Некатегоризовано

Čile obeležava godinu Violete Pare

Fotografija Recital en la pampa argentina. Preuzeta sa sajta: http://www.fundacionvioletaparra.org

Izdavanjem knjiga, održavanjem koncerata i izložbi, Čile obeležava stogodišnjicu rođenja folkloristkinje, pesnikinje i plastične umetnice.

Čileanka Violeta Para (San Fabijan de Aliko, 1917 – Santijago de Čile, 1967) proživela je nekoliko života tokom svojih 49 godina. Bila je kantautorka, po čemu je bila najpoznatija, ali se takođe bavila sakupljanjem folklorne muzike i plastičnom umetnošću. Na stogodišnjicu njenog rođenja, raskošno obeleženu izdavanjem knjiga o njenom delu, festivalima, koncertima, izložbama i internacionalnim kongresima, Čile je predstavlja kao raskošnog stvaraoca i podstiče posmatranje njene zaostavštine iz integralne perspektive. „Zašto je Violeta Para i dalje značajna?”, pita se istraživačica Paula Miranda, jedna od najvećih eksperata za njen lik i delo. „Zato što se sofisticirano koristi rečima. Poetska dimenzija je prisutna u čitavom njenom delu.”

Miranda govori o Violeti Pari kao o jednoj od najboljih muzičkih pesnikinja i tvrdi da bi debata o prošlogodišnjoj dodeli Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu mogla da se primeni i na ovu čileansku kantautorku: „Postoji poezija koja doseže mnogo dalje od knjiga i poezije, štaviše, u svojim počecima bila je pevana.” Miranda, doktorka književnosti, koja je 2013. godine objavila veoma dobro prihvaćenu studiju „Poezija Violete Pare”, postavlja kao primer jednu od njenih najpoznatijih himni: „Poezija u svom najvećem dosegu jeste ona koja menja svet; ona to čini u znak zahvalnosti životu*. Sa jedne strane mu je zahvalna, a sa druge nastoji da mu vrati deo onoga što nam je pružio. Njegova umetnost ne služi za ukras niti za vežbu, već za refleksiju i za osećanja. Prati nas u ljudskom bolu i u ljubavima”, ističe istraživačica.

Snaga reči Violete Pare, koja je obeležila njeno pevanje i čitavo delo, predstavljena je u knjizi „Poezija”, izdatoj na Univerzitetu u Valparaisu 2016. godine. Uz kompilaciju, studiju i objašnjenja od strane Mirande, Para je predstavljena kao pesnikinja. Ovom titulom nazivali su je savremenici Pablo Neruda i Pablo de Roka, pa i sam Nikanor Para, njen rođeni brat. Ovo delo je jedno u nizu dela objavljenih povodom stogodišnjice njenog rođenja. Tokom narednih nedelja, novinarka Marisol Garsija, čija specijalnost jeste čileanska foklorna muzika, pokrenuće istraživanje „Violeta u svojim rečima” (Kolekcija Tal Cual, odeljenje za novinarstvo, UDP-Catalonia) koje se sastoji od 14, do sada nepoznatih intervjua, koje je ova umetnica dala u Čileu, Argentini i Švajcarskoj.

„Violeta Para nikada se zvanično nije smatrala umetnicom”, kaže Garsija, autorka knjige „Hrabra pesma”, koja govori o istoriji čilenske političke pesme. „Čile je u pojedinim trenucima bio nepravedan i nefer prema folklornoj umetnosti, tako da ova autorka nije sve vreme uživala ugled.”

U pripremi je i ambiciozna biografija Violete Pare, još uvek nepoznatog datuma objave, a u februaru će ugledati svetlost dana knjiga koja govori o uticaju Mapuće Indijanaca na delo ove umetnice, što je ključno za bolje razumevanje njene zaostavštine.

