Čimamanda Ngozi Adiči: Danas smo u obavezi da zauzmemo stav

Čimamanda Ngozi Adiči (Nigerija, 1977) napisala je svoje prve priče sa sedam godina. U dvadeset i šestoj je objavila prvi roman Purpurni hibiskus, koji se, kao i njen drugi roman Pola žutog sunca, zasniva na životu u rodnoj Nigeriji. Za oba romana, dobila je više međunarodnih nagrada i priznanja, iako je najprestižniju, National Book Critics Circle Award dobila 2013. godine za roman Amerikana.

Amerikana u prevodu na srpski; izdavač Laguna

Školovanje je započela u Nigeriji. Otac joj je bio profesor, a majka sekretarica. U devetnaestoj godini se uputila u Ameriku kako bi nastavila studije na Univerzitetu u Filadelfiji i to iskustvo između dva grada opisala je u Amerikani. Život joj je i dalje tako podeljen: neko vreme provodi u Lagosu, ostalo u Kolumbiji (Merilend). Treći roman joj je bio prekretnica u stvaralaštvu. U tom romanu je odvažno srušila granice među polovima, rasama, govorila je o rasizmu i migraciji u Ameriku, o problemima identiteta u kontekstu otuđenja.

Slavu nije stekla samo zahvaljujući svojim romanima, već i nakon dva uspešna TED govora. Prvi je nazvala Opasnost pojedinačne priče (2009) koji ima milione pregleda i upozorava na stereotipe. Kada je stigla u Ameriku, cimerka ju je pitala gde je naučila tako dobro engleski. Nakon što joj je objasnila da je to službeni jezik u Nigeriji, razočarala se kada je čula da Čimamanda obožava Maraju Keri i da je, suprotno njenom uverenju, koristila šporet. Ipak, nakon nekoliko meseci, shvatila je da je to jedina priča koju su Amerikanci čuli o Africi: njen kontinent je bio pun veličanstvenih pejzaža i divnih životinja, gradova u kojima se večno ratuje, ljudi koji su gladni, siromašni i oboleli od side. Njihova priča o Africi je bila puna stereotipa. I nije da ti stereotipi nisu istiniti. Samo su nepotpuni.

Godine 2012. nastupila je sa govorom Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje, koji je bio uspešniji od prethodnog. Izlaganje o feminizmu i seksualnoj diskriminaciji privukao je pažnju Bijonse, nakon čega je pevačica deo teksta iskoristila za jednu od svojih pesama sa albuma Lemonade. Čak je i Dior izbacio majice sa aktivističkom parolom iz tog govora. Pretočen u knjigu, govor je bio uspešan u nekoliko zemalja. Nedavno je objavila nastavak: Draga Ijeavele ili Feministički manifest u 15 stavki (Ijeawele znači siguran put), knjigu u obliku pisma namenjenu prijateljici koja ju je pitala kako da svojoj ćerki približi feminizam.

Nalazimo se sa Čimamandom u malom kafiću. Dolazi pomalo umorna i zamišljena. Pred pitanjima rasno zasnovanog nasilja u Šarlotsvilu i terorističkih napada prošlog leta u Kataloniji, Adiči razmišlja o svakoj rečenici. Njena zabrinutost za trenutnu situaciju je očita. Kada se pomene feminizam i pisanje, njene velike strasti, lice joj se sve više obasjava i ton glasa joj postaje veseliji i živahniji. Njene oči sijaju kada se u kafiću pojave njen muž i dvogodišnja ćerka. Sa druge strane kafića, jedna žena koja ju je posmatrala stidljivo se približava i pita da li je ona Čimamanda. „Samo sam želela da vam se zahvalim za sve što ste napisali”, kaže joj ona.

Živimo u nasilnim vremenima: teroristički napadi, suočavanje sa rasnim pitanjima…

Veoma sam zabrinuta zbog načina na koji se danas oblikuje diskurs. Nije kao u šezdesetim. Sve ovo ima veze sa načinom na koji je predsednik Tramp opravdao nešto što nikada nije smelo da naiđe na odobravanje [činjenica da se nije dovoljno usprotivio diskursu superiornosti bele rase niti  je kritikovao rasno zasnovano nasilje kao i sukob između rasista i antirasista u Šarlotsvilu, Virdžiniji], tako da sada imate vrlo razumne ljude koji diskutuju o tome kako su obe strane jednako loše. Mislim da nedostatak poznavanja istorije ima udela u tome.

Mislite da je moguće intervenisati sa pozicije spisateljice?

Vidim sebe na dva načina: kao umetnicu i kao građanku. Ta dva lica nisu nužno ujedinjena. Moj građanski život je veoma angažovan, pratim vesti i užasno me nervira ono što vidim; padne mi na pamet i da napišem svoje mišljenje o tome, ali onda suzbijem tu potrebu.

Zašto?

Ja postojim u ovom svetu kroz pričanje priča. To me čini najsrećnijom. Zanima me da intervenišem; čitala sam dosta o Šarlotsvilu i to me podstakne da napišem dugačak esej, ali u isto vreme nastojim da sačuvam energiju za svoje pisanje.

Kako uspevate da izolujete tu energiju od neprijatnosti koju vam izaziva ono što se dešava oko vas?

