(prim.prev) Mišo Grundler: Prevođenje me je učinilo špiritualnim

Koliki su ljudi u tijeku velepošasti postali stručnjaci za raznorazne znanstvene discipline, krajnje je vrijeme da sveučilišta počnu dodjeljivati *pošasni* doktorat. Ovo je samo jedna u nizu (zaista nepreglednom nizu) dovitljivosti u autorstvu Miše Grundlera. Nakon što mi je njegovo ime osvanulo na fidu u objavi Milice Špadijer, dodala sam ga verovatno u nastojanju povezivanja sa još jednim kolegom, ne očekujući bujicu mimova u njegovom omiljenom formatu ležernog Vini Pua nasuprot onom kicoškom kroz koje najčešće izvodi svoje jezičke akrobacije, te sam od silnih pošalica poput one sa početka i zaboravila da je čovek pre svega prevodilac.

Ispostavlja se, međutim, da je Mišo ozbiljna faca. Samo mu je 33 godina, a iza sebe ima 2 mastera, 25 prevoda sa 4 jezika, 10-godišnje iskustvo u titlovanju u saradnji sa Hrvatskom radiotelevizijom. Kao da to nije dovoljno, Mišo je i stalni sudski tumač za švedski i engleski, i asistent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde predaje staronordijsku književnost i mitologiju, kao i vežbe iz prevođenja. U svom nemogućem rasporedu uspeo je da nađe prostora da mi odgovori na pitanja koja su se između ostalog ticala upravo veze između humora i prevodilaštva, a ja sam mu uzvratila zahvalnost time što intervju dobijate ne košer, kako je on pretpostavio da je ovaj blog i njegovi čitaoci, već u punom necenzurisanom sjaju.

Mišo, da li misliš da te je prevođenje učinilo duhovitijim čovekom?

Duhovitost je, po meni, neraskidivo vezana s duhovnošću, a mene je prevođenje odvelo u počesto zavirivanje u čašicu pa se stoga može reći da sam i zahvaljujući toj tegobnoj raboti postao duhovit iliti špiritualan.

Sećaš li se neke posebno izazovne fore koja je iziskivala naročito mnogo kreativnosti i da si baš bio ponosan na svoje rešenje?

Rijetko kad mogu reći da sam ponosan prijevodom, jer uvijek mislim da je moglo bolje i kad ne bi postojao rok, vjerojatno bih dorađivao prijevode do kraja života. Ipak, na pamet mi padaju dva primjera iz doba kad sam prevodio “Simpsone” , što je uvijek bilo izazovno s obzirom na puno duhovitosti, šala, pjesmica, igara rječima i visprenih doskočica. 

Prvi primjer u originalu glasi ovako:

A: Ellen, what’s your ramble on this?

B: Ryan, I don’t ramble anymore. Although I do like that song Ramblin’ Man by the Allman Brothers. At first I thought they were the Almond Brothers, which is great, since I like nuts.

 A prijevod glasi ovako:

A: Ellen, da i s tobom malo divanimo.

B: Ryane, ja ne divanim. Ali volim pjesmu „Slabo divanim mađarski“. Mislila sam da to ima veze s dìvanom. Što je super, jer mi je dìvan baš dîvan komad namještaja.

Tu je, dakle, trebalo nanizati igre riječima koje se na neki način tiču muzike, a da sve pritom zvuči izgovorno slično, jer lik Ellen DeGeneres, koja se pojavljuje u toj epizodi, to govori kao bujicu riječi.

Drugi primjer, također iz Simpsona, bio je naziv kineskoga gay bara “Wang’s”, što, naravno, ima dvostruko značenje – Wang je često azijsko prezime u Americi, a pojam wang u slengu označava muško spolovilo. Tu mi je kao grom iz vedra neba sinuo prijevod “Kita(j)”. Kitaj je, naime, arhaično ime za Kinu, naziv potječe iz ruskog. Zaboravljam, ustvari, da je ovo pristojan, da ne kažem košer blog, pa slobodno obriši ovaj primjer.

Pročitala sam negde da si jedan od najtraženijih prevodilaca za većinu skandinavskih jezika u Hrvatskoj. Kada počinje tvoj, pretpostaviću, trnoviti put prema zvezdama?

Uh, prevodilački put, s obzirom na to prevođenje usisa sve slobodno vrijeme (a ponekad i volju za životom), bliže je putovanju u crnu rupu nego prema zvijezdama – nikad od mene Roberta Prosinečkog i njegova puta od Trnja do Zvezde. Prevođenjem se kao primarnim zanimanjem bavim od 2011., a sve je počelo više-manje slučajno kada je HRT-u trebao prijevod nekog priloga s norveškog (te se godine dogodio strašni pokolj Andersa Breivika pa je to bila aktualna tema mnogih rasprava), a nitko im u tom trenutku nije bio na raspolaganju. Jedna kolegica sjetila se da bih možda ja mogao uskočiti i tako je, malo-pomalo, sa sve više filmova i serija, krenulo moje televizijsko prevođenje. A budući da ljudi vide ime prevoditelja na odjavnoj špici, počeli su mi se s ponudama javljati izdavačke kuće i prevodilačke agencije.

Iza sebe imaš prevoda maltene koliko imaš godina. Šta smatraš svojim magnum opusom? 

Književnom prevođenju uvijek dajem prednost pred svim ostalim vrstama prijevoda pa bih kao dosad najzahtjevniji prijevod izdvojio lirsku dramu “Peer Gynt” Henrika Ibsena. Radi se o djelu u stihovima, vrlo specifičnog ritma prilagođenog norveškom jeziku 19. vijeka, koji se tada iznova gradio nakon pet stoljeća danske jezične i kulturne prevlasti, pa se Ibsen stoga služio stilom narodnih pjesama i ruralnih dijalekata, zbog čega to djelo u Norveškoj ima status nacionalnog “epa”, poput Fausta, Don Quijotea ili Hamleta u svojim zemljama. Zbog zahtjevosti prijevoda, većina prevoditelja iz drugih zemalja odlučila se prilagoditi Ibsena stilu nekog domaćeg autora, poznatog ciljnoj publici, pa tako neki britanski prijevodi više vuku na Shakespearea ili Byrona nego na Ibsena. U Hrvatskoj postoji već 40 godina prijevod “Peera Gynta”, no prevoditelj je u pogovoru zaključio da je to djelo de facto neprevodivo i odlučio ga prevesti, bolje rečeno adaptirati, u proznom obliku, bez rime i ritmike. Iako mi je želja bila “Peera” pokušati prevesti jednom kad skupim mnogo više iskustva, kad budem u mirovini, na primjer, prilika se ukazala puno prije nego što sam se nadao, jer je poznati norveški redatelj Erik Ulfsby postavljao tu predstavu na danke zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta i inzistirao na prijevodu vjernom originalu. Iako mislim da bi mi trebalo barem deset godina rada da budem donekle zadovoljan rezultatom, imao sam samo nekoliko mjeseci na raspolaganju, a reakcije Norvežana, koji su tu predstavu gledali u Zagrebu i bili ganuti do suza, jer neki tuđi Peer zvuči kao njihov Peer, najveća su mi nagrada.

U prethodnim razgovorima na blogu, prevodioci bi se neretko požalili na položaj prevodilaca u Srbiji, na to da su loše plaćeni, zapostavljeni, neprepoznati, da se teško etabliraju, čak i da su eksploatisani. Kako se osećaju prevodioci u Hrvatskoj?

Nažalost, situacija ni ovdje nije ništa bolja. Dok cijene života, režija i ostali troškovi redovito idu gore, cijena rada prevoditelja već godinama je u padu, a čini se da će se ta tendencija nastaviti. To posebno vrijedi za agencijske prijevode, gdje se razvoj strojnog prevođenja koristi kao argument za snižavanje cijena, a mnoge prevoditelje svodi se na puke “korektore” strojnog prijevoda. U audiovizualnom prevođenju, tj. titlovanju, agencije koje rade za televizije i streaming servise nerijetko zapošljavaju ljude bez potrebnih kvalifikacija samo da bi uštedjeli, što, naravno, rezultira sve nižom kvalitetom prijevoda. U književnom prevođenju cijene su i inače bile niže, a glavni problem je što izdavači često nisu u mogućnosti platiti prevoditeljima prije nego što se knjiga nađe na tržištu, pa prevoditelji ponekad čekaju i po godinu dana od trenutka preuzimanja prijevoda do isplate honorara. To znači da dotad moraju smisliti kako će preživjeti i pokrivati tekuće troškove jer zarađeni novac im “visi u zraku”, ali ne mogu doći do njega.

A kako se osećaš ti, kako izgleda dan jednog prevodioca sa punim radnim vremenom?

Nakon deset godina prevoditeljskog rada, mogu reći da se sve više poistovjećujem s legendarnim Alijom Sirotanovićem – želim samo veću lopatu da mogu odraditi više posla u manje vremena. Rokovi su uvijek kratki, posao se gomila, a bilo kakav nepredviđen događaj lako izbaci prevoditelja iz tračnica pa se izgubljeno vrijeme nadoknađuje nauštrb odmora i sna. Meni radni dan počinje u 5 ujutro i ne završava prije 9-10 navečer, a odlazak na godišnji odmor svodi se na sjedenje s laptopom u hotelskoj sobi i prevođenje s pogledom na more. Iako u teoriji posao freelancera zvuči kao da si sam svoj šef i krojiš si radni ritam i navike, to u praksi znači da imaš desetke različitih klijenata kojima uvijek nešto treba hitno, baš sad, ovaj čas, nedjeljom ili praznikom, u kasne večernje sate, pa zapravo sve vrijeme žongliraš s gomilom lopti u zraku. Prevoditelj je, može se reći, poput nekog indijskog božanstva – radi sa šest ruku, a sjete ga se samo kad ga trebaju.

Prevodiš li nekada za svoju dušu, ili prevođenje kod tebe ne prodire u dokolicu i slobodno vreme?

Uh, to su rijetke prigode, ali oduvijek sam slab na poeziju pa tu mitsku kategoriju slobodnog vremena znam povremeno iskoristiti za prevođenje dragih pjesama koje dosad nisu prevedene na naše jezike. Tako sam, recimo, preveo neke pjesme Kiplinga, Blakea i švedskih pjesnika kao što su Karin Boye, Gunnar Ekelöf i Gustaf Fröding. Sve je počelo tako što sam u studentskim danima u šaljivom tonu preveo pjesmu švedsko-finskog pjesnika Johana Runeberga posvećenu šumadijskom seljaku Pavi (Runeberg je kao romantičar bio fasciniran neiskvarenim životom srbijanskih seljaka i njihovom povezanošću s prirodom), ali to ti neću citirati iz poštovanja tebi i tvojim čitateljima jer zvuči kao onaj već poslovični primjer kad Hrvat u Beogradu ne zna bi li naručio mešanu ili kombinovanu picu (nota bene, nisam vulgaran!).

Da možeš da biraš, koju bi knjigu ili seriju preveo (bilo to već prevedeno ili ne), da veruješ da bi ti pričinilo ozbiljno zadovoljstvo?

Nedavno sam preveo Strindbergovu “Gospođicu Juliju”, što je prvi prijevod Strindberga na hrvatski izravno sa švedskog. Veći dio Strindbergova opusa izdan je kod nas još u doba Jugoslavije, ali ti su prijevodi napravljeni preko njemačkog kao jezika posrednika i u njima se, nažalost, u tom prijevodu iz druge ruke, izgubilo previše pa naša publika nije imala priliku doživjeti Strindberga u pravom svjetlu. Tu bih nepravdu volio u nekom času ispraviti. Što se serija tiče, zapravo sam već ispunio žarku želju i preveo novo izdanje Kozmosa, legendarne serije Carla Sagana, ovaj put s astrofizičarem Neilom deGrasse Tysonom, Saganovim učenikom, kao naratorom. Osim toga, vjerojatno bih najviše uživao da prevodim genijalnog Seinfelda, iako je odavno preveden, jer tu seriju, mada znam svaku repliku, bez prestanka gledam već 20-ak godina i ubraja mi se u Top 5 najdražih.

Nije neuobičajeno da iz prevodioca iznikne pisac, jesi li ikada osetio potrebu da napišeš nešto svoje? Ne znam, makar prevodilačke memoare? 

Memoare vjerojatno nikad neću napisati, jer nemam baš predispozicije da budem novi Knausgaard, ali imam nekih ideja za potencijalnu buduću zbirku kratkih priča… ako se ikad okanim pisanja obješenjačkih nebuloza na Fejsu. U studentskim danima pisao sam i kriminalno lošu poeziju, ali srećom shvatio sam na vrijeme da umjesto na T. S. Eliota to više podsjeća na spoj Rupi Kaur na apsintu i Ginsberga predoziranog fejsbučkim bastardizacijama Andrićevih citata s Đoletovim štihom pa sam odustao od tog nesuvislog slovnog skrnavljenja (gle, aliteracija!).

(prim.prev) Milica Špadijer: Prevodilac je najbolji kada je u tekstu nevidljiv

Posle duže pauze, ponovo razgovaramo sa prevodiocima. Veliko mi je zadovoljstvo da ovaj drugi ciklus otpočne sa Milicom Špadijer, pesnikinjom, novinarkom i prevodiocem. Ovo leto obeležilo mi je čitanje njene zbirke pesama Šar-planina, što vam zdušno preporučujem da sebi priuštite, međutim, kako prilika nalaže, ovde smo se više bavile njenim prevodilačkim istorijatom, podvizima i narednim planovima.

Rođena 1989. u Beogradu, završila je Filološku gimnaziju (odakle je znam kao klasičarku), potom osnovne i master studije na Filozofskom fakultetu na Katedri za klasične nauke. Njena prevodilačka biografija proteže se kroz intervju, pa izvolite.

Milice, mnogo mi je drago da sa tobom otpočnem sezonu ovih intervjua, ovog puta skrojenih po meri sagovornika. Krenula bih od jedne pretpostavke, ti mora da se na izvestan način prevođenjem baviš već od gimnazijskih dana, zar ne? S obzirom na to da si išla u klasično odeljenje. 

Tamara, i meni je jako drago! Veoma cenim tvoj trud da učiniš prevodioce vidljivijima i drago mi je da mogu tome da doprinesem. Tvoja pretpostavka nije netačna, od srednje škole prevodim sa starogrčkog i latinskog, ali prevođenjem se zapravo bavim malo duže, od osnovne škole. Moja profesorka engleskog Mirjana Ruston, davala nam je da za svaki čas prevodimo po dve poslovice iz Life’s little instruction book, dve Priče Solomonove i kasnije delove knjige o filozofiji i sanskritu. Bila je neverovatan učitelj i jedna je od najzaslužnijih za čvrste temelje mog obrazovanja i ljubavi prema prevodilačkoj umetnosti. Ovim putem je puno pozdravljam i još jednom joj zahvaljujem. 

