Neolit 2.0

Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvortekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Neobrazovanje kao politički program

Na fotografiji: Migel Ernandes (izvor: https://spainculturescience.co.uk/)

Pesniku Migelu Ernandesu nisu dozvolili da se školuje. Godinama se ponavljala legenda da se porodično siromaštvo isprečilo njegovom boravku u školskom sistemu; ali nije bila istinita. Razlog tome je što je njegov otac smatrao da je obrazovanje nešto opasno za narod i da knjige treba da budu domen crkvenih ili vladajućih elita. Ako je dobro javno obrazovanje neprikosnoven uslov za jednakost i demokratski progres jednog društva, logično je da ekonomske elite sebi predlože saradnju sa fanatizmom i neobrazovanjem da bi zadržale svoje privilegije.

Prestiž „neznanja“ ili omalovažavanje znanja svojstveni su dobrom delu političkih debata. Ono čime što diktatura postiže zabranama i ćutanjima, u demokratijama se pokušava manipulativnim kampanjama u kojima se neka istina onesposobi osećanjima neverice ili preventivne negacije. Postoje delovi stanovništva koji su ponosni na to što su nepismeni. 

Slučaj Donalda Trampa deluje kao jasan primer. Njegovo sistemsko korišćenje prostačkog humora i laži može roditi plodom samo u društvu koje se ponosi svojim „neznanjem“. Studije hiljada naučnika koje uznemiruju posledice klimatskih promena i šteta razarajuće proizvodnje vrede manje od Trampove smešne dosetke. A ako se zamislimo nad kontaminacijom u demokratskim procesima, upadljivo je da je republikanska većina u Senatu glasala za neznanje, za privilegiju da se skrivaju dokumenta i svedoci u javnim raspravama, da bi proglasili nevinost sa uporištem u neznanju.

U ovoj dinamici koja se ponosi nepismenošću, nije manje simptomatično koliko je malo političkih posledica imalo u Ujedinjenom Kraljevstvu otkriće laži i manipulacija organizatora kampanji podrške Bregzitu. Ako se radi o odbrani od migranata, skoro pa je nebitno upoznati se sa stvarnošću migracija. A ako je reč o osećanju slobode okončavanjem uređenja ekonomskih razmena, deluje da nije nimalo korisno zastati i razmisliti ko se koristi, a ko pati od nedostatka ekonomskog uređenja.

Fanatizam i neznanje su ušli u modu i u španskim političkim debatama o jednakosti roda, seksualnosti i demokratskom pamćenju. Mnogi istoričari su posvetili stotine knjiga, sa svim teretom koji akademska mudrost donosi, objašnjenju događanja koja su proistekla iz državnog udara 1936. Ničemu ne služi ovo saznanje pred imunitetom nekih političkih portparola koji su spremni da lažu ili prepravljaju istoriju.

Prikladno je biti svestan da sve ove besmislice nisu plod neznanja, nego razumne kalkulacije da bi se pokrenulo tuđe bezumlje. Kristina Monhe je objavila u InfoLibre jednu prosvetljujuću kolumnu o smislenom izboru formule „roditeljski pin“ da bi se krstio napad na javno obrazovanje. Jedna pozitivna reč, koja nam daje pristup računaru i mrežama, i druga draga, sa dobrim porodičnim prizvukom, izabrane su da se stvori lažna debata i, usput, stavi na politički nišan ukidanje javnog obrazovanja i etičkog prestiža njegovih profesora. Zapravo, reč je bila o vraćanju u doba reakcionarnog oca Migela Ernandesa i prevlasti pobožnog praznoverja nad obrazovanjem i saznanjem. Ono što je bio „fundamentalistički virus“ prekršteno je u „roditeljski pin“ da bi se poigralo sa osećanjima ljudi.

Oružje za masovno uništenje Prvog svetskog rata postiglo je da pesnici počnu da gledaju na reč „progres“ sa zazorom. Koncentracioni logori nacizma i severnoamerička atomska bomba, sposobni da razum pretvore u geomeriju ubistva, proizvele su razočaranje u zapadnjačku mudrost, poput Adornove najčuvenije žalopojke: „ne može se pisati poezija posle Aušvica“. Intelektualni prestiž razuma bio je potpuno potučen među intelektualcima.

Ali ono što se danas traži je povratak fanatizmu naroda pozvanog na neznanje. To je strategija izmišljena za poigravanje njegovom bespomoćnosti i strahom. To je neodgovorni izlaz neoliberalističkih ideologa, spremnih da žrtvuju koren sopstvene ideologije, i time pokušavaju da opravdaju kao odgovor na nejednakost, nemaštinu i neizvesnost proizvedenu u društvenim većinama sopstvenim ekonomskim merama. Igraju se vatrom „neznanja“ i mržnjom prema znanju. Način da se suzbije ovo zlo ne ograničava se na borbu protiv fundamentalističkog virusa putem javnog obrazovanja. Takođe je potrebno stvoriti uslove za dostojan život da bismo spasili ljude od nemaštine. A država zna kako to da uradi. Ima tu mudrost.

***

Pročitaj u originalu: https://www.infolibre.es/noticias/opinion/columnas/2020/02/02/la_incultura_como_programa_politico_103512_1023.html
Autor teksta: Luis Garsija Montero

Prevela sa španskog: Vanja Kudra

O srceparajućoj poteškoći bacanja knjiga

Kao i mnogo strastvenih čitalaca, uživala sam u knjizi „Magija čišćenja koja će vam promeniti život“ autorke Mari Kondo, ali sam se prenerazila kada sam došla do dela o knjigama. Suština njene, sada već poznate, metode je u sledećem: pređite kroz sve svoje stvari po kategorijama, sve dodirnite, sačuvajte samo ono što „izaziva radost“ i posmatrajte kako vam se svet transformiše. Deluje prilično jednostavno, ali teško je prodati minimalizam kada se radi o knjigama, pošto Kondo podstiče čitaoce da ih se reše u što većem broju. Možda mislite da knjiga izaziva radost, tvrdi ona, ali verovatno niste u pravu i treba da je se otarasite, naročito ako je još uvek niste pročitali.

Bacanje nepotrebne odeće je jedna stvar, ali kakav degenerik želi da namerno u jednom trenutku poseduje 30 knjiga ili manje? Kakav to psihopata cepa stranice iz omiljenih knjiga i baca ostatak da bi, kako to Kondo kaže, „zadržao samo one reči koje voli“? Mi kojima i sama reč „knjiga“ izaziva radost ovo uopšte ne možemo da razumemo. Ipak, kada stigne otopljenje, mnogi čitaoci de se baciti na prolećno čišćenje sa „Magijom čišćenja“ u ruci.

Zapitala sam se da li mogu spartanske metode Mari Kondo da se prilagode nekome za koga knjige predstavljaju ono što pripadnicima američke Nacionalne asocijacije za oružje (NRA) predstavljaju pištolji, sa sve frazom „samo preko mene mrtvog“. Odlučila sam to da ispitam.

Prateći njena uputstva, skupila sam sve knjige u jednu sobu i stavila ih na pod. Bilo ih je više od 500, od knjiga koje sam dobila kada sam bila mala, sve do izdanja romana za recenziju koja sam dobila prošle nedelje. Nekako, uprkos očekivanjima, nije delovalo da ih ima toliko puno. Izgledale su ranjivo i izloženo, nagomilane ovako, van konteksta, kao kada vam radnik obezbeđenja na aerodromu otvori kofer. Ali to je suština KonMari metode – treba da nas natera da svoje stvari vidimo pod fluorescentnim i dezorjentišućim svetlom.

Au, pomislila sam, prelazeći pogledom preko starih i raskupusanih knjiga sa mekim koricama i odavno zaboravljene lektire.

Au.

Teško bi bilo naći „lajfstajl gurua“ koji je podjednako nežan i nemilosrdan kao Mari Kondo, bivša sveštenica u šintoističkom hramu i oskrnaviteljka knjiga. Vaše čarape će biti tužne ako ste grubi prema njima i ako ih ne složite kako treba, kaže nam emotivno, a odmah zatim dâ uputstvo da odložimo njihovu odbačenu bradu u kesu za đubre i pošaljemo ih na deponiju.

Najzanimljiviji aspekat KonMari metode jeste način na koji uvažava emotivni život stvari. Pitanje da li je taj život inherentan ili je naša projekcija nije važno. Ona zaobilazi „nju ejdž“ koncepte poput „dobrih vibracija“ i „toka energije“ i odmah prelazi na stvar: vaše stvari imaju osećanja, pomirite se sa tim. Na početku možda deluje budalasto zahvaliti se starom džemperu na dobro obavljenom poslu pre nego što ga bacite, ali taj čin zapravo može biti iznenađujuće dirljiv. Ovde je bitno šintoističko iskustvo Mari Kondo. U kosmologiji šintoizma, naša fizička stvarnost postoji paralelno sa nevidljivim svetom animističkih duhova. Njen pogled na svet je u skladu sa japanskom estetikom na Zapadu poznatom pod imenom wabi-sabi, koja istražuje osetljivu ravnotežu između zadovoljstva koje nam pružaju stvari i zadovoljstva koje dobijemo kada ih se oslobodimo.

