Sa Rajom Lorigom, čovekom koji nije želeo da bude ni mlad pisac, a ni proklet pisac, koji nastavlja da produbljuje svoju pripovedačku zrelost u najnovijoj knjizi „Subota, nedelja”, pričamo o Madridu, Tokiju, knjigama, fudbalu, Zidanu i nagradama.
Prošlo je skoro 30 godina otkad je Raj Loriga ušetao na špansku književnu scenu isto kao jedan od likova omiljenog mu Džeka Kerueka, putujući brzo, izdaleka i sa uzbudljivom prošlošću.
Objavio je roman „Najgore od svega” 1992. godine, u trenutku kada je bilo prihvatljivo da se pisana reč poistoveti sa nezavisnim bumom u roku. Sa knjigom „Heroji” (1993) delovao nam je kao zvezda generacije: na naslovnoj strani, sa pivom u ruci, dužom kosom i prstenjem sa mrtvačkim glavama.
Njegova nova knjiga je „Subota, nedelja” (Alfaguara, 2019), roman koji u određenoj meri zatvara jedan estetski krug, u kom se ponovo vraća adolescentskom pripovedačkom glasu iz svojih prvih romana. Priča se deli na dva dela, subotu i nedelju, razdvojene vremenskim periodom od 30 godina. U prvom delu, glavni junak je nezreli tinejdžer koji učestvuje u seksualnoj avanturi koja se, očigledno, završava katastrofalno.
Decenijama ga prati krivica, nesigurnost, pokajanje, čak se i ponovo sastaje sa tom ženom. Iako se na prvim stranicama pojavljuje Loriga iz devedesetih godina, na poslednjim je Loriga iz ovog vremena – potpun i sa jasnim idejama, retko ljubazan i spreman da sa nama proćaska o svemu što smo ga pitali. Tokom foto sesije, kada je akcenat objektiva na njegovim rukama, govori: „Imam povrede po prstima jer sam se potukao sa nekim likovima iz Ultras sura. Zanimljivo je da sam ja iz Madrida. Izlazio sam sa stadiona sa još dva druga, noseći šal. Pobedili smo, nije bilo razloga za ljutnju, ali nam je prišla jedna grupica sedam navijača Real Madrida, sa namerom da se biju. Uvek kada napadaju bude ih više, to o njima govori dosta ili baš malo. Tukli su nas, ali dobro. I ja sam uzvratio jednom od njih. Zato imam uništene prste.”
Posle ove anegdote, počinjemo da pričamo o njegovoj knjizi.
Kako ti je uspelo da povratiš književni glas sa početka? Rekao si da si to uradio jer je priča to od tebe zahtevala, ali mora da je izgledalo kao putovanje kroz vreme i posmatranje sebe, samo 27 godina mlađeg.
Osećaj je, što bi rekli Englezi, nešto kao „happy to see you“ (drago mi je što se srećemo), s obzirom na to da nisam znao da li će se taj glas zadržati do kraja. Kad sam ga tražio, nisam to činio iz čistog hira. Nedostajao mi je jer knjigu „Subota, nedelja” pripovedaju dva glasa, od kojih je prvi pripadao mladosti i morao sam da pogledam u dno svog ormana da bih video ima li garderobe te veličine i da li mi je i dalje taman. Kada sam video da stvari funkcionišu, onda sam mirno nastavio da pišem.
U traženju glavnog lika tinejdžera koji pije, upada u nevolje, krši pravila i govori uličnim jezikom, da li si bio inspirisan sopstvenom adolescencijom? Da li postoji neka vrsta psihološkog vraćanja u to doba, tim iskustvima?
Ne, mislim da bi to bilo previše vraćanja. Kao što sam rekao, knjigu sam zamislio u dva dela. Lik je isti, ali narativni ton nije. Hteo sam da ispričam tu priču i to me je nateralo da imam glas mladića. Nisam mu dao ništa više od toga. Nema tu ničega frojdovskog da se iskopa.
Zašto si stvorio stidljivog i iskompleksiranog lika, od toliko drugih mogućnosti?
Takav se rodio, to je to. Kada se ubaciš u neki roman, likovi su tu da ispune određene zahteve, da dođu do određenih ishoda. Za Za je takav kakav je (lik iz romana „Za Za, car Ibice”), kao i narator „Predaje”. Ovde je nastao takav lik i njegovo tinejdžersko ‘ja’ zahtevalo je njegovo odraslo ‘ja’.
Misliš li da je mnogo čitalaca čulo za tebe nakon što si dobio prestižnu nagradu Alfaguara? Voleo bih da naglasim da, ako je bilo tako, bilo je to srećno otkriće, slično onom kad nakon mnogo vremena sretneš nekog koga baš ceniš.