Kako je došlo do tvog prvog prevodilačkog angažmana? Ako se ne varam, u pitanju je prevod romana Kasandra i vuk, koji je za tebe veoma poseban.

Kasandra i vuk Margarite Karapanu prva je knjiga koju sam prevela celu, ali moj prvi ozbiljni prevodilački angažman bio je prevod grčkih delova knjige Pravoslavni komonvelt Pashalisa Kitromilidisa. Zavodu za udžbenike, izdavaču knjige, preporučio me je jedan profesor sa moje matične katedre, Klasičnih nauka, jer je grčki u knjizi bio vrlo arhaičan i bio im je potreban neko ko poznaje istoriju jezika.

Sa Kasandrom je put bio dosta trnovitiji. Javila sam se tadašnjem uredniku Derete Aleksandru Šurbatoviću da pitam ima li šta za prevođenje sa engleskog za nekog drugog, a on je rekao da ima nešto sa grčkog, za mene. Uradila sam nekoliko probnih strana prevoda, da bi mi iz Derete rekli da nisu baš zadovoljni i da će naći drugog prevodioca. To je verovatno bio prelomni trenutak u mojoj prevodilačkoj karijeri pošto sam bila potpuno sigurna u kvalitet svog rada, ali je sama Kasandra napisana dečijim, često eliptičnim jezikom i zaista van konteksta deluje kao prilično loš prevod. Odlučila sam da se borim i predložim da prevedem još nekoliko strana i — sada sam ovde.

Oduševila sam se kada sam na Goodreadsu videla da tvoje ime stoji uz imena autora koje si prevodila. Kako ti doživljavaš ulogu prevodioca, jel on premostilac iz senke ili ime uz ime sa autorom izvornog teksta?

Premostilac iz senke, sviđa mi se kako to zvuči i slično je mom shvatanju našeg poziva. Divno je videti svoje ime uz ime pisca na koricama kao što je to uradila izdavačka kuća No Rules za koju sam prevela zbirku pesama Afrodita u plavom Petrosa Stefaneasa, ili na Goodreads gde je to i jako korisno, ali prevođenje nije isto što i stvaranje nečeg novog i ne treba ga tako ni posmatrati. Ilustrovaću to jednom zanimljivošću vezanom za Prusta. Naslov U traganju za iščezlim vremenom, odnosno À la recherche du temps perdu na engleski je prvobitno preveden kao Remembrance of things past, što je fraza iz Šekspirovog 30. soneta. Prust, koji je pritom bio blizak sa prevodiocem Č. L. Skot Monkrifom, nije bio zadovoljan tim rešenjem, pre svega jer se gubila korespondencija između izgubljenog i pronađenog vremena. Ovo uzimam kao još jedan argument u prilog svojoj tvrdnji da je prevodilac najbolji kada je u tekstu nevidljiv. Mi nismo tu da dajemo svoj pečat, niti da poboljšavamo neko delo, već da bismo spojili pisce sa čitaocima, poštujući i jedne i druge.

Kako si i sama neko ko mnogo stvara i piše, mnogo me zanima kako ti vidiš te dve uloge, prevodilačku i autorsku, gde se one razilaze, a gde spajaju.

Anticipirala sam pitanje gore, pa ću ponoviti — za mene su to potpuno odvojene stvari, ali ta  granica jeste najmutnija kada se radi o poeziji, gde ponekad zaista pišemo novu pesmu po uzoru na original.

Prevođenje volim više od pisanja, jer je plemenitije, manje bolno i, najvažnije, ono u sebi sadrži i čitanje, a to mi je najdraže od svega.

Čime se vodiš kada prevodiš neki tekst, pristupaš li tome bez inhibicija i sa ciljem da to zvuči i teče beskompromisno prirodno na srpskom? Kako se razlikuju pristupi u odnosu na vrstu teksta, po čemu je iz tvog iskustva izazovna poezija, a po čemu drugi oblici teksta?

Ja sam štreber kada prevodim, to mi je ostalo s fakulteta. Mrzela sam engleske prevode grčkih i latinskih klasika u kojima više nije moglo da se raspozna ni zrno originala, koji su zvučali kao da su nastali u 19. ili 20. veku. Odlučno „Ne” tome. Ja želim da čitaoci mojih prevoda osete ono ushićenje koje ja imam svaki put kada sam u dodiru sa grčkim jezikom, da misle da čitaju grčki. Da, to mi je ključno.  

Što se tiče poezije i proze, prozu je neuporedivo lakše prevoditi, ali prevođenje poezije kojoj se čuvaju metar, zvučnost i rima, ta omeđena sloboda u kojoj dolazi do eksplozije kreativnosti, jedna je od najboljih stvari na svetu.

Znam da se baviš i prevodom tekstova o klasičnoj muzici, šta ti je donelo takvo iskustvo? Čini mi se da su ti tom prilikom pomagali prijatelji poznavaoci muzike, deluje mi da je to često slučaj sa prevodiocima, traženje pomoći od stručnjaka.

Evo juče mi je stigla knjiga koju sam naručila, Višejezični rečnik muzičkih termina, da više ne zamaram ljude. Tekstovi sa Gardijana o pedeset Simfonija po izboru Toma Servisa, koji izlaze na Glifu, bez preterivanja su nešto najteže što sam ikada prevodila. Moje znanje o klasičnoj muzici je prilično skromno i odlučila sam se za taj projekat kako bih to promenila, a Servisov jezik je nabijen, slojevit i magičan. Prevodim tekst od hiljadu reči po četiri — pet sati, ali vredi. Sa svakim prevodom kao da malo porastem. 

Sa terminologijom se, inače, borim tako što a) pitam nekog stručnjaka iz te oblasti, što retko pomaže ako ne znaju jezik s kojeg prevodim, b) napravim anketu na Fejsbuku, c) sama istražujem po rečnicima ili na internetu, ukucam pojam u Gugl pa idem na slike ili na Vikipediju pa šaltam jezike, ako nema srpski idem na sledeći najbliži slovenski, a uglavnom sve to kombinujem. Ipak, ono što bih izdvojila, jeste pomoć koju prevodioci pružaju jedni drugima. To je neka vrsta najzdravije kompeticije koju sam videla, gde bih se ja često polomila da pomognem sa prevodom nekom kolegi jer bih to doživela kao izazov, ali i bila presrećna i fascinirana kada bi neko od njih sa lakoćom preveo nešto oko čega sam se ja mučila.

Imaš li želju da prevedeš nekog konkretnog autora? Na srpski ili možda pre sa srpskog na grčki ili engleski. Ako se ne varam, prevela si jednu pesmu Miloša Crnjanskog na engleski. (Jednu da ja znam, to jest).

Volela bih da sa grčkog prevedem zbirku priča „Prošlogodišnja verenica” Zirane Zateli, kao i pesme Mihalisa Anagnostakisa, sa engleskog poeziju Silvije Plat, a na engleski…svu našu poeziju!

Da li postoji neko delo koje bi izdvojila, gde te je raspametio prevodilački rad, gde si stala i pomislila kakvo remek-delo?

Živojnovićev prevod Prusta. To je remek-delo i svaki put mi zasuze oči i stegne mi se grlo kada pomislim na njegovu lepotu. Jednostavno je bezgrešan. Čitala sam i hrvatski prevod i to me je utvrdilo u ovom stavu. Inače, za Prusta ima i ta anegdota, kada se engleski pisac Ivlin Vo požalio prijateljici Nensi Mitford kako čita U traganju za iščezlim vremenom i sumnjči francuskog pisca da ima „mentalnih poteškoća”. Ona mu je odgovorila da je rastužuje pomisao da čita Prusta u engleskom prevodu, u kojem za svih šesnaest tomova nema ni jedne jedine šale. „Čitajući Prusta na francuskom čovek se hvata za stomak od smeha, kao kad čita tebe”, objasnila je. 

Pomenula bih, svakako, i velikog čika Mišu Đurića, koji je na srpski preveo Ilijadu, Odiseju i mnoge grčke tragedije — njegov metar je besprekoran, a jezik, iako ponekad teško razumljiv, jeste pravi prevod homerskog grčkog koji nikada nigde nije govoren.

I naravno, prevod moje omiljene knjige, Petronijevog Satirikona sa latinskog koji je načinila Radmila Cica Šalabalić. 

Od mlađih kolega uživam u sjajnim prevodima Jelene Brborić „zadužene” za Elenu Ferante.

Postoji li neki preovlađujući stav koji se tiče prevođenja, sa kojim ne rezonuješ?

Prevođenje na maternji i na strani jezik dva su različita poduhvata, ali se ne slažem sa stavom na koji sam nailazila, da samo maternji govornici treba da prevode književna dela na svoj jezik. Pa čemu nam služe lektori? Ipak, na grčki se još uvek retko usuđujem da prevodim, ali imam jednu priču o tome koja mi je draga. Pre nekoliko godina kontaktirao me je prijatelj prijatelja iz Grčke koji je vodio radionice u zatvoru. Jedan od zatvorenika je bio Srbin pa je i on učestvovao, ali na svom jeziku. Zamolio me je da prevedem njegovo pisamce i posebno mi je milo što je nešto tako lično bilo moj prvi prevod sa srpskog na grčki. 

I za kraj, da li bi radije prevodila sama svoju Šar-planinu na engleski ili bi pre prepustila nekom drugom?  

Ne bih mogla sama, probala sam i potpuno se ukočila, napustile su me moje prevodilačke moći, pa i osnovno znanje engleskog. Ne znam šta je u pitanju, ali neće se ponoviti. 

***

Autorka naslovne fotografije: Ema Bednarž

Haos, vreme i poreklo svega: Stiven Fraj o tome kako spoj starogrčke mitologije i moderne nauke osvetljava kolevku postojanja

Unutar „velikog kosmičkog zeva“ koji nam je dao sve što smo ikada poznavali (uključujući i samu reč „kosmos“).

Vreme je materija od koje sam sačinjen“, napisao je Borhes u svojoj uzvišenoj meditaciji o najelementarnijoj i najparadoksalnijoj dimenziji postojanja. Ali šta je postojalo pre vremena, pre materije? Ili kako je to divno rekla pesnikinja Mari Hau, pre , „singulariteta čiji smo deo nekada bili, kada je nebo bilo zemlja, životinje su bile energija, kamen je bio tečnost, zvezde su bile svemir, a svemira uopšte nije bilo?“

Još od svitanja ljudske svesti, ovo pitanje muči našu vrstu i oživljava najnespokojnije kutke naše mašte. Ono je u osnovi naših najstarijih mitova o stvaranju i odskočna daska za našu najambiciozniju nauku. Začuđujuće je i uzbudljivo to što je to takođe i mesto uplitanja dve naizgled nepomirljive niti naše gladi za istinom i značenjem. To tvrdi Stiven Fraj u uvodu „Grčkim mitovima“ – svojoj izvanredno maštovitoj, učenoj, toploj i podrivački komičnoj verziji prepričanih grčkih mitova.

Milenijumima pre nego što je Džejms Glejk istrgao teoriju haosa iz opskurnih anala meteorologije i postavio je na mesto koje magnetno privlači modernu nauku i učinio da ona stalno bude prisutna u popularnoj mašti, stari Grci su haos postavili u centar svoje kosmogonije. (Njihova civilizacija je toliko trajna i toliko dalekosežna da im dugujemo i reč kosmogonija, od reči kosmos, koja na grčkom znači „svet“ ili „red“, i sufiks –gonia, sa značenjem „stvaranje“.) Fraj piše: 

„Da li je haos bio bog, božansko biće, ili prosto stanje ništavila? Ili je haos, u skladu sa današnjom upotrebom reči, neka vrsta užasnog nereda, kao soba tinejdžera, samo još gori? 

Razmišljajte o haosu otprilike kao o nekoj vrsti velikog kosmičkog zeva

Poput ponora ili praznine koja zeva. 

To da li je kosmos proizveo život i materiju ni iz čega ili su oni proizvodi zevanja ili sanjanja ili su izbajani na neki drugi način, ne znam. Nisam bio tamo. Niste ni vi. A ipak, na neki način i jesmo bili tamo, zato što su svi delići od kojih smo sastavljeni bili tamo. Dovoljno je reći da su Grci mislili da je Haos kolosalnim uzdahom ili džinovskim sleganjem ramenima, ili štucanjem, povraćanjem ili kašljem započeo dug lanac stvaranja koji se završio sa pelikanima i penicilinom, žabama i žabokrečinama, morskim lavovima, fokama, lavovima, ljudskim bićima, narcisima i ubistvom i umetnošću i ljubavlju i zbunjenošću, smrću, ludošću i keksom.

Šta god da je istina, naučnici se danas slažu da je sudbina svega da se vrati u Haos. Ovu neizbežnu sudbinu zovu entropija – to je deo velikog ciklusa od Haosa ka poretku i nazad ka Haosu. Vaše pantalone su na početku bile haotični atomi koji su se nekako spojili u materiju koja se eonima složila u protoplazmu koja se razvila u biljku pamuka od koje je ispletena lepa tkanina koja obavija vaše divne noge. Vremenom ćete odbaciti svoje pantalone – ali nadam se, ne sada – i istruliće na đubrištu ili će biti spaljene. U svakom slučaju, materija od koje su sačinjene biće, posle dužeg vremena, oslobođena i postaće deo atmosfere planete. A kada Sunce eksplodira i ponese svaku česticu ovog sveta sa sobom, uključujući i sastojke vaših pantalona, svi sastavni atomi će se vratiti hladnom haosu. I ono što važi za vaše pantalone, naravno, važi i za vas.

Tako da je haos koji je sve započeo, takođe i haos koji će sve dovesti do kraja.“

„Haos“ Džordža Frederika Votsa, oko 1875. godine (Galerija Tejt)

Tu je, naravno, i naše omiljeno pitanje, to večito uporište ljudskog nemira: Šta je postojalo pre početka? Pre Velikog praska, pre haosa, pre svega što podrazumeva biće? U skladu sa zajedljivo sročenom i elegantno argumentovanom opaskom Stivena Hokinga da je „univerzum najveći besplatan obrok”, Fraj nas podseća da, pre nego što je postojalo sve, nije postojalo, prosto, ništa – čak ni borhesovska supstanca od koje smo stvoreni:

Moramo da prihvatimo da nije postojalo „pre”, zato što još nije bilo Vremena. Niko nije pritisnuo dugme za uključivanje na Vremenu. Niko nije viknuo Sad! I pošto Vreme još nije bilo stvoreno, reči poput „pre”, „tokom”, „kada”, „onda”, „posle ručka” i „prošle srede” nisu mogle imati nikakvo značenje. Sve to pravi zbrku u glavi, ali eto.