Uticaj Mapuće Indijanaca

Istraživanje koje je Paula Miranda obavila u saradnji sa akademicima Elisonom Ramajem i Elisom Lonkon, koje će biti izdato u izdavačkoj kući Peuen Editores, zasnovano je na snimcima 40 tradicionalnih araukanskih spevova koje je Violeta Para sakupila na jugu Čilea između 1957. i 1958. godine. Zvučni podaci, koji obuhvataju njene razgovore sa domorodačkim pevačima, do sada su bili nepoznati; smatrali su se karikom koja nedostaje.

Za obeležavanje stotine godina od rođenja ove autorke, 4. oktobra 1917, u Čileu je pripremljen veliki broj aktivnosti. „Odati počast Violeti Pari jeste dužnost u našoj zemlji –  nove generacije moraju da imaju mogućnost upoznavanja njenog pogleda na svet, njenog ubedljivog doprinosa umetnosti i spoznaje stvaralačke snage žene koja je uspela da prevaziđe granice”, objašnjava ministar kulture, Ernesto Otone Ramirez. „Kao Savet za kulturu ove 2017. godine radićemo na tome da se Čile preobrazi u Violetu, da se preplavi njenim pesmama i da se njeno ime prenese u svet noseći sa sobom deo našeg identiteta u daleke krajeve i podsećajući na njenu zaostavštinu, koja i dalje lebdi među umetnicima i građanima.”

U pojedinim čileanskim gradovima narod se okuplja uporedo sa zvaničnim programom, sa ciljem da oda počast voljenoj, svetski poznatoj kantautorki.

110 000 poseta Muzeju Violete Pare

Godinu dana i tri meseca nakon otvaranja, Muzej je posetilo 110 000 ljudi. Nalazi se u centru Santijago de Čilea i predstavlja prvi muzej posvećen isključivo zaostavštini ove umetnice.

Povodom obeležavanja 100 godina od njenog rođenja, u Muzeju će 2017. biti predstavljeno preko 80 recitala, a u ponudi će se naći gotovo 250 poseta uz pratnju vodiča i filmski program, pored brojnih drugih aktivnosti.

„Ovu uspešnu 2016. završili smo uz mnogo energije, spremni za narednu godinu, tokom koje ćemo obnoviti muzejsku ponudu i proširiti edukativni program”, ističe Sesilija Garsija-Uidobro, direktorka ove institucije.

*Aludira se na pesmu Gracias a la vida (Hvala životu).

Link do portala: http://cultura.elpais.com/cultura/2017/01/03/actualidad/1483481605_126859.html
Autorka teksta: Rosio Montes

Prevela sa španskog: Milica Ilić

Advertisements
Некатегоризовано

Vodič za ispravan nacionalizam

Za većinu inteligentnih ljudi, osećanje ponosa sopstvenom zemljom izaziva mnogo sumnje, kao da je opasno blisko šovinizmu i rasizmu. Odbacivanje bilo kakvih nacionalističkih emocija već nekoliko generacija je odraz prefinjenosti.
Nevolja je u tome što ignorisanje nacionalizma ne znači da će on nestati; samo će ostati nenadziran i nerazvijen, kao žrtva koristoljublja onih najgorih u društvu. Iz razumljivih razloga, ne možemo da opstanemo bez nacionalizma. Zato je naš zadatak da ga pravilno shvatimo i primenimo. Želja da budemo ponosni na svoju zajednicu prirodan je i plemenit nagon. Samo nam trebaju ispravni načini da ga usmerimo.
Kolektivni ponos je važan zato što kao pojedinci nikada nemamo dovoljno razloga da budemo ponosni na sebe. Nacionalizam nas sve oslobađa pritiska. Oslobađa nas napornog osećaja odgovornosti da naš život uvek treba da bude izvanredan i herojski; zato je patriotizam često privlačan onima koji su najmanje povlašćeni u društvu, što je činjenica u odnosu na koju elita ne gaji neophodno saosećanje.
Uz pomoć dobro usmerenog nacionalizma, ne moramo sve da radimo sami. Možemo da pronađemo sreću u nečemu gde imamo mali udeo, ali što je daleko šire od nas.
Kad bismo ozbiljnije shvatali svoju potrebu za kolektivnim ponosom, naučili bismo da ulažemo više novca i energije u ono što je svačija svojina, jer bismo razumeli da to uključuje i nas. Možda je lepo imati luksuzni automobil, ali postoji nešto veoma ohrabrujuće u tome da, zajedno sa još milionima drugih, budete suvlasnik Đavolje varoši, prirodnog spomenika i kandidata za jedno od sedam svetskih čuda prirode.
Koji su to najbolji razlozi za nacionalni ponos? Spartanci su svoj ponos usmeravali na vojne snage. Njihove komšije Atinjani ponosili su se lepotom Partenona, kvalitetom dramskih pisaca i mudrošću svojih filozofa. Istinski napredno društvo nije ono koje je preraslo kolektivni ponos; već ono u kojem su ljudi ponosni na zaista sjajna i zadivljujuća dostignuća.
Hajde da kao filozofski misaoni eksperiment zamislimo stanovnike budućeg utopijskog društva koji treba da odgovori na pitanje o tome na šta su kolektivno najponosniji u svom društvu:

1. Elegancija gradova
Ne ističe se samo nekoliko poznatih građevina. Stanovnici su ponosni na raznoliku, sveopštu lepotu svog urbanog okruženja. U ovoj utopiji je normalno da krajnje obična ulica izgleda neverovatno simpatično. Javno oglašavanje i obeležavanje je pod velikom cenzurom.

2. Niska stopa razvoda
Sasvim je jednostavno razvesti se. Međutim, mnogi se ne odlučuju na to – zbog kolektivnog ulaganja u faze koje dovode do braka, kao i zbog podrške koju vlada pruža kada u braku nastanu problemi. Ministarstvo za Ljudske Odnose moćan je glas u vladi. Nijedna vlada ne bi razmatrala mogućnost da smanji budžet za taj resor.

3. Javne pohvale
Javne pohvale se shvataju veoma ozbiljno, ali još važnije je za šta se daju: podstiču zrelost, mudrost, isticanje lepote i usklađenost zarade i ispunjavanja viših potreba društva.

4. Kultura poznatih ličnosti
U pitanju je zemlja zaluđena poznatim ličnostima. Jedna od najvećih zvezda je konobar koji je naširoko cenjen kao jedan od najuravnoteženijih ljudi u zemlji. Njegovo mišljenje o cipelama, putovanjima (voli da ide na kampovanje na jezera) i vezama veoma je uticajno. Drugi javni heroj je nastavnica u osnovnoj školi. Svi joj se dive na plesnim veštinama i pokušajima da se izbori sa svojom teškom naravi.

5. Festival oblaka
Godišnji događaj koji se odvija uveče drugog oktbora. Svi izdvoje određeno vreme (obično oko petnaest minuta) da razmišljaju o nebu. Dosta je tema o kojima može da se razgovara; poznate ličnosti raspravljaju o omiljenim vrstama oblaka, zašto im oni toliko znače i šta se nadaju da će videti ove godine. Stariji se prisećaju zadivljujućeg kumulonimbusa iz 2010. godine.

6. Najveća konzumacija začinskog čaja po glavi stanovnika
Nije nelegalno, niti posebna sramota piti alkohol. Međutim, oni piju mnogo začinskog (i drugog) čaja jer veoma vode računa o tome da ostanu veseli i usredsređeni.

7. Često zaboravljaju ime svog premijera ili predsednika
Dobra vlada ne zavisi od toga koji predstavnik njome upravlja. Pitanja koja se tiču svačijeg života uglavnom su vezana za pravila koja se razvijaju i primenjuju godinama. Izbori se ne bave ličnošću stranačkih predstavnika, već poboljšanjem smera u kojem ide država.