Teško je. Neizbežno je da se osećate uznemireno i ogorčeno zbog svega lošeg što se dešava. Ako niste uznemireni ili ogorčeni, nešto nije u redu sa vama. Ponekad pomislim: šta nije u redu sa ljudima koji žele da izazovu štetu? Da li je toliko teško da žive i da puste druge da žive? Urediti sebi život i pustiti druge da žive. Može da zvuči previše jednostavno, budući da znamo da su ljudi kompleksna bića i tome slično, ali zaista nije toliko komplikovano.

Da li je moguće razumeti taj govor mržnje?

Ne.

Da li bi trebalo da probamo?

Ne. Problematično je poistovetiti dve stvari koje nisu jednake. Amerika je divna na više nivoa. Privlači me optimizam ove zemlje, ali istovremeno može biti naivan. Da imaju istoriju kakvu ima Evropa, to bi bilo nešto drugo. Čak i tokom izbora bilo je govora o tome da nema mnogo razlike između Hilari Klinton i Donalda Trampa, naročito su to podvlačili levičari. Strašno je izjednačavati ih na ovakav način, ali mislim da je Tramp imao mnogo povlastica.

Šta se može učiniti povodom toga?

Ovo je vreme kada je nužno zauzeti stav. Ne možete bez toga.

Da li ste se uvek izjašnjavali kao feministkinja?

To što si feministkinja čini te svesnijom tih malih stvari, kao što je to da postoje ljudi koji ne misle da su žene ljudska bića. Kada me pitaju kako sam postala feministkinja, kažem da nisam postala, već sam oduvek to bila. Od detinjstva. A ne zato što sam pročitala neku knjigu.

Niste čitali nijednu klasičnu autorku?

Čitala sam neke od njih, ali suština feminizma je univerzalna i u isto vreme veoma specifična. Mnoge od tih knjiga govore o iskustvima sa kojima se ne mogu identifikovati. Sećam se da su mi još kao devojčici rekli da ne mogu da učestvujem u nekim obredima tipičnim za našu kulturu jer sam žensko. Sećam se da sam mislila kako to nema smisla i tako je počelo moje feminističko razmišljanje. Odrasla sam okružena hrabrim ženama i primetila sam da mi uvek delamo. Videla sam i neke jake žene koje se u prisustvu muškaraca menjaju. Uvek sam bila svesna toga i očigledno je da je jedan deo mene zainteresovan za ženske priče.

A muške?

Iako su devojčice i žene bile sistematski ugnjetavane, delimo svet sa muškarcima. Pomislite na silovanja, recimo. Bilo je mnogo protesta u Južnoj Africi i na univerzitetima u Americi, ali i muškarci moraju biti deo njih. Za mene je feminizam učenje, neprekidno putovanje, razmišljanje o tome kako smo postali društvena bića i koje je moje mesto u svetu. Takođe je važno da radimo sa muškarcima, da ih podučavamo. Za njih je muškost strašna, nasilna. Uvek kažem svojim prijateljima da nikad nisam dobila taj izveštaj u kojem me obaveštavaju da sam inferiorno biće.

Da li više volite da istaknete vrednost iskustva?

Ja pripovedam priče. Zanima me tekstura života, ne teorija, jer teorija čini ljude površnim. Zbog toga ne čitam teoriju, već priče o ljudima. Sve dok se Kejtlin Džener nije autovala, nisam ništa znala o transseksualnosti. I onda, šta sam uradila? Nisam čitala teoriju o trans ljudima, već priče o takvim iskustvima. Ne koristim žargon teorije, ne upotrebljavam reči kao što je heteronormativno. Ne govorim tako.

Ne volite da se izražavate akademski?

Ne, ne volim. Ponekad ljudima smeta to što ne koristiš jezik koji bi trebalo. Ako počneš da gledaš svet teorijski, bićeš primoran da ignorišeš sve ljude koji se ne uklapaju u to.

 

Purpurni hibiskus, u prevosu na srpski; izdavač Laguna

 

Više volite priče.

Tako je. Kada sam počela da studiram, htela sam da učim o prekolonijalnoj istoriji Afrike. Otišla sam na Jejl, koji je navodno imao najbolji program za tu oblast. Ali, shvatila sam da smo proveli previše vremena primenjujući teoriju, a ja sam samo htela da znam šta se tu zapravo dogodilo.

Teorija može funkcionisati kao okvir koji isključuje određene stvari iz našeg vidokruga, ali u isto vreme može da nam pomogne da objasnimo i razumemo određene aspekte istorije.

Naravno, ne želim da isključim teoriju jer mislim da nam pomaže da vidimo, ali ne i da potpuno sagledamo.

Teorija bi onda bila poput prozora: da bi se više toga videlo, prozor mora da se promeni.

Mislim da je to sjajna metafora.

I živimo u svetu punom priča.

One daju oblik našem postojanju. Književnost su priče. One su ono što jesmo. Mislim da ljudi koji odobravaju i uređuju zakone treba da idu na časove pripovedanja. Moraju da nauče kako ljudi govore i stvaraju priče i tako će videti kako će njihova politika uticati na te ljude. To je praktičan način da uvidite kako priče utiču na živote ljudi.

