Nikada mi nije bilo ovoliko teško da se odlučim za jedan iskaz iz intervjua i umetnem ga u naslov, a nikada lakše da ne oduzmem nijedno slovo ovako darežljivim odgovorima. Toplo preporučujem neki topli napitak uz čitanje, a Mladen Ćirić će vam se već sam predstaviti.
Sa kojih jezika prevodite?
Sa portugalskog na srpski i sa srpskog, ponekad i engleskog, na portugalski. Uradio sam i nekoliko stručnih prevoda sa španskog na srpski odnosno portugalski. Retko sam imao prilike da radim sa španskim, kada je prevođenje u pitanju, iako sam po diplomi sa osnovnih studija hispanista. Ovo poslednje navodim isključivo zbog nekih mlađih koleginica i kolega koji će možda ovo čitati. Naime, studentkinje i studenti raznih filoloških profila u našoj zemlji neretko su zabrinuti zbog svoje profesionalne budućnosti i ne znaju čime će se konkretno moći baviti nakon diplomiranja. To ne mora da bude baš ono što su studirali, ali ne mora nužno da bude ni nešto potpuno nevezano za to. Iako prilika za razne vrste profesionalnog rada sa stranim jezicima, književnostima i kulturama u našoj zemlji i okruženju nema previše, poneke se i pojavljuju i ima nekih prostora na tom tržištu koji se mogu popuniti.
Kojom vrstom prevođenja se bavite?
Bavio sam se raznim vrstama prevođenja. Kada kvantitativno sagledam sve što sam dosad preveo, zaključujem da sam se najmanje bavio književnim prevođenjem. Njega, međutim, uglavnom najviše volim da istaknem, jer mi je draže od ostalih vrsta prevođenja. Preveo sam ukupno deset knjiga sa portugalskog na srpski (osam je objavljeno, na objavljivanju preostale dve se radi), a neki moji prevodi pojedinačnih pesama i pripovedaka, takođe sa portugalskog na srpski, uvršteni su u antologije i književne časopise. Imao sam prilike i da se bavim redakturom književnih prevoda koje su radili drugi, opet sa portugalskog na srpski.
Mnogo više od književnog prevođenja bavio sam se drugim vrstama, za koje u struci postoji više alternativnih termina. Najčešće se koristi termin stručno prevođenje, a za prevođenje onih dokumenata koje prevode i overavaju sudski tumači koristi se i termin sudsko. Ja bih sve ono što nije prevod književnog teksta ili dela iz društveno-humanističkih oblasti nazvao uopšteno neknjiževnim prevođenjem, a njega bismo dalje mogli da delimo na neke podvrste. Više od deset godina bavim se neknjiževnim prevođenjem. Preveo sam doslovno na stotine veoma raznovrsnih tekstova, kao što su ugovori, zakoni i uredbe, poslovna pisma, diplomatska korespondencija, izveštaji lekara specijalista, tehnička uputstva, deklaracije prehrambenih proizvoda, arhitektonski i građevinski projekti i izveštaji, aplikacije i društvene mreže, kompanijski bilteni, programi psihoterapijskih edukacija i još mnogo toga drugog. Možda i ”najegzotičniji” primer tog mog neknjiževnog prevođenja predstavljaju uputstva za inicijaciju u jedno tajno društvo. Kad sada pogledam unazad na svoj celokupni prethodni rad na tome – na šta me je podstakao ovaj Vaš intervju – vidim da je zaista tu bilo svega i svačega. Što se tiče jezika, neknjiževne tekstove uglavnom sam prevodio sa srpskog i engleskog na portugalski, u manjoj meri i obrnuto.
Bavio sam se i konsekutivnim prevođenjem, opet radeći sa parom portugalski – srpski. Prevodio sam na sastancima brazilskih i srpskih državnih delegacija, kao i prilikom gostovanja nekih pisaca iz luzofonih zemalja.