8. Drugo na šta ljudi mogu da budu ponosni:
– Najbogatiji čovek u zemlji je psihoanalitičar.
– Država ima najlepšu mrežu javnih bazena.
– Direktori osnovnih škola u proseku imaju veću platu od biznismena.
– Stanovnike bije glas da su umereni.
– Zdravstveno osiguranje pokriva lečenje zavisnosti od pornografije na internetu.
(Molim vas, dopunite listu svojim predlozima.)

Zaključak
Previše se brinemo oko onoga što može da pođe naopako kao posledica kolektivnog ponosa. Nirnberški mitinzi u nacističkoj Nemačkoj i dalje izazivaju strah od kolektivne agresije i ludila.
Ponos istinskim vrlinama stvara u nama moćan – i veoma dobrodošao – osećaj pripadanja. Ublažava usamljenost i pruža nam korisnu motivaciju. U sekularnom i složenom svetu kakav je naš, potreban nam je osećaj da nismo samo zabludeli pojedinci koji zavise od sopstvenog samopoštovanja i postignuća, već da smo ujedno pripadnici šire celine za koju želimo da radimo i mudro se žrtvujemo – nacije koju smo, da se romantično izrazimo, spremni da volimo.

***

Pročitaj u originalu: http://www.thebookoflife.org/a-guide-to-good-nationalism/
Autor teksta: Alan de Boton

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić

Некатегоризовано

Džamija u Kordobi – vrhunac islamske umetnosti

Fotografija preuzeta sa portala cultura.elpais.com; autor Pako Puentes

Istoričari umetnosti, ali i svi drugi koji se približe veličanstvenoj džamiji u Kordobi kako bi je posmatrali i analizirali, bez predrasuda na osnovu rase ili religije, pronalaze u njoj jedan bogat umetnički i simbolički univerzum vredan divljenja i poštovanja. Povezanost arhitekture i umetnosti Omejada sa vizantijskom ili antičkom umetnošću je dobro poznata, ali i prikrivena, u istorji umetnosti, na isti način na koji su umetnici prvog Islamskog carstva, Omejadskog kalifata, stvorili novi umetnički izraz za novu veru.

Veza između Kupole na steni u Jerusalimu i Omejadske džamije u Damasku sa vizantijskom i rimskom umetnošću, to jest, sa umetničkim izrazom stanovnika ovog dela Vizantije u kome je preovladavao islam, više je nego očigledna. Takođe su lako uočljive umetničke i simboličke inovacije koje je unela nova religija. Istoriju čovečanstva i umetnosti čine neraskidivo povezane permanencije, prekidi i transformacije. Vizantijska umetnost u sebi nosi brojne tragove grčke i rimske. Čak i sam islam sadrži važne elemente hrišćanstva i judaizma vezane za avramsku tradiciju, koju smatra vrhuncem svoje monoteističke tradicije.

Nasuprot odbijanju svega islamskog od strane nekih hrišćanskih autoriteta u Španiji, trebalo bi da se prisetimo da se brojni hrišćanski umetnici, intelektualci i građani iz Jerusalima i Palestine dive Kupoli na steni. Palestinski hrišćani cene i čuvaju tradiciju vezanu za ovu kupolu izvan striktno kulturne upotrebe koja karakteriše njihove sunarodnike muslimane. A mnogi muslimani štite hrišćansko nasleđe i suprotstavljaju se onima koji pokušavaju da prikriju njegov značaj u ovom haotičnom delu sveta.

Takođe, važno je prisetiti se i mudehar stila koji je toliko prisutan u španskim crkvama, kao i umetničkih formi koje potiču od andaluzijskog islama i koje su deo brojnih hrišćanskih građevina u Španiji. U slučaju džamije u Kordobi nije reč samo o džamiji, iako ona sama po sebi predstavlja islamsku građevinu, već se radi o jednom od najkompleksnijih i najbogatijih arhitektonskih dela islamske umetnosti. Stanovnici Kordobe imaju sreću da uživaju u najvećoj i najbolje očuvanoj džamiji na Iberijskom poluostrvu. Ova građevina je praktično jedina džamija koja je ostala skoro netaknuta i koja je spasena od uništenja, što nije bio slučaj sa drugim džamijama koje su pretvorene u katedrale.