Grčka reč za „sve što postoji”, ono što mi zovemo svemir, jeste KOSMOS. I u ovom trenutku – iako je „trenutak” reč koja označava vreme i trenutno nema smisla (kao ni reč „trenutno”) – u ovom trenutku kosmos je haos i samo haos jer je haos jedina stvar koja postoji. Tek zagrevanje, štimovanje orkestra…“

Skicirajući kako je haos „ispljunuo prve oblike života, primordijalna bića i principe”, Fraj još jednom pravi paralelu između mitologije i nauke, izvlačeći neku vrstu evolucione biologije iz grčkog mitološkog univerzuma. U nadahnutom pasusu koji podseća na reči evolucione biološkinje Lin Margulis – koja je poznata po tome što je postavila Geja hipotezu, nazvanu, naravno, po drevnoj grčkoj boginji-majci i majci-boginji – i njene čudesne misli o međupovezanosti života kroz vreme, prostor i vrste, on piše:

„Kako se svaka generacija razvijala i kako su se novi entiteti rađali i razmnožavali se, tako je kompleksnost rasla. Ti stari praiskonski i elementarni principi su istkani u sve raznovrsnije, različitije i bogatije oblike života. Bićima koja su rođena su podarene složene i jedinstvene ličnosti i individualnost. Rečeno kompjuterskim jezikom, život kao da je prešao sa 2 bita na 4 bita, pa na 8, pa 16, pa 32, pa 64, itd. Svaka iteracija je predstavljala milione, a zatim i milijarde novih permutacija veličine, oblika i onoga što bismo mogli nazvati rezolucijom. Nastala je i  osobenost visoke definicije, kojim se, kao moderni ljudi, ponosimo, i došlo je do eksplozije onoga što biolozi nazivaju specijacijom i nove vrste su buknule.

Slika Bena Njumana iz knjige ,,Grafička kosmogonija“

Volim da zamišljam prvi stadijum stvaranja univerzuma kao staromodni crno-beli TV ekran na kome je bila prikazana igra pong. Sećate se igre pong? Imala je dva bela pravougaonika, koji su predstavljali rekete i četvorougaonu tačku, koja je predstavljala lopticu. Postojanje je bilo primitivni, pikselizovani oblik tenisa sa lopticom koja skače. Nekih 35 do 40 godina kasnije, razvila se 3D grafika ultra visoke rezolucije sa virtualnom i proširenom realnošću. Tako je to bilo sa grčkim kosmosom, sve je počelo sa nezgrapnom, elementarnom skicom niske rezolucije i eksplodiralo je u bogat, raznorodan život.“

U ostatku zaista očaravajuće knjige „Grčki mitovi“, koja mnogo toga razjašnjava, Fraj seže do porekla mnogih naših sadašnjih datosti – imena planeta i sazvežđa, hemijskih elemenata i bolesti, reči „prevara”, „prokletstvo” i „entuzijazam”, naših načela u vezi sa lepotom, naših klasifikacija ljubavi – sve do kompleksne, maštovite i nesavršene civilizacije koja je postojala davno i koja je obeležila kulture i civilizacije koje su došle posle nje svojim složenim nasleđem. Dopunite čitanje ove knjige čitanjem teksta o Džil Lapor i o tome kako je preokret od mitologije ka nauci uobličio rani san o demokratiji, onda se vratite na nemu egzistencijalnu kosmogoniju italijanskog umetnika Alesandra Sane inspirisanu Pinokiom i ovaj divni mađarski animirani kratki film iz 1974. godine, koji istražuje tragično junaštvo nadanja u grčkom mitu o Sizifu.

***

Izvorni tekst: https://www.brainpickings.org/2019/09/16/stephen-fry-mythos/ 
Autorka teksta: Marija Popova
Prevela sa engleskog: Milica Jovanović
Slike preuzete sa sajta: https://www.brainpickings.org/

Pismo Verneru Hercogu: Pohvala zanosnoj istini

Dragi Vernere, 

Učinio si mi izuzetnu čast time što si mi posvetio svoj novi film, Susreti na kraju sveta. Budući da se neizmerno divim tvom radu gotovo četrdeset godina otkako smo se upoznali, nema potrebe da objašnjavam koliko mi znači ovaj gest. Nakon što sam pogledao film na festivalu u Torontu, poslao sam ti pismo zahvalnosti u kojem sam se zapitao da li bi bio sukob interesa da napišem prikaz filma, iako je jasno da si snimio film koji ne mogu da ne volim. Pomislio sam da je možda najbolje rešenje da ti jednostavno napišem pismo. 

Ipak ću napisati prikaz filma, prijatelju, kada stigne u bioskope, na putu da se emituje na Diskaveriju. Napisaću prikaz i i da vidim ko će moći da ospori moj hvalospev. 

Napisaću prikaz jer volim sjajne filmove i moram da podelim svoje oduševljenje. 

Ovo nije taj prikaz. Ovo je pismo. Ovo je pismo čoveku čiji su život i karijera oličenje vizije filma koja gledaoce podstiče da se zapitaju ne samo o filmovima, već i o životima. O svojim životima, o životima ljudi u tvojim filmovima, i tvom sopstvenom životu. 

Režirao si najmanje 55 filmova ili televizijskih programa, ne računajući opere, a da nijedan nisi snimio iz čisto komercijalnih razloga, i to uvek bez pouzdanih izvora finansiranja, bez uplitanja studija i oligarhiija koje odlučuju šta sme da se snima i prikazuje. Radio si neprekidno, jer si se oslanjao na svoju maštu umesto na budžet, zvezde i marketinške kampanje. Imao si zamisli i snimao filmove i verovao da će ih ljudi pronaći, i oni ih jesu pronašli. Slobodno se može reći da ti se dive kao nijednom drugom živom filmadžiji — naravno, oni koji znaju za tebe. Oni koji ne poznaju tvoje i radove tvojih saboraca u svetu nezavisnog filma, uskraćeni su za doživljaje koji bi mogli da ih uzdrmaju i nadahnu.

Nisam odgledao sve tvoje filmove, niti me sećanje savršeno služi, ali verujem da nikada nisi snimio film koji se oslanja na seks, nasilje i scene jurnjave. Da, ima nasilja u Lekcijama tame, filmu o kuvajtskim naftnim poljima u plamenu, ili Čoveku-grizliju ili Bekstvu u zoru. Ali nema zabavnog nasilja. U neku ruku ima i scena jurnjave u I patuljci počinju mali. Ali nema nikakvih romansi. 

Pretpostavljam da si izbegavao ovakav sadržaj, zato što previše koketira sa obrascima, a ti želiš da svaki film bude potpuno jedinstven. 

Izbegavao si i sve neizostavne scene, uključujući i veštačke hepiendove; i specijalne efekte (svi znaju da je brod u Fickaraldu pravi, da su čopori pacova u Nosferatuu pravi pacovi, a da tvoj snagator u Nepobedivom zaista diže tegove). I ne diriguješ muzikom naš doživljaj sadržaja. Umesto toga, radije biraš muziku koja evocira raspoloženje: koristiš klasičnu muziku, operu, oratorijume, rekvijume, aboridžinsku muziku, zvuke mora, krike ptica i, naravno, Popol Vuh. 

Sve ove odluke proističu iz tvog ubeđenja da publika mora da bude sposobna da veruje onome što vidi. Ne istini toga, već onome što to zaista jeste, ekstatičnoj istini. 

Često kažeš da ovaj savremeni svet vapi za slikama. Da nam mediji iznova utuvljuju u glavu iste, bedne ideje, a da bi trebalo da naučimo da gledamo mimo njih. Kada u prvoj sceni Susreta na kraju sveta pratiš marinskog biologa pod santama leda na Južnom polu i slušaš nezemaljske zvuke bića koja tamo obitavaju, vodiš me na mesto na mojoj planeti za koje nisam znao, i tako postajem bogatiji. Ti si iznimno radoznao čovek; nalik pripovedačima iz davnina koji se vraćaju izdaleka sa očaravajućim pričama. 

Sećam se festivala u Teljurajdu, pre deset-dvanaest godina, kada si mi rekao da imaš snimak svog najnovijeg dokumentarca. Našli smo TV u hotelskoj sobi i gledali Zvona iz dubine, film u kojem tumaraš Rusijom i proučavaš neobična verovanja.

U filmu su prikazani ljudi koji žive blizu dubokog jezera i veruju da na dnu postoji grad naseljen anđelima. Da bi ga videli, morali su da čekaju zimu kada bi voda postala kristalno čista, a zatim bi puzali po ledu raširenih ruku i nogu. Ako bi led bio previše debeo, ne bi videli dovoljno dobro. Ako bi bio pretanak, mogli bi da se udave. Čujemo led kako krcka pod njima dok se upinju da ugledaju opsenu.

Zatim upoznajemo monaha koji liči na Raspućina. Otkrio si da ima na stotine takvih „Raspućina”, od kojih su neki, putujući kroz Rusiju sa svojim propovedima i upozorenjima, tvrdili da su Isus Hrist. Opčinili su me ovi ljudi, njihov intenzivan fokus i muzika koja evocira drugi svet (kao što je uvek slučaj sa muzikom u tvojim filmovima); pričali smo neko vreme o filmu i onda si rekao: „Ali znaš, Rodžere, sve je izmišljeno.” Nisam te razumeo. „Nije stvarno. Sve je plod mašte.” 

Nisam znao da li da ti verujem u vezi sa tvojim sopstvenim filmom. Ali znam da si pobornik „ekstatične istine”, istine koja prevazilazi čistu činjenicu, istinu koja ne beleži stvaran svet, već svet onako kako ga mi sanjamo.

Tvoj dokumentarac Let iz Laosa (Little Dieter Needs to Fly) počinje stvarnom ličnošću, Diterom Denglerom, koji je zaista bio zarobljenik Vijetkonga i koji je zaista pobegao kroz džunglu i bio jedini Amerikanac koji je uspeo sam da se izbavi iz zarobljeničkog logora. U prvim scenama vidimo ga kako ulazi u kuću i kompulzivno otvara i zatvara prozore i vrata, kako bi bio siguran da nije zaključan. „To je bila moja zamisao”, rekao si mi. „Diter ne radi to zaista, ali to oseća”. 

Varljiva je linija između istine i fikcije u tvom radu. 

Neki od dokumentaraca sadrže fikciju, a neki od igranih filmova sadrže činjenice. Da, ti si stvarno preterao brod preko planine u Fickaraldu, iako bi bilo koji drugi režiser koristio maketu ili specijalne efekte. Postavio si kanape i čekrke i organizovao radnike usred Amazonske prašume i preterao brod u džunglu. Kasnije, kada je izgledalo kao da je brod zaglavljen u brzacima koji bi mogli da ga razore, zaista je tako i bilo. I to u igranom filmu. Publika će znati da li su snimci stvarni, rekao si, i to će uticati na njihov doživljaj filma. 

Razumem to. Ono što je istina, mora biti istina. Ono što  ne mora biti istina, može se poistiniti uobraziljom. Tvoji filmovi, iz kadra u kadar, sadrže nešto nalik zanosnoj istini koja prevazilazi datosti svakodnevice. Ipak, kada pronađeš nešto istinito, ti to i prikažeš.  

Zasnovao si Grizli-čoveka na snimcima Timotija Tredvela na Aljasci tokom leta provedenog sa divljim medvedima. Na Antartkiku, u Susretima na kraju sveta, razgovaraš sa stvarnim ljudima koji su odlučili da svoj život posvete radu u istraživačkoj stanici. Neki od njih su „lingvisti na kontinentu bez jezika”, kako si zapazio, drugi su „doktori nauka koji rade kao kuvari”. Kada marinski biolog izbuši rupu u ledu i zaroni, on ne koristi uže da se vrati malom otvoru na bezgraničnom grebenu iznad  njega, jer bi to sputalo njegovo istraživanje. Kada krene da izranja, samo se nada da će pronaći otvor. Ovo je sve tačno, ali je i ekstatična istina.

Stvarajući svoje životno delo nikada nisi izgubio smisao za humor. Tvoje naracije u dokumentarcima ključni su činilac njihove dopadljivosti, a tvoje divljenje ljudskoj prirodi ključno je za tvoje igrane filmove. U jednoj sceni predviđaš kraj života na zemlji, dok nam u drugoj prikazuješ kantri muzičare kako sviraju gitare i bendžoe na krovu bungalova na Južnom Polu. Na samom početku filma nas uveravaš da nisi otišao na Antarktik da bi snimao slatke pingvine. Ali jesi snimio jednog slatkog, izgubljenog pingvina, koji je odlučno koračao u potpuno pogrešnom pravcu – ka ledenom prostranstvu veličine Teksasa. „I ukoliko bismo ga pravilno usmerili”, kažeš, „sam bi se okrenuo natrag i nastavio u pogrešnom smeru, dok ne umre od gladi.” Prizor tog pingvina kako se radosno gega prema svojoj propasti bio bi srceparajuć, da on nije tako uveren da je u pravu. 

Ali počeo sam da lutam poput pingvina, prijatelju. 

Počeo sam sa namerom da pohvalim tvoj rad i na kraju sam ga opisivao. Možda je to isto. Ti i tvoj rad ste jedinstveni i dragoceni, i ti uzdižeš film, kada ga mnogi unizuju. Odvažno veruješ da ako napraviš film o bilo čemu što te zanima, zanimaće i nas. To si i dokazao.

Sa divljenjem,

Rožder

***

Pročitaj u originalu: https://www.rogerebert.com/interviews/a-letter-to-werner-herzog-in-praise-of-rapturous-truth
Autor: Rodžer Ibert
Naslovna fotografija preuzeta sa: http://www.dazeddigital.com
Prevod sa engleskog: Tamara Nikolić i Vladimir Pavlović
Lektura: Lucy Stevens

Ovaj prevod je posvećen Aleksandru Srećkoviću.

Marija Tereza Orta: Pisanje „Novih portugalskih pisama” bilo je nešto najvažnije u mom životu

Izabel, Tereza i Fatima: Naslovna fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Marije Tereze Orta

Dvadesetpetog oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama, autorkama knjige Nova portugalska pisma. U intervjuu za Esquerda.net, Marija Tereza Orta govorila je o procesu književnog stvaralaštva, o progonu i targetiranju, kao i pokretu solidarnosti od kojeg je strahovao fašistički režim. 

Maja 1971. Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta počele su da pišu Nova portugalska pisma u šest ruku. Dogovorile su se da će u zajedničkom pisanju poći od ljubavnih pisama Marijane Alkoforado upućenih francuskom oficiru, koje je u Portugalu u dovjezičnom izdanju objavila izdavačka kuća Asirio & Alvima, sa naslovom Portugalska pisma i u prevodu Euženija de Andradea. 

U Novim portugalskim pismima, Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta prkose diktaturi i patrijarhalnom poretku, društvenim konvencijama u zemlji. U knjizi se otkrivaju različiti oblici ugnjetavanja kojima su žene bile podvrgnute, pravosudni sistem koji je progonio književnice, kao i Kolonijalni rat i fašističko nasilje. 