Cilj KonMari metode je da potpunije cenimo ono što imamo i oslobodimo se onoga što nam više nije od koristi. Problem leži u proceni šta spada u koju od ove dve kategorije. Mnogo onoga što nam nije potrebno ume da se stopi sa okolinom, poput hobotnice koja se kamuflira na grebenu i koja je praktično nevidljiva sve dok je ne dodirnemo ili joj se ne nađemo tik pred facom. Pomeranjem svega, činite da se taj teret trgne, pobeli i izađe na videlo. Kondo čak predlaže da pljeskate rukama iznad stvari da ih „probudite“.

Prošla sam kroz knjige, jednu po jednu. Kondo kaže da ih ne treba otvarati, ali prekršila sam to pravilo – ne da bih ih čitala, već da bih videla da li sam možda nešto odavno sakrila u njih.

Iznenadilo me je to koliko stvari je bilo između stranica – pisma, karte, fotografije, recepti. Pronašla sam novogodišnje odluke iz 1998. godine, papirić na kome se potvrđuje moja izjava da sam kriva zbog prebrze vožnje i nalaže mi se isplata u iznosu od 125 dolara gradu Atini u Njujorku; račun iz bolnice na 564 dolara; fotokopirana strana iz „Pesme o meni“ Volta Vitmana sa zaokruženom strofom koja počinje stihom: „Rekao sam da duša nije ništa drugo nego telo“; omot za sapun od smokve i kajsije svedenih boja i sa cvetnim dizajnom, i koji još miriše; kupon za ukrcavanje na let od Njujorka do Stokholma; dozvola za izlazak sa časa iz srednje škole u Kaliforniji.

Shvatila sam da je razlog zbog kojeg hvatanje u koštac sa knjigama po KonMari metodi deluje toliko teško jeste to što mnogima knjige ne spadaju u onu kategoriju u koju ih je ona svrstala. One nisu bezlične jedinice znanja, identične i zamenljive, već kutije koje čuvaju trenutke naših života, čije stranice su upile naše jutarnje nade i jade iz sitnih sati, nošene u koferima na medeni mesec, ili stegnute uz slomljeno srce. One predstavljaju uspomene, i Kondo upozorava čitaoce da ni ne pokušavaju da razmišljaju o tome da ih se reše do poslednje.

Istini za volju, Kondo više ne misli da je cepanje knjiga na deliće dobra ideja, ali to što je ona to jednom radila da uštedi prostor govori dosta. Čuvanje delova knjiga ima smisla ako vam se biblioteka sastoji od kuvara ili zanatskih priručnika, ali zvuči nenormalno ako se primeni na romane ili narativnu nefikcionu prozu. Koja poglavlja „Ane Karenjine“ ili „Hladnokrvnog ubistva“ biste vi sačuvali? Kondo oslikava turobnu sliku, pišući uglavnom o knjigama o biznisu i udžbenicima, „učenju“ i „neophodnim informacijama“. „Klasici“ koje spominje nisu Dikens ili Bronte, već Draker i Karnegi, od kojih je prvi konsultant za menadžment, a drugi industrijalac. Bez uvrede ovim cenjenim profesijama, ali uopšte me ne iznenađuje to što nisu „izazvale radost“.

Ali ono što me jeste iznenadilo je to što sam među svojim knjigama pronašla one koje nisu „izazvale radost“. U njih spadaju knjige koje su mi poklonili bivši prema kojima više ne gajim simpatije, knjige sa mekim koricama sa koledža kojima fali poslednjih 20 stranica, knjige čijih je više od 10 posto pojeo zec kog sam nekad imala za ljubimca, dva primerka Ovidijevih „Metamorfoza“ koja su u tužnom stanju, mada ne znam zašto. Sveukupno, bilo je 30 takvih knjiga, ili možda 60. Nisam ih brojala. Napunile su tri kese za kupovinu. Razdvojila sam preostalih 547 knjiga koje sam htela da zadržim na dve gomile – one koje sam pročitala i one koje nisam.

Izazivale knjige sreću ili ne, mora se priznati, Kondo se najizrazitije fokusira na vrlo specifičnu vrstu knjige i čitalačke navike: tsundoku. Ova neprevodiva japanska reč znači „kupovati knjige i pustiti da se nagomilavaju nepročitane“. Ova reč, koja je nastala u 19. veku, ne pojavljuje se u knjizi „Magija čišćenja koja de vam promeniti život“ , ali borba protiv nje predstavlja njenu tezu. „Nepročitane knjige se nakupljaju“, piše ona. I u pravu je.

Sve knjige koje sam pročitala su več vraćene na police. 32 nepročitane knjige „koje ću odmah čitati“ su vraćene na stočić pored kreveta. 28 knjiga „za posao“ – ja sam ipak pisac – i pročitane i nepročitane, završile su na svojoj gomili.

Potom sam naslagala 105 nepročitanih knjiga uza zid u spavaćoj sobi. Nisam planirala da ih dam u dobrotvorne svrhe organizaciji Housing Works, ali neće ni ostati nevidljive kao hobotnica. Po pitanju dekorativne tehnike, to je više stil Bernarda Bleka iz britanskog sitkoma Black Books nego Mari Kondo, ali važno je da prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Ili ću ih pročitati ili neću, ili ću ih dati nekome i, što bi rekao Blek, da se niste usudili da u ovoj knjižari izgovorite glagol partijati.

Kondo naglašava i piše podebljanim slovima da je pravo vreme za čitanje knjige čim postane vaša. Ali bacanje svake nepročitane knjige koja vam stoji na polici samo zato što je ne čitate u ovom trenutku ima smisla koliko i bacanje sve hrane iz frižidera i ostave koje je u sasvim dobrom stanju samo zato što ne planirate da je jedete za sledeći obrok. Samo vi sami možete da procenite svoj apetit.

„Knjiga može stajati nepročitana 1000 godina dok ne naiđe pravi čitalac“, rekao je kritičar Džordž Stajner, i to je istina. One dobre su vradžbine, čini za prizivanje. One su iskra, uteha, pismo od kuće.

Sadrže demone i bogove u kutiji. One su mali pravougaonici sa čitavim univerzumom spakovanim unutra. Čitamo knjige u kojima se opisuju čarobni portali, a one same su zečja rupa, orman, ulaz u drugi svet. Knjige su, poput ljudi, veće unutra. Na ovoj dimenziji imaginativne relativnosti Hogvorts, Srednja zemlja, Zemljomorje, Dikensov London, Hemingvejev Pariz, nervozna Kalifornija Džoan Didion i um Helen Ojejemi, ispruženi poput sfinge među stranicama, tiho i sjajno usnuli, svi stanu u moj mali stan i u mene. Dok sam tretirala knjige Kondo metodom setila sam se priče o bebi Krišni, kog su optužili da jede zemlju. Kada je njegova starateljka zahtevala da otvori usta poput ružinog pupoljka da dokaže da je nevin, pogledala je unutra i videla celokupni, bezvremeni univerzum unutar njih, sa sve zvezdama i galaksijama koje lebde u crnim okeanima dalekih prostranstava, i sve vreme koje je ikada teklo i koje će ikada teći, i plavu i zelenu zemlju koja vrvi od života i sve ideje i osećanja koje iko ikada može da smisli ili oseti i njihovo seoce sa ulicama i kudama, i njihovu baštu i sebe u njoj i svaki grumen zemlje na svom mestu.

Nije istina da je jedino pravo vreme za čitanje knjige onda kada je tek dobijete. Knjige mogu ostati sa vama poput talismana na potrazi, koji možete izvući iz ogrtača, odmotati i razumeti samo u najmračnijem trenutku: „svetlo… kada se sva druga svetla ugase“.

Povremeno čišćenje paučine sa police za knjige je korisna vežba, ali ne dozvolite da vas iko nagovori da se otarasite knjiga kojih ne želite da se otarasite, bilo da ste ih pročitali ili ne. Zapitajte se da li knjiga kod vas izaziva radost i ignorišite minimalističke pridike ako vas nerviraju. Na kraju krajeva, čar minimalizma je u nevidljivom izobilju. Elegantno prazan stan ne svedoči otmenom siromaštvu, ved jednoj vrsti nagomilanog bogatstva koje čini apsolutno sve zamenljivim i dostupnim na klik miša. Stvari, pa onda sloboda od stvari, pa ponovo stvari, ako tako želite. Ako vam nedostaje knjiga nakon što ste je se otarasili, Kondo nas teši, uvek je možete ponovo kupiti. Odbaci i zameni, iznova i iznova. Ah, kakav nestalan luksuz.

Nego, sledeći na redu su „razni papiri“. Poželite mi sreću!

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/on-the-heartbreaking-difficulty-of-getting-rid-of-books/

Autor teksta: Samer Brenan

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

O Peti Smit i naslovnoj fotografiji albuma „Horses“

,,Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet.“

1975. godine izdavačka kuća Arista Records objavila je prvi rok album njurorške boemske pesnikinje Peti Smit. Jednostavna fotografija, koju je uslikao neko po imenu Robert Mejpltorp, bila je vanserijski orginalna. Bila je to najuzbudljivija slika žene koja je pripadala mojoj generaciji koju sam dotada videla. Sada, dve decenije kasnije, mislim da spada u isti rang u istoriji umetnosti kao i 5-6 izvanrednih slika moderne žene od perioda Francuske revolucije.