Zahvaljujući tome, možemo se diviti dvostrukim lukovima koje su osmislile arhitekte Abdurahmana I, ali i elegantnim lukovima u obliku potkovice, koji su načinjeni od crvenih i belih cigli, koji čine identitet ove građevine i kroz vekove doprinose njenoj jedinstvenosti. Čak ih i savremene arhitekte, poput Rafaela Monea, smatraju inženjerskim čudom i umetničkom smelošću zbog osećaja pokreta i bujnosti koje stvaraju.

Svemu ovome, naravno, treba dodati i intervencije koje je načinio Al-Hakam II, koji je dodao prve monumentalne kupole u istoriji koje leže na ukrštenim lukovima, kao i spektakularne kombinacije potkovičastih, polukružnih i trolisnih lukova koji ne samo da su dvostruki, već se i prepliću stvarajući prostor za molitvu (maqsurah) koji za mnoge istoričare umetnosti, bez sumnje, predstavlja vrhunac islamske umetnosti na Iberijskom poluostvu.

Mozaici u ovoj džamiji zasnovani su na vizantijskoj tradiciji i veoma su slični onima u Kupoli na steni, džamiji u Damasku, džamiji Al Aksa, kao i mozaicima iz omejadskih palata na istoku. Oni su korišćeni kako bi nežnim vegetalnim motivima i geometrijskim formama dekorisali nišu (mihrab) i deo koji se nalazi u njoj, alqibla, i koji služi da označi pravac Meke. Takođe, mozaicima se veliča vladar Al-Hakam II, ali i arhitekte i rukovodioci radova na izgradnji ovog zdanja. Još jedna važna stvar koja se uočava na mozaicima su brojni pasusi iz Kurana u kojima se govori o počecima islama, o molitvi i doktrini malikijski mezheb, koja je jedan od načina interpretacije sunitskog islama koji je preovladavao u Al-Andalusu.

Ove prelepe stihove, napisane kufskom kaligrafijom, još u XVIII veku je proučavao Hose de Ermosilja, a u njima danas uživaju hiljade posetilaca iz celog sveta. Vladari koji su naručili izgradnju i proširenja i modifikacije okružili su se najboljim arhitektama, kaligrafima, dekoraterima i radnicima jer su želeli da stvore prepoznatljivu i originalnu građevinu koja će imati forme, prostore i estetske vrednosti koje nisu postojale u umetnosti nijedne prethodne kulture. Tu se ubrajaju inovativni lukovi, rebraste kupole, kufska kaligrafija, optički efekti prozračnosti i dinamičnosti prostora…

Unutar zidova Velike džamije u Kordobi, veliki andaluzijski mudraci su pokazali da je ona i dalje od neizmernog značaja za islamsku i arapsku kulturu. Zbog svega ovoga, ali i zbog činjenice da ona predstavlja kolektivno dobro, uznemirujuće su izjave crkvenih vlasti, koje su direktno odgovorne za očuvanje ove umetničke zaostavštine, kojima je omalovažavaju i pokušavaju da joj otrgnu inicijalne vrednosti. Ovakav stav oslikava neznanje i primitivnost i samo pogoršava animozitet prema drugoj kulturi koja se smatra drugačijom i neprijateljskom. Stoga je neophodno da se lokalne, pokrajinske i državne javne institucije što pre uključe kako bi se osiguralo očuvanje, proučavanje i pravilno širenje vrednosti koje u sebi nosi ovaj jedinstveni spomenik svetske kulturne baštine.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/dzamija-kordoba
Autor teksta: Hose Migel Puerta Vilćes

Prevela sa španskog: Biljana Dražović

Некатегоризовано

Profesorka čiji učenici čitaju 40 knjiga godišnje (i to čine iz zadovoljstva)

Iako se 92 % stanovništva Španije smatra čitaocima (štampe, stripova, itd.), gotovo 40 % Španaca nije pročitalo nijednu knjigu u poslednjih godinu dana.  Rezultati ovog istraživanja jasno pokazuju da je nezainteresovanost za čitanje loša vest za razvoj i napredak jedne zemlje.