Simultanim prevođenjem se ne bavim. Jednom sam pokušao. Želeo sam samo da vidim da li mogu. Uverio sam se da bih mogao uspešno i to da radim, što mi je bilo dovoljno. Ponude za takve poslove sam potom uvek odbijao i ne nameravam da ih ikada prihvatam, iz subjektivnih i ideoloških razloga. Naime, smatram da simultano prevođenje nije u skladu sa ljudskom prirodom i da čovek zaista postupa protiv svoje prirode kada se upušta u tu aktivnost. Jeste da ljudski mozak i um imaju kapaciteta da barataju sa dva (pa čak i znatno više) jezička koda istovremeno, ali ne na takav način da jedan slušate, a drugi istovremeno a nužno odvojeno sintaksički procesuirate i fonološki realizujete. Svi jezički kodovi kojima smo kroz život ovladali u našem su umu (pa i mozgu, čisto anatomsko-fiziološki posmatrano) mnogo povezaniji i više isprepleteni nego što i možemo da pretpostavimo. Oni nisu odeliti i nezavisni entiteti. Kada ih na silu odeljujemo i pokušavamo da ih učinimo simultano potpuno nezavisnim kroz dva suštinski povezana procesa (slušanje i govor), mi jednostavno radimo protiv svoje jezičko-misaone prirode. Zarad čega? Da delegati na nekom kongresu ne bi morali da čekaju prevod, da bi sve teklo neometano, da bi bilo brzo i ekspeditivno, protokolarno savršeno? Istorija obiluje primerima eksploatacije radničke klase preko granica njene fizičke izdržljivosti i ugrožavanja njenog zdravlja, samo da bi gospoda mogla da obavi svoje poslove glatko i bez ikakvog napora. Ovde se ne radi bukvalno o fizičkoj izdržljivosti, ali i te kako ima prelaženja granica umne snage i ozbiljnih posledica na neurološkom i cerebrovaskularnom nivou. Ovi moji stavovi, naravno, nisu izgrađeni na nekim ličnim impresijama, već na uvidu u obimnu naučnu literaturu koja postoji o simultanom prevođenju. Inače, veoma poštujem koleginice i kolege koji se time bave i koji su u tome dobri. Njima zaista svaka čast! Poštujem i mišljenja drugačija od svog, jer nauka na ovom polju, kao i na drugim poljima u vezi sa jezikom, nije dala definitivne odgovore.
Kada ste i zašto počeli da se bavite prevođenjem?
Za sebe neretko kažem da sam „slučajni prevodilac“. Naime, nikada mi nije bio plan niti cilj da se bavim prevođenjem, nisam zbog toga završio Filološki fakultet i stremio sam nekim potpuno drugim profesionalnim aktivnostima. I dalje imam ozbiljne namere da sa prevođenja pređem na te druge aktivnosti i posvećeno radim na toj karijernoj promeni. Jedino što bih voleo da zadržim jeste povremeno književno prevođenje, jer ima nekih dela koja bih voleo da učinim dostupnim našem čitalaštvu.
A evo kako je sve počelo. Godine 2009, dok sam još bio apsolvent, ukazala mi se prilika da dobijem privremeni posao u Ambasadi Brazila u Beogradu. Tamo sam proveo godinu dana, kao pripadnik pomoćnog administrativnog osoblja, ali sam polako počeo da dobijam i zadatke prevoda kraćih tekstova. Pošto mi je to dobro išlo, takvi zadaci su vremenom bivali sve češći. Ubrzo sam počeo redovno da prevodim verbalne note i razne druge oblike diplomatske korespondencije, da bih potom dobio i ozbiljnije zadatke, konkretno – arhitektonske i građevinske projekte za restauraciju rezidencije ambasadora, kao i ugovore sa firmama koje su to izvodile. Tako sam polako počeo da pečem zanat.
Ugovor o privremenom zaposlenju u Ambasadi je istekao 2010. Ja sam ubrzo diplomirao i upisao doktorske studije, ali novo stalno zaposlenje nisam našao. Valjalo je raditi ono što se moglo. Bavio sam se privatnom nastavom španskog i portugalskog, ali još i više neknjiževnim prevođenjem, kao frilenser. Nudili su mi razne poslove, uglavnom ugovore i razna dokumenta, ali i poneke zaista neobične tekstove. Počele su da pristižu i ponude za konsekutivno prevođenje pri susretima naših državnih funkcionera sa brazilskim. Sve sam to prihvatao i u hodu vežbao i usavršavao. A zatim je 2013. otvoreno novo radno mesto u Ambasadi Brazila. Kao neko ko je već tamo bio radio i u međuvremenu stekao dodatno iskustvo, uspeo sam da budem prvoplasiran na konkursu i da se zaposlim. Na tom radnom mestu, koje je prvenstveno vezano za oblasti kulture, nauke i prosvete, dobar deo mojih svakodnevnih aktivnosti jeste i prevođenje.