Pre tačno 47 godina, 25 oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama. Povodom ovog datuma, Esquerda.net intervjuisala je Mariju Terezu Orta, kojoj se zahvaljujemo na dostupnosti i ljubaznosti.

Kako ste upoznali Mariju Izabel Bareno i Mariju Veljo da Košta, druge dve Marije sa kojima ćete napisati Nova portugalska pisma?

Ja sam bila novinarka u redakciji Capital-a, gde sam uređivala dodatak Književnost i Umetnost i jednog dana sam intervjuisala Mariju Izabel Bareno. Od tada smo prijateljice. U međuvremenu, Fatima [Marija Veljo da Košta] objavljuje knjigu Maina Mendes. Nakon što sam je pročitala, razgovarala sam sa Izabel, kada mi je rekla da su njih dve bliske prijateljice i da rade u Nacionalnom institutu za industrijsko istraživanje. Uskoro mi je dala  Fatimin kontakt kako bismo ugovorile intervju. Razgovarale smo šest sati, već je uveliko prošlo 19.00 kad je izašla iz moje kuće. 

Marija Tereza Orta; fotografija preuzeta sa Fejsbuk stranice izdavačke kuće D. Quixote

Posle tog susreta nas tri smo počele da se nalazimo svake sedmice. Osećale smo da imamo mnogo toga da kažemo jedna drugoj. Imale smo mnogo toga zajedničkog. Izabel bi dovezla Fatimu kolima i došle bi kod mene u redakciju. Ručale bismo uvek u restoranu Treze, u Bajru Altu, gde su se u to vreme sastajali novinari. Tokom naših susreta pomenule smo nekoliko puta da bismo mogle zajedno da napišemo nešto. Bio je to projekat koji smo stalno odgađale. Po objavljivanju moje knjige Minha Senhora de Mim (hrv. prevod Svoja Gospa) sve se promenilo. Nismo više bile samo prijateljice koje se nalaze da razgovaraju o književnosti, diktaturi i poziciji žena, već smo počele zajednički da pišemo knjigu: Nova portugalska pisma. Bio je to maj 1971. 

Knjigu Svoja Gospa odmah je  zaplenio PIDE* i koštala vas je čak i batina. Možete li mi reći nešto o tom progonu, čiji ste bili meta? 

*PIDE: Polícia Internacional e de Defesa do Estado: Policija za međunarodno delovanje i odbranu zemlje

 Nova portugalska pisma ne bi postojala da nije bilo knjige Svoja Gospa. Moj život se potpuno promenio kada sam je objavila. PIDE ju je zaplenio osam dana nakon što je Snu Abekasis, iz izdavačke kuće D. Quixote, pozvana da se pojavi pred direktorom Nacionalnog sekretarijata za Informaciju. Morejra Baptišta joj je zabranio da ponovo objavi neko moje delo. „Bilo koje?” pitala je Snu, na šta je on odgovorio: „Ako se knjiga zove Priče za laku noć  i potpiše je Marija Tereza Orta, zatvoriću vam kuću.”

Tada me je Morejra Baptišta već mrzeo. Bila sam jedina upravnica jedne filmoteke. A filmoteke su bili centri velikog političkog otpora. Jednog dana otišli smo u Palasio Fož da se žalimo što je Morejra Baptišta zabranio ciklus Viskontijevih filmova koje smo organizovali. Kada me je ugledao, pitao je šta radi ovde ova devojčica. Objasnili su mu da nisam devojčica, da sam spisateljica, udata i direktorka ABC-a. Pogledao me je i rekao: „Jadna ova zemlja, kad ima žene da vode filmoteke”. Tada postaje moj najgori neprijatelj.

Nakon zaplene knjige Svoja Gospa, postala sam meta strahovitog progona. Bio je to proces čistog poniženja, nešto sramotno, izvedeno sa predumišljajem. Morala sam da prenesem kućni broj sa svog imena na ime Luiša [de Baroša]. U to vreme, bilo je mnogo čudno da telefon bude na ime žene. Zvali su u pet, u četiri, u tri ujutru da me vređaju i prete. Bilo je nepojmljivo. Govorili su stvari poput „Treba da te siluju da vidiš da li ti se sviđa”. Kada bi zvali ujutru ili posle podne, nekad bi se javio moj sin Luiš Žorže i slušao sve one skarednosti o svojoj majci. Bilo je gnusno nasilno. Ili bi se javio Luiš, kojem bi rekli da treba da „dovede ženu u red”. U Capital-u, telefonisti su morali da rade trijažu poziva, toliko je ljudi zvalo tamo da me traži. 

Jedne noći, izašla sam iz kuće  u socijalno  naselje Arko do Sego, da se nađem sa Luišom. Krenula sam da se penjem u smeru statue Antonija Žozea de Almejde da uhvatim taksi. Bio je prilično pust put. Odjednom je neki auto upalio farove, krenuo u mom pravcu i popeo se uz trotoar kojim sam išla. Potom su dva muškarca izašla iz kola, dok je treći ostao za volanom. Bacili su me na pod i počeli da me tuku. „Ovo ti je za nauk i da ne pišeš više kao što pišeš”, rekli su mi. Tad sam uvidela da nije reč o pljački, bili su to fašisti. Pojavio se gospodin koji je stanovao u tom kraju, otac jedne moje drugarice. Pitao je „Šta je ovo? Šta se dešava?”, trčeći prema meni. Ona dvojica su se spakovala u auto i nestali. Gospodin me je odveo do bolnice, a njegova žena je zvala Dnevnik. Neko je trebalo da obavesti Luiša o tome šta se desilo. Odmah je došao neizmerno potresen. Ušili su me i stavili zavoj. 

Sve to zbog knjige! I to divne knjige, koja nije čak ni najerotičnija koju sam napisala, tu i tamo je čak i naivna. 

 I nakon skandala prouzrokovanog knjigom Svoja Gospa i vašeg progona, kako ste odlučile da se suprotstavite fašističkom režimu i napišete u šest ruku Nova portugalska pisma? Kako je došlo do te ideje?

Nekih nedelju dana posle napada, otišla sam na ručak sa Izabel i Fatimom. Prvo sam se našla sa Fatimom. Kada me je videla, zgrozila se nad mojim stanjem, zbog svega što su mi učinili. 

Pred pomamom izazvanom knjigom, skandalom koji se stvorio i zbog mog progona, pretnji i batina, Fatima je postavila izazov: „Ako samo jedna žena izaziva ovakvu konfuziju, ovakvu pomamu i skandal, šta bi se desilo kad bi nas bilo tri? ” Odmah sam pristala na zamisao. U međuvremenu smo stigle do Trezea. Izabel je nešto zapisivala na papiru. Pričale smo joj, veoma ushićene, o ideji da napišemo zajedno knjigu. Njena je reakcija bila: „Kako ste dosadne, stalno nešto izmišljate. Sada kada pišem A Morte da Mãe (Smrt majke)… ” (izvanredna knjiga). Naredne nedelje, kada smo se ponovo našle, Izabel je već imala prvi tekst, prvo pismo. Tako su nastala Nova portugalska pisma

Poznato nam je autorstvo samo tog teksta. Uostalom, obećale ste jedna drugoj da nikada nećete razotkriti koja je šta napisala. Kako je izgledao taj kolektivni književni postupak?

Pored našeg nedeljnog ručka u Trezeu, dogovorile smo se da se nalazimo jedanput nedeljno kod neke od nas kući. Zamisao je bila da povremeno menjamo mesto, samo što smo se na kraju u ogromnoj većini slučajeva okupljale u mojoj kući.

Odredile smo nekoliko pravila. Svaka od nas je trebalo da dâ ostalima jedan primerak onoga što je napisala iskucan na pisaćoj mašini. Tokom naših susreta nismo raspravljale samo o književnoj strukturi knjige, pričale smo i o drugim pitanjima koja su iskrsavala tokom procesa. U suštini, raspravljale smo o svemu. Morale smo naglas da čitamo naš tekst ostalima. I svaki je tekst mogao da bude odbijen. Nismo radile po principu „Ja pišem, a vi trpite”.

Posle smo imale smešne rituale. Na ulazu i izlazu smo uvek govorile određene reči, kao da su lozinke. Bilo je to poput kakve školske igre, uobičajeno za našu generaciju; koristili smo reči čije smo značenje samo mi znale.

Da li ste vam se desilo da nekad odbijete neki tekst?

Nijedan.

A da li ste ispravljale tekstove jedna drugoj?

Ne, nikad. Niti smo želele to da radimo. Ako se ne bismo složile, raspravile bismo o tome na licu mesta. Nastojale smo da ubedimo autorku teksta da ga izmeni. Naravno da smo mogle da odbijemo tekst u potpunosti. Ali zapravo nikada to nismo uradile. Niti je ijedna od nas rekla da joj se ne dopada tekst druge dve. I sve je to bila istina. Raspravljale smo mnogo o tekstovima i o razvoju priče. Kada bismo otpočele novi tekst, polazile smo od tekstova o kojima smo toga dana raspravljale. Često smo imale različita viđenja i pisale smo tekstove koji su odudarali od pravca koji je ona druga pratila. Radile smo to na književni, ne na kritički način.

Bilo je to veoma izazovno

Pa zar ne? Provodile smo sate raspravljajući se tamo. Svaka bi govorila o tekstu druge dve i svaka od nas bi branila svoj tekst. Bilo je veoma intenzivno. 

Sećam se da ste rekli da je pisanje ove knjige nešto najzabavnije i najuzbudljivije što ste ikada uradili u životu. Možete li da mi objasnite zašto?

Zaista jeste jedna od najvažnijih i najzabavnijih stvari koje sam ikada uradila. Toliko smo se smejale! Sve smo bile veoma duhovite. Knjiga je puna humora. Kada raspravljamo o maskulinitetu, ništa nije tako razarajuće kao upotreba humora da se naljute ta stvorenja.  

Pokrenule ste jednu političku borbu…

Bila je iznimno politička. I bio je to politički proces, premda su fašisti stalno uveravali da je to bilo pitanje morala i dobrih navika. Mnogi su već znali da smo pisale knjigu i doživljavali su to kao vid osvete. Ne osvete muškarcima, već onima koji su nas stavljali pred sud i zabranjivali nam da pišemo, kao što je već bio slučaj sa Natalijom Korejo. I to je jedan od razloga koji je podstakao tolike ljude da se naposletku ponude kao svedoci u našu korist. 

Koliko vam je trebalo da napišete knjigu? 

Devet meseci. Od 1. marta 1971. do 25. novembra 1971. To smo uvidele tek kada smo pripremale primerke knjige da je predamo izdavačima. Bile smo kod mene kući. Natalija Koreja, iz Estúdios Cor, Liao de Kaštro, iz Europa-América i Pedro Tamen, iz Moraes Editores bili su u maloj prostoriji na donjem spratu, čekajući primerke knjige kako bi ih odneli i odlučili da li žele da ih objave. Dok smo spremale svežnje papira, pitala sam koliko dugo nam je trebalo da napišemo Nova portugalska pisma. Tada smo došle do tog zaključka: trebalo nam je devet meseci, koliko traje jedna trudnoća. Nemoguće da je u pitanju slučajnost. 

Kako su izdavači reagovali na knjigu? 

Liao de Kaštro, vlasnik izdavačke kuće Europa-América, zvao me je da mi objasni da ne može da je objavi jer bi mu zatvorili kuću i ne bi mogao da plati štamparima. Direktori izdavaštva Pedra Tamena nisu prihvatili da objave Nova portugalska pisma. Natalija je pak rekla da će dati otkaz, ako joj je ne dozvole da objavi knjigu. Vlasnici kuće Estúdios Cor, koji su kasnije bili saslušani u procesu i odrekli se bilo kakve odgovornost, čak su ukazali Nataliji da iseče neke delove, ali ona je zamolila jednog od tipografa da objavi knjigu u celosti. 

Nataliju su prvu ispitivali tokom suđenja. Htela je da preuzme potpunu odgovornost i time ustanovi da, ako postoji neko kome bi trebalo pripisati krivicu za tu izvanrednu knjigu, to je ona. Mi smo je napisale, ali ona je ta koja ju je objavila. Da nije bilo nje, knjiga nikada ne bi bila objavljena. Svi izdavači su odbili da je objave. „Ja sam jedina odgovorna što je knjiga završila u knjižarama”, istakla je Natalija. Digle smo buku u sudnici u pokušaju da je opovrgnemo i ućutkivali su nas. 

Bila je odvažna žena…

Natalija je bila nesvakidašnja žena. Najhrabrija žena koju sam ikada upoznala. Inteligentna, solidarna, pisala je predivnu poeziju. Bila je zaista sjajna.

Fašisti su sadržaj Novih portugalskih pisama smatrali „žestoko pornografskim i napadom na javni moral” i pretili su zatvorskom kaznom od šest meseci do dve godine. Da li ste već bili svesni posledica sa kojima ćete se suočiti po objavljivanju  knjige? Da li ste mislili da će progon toliko dugo trajati?

Bile smo radoznale. Mislim da je to odgovarajuća reč. Nikada nismo bile žene koje se plaše, posebno kada je u pitanju pisanje. Bio je to svakako veliki izazov. Uostalom, knjiga polazi od izazova Marije Veljo da Košte: „Ako samo jedna žena može da izazove toliku konfuziju, toliku pomamu i skandal, šta bi se desilo kada bi nas bilo tri?” Nikada nismo nameravale da previše oprezno pišemo nekakvu knjižicu. 

Prkosile smo fašističkom režimu sa punom svešću o opasnosti sa kojom smo se suočavale. Tada je sve bilo smatrano subverzijom. Svi smo mi sa levice živeli u opasnosti. Policija je mogla da radi šta joj volja, kao na primer da dođe u šest ujutru na moja vrata, uđu i uhvati me za vrat, sa licem prislonjenim uza zid. Jedan od zadataka te gospode bio je da idu po kućama ljudi u to vreme. Bio je to sastavni deo zastrašivanja i konstantnog terora. Svako od nas je imao „gospodina agenta” koji je prisluškivao naše pozive. Sećam se razgovora sa Kardozom Pirešom kako mi je rekao: „Okej, sada ćemo da pričamo gospodinu agentu koji nas sluša.” [smeh]  Uostalom, pre nas je Natalija Koreja već išla na sud i bila osuđena zbog Antologije erotske i satirične poezije

Ono što nismo očekivale jeste toliko nasilje, od strane celog državnog aparata. Čule smo neverovatne i zastrašujuće stvari, čak i tokom ročišta. Dok smo još pisale knjigu, Izabel i Fatima su se rastale od svojih muževa. I nije to bila slučajnost, sve je povezano sa Novim portugalskim pismima. Naši životi su bili pogođeni u tako kratkom periodu. Čak i pre PIDE-a, policije i procesa.  