Tada sam predavala na svom prvom poslu u Vermontu i adaptirala svoju doktorsku disertaciju sa Jejla, Seksualne Persone, u knjigu. Sliku sa albuma Horses sam smesta okačila na zid dnevne sobe, kao da je sveta ikona. Mejpltorpov portret Peti Smit je za mene predstavljao simbol, ne samo novog ženskog oslobođenja, već i fuziju visoke umetnosti i popularne kulture, za kojom sam tragala i u svom radu.

Od svog preporoda krajem šezdesetih, organizovani ženski pokret je bio poprilično neprijateljski nastrojen prema rok muzici, koju je nazivao seksističkom. Iznenadni debi Peti Smit na nacionalnom nivou mi je ulio nadu (koja se kasnije ispostavila uzaludnom) da će feminizam podržati i hard rok, revolucionarni glas kontrakulture.

Sama Peti Smit je proistekla, ne iz ženskog pokreta, već iz umetničke avangarde i dekadetnog seksualnog podzemlja, u koji će njen prijatelj i ljubavnik Mejpltorp zaroniti još dublje nakon njihovog raskida. Za razliku od mnogih feministkinja, biseksualna Peti Smit nije bazirala svoju pobunu na potpunom odbacivanju muškaraca.

Kao umetnica, odala je zasluženu počast najznačajnijim precima; nisu je zanimale ni zanemarene pretkinje ni drugorazredni ženski kanon. Na Mejpltorpovoj polu-transvestitskoj slici evocira umetnike koji su na nju najviše uticali, od Šarla Bodlera i Frenka Sinatre, do Boba Dilana i Kita Ričardsa, mučenog genija iz Roling Stounsa, koji je bio i moj i njen idol.

Pre Peti Smit, žene u rok muzici su se predstavljale po konvencionalnim formulama folk pevačice, bluz pevačice ili devojke na motoru. Kao što se vidi na ovoj slici, persona Peti Smit je bila nešto sasvim novo. Ona je bila prva koja je polagala pravo i na viziju i na autoritet, u opasno dionizijskom stilu drugog pesnika, Džima Morisona, frontmena Dorsa. Povrh toga, u polju dizajna naslovnih strana albuma, koje je od albuma Meet The Beatles iz 1964. godine postalo takmičarski nastrojeno (setite se dramatično osenčenih lica muzičara), nijedna rokerka nije dominirala slikom tako agresivno i beskompromisno.

Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet. Snimljena sa jakim kontrastom, sa ledeno belim zidom u pozadini, spaja stroge i ozbiljne evropske umetničke filmove sa glamuroznim, večito nipodaštavanim časopisima o visokoj modi. Izgužvana, dronjava, razbarušena, dlakava, Smit je prkosila pravilima ženstvenosti. Osećajna, iscrpljena, žgoljava, a ipak nalik dripcu, našepurena i zavodljiva, ona je jurodiv, efeb, dendi i trubadur, kompleksna žena sama po sebi, koja se otisla u kulturni rat.

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/camille-paglia-on-the-iconic-cover-of-patti-smiths-horses/
Autorka teksta: Kamil Palia

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografije preuzete sa sajta https://lithub.com/

Coco Dávez i magija grešenja

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se.” 

Valerija Palmejro je osoba koja stoji iza marke Coco Dávez, pseudonima nastalog iz tinejdžerskog sna koji je već ukazivao na kreativni aspekt, čak i bez jasno definisane ideje. Otkad je bila dete, nije se odvajala od papira i olovke, crtajući u jednom ćošku svoje sobe. Ova 29-godišnjakinja iz Madrida izjašnjava se kao umetnica koja svoju umetnost deli na nekoliko oblasti: fotografiju, slikanje i dizajn.

Teško je objasniti ono što ona zapravo jeste: nova pop ikona, žena koja je prepoznatljiva i na daljinu, zahvaljujući svom snažnom identitetu koji je uspeo da stvori sopstveni jezik, oblicima i bojama povezanim sa njenim imenom. Upravo tome se dive drugi umetnici.

Najveće dostignuće joj je knjiga Faceless, u kojoj je odala počast svim značajnim umetnicima koji su je inspirisali do sada. Priznaje da su njihovi portreti uvek bili deo njenih crteža. Ova šarena kolekcija je nastala greškom. „Nisam baš bila zadovoljna svojim slikanjem, i jedno popodne, zabavljala sam se i slikala sam Peti Smit, ali krajnji rezultat je bio strašan.” Potom je obojila sliku, ostavljajući portret bez lica, ali čak i tako, nazirao se lik Peti Smit. Desila se magija. „U tom trenutku počela je zabava.”

I među svim njenim idolima, zašto da ne uvrsti i sebe? „Od kada je izašla knjiga Faceless, slikam svoj portret svake godine. Veoma je zabavno slikati sebe, a ujedno je i izazov. Pogledam portrete i tačno prizovem trenutke koje sam proživela, znam da li je bila dobra godina ili ne, i to je nešto što pripada samo meni i što je baš lepo.” Težište univerzuma Coco Dávez obeleženo je bojama, naročito crvenom i žutom, prisutnim u svim njenim delima. „To je za mene poseban oblik jezika.”

Coco je prestala da slika sa 13 godina i sve do svoje 21. godine živela je u nekom odnosu ljubavi i mržnje prema slikanju. „Sada smo u prilično dobroj fazi.” Ova samouka umetnica sarađivala je sa brojnim brendovima i imenima kao što su Netflix, Kenzo, Prada, Swatch, Estrella Damm, Mini, New Balance, Desigual, Compañía Fantástica… Uprkos tome što je svaki projekat drugačiji, ova mlada žena kaže da pokušava da se poveže sa svakim od njih. „Sada imam tu sreću da mogu da izaberem vrlo specifične projekte u kojima mogu da doprinesem klijentu i obrnuto.”

U novembru 2018. objavila je knjigu Faceless koju je izdala izdavačka kuća Lunwerg. Ubrzo nakon toga, u februaru ove godine, Forbs ju je uvrstio – zajedno sa Rosalijom, između ostalih – na listu 30 najuticajnijih mladih ljudi u Evropi, mlađih od 30 godina. Palmejro kaže da joj se život nije mnogo promenio od ovog poklona, ali da joj to veoma laska. „Pomaže mi da potvrdim da je to što radim dobro i značajno je za moju karijeru.” Pored toga, od maja prošle godine, deo je londonske galerije Maddox, koja izlaže njene portrete bez lica.

Primeri portreta bez lica.

U julu je završila prezentaciju svoje poslednje kolekcije, 29 izložbenih radova u čast svojih 29 godina, koja je izložena u Kokolu, jednoj od najprestižnijih umetničkih radnji u prestonici. Haos i ostali dragulji (Caos y otras luces) naziv je ove kolekcije bokala, njenog najintimnijeg i omiljenog projekta. „To je oda ličnim i egzistencijalnim krizama”, a kroz te predmete izražava svaku etapu svog života: prva je posvećena detinjstvu, druga periodu adolescencije gde je oslikala zbunjenost i nesnađenost, a treća faza je aktuelna i predstavlja spokoj jer se nalazi na pravom putu.

Njen urođeni talent bio je vidljiv od ranog detinjstva, zato su je često nagovarali da studira likovnu umetnost. „Ali ja sam bežala od fakulteta, ideja da to moram da studiram delovala mi je užasno. Pomišljala sam na sve slikare koji su postali poznati nakon svoje smrti. Budućnost sam videla na vrlo dramatičan način i nisam želela to.” Uprkos svemu, uvek je jasno videla svoje umetničko zvanje.

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se. Zaboravila sam ovo na neko vreme. Nisam akademski obrazovana i zato sam prvih godina slikala vrlo detaljno i realistično kako bih dokazala da umem da slikam, tako da nisam sumnjala da to mogu raditi. Ali, bila sam pod ogromnim pritiskom i nisam se osećala dobro. Veoma mi se dopadao realizam iz tog perioda, ali me nije emotivno doticao.” Jedna od ključnih lekcija koja obeleži umetnika je da „nauči da prigrli lične krize i da uživa u njima, iako je, i sama pomisao na to zastrašujuća, ali na kraju se pretvara u izvor iz kog se crpi snaga.”

Valerija živi svoj san i ceni to svaki dan. Ali želi da ostvari i druge ciljeve, između ostalog, da se bavi modom. Tekstilna teritorija je sledeće što bih volela da istražim. „Obožavam da dizajniram printove, pravim uzorke, ali ne znam da šijem.” Sve u svoje vreme. „Sada nemam tu anksioznost kao pre par godina da to moram da ostvarim, doći će i to ako treba.” Jasno joj je da je rad jedina magična formula koja nas približava uspehu. Jedan od njenih najvećih uzora, Pablo Pikaso, rekao je: „Inspiracija mora da te nađe dok radiš.”

Ali nisu samo četkice i boje ono što okružuje umetnika, takođe je politički aktivna na Instagramu, „prijateljskoj društvenoj mreži”, kako kaže. „Kada objavim neki tekst ili poster, očigledno je sa kojim se položajem politički identifikujem. Ne radim to sa namerom da bilo koga ubedim u nešto.” Na svom profilu je napisala: „U svakoj priči postoje dva dela, a ja glasam za slušanje, za dijalog.” Priznaje da je tim komentarom dobila svoju prvu armiju pratilaca.