Predstavnik Vlade koji je prisustvovao prezentaciji izveštaja istraživanja takođe se slaže sa zaključkom. U svetlu kritike izdavačkih kuća koje tvrde da se čitanje nalazi u „nesređenom ambijentu, bez konkretnih poteza“ u novoj obrazovnoj panorami u okviru ZPKO (Zakon za poboljšanje kvaliteta obrazovanja, LOMCE), Fernando Benso, državni sekretar za kulturu, priznao je sekundarnu ulogu koju čitalačka aktivnost ima u tradicionalnom obrazovanju. „Trebalo bi da damo više prostora čitanju, kao, što, na primer, dajemo fizičkom obrazovanju“, bio je predlog mogućeg rešenja.

Nensi Atvel se već 40 godina vodi maksimom da se čitalačke navike stiču i nastaju u učionici, a da se konsoliduju kod kuće. Kao profesorka i tvorac Centra za učenje i čitanje (Center for Teaching&Learning, CTL) u Mejnu, SAD, postigla je da njeni učenici sedmog i osmog razreda (ekvivalent prvog i drugog razreda gimnazije) čitaju u proseku 40 knjiga godišnje (dok je državni prosek oko 10 knjiga). I to čine iz zadovoljstva.

„Ključ je u tome da sami učenici odlučuju šta žele da čitaju“, objašnjava Atvelova u videu gde predstavlja svoju kandidaturu za Nagradu Globalnog Učitelja (Global Teacher Prize), Nobela za učitelje, koju je osvojila 2015. godine.

Da bi se to postiglo, bilo bi idealno da postoji dovoljno bogata ponuda knjiga koja bi obuhvatila sve teme koje interesuju učenike. „Moji učenici mogu pročitati od 30 do 100 knjiga godišnje. Prosto ih ,gutaju’, jer je biblioteka u učionici puna zanimljivih priča, jer imaju dovoljno vremena da svaki dan čitaju u školi i jer verujem da nastavljaju da čitaju i kod kuće, svake večeri“, rekla je Atvelova za jedan članak iz 2010. godine.

Vreme i prostor rezervisani za čitanje su od presudnog značaja da učenik čita iz zadovoljstva. Zbog toga, Centar za učenje i čitanje obiluje policama prepunih knjiga (manje-više oko 20 knjiga po učeniku), kao i foteljama i velikim jastucima gde učenici mogu da se smeste da čitaju.

Vaspitač svojim radom prati mladog čitaoca. To podrazumeva da ga sluša dok čita naglas, uči ga da naglašava rečenice ili mu objašnjava značenje reči koje ne razume. Rad sa učenikom se nastavlja i nakon samog čitanja. Tada se učenik ohrabruje da razgovara o onome što je pročitao, čak i da piše o tome. Pisma profesorima, u kojima učenici daju svoje mišljenje o knjizi, govore o značenju koje ta knjiga ima za njih itd., predstavljaju uobičajenu praksu u Centru.

Tu se praktikuje individualno i redovno praćenje napretka učenika, koje se mnogo razlikuje od uobičajenih načina provere znanja, rezimea, kontrolnih ili usmenih prezentacija nakon čitanja knjige. Ovakvi načini provere znanja, prema mišljenju Atvelove, ne doprinose mnogo sa stanovišta učenja. Osim toga, ne doprinose ni tome da čitalac pronađe svoju čitalačku zonu (Reading Zone), odnosno fazu koja dolazi kada se čitalac poptuno unese u štivo. Čitalačka Zona je i naziv jedne njene knjige, u kojoj objašnjava svoju metodologiju drugim profesorima.