Naši životi su se promenili i u drugom pogledu, upoznali smo neverovatne osobe, kao što su Dira ili Simon, prešle smo granice… 

Postojala je neumoljiva inicijativa da se ponizite i zastrašite i da se stvori slika da se ne radi o političkom procesu. Ispitivala vas je čak i Policija za moral, zajedno sa prostitutkama. Da li je ovo upinjanje bilo eksplicitno tokom vašeg suđenja? 

Zaista su hteli da nas ponize, da nas zgaze. Bilo je jezivo. Morale smo da se pojavimo pred Policijom za moral. Nikada nisu pristali da to nazovu političkim procesom, rekli su da je u pitanju atentat na javni moral. Ophodili su se prema nama kao prema besramnicama. Sve je ovo veoma bitno kako bi se shvatilo da su Nova portugalska pisma smatrana ozbiljnom pretnjom jer su ih napisale žene. I žene su se morale poniziti. 

Kada smo došle do Policije za moral, naredili su nam da sednemo, nama i našim advokatima, u jednoj prostoriji gde su bile neke gospođe. Posle nekog vremena, jedna od njih, najstarija, ustala je i obratila nam se. „Šta vi devojke radite ovde?” pitala je. Moj advokat, Fransiško Rebelo, objasnio joj je da smo tamo zato što smo napisale Nova portugalska pisma. Ona se raspametila. Rekla nam je da ta prostorija nije namenjena spisateljicama, već prostitutkama i da ne bi trebalo da budemo tamo: „Izađite, devojke i idite u drugu prostoriju, ima ih nekoliko slobodnih.”

Ubola nas je u slabu tačku. Hteli su da nas stave u prostoriju sa prostitutkama kako bi pokušali da nas ponize. I bili su uvereni da ćemo progovoriti. Da će jedna od nas na kraju da progovori. Prvo su nas saslušali zajedno, potom su zvali jednu po jednu, svaku sa svojim advokatom. Kada su me saslušali, rekli su mi da treba da me je sramota, da znaju da sam ja ta koja je napisala knjigu. Nisu verovali da je knjiga napisana utroje, tako nešto ne postoji. Tada je Fransiško Rebelo izgovorio tu nesretnu opasku: „Ovo je kao neki cadavre exquis.”

Tokom čitavog procesa niste nikada razmatrale da odustanete sa pisanjem ili kasnije da se povučete? 

Ne! Pisanje ove knjige bilo je nešto najbolje što nam se desilo u životu. Kako je to bilo  moguće? Takav književni proces bio je nečuven u našoj zemlji, niti smo našle išta slično u drugim zemljama. Radile smo nešto jedinstveno: tri žene, tri spisateljice, tri prijateljice okupile su se da razgovaraju i pišu o onome što su htele u jednoj fašističkoj zemlji. 

To što nas nije bilo strah jedna je od stvari koja ih je najviše razbesnela. Mislili su da zato što smo žene, da smo krhke i da će nam uterati strah u kosti. Ali nisu uspeli. Kada smo otišle na sud, nismo bile uplašene. Bile smo odlučne. 

Vaš stav tokom suđenja bio je melem za oči, tako uverene, tako ste dobro vladale sobom…

Uvek izuzetno elegantne. Ali morale smo da doterujemo Izabel pre ročišta, jer su njoj bile strane te stvari. [smeh] I kasnila je. Sudija bi morao da je čeka. Naterali smo je da obeća da se poslednjeg dana pojavi u prelepom izdanju i zaista jeste.

Marija Tereza Orta, Marija Veljo da Košta i Marija Izabel Bareno tokom suđenja. Fotografija objavljena na Fejsbuk profilu Marije Tereze Orta

I nije samo što ste bile elegantne, niste skidale osmeh sa lica. 

Uprkos nasilju kojem smo bile podvrgnute, zapravo nikad nismo dopustile da pokažemo zastrašenost. I mnogo toga što nas je okruživalo zapravo je bivalo smešno: od asistenta koji je zapisivao sve što je izgovoreno, jer ništa nije bilo snimano i stalno je prekidao da bi pitao da li se sutura piše sa s ili ç, do tužioca koji je delovao kao da je vežbao nastup pred ogledalom pre nego što je došao na sud… Sve nas je to zasmejavalo. [smeh] Ne pamtim da me je jedan jedini put bilo strah. Čak ni kada sam izašla iz kuće do suda misleći da će sudija izreći presudu. 

Prvi put kad ste se pojavile pred sudijom imale ste priliku da prisustvujete vrlo sumanutim situacijama. Možete mi reći nešto o tome? 

Prvo ročište se odvilo na prvom spratu Suda Boa Ora, već u julu 1973. 

Sledećeg dana otpočeo je odmor pravnicima, stoga se tri meseca nismo vratili na sud. Zvanični početak suđenja zakazan je za 25. oktobar, sa drugim sudijom i tužiocem. 

Dan pre prvog zasedanja, ostala sam bez advokata. Na kraju me je zastupao Duarte Vidal, advokat od Izabel. Tužilac je bio toliko ushićen da je počeo da priča bez prestanka i sve glasnije, kako bi objasnio zašto smo na sudu i kako je ta knjiga tako strašna i opaka. Sve se odvijalo sa zatvorenim vratima, bez javnosti, tako da ne znam baš kome se toliko upinjao da objasni. Delovalo je kao da je uvežbao svoj nastup kod kuće sa ženom, kako bi utvrdio da mu dobro ide. Sudiji su ruke već bile na čelu, kao da je stavljao do znanja da mu je muka od slušanja. U nekom trenutku, tužilac, obučen u ono crno odelo, uzeo je primerak Novih portugalskih pisama i pročitao jedan pasus. Iskoristio je priliku da kaže da nismo dame, jer jedna dama nikada ne bi napisala onako nešto. Mislio je da nas mnogo vređa. Pasus koji je odabrao glasio je: 

„Krhki su muškarci ove zemlje večno iste nostalgije i straha i kukavičluka. Krhkost u različitim pokušajima da se zabašuri: izazivanje bikova po koridama, na primer, trkački automobili i borbe prsa u prsa. O moja Portugalijo mužjaka koji bi da prevare impotenciju, matadori, pastuvi, tako loši ljubavnici, tako užurbani u krevetu, kojima je jedino važno da pokažu pišu.”

Nastao je opšti kikot. Advokati su prasnuli u smeh, i mi sa njima. Sudija je pokušao da prikrije smeh rukom preko usta. Bilo je presmešno. Ročište se tu završilo, između ostalog zato što je tužilac, čim je završio svoju predstavu, izašao na vrata. 

Izabel, smirenošću kakvom je uvek odisala, zamolila nas je da je prikrijemo dok uzima knjigu sa poda. Pogledali smo je, sa njena dva metra visine i objasnili joj da bi uspelo samo ako bi se jedna drugoj popela na ramena, ali nismo znale da izvedemo te akrobacije. [smeh]  Na kraju smo se drugačije snašle. Kada smo stigle nadomak knjige, stale smo, Izabel se sagnula i uzela je dok smo je zaklanjale. Sudija je video, nemoguće je da nije video. Ali ništa nije rekao. Kako Izabel nije imala ni torbicu, izašla je iz sudnice sa kjigom u ruci. Taj primerak je sad u kući njenog sina, kome sam ispričala ovu priču.

Tokom suđenja računale ste na podršku važnih ličnosti, kao što je Marija Lamaš. Kako je ona postala deo procesa? 

Kada je Marselo Kaetano odobrio Mariji Lamaš  povratak u Portugal, da pokaže kakva je dobričina, otpočinjao je proces povodom Novih portugalskih pisama. Pitala je da li može da svedoči u moju korist. Tada nisam razumela zašto; tek sam kasnije saznala da je Marija Lamaš jedna od žena koja je prisustvovala sastancima na koje je išla moja baka Kamila, i na koje me je vodila kad sam bila mala. Kako smo već imale mnogo svedoka, a postojao je dozvoljen maksimum, Paulo i Karmo ustupio je svoje mesto Mariji Lamaš. Ima jedna mnogo lepa epizoda sa suđenja. Kako je bila prilično gluva, sudija je naredio da joj donesu stolicu do njegovog stola, te joj je on postavljao pitanja. U nekom trenutku joj je rekao: „Dakle, dona Marija Lamaš smatra da su žene ugnjetavane?” Ona je odgovorila: „Da li mene ugnjetavaju? Ah, stalno, gospodine, moje ćerke.” To mi je toliko divno bilo. Naravno da je izazvalo opšti smeh. [smeh] 

Marija Veljo da Košta, Marija Tereza Orta i Marija Izabel Bareno. Fotografija objavljena u novinama Manchete (Rio de Žanejro), br.1153, izdanje iz maja 1974.

U nekom trenutku, zajedno sa Izabel i Fatimom odlučili ste da pošaljete u inostranstvo tri primerka knjige propraćena trima pismima: za Simon de Bovoar, Margerit Dira i Kristijan Rošfor. Zašto njih tri?

Da, odlučile smo da pošaljemo knige kada je situacija postala prilično opasna. Čim su zabranili knjigu, Duarte Vilar, prijatelj Marije Izabel i advokat, rekao joj je da bi trebalo da proširimo glas o tome šta se dešava i pitao ju je da li ima poznanstva u inostranstvu. Ona mu je rekla da nema, ali ja jesam imala kontakta, naime, sa grupama koje su radile sa Simon de Bovoar. Jedan prijatelj od Izabel ponudio se da ponese sa sobom tri knjige i tri pisma na svom putu za Pariz. Bilo je to veoma hrabro od njega, s obzirom na opasnost u koju se upuštao. Tada, kada bismo išli u inostranstvo, izvrnuli bi nam kofere na postavu. Da su iz PIDE-a videli tako nešto, prijatelja od Izabel bi momentalno uhapsili.

Kada smo razgovarale o feministkinjma kojima ćemo poslati knjige, dve su se figure odmah izdvojile. Jedna od njih bila je Simon. Ko bolji od Simon de Bovoar? Baš niko! Bila je sjajna žena i spisateljica poznata svuda po svetu pomalo. I nesumnjivo feministkinja. Takođe smo znali da je sarađivala sa nekoliko ženskih grupa, jedna od njih latinoamerička, koje su mogle da prevedu Nova portugalska pisma. Margerit Dira bila je i ostala moja strast. Ona mi je životni uzor. Teška i veličanstvena žena. Simon je bila već mnogo manje ozloglašena. Kristijan Rošfor je pisala mnogo o ženama. Ali, zapravo, dve žene koje su najviše uradile za knjigu bile su Dira i Simon. 

Došlo je do velikog međunarodnog pokreta…

Da, fascinantnog! Simon de Bovoar je postigla predivne stvari. Delila je pamflete svuda, prikupljala potpise za peticiju koju su predali portugalskoj ambasadi u Parizu 3. jula 1973. U tom dokumentu, žene različitih nacionalnosti bunile su se protiv procesa koji se protiv nas vodio. Simon je, već januara 1974. godine, organizovala neki oblik „procesija sa svećama“ u sumrak, i bila na njegovom čelu, aludirajući na Fatimu. Mobilisala je žene i muškarce, pisce, novinare, glumice…

U noći 21. oktobra 1973. glumica i feministkinja Delfin Sejrig priredila je čitalačku predstavu u vezi sa Novim portugalskim pismima u Palati de Šajo. Video ove inicijative nalazi se u Audio-vizuelnom centru Simon de Bovoar, u Parizu. Ova predstava je potom ponovljena u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Simon je već tada jemčila prevod knjige na francuski, koja je na kraju prevedena i u nekoliko drugih zemalja.

Na slabu sreću fašista, suđenje se podudarilo sa prvom međunarodnom konferencijom žena koja se odvila u Bostonu, između 3. i 5. juna 1973. Centralna tema ovog susreta bila su Nova portugalska pisma, usvojena kao glavno međunarodno feminističko pitanje. Žene su se obavezale da daju podršku našoj borbi u svakoj od svojih zemalja. I međunarodna solidarna delanja su se samo umnožavala. Bilo je veličanstveno!

Protest solidarnosti sa „Trima Marijama“. Slika preuzeta sa RTP Ensina.

Da li je ta podrška raširena i medijski pokrivena u Portugalu?

Ne. Niko nije želeo da čuje za feminizam. Govorilo se da je feminizam nešto nepodnošljivo. Ne zaboravite da danas postoji profesor na Pravnom fakultetu koji kaže da su feministkinje nacistkinje… Tada niko nije govorio da su feministkinje nacistkinje, ali su nas smatrali ludim. Portugalske novine nisu čak ni pokrivale suđenje. I ako bi se usudili da to učine, cenzurisali bi ih.

Ali međunarodna mobilizacija se ispostavila kao suštinska, zar ne?

Lisabon su preplavili feministi i feministkinje! „Hoće li svi doći ovde?” pitao je preplašen sudija Duartea Vilara. Došla nam je ovde i američka televizija, što je u ono vreme bilo nezamislivo. Bez mobilizacije koju je pokrenula Simon i svih onih koji su joj se pridružili, odmah bi nas zatvorili. Upravo zahvaljujući međunarodnoj mobilizaciji je sudija pristao da sasluša tolika svedočenja i na kraju je odložio čitanje presude. Da ročište nije bilo odloženo, završile bismo u zatvoru pre 25. aprila. Pazi, bilo bi to još jedno iskustvo… Već sam bila zamolila Luiša da mi donese u zatvor nešto za pisanje, olovku i penkalo i da popriča sa mojom majkom o odabiru garderobe. Nisam otišla na sud sa spremnim koferom, to bi bilo kao da sam samoj sebi presudila.

Protest solidarnosti sa „Trima Marijama” u Njujorku. Slika objavljena u časopisu Flama 17. maja de 1975.

Knjiga je na kraju zadala ogroman udarac diktaturi?

Ostavila je strašne posledice na režim. Recimo da nas nije to dovelo do 25, aprila, ali halabuka koje se stvorila i nepoverenje prema režimu su takođe doprineli padu diktature. Fašiste je toliko zabrinula larma da su novembra 1973. zamolili advokaticu Ministarstva pravde da kontaktira mene, jer sam bila najpoznatija. Hteli su da se javno povučemo i da izjavimo da nismo imale nameru da „uvredimo Vladu, niti dobro ime Portugala”. Fašističke svinje još nisu zaključile da to nije imalo nikakve svrhe. Obilo im se o glavu. Čak je i njihova advokatica bila na našoj strani. A predstavnik Javnog tužilaštva, prilično mlad momak, zatražio je naše oslobođenje na saslušanju 4. aprila. Bilo je to veoma smelo. Naravno da je već sledećeg dana proteran i zamenjen. Uspela sam da mu se zahvalim kada sam ga srela u kafeu blizu Boa Ore, kuda smo išli posle suđenja. Odgovorio mi je da se plašio, ali da nije mogao više da igra tu ulogu. Zahtev za oslobođenje takođe je bio odlučan za odlaganje presude. 