Što se tiče književnog prevođenja, prvu priliku za to sam dobio 2009. Naručili su mi prevod jedne pripovetke portugalskog pisca Marija Enrikea Leirije na srpski za jedan književni časopis. Međutim, taj prevod nije objavljen, jer je časopis valjda ugašen neposredno pre nego što je izašao broj u kome je trebalo da se nađe i taj prevod. Nove ponude su počele da pristižu krajem 2010. Naime, na 56. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu počasni gost je bio portugalski jezik. Trebalo je objaviti mnogobrojne prevode, koji su većinom bili finansirani od strane državnih institucija Portugala, Brazila i Angole. Posla je bilo mnogo, a prevodilaca sa portugalskog na srpski malo. Verujem da su mnogi od nas bili prinuđeni da neke ponude i odbiju. Godinu 2011. pamtim po svakodnevnom prevodilačkom radu, koji je usput zahtevao i obimna istraživanja. Neki poslovi su ostali i za period nakon sajma, a u narednim godinama su se povremeno pojavljivali i novi. Poslednji književni prevod sa portugalskog na srpski uradio sam prošle godine.
Književno prevođenje je ipak bitno drugačije od neknjiževnog, tako da sam tu veštinu morao posebno da gradim i mnogo toga takođe da učim u hodu. U početku sam imao nesebičnu podršku, kroz strpljive savete i usmerenja, već uveliko afirmisanih prevoditeljki sa portugalskog, Ane Kuzmanović Jovanović i Vesne Stamenković, kojima od srca i ovom prilikom na tome zahvaljujem.
Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?
Najviše me raduje kada mi književno prevođenje probudi neke posebne vidove kreativnosti. Kada književni tekst ne može tek tako da se pretoči na jezik prevoda, već je neophodno biti iznimno inventivan, upustiti se u igranje sa vlastitim maternjim jezikom radi iznalaženja rešenja koje će na čitaoca prevoda ostaviti utisak barem približan onome koji original ostavlja na svoje čitaoce. To je najteži, ali ujedno i najizazovniji, pa i najradosniji deo književnog prevođenja. U neknjiževnom prevođenju ovoga ima samo ponekad i u tragovima.
Na poteškoće nailazim mnogo više u svemu onome što se zbiva oko prevođenja (dogovori, saradnja i dr.), nego što ih imam u samom procesu prevođenja. Međutim, kada je u pitanju prevodilački par portugalski – srpski, jasno je da i sámo prevođenje može doneti neke poteškoće. Mi nemamo dovoljno resursa za ovaj prevodilački par i često moramo da se dovijamo na razne načine da dođemo do odgovarajućeg rešenja. Ove poteškoće se najviše odnose na surovo stručne tekstove koje prevodim sa srpskog na portugalski.
Prevodilac kojeg posebno cenite?
Pošto najviše pratim šta se prevodi iz hispanskih i luzofonih književnosti i pošto ta dela poznajem i u originalu, najbolji uvid imam u rad prevoditeljki i prevodilaca koji prevode sa španskog i portugalskog i o njima mogu da iznosim neke iole utemeljene sudove. Izuzetno cenim mnoge prevoditeljke hispanskih i luzofonih književnih dela, divim im se i često radije čitam njihove prevode umesto originala. Posebno bih izdvojio Anu Kuzmanović Jovanović, Jasnu Stojanović, Vesnu Stamenković, Silviju Monros Stojaković i Bojanu Kovačević Petrović. Mislim da svaka od njih obogaćuje našu prevodnu književnost na svoj način i da mi ostali koji ponešto prevodimo sa španskog i portugalskog mnogo od njih možemo naučiti i inspirisati se. Lično sam veoma naučio čitajući njihove prevode, a kroz njih i zavoleo mnoge pisce. Siguran sam, na primer, da mi Kortasar danas ne bi bio omiljen pisac da nije prevoda Školica Silvije Monros Stojaković. A Bojana Kovačević Petrović otkrila mi je, kroz svoj prevodilački i književnonaučni rad, i neke izuzetne španske i hispanoameričke pisce sa kojima nisam imao prilike da se upoznam na studijama.