Kada se govori o feminizmu, često se naglašava važnost pričanja o ženskoj seksualnosti.

Mislim da često kod levice nailazimo na moralizatorske i puritanske poglede, dok sami levičari neće priznati koliko nazadni umeju da budu. Ako neka žena pokaže delove svog tela, grudi na primer, kaže se da ne može biti feministkinja jer privlači muške poglede. I pitam se: Stvarno!? Ali ja volim svoje grudi! Uvek mi je bilo neshvatljivo da se ženska seksualnost smatra nečim nenormalnim. Mislim na ono što se u ovoj zemlji naziva slut shaming (osuđivanje žene zbog njenog seksualnog ponašanja i pripisivanje etikete kurve ili rospije) i odnosi se samo na žene, jer se ženska seksualnost smatra neprikladnom. Zašto to ne radimo muškarcima? Ne bi uspelo. Ista je situacija čak i u društvima koja sebe smatraju progresivnim. Ne traže od vas da se pokrijete, ali vam na druge načine skreću pažnju na to da vaše telo nije vaše. Konačno, šta smo mi? Mi smo tela.
A u slučaju žena, tu je i pritisak da budu tela za reprodukciju. U slučaju abortusa, mnogi ljudi se protive jer im je žao beba, ali šta je sa ženama? I mi smo živa bića! Ako smo mi te koje zatrudne, imamo pravo da odlučujemo o svojoj trudnoći! Nije humano da nam uskrate to pravo. Mi smo potpuna i složena ljudska bića koja, pored toga, imaju biološku opremu za reprodukciju.

Bez potrebe da budemo ponosne na to.

Zanima me ta mešavina ponosa i krivice. U Nigeriji ne postoje reči koje bi označavale žene koje ne žele da imaju decu. Ranije nisam razmišljala o tome da ih imam, iako obožavam decu. Bila sam zabrinuta zbog toga kako će moja karijera uticati na decu i budući da sam opsesivna osoba, znala sam da ću, ako odlučim da ih imam, morati da budem najbolja majka. Nisam znala da li mogu da se ostvarim kao majka, a osim toga, posao mi je veoma važan. A onda se to desilo. Sada ne mogu da zamislim život bez svoje ćerke.

Kako kombinujete svoj posao i vreme sa majčinstvom?

Veoma teško. Kada sam zatrudnela, razgovarala sam sa mnogim ženama kako bi sa mnom podelile svoje iskustvo i mudrost. Odgovori su bili različiti. Tvoj život se zauvek menja. Odgovornost je prevelika.

Život koji zavisi od tebe.

Dok ne prestanu da pričaju sa tobom kad napune osamnaest (smeh). Moj život nije isti kao pre nje. Ranije sam bila isključivo posvećena svom poslu. Jeste čudno, ali to je kao da vam nedostaje nešto što ste dobrovoljno ostavili.

Živite između Nigerije i Amerike. Da li se osećate kao imigrantkinja?

Ne, osećam se kao nigerijska spisateljica koja živi u Americi  i mislim da je važno da se tako kaže jer to podrazumeva drugačiji stav. Provodim duže periode u svakoj od zemalja i mogu da kažem da vodim i drugačije živote. Teško mi je da pišem u Nigeriji jer se tamo drugačije živi. S druge strane, u Americi je mirnije i bolje za pisanje.

Kako biste opisali žene iz svojih romana?

Moji likovi me obično iznenađuju, ne planiram ih previše. Mnoge autorke se žale na to da njihove junakinje moraju da budu simpatične čitaocima i kritičarima. Kada je u pitanju junak, kritike ne idu u tom pravcu, više se usmeravaju prema tome da li je lik kompletan; sa ženama se pre svodi na to da li su simpatične. Ne mislim da žene treba da delaju tako da bi bile dopadljive. Ne zanimaju me jednostavni likovi, već oni koji su sposobni za sve. I to radim namerno.

Vaš proces pisanja funkcioniše bez prethodnih planova ?

Jednom sam htela da napravim plan, ali mi nije pošlo za rukom. Dosadilo me je i nisam mogla da ga završim. Počinjem sa vrlo nejasnom idejom, i ponekad razmišljam o tome kuda će priča ići, ali na kraju ne završi u tom smeru. Oduvek sam tako pisala.

U razgovoru sa Zejdi Smit u Njujorku, spomenuli ste da je Amerikana bio roman koji ste stvarno želeli da napišete. Da li se mnogo razlikuje od ostalih?

Osećam da sam sa prethodnim knjigama ispunila dužnost prema svojoj zemlji i svojoj porodici. Mislim na Pola žutog sunca, knjigu za koju se očekivalo da je napišem. Kao da je sama priča zahtevala to od mene. Znam da može da zvuči čudno, ali imala sam taj osećaj jer sam nosila porodični teret i bila sam veoma opsednuta. Želela sam da ispoštujem svog dedu i da vidim kako je Nigerijski građanski rat podelio moje roditelje i imao uticaj na mene. Odgovornost je velika. Radnja knjiga je teška, ne samo zato što je rat u Bijafri teška tema, već i veoma lična.

I u tom pogledu, Amerikana je prilično drugačija.