Tog dana kada je sudija trebalo da pročita presudu, tamo je već bilo puno feminista i feministkinja i televizija iz različitih zemalja. Američka televizija je čak tražila dozvolu za snimanje. Sve su oči bile uprte u sudiju. Na vratima suda bila su tri automobila specijalnih jedinica. Ja i Fatima smo otišle da pitamo jednog od agenata šta se tamo dešava. Rekao nam je da mi, „devojčice” treba da odemo odatle, „tri Marije” će biti uhapšene i nastaće veliki metež. U međuvremenu, službenica koja je vodila zapisnik suđenja izašla je napolje i sa vrha stepeništa nas obavestila da je sudija bolestan i da je čitanje presude odloženo. Advokatima je pao kamen sa srca, ali su se pravili da su besni i mnogo su se bunili.

Rekli ste u nekoliko navrata da je 25. april najsrećniji dan u vašem životu. Ovaj dan je bio odsudan i u kontekstu Novih portugalskih pisama

Zaista jeste najsrećniji dan mog života. Sloboda, to što nismo morale da provedemo život okrećući se iza sebe da vidimo da li nas prate, da li nas prisluškuju… Neopisivo je!

A čitanje presude, zakazano za april 1974. odloženo je tačno za 25. april. Naravno da je sudija, kada smo se 7. maja vratile u sudnicu, tvrdio da je oduvek nameravao da zatraži oslobađanje. Laž! Ali na kraju je skrojio velike pohvale knjizi i čak ponudio večeru. U obrazloženju njegove odluke tvrdi da: 

“Knjiga ‘Nova portugalska pisma’ nije pornografska, ni nemoralna. Naprotiv: reč je o umetničkom delu, uzdignutog nivoa, u nizu drugih umetničkih dela koje su autorke već proizvele”.

Sedmog maja 1974. autorke su oslobođene, a knjiga Nova portugalska pisma smatrana je remek-delom.

Neverovatno kako se stvari menjaju…

***

Izvorni tekst: https://www.esquerda.net/artigo/escrever-novas-cartas-portuguesas-foi-uma-das-coisas-mais-importantes-da-minha-vida/70843
Autorka: Marijana Karnejro

Prevod sa portugalskog: Tamara Nikolić
Redaktura: Mladen Ćirić

Uvod u istoriju latinoameričkog roka

Ovaj tekst je u nekoj sirovijoj varijanti skupljao prašinu u arhivi sigurno tri godine. Htela sam da ga napišem jer sam uvidela da i sama imam predubeđenja, kojih ću se najlakše rešiti istraživanjem. Kupujući šešir nekad davno, kada sam prvi put čula Sodu Stereo, iznenadila sam se da argentinski rok može tako dobro da zvuči. Onda sam shvatila ne samo da sam se ogrešila o čitavu socio-kulturnu celinu, kako definišu Latinsku Ameriku, već da je rok tamo nešto drugačije doživljen i interpretiran, da se nije samo podražavala anglosaksonska scena, i da su date političke okolnosti diktirale njegov razvoj. Drago mi je ipak što sam sačekala sa tekstom, jer je u početku zamišljen kao neka vrsta lamenta nad prodiranjem regetona u mejnstrim, ali srećom ne razmišljam više tako. Namera mi je da vam približim novu muziku, da čujete španski i portugalski u drugačijem melodijskom kontekstu. Jedini stejtment koji ovaj mali uradak nosi jeste naslov: ne dopada mi se izraz latino rok, koliko god bio ustaljen; istovremeno, osuđujem podsmeh i pežorativnu upotrebu reči latino, posebno kada se govori o muzici. Samo smatram da nije zgoreg podsetiti se američnosti Latinske Amerike s vremena na vreme.
Izvolite u salonu, nadam se da ćete probrati nešto zanimljivo.

Soda Stereo, heroji iberoameričkog roka 

Prvi put sam čula Sodu Stereo u jednoj vintidž prodavnici na Slaviji. Srećom, na vreme sam pokrenula Shazam, i tako ustanovila da je reč o pesmi En la ciudad de la furia. Imam tu nezgodnu naviku da muziku slušam besomučno na ripit, tako da ne stignem ni da se posvetim ostatku diskografije izvođača. Prošlo je vremena dok nisam otkrila njihovu najpoznatiju stvar, De música ligera, ili album Canción animal, kao i istoimenu pesmu, danas jednu od omiljenih. 

Na čelu sa Gustavom Seratijem, Soda Stereo se prvi put okuplja 1982. u Buenos Ajresu. Uz Ektora Bosija na basu i Čarlija Albertija na bubnju, Serati postaje legenda argentinske i latinoameričke scene, a Soda Stereo jedan od najuticajnijih hispanskih bendova svih vremena. Kako bi se bolje razumeo njihov uspeh u tom periodu, treba se osvrnuti na ondašnji istorijski kontekst Argentine: Soda Stereo se pridružuje talasu novih rokera nakon pada diktature, u ciku zanosa i poleta zbog povratka demokratiji, izvojevane 1983. izbornom pobedom Raula Alfonsina. U samom početku, stvaraju pod uticajem tada dominantnog novotalasnog zvuka, vremenom gradeći prepoznatljiv stil skrojen od klasičnog roka, psihodelije, pa sve do progresiva.
Soda Stereo je zadržala originalnu postavu benda sve do njihovog rastanka. Tokom čitave karijere, postavljali su rekorde po broju prodanih diskova, kao i posećenosti koncerta.
Rado ću pisati opsežnije o njima, do tada, upućujem vas na njihovu najprepoznatljiviju stvar.

Legião Urbana, brazilski EKV

Kada pomislim na bend Legião Urbana, prvo mi padne na pamet njihova pesma Geração Coca-Cola, dvominutna razdragana kritika dvadeset godina duge diktature u Brazilu, okončane dve godine nakon argentinske. Ležiao Urbana, kao i članovi Sode Stereo, počinju da izvode svoju muziku 1982. godine, mahom pod kreativnom palicom Renata Rusa. Ono što im je takođe zajedničko jeste stvaranje pod uticajem anglosaksonskih rok veličina, kao što su Smitsi, U2 i Džoj Divižn, a posebno je zanimljivo što su kao značajni književni uticaj naveli portugalskog pesnika Luiša Kamoiša. Ne čudi stoga to što Rusove pesme obeležava jaka estetika melanholije, žal, kontempliranje nad vremenom i prolaznošću, otelovljene, recimo, u pesmi Mudaram as Estações.
Pre tačno dvadeset i četiri godine, Ležiao Urbana ozvaničava kraj karijere, nekoliko dana nakon prerane smrti frontmena. Ostaju zapamćeni kao jedan od najlukrativnijih izvođača u istoriji Brazila, i važan deo vaskolikog muzičkog mozaika Brazila. U skadu sa poetikom benda, ostavljam prikladnu pesmu:

Aterciopelados, usomoćeni Kolumbijci

Aterciopelados predstavljaju ključni bend u oživljavanju rok scene u Kolumbiji, kojoj je po mišljenju dua, Andree Ećeveri (vokal) i Ektora Buitrage, bio potreban autentičan izraz u mnoštvu grupa koje su se podređivale mejnstrimu. Usud stvaranja muzike na španskom autentičnog izraza isprepletanog autohtonim motivima rezultirao je ogromnim uspehom na području čitavog kontinenta. Pored fuzije roka sa tradicionalnim melodijama marijačija, bolera i flamenka, ono što takođe ističe Aterciopelados (doslovce, oni koji nalikuju somotu, umotani u somot; usomoćeni, ako hoćete) jeste njihova snažna društvena angažovanost koja se manifestuje kroz teme poput nepravde, politike, ženskih prava i životne okoline. Oni ne prihvataju često surovu stvarnost (kolumbijskog) društva, već je analiziraju, osuđuju, pozivaju na promenu i na uvid u jednu drugu Kolumbiju, izvan Šakire, Markesa, a posebno Eskobara, FARC-a, večitih unutrašnjih trvenja. Od desetih kada započinju karijeru, pa sve do danas, prepoznati su kao omiljeni muzičari i dosledni borci, što u okviru svog dua, što kroz svoje pojedinačne projekte.

Novos Baianos, misterija planete

O Mistério do Planeta jedna je od meni najdražih pesama, i to je jedini razlog iz kojeg se našla u podnaslovu. Možda bi više imalo smisla odlučiti se za bend Os Mutantes u ovom uvodu, s obzirom na njihov uticaj i popularnost, ali su mi Os Novos Baianos bliži srcu i čini mi se da postižu efektivnije ono što je zamisao prethodno pomenutih Aterciopelados, a to je spoj roka sa domaćim melosom. Primer toga je čitav album Acabou Chorare (1972), njihov drugi, a proglašen za najbolji brazilski album svih vremena od strane časopisa Rolling Stone glasovima producenata, znalaca i drugih izvođača, album koji zavređuje poseban tekst. Od formalnosti i informativnosti prethodnih grupa klizim u čistu subjektivnost, ali Acabou Chorare počinje pesmom Brasil Pandeiro notama koje su vam možda odnekle i poznate, i stihom Chegou a hora dessa gente bronzeada mostrar seu valor (Došlo je vreme da ti tamnoputi ljudi pokažu svoju vrednost), melodijom i rečima koje maze mozak, što se nastavlja i u narednih trideset minuta.
Za Nove Baijce vezuje se i samba, MPB (Música Popular Brasileira), psihodelija, frevo, bosanova, ižešo, raspon uticaja od Hendriksa do Žoaa Žilberta.

Maná, pop-rok iz Haliska

Putujemo dalje u Meksiko, gde su neprikosnoveni junaci (pop)rok scene Maná, ekipa iz Haliska koja se okupila prvi put 1987. i vremenom postiže komercijalni i međunarodni uspeh, sa preko 40 miliona prodatih ploča i na desetine nagrada, između ostalog, severnoamerički Gremi i latino Gremi, razlika koja će vremenom, nadam se, prestati da se pravi. Preko trideset godina karijere šetali su iz žanra u žanr, bez preteranih iskoka, i uvek u sigurnoj luci odobrenja publike. Vremenom, roka je ostalo u tragovima, te bi bilo pravednije uvrstiti ih u legende popa, ne oduzimajući im značaj za razvoj lokalne rok scene. Maná su nagrađivani i priznanjima u oblasti ekologije; njihova briga za okolinu počinje još 1996. kada su osnovali Fundación Ecológica Selva Negra, fondaciju koja se bavi edukacijom, konzervacijom i prezervacijom ugroženih vrsta.

Naravno, sva je prilika da će prvo ime koje vam padne na pamet kada je u pitanju rok iz Latinske Amerike biti Karlos Santana, isto rodom iz Haliska, ali sam se trudila da se vodim kriterijumom verovatne nepoznatosti ili manje slave. Ipak, nemojte propustiti da se podsetite ovog dragulja, nastup na Vudstoku 1969. i stvar Soul Sacrifice.

Neolit 2.0

Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvortekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Neobrazovanje kao politički program

Na fotografiji: Migel Ernandes (izvor: https://spainculturescience.co.uk/)

Pesniku Migelu Ernandesu nisu dozvolili da se školuje. Godinama se ponavljala legenda da se porodično siromaštvo isprečilo njegovom boravku u školskom sistemu; ali nije bila istinita. Razlog tome je što je njegov otac smatrao da je obrazovanje nešto opasno za narod i da knjige treba da budu domen crkvenih ili vladajućih elita. Ako je dobro javno obrazovanje neprikosnoven uslov za jednakost i demokratski progres jednog društva, logično je da ekonomske elite sebi predlože saradnju sa fanatizmom i neobrazovanjem da bi zadržale svoje privilegije.

Prestiž „neznanja“ ili omalovažavanje znanja svojstveni su dobrom delu političkih debata. Ono čime što diktatura postiže zabranama i ćutanjima, u demokratijama se pokušava manipulativnim kampanjama u kojima se neka istina onesposobi osećanjima neverice ili preventivne negacije. Postoje delovi stanovništva koji su ponosni na to što su nepismeni. 

Slučaj Donalda Trampa deluje kao jasan primer. Njegovo sistemsko korišćenje prostačkog humora i laži može roditi plodom samo u društvu koje se ponosi svojim „neznanjem“. Studije hiljada naučnika koje uznemiruju posledice klimatskih promena i šteta razarajuće proizvodnje vrede manje od Trampove smešne dosetke. A ako se zamislimo nad kontaminacijom u demokratskim procesima, upadljivo je da je republikanska većina u Senatu glasala za neznanje, za privilegiju da se skrivaju dokumenta i svedoci u javnim raspravama, da bi proglasili nevinost sa uporištem u neznanju.

U ovoj dinamici koja se ponosi nepismenošću, nije manje simptomatično koliko je malo političkih posledica imalo u Ujedinjenom Kraljevstvu otkriće laži i manipulacija organizatora kampanji podrške Bregzitu. Ako se radi o odbrani od migranata, skoro pa je nebitno upoznati se sa stvarnošću migracija. A ako je reč o osećanju slobode okončavanjem uređenja ekonomskih razmena, deluje da nije nimalo korisno zastati i razmisliti ko se koristi, a ko pati od nedostatka ekonomskog uređenja.

Fanatizam i neznanje su ušli u modu i u španskim političkim debatama o jednakosti roda, seksualnosti i demokratskom pamćenju. Mnogi istoričari su posvetili stotine knjiga, sa svim teretom koji akademska mudrost donosi, objašnjenju događanja koja su proistekla iz državnog udara 1936. Ničemu ne služi ovo saznanje pred imunitetom nekih političkih portparola koji su spremni da lažu ili prepravljaju istoriju.

Prikladno je biti svestan da sve ove besmislice nisu plod neznanja, nego razumne kalkulacije da bi se pokrenulo tuđe bezumlje. Kristina Monhe je objavila u InfoLibre jednu prosvetljujuću kolumnu o smislenom izboru formule „roditeljski pin“ da bi se krstio napad na javno obrazovanje. Jedna pozitivna reč, koja nam daje pristup računaru i mrežama, i druga draga, sa dobrim porodičnim prizvukom, izabrane su da se stvori lažna debata i, usput, stavi na politički nišan ukidanje javnog obrazovanja i etičkog prestiža njegovih profesora. Zapravo, reč je bila o vraćanju u doba reakcionarnog oca Migela Ernandesa i prevlasti pobožnog praznoverja nad obrazovanjem i saznanjem. Ono što je bio „fundamentalistički virus“ prekršteno je u „roditeljski pin“ da bi se poigralo sa osećanjima ljudi.

Oružje za masovno uništenje Prvog svetskog rata postiglo je da pesnici počnu da gledaju na reč „progres“ sa zazorom. Koncentracioni logori nacizma i severnoamerička atomska bomba, sposobni da razum pretvore u geomeriju ubistva, proizvele su razočaranje u zapadnjačku mudrost, poput Adornove najčuvenije žalopojke: „ne može se pisati poezija posle Aušvica“. Intelektualni prestiž razuma bio je potpuno potučen među intelektualcima.