Razočarana je trenutnim političkim stanjem u zemlji. „Nikada ne treba gubiti zdrav razum. Morate više obraćati pažnju na stanovništvo, umesto da se borite protiv ega. Ponekad sam isfrustrirana, jer se osećam uvređeno.” Uprkos svemu, ona ne koristi svoj profil za lansiranje političkih poruka, iako koristi postere kako bi na neki način doprinela nekom društvenom događaju.

Preuzeto sa Instagram naloga Koko Daves: Ja ti verujem; poruka žrtvama silovanja.


Živimo u trenutku revolucije i zanimljivo je da mi koji imamo određenu vidljivost – takođe, kroz kulturu – imamo određenu težinu i možemo biti glasnogovornici.” Valerija Palmejro sebe smatra srećnom osobom jer može da se posveti onome što voli.

Upravo zbog toga što je žena i što je mlada, Palmejro se priseća jedne situacije iz prošlosti koju u početku opisuje kao anegdotu, mada se brzo ispravlja i koristi tačan izraz: seksizam. „Ponekad sam se osećala ništavno. Prvih godina sam se vraćala kući veoma ljuta, iako time nisam postizala ništa, ali na kraju naučite da budete malo direktniji.” Priča kada joj je, jednom prilikom, za vreme grupne izložbe, traženo da bude obučena u crno, inače je navodno ne bi videli kao umetnicu. A dečku koji je takođe učestvovao, nije rečeno da mora biti obučen na određeni način. Priznaje da bi se na kraju iznervirala: „Kada nemaš dovoljno posla, teško je reći ne određenim stvarima.” Takođe se priseća kada je morala da ide na štiklama na neki događaj, mada je to tada odbila. „Ne morate nositi štikle da biste bile elegantne. To je seksističko poimanje koje nas vraća u prošlost.”

Sadašnjost koristi prošlost kao iskustvo”, kaže. Sada je ova Madriđanka fokusirana na svoju budućnost. „Volela bih da se razvijam kao studija, da nisam usko povezana sa imenom Coco Davez, već da taj koncept obuhvata više oblasti, ne samo slikarstvo i fotografiju.” Takođe, deluje vrlo odlučno da se suprotstavi Kalderonu de la Barki kada je rekao: „a snovi sami su samo snovi”.

***

Pročitaj u originalu: https://theobjective.com/further/coco-davez-y-la-magia-de-equivocarse/
Autor teksta: Šila Batikane Domuinjo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković
Fotografije preuzete sa sajta https://theobjective.com.

Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald

Nakon što sam potražila pojam ekfrasa, Gugl mi je izbacio neke čudne rezultate. Tek kada sam uz ekfrasu dopisala pojam retorika, pojavili su se koliko-toliko suvisli linkovi. Za potrebe ovog teksta htela sam da se podsetim tačne definicije ove retoričke vežbe, da bih uvidela da zapravo i dalje čuvam zeleni udžbenik iz besedništva koji potpisuje profesorka Violeta Jelačić Srbulj. Pod zahtevom, kaže Jelačić Srbulj, govorom to izrazi tako da ono kao slika oživi u vizuelnom doživljaju slušaoca, vežba ekfrase nastoji da prirodu jezičke predstavljačke forme u govoru preoblikuje u skoro slikarsko sredstvo oživljavanja. Upravo nam je to zadato u četvrtoj godini gimnazije na predmetu Retorika i besedništvo, koji je vodila pomenuta profesorka, gotovo levitirajuća blagoglagoljivost u oblaku Šanel parfema, crnoj odeći, istančanog ukusa za nakit.

Kako u tom periodu počinjem da slušam džez, odlučujem se da tema moje ekfrase bude Jesen u Njujorku, odnosno nastup Ele Ficdžerald kojem ja tobože prisustvujem, u zadimljenom harlemskom podrumu preobraženom u džez klub, mikrofon je staromodan, ona je u svečanoj haljini. Istini za volju, promiču mi detalji moje retoričke vežbe, a nažalost nemam primerak tog uratka, kao što mi nedostaje osećaj za čuvanje svojih radova.

Ela Ficdžerald, najbliže onome što sam htela da postignem

Pored lanca hotela, najpoznatija četiri godišnja doba jesu Vivaldijeva. Ipak, iako ne tako konceptualno osmišljeno kao što je slučaj sa italijanskim kompozitorom, Ela Ficdžerald pozdravlja, opisuje, rastužuje se ili raduje svakoj znanoj vremenskoj pogodi i nepogodi. Kako nemam dara za pisanje ekfrasi, suzdržaću se od opisivanja svake numere pojedinačno. Ali ta jedna, sad izgubljena ekfrasa od pre jedanaest godina poslužila je kao osnova za ovaj kratak tekst i propratnu, još kraću, plejlistu.

Poverila sam se prijatelju i rekla mu da mi se možda samo dopada naslov, samo ideja teksta, ne toliko realizacija. Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, zar ne zvuči divno? Zvuči kao nešto što bi moglo da se nađe na mestu onog dotrajalog izraza Best of. Što me je podstaklo da se setim još jednog dragog pojma iz polja lingvistike. Naime, pojednostavljeno, fonestetika izučava i slavi lepotu zvučnosti jezika, te estetske odlike glasova ili njihovih kombinacija. Fonestetika za mene predstavlja kognitivno-estetski fenomen, opojmljavanje slika podstaknute određenom skupinom reči: Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, pet jedinica različitih semantičkih i fonetskih vrednosti u datoj kombinaciji koje sažimaju naklonost prema rečima usađenu i negovanu još od gimnazijskih dana, kao i ljubav prema džezu koja tada otpočinje i opstaje.

Predlog za slušanje koji sledi nije Best of, samo četiri pesama koje u naslovu nose naziv godišnjih doba, uz poneki bonus trek.

Autumn in New York

U periodu toplih jesenjih dana Indian Summer je takođe opcija;

Winter Wonderland

Spring is here

U duhu teksta, odabrana je ova pesma, mada mi je milija April in Paris, koja se kvalifikuje u prolećnu kategoriju;

Summertime

Jer nema druge.

Licor de merda ili govnjača, najčudnije piće u Portugalu

Kažu oni koji su probali da ukus i nije tako loš. Ne možemo da potvrdimo, ali možemo da vam damo recept kako biste ga sami probali.

Poreklom iz mesta Kantanjede iz 1974. godine, i nastao kao rezultat humoreskne maštovitosti jednog od tamošnjih stanovnika po imenu Luiš Nunu Seržiu, liker od govana (govnjača) je, zahvaljujući skatološkom nazivu, poznata duž zemlje i izvan njenih granica. U barovima i kafanama, kada ga spaze na karti pića, mušterije pomisle da je reč o šali ili provokaciji. Nije takav slučaj. Odvojite jedan dan vaših života da probate legendarni liker od govana. Ne brinite se, ne sadrži govna.

Osnova ovog pića je mleko, ili mleko već pretvoreno u liker, iako dolazi do egzotične fuzije drugog tipa alhemije, uglavnom voćki, što mu daje žućkastu boju, ali vidljivo razvodnjenu, s obzirom na to da ova tekućina ne nastoji da se zalepi za staklo čaše, kao što je slučaj sa drugom vrstom gušćih pića (kao što je, recimo, licor da estrela, vrsta portugalskog bejlisa).

Etiketa sa sastojcima nam, međutim, ne razotkriva mnogo o mešavini ovog pića. Naprotiv, tamo nailazimo na novu provokaciju: „Liker se cedi od raznovrsnih, tajnih izmetina…” U svakom slučaju, ovako naslepo deluje da ima tonova južnog voća, pre svega banane i vanilije.

Nešto približno može se pripremiti zagrevanjem mleka sa šećerom i egzotičnim voćem po ukusu. Nakon toga, ostaviti smesu da se formira u narednih nekoliko dana, dok se fermentiše uz pomoć kvasca. Na kraju se može dodati špiritus kako bi se povećao nivo alkohola i tako približiti ovo piće drugim sličnim likerima.

Međutim, kako se može pretpostaviti, pitanje koje se u vezi sa ovim pićem najčešće postavlja nema veze sa receptom, već zašto je tako nazvano. Izgleda da za to postoje dva objašnjenja.

Luiš Nunu Seržiu, osmislilac pića, kaže da je imao demižan od 20 litara gde je obično bacao ostatke drugih likera koje je spravljao, pa je tom pabirčenju otpada nadenuo naziv ,,govnjača“ (liker od govana) čiji je ukus bezmalo varirao u zavisnosti od ostataka koji su tamo zrili.

Ovo je začetak svega. Kasnije je došlo do druge primene naziva kada je odlučeno da se oblikuje recept i zvanično otisne u promociju proizvoda. Ovaj će naziv biti političke prirode pošto, kako se kaže, prkosi ovoj klasi i partijskom neredu, kada se levica i desnica ne razumeju u vremenu postrevolucije (što ne prestaje da bude aktuelno na izvestan način), a zemlja je na nekoliko koraka od građanskog rata.

Preduzetnik ne prati aktuelnosti i obraća se direktno tadašnjem premijeru Vašku Gonsalvešu, kao što se može pročitati na etiketi: ,,proizvod visokog kvaliteta, čija je formula krajem XX veka pripadala šenutom monahu Bašku Gonsalbešu“.