Da, zato što sam se mnogo smejala i pomislila: Znaš šta? Nek ide sve dovraga! I uslovi su bili drugačiji: dobila sam novčanu nagradu za Pola žutog sunca, tako da sam imala novca za hranu. Pomislila sam: sada imam za hranu, imam kuću, dosta mi je cipela (zaista!), tako da sam mogla sebi da priuštim taj luksuz da pišem o čemu ja želim. Htela sam da promenim izvesna ubeđenja. Dozvolila sam sebi da preispitam određene ideje o književnosti, o tome kako pisati o društvenim temama, o rasi u Americi.

 

Pola žutog sunca, u prevodu na srpski; izdavač Laguna

 

U ovom romanu vaše pisanje se udaljava od svečanog tona.

Da, jer mi je osobenost čovečanstva čudesna. I taj stil mi je jednostavan, što deluje lako, ali ne može uvek da se postigne. Kao autorki, u toku čitanja mi izgleda da je mnogo lakše napisati nešto što deluje teško, nego nešto što se čini čisto i jasno. Mnogo radim na korekturi, maltene opsesivno. Nikada ne mislim da je knjiga završena. Nikada.

Pomenuli ste izvesne čarobne trenutke koje ste doživeli tokom pisanja. Kako biste ih opisali?

Kao da ste iznenada transportovani i shvatite da je prošlo nekoliko sati tek kad se vratite. I srećna sam. Pisanje vam daje tako izvrsnu i retku radost. Zbog toga želim da pišem do kraja života. To je veoma dragocen dar. Da ga nemam, ne bih želela da pišem. Možda zbog toga kad počnem da pišem imam neke ideje, ali tokom samog čina pisanja odvija se ta magija i onda likovi počnu da rade nešto što ne želim da rade. Ne planiram to, samo bude tako.

U jednom intervjuu ste izjavili da je pisanje vaša prva ljubav. Kako se nastavila i menjala ta veza tokom vremena?

Da, menjala se. Kada sam počela da pišem, želela sam da to bude čitano i bila sam veoma srećna kada je objavljena moja prva knjiga. Ali uspeh znači da više ne možeš da upravljaš dobrim delom svog vremena, osim ako ne učiniš svesni napor da to postigneš. Na primer, u ovom trenutku bi trebalo da budem za radnim stolom i da se borim sa jednom rečenicom.

A ne da odgovarate na ova pitanja.

Kažem to da biste se vi osećali loše (smeh). Ali ne samo to.

Mislite na rastuća očekivanja nakon objavljivanja nove knjige?

Dok pišem, ne razmišljam o tome, ali kada knjiga bude objavljena, bude tako. Ne volim da čitam vesti ili kritike. Niti gledam Amazon. Objavljivanje mog prvog romana me je naučilo tome. Čistota moje vizije mi je važna. Iako mislim da imam veoma snažnu volju, kada čitaš o stvarima koje ti deluju pogrešno, želiš da izađeš da braniš svoju knjigu, a bolje je ne raditi to. S druge strane, ako to dozvoliš, ta tumačenja mogu da oblikuju pisanje tvoje sledeće knjige, a ne želim to. Hoću da budem slobodna kako bih vladala vlastitim greškama. Ne želim da nasednem na to. Želim da moja umetnička vizija bude samo moja. Zato izbegavam da čitam ono što ljudi misle da je pogrešno.

Mudro je zaštititi sebe.

Da, to mora da se uradi. U slučaju esejistike prihvatam mišljenje, ali ne i kada je reč o mojim romanima. Pisanje je i dalje moja prva ljubav. Strast je i dalje tu.

Budući da ste javna ličnost, da li je moguće zaštititi se?

Polaskana sam kada mi ljudi kažu da im je nešto što su čuli od mene inspirativno, ali ne želim da me vide kao uzor koji će slediti. Osim toga, ako odlučite da javno govorite o temama kao što je feminizam, morate biti spremni na izvesnu netrpeljivost. U nekom smislu, ovaj animozitet dokazuje da živimo u mizoginom svetu. Ta neprijateljska nastrojenost je deo posla.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/elpais/2017/10/01/eps/1506809126_150680.html
Autorka teksta: Klaudija Salasar
Naslovna fotografija: Lakin Ogunbanvo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Igraj limbo! Kako je plesna revolucija doputovala u Britaniju

Kada je Empajer Vindraš pristigao u Tilberi 1948. godine, trinidadski pevač lord Kičener našao se među 492 putnika sa Kariba koji su doputovali u Britaniju da otpočnu novi život. Novinari okupljeni na pristaništu Eseksa zamolili su nonšalantnog Kiča da zapeva pred njima, a on je odgovorio bez skoro promašenog ritma novokomponovanom kalipso pesmom „London je mesto za mene” (London is the Place for Me).

Kičovi optimistični tekstovi pesama otelovili su nade nekih 170 000 karipskih stanovnika, koji su ga pratili i tokom naredne dekade. Na ovaj čin su ih naveli Zakon o britanskoj nacionalnosti iz 1948. u kome im je odobreno da se usele, kao i velika reklamna kampanja tokom koje je Britanija obećavala veoma dobra radna mesta i plate svima koji bi došli u državu i pomogli da se ona ponovo izgradi nakon svega što je pretrpela i izgubila tokom rata.