Ne mogu da se ne osvrnem i na neka ranija vremena, kada nije bilo školovanih hispanista koji bi prevodili sa španskog, ali kada je naša čitalačka publika ipak dobijala neke izuzetno vredne prevode iz hispanskog sveta. Posebno sam bio i ostao zadivljen prevodom Don Kihota Đorđa Popovića Daničara. Veleumna rešenja koja je taj prevodilac iznedrio radeći na Veleumnom plemiću, po mom mišljenju, apsolutno nadilaze sve propuste koje je tu i tamo napravio zbog slabijeg poznavanja nekog određenog segmenta španske leksike i, naročito, frazeologije. Uveren sam da ti propusti ne mogu narušiti jedinstven doživljaj ondašnjeg, a još i više današnjeg čitaoca Daničarevog prevoda. Oni čak možda i nisu uvek toliki kolikima se ponekad predstavljaju. U jedinoj ozbiljnoj i inače metodološki vrhunski izvedenoj analizi tog prevoda, koja je sastavni deo studije o recepciji Don Kihota u srpskoj književnosti naše najveće servantistkinje Jasne Stojanović, navodi se, između ostalog, da je Daničar napravio propust time što je špansko tener razón na nekim mestima preveo doslovno na srpski kao ”imati razlog” umesto ”biti u pravu” i time što je cavial preveo kao ”ajvar”, a u pitanju je zapravo kavijar. Međutim, čitajući Gorski vijenac nailazimo na stih ”Imaš razlog, vojvoda Milija”. Izgleda da je nekadašnji srpski jezik ipak imao potpuni ekvivalent španskog tener razón i da je Daničar to znao. A u jednom srpskom kuvaru iz tridesetih godina prošlog veka slučajno sam pronašao da se jelo od riblje ikre u Srbiji tada zvalo ”ajvar”. Prema tome, barem neka rešenja Popovića-prevodioca koja smatramo propustima možda bi ponovo trebalo detaljno istražiti. Analize prevoda su nešto u čemu, pored brojnih drugih tema, naša savremena hispanistika oskudeva, no to je priča za neku drugu priliku. Zahvaljujući profesorki Stojanović imamo danas temeljnu analizu Popovićevog prevoda Don Kihota, zlata vredne podatke o tome kako je on nastajao, kako je Popović radio, a imamo i opovrgavanje svih prethodnih neutemeljenih, preteranih i ostrašćenih kritika njegovog rada, kao što su one Petra Skoka i Josipa Tabaka. Snažno bih se složio sa profesorkom Stojanović u oceni da je Popovićev prevod delotvoran, originalan i jezički raskošan. I uvek ću radije čitati njega nego bilo koje nove prevode istog dela koji su se pojavili i koji će se možda tek pojaviti.
Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?
Postoje merila koja bi trebalo da ispunjavaju svi prevodioci, ali i ona koja zavise od vrste prevođenja. Svaki prevodilac mora da bude strpljiv, posvećen poslu, široko obrazovan i dobar poznavalac jezika sa koga prevodi, kao i onoga na koji prevodi, što se često pokaže kao najvažnije. U tom poznavanju jezika posebno važno mesto zauzima sociolingvistička kompetencija, tj. izgrađen osećaj za odgovarajuću upotrebu različitih varijeteta jednog jezika – dijalekata, stilova i registara. I moraju se znati tehnike prevođenja, da ih tako uopšteno nazovemo. Uprkos raširenom laičkom mišljenju, nikako nije dovoljno samo znati neki strani jezik da bi sa njega ili na njega moglo da se prevodi.
Književni prevodioci moraju pre svega dobro da poznaju pisca čije delo prevode, da znaju što više o kulturnom, istorijskom i društvenom kontekstu iz koga delo dolazi (ili da se detaljno i pažljivo obaveste o tome), da poznaju književnost uopšte (dakle, da su mnogo i raznovrsno čitali) i, na kraju, ali ne manje važno, da umeju da iskoriste sve potencijale jezika na koji prevode, bez obzira na njegovu normativnu gramatiku i pravopis.
Prevodioci neknjiževnih tekstova bi trebalo da se ograniče ipak na nekoliko oblasti u kojima rade, da budu precizni i pedantni, da umeju da nalaze prevodilačke resurse, da vešto barataju i prevodilačkim alatima, ali i da nauče kako da se snađu kada resursa nema i kada alati nisu od pomoći.
Konsekutivni prevodioci moraju imati vrhunsku koncentraciju, sposobnost da jezgrovito izraze ono što je govornik saopštio na jeziku sa koga prevode, sposobnost odvajanja važnog od redundantnog, ali i neke osobine koje nisu čisto jezičke i prevodilačke, a koje mogu da budu važne za dinamiku događaja na kome prevode i opštu atmosferu na njemu. To su neke od osobina koje su važne i za kvalitetan javni nastup, jer konsekutivno prevođenje jeste neka vrsta javnog nastupa, ponekad i pred ogromnom publikom i veoma uglednim ličnostima (u našim trenutnim prilikama, često i pred veoma neuglednim, što je opet posebna vrsta izazova). Konsekutivni prevodilac, dakle, mora da radi na sebi i u tom smislu da bude dobro sa svojom nesigurnošću i, eventualno, stidom, da prihvata sebe i da vežba kroz situacije izlaganja sebe, kao što je to slučaj i sa drugim vrstama javnog nastupa. I mora da zna gde počinje i, još više, gde se završava njegova odgovornost. Na sastancima se zaista može čuti svašta, svakakve neistine, pa ponekad i nešto što bi moglo da bude uvredljivo za drugu stranu. Međutim, to što je rečeno, mora da bude i prevedeno. To ne govori prevodilac, on samo prenosi.