Ovaj liker bio je i meta lakrdije dvojice poznatih španskih voditelja koji su, pošto su saznali da je Kantanjede napravio liker takvog naziva, odlučili da pozovu telefonom gradić Bejru i zatraže više informacija o ovom govnjikastom likeru.

Glavno tržište govnjače, osim nacionalnog, jesu Luksemburg i Švajcarska, a u svetu gastronomije bezbrojni su recepti na bazi ovog likera koji su se umnožili sa nazivima kao što su sladoled od govana ili mus od govana. Čak postoje i različiti kokteli , dovoljno je početi sa kajpimerdom (varijanta koktela kajpirinja)…

Za najznatiželjnije (i najhrabrije) evo recepta:

Potrebni sastojci

1 litar mleka
500 grama šećera
150 grama kakaa u prahu
1 listić vanile napola otvoren
1 štapić cimeta
2 kriške pomorandže
2 kriške limuna
1 litar špiritusa

Priprema

Kuvati mleko u loncu dok ne provri.
Kada se ohladi, dodati ostale sastojke: špiritus, šećer, čokoladu, vanilu i kriške limuna.

Dobro promešati i ostaviti da se fermentiše osam dana.

Mešati svakog dana u isto vreme drvenom kašikom.

Poslednjeg dana procediti kroz krpu da se dobro ocedi i preliti u flaše.

***

Pročitaj u originalu:
https://www.vortexmag.net/licor-de-merda-aprenda-a-fazer-o-licor-mais-estranho-de-portugal/
Autor teksta: redakcija

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić
Fotografije preuzete sa portala vortexmag.net.

Svetlana Aleksijevič, glas Černobilja

Naslovna fotografija: Pilar Bonet, http://www.elpais.com

Černobilj je ponovo iskrsnuo u životu Svetlane Aleksijevič, beloruske književnice koja je prenela dramu nesreće u ukrajinskoj nuklearnoj elektrani aprila 1986. kroz delo Černobiljska molitva (prvi put objavljeno na ruskom 1997). Više od 33 godine nakon katastrofe, mini-serija produkcijske kuće HBO približila je ovaj događaj i društveno-politički kontekst u kojem se odvijao milionima gledalaca. Za većinu, posebno za mlade, Černobilj je deo istorije; ali za Aleksijevič i bivše žitelje SSSR-a koji su tada prebivali u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, i dalje je sadašnjica.

Sećanje, lekcije i oživotvorenje Černobilja glavne su teme dva susreta ove dopisnice i Aleksijevič prošle nedelje u Belorusiji. Prvi se odigrao u utorak, u njenom stanu u Minsku, a drugi, narednog dana u njenoj kući u Siličiju, mestu udaljenom 40 kilometara od beloruske prestonice. U ova dva prostora koja je stekla nakon što je primila Nobelovu nagradu za književnost 2015. protiče njen svakodnevni život. Stan u Minsku ima predivan pogled na jezero u centru grada. Vikendica (ili dača na beloruskom), izgrađena od čvrstih, još mirisnih trupova, nalazi se na obroncima sela, odvojena poljima pšenice od blago zatalasanih brda koja zimi postaju staze za skijanje. U ovom utočištu gde Svetlana namerava da se izoluje ovog leta da piše, stanuje Marija Vajcijašonak, beloruska autorka i projektantkinja vrta, punog hirovitih i udaljenih prostora između žbunja, drveća i okruglih cvetnih gredica. U Minsku i u Siličiju, Svetlani neprekidno zvoni telefon: ponovo, Černobilj.

„Strah od ekoloških opasnosti ovladava ljudima. Postalo je očigledno da priroda izmiče našoj kontroli i da smo prešli granicu”, kaže. „Filozofija života u prirodi pretvorila se u filozofiju života po cenu prirode i ona nam se sada sveti”, dodaje.


„Ljudi su danas spremniji da usvoje informaciju i jasnije im je da u znanju ima crnih rupa i da ljudsko biće nije tako moćno kao što se verovalo”, ukazuje književnica, objašnjavajući masivni odziv na američku seriju.

Do našeg intervjua, Aleksijevič je stigla da vidi samo fragmente serije Černobilj. Iako se velikim delom zasniva na njenoj knjizi, nigde se ne navodi njeno ime, što iznenađuje i brine laureatkinju Nobela. „Potpisali smo ugovor sa producentima po kojem im je dozvoljeno da iskoriste između šest i osam priča iz knjige. Ali, osim samih priča, služe se celokupnom filozofijom knjige, iako se moje ime ne pojavljuje. Veoma je čudno”, tvrdi ona. Producenti serije još uvek nisu odgovorili na prigovor na to što se izostavljaju njene zasluge.

Knjiga iz koje su preuzeti motivi za planetarno popularnu seriju Černobilj

Iznenađuju burne reakcije koje je Černobilj izazvao u ruskim medijima, i zvaničnim i bliskim Kremlju. U fokusu detaljne i ekstremne kritike nalaze se pre svega tehničke i narativne netačnosti kao i prenošenje duha vremena, s tim da ima i onih koji seriju vide kao proizvod izvitoperenih stranih zavera protiv današnje Rusije. Novinar dnevnika Komsomólskaya Pravda smatra Černobilj pokušajem diskreditovanja Rosatoma (državne korporacije odgovorne za atomsku energiju u Rusiji), u korist zapadnjačkih tehnoloških konkurenata. Na televiziji NTV najavili su snimanje prve ruske serije o ovom događaju. Glavni likovi biće američki špijun infiltriran u zoni elektrane i funkcioner sovjetske tajne službe koji pokušava da ga raskrinka.

Silovitost reakcija Rusa prenerazili su Aleksijevič, a posebno zagrižena odbrana Sovjetskog Saveza, države koja je nestala 1991. godine i kojoj su kao federativne republike, pripadale Rusija, Belorusija i Ukrajina, koja je u fokusu katastrofe. „Nisam verovala da su se procesi toliko zamrznuli u Rusiji; reakcije pokazuju isti način razmišljanja, istu agresivnost Hladnog rata”, smatra književnica. Hor agresije koji je serija Černobilj izazvala u Rusiji pokazuje, prema Aleksijevič, „da su u jarku, da se nisu povezali sa svetom”. Ovaj fenomen je obuhvatniji i dublji. „Uključila sam TV i videla da Rusija najavljuje lansiranje novog bombardera koji, sva je prilika, SAD nema i rekla sam sebi, vreme je stalo”, kaže.

Serija Černobilj i ruski dokumentarac o koncentracionom logoru u Kolimi (na Dalekom ruskom istoku) ostvarili su iznenađujuć uspeh kod publike. Deluje da povratak interpretaciji istorijskih događaja ukazuje na potrebu za novim narativnim formama kako bi mlade generacije prodrle u istoriju i spoznale je emotivno. Film Kolima, otadžbina našeg straha (april 2019.) snimio je Juri Dud, popularni ruski novinar, motivisan istraživanjem prema kojem gotovo polovina njegovih zemljaka između 18 i 24 godina nisu nikada čuli za staljinističku represiju.

„Videla sam dokumentarac o Kolimi”, priča književnica, „i iz perspektive moje generacije, u njemu nije bilo ničeg novog i čak bih rekla da se stvarnost pojednostavila, ali naišao je na veliki uspeh kod mladih koji se pobunjuju protiv nametanja starih ideja. Nameću im spomenike, muzeje i zakon koji im zabranjuje tumačenja Drugog svetskog rata drugačija od zvaničnih. Govore im o veličanstvenoj pobedi, o sjajnoj epohi, ali mladi žele da znaju kakvo je to vreme bilo.”

S obzirom na trenutnu političku situaciju u Belorusiji i Rusiji, Aleksijevič veruje da bi joj danas bilo teže da napiše Rat nema žensko lice nego 1985. kada ju je objavila. „Mislim da ne bih mogla da napišem tu knjigu danas jer bi se žene koje su bile na frontu zatvorile i strahovale da ispričaju svoju istinu o ratu, koja bi došla u konflikt sa zvaničnom verzijom, u kojoj postoji samo Velika Pobeda. Kada je reč o figuri Staljina, Velika Pobeda je izuzela Gulag iz zvaničnog diskursa”.

U trenutnom interesovanju za Černobilj, Aleksijevič vidi više faktora, pored dubljeg razumevanja da postoji jedan nepoznat svet, smrtonosan i globalan. Mladi su izuzetno ekološki osvešćeni i osećaju opasnost. Shvataju problem ograničenih resursa (kaže da je unuka grdi kada ne gasi svetla po kući) i globalnog zagrevanja, iako su daleko od toga da shvate pretnju naoružanja i ukidanja sporazuma o razoružanju koji je stavio tačku na Hladni rat. Ovaj fenomen, priznaje, brine više starije ljude.