„Imali su dobar dom na Jamajci”, izjavila je Šeron Votson, predsednica Plesnog pozorišta u Feniksu, koje je spremilo novi komad radi proslavljanja sedamdesete godišnjice tog prvog talasa imigracije. „Ali osetili su vapaj u pomoć rodne zemlje. Bili su deo generacije koja je toliko poštovala Englesku, da su verovali da je njihova dužnost da odgovore na ovaj poziv.”

 

Grupa The Irwin Clement Caribbean, London 1963.

„Vindraš: Pokret naroda” delom se bazira na putovanju Votsonovih roditelja iz Jamajke u Lids pedesetih godina dvadesetog veka naglašavajući lojalnost koja ih je motivisala da se otisnu na takav čin. Votsonovoj je upečatljivo i užasavajuće to što su njeni roditelji, nakon što su se uputili u Ujedinjeno kraljevstvo sa toliko velike nade, dočekani sa toliko surovosti.

Rasizam u Britaniji je bio surov sredinom dvadesetog veka, ističe Votsonova. „Moja majka je neprestano plakala kada mi je govorila o tome: Kada su nam uputili poziv, mi smo odgovorili. Ali su nas dočekala sva ta upozorenja poput: Zabranjeni psi. Zabranjeni crnci. Zabranjeni Irci. To je zaista bolelo.’” Životni standard je bio podjednako užasavajući. „Moji roditelji su mislili da će biti komotni sa novcem. Međutim, plate su bile toliko niske da su cele porodice živele u samo jednoj prostoriji. ”

Što je možda najgore od svega, njeni roditelji su došli u Ujedinjeno kraljevstvo bez dece. Proći će devet godina do trenutka u kome će moći da priušte da svi doputuju. I tako je Votsonova, koja se rodila u Lidsu, upoznala najmlađeg brata tek kada je imala 14 godina. Uprkos tmurnosti početnih nedaća njenih roditelja, Votsonova je odlučila da se takođe fokusira na to da su njeni roditelji, kao i mnogi drugi, uspeli da žive uspešno, kao i da istakne ključne načine na koje je Vindraš generacija oblikovala kulturu svog novog doma.

Prilikom istraživanja ove teme sa kompozitorom Gerijem Krozbijem, Votsonovu je fascinirao uticaj koji su karipski ples i muzika imali na Britaniju. Kalipso je sa melodičnim sinkopama i duhovitim nagoveštajima osvojio entuzijastičnu publiku. Tokom 1957. godine snimak pesme The Banana Boat Song (Day-O) Harija Belafontea zauzeo je treće mesto na muzičkoj listi u Ujedinjenom kraljevstvu. Međutim, karipske forme koje su rano doputovale takođe su donele i gospel, kao i sopstveno tumačenje kantri i vestern muzike. „Svi su to na Jamajci slušali preko piratskog američkog radija”, kaže Votsonova.

 

Mlađi imigranti su doneli opuštenije, više politizovane muzičke forme poput ska, rokstedi i rege muzike. Kako su se one mešale sa ustaljenim lingua franca formama džeza i ritma i bluza, došlo je do pojave novih hibridnih formi: severnjačkog soula, lovers rock muzike (vrsta regea), two tone muzike (žanr britanske muzike koji predstavlja mešavinu tradicionalne ska forme i elemenata pank roka) i daba. Muzika koja prati poslednju scenu Votsonovog dela priča sopstvenu priču: „Tu se može locirati ponešto od Džima Rivsa, Luize Mark, Džoselin Braun, kao i jedna dab step numera i pesma Amazing Grace.”

Muziku je pratio i ples: na primer skanking, ples inspirisan ska muzikom, čiji su brzi pokreti stopalima i udarci rukama postali popularni među pripadnicima mods subkulture tokom šezdesetih godina XX veka. Gradska dvorana u Lambetu je 1955. doprinela ideji rasne integracije organizovanjem manifestacije„ Ples u baru bez obzira na boju kože” (No colour bar dance), tokom koje su lokalni belački plesači podstaknuti da isprobaju mambo ples, dok su njihove komšije crnci eksperimentisali sa fokstrot plesom.
Međutim, Votsonovu ne interesuje toliko migracija određenih koraka iz izvorne sredine u Britaniju, već opštiji uticaj koji su karipske zajednice imale na plesne navike britanske nacije. Visoke cene, kao i činjenica da bi se plesanje u belačkim klubovima i plesnim dvoranama moglo biti čudno unutar te kulture, značile su da su često birali da održe žurke u sopstvenim i omeđenim prostorijama u kojima su živeli.

Votsonova i dalje pamti pretrpane žurke lovers rock muzike i bluza, koje su okarakterisale jamajčansku zajednicu u Lidsu. „Počele bi veoma kasno, u ponoć, i nastavljale se do ranih jutarnjih sati”, izjavljuje ona. „Gotovo da nije bilo osvetljenja, pilo se puno alkohola i verovatno dosta i pušilo, a prostor je bio toliko pretrpan da su ljudi plesali leđa uz leđa.”

 

Vanoje Ajkens i Ketrin Danhem, Karipski plesni šou, London 1952.