Atvelova kaže da su je četiri decenije iskustva naučile da se njen posao sastoji iz „čitanja, uživanja i preporučivanja mladalačke književnosti omladini koju podučavam“. Jedna od glavnih tačaka njenog metoda (ali ne i jedina) jesu liste preporuka za čitanje koje su sastavili sami učenici.

Među njenim učenicima ima čitalaca raznih nivoa, „od disleksičara, pa do brzih čitalaca i prefinjenih književnih kritičara“. Ali svi oni, uverava Atvelova, imaju zajedničku crtu. „Vole knjige. Pronalaze svoja interesovanja, potrebe, borbe i snove u pričama koje se nalaze u njihovoj biblioteci“. Iako je za profesorku najvažnij uticaj čitanja na empatiju (nešto što je bilo tema više istraživanja), „oni se susreću sa mladalačkim interesovanjima, potrebama, borbama i snovima koji se razlikuju od njhovih. U kritičkom okruženju uče o različitosti ljudskih iskustava i počinju da shvataju šta njih interesuje kao i šta bi mogli da se usude da postanu“.

***

Pročitaj u originalu: http://www.yorokobu.es/nancie-atwell/
Autorka teksta: Hema Losano

Prevela sa španskog: Natalija Stojankić

 

Некатегоризовано

Porto izabran za najbolju evropsku destinaciju 2017. godine

Ovo je treći put da se ovaj grad ističe. Onlajn glasanje je završeno ovog petka, a izabran je portugalski grad, pobedivši devetnaest konkurentnih evropskih zemalja.

Bio je nominovan tri puta. Tri puta je izabran za najbolju evropsku destinaciju godine. Porto je upravo pobedio na takmičenju koje je promovisala organizacija European Consumers Choice i osvojio prvo mesto putem onlajn glasanja, završenog ovog petka.

Ni velike evropske prestonice poput Pariza, Rima, Berlina, Praga, Londona, Madrida, Brisela ili Amsterdama, niti živopisni predeli San Sebastijana, Gdanjska, Starog Grada, Sozopola, Vild Taige; nijedna od devetnaest nominovanih destinacija nije uspela da stane na crtu ovom portugalskom gradu.

„Nikada se nije desilo da odluka za izbor pobedničkog grada bude toliko jednoglasna“, piše na sajtu takmičenja, a glasovi su pristigli iz 174 zemalja uključujući Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francusku, Dansku, Južnu Afriku, Južnu Koreju, Irsku i Kanadu.

Na drugom mestu nalazi se italijanski grad Milano, a Gdanjsk ga sledi na trećoj poziciji. Atina je bila četvrti grad sa najviše glasova publike. Glasanje je bilo otvoreno za sve, od 20-og januara do 10-og februara. U top 15 zemalja našli su se San Sebastijan, Sozopol, Stari Grad, Bazel, Madrid, Roterdam, Rim, Pariz, Bonifačo, Vild Taiga.

Nakon što su objavljene nominovane zemlje za Najbolju evropsku destinaciju 2017. godine, gradsko veće Porta je pokrenulo promotivnu kampanju u vidu videa, u kojem su muzičari poput Pedra Abrunjoze i Migela Aružoa, fudbaleri Ruben Neveš, Erera i Felipe, Kati Šiomara, modna dizajnerka, i drugi „ambasadori“ grada podržali Porto; prikazujući slike spomenika i najpoznatijih turističkih atrakcija ovog nepobedivog grada.

Ovo je treći put da se Porto našao među finalistima, i treći put da je odneo pobedu, nakon poraza 2012. i 2014. godine. Lisabon je takođe već osvojio prvo mesto, nakon prvog izdanja 2010. godine. Prošle godine, hrvatski grad Zadar je bio favorit publike, osvojivši najveći broj glasova. Arhipelag Azores, jedini predstavnik Portugala za 2016. godinu, osvojio je peto mesto.

Najbolje evropske destinacije organizuje i promoviše, na godišnjem nivou, neprofitna organizacija potrošača i eksperata sa sedištem u Briselu, European Consumers Choice.