Složio bih se i sa najvećim delom onoga što je već rečeno u odgovorima na ovo pitanje koleginica i kolega koji su učestvovali u ovoj seriji intervjua.
Najveći prevodilački izazov do sada?
Teško pitanje. Nije mi lako da se opredelim za samo jedan i da izdvojim samo njega. Kada je u pitanju književno prevođenje, možda mi je najveći prevodilački izazov, koji sam radosno prigrlio, bila jedna pesma Fernanda Pesoe umetnuta u pripovetku ”Sjaj jezika” Žozea Eduarda Agvaluze, koja je i sama puna malih izazova u vidu metajezičkih opaski (Agvaluza je inače sklon tome, što se može videti npr. u romanu Lični čudesnik, kod nas objavljenom u sjajnom prevodu Jovana Tatića). Ova pesma je kratka, ali puna aliteracija i fonotaktičkih poigravanja, što nije bilo lako pretočiti na srpski. Verujem da sam uspeo, a sam Agvaluza mi je u razgovoru na spomenutom sajmu knjiga rekao da je to jezički možda i najsloženija njegova pripovetka i da ne sumnja da mi uopšte nije bilo lako da je prevedem. U istu ravan izazova bih stavio i roman Irasema najvećeg brazilskog romantičara Žozea de Alenkara. Prvo, zato što je u pitanju svojevrsna pesma u prozi, brazilski nacionalni spev, koji je autor odlučio da izrazi u formi romana umesto stihovima. Drugo, delo vrvi od svakovrsnih realija iz brazilske indijanske kulture, fitonima, zoonima, toponima koji nose važne poruke. Sve je to trebalo dočarati našem čitaocu.
Prevodilačke izazove imao sam i te kako i u neknjiževnom i konsekutivnom prevođenju, ali su oni manje zanimljivi. Možda samo kao kuriozitet da spomenem situacije u kojima se učesnici sastanaka manje ili više (ne)vešto poigravaju svojim jezikom ili metajezičkim komentarima, pa konsekutivni prevodilac mora ad hoc da osmisli kako to da prevede. Tako je jednom prilikom brazilski senator Elio Žoze, razgovarajući sa Zoranom Mihailović o značaju solarne energije, tvrdio da posebno ceni tu oblast zbog svog ”mitološkog” imena. Na sekundu sam pomislio da u prevod nekako ubacim i Iliju Gromovnika, ali to bi već bilo previše i konsekutivno prevođenje ne dozvoljava takve egzibicije. Samo sam rekao da je brazilsko ime Elio varijanta starogrčkog Helios – Sunce, ne bi li sagovornica shvatila šta je senator želeo da kaže.
Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?
Kao što sam već rekao, nije mi cilj da dalje gradim prevodilačku karijeru i ne razmišljam sistematično o tome šta dalje da prevodim. Pa ipak, ne mogu da zanemarim činjenicu da ima dela čiji prevodi nedostaju našoj kulturi, a bilo bi važno da ih ona dobije. Mislim tu na mnogobrojne klasike luzofonih književnosti. Pošto je to nešto što mislim da bih mogao da uradim, osećam neku obavezu prema sopstvenoj kulturi (više nego želju) da to jednom i ostvarim. Naravno, nije u pitanju posao samo za jednu osobu, niti to zavisi samo od nas prevodilaca, pa bi bilo dobro da svi koji prevode književnost sa portugalskog pokušaju da urade nešto na tom polju i da pronađu izdavače koji bi pristali da takve prevode objave (kao uzor nam može poslužiti čitav niz objavljenih prevoda španskih klasika kod izdavača Partenon). Lično bih voleo da priredim neke antologije starije portugalske književnosti, galisijsko-portugalske lirike i brazilske književnosti iz kolonijalnog doba, sa vlastitim prevodima, ali, vrlo rado, i u saradnji sa drugim prevoditeljkama i prevodiocima. Takođe, voleo bih da prevedem i Dnevnik jedne favelašice Karoline Marije de Žezus, najznačajnije afrobrazilske spisateljice, koja je živela u faveli i radila kao sakupljačica papira, ali se svojim književnim delom proslavila i ušla u istoriju luzofone književnosti. Privlači me i poezija sa Zelenortskih ostrva koja nije pisana na portugalskom, već na zelenortskom kreolu, sa koga uopšte nema prevoda na srpski, a bilo bi veoma lepo da ih bude, po mom mišljenju.
Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?
I o tome je bilo dosta reči u ovoj seriji intervjua i ja se uglavnom slažem sa onime što su napisale koleginice i kolege. Današnji prevodioci su izuzetno loše plaćeni, neprepoznati, zapostavljeni, pa i diskriminisani i eksploatisani. Zato su inicijative kao što je ova Vaša više nego potrebne i hvale vredne. Ima izdavača koji cene prevodioce, pa zato stavljaju njihova imena i na naslovne strane knjiga i prilažu belešku o njima uz prevedeno delo, ali takvi su, nažalost, malobrojni. Šira publika prosto ne obraća pažnju na to ko je i kako je preveo knjigu koju čita. Nije ni edukovana za tako nešto, a odgovornost za to najviše snose izdavači. Neki od njih, i to oni najzastupljeniji na tržištu, čak uopšte i ne potpišu prevodioca, ili potpisuju jedne prevodioce, a prevod su radili drugi. Rastave knjige na parčiće, pa to onda razdele nekolikim prevodiocima, da bi bilo gotovo što pre, da bi se objavilo i prodalo što pre, a na kraju potpišu samo jednu ili dve osobe. To nije samo za etičku odgovornost prema kvalitetu prevoda i esnafskim običajima, već je i za krivičnu odgovornost, mada dosad nisam čuo da je neki izdavač na nju i pozvan. Mladi filolozi su neretko u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, tako da su prinuđeni da pristaju na svakojake uslove, ne bi li barem neki posao dobili i barem nešto zaradili. Krivična odgovornost trebalo bi da sledi i raznim prevodilačkim agencijama, koje su se poslednjih godina naročito namnožile, a koje angažuju prevodioce za pojedinačne poslove stručnog prevoda bez potpisivanja ikakvih ugovora i bez ikakvog pravnog regulisanja posla (čast malobrojnim izuzecima). Po zakonu, morao bi da postoji ugovor, pa makar to bio i ugovor o delu za svaki pojedinačni obavljen posao. A ovako agencije ne plaćaju ni poreze ni doprinose prevodiocima, umanjujući pritom cenu rada prevodilaca i polako uspostavljajući monopol na tržištu prevođenja. Kada nekome zatreba prevod nekog stručnog teksta, na primer, on će pri brzoj pretrazi na internetu naići uglavnom na prevodilačke agencije i njima će se obratiti, a ne pojedincu, koliko god da je ona ili on stručan. O ovome se gotovo uopšte ne priča, kao što se ne priča ni o tome kako su lanci privatnih škola stranih jezika uspostavili monopol na tržištu i znatno suzili mogućnosti kvalitetnim nastavnicima jezika da dođu do učenika i da svoj rad na odgovarajući način naplate. Mi koji se bavimo jezikom na razne načine (nastava, prevod i dr.) treba da pričamo o svemu ovome, i međusobno, i u javnosti, te da organizujemo odgovarajuće akcije borbe protiv svega toga.
Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?
To najviše zavisi od toga kojom vrstom prevođenja bi taj mlađi kolega želeo da se bavi. Rekao bih mu uglavnom ono što sam odgovorio na pitanje o tome kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac. Poručio bih mu da posvećeno radi na izgrađivanju tih osobina. Dao bih mu svakako i neke praktične savete vezane za izdavačko i prevodilačko tržište. Snažno bih ga ohrabrio da poštuje sebe i svoj rad i da ne pristaje na ponižavajuće uslove koje neki izdavači, prevodilačke agencije ili poslodavci uporno i bahato nameću.
Mislim da je najbolje da mlađi prevodioci, ili oni koji su tek počeli da se bave nekom vrstom prevođenja, pronađu nekog iskusnijeg prevodioca ili prevoditeljku, sa kojim bi mogli neposredno da razgovaraju o svemu, da se posavetuju, pa i da im daju svoje prevode na neku vrstu provere. A stariji bi trebalo da budu spremni da im velikodušno izađu u susret, da zaborave na sujetu i na nekakav strah od konkurencije, te da tako omoguće da se esnaf dalje razvija i raste.
U kojoj meri je prevođenje kod nas institucionalizovano?
Ja sam studirao po takozvanom starom programu, pre implementiranja principa Bolonjske deklaracije, tako da mogu dati svoj sud samo o nastavi prevođenja kakva je bila tada, i to samo na mojoj studijskoj grupi. U to kakva je nastava prevođenja danas i kakva je na drugim studijskim grupama ili fakultetima imam samo posredne i nedovoljne uvide.