Ove intimne kućne žurke veoma su se razlikovale od javnih prostora u kojima su Britanci uglavnom igrali. Međutim, do kasnih šezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka, postale su norma, kao i ushićeni, improvizovani stil pokreta koji su praktikovali mladi belci dok su pokušavali da se približe karipskim uticajima koji potiču iz Afrike, a koje karakteriše njihanje kukovima i lakoća pokreta.

Votsonova je zabeležila neke od ovih uticaja u sopstvenoj koreografiji, ali ih je namerno ograničila na to da samo dodaju notu, umesto da budu doslovno oponašanje. „Nisam želela da se ovo pretvori u čas istorije”, izjavila je. „Mora da bude primereno pozorištu, da se poveže sa publikom.”

Vindraš je njeno prvo u celosti narativno delo i dok je svesna izazova koji predstavljaju održavanje lika i priče, ponosna je što se pozabavila temom koja je od velikog značaja. Zadivljena je brojem ljudi koji su poželeli da podele svoje priče, uključujući unuku kapetana broda Vindraš. „Osećam se kao da smo moji plesači i ja postali deo znamenitog događaja”, izjavljuje ona. „Imam osećaj da sam doživela svaki aspekat ove priče. ”

 

***

Pročitaj u originalu: https://www.theguardian.com/stage/2018/feb/06/windrush-movement-of-the-people-west-yorkshire-playhouse-jamaica-dance
Autorka teksta: Džudit Makrel

 

Feminizam nije suprotnost mačizmu

Feminizam nije antonim reči mačizam.

U medijima se neretko nailazi na rečenice u kojima se ova dva termina upotrebljavaju kao suprotnosti: „Tvrdi da nije ni mačista, ni feminista, već da traži ravnotežu.”

Prema akademskom rečniku, feminizam je princip jednakosti prava žena i muškaraca i pokret koji se bori za ostvarenje te jednakosti.

S druge strane, isto to delo definiše mačizam kao stav superiornosti muškaraca nad ženama i oblik seksizma koji karakteriše prevalentnost muškarca.

Kao što može da se primeti po definicijama, nije reč o dva uporediva termina, pošto, dok feminizam predstavlja potragu za jednakošću polova, mačizam implicira dominantnost muškaraca.

Da bi se ispunila ta semantička rupa reči koja aludira na odbranu superiornosti žene nad muškarcem, ponekad se koristi termin femizam. Reč je o ispravno formiranom izrazu, koji se ponekad koristi kao lingvistički pandan mačizmu.

Ipak, iako mačizam označava kako stav tako i istorijski etabliranu društvenu strukturu, femizam se ne definiše kao sistem koji zaista postoji, već samo kao stav pojedinih osoba koje zagovaraju dominantnost žena nad muškarcima.

Mnogi kolektivi, međutim, odbijaju ovaj termin, jer njegovu upotrebu doživljavaju kao pejorativnu, s ciljem napadanja feminisitčkih postulata koji označavaju nepostojeću realnost.

Treba istaći da se reč femizam, koje poprima ovo značenje u poslednje vreme, ređe upotrebljava drugačije i ograničava se na polje psihologije i sociologije. Preciznije, neki stručnjaci koriste ovu reč kada govore o preterano submisivnom, pasivnom i rezigniranom stavu žene pred muškarcem.

***

Pročitaj u originalu: https://www.fundeu.es/recomendacion/feminismo-no-es-lo-contrario-de-machismo/
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Prvi feministički štrajk u Španiji: ključne stavke

„Ako mi stanemo, staće ceo svet” jedna je od krilatica-vodilja feminističkog štrajka zakazanog za osmi mart u čitavoj Španiji i četrdeset drugih zemalja, koji nastoji da da vidljivost nasušnosti rada koji žene obavljaju iz dana u dan. Prvi ovakav štrajk koji se obeležava u Španiji koristi Međunarodni dan žena da potraži stvarnu jednakost žena i muškaraca koja se ne zasniva samo na nejednakosti u radu, već onu globalnu koja poziva na masovnu obustavu rada i u kućnom ambijentu i u gradovima, u obrazovanju i potrošnji.

Mobilizacija Islanđanki do koje je došlo 1975. primer je koji se sledi: u toj zemlji sa radom je prestalo 9 od 10 radnica, čime su uspele da smeste Island u avangardu jednakosti prava. U nastavku prikazujemo ključne stavke štrajka zakazanog za osmi mart.

Ko saziva štrajk?

Iza sazivanja prvog španskog feminističkog štrajka stoje različiti feministički pokreti. Objedinjeni u Komisiju 8M, objava štrajka se sprema već godinu dana kroz povremene skupštine teritorijalnih komisija (ukupno 25) raspodeljene po celom španskom tlu.

Pripreme su podstaknute uspehom obustave rada na međunarodnom nivou na Dan žena 2017. godine, posebno primetne u slučaju Španije, koja je tada stavila u fokus rodno zasnovano nasilje pod krilaticom Želimo nas žive (Vivas nos queremos).

Zašto se saziva?