Ne baš. Kapiram na šta mislš, i meni se desilo da otkrijem neke pisce tek nakon nagrade koju dobiju ili nakon filma koji je snimljen prema njihovom delu. To mi se desilo sa Patrikom Modijanom i sa Margaret Etvud. Još 1985. sam pročitao Služavkinu priču i zaboravio sam je, dok se uz seriju setiš knjige, što je dobro. Toliko toga se dešava u životima pisaca i čitalaca da je to normalno. Mi koji čitamo, čitamo toliko toga i uvek može da se desi nešto važno, neka nagrada, nebitno, što će te podsetiti na već pročitano. U mom slučaju je drugačije jer sam nastavio da radim na drugim mestima. Možda se nije znalo o meni u Španiji, ali sam za to vreme bio u Rumuniji jer je moja knjiga prevođena na rumunski. Moja veza sa knjigama je drugačija i sam redosled je drugačiji u poređenju sa čitaocima. U svakom slučaju, primiti tako veliku nagradu kao što je Alfaguara jeste od velikog značaja i otvara mi vrata da ponovo proputujem Latinskom Amerikom. U svakom slučaju, nastavio sam da putujem po Meksiku, prelazim preko bare oko četiri puta godišnje.
U jednom skorašnjem intervjuu, rekao si da je jedna od važnih stvari u tvom životu Liga šampiona i da je pratiš od početka do kraja, tih dana nemaš promocija knjiga, niti putuješ. Međutim, govorio si da nisi bogat i da ne možeš da platiš sve kanale na kojima se prenose utakmice. Jesi li toliko švorc?
Znaš kako, ne žalim se. Uvek se skrpi nekako, a ako imaš porodicu komplikovanije je, ali nek se zna da se ne žalim. Ja sam srećnik, imam 52 godine i mogu da pišem o čemu god mi se ćefne. Život profesionalnog pisca mi ne daje previše, ali mogu pošteno da živim. I najvažnije od svega: radim ovo jer volim, niko me ne tera na to.
Ali nakon što si osvojio nagradu Alfaguara, imaćeš novac da sebi omogućiš kanal Moviestar+?
Gledaj, mogu da pratim fudbal i bez toga. Srećom, ove godine mi ne treba jer su nas izbacili iz Lige, ali gledam utakmice, bilo u baru, bilo kod prijatelja.
Kad već pričamo o fudbalu, znajući da si navijač Reala, šta misliš o povratku Zidana u Real Madrid?
Prvo što mogu da kažem jeste da sam veoma srećan. Bila je grozna godina, sve više smo padali i delovalo je da nikada nećemo dotaći dno. Početkom marta sam saznao da se vraća, i to me raduje. Nadao sam se tome, ali mislio sam da će ipak čekati do leta da ne bi izvisio ovih par meseci pakla koji nam predstoje do juna. I to mu je na čast jer ima još mnogo toga da se uradi: treba ostati treći u ligi. Ako Madrid ove godine ne uđe u Ligu šampiona, biće to pravi poraz. Ima ekipa kao Barselona, Bajern, Mačester koje će zbog istorije ili budžeta ući u istoriju. I normalno je da se brinemo jer imamo Hetafe za stopama i Alaves i Sevilju blizu. Mislim da je dobro da se Zinedin uhoda ovih nekoliko meseci. To što Madrid obično ne prolazi kroz ovakve situacije ne znači da nije bitno da bude na trećem mestu. Mnogim ekipama sve zavisi od toga.
Poslednjih godina, biti navijač Reala bio je blagoslov: 4 šampionata za 5 godina, 3 zaredom… Kao navijač, kakav si u porazu? Šta se to dešava poslednjih godina?
Ono što se dešavalo je ludilo. Nikad nismo osvojili tri šampionata…
Nije se desilo ni da jedna ekipa pobedi tri puta zaredom. Poslednji put je bio Milan osamdesetih, ali to je bio Evropski kup.
Naravno, ni to. Ni Guardioli nije pošlo sa rukom, sa najboljim Barsa timom: Ćavi, Inijesta, Pike, Mesi, u punoj snazi. Uvek je bilo odličnih ekipa, ali nikome nije pošlo za rukom. I zato ćemo jednog dana shvatiti koliko je ovo bilo bitno, potpuno nečuveno. Moralo je da se desi da izgubimo nekog trenutka. Samo što nisam mogao da zamislim da će biti ovako katastrofalno.
Jesi li od onih što potom idu na spavanje bez večere?
Dobro, poraz mi nije stran. Posebno ako si u nekim godinama. Otkad sam bio klinac, gledao sam Madrid kako gubi mnogo puta i svestan sam da je prošlo trideset nešto godina dok nismo osvojili sedmu Ligu šampiona. Kad odrasteš, sve to vrednuješ na drugi način i znaš da nije lako pobediti i da ni prošlost ni lova ne pomažu. Možeš mnogo potrošiti i tonuti iz godine u godinu, evo šta se ponovo dogodilo sa Pariz Sen Žermenom.
Postoji jedna urbana legenda koja već nekoliko godina kruži, a to je da si neka vrsta pustinjaka koji živi u pećini, i sve zbog toga što si rekao nekoliko puta da nemaš pametni telefon, društvene mreže, pa čak ni Whatsapp.
