive. Godine 1819, Imperial Magazine je objavio priču u kojoj je bila rasprava o Polidorijevom „Vampiru“, kopija njegovog pisma i izveštaj o vampirizmu iz časopisa New Monthly, u kome se razmatralo da li su vampiri fiktivni ili ne. Anonimni autor smatra da je glavna ideja vezana za literarnog vampira ta da je on natprirodno i fiktivno biće, ali kroz jezik se provlači nit tajanstvene sumnje:

„Vampir je predstavljen kao puko izmaštano biće, kome su pripisane fiktivne moći, slične onima koje pripisujemo silfovima, vilama, vilenjacima i genijima… Pod njegovom impozantnom pojavom, um čitaoca je nesvesno prenesen u začarani predeo. Kada stignemo do završetka priče, probuđeni iz tog poetskog delirijuma, razum ponovo dobija prevlast nad maštom, ali nažalost, umesto da pratimo to postojano svetlo, neophodno za svu pravilnu razaznatljivost, odjednom upadamo u suprotnu zamku i prenagljeno zaključujemo da Vampir nema nikakvo postojanje, osim u snovima pesnika i mitološkim romansama.“

Pisac je svestan da je književnost za čitaoce vakcina protiv vampira, ali shvata da su oni i uprkos tome na neki način prisutni, u stanju nebića koje za sobom ostavlja trag stvarnosti. Više su od pukih fiktivnih stvorenja.

***

Izvorni tekst: https://lithub.com/on-the-very-scary-rise-of-the-first-literary-vampire/ 
Autor teksta: Nik Grum

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografija preuzete sa sajta https://lithub.com/ 

(prim.prev) Tina Samardžić: Prevodilac mora da stiče nepredvidiva znanja

Prevođenje se mahom smatra usamljeničkim poslom. Nikad kao prethodnih meseci nisam uvidela koliko je takvo shvatanje pogrešno. Kada god prilike dozvoljavaju, izvesti prevodilački poduhvat u paru (nekad i u grupi čak) može da bude osnažujuće, okrepljujuće i motivišuće. Mada, znaju to već odlično usmeni prevodioci. Tina Samardžić, vlasnica prevodilačke agencije Spotter, iskoristila je priliku da kroz ovaj intervju govori o svom višegodišnjem iskustvu na ovom polju. Ono što ovaj leksikon odvaja od drugih jeste to što je Tina započela popunjavanje upitnika u predkarantinskom i dovršila ga u postkarantinskom periodu, što ju je podstaklo da promišlja o svojoj profesiji na drugačiji način i vidi je iz drugog ugla.

Kao neko kome je zajednica u prevodilaštvu od izuzetnog značaja, važno mi je da napomenem da je Tina učestvovala i u osnivanju Clubble-a, kluba usmerenog prema usavršavanju i umrežavanju prevodilaca. Iako su bili primorani da pauziraju svoj rad usled pandemije, polako se vraćaju u igru i spremaju nove radionice i susrete, često ciljajući baš mlade prevodioce, u povoju, kojima ovakva pomoć može da bude presudna.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa srpskog na engleski i vice versa.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Volela bih da na ovo pitanje imam jedan odgovor, tipa – samo pisanim ili samo usmenim… Nažalost tržište je takvo da se do sada, a evo već 15 godina koliko se aktivno bavim prevođenjem, nisam usudila da se opredelim samo za jedan vid. Tome je doprinela i činjenica da sam pre 10 godina otvorila svoju prevodilačku agenciju, pa je i taj ”menadžerski” aspekt donekle nametnuo potrebu da u svakoj čorbi budem mirođija… Ali, ako bih morala da se odlučim za vrstu prevođenja koju najviše volim, onda bi to svakako bilo usmeno – simultano prevođenje.

Ja lično rađe radim simultano. Ali to dosta zavisi i za koga radim. Ima klijenata sa kojima ću rado sesti za sto i sa uživanjem uraditi konsekutivu. Kada radim simultano, manje marim za one iza stakla 😉

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raznolikost definitivno. Raznolikost u pogledu tema kojima ću se baviti, ljudi koje ću upoznati.

Poteškoća? Samo teški klijenti.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih više zapravo… Uprkos sujeti koja vlada našom profesijom, uvek sam se trudila da u kabini budem sa boljima i iskusnijima od sebe. To mi je zapravo bio i princip po kom sam sebi birala para u kabini, kada sam za to bila u prilici. Tako sam imala prilke da u kabini budem sa Jelenom Jokanović, Divnom Pekić, Radmilom Vujović, Tamarom Radenoković, Norom Gaši, Bogdanom Petrovićem…i brojnim drugima, od kojih sam zaista imala i šta da čujem i šta da naučim. Zaista sam na tome zahvalna.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Lično mislim samo dva – posvećenost i fleksibilnost.

Najveći prevodilački izazov do sada?

FIFA definitivno. Fudbal me nikada nije zanimao, a za tri meseca sam morala da naučim sve o fudbalu. Zahvaljujući vernim fudbalskim fanovima u mojoj bližoj, a i daljoj porodici, uspela sam da za vrlo kratko vreme postanem „fudbalski stručnjak“. Šalu na stranu, FIFA je za mene zaista dokaz da u životu nikad ne znaš čemu ćeš morati da se prilagodiš i koje ćeš veštine morati da stekneš.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Jao CAT alati! Dugo sam vremena zaobilazila CAT alate u širokom luku. Sve dok mi moja draga koleginica Ana Marjanović-Mihailović nije otkrila lakoću rukovanja istim, kao i prednosti koje Memsource daje. Sada se služim Memsource alatom, doduše samo za određene klijente, jer da biste mogli da iskoristite sve prednosti jednog CAT alata, morate izdvojiti i vreme da ga i pripremite, odnosno, napunite prevodilačkom memorijom… a vremena uvek manjka.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Prevodilački problemi su brojni i vrlo slični problemima sa kojima se susreću i druge profesije… finansije, ugovaranje… ali mišljenja sam da je samo jedan problem karakterističan samo za prevodioce – RECOGNITION iliti PREPOZNAVANJE. Često prevodioci ostaju u senci svojih ekrana, kabina, leđa visokih funkcionera… i nije im data prilika da se čuju. Znam da ovo sada zvuči kao paradoks, jer mi smo zapravo ti “messengers”, prenosioci poruka, koji ostaju zaboravljeni kada stvari idu glatko i bez problema. S druge strane, čim zaškripi, svi se sete “to kill the messenger”…

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kad god da pomisle da su dobri, da se sete koliko ne znaju. Zaista, ovo je posao koji svaki put iznedri nešto novo, za šta nismo bili spremni ili što nismo očekivali.

Šta vam je prevođenje donelo?

Moram da ti priznam jednu stvar kod ovog pitanja – na ovo pitanje odgovaram skoro mesec dana kasnije u odnosu na prethodna pitanja – tačnije, odgovaram nakon završetka karantina. To napominjem jer su mi se stavovi tokom karantina i pauze koja je usledila u usmenom prevođenju, zaista promenili – nedostaje  mi usmeno prevođenje, baš. A znam i zašto – prevođenje (a usmeno posebno) u meni pokrene jedan mehanizam i emocija i veština koji me čini i otpornijom i fokusiranijom, svestranijom, fleksibilnijom, a i preduzimljivijom. I sada, kad usmenog prevoda takoreći nema i preti opasnost da će se preseliti na digitalne tehnologije, pitam se koliko će se usmeno prevođenje promeniti, a i ja sa njim….