Černobiljska katastrofa je po svojoj prirodi predstavljala izazov za književni jezik. „Postoji kultura i tradicija za narativ rata, što dozvoljava stvaraocu da se kreće unutar određenih granica, možda da ih istražuje i proširuje u sklopu date tradicije. Ipak, kada sam pisala knjigu o Černobilju, nije postojao kulturni okvir za pripovedanje o nečemu toliko nepoznatom”, tvrdi. Premda su postojala predskazujuća dela kao što je roman Piknik pokraj puta (1972) braće Strugalski, priča o ljudima koji nakon velike tragedije zarađuju pljačkajući po zabranjenoj zoni, koja prkosi zakonima fizike. Ruski režiser Andrej Tarkovski preneo je tu priču na veliko platno i nazvao je Stalker (1979). „Braća Strugalski i Tarkovski imali su dara da otkriju nepoznato i prodru u drugu epohu, istraživali su pretnju opasnosti pre nego što se obrušila nad nama”, ukazuje Aleksijevič.

Svetlana je prvi put otišla u Černobilj četiri meseca posle katastrofe. „Tamo mi je odmah postalo jasno da smo u drugom svetu. Sve deluje isto: jabuke, krastavci, mleko, ali iznad njih se nadvija senka smrti, a ljudi su dezorijentisani, izgubljeni, i ne zbog političkih trvenja, već nečega što prevazilazi granice pojmljivog. Jer nije reč o tome da se bude ljudsko biće u istoriji, već ljudsko biće u kosmosu. Ponovo sam videla isto to mnogo godina kasnije u Fukušimi (japanska nuklearna elektrana pogođena nesrećom 2011), tamo je takođe bila prisutna ista dezorijentacija među ljudima, naučnicima i političarima, isto osećanje nemoći.”

Fotogram serije Černobilj

Aleksijevič posebno pamti pilota koji je hteo da je vodi u jednu iseljenu zonu u blizini elektrane. „Bio je kost i koža. Zvao me je i ja nisam mogla da idem jer sam bila zauzeta. Potom mi je rekao: ,Požurite jer mi je ostalo malo vremena. Možda vam ništa nije jasno, ali budite svedok i možda će tako drugi razumeti’ Taj pilot, koji je zahtevao da snima ispovesti, gledao je u Svetlanin mikrofon i zapitkivao uznemireno: ,Snimate li? Snimate li?’”.

„Preminuo je”, presuđuje Aleksijevič, odgovarajući na jedva postavljeno pitanje.

Aleksijevič je održala kontakt i prijateljstvo sa preživelima iz Černobilja, protagonistima njene knjige. Vremenom se njen adresar smanjivao. „Pre nekoliko godina hteli su da snimaju film o istrebljenju životinja u kontaminiranim zonama. Bila je to moja zamisao. Obavila sam na desetine poziva u potrazi za lovcima poslatim da izvrše zadatak, da bih shvatila da više nisu živi.” Književnica je i dalje u dodiru sa Lusijom, majkom Vasilija Ignjatenka, jednim od preminulih vatrogasaca. Lusija živi u Belorusiji i izgubila je trag snaji, Ljudmili, koja stanuje u Kijevu. Ljudmila i Vasilij Ignjatenko predstavljaju jedne od najdirljivijih likova u seriji.

„O Ljudmili ne znamo ništa i mnogo je čudno što svekrvi nije čestitala osamdeseti rođendan. Vasilijeva sestra, Liuda, koja je donirala kičmenu moždinu bratu kako bi ga spasila, takođe je preminula”, priča književnica. Porodica Ignjatenko je nekoliko godina u tajnosti putovala u svoj dom u zabranjenu zonu u blizini Černobilja; jednom prilikom, više sa nostalgijom, nego iz straha, uzeli su iz svog nekadašnjeg doma kisele krastavce koje nisu mogli da spakuju tokom nasilnog iseljenja. „Dok sve nije opljačkano, kada su prestali da idu”, napominje Aleksijevič. Autorka takođe pamti da je dugo nakon nesreće bilo rizično kupovati u prodavnicama polovne robe u Minsku, jer su mnogi artikli bili zapravo plen iz kontaminirane zone.

Černobilj je bila tragedija zajednička Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, ali svaka od ovih zemalja je prisvojila i reinterpretirala svoj deo užasa. Poslednjih godina, stvari su postale još složenije. „Ukrajina smatra Rusiju ,agresorskom zemljom’, a u Rusiji vlada snažno antiukrajinsko osećanje; što se Belorusa tiče, rekla bih da je diktatura uzela danak i da su se podjarmile sve institucije povezane sa Černobiljom. Ovde vlast strahuje od slobodarskog duha Ukrajine”, kaže književnica. „U izopštenim beloruskim zonama, stari su umrli, ali ima drugih ljudi koji dolaze u ova udaljena mesta koja nazivaju materik (kontinent na ruskom), razočarani životom u drugim mestima ; i preostao je jedan stariji bračni par sa kućom punom ikona.”

Nije reč o prostoru slobode, već o prostoru divljine”, precizna je Aleksijevič.

Književnica oblikuje svoja dela sporo i često su joj potrebne godine kako bi ih završila. Knjiga o ljubavi na kojoj radi „napreduje sporo, ali napreduje”, kaže, i objašnjava da će se ograničiti na prikupljanje svedočanstava žena. Odustala je od intervjuisanja muškaraca za tu knjigu. „Imaju drugačiji senzibilitet. Ne polazi mi za rukom da ih dokučim. Ne razumem ih. Kao da su sa drugog sveta”, kaže Aleksijevič. Piše svoje priče rukom. U jednom ćošku njene radne sobe u dači nalaze se nacrti njenog novog dela, pažljivo poređani u nekoliko obimnih hrpa na podu. Kažem joj da je već napisala impresivne ljubavne priče u svojim prethodnim knjigama. I ona to priznaje, ali sada je, ističe, zadatak drugačiji. „Ono što ja hoću nisu ideje, nisu grandiozne ideje koje oduvek postoje u Rusiji, kako pobediti u ratu ili kako izgraditi komunizam. Želim da pišem o pokušajima da se bude srećan, o osobama koje žele da žive svoj život skrivajući se od ideja.”

Politička situacija u trima slovenskim državama pogođene Černobiljom varira. Aleksijevič smatra da je u Belorusiji glavna briga predsednika, Aleksandra Lukašenka (na toj poziciji od 1994. godine) jeste da „zadrži moć”; u Rusiji vlada „militaristička politika”, dok se Ukrajina otvara prema „novoj svesti”, iako zadatak novog predsednika, Volodimira Zelenskog otežavaju radikalni nacionalisti. Svetlani se dopada Zelenski. „Sviđao mi se i Petro Porošenko, ali sam se razočarala kada sam saznala da je slab na novac. Ne verujem da je Zelenski na mestu predsednika kako bi se obogatio, mislim da iskreno želi nešto da uradi. On je jedna moderna ličnost i nije mu potrebno da ljudi kače njegove portrete po kancelarijama.”

Vladimir Putin je izrazio želju za bližom integracijom sa Belorusijom, u čemu mnogi vide buduću aneksiju i izraz lukavštine kako bi se zadržao na vlasti kada se 2024. završi njegov mandat. Stav Kremlja nije naterao Lukašenka da učvrsti jedinstvo sa svojim sugrađanima, tvrdi Aleksijevič. „Nema antene, ni receptore da spozna tu dimenziju. On razume samo opasnost koja preti njemu i njegovoj moći. S druge strane, društvo njega razume. Posebno, mladi.”

Aleksijevič ne smatra da su politička stagnacija i regresija fenomeni koji se mogu pripisati samo ličnostima lidera država. „Nije Putin taj koji naređuje da se otvaraju muzeji, otkrivaju spomenici i skulpture posvećene Staljinu. To su privatne inicijative. Kremlj i narod se udružuju”, tvrdi ona.

U Belorusiji su povučeni drveni krstovi u Kuropatiju, šumi u blizini Minska, gde su dželati NKVD-a (Staljinove političke policije) organizovali masovna streljanja tridesetih godina i početkom četrdesetih. Došli su bageri i odneli ih; „ljudi su ćutali pred uništenjem tog narodnog panteona, tog prostora slobode gde su se okupljali mladi i priređivali male skupove”. „Priređena je kolektivna molitva sa svećama u znak protesta protiv povlačenja krstova. Prisustvovalo je stotinak osoba. Bilo je to veliko razočaranje”, kaže književnica, uverena da su krstovi povučeni  na Lukašenkovu inicijativu. „Video je jedno ostrvo slobode, prostor izvan njegove kontrole i naredio je da se krstovi uklone”.

Panoramska vrteška u Pripjatu, zaustavljena u vremenu (fotografija: Theresa E Wells)

Aleksijevič ne osuđuje samo ruski „militarizam”. Ovog proleća pozvala je u svoj debatni klub koji organizuje u Minsku litvansku književnicu, Rutu Vanagajte, autorku knjige Naši. Putovanje sa neprijateljem (2016), o kolaboraciji Litvanaca sa nacistima u istrebljenju Jevreja. „Rutu izopštavaju u Litvaniji zato što osuđuje kolaboraciju sopstvenih zemljaka sa nacistima. Došlo je mnogo ljudi u Minsk da je čuje, ali ja sam očekivala više. Ovde u Belorusiji su takođe istrebljivali Jevreje, nismo umeli da ih odbranimo, a ishod je takav da smo se našli sami sa gerilskim komandantima”.