Komisija 8M je sastavila manifest kojim se, grubo rečeno, zahteva kraj nepravdi i diskriminaciji žene u patrijarhalnom društvu. Detaljnije, proglas 8M poziva žene na obustavu rada (protiv siromaštva, razlike u plati i staklenog plafona*), obrazovanja (protiv heteropatrijarhalnih vrednosti), potrošnje (da se suzdrže od kupovine ili kupuju samo ono što im je nužno u borbi protiv eksplotacije imidža žene, roze poreza i PDV-a na nužne proizvode), nege i kućnih poslova (besplatan ili devalviran rad).

*Stakleni plafon – politički termin kojim se opisuje nemogućnost žena i drugih manjina da u poslovnoj hijerarhiji napreduju do najviših rukovodećih pozicija, bez obzira na njihove kvalifikacije i dostignuća. (definicija preuzeta sa Vikipedije)

Da li je štrajk legalan? Kakvih obustava ima? 

Štrajk je legalan, registrovan je u Ministarstvu rada i podržava ga Pravo na štrajk radnika. Sindikati koji nisu postigli dogovor u vezi sa formatom štrajka, registrovali su ga u dva oblika: CGT (Generalna Konfederacija Rada) i CNT (Nacionalna Konferecija Rada) odlučili su se za štrajk od 24 časa, dok su Sindikalna Konfederacija Radničkih Komisija (CCOO) i Generalni Savez Radnika (UGT) odabrali modalnost parcijalne obustave rada po dva sata po radnoj smeni (od 11.30 do 13.30 i od 16.00 do 18.00, ili po dva sata posle ponoći za noćne smene).

Mogu li da štrajkuju muškarci? 

Proglas se odnosi na sve žene (radnice iz svih sektora, studentkinje, domaćice…), ali i na muškarce koji odbijaju eksploataciju žene. Zbunjenost nastaje iz prvenstvene zamisli ovog štrajka, a to je da ovaj protest treba da potpišu žene. Zbog toga se urgira da upravo žene budu na čelu protesta, da nose transparente i čitaju manifeste. Ali muškarci ne samo da mogu da podrže protest, već im štrajkačice predlažu da se tog dana pobrinu za decu ili ljude, u zavisnosti od kućnog ambijenta za koje su uglavnom žene zadužene. Da odu do prodavnice, da odvedu i vrate decu iz škole…

Gde se i kada održavaju protesti? 

Štrajk će obuhvatiti proteste u 64 grada po celoj nacionalnoj teritoriji. Madridska ruta će početi u 19.00 od Atoće do Trga Španija. U Barseloni je početak zakazan za 18.30 od Paseo de Grasija sve do Trga Katalonije. U Bilbau će protesti započeti u 20.00 i šetaće se od Esusen Bioka do Sagrado Korason. U Sevilji će se inicirati u 19.00, od Novog Trga do La Alamede. U Valensiji će marš početi u 18.30 u Hardines del Partere.

***

Pročitaj u originalu: http://www.eleconomista.es/espana/noticias/8985679/03/18/Primera-huelga-feminista-en-Espana-las-claves-de-la-convocatoria-del-8M.html
Autorka teksta: Marija Medinilja

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Giljermo del Toro: „Oblik vode je oblik ljubavi”

Ovaj tekst je preveden pre dodele Oskara, na kojoj je saopšteno da je Giljermo del Toro dobitnik Oskara u kategoriji Najbolji film.

Giljermo del Toro, favorit u trci za nagradu za najboljeg reditelja na devedesetoj dodeli Oskara, koja će se održati 4. marta u Los Anđelesu, razgovarao je sa američkom štampom o filmu The Shape of Water („Oblik vode”) i o svim elementima i referencama koje je koristio. Prema njegovim rečima, ljubav je centralna tema ove priče, što mu može garantovati prvog Oskara u karijeri.

Zašto vam je bilo najteže da izgradite to stvorenje?

Trebalo mi je šest godina da snimim film, a tri da stvorim to biće. Dve godine su bile potrebne da se nacrta i još godinu dana da se uvede u film, budući da nije reč o nekakvom čudovištu, već o čoveku, glumcu, tako da ga morate oblikovati, naslikati, koristiti kao model, oživeti. Takođe smo se vraćali nekoliko puta da ga doradimo dok nije postao lep, savršen. Zbog svega toga nam je bilo potrebno da bude pravi Bog reke, tako da smo proveli dosta vremena gradeći ga.

On se pojavljuje iz Amazona?

Da, on je iz Amazonije. Postoji čitava priča iza toga. Ovaj film postoji u meni još od moje šeste godine kada sam gledao film Creature from the Black Lagoon (Čudovište iz Crne Lagune) koji je stvoren zbog sjajnog meksičkog kinematografa Gabrijela Figeroa, koji mi je ispričao priču o ribolovcu iz Amazona. Jedan producent je čuo priču i tako je nastao film. Sada jedan Meksikanac ponovo obrađuje temu o Bogu iz Amazona.

Kako je nastala priča i kako se razvijala?