Ali ono što se danas traži je povratak fanatizmu naroda pozvanog na neznanje. To je strategija izmišljena za poigravanje njegovom bespomoćnosti i strahom. To je neodgovorni izlaz neoliberalističkih ideologa, spremnih da žrtvuju koren sopstvene ideologije, i time pokušavaju da opravdaju kao odgovor na nejednakost, nemaštinu i neizvesnost proizvedenu u društvenim većinama sopstvenim ekonomskim merama. Igraju se vatrom „neznanja“ i mržnjom prema znanju. Način da se suzbije ovo zlo ne ograničava se na borbu protiv fundamentalističkog virusa putem javnog obrazovanja. Takođe je potrebno stvoriti uslove za dostojan život da bismo spasili ljude od nemaštine. A država zna kako to da uradi. Ima tu mudrost.

***

Pročitaj u originalu: https://www.infolibre.es/noticias/opinion/columnas/2020/02/02/la_incultura_como_programa_politico_103512_1023.html
Autor teksta: Luis Garsija Montero

Prevela sa španskog: Vanja Kudra

O srceparajućoj poteškoći bacanja knjiga

Kao i mnogo strastvenih čitalaca, uživala sam u knjizi „Magija čišćenja koja će vam promeniti život“ autorke Mari Kondo, ali sam se prenerazila kada sam došla do dela o knjigama. Suština njene, sada već poznate, metode je u sledećem: pređite kroz sve svoje stvari po kategorijama, sve dodirnite, sačuvajte samo ono što „izaziva radost“ i posmatrajte kako vam se svet transformiše. Deluje prilično jednostavno, ali teško je prodati minimalizam kada se radi o knjigama, pošto Kondo podstiče čitaoce da ih se reše u što većem broju. Možda mislite da knjiga izaziva radost, tvrdi ona, ali verovatno niste u pravu i treba da je se otarasite, naročito ako je još uvek niste pročitali.

Bacanje nepotrebne odeće je jedna stvar, ali kakav degenerik želi da namerno u jednom trenutku poseduje 30 knjiga ili manje? Kakav to psihopata cepa stranice iz omiljenih knjiga i baca ostatak da bi, kako to Kondo kaže, „zadržao samo one reči koje voli“? Mi kojima i sama reč „knjiga“ izaziva radost ovo uopšte ne možemo da razumemo. Ipak, kada stigne otopljenje, mnogi čitaoci de se baciti na prolećno čišćenje sa „Magijom čišćenja“ u ruci.

Zapitala sam se da li mogu spartanske metode Mari Kondo da se prilagode nekome za koga knjige predstavljaju ono što pripadnicima američke Nacionalne asocijacije za oružje (NRA) predstavljaju pištolji, sa sve frazom „samo preko mene mrtvog“. Odlučila sam to da ispitam.

Prateći njena uputstva, skupila sam sve knjige u jednu sobu i stavila ih na pod. Bilo ih je više od 500, od knjiga koje sam dobila kada sam bila mala, sve do izdanja romana za recenziju koja sam dobila prošle nedelje. Nekako, uprkos očekivanjima, nije delovalo da ih ima toliko puno. Izgledale su ranjivo i izloženo, nagomilane ovako, van konteksta, kao kada vam radnik obezbeđenja na aerodromu otvori kofer. Ali to je suština KonMari metode – treba da nas natera da svoje stvari vidimo pod fluorescentnim i dezorjentišućim svetlom.

Au, pomislila sam, prelazeći pogledom preko starih i raskupusanih knjiga sa mekim koricama i odavno zaboravljene lektire.

Au.

Teško bi bilo naći „lajfstajl gurua“ koji je podjednako nežan i nemilosrdan kao Mari Kondo, bivša sveštenica u šintoističkom hramu i oskrnaviteljka knjiga. Vaše čarape će biti tužne ako ste grubi prema njima i ako ih ne složite kako treba, kaže nam emotivno, a odmah zatim dâ uputstvo da odložimo njihovu odbačenu bradu u kesu za đubre i pošaljemo ih na deponiju.

Najzanimljiviji aspekat KonMari metode jeste način na koji uvažava emotivni život stvari. Pitanje da li je taj život inherentan ili je naša projekcija nije važno. Ona zaobilazi „nju ejdž“ koncepte poput „dobrih vibracija“ i „toka energije“ i odmah prelazi na stvar: vaše stvari imaju osećanja, pomirite se sa tim. Na početku možda deluje budalasto zahvaliti se starom džemperu na dobro obavljenom poslu pre nego što ga bacite, ali taj čin zapravo može biti iznenađujuće dirljiv. Ovde je bitno šintoističko iskustvo Mari Kondo. U kosmologiji šintoizma, naša fizička stvarnost postoji paralelno sa nevidljivim svetom animističkih duhova. Njen pogled na svet je u skladu sa japanskom estetikom na Zapadu poznatom pod imenom wabi-sabi, koja istražuje osetljivu ravnotežu između zadovoljstva koje nam pružaju stvari i zadovoljstva koje dobijemo kada ih se oslobodimo.

Cilj KonMari metode je da potpunije cenimo ono što imamo i oslobodimo se onoga što nam više nije od koristi. Problem leži u proceni šta spada u koju od ove dve kategorije. Mnogo onoga što nam nije potrebno ume da se stopi sa okolinom, poput hobotnice koja se kamuflira na grebenu i koja je praktično nevidljiva sve dok je ne dodirnemo ili joj se ne nađemo tik pred facom. Pomeranjem svega, činite da se taj teret trgne, pobeli i izađe na videlo. Kondo čak predlaže da pljeskate rukama iznad stvari da ih „probudite“.

Prošla sam kroz knjige, jednu po jednu. Kondo kaže da ih ne treba otvarati, ali prekršila sam to pravilo – ne da bih ih čitala, već da bih videla da li sam možda nešto odavno sakrila u njih.

Iznenadilo me je to koliko stvari je bilo između stranica – pisma, karte, fotografije, recepti. Pronašla sam novogodišnje odluke iz 1998. godine, papirić na kome se potvrđuje moja izjava da sam kriva zbog prebrze vožnje i nalaže mi se isplata u iznosu od 125 dolara gradu Atini u Njujorku; račun iz bolnice na 564 dolara; fotokopirana strana iz „Pesme o meni“ Volta Vitmana sa zaokruženom strofom koja počinje stihom: „Rekao sam da duša nije ništa drugo nego telo“; omot za sapun od smokve i kajsije svedenih boja i sa cvetnim dizajnom, i koji još miriše; kupon za ukrcavanje na let od Njujorka do Stokholma; dozvola za izlazak sa časa iz srednje škole u Kaliforniji.

Shvatila sam da je razlog zbog kojeg hvatanje u koštac sa knjigama po KonMari metodi deluje toliko teško jeste to što mnogima knjige ne spadaju u onu kategoriju u koju ih je ona svrstala. One nisu bezlične jedinice znanja, identične i zamenljive, već kutije koje čuvaju trenutke naših života, čije stranice su upile naše jutarnje nade i jade iz sitnih sati, nošene u koferima na medeni mesec, ili stegnute uz slomljeno srce. One predstavljaju uspomene, i Kondo upozorava čitaoce da ni ne pokušavaju da razmišljaju o tome da ih se reše do poslednje.

Istini za volju, Kondo više ne misli da je cepanje knjiga na deliće dobra ideja, ali to što je ona to jednom radila da uštedi prostor govori dosta. Čuvanje delova knjiga ima smisla ako vam se biblioteka sastoji od kuvara ili zanatskih priručnika, ali zvuči nenormalno ako se primeni na romane ili narativnu nefikcionu prozu. Koja poglavlja „Ane Karenjine“ ili „Hladnokrvnog ubistva“ biste vi sačuvali? Kondo oslikava turobnu sliku, pišući uglavnom o knjigama o biznisu i udžbenicima, „učenju“ i „neophodnim informacijama“. „Klasici“ koje spominje nisu Dikens ili Bronte, već Draker i Karnegi, od kojih je prvi konsultant za menadžment, a drugi industrijalac. Bez uvrede ovim cenjenim profesijama, ali uopšte me ne iznenađuje to što nisu „izazvale radost“.

Ali ono što me jeste iznenadilo je to što sam među svojim knjigama pronašla one koje nisu „izazvale radost“. U njih spadaju knjige koje su mi poklonili bivši prema kojima više ne gajim simpatije, knjige sa mekim koricama sa koledža kojima fali poslednjih 20 stranica, knjige čijih je više od 10 posto pojeo zec kog sam nekad imala za ljubimca, dva primerka Ovidijevih „Metamorfoza“ koja su u tužnom stanju, mada ne znam zašto. Sveukupno, bilo je 30 takvih knjiga, ili možda 60. Nisam ih brojala. Napunile su tri kese za kupovinu. Razdvojila sam preostalih 547 knjiga koje sam htela da zadržim na dve gomile – one koje sam pročitala i one koje nisam.

Izazivale knjige sreću ili ne, mora se priznati, Kondo se najizrazitije fokusira na vrlo specifičnu vrstu knjige i čitalačke navike: tsundoku. Ova neprevodiva japanska reč znači „kupovati knjige i pustiti da se nagomilavaju nepročitane“. Ova reč, koja je nastala u 19. veku, ne pojavljuje se u knjizi „Magija čišćenja koja de vam promeniti život“ , ali borba protiv nje predstavlja njenu tezu. „Nepročitane knjige se nakupljaju“, piše ona. I u pravu je.

Sve knjige koje sam pročitala su več vraćene na police. 32 nepročitane knjige „koje ću odmah čitati“ su vraćene na stočić pored kreveta. 28 knjiga „za posao“ – ja sam ipak pisac – i pročitane i nepročitane, završile su na svojoj gomili.

Potom sam naslagala 105 nepročitanih knjiga uza zid u spavaćoj sobi. Nisam planirala da ih dam u dobrotvorne svrhe organizaciji Housing Works, ali neće ni ostati nevidljive kao hobotnica. Po pitanju dekorativne tehnike, to je više stil Bernarda Bleka iz britanskog sitkoma Black Books nego Mari Kondo, ali važno je da prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Ili ću ih pročitati ili neću, ili ću ih dati nekome i, što bi rekao Blek, da se niste usudili da u ovoj knjižari izgovorite glagol partijati.

Kondo naglašava i piše podebljanim slovima da je pravo vreme za čitanje knjige čim postane vaša. Ali bacanje svake nepročitane knjige koja vam stoji na polici samo zato što je ne čitate u ovom trenutku ima smisla koliko i bacanje sve hrane iz frižidera i ostave koje je u sasvim dobrom stanju samo zato što ne planirate da je jedete za sledeći obrok. Samo vi sami možete da procenite svoj apetit.

„Knjiga može stajati nepročitana 1000 godina dok ne naiđe pravi čitalac“, rekao je kritičar Džordž Stajner, i to je istina. One dobre su vradžbine, čini za prizivanje. One su iskra, uteha, pismo od kuće.

Sadrže demone i bogove u kutiji. One su mali pravougaonici sa čitavim univerzumom spakovanim unutra. Čitamo knjige u kojima se opisuju čarobni portali, a one same su zečja rupa, orman, ulaz u drugi svet. Knjige su, poput ljudi, veće unutra. Na ovoj dimenziji imaginativne relativnosti Hogvorts, Srednja zemlja, Zemljomorje, Dikensov London, Hemingvejev Pariz, nervozna Kalifornija Džoan Didion i um Helen Ojejemi, ispruženi poput sfinge među stranicama, tiho i sjajno usnuli, svi stanu u moj mali stan i u mene. Dok sam tretirala knjige Kondo metodom setila sam se priče o bebi Krišni, kog su optužili da jede zemlju. Kada je njegova starateljka zahtevala da otvori usta poput ružinog pupoljka da dokaže da je nevin, pogledala je unutra i videla celokupni, bezvremeni univerzum unutar njih, sa sve zvezdama i galaksijama koje lebde u crnim okeanima dalekih prostranstava, i sve vreme koje je ikada teklo i koje će ikada teći, i plavu i zelenu zemlju koja vrvi od života i sve ideje i osećanja koje iko ikada može da smisli ili oseti i njihovo seoce sa ulicama i kudama, i njihovu baštu i sebe u njoj i svaki grumen zemlje na svom mestu.

Nije istina da je jedino pravo vreme za čitanje knjige onda kada je tek dobijete. Knjige mogu ostati sa vama poput talismana na potrazi, koji možete izvući iz ogrtača, odmotati i razumeti samo u najmračnijem trenutku: „svetlo… kada se sva druga svetla ugase“.

Povremeno čišćenje paučine sa police za knjige je korisna vežba, ali ne dozvolite da vas iko nagovori da se otarasite knjiga kojih ne želite da se otarasite, bilo da ste ih pročitali ili ne. Zapitajte se da li knjiga kod vas izaziva radost i ignorišite minimalističke pridike ako vas nerviraju. Na kraju krajeva, čar minimalizma je u nevidljivom izobilju. Elegantno prazan stan ne svedoči otmenom siromaštvu, ved jednoj vrsti nagomilanog bogatstva koje čini apsolutno sve zamenljivim i dostupnim na klik miša. Stvari, pa onda sloboda od stvari, pa ponovo stvari, ako tako želite. Ako vam nedostaje knjiga nakon što ste je se otarasili, Kondo nas teši, uvek je možete ponovo kupiti. Odbaci i zameni, iznova i iznova. Ah, kakav nestalan luksuz.

Nego, sledeći na redu su „razni papiri“. Poželite mi sreću!

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/on-the-heartbreaking-difficulty-of-getting-rid-of-books/

Autor teksta: Samer Brenan

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

O Peti Smit i naslovnoj fotografiji albuma „Horses“

,,Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet.“

1975. godine izdavačka kuća Arista Records objavila je prvi rok album njurorške boemske pesnikinje Peti Smit. Jednostavna fotografija, koju je uslikao neko po imenu Robert Mejpltorp, bila je vanserijski orginalna. Bila je to najuzbudljivija slika žene koja je pripadala mojoj generaciji koju sam dotada videla. Sada, dve decenije kasnije, mislim da spada u isti rang u istoriji umetnosti kao i 5-6 izvanrednih slika moderne žene od perioda Francuske revolucije.

Tada sam predavala na svom prvom poslu u Vermontu i adaptirala svoju doktorsku disertaciju sa Jejla, Seksualne Persone, u knjigu. Sliku sa albuma Horses sam smesta okačila na zid dnevne sobe, kao da je sveta ikona. Mejpltorpov portret Peti Smit je za mene predstavljao simbol, ne samo novog ženskog oslobođenja, već i fuziju visoke umetnosti i popularne kulture, za kojom sam tragala i u svom radu.