Dobro sad, nisam baš pustinjak, to je jasno. Viđam dosta ljudi, izlazim, radim za izdavačku kuću poput Alfaguare koja čini da uvek dobro razmislim i uvek mi pričaju aktuelnosti. Stvar je u tome što mi, iskreno, ne trebaju te stvari. Koristim internet, ali ne znam šta će mi Instagram i listanje slika. Vidim to kao skretanje pažnje. Osim toga, tehnologija napreduje toliko brzo da će možda za četiri godine smisliti nešto telepatski, da ti stave nešto u uho, pa da možeš zvati Kinu dok sanjaš. I tek ćemo onda možda videti Whatsapp kao beskoristan i zastareo.
Da li vodiš računa o svom imidžu? Godinama smo te viđali s dugom kosom, obojenom u plavo, sa manje ili više tetovaža, sa prstenjem ili bez njega, sa bradom različite dužine… Da li si gradio ličnost pisca kroz te evolucije?
Ne, ne posvećujem mu previše pažnje. Ako obratiš pažnju na slike, možeš da vidiš da nosim istu jaknu koju sam nosio na promociji pre dvadeset godina. Zapravo, ne kupujem previše garderobu. Moj život se ne razlikuje puno od života drugih ljudi, fizički izgled nije nešto čemu mnogo pridajem značaj. Naravno da volim da se osećam prijatno. Moj izgled se razlikovao jer se razlikovalo to kako sam se osećao. Ali nije mi to bio prioritet.
Koji su ti trenutni prioriteti?
Kao i uvek, trudim se da brinem o ljudima koje volim, da radim, pišem i čitam. Takođe pratim fudbal. Nastaviću da pišem i trudiću se da u svakoj knjizi budem sve bolji.
Kao čitalac, šta je to što tražiš? Rekao si u nekom intervjuu da si obilazio knjižare sa Havijerom Marijasom. Voliš da obilaziš knjižare antikviteta ili ipak više voliš nova izdanja?
Nije kao da sam se dogovarao sa Marijasom, ali tačno je to da smo se više puta sretali po knjižarama. Dok sam živeo blizu Mendes Alvara, većina knjižara mi je bila na dohvat ruke: Pasajes, Machado, Alberti, Central i tu se obično sretneš sa piscima. Tamo je najlakše sresti nekog pisca. Uglavnom svratim do knjižare da pozdravim nekog jer sam prijatelj sa gotovo svim prodavcima knjiga, takođe vidim šta je novo, koji novi prevodi su izašli…
Mi se ne poznajemo, najbliže što sam ti bio jeste leta 2004. kada sam sa prijateljima bio u Njujorku, spustili smo se u podzemni Tauer Rekordsa na Trgu Union i rekli su mi: „Tu je Raj Loriga.” Po datumu, da li bi to moglo biti tačno?
Da, u to vreme sam bio u Njujorku i tačno je da sam često svraćao tu.
Da li je pisanje autobiografije deo tvojih planova u budućnosti?
Uf, ne, ne. Autobigrafija me previše smara. Ali možda neki kratki tekstovi o mom životu, počev od ulica kojima sam prolazio do nekih sačuvanih uspomena.
Kad već pričaš o putovanjima, jedna od tvojih najvećih opsesija je oduvek bio Japan. Kada si poslednji put bio?
Baš odavno. Poslednji put sam išao da intervjuišem Harukija Murakamija, kada je objavio roman 1Q84, ne sećam se godine, ali davno je bilo (2010). Mnogo mi se dopao Japan i vratio bih se, ali je daleko i ne radim previše, iako putujem poslovno ne vodi me posao tamo. Ima nekoliko godina kako često idem u Ameriku.
Šta bi radio u Japanu da se vratiš? Neka gastonomska ruta, kupovina?
Malo kupujem, nisam idealan potrošač. Ne kupujem skoro ništa, osim knjiga. Šetao bih, posećivao kvartove, izlazio bih u kafiće i restorane, posetio bih mala netipična mesta i pričao bih sa ljudima.
Tokio te je onomad oduševio, živeo si neko vreme u Njujorku… Da li su te mnogo promenili gradovi koji nisu kao Madrid? Kada se vratiš u Madrid, imaš li želju da ponovo odeš ili se vratiš bolji?
Ne volim previše Madrid. Rodio sam se ovde i naravno, od rane mladosti, želeo sam da odem. Volim sve gradove i države, kad se vratiš nekako si pročišćen, pogled ti je bistar kao da si očistio naočare. Nedavno sam bio u Barseloni i već imam želju da se vratim. Isto se dešava sa Saragosom, Mursijom, Bilbaom, Donostijom… Volim da sam u pokretu.
***
Pročitaj u originalu: https://www.elperiodico.com/es/port/ideas/20190312/sabado-domingo-entrevista-libro-ray-loriga
Autor teksta: Havijer Blankes
Prevela sa španskog: Marija Vlajković
diz que diz 