Ideja potiče od filma Creature from the Black Lagoon sa Džulijom Adams koja pliva u reci dok se ispod nje pojavljuje čudovište koje je prati. Prelepa slika. Ta scena me je oduševila, bio sam uzdrman i pomislio sam da bi se ta dva lika mogla slagati, uprkos tome što se u originalnom filmu iz 1954. to nije desilo. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da je čudovište ubijeno. Pomislio sam da je to bio napad, a čudovište žrtva. Tokom vremena, počeo sam da vidim ova čudovišta kao simbol nečeg duhovnog, nekog sjedinjenja, nečega svetog i savršenog. To je ono što sam stavio u svoje filmove. Znate da ja ne pravim horore, već se bavim neobičnim žanrom koji sam sâm izmislio. Izvučem ponešto iz drugih žanrova i pretvaram to u bajke ili basne. Drugačije je.

Šta je bio vaš predlog u razvijanju priče?

U svemu što uradiš na filmu, postoji neka politička pozadina. Naročito kada je muškarac narator ili heroj. Obično je on taj koji ima revolver, zarobi čudovište i kada spasi devojku, javlja se ta slika strave, ali i nade za oslobođenjem. To su filmovi naučnika i obaveštajaca koji kucaju na naša vrata. Ja više volim da prođem kroz vrata za osoblje i da ispričam priču iz perspektive dve čistačice toaleta koje prazne kante i saosećaju sa čudovištem. A kada onda uzme devojku u svoje naručje, to je prelepa slika. Mogao sam da dođem do ovakog ishoda priče samo nakon što mi je sinulo da mogu da iskoristim vrata za osoblje na takav način. Možemo da ispričamo našu komplikovanu priču vrlo tečno.

Da li ste želeli da ostavite neku poruku ovim filmom?

Svet u kom živimo danas je potpuno vođen strahom koji potom dovodi do mržnje. Jedino što može da nas umanji i razdvoji jeste ideologija. Ako uništiš neku osobu samo jednom klasifikacijom: rasa, pol, seksualno opredeljenje, političko opredeljenje, šta god… Ako na ovakav način nipodaštavaš nekog, onda će ta osoba biti nevidljiva, što ti dozvoljava da se loše ponašaš prema njoj, da je izoluješ ili uradiš šta god ti volja sa njom, jer je ne vidiš kao ljudsko biće. Filmska poruka je ovo čudovište, koje niti je životinja niti neko novo biće, ono je prirodni Bog koji je došao iz reke i podseća nas na sopstvenu svrhu. Način na koji se oni zaljubljuju je prirodan i čudesan, nema izveštačenog ili bolesnog u ovoj ljubavi. Film stalno ponavlja Budinu ideju.

 

Dakle, ovaj film je o ljubavi?

Ne samo o romantičnoj ljubavi, već ono što je naročito bitno u ovom filmu jeste da je ljubav u prijateljstvu, u staroj ideji braka, novoj ljubavi, ljubavi između rođaka, ljubav prema ljudskom biću, ili ne običnom, čisto ljudskom biću. Gotovo da leči, protiotrov je sarkazma, straha, mržnje koja nas deli i govori nam da mrzimo drugog, da je onaj drugi neprijatelj i da ne postoji mogućnost da budeš drugačiji, samo ti sam.

Kakva bi bila veza između Elajze i čudovišta?

Njihova veza je međusobno prepoznavanje. Može da se vidi da lik Seli Hokin, Elajza, prepoznaje svoju suštinu u čudovištu. A čudovište oseća da je Elajza drugačija od bilo kog ljudskog bića s kojim je došlo u dodir. To čini njihovu vezu čvršćom,  budući da ne mogu da pričaju i da su neshvaćeni od svoje vrste.

Kako ste izabrali spot Karmen Mirande?

Karmen je bila istinska ikona koja je obeležila jednu epohu. Bila je nešto fascinantno u toj eri u kojoj je dominirala latino muzika. Postojala je velika konkurencija među pesmama i pevačima. Želeo sam da pokažem da je Džajls (kog tumači Ričard Dženkins) opsednut filmovima iz prošlosti, a ne onima iz sadašnjosti. Njega ne zanimaju novosti, samo Širli Templ i Karmen Miranda. To je ono što on gleda i većina tih pesama potiče iz filmova. Kada sam čuo pesmu Chica Chica Boom Chic, zvučala mi je savršeno za scenu napada.

Sva muzika iz filma takođe ima posebnu ulogu.

Pesma je bila veoma važna, jednim delom jer je glas filma. Želeo sam da bude prijatna i tečna, kao voda. S druge strane, Seli bi pevala pesme, ali kako ona nema glas, način na koji razumemo nju i njena osećanja jeste putem muzike.

Koja je važnost vode za vas?

Ima skoro dva minuta vode u filmu. Od početka, kada sanja o vodi na vlažnim čaršavima, na kiši, kao i kiša na prozorima, graške znoja, ljudi koji piju vodu… Uvek je prisutna u nekom obliku. I to sam koristio kao simboliku. Za mene, voda je ljubav. Oblik vode je oblik ljubavi, amorfna je i pretvara se u bilo šta što je potrebno. Pomera granice. Nežna je i gipka.

***

Pročitaj u originalu: http://www.atribuna.com.br/noticias/noticias-detalhe/cultura/guillermo-del-toro-destaca-a-importancia-de-carmen-miranda/?cHash=d1c8fbab0ddbe1eb43ae989aa83aa802

Autorka teksta: Paula Abou Žauđi

Prevela sa portugalskog: Marija Vlajković