Svetlanino poslednje putovanje u Rusiju datira od pre dve godine kada je učestvovala u Centru Gogolj u Moskvi i Sankt Petersburgu, gde je režiser Aleksandr Sokurov uspeo da joj obezbede salu u Ermitažu. Nakon toga, direktor ovog muzeja Mihail Pjotrovski biva prekoren zbog toga. Od tada se nije vraćala u Rusiju, iako je bila pozvana nekoliko puta; poslednji put od strane jedne izdavačke kuće kako bi učestvovala na Sajmu knjiga skoro održanom na Crvenom trgu. „Nešto se dešava”, kaže. „S jedne strane, ophode se prema meni kao prema neprijatelju, a onda me odjednom zovu na Crveni trg.”

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2019/06/07/babelia/1559926054_845405.html
Autorka teksta: Pilar Bonet

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Avokado, novo zeleno zlato

Prekomerna potrošnja

Prošle godine postavljen je novi rekord u proizvodnji avokada na svetskom nivou: 3.2 miliona tona. Prema podacima poslednjeg izveštaja WAO (Svetske organizacije za avokado, koja udružuje glavne proizvođače avokada u svetu), Španija je 2018. takođe oborila rekord u konzumiranju ovog ploda, sa 74 miliona jedinica. Ova cifra predstavlja porast u odnosu na 2017. kada je prodato 19 miliona avokada (35 posto više).

Dinamika je slična i na evropskom nivou: potrošnja je u 2018. porasla za 35 posto u odnosu na 2017. i 65 posto u odnosu na 2016. godinu. Godine 2018. konzumirano je više od 650 miliona kila, što predstavlja razliku u odnosu na 140 miliona u 2017. i 250 miliona u 2016.

Zvezda društvenih mreža

Avokado je jedna od najfotografisanijih namirnica na Instagramu. Pretraga putem heštega #avocado nudi više od devet miliona postova. S druge strane, hešteg na španskom #aguacate daje rezultat od više od 550 hiljada postova.

Ako se ima u vidu da je njegov opseg proizvodnje diskretan na svetskom tržištu voća i povrća, ova činjenica svedoči da je avokado u modi i da je postao simbol kulinarske prefinjenosti i zdrave ishrane.

Meksiko, glavni svetski proizvođač

U 2018. Meksiko je zadržao poziciju glavnog svetskog proizvođača, sa gotovo 1.9 tona. Drugi značajni proizvođači, premda ni blizu meksičkim brojevima, jesu Peru, Čile, SAD, Južnoafrička republika, Kolumbija, Izrael, Australija i Španija.

Na plantažama u Meksiku uzgajaju se tri vrste omiljene među potrošačima: hass, criollo i fuerte. Proizvođač lider u Meksiku jeste država Mićoakan; proizvodnja koja je usmerena prevashodno da se zadovolji neutoljiva potražnja američkog tržišta.

Optužbe na račun nedostatka održivosti

Porast u proizvodnji avokada stvorilo je mnoge sumnje u vezi sa etičkim principima i održivosti koje diktiraju njegov uzgoj, posebno u Meksiku.

  • Krvavi dijamant

Restorani u Irskoj i Velikoj Britaniji započeli su kampanju izostavljajući avokado iz svojih jela, navodeći etičke i ekološke motive. Porede ih sa afričkim krvavim dijamantima.

  • Seča šuma i nasilje

Irski kuvar odlikovan Mišelinovom zvezdom, Džej Pi MekMaon, tvrdi da ne koristi avokado zbog posledica koje njegov uzgoj ostavlja u zemljama u kojima se proizvodi: seču šuma u Čileu i nasilje u Meksiku.

  • Trgovina drogom

Meksički narkokarteli ispružili su svoje pipke prema uzgoju avokada, kako bi izvukli korist od posla vrednog na milione, što im između ostalog dopušta da kamufliraju svoje ilegalne radnje. Iznuđivanje od poljoprivrednika postale su uobičajene.

  • 272 litara vode za jedan avokado

Po proračunu organizacije Water Footprint Network, koja promoviše delotvorniju upotrebu vode u svim delovima sveta za uzgoj samo jednog avokada potrebno je približno 272 litara vode.

Greenpeace: Možemo da jedemo avokado, ali umereno

Greenpeace bila je jedna od prvih organizacija koja je upozorila na ekološki impakt ekspanzije uzgoja avokada u zemljama kao što je Meksiko. Luis Ferejrim, član GP-a odgovoran za poljoprivredu u Španiji, analizira situaciju.

„Porast u proizvodnji avokada nije se odvio na održiv način. Nažalost, najveće uvećanje primećuje se u industrijskim uzgojima sa pojačanim ekološkim, čak i socijalnim posledicama”, smatra on. „U nekim zemljama to postaje i problematično zbog nelegalnog korišćenja vode.”

„Treba postaviti granice ovoj ekspanziji; takođe, vladajuće strukture treba da prestanu da podržavaju model industrijske poljoprivrede koji stavlja ekonomski benefit iznad svega”, nastavlja on.

„Kao i sve drugo, možemo jesti avokado, ali u određenoj meri, ne tokom čitave godine i u svim uslovima, ne brinući za socijalni i ekološki otisak koji ostavljamo kada kupujemo”, objašnjava on.

Odabrati ekološki avokado

Luis Ferejrim smatra da situacija sa avokadom u Španiji nije ista kao u Meksiku. „Srećom, u Španiji se sve više neguje uzgoj ekološkog avokada i, kada je u sezoni, možemo da uživamo u odličnom proizvodu, sa punoćom njegovih svojstava, nastao od malih poljoprivrednika koji rade sa prirodom, a ne protiv nje”, tvrdi on.
„Fundamentalan je strateški plan za poljoprivredu i stočarstvo”, ocenjuje on. „S druge strane, zbog klimatskih ograničenja, Španija treba da se odluči za kvalitetnu, ekološku proizvodnju, koja poštuje životnu sredinu i ne zahteva previše eksternih resursa i vode”, zaključuje on.

***

Prilagođeno sa: http://www.rtve.es/las-claves/http-lab-rtve-es-las-claves-aguacates-el-nuevo-oro-verde-2019-01-31–2019-01-31/
Autor teksta: Samuel A Pilar

Prevela i prilagodila: Tamara Nikolić

Raj Loriga: Moji prioriteti su čitanje, pisanje, briga o ljudima i gledanje fudbala

Sa Rajom Lorigom, čovekom koji nije želeo da bude ni mlad pisac, a ni proklet pisac, koji nastavlja da produbljuje svoju pripovedačku zrelost u najnovijoj knjizi „Subota, nedelja”, pričamo o Madridu, Tokiju, knjigama, fudbalu, Zidanu i nagradama.

Prošlo je skoro 30 godina otkad je Raj Loriga ušetao na špansku književnu scenu isto kao jedan od likova omiljenog mu Džeka Kerueka, putujući brzo, izdaleka i sa uzbudljivom prošlošću.

Objavio je roman „Najgore od svega” 1992. godine, u trenutku kada je bilo prihvatljivo da se pisana reč poistoveti sa nezavisnim bumom u roku. Sa knjigom „Heroji” (1993) delovao nam je kao zvezda generacije: na naslovnoj strani, sa pivom u ruci, dužom kosom i prstenjem sa mrtvačkim glavama.

Njegova nova knjiga je „Subota, nedelja” (Alfaguara, 2019), roman koji u određenoj meri zatvara jedan estetski krug, u kom se ponovo vraća adolescentskom pripovedačkom glasu iz svojih prvih romana. Priča se deli na dva dela, subotu i nedelju, razdvojene vremenskim periodom od 30 godina. U prvom delu, glavni junak je nezreli tinejdžer koji učestvuje u seksualnoj avanturi koja se, očigledno, završava katastrofalno.

Decenijama ga prati krivica, nesigurnost, pokajanje, čak se i ponovo sastaje sa tom ženom. Iako se na prvim stranicama pojavljuje Loriga iz devedesetih godina, na poslednjim je Loriga iz ovog vremena – potpun i sa jasnim idejama, retko ljubazan i spreman da sa nama proćaska o svemu što smo ga pitali. Tokom foto sesije, kada je akcenat objektiva na njegovim rukama, govori: Imam povrede po prstima jer sam se potukao sa nekim likovima iz Ultras sura. Zanimljivo je da sam ja iz Madrida. Izlazio sam sa stadiona sa još dva druga, noseći šal. Pobedili smo, nije bilo razloga za ljutnju, ali nam je prišla jedna grupica sedam navijača Real Madrida, sa namerom da se biju. Uvek kada napadaju bude ih više, to o njima govori dosta ili baš malo. Tukli su nas, ali dobro. I ja sam uzvratio jednom od njih. Zato imam uništene prste.

Posle ove anegdote, počinjemo da pričamo o njegovoj knjizi.

Fotografija: elperiodico.es

Kako ti je uspelo da povratiš književni glas sa početka? Rekao si da si to uradio jer je priča to od tebe zahtevala, ali mora da je izgledalo kao putovanje kroz vreme i posmatranje sebe, samo 27 godina mlađeg.

Osećaj je, što bi rekli Englezi, nešto kao „happy to see you“ (drago mi je što se srećemo), s obzirom na to da nisam znao da li će se taj glas zadržati do kraja. Kad sam ga tražio, nisam to činio iz čistog hira. Nedostajao mi je jer knjigu „Subota, nedelja” pripovedaju dva glasa, od kojih je prvi pripadao mladosti i morao sam da pogledam u dno svog ormana da bih video ima li garderobe te veličine i da li mi je i dalje taman. Kada sam video da stvari funkcionišu, onda sam mirno nastavio da pišem.