TOP 10 – Najbolje evropske destinacije 2017. godine:

  1. Porto, Portugalija
  2. Milano, Italija
  3. Gdanjsk, Poljska
  4. Atina, Grčka
  5. San Sebastijan, Španija
  6. Sozopol, Bugarska
  7. Beč, Austrija
  8. Stari Grad, Hrvatska
  9. Bazel, Švajcarska
  10. Madrid, Španija
  11. Roterdam, Holandija
  12. Rim, Italija
  13. Pariz, Francuska
  14. Bonifačo, Italija
  15. Vild Taiga, Finska

***

Pročitaj u originalu: https://www.publico.pt/2017/02/10/local/noticia/porto-eleito-melhor-destino-eurupeu-de-2017-1761590
Autor: nenaveden

Prevela sa portugalskog: Maria Radivojević

Некатегоризовано

Nikada niste čuli za Blosom Diri?

Margret Blosom Diri (Margrethe Blossom Dearie) rođena je u Istočnom Durhamu, blizu Albanija u Njujorku 1924. i sa imenom kao što je njeno deluje sasvim prirodno da je postala zvezda; uostalom, Blosom je bila jedinstvena.

Učila je klasični klavir kao dete, pre nego što je prešla na džez kao tinejdžerka. Pridružila se vokalnoj grupi Vudija Hermana, The Blue Flames, pa se preselila u Njujork ubrzo nakon kraja Drugog svetskog rata; kasnije se pridružila Blue Reys, pevačkoj grupi sa bendom Alvina Reja.

Od 1952. Blosom je živela u Parizu i pojavljivala se u noćnim klubovima sa pevačicom Eni Ros. Te godine je takođe imala svoj prvi hit sa pesmom Moody’s Mood for Love autora King Pleasure, na kojem peva, iako njeno učešće nije navedeno. Osnovala je vokalnu grupu Blue Stars sa sestrom Mišela Legrana, Kristijan Legran, kao i Bobijem Dorouom. Godine 1954. imali su hit u Francuskoj sa pesmom Lullaby of Birdland izvedenom na francuskom jeziku. Blue Stars kasnije su se razvile u The Swingle Singers.

Bilo je to u Parizu 1956. kada je Norman Granc* čuo Blosom kako peva u klubu nakon čega potpisuje ugovor sa Vervom da snime njen album prvenac u septembru te iste godine.
Sa pratnjom na klaviru koju sama izvodi, njen prvenac uključuje i Herba Elisa na gitari, Reja Brauna na basu i Džoa Džonsa na bubnju; album je nalikovao onome što je Blosom radila u kabareu, obrađivala je standarde svojim jedinstvenim, devojčičastim glasom. Zavaravajuće jednostavno i iskreno, Blosom razume ove pesme u celosti, dajući im intimnost na način sa kojim malo drugih izvođača može da se meri.

Naredne četiri godine snimila je još pet albuma za Verve i svaki je vredan da se potraži. Godine 1964. snimila je album May I Come In?, neuobičajen za Blosom, s obzirom na to da je realizovan u saradnji sa orkestrom.
Radeći u krugovima njujorških večernjih klubova početkom šezdesetih, bila je veoma tražena i njena popularnost se proširila preko Atlantika krajem šezdesetih, kada je počela da se pojavljuje u klubu Ronija Skota u Londonu i snimila još albuma u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Godine 1970. objavila je album That’s Just the Way I Want to Be na kojem se nalazi kultna pesma Dusty Springfield, oda britanskoj pop zvezdi, kojoj je doprinela Norma Tanega**.

Redovno je nastupala u njujorškim klubovima do 2006. kada se razbolela zbog čega je bila sprečena da peva.

*Norman Granc – čuveni američki džez biznismen, osnivač nekoliko diskografskih kuća, među kojima se nalazi pomenut Verve;
**Norma Tanega – američka folk pop kantautorka;

Link do portala: http://www.udiscovermusic.com/stories/youve-never-heard-of-blossom-dearie

Autor: nenaveden