Lično nisam bio naročito zadovoljan time kako je bila organizovana nastava prevođenja koju sam ja pohađao na studijama. Mislim da smo se previše posvetili književnom prevođenju (a već se dobro znalo da će se malo ljudi njime baviti nakon što diplomiraju), nedovoljno neknjiževnom, a gotovo da uopšte nije bilo reči o audio-vizuelnom, konsekutivnom i simultanom. Nismo imali prilike da vidimo različite pristupe i da čujemo različita mišljenja, predavalo nam je dvoje istih lektora sve četiri godine, iako je to kadrovski moglo i malo drukčije da se organizuje. Ja sam, na primer, bio veoma zadovoljan nekolikim vežbama prevođenja pesama sa starošpanskog na časovima književnosti, pa sam se pitao zašto ne bismo i malo više takvih aktivnosti imali sa istom profesorkom. Takođe, moglo se organizovati i gostovanje nekih stručnjaka koji su se u raznim vrstama prevođenja već afirmisali kod nas, da nam prenesu barem deo svojih znanja, da nam daju neke korisne savete.
Ne znam tačno kako je danas, ali se nadam da je nastava prevođenja i metodološki, i kadrovski, i sadržajno mnogo raznovrsnija i savremenija. Vidim da postoji i master iz konferencijskog prevođenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i to je, pod uslovom da je dobro organizovano i kvalitetno, za svaku pohvalu. Znači da postoji mesto gde mladi ljudi mogu da uče taj zanat, čega nije bilo pre samo petnaestak godina, kada je moja generacija studirala. Vidim da i Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca organizuje svoje seminare i obuke, što je takođe veoma dobro, i nadam se da mladi ljudi željni usavršavanja mogu sebi to da priušte.
Ovde bih voleo da dodam još nešto što smatram veoma bitnim za formiranje kvalitetnih prevodilaca, a ne spada neposredno u nastavu prevođenja. Radi se o kvalitetnoj nastavi drugih oblasti. Smatram da je veoma važno da studenti filoloških fakulteta, bilo da nameravaju da se bave prevođenjem ili nekim drugim stručnim radom, dobiju odgovarajući korpus znanja iz lingvističkih, književnoteorijskih i književnoistorijskih predmeta. Ne može se biti, kako Vi rekoste, vrstan prevodilac, ako se ne znaju barem osnove lingvistike (što važi za sve vrste prevođenja) te književne teorije i istorije književnosti (što važi za književno prevođenje). Imam utisak da u današnjim studijskim programima nedostaju značajni elementi ovih za našu struku ipak fundamentalnih oblasti.
Ja sam dugo razmišljao o tome šta meni najviše pomaže da proizvedem kvalitetan prevod nekog stručnog teksta sa srpskog na portugalski, u situacijama kada nemam dovoljno prevodilačkih resursa i kada prevodilački alati ne mogu da mi pomognu. Uzmimo, samo kao primer, prevod uputstava za pesticide. Tu ima podataka o njihovom hemijskom sastavu, o tome kako se apliciraju, u kojoj vegetativnoj fazi i protiv kojih bolesti biljke deluju. Pošto ne postoji nijedan srpsko-portugalski poljoprivredni rečnik, niti mi je dostupan neki englesko-portugalski takvog tipa, pošto prevodilački alati ne daju tačna rešenja, pošto se podaci ne mogu lako pronaći posredstvom Vikipedije ili nekog sličnog višejezičnog izvora na internetu, kako ja onda pronalazim prevod na portugalski nekog stručnog termina iz tog teksta, neke vegetativne faze pupoljka, recimo, ili nekog parazita? Šta mi najviše pomaže? Zaključio sam da mi najviše pomaže upravo moje poznavanje lingvistike, što znači načina na koji funskcioniše jezik uopšte, kao i konkretan jezik na koji prevodim, kakva mu je bila evolucija, koji leksički sloj je zadržao iz latinskog, koji je pak pozajmljivao iz drugih jezika itd. Na osnovu toga ja pretpostavim kako bi reč koja mi nedostaje mogla da se kaže na portugalskom i prema toj pretpostavci je na kraju i pronađem. A to ne bih mogao bez fundamentalnog lingvističkog znanja. Zato mislim da je za osposobljavanje prevodilaca veoma važno da ta znanja tokom studija steknu. Za nešto slično je pledirao i profesor Tibor Berta, istaknuti mađarski hispanista, u jednom svom plenarnom predavanju, koje sam imao prilike da slušam. Maestralno je argumentovao u prilog tome zašto istoriju romanskih jezika treba ostaviti u kurikulumu osnovnih studija španskog jezika, jer to uopšte nije nauštrb “tržišno relevantih veština”, naprotiv.
Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?
Veoma je važno za finalni kvalitet prevoda da u procesu njegove pripreme za objavljivanje sarađuju svi koji su u taj proces uključeni, i lektor, i prevodilac, i urednik. Međutim, takva saradnja mora biti zasnovana na poštovanju svačijeg dela posla i preuzimanju odgovornosti isključivo za svoj deo. Ukoliko se uloge pomešaju i ukoliko neko pokušava da nametne isključivo vlastite kriterijume, utoliko će kvalitet prevoda trpeti. Iz svog iskustva, ali i iz iskustva mnogih koleginica i kolega, znam da lektori pri našim izdavačkim kućama često sebi daju za pravo mnogo više nego što bi trebalo i intervenišu na prevodu narušavajući mu kvalitet. To su oni lektori koji se vode svojim prenaglašenim preskriptivizmom i potpunim nedostatkom sociolingvističke kompetencije ili, ako hoćete, sluha za unutarjezičku raznolikost. Imao sam, nažalost, mnogo takvih primera tokom svoje relativno kratke prevodilačke karijere. Navešću, radi ilustracije, samo jedan. Jedna lektorka mi je u prevodu jednog romana svaki glagol “sviđati se” dosledno prepravljala u “dopadati se”. Obrazloženje? Glagol “sviđati se” nije u skladu sa “književnojezičkom normom”. A da li je roman pisan na onome što ona naziva književnojezičkom normom? Da li likovi razgovaraju književnojezičkom normom, ili veoma kolokvijalnim stilom? Da li u savremenom srpskom razgovornom jeziku nikada ne koristimo glagol “sviđati se”? Tvrditi da glagol “sviđati se” ne sme da se nađe u prevodu jednog savremenog romana sa urbanim kontekstom, u kome likovi govore kolokvijalnim stilom, isto je što i tvrditi da je Zemlja ravna ploča, ako stvari posmatramo strogo naučno. I, uopšte, taj preterani preskriptivizam i usađeni strah od “kvarenja i urušavanja jezika” u potpunosti je nenaučna i opasna pojava, veoma srodna ravnozemljašenju. Samo što su ravnozemljaši stigmatizovani i ismejani, a preskriptivisti su veoma cenjeni, ugledni, a često imaju i moć odlučivanja o jeziku pri nadležnim institucijama. Ovo je veoma dubok problem našeg društva, koji zahteva ozbiljne analize i rasprave, a u kontekstu književnog prevođenja manifestuje se kroz rad pojedinih (nažalost, ne tako malobrojnih) lektora i urednika. Dakle, saradnja lektora i prevodioca – da, unakažavanje prevoda preskriptivističkim pseudonaučnim intervencijama – ne.
Šta Vam je prevođenje donelo?
Imam utisak da mi je prevođenje donelo mnogo toga. Pre svega, godinama sam ostvarivao deo svoje egzistencije upravo pomoću prevođenja, a i za sadašnje zaposlenje mogu da zahvalim velikim delom i prevođenju. Međutim, mnogo mi je važnije od te materijalne strane ono što sam kroz prevođenje naučio. Poboljšao sam svoje poznavanje mnogih registara jezika sa kojima radim, naučio mnoštvo novih reči i izraza, pa me je to, u krajnjem, možda i učinilo malo boljim piscem i veštijim govornikom. A stalni izazovi u svemu onome što se nalazi oko prevođenja (pregovori, rokovi, pritisci…) možda mi i jesu pomogli da naučim da se barem malo bolje suočavam sa stresom.
Kroz književno prevođenje upoznao sam se sa delima nekih pisaca za koja ranije nisam znao. Radi pripreme za prevođenje nekih dela morao sam mnogo da istražujem i čitam, pa sam tako imao prilike da saznam obilje podataka o čitavim narodima, njihovim istorijama, slavnim ličnostima, prirodi, načinu života i o mnogo čemu drugom. Ta su mi istraživanja neretko otvarala nove vidike.
Konačno, zbog prevođenja sam upoznao i mnoge divne ljude, koleginice i kolege sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati i razmenjivati iskustva, i to ne samo o prevođenju.
Iako nisam nameravao da budem prevodilac, umeo sam i te kako da budem srećan zbog mnogih lepih stvari koje mi je prevođenje donelo u život.
diz que diz 