Od svog preporoda krajem šezdesetih, organizovani ženski pokret je bio poprilično neprijateljski nastrojen prema rok muzici, koju je nazivao seksističkom. Iznenadni debi Peti Smit na nacionalnom nivou mi je ulio nadu (koja se kasnije ispostavila uzaludnom) da će feminizam podržati i hard rok, revolucionarni glas kontrakulture.

Sama Peti Smit je proistekla, ne iz ženskog pokreta, već iz umetničke avangarde i dekadetnog seksualnog podzemlja, u koji će njen prijatelj i ljubavnik Mejpltorp zaroniti još dublje nakon njihovog raskida. Za razliku od mnogih feministkinja, biseksualna Peti Smit nije bazirala svoju pobunu na potpunom odbacivanju muškaraca.

Kao umetnica, odala je zasluženu počast najznačajnijim precima; nisu je zanimale ni zanemarene pretkinje ni drugorazredni ženski kanon. Na Mejpltorpovoj polu-transvestitskoj slici evocira umetnike koji su na nju najviše uticali, od Šarla Bodlera i Frenka Sinatre, do Boba Dilana i Kita Ričardsa, mučenog genija iz Roling Stounsa, koji je bio i moj i njen idol.

Pre Peti Smit, žene u rok muzici su se predstavljale po konvencionalnim formulama folk pevačice, bluz pevačice ili devojke na motoru. Kao što se vidi na ovoj slici, persona Peti Smit je bila nešto sasvim novo. Ona je bila prva koja je polagala pravo i na viziju i na autoritet, u opasno dionizijskom stilu drugog pesnika, Džima Morisona, frontmena Dorsa. Povrh toga, u polju dizajna naslovnih strana albuma, koje je od albuma Meet The Beatles iz 1964. godine postalo takmičarski nastrojeno (setite se dramatično osenčenih lica muzičara), nijedna rokerka nije dominirala slikom tako agresivno i beskompromisno.

Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet. Snimljena sa jakim kontrastom, sa ledeno belim zidom u pozadini, spaja stroge i ozbiljne evropske umetničke filmove sa glamuroznim, večito nipodaštavanim časopisima o visokoj modi. Izgužvana, dronjava, razbarušena, dlakava, Smit je prkosila pravilima ženstvenosti. Osećajna, iscrpljena, žgoljava, a ipak nalik dripcu, našepurena i zavodljiva, ona je jurodiv, efeb, dendi i trubadur, kompleksna žena sama po sebi, koja se otisla u kulturni rat.

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/camille-paglia-on-the-iconic-cover-of-patti-smiths-horses/
Autorka teksta: Kamil Palia

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografije preuzete sa sajta https://lithub.com/

Coco Dávez i magija grešenja

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se.” 

Valerija Palmejro je osoba koja stoji iza marke Coco Dávez, pseudonima nastalog iz tinejdžerskog sna koji je već ukazivao na kreativni aspekt, čak i bez jasno definisane ideje. Otkad je bila dete, nije se odvajala od papira i olovke, crtajući u jednom ćošku svoje sobe. Ova 29-godišnjakinja iz Madrida izjašnjava se kao umetnica koja svoju umetnost deli na nekoliko oblasti: fotografiju, slikanje i dizajn.

Teško je objasniti ono što ona zapravo jeste: nova pop ikona, žena koja je prepoznatljiva i na daljinu, zahvaljujući svom snažnom identitetu koji je uspeo da stvori sopstveni jezik, oblicima i bojama povezanim sa njenim imenom. Upravo tome se dive drugi umetnici.

Najveće dostignuće joj je knjiga Faceless, u kojoj je odala počast svim značajnim umetnicima koji su je inspirisali do sada. Priznaje da su njihovi portreti uvek bili deo njenih crteža. Ova šarena kolekcija je nastala greškom. „Nisam baš bila zadovoljna svojim slikanjem, i jedno popodne, zabavljala sam se i slikala sam Peti Smit, ali krajnji rezultat je bio strašan.” Potom je obojila sliku, ostavljajući portret bez lica, ali čak i tako, nazirao se lik Peti Smit. Desila se magija. „U tom trenutku počela je zabava.”

I među svim njenim idolima, zašto da ne uvrsti i sebe? „Od kada je izašla knjiga Faceless, slikam svoj portret svake godine. Veoma je zabavno slikati sebe, a ujedno je i izazov. Pogledam portrete i tačno prizovem trenutke koje sam proživela, znam da li je bila dobra godina ili ne, i to je nešto što pripada samo meni i što je baš lepo.” Težište univerzuma Coco Dávez obeleženo je bojama, naročito crvenom i žutom, prisutnim u svim njenim delima. „To je za mene poseban oblik jezika.”

Coco je prestala da slika sa 13 godina i sve do svoje 21. godine živela je u nekom odnosu ljubavi i mržnje prema slikanju. „Sada smo u prilično dobroj fazi.” Ova samouka umetnica sarađivala je sa brojnim brendovima i imenima kao što su Netflix, Kenzo, Prada, Swatch, Estrella Damm, Mini, New Balance, Desigual, Compañía Fantástica… Uprkos tome što je svaki projekat drugačiji, ova mlada žena kaže da pokušava da se poveže sa svakim od njih. „Sada imam tu sreću da mogu da izaberem vrlo specifične projekte u kojima mogu da doprinesem klijentu i obrnuto.”

U novembru 2018. objavila je knjigu Faceless koju je izdala izdavačka kuća Lunwerg. Ubrzo nakon toga, u februaru ove godine, Forbs ju je uvrstio – zajedno sa Rosalijom, između ostalih – na listu 30 najuticajnijih mladih ljudi u Evropi, mlađih od 30 godina. Palmejro kaže da joj se život nije mnogo promenio od ovog poklona, ali da joj to veoma laska. „Pomaže mi da potvrdim da je to što radim dobro i značajno je za moju karijeru.” Pored toga, od maja prošle godine, deo je londonske galerije Maddox, koja izlaže njene portrete bez lica.

Primeri portreta bez lica.

U julu je završila prezentaciju svoje poslednje kolekcije, 29 izložbenih radova u čast svojih 29 godina, koja je izložena u Kokolu, jednoj od najprestižnijih umetničkih radnji u prestonici. Haos i ostali dragulji (Caos y otras luces) naziv je ove kolekcije bokala, njenog najintimnijeg i omiljenog projekta. „To je oda ličnim i egzistencijalnim krizama”, a kroz te predmete izražava svaku etapu svog života: prva je posvećena detinjstvu, druga periodu adolescencije gde je oslikala zbunjenost i nesnađenost, a treća faza je aktuelna i predstavlja spokoj jer se nalazi na pravom putu.

Njen urođeni talent bio je vidljiv od ranog detinjstva, zato su je često nagovarali da studira likovnu umetnost. „Ali ja sam bežala od fakulteta, ideja da to moram da studiram delovala mi je užasno. Pomišljala sam na sve slikare koji su postali poznati nakon svoje smrti. Budućnost sam videla na vrlo dramatičan način i nisam želela to.” Uprkos svemu, uvek je jasno videla svoje umetničko zvanje.

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se. Zaboravila sam ovo na neko vreme. Nisam akademski obrazovana i zato sam prvih godina slikala vrlo detaljno i realistično kako bih dokazala da umem da slikam, tako da nisam sumnjala da to mogu raditi. Ali, bila sam pod ogromnim pritiskom i nisam se osećala dobro. Veoma mi se dopadao realizam iz tog perioda, ali me nije emotivno doticao.” Jedna od ključnih lekcija koja obeleži umetnika je da „nauči da prigrli lične krize i da uživa u njima, iako je, i sama pomisao na to zastrašujuća, ali na kraju se pretvara u izvor iz kog se crpi snaga.”

Valerija živi svoj san i ceni to svaki dan. Ali želi da ostvari i druge ciljeve, između ostalog, da se bavi modom. Tekstilna teritorija je sledeće što bih volela da istražim. „Obožavam da dizajniram printove, pravim uzorke, ali ne znam da šijem.” Sve u svoje vreme. „Sada nemam tu anksioznost kao pre par godina da to moram da ostvarim, doći će i to ako treba.” Jasno joj je da je rad jedina magična formula koja nas približava uspehu. Jedan od njenih najvećih uzora, Pablo Pikaso, rekao je: „Inspiracija mora da te nađe dok radiš.”

Ali nisu samo četkice i boje ono što okružuje umetnika, takođe je politički aktivna na Instagramu, „prijateljskoj društvenoj mreži”, kako kaže. „Kada objavim neki tekst ili poster, očigledno je sa kojim se položajem politički identifikujem. Ne radim to sa namerom da bilo koga ubedim u nešto.” Na svom profilu je napisala: „U svakoj priči postoje dva dela, a ja glasam za slušanje, za dijalog.” Priznaje da je tim komentarom dobila svoju prvu armiju pratilaca.

Razočarana je trenutnim političkim stanjem u zemlji. „Nikada ne treba gubiti zdrav razum. Morate više obraćati pažnju na stanovništvo, umesto da se borite protiv ega. Ponekad sam isfrustrirana, jer se osećam uvređeno.” Uprkos svemu, ona ne koristi svoj profil za lansiranje političkih poruka, iako koristi postere kako bi na neki način doprinela nekom društvenom događaju.

Preuzeto sa Instagram naloga Koko Daves: Ja ti verujem; poruka žrtvama silovanja.


Živimo u trenutku revolucije i zanimljivo je da mi koji imamo određenu vidljivost – takođe, kroz kulturu – imamo određenu težinu i možemo biti glasnogovornici.” Valerija Palmejro sebe smatra srećnom osobom jer može da se posveti onome što voli.

Upravo zbog toga što je žena i što je mlada, Palmejro se priseća jedne situacije iz prošlosti koju u početku opisuje kao anegdotu, mada se brzo ispravlja i koristi tačan izraz: seksizam. „Ponekad sam se osećala ništavno. Prvih godina sam se vraćala kući veoma ljuta, iako time nisam postizala ništa, ali na kraju naučite da budete malo direktniji.” Priča kada joj je, jednom prilikom, za vreme grupne izložbe, traženo da bude obučena u crno, inače je navodno ne bi videli kao umetnicu. A dečku koji je takođe učestvovao, nije rečeno da mora biti obučen na određeni način. Priznaje da bi se na kraju iznervirala: „Kada nemaš dovoljno posla, teško je reći ne određenim stvarima.” Takođe se priseća kada je morala da ide na štiklama na neki događaj, mada je to tada odbila. „Ne morate nositi štikle da biste bile elegantne. To je seksističko poimanje koje nas vraća u prošlost.”

Sadašnjost koristi prošlost kao iskustvo”, kaže. Sada je ova Madriđanka fokusirana na svoju budućnost. „Volela bih da se razvijam kao studija, da nisam usko povezana sa imenom Coco Davez, već da taj koncept obuhvata više oblasti, ne samo slikarstvo i fotografiju.” Takođe, deluje vrlo odlučno da se suprotstavi Kalderonu de la Barki kada je rekao: „a snovi sami su samo snovi”.

***

Pročitaj u originalu: https://theobjective.com/further/coco-davez-y-la-magia-de-equivocarse/
Autor teksta: Šila Batikane Domuinjo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković
Fotografije preuzete sa sajta https://theobjective.com.

Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald

Nakon što sam potražila pojam ekfrasa, Gugl mi je izbacio neke čudne rezultate. Tek kada sam uz ekfrasu dopisala pojam retorika, pojavili su se koliko-toliko suvisli linkovi. Za potrebe ovog teksta htela sam da se podsetim tačne definicije ove retoričke vežbe, da bih uvidela da zapravo i dalje čuvam zeleni udžbenik iz besedništva koji potpisuje profesorka Violeta Jelačić Srbulj. Pod zahtevom, kaže Jelačić Srbulj, govorom to izrazi tako da ono kao slika oživi u vizuelnom doživljaju slušaoca, vežba ekfrase nastoji da prirodu jezičke predstavljačke forme u govoru preoblikuje u skoro slikarsko sredstvo oživljavanja. Upravo nam je to zadato u četvrtoj godini gimnazije na predmetu Retorika i besedništvo, koji je vodila pomenuta profesorka, gotovo levitirajuća blagoglagoljivost u oblaku Šanel parfema, crnoj odeći, istančanog ukusa za nakit.

Kako u tom periodu počinjem da slušam džez, odlučujem se da tema moje ekfrase bude Jesen u Njujorku, odnosno nastup Ele Ficdžerald kojem ja tobože prisustvujem, u zadimljenom harlemskom podrumu preobraženom u džez klub, mikrofon je staromodan, ona je u svečanoj haljini. Istini za volju, promiču mi detalji moje retoričke vežbe, a nažalost nemam primerak tog uratka, kao što mi nedostaje osećaj za čuvanje svojih radova.

Ela Ficdžerald, najbliže onome što sam htela da postignem

Pored lanca hotela, najpoznatija četiri godišnja doba jesu Vivaldijeva. Ipak, iako ne tako konceptualno osmišljeno kao što je slučaj sa italijanskim kompozitorom, Ela Ficdžerald pozdravlja, opisuje, rastužuje se ili raduje svakoj znanoj vremenskoj pogodi i nepogodi. Kako nemam dara za pisanje ekfrasi, suzdržaću se od opisivanja svake numere pojedinačno. Ali ta jedna, sad izgubljena ekfrasa od pre jedanaest godina poslužila je kao osnova za ovaj kratak tekst i propratnu, još kraću, plejlistu.

Poverila sam se prijatelju i rekla mu da mi se možda samo dopada naslov, samo ideja teksta, ne toliko realizacija. Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, zar ne zvuči divno? Zvuči kao nešto što bi moglo da se nađe na mestu onog dotrajalog izraza Best of. Što me je podstaklo da se setim još jednog dragog pojma iz polja lingvistike. Naime, pojednostavljeno, fonestetika izučava i slavi lepotu zvučnosti jezika, te estetske odlike glasova ili njihovih kombinacija. Fonestetika za mene predstavlja kognitivno-estetski fenomen, opojmljavanje slika podstaknute određenom skupinom reči: Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, pet jedinica različitih semantičkih i fonetskih vrednosti u datoj kombinaciji koje sažimaju naklonost prema rečima usađenu i negovanu još od gimnazijskih dana, kao i ljubav prema džezu koja tada otpočinje i opstaje.

Predlog za slušanje koji sledi nije Best of, samo četiri pesama koje u naslovu nose naziv godišnjih doba, uz poneki bonus trek.

Autumn in New York

U periodu toplih jesenjih dana Indian Summer je takođe opcija;

Winter Wonderland

Spring is here

U duhu teksta, odabrana je ova pesma, mada mi je milija April in Paris, koja se kvalifikuje u prolećnu kategoriju;

Summertime

Jer nema druge.