U traženju glavnog lika tinejdžera koji pije, upada u nevolje, krši pravila i govori uličnim jezikom, da li si bio inspirisan sopstvenom adolescencijom? Da li postoji neka vrsta psihološkog vraćanja u to doba, tim iskustvima?

Ne, mislim da bi to bilo previše vraćanja. Kao što sam rekao, knjigu sam zamislio u dva dela. Lik je isti, ali narativni ton nije. Hteo sam da ispričam tu priču i to me je nateralo da imam glas mladića. Nisam mu dao ništa više od toga. Nema tu ničega frojdovskog da se iskopa.

Zašto si stvorio stidljivog i iskompleksiranog lika, od toliko drugih mogućnosti?

Takav se rodio, to je to. Kada se ubaciš u neki roman, likovi su tu da ispune određene zahteve, da dođu do određenih ishoda. Za Za je takav kakav je (lik iz romana „Za Za, car Ibice”), kao i narator „Predaje”. Ovde je nastao takav lik i njegovo tinejdžersko ‘ja’  zahtevalo je njegovo odraslo ‘ja’.

Misliš li da je mnogo čitalaca čulo za tebe nakon što si dobio prestižnu nagradu Alfaguara? Voleo bih da naglasim da, ako je bilo tako, bilo je to srećno otkriće, slično onom kad nakon mnogo vremena sretneš nekog koga baš ceniš.

Ne baš. Kapiram na šta mislš, i meni se desilo da otkrijem neke pisce tek nakon nagrade koju dobiju ili nakon filma koji je snimljen prema njihovom delu. To mi se desilo sa Patrikom Modijanom i sa Margaret Etvud. Još 1985. sam pročitao Služavkinu priču i zaboravio sam je, dok se uz seriju setiš knjige, što je dobro. Toliko toga se dešava u životima pisaca i čitalaca da je to normalno. Mi koji čitamo, čitamo toliko toga i uvek može da se desi nešto važno, neka nagrada, nebitno, što će te podsetiti na već pročitano. U mom slučaju je drugačije jer sam nastavio da radim na drugim mestima. Možda se nije znalo o meni u Španiji, ali sam za to vreme bio u Rumuniji jer je moja knjiga prevođena na rumunski. Moja veza sa knjigama je drugačija i sam redosled je drugačiji u poređenju sa čitaocima. U svakom slučaju, primiti tako veliku nagradu kao što je Alfaguara jeste od velikog značaja i otvara mi vrata da ponovo proputujem Latinskom Amerikom. U svakom slučaju, nastavio sam da putujem po Meksiku, prelazim preko bare oko četiri puta godišnje.

U jednom skorašnjem intervjuu, rekao si da je jedna od važnih stvari u tvom životu Liga šampiona i da je pratiš od početka do kraja, tih dana nemaš promocija knjiga, niti putuješ. Međutim, govorio si da nisi bogat i da ne možeš da platiš sve kanale na kojima se prenose utakmice. Jesi li toliko švorc?

Znaš kako, ne žalim se. Uvek se skrpi nekako, a ako imaš porodicu komplikovanije je, ali nek se zna da se ne žalim. Ja sam srećnik, imam 52 godine i mogu da pišem o čemu god mi se ćefne. Život profesionalnog pisca mi ne daje previše, ali mogu pošteno da živim. I najvažnije od svega: radim ovo jer volim, niko me ne tera na to.

Ali nakon što si osvojio nagradu Alfaguara, imaćeš novac da sebi omogućiš kanal Moviestar+?

Gledaj, mogu da pratim fudbal i bez toga. Srećom, ove godine mi ne treba jer su nas izbacili iz Lige, ali gledam utakmice, bilo u baru, bilo kod prijatelja.

Kad već pričamo o fudbalu, znajući da si navijač Reala, šta misliš o povratku Zidana u Real Madrid?

Prvo što mogu da kažem jeste da sam veoma srećan. Bila je grozna godina, sve više smo padali i delovalo je da nikada nećemo dotaći dno. Početkom marta sam saznao da se vraća, i to me raduje. Nadao sam se tome, ali mislio sam da će ipak čekati do leta da ne bi izvisio ovih par meseci pakla koji nam predstoje do juna. I to mu je na čast jer ima još mnogo toga da se uradi: treba ostati treći u ligi. Ako Madrid ove godine ne uđe u Ligu šampiona, biće to pravi poraz. Ima ekipa kao Barselona, Bajern, Mačester koje će zbog istorije ili budžeta ući u istoriju. I normalno je da se brinemo jer imamo Hetafe za stopama i Alaves i Sevilju blizu. Mislim da je dobro da se Zinedin uhoda ovih nekoliko meseci. To što Madrid obično ne prolazi kroz ovakve situacije ne znači da nije bitno da bude na trećem mestu. Mnogim ekipama sve zavisi od toga.

Poslednjih godina, biti navijač Reala bio je blagoslov: 4 šampionata za 5 godina, 3 zaredom… Kao navijač, kakav si u porazu? Šta se to dešava poslednjih godina?

Ono što se dešavalo je ludilo. Nikad nismo osvojili tri šampionata…

Nije se desilo ni da jedna ekipa pobedi tri puta zaredom. Poslednji put je bio Milan osamdesetih, ali to je bio Evropski kup.

Naravno, ni to. Ni Guardioli nije pošlo sa rukom, sa najboljim Barsa timom: Ćavi, Inijesta, Pike, Mesi, u punoj snazi. Uvek je bilo odličnih ekipa, ali nikome nije pošlo za rukom. I zato ćemo jednog dana shvatiti koliko je ovo bilo bitno, potpuno nečuveno. Moralo je da se desi da izgubimo nekog trenutka. Samo što nisam mogao da zamislim da će biti ovako katastrofalno. 

Jesi li od onih što potom idu na spavanje bez večere?

Dobro, poraz mi nije stran. Posebno ako si u nekim godinama. Otkad sam bio klinac, gledao sam Madrid kako gubi mnogo puta i svestan sam da je prošlo trideset nešto godina dok nismo osvojili sedmu Ligu šampiona. Kad odrasteš, sve to vrednuješ na drugi način i znaš da nije lako pobediti i da ni prošlost ni lova ne pomažu. Možeš mnogo potrošiti i tonuti iz godine u godinu, evo šta se ponovo dogodilo sa Pariz Sen Žermenom. 

Postoji jedna urbana legenda koja već nekoliko godina kruži, a to je da si neka vrsta pustinjaka koji živi u pećini, i sve zbog toga što si rekao nekoliko puta da nemaš pametni telefon, društvene mreže, pa čak ni Whatsapp. 

Dobro sad, nisam baš pustinjak, to je jasno. Viđam dosta ljudi, izlazim, radim za izdavačku kuću poput Alfaguare koja čini da uvek dobro razmislim i uvek mi pričaju aktuelnosti. Stvar je u tome što mi, iskreno, ne trebaju te stvari. Koristim internet, ali ne znam šta će mi Instagram i listanje slika. Vidim to kao skretanje pažnje. Osim toga, tehnologija napreduje toliko brzo da će možda za četiri godine smisliti nešto telepatski, da ti stave nešto u uho, pa da možeš zvati Kinu dok sanjaš. I tek ćemo onda možda videti Whatsapp kao beskoristan i zastareo.


Da li vodiš računa o svom imidžu? Godinama smo te viđali s dugom kosom, obojenom u plavo, sa manje ili više tetovaža, sa prstenjem ili bez njega, sa bradom različite dužine… Da li si gradio ličnost pisca kroz te evolucije?

Ne, ne posvećujem mu previše pažnje. Ako obratiš pažnju na slike, možeš da vidiš da nosim istu jaknu koju sam nosio na promociji pre dvadeset godina. Zapravo, ne kupujem previše garderobu. Moj život se ne razlikuje puno od života drugih ljudi, fizički izgled nije nešto čemu mnogo pridajem značaj. Naravno da volim da se osećam prijatno. Moj izgled se razlikovao jer se razlikovalo to kako sam se osećao. Ali nije mi to bio prioritet.

Koji su ti trenutni prioriteti?

Kao i uvek, trudim se da brinem o ljudima koje volim, da radim, pišem i čitam. Takođe pratim fudbal. Nastaviću da pišem i trudiću se da u svakoj knjizi budem sve bolji.

Kao čitalac, šta je to što tražiš? Rekao si u nekom intervjuu da si obilazio knjižare sa Havijerom Marijasom. Voliš da obilaziš knjižare antikviteta ili ipak više voliš nova izdanja?

Nije kao da sam se dogovarao sa Marijasom, ali tačno je to da smo se više puta sretali po knjižarama. Dok sam živeo blizu Mendes Alvara, većina knjižara mi je bila na dohvat ruke: Pasajes, Machado, Alberti, Central i tu se obično sretneš sa piscima. Tamo je najlakše sresti nekog pisca. Uglavnom svratim do knjižare da pozdravim nekog jer sam prijatelj sa gotovo svim prodavcima knjiga, takođe vidim šta je novo, koji novi prevodi su izašli…

Mi se ne poznajemo, najbliže što sam ti bio jeste leta 2004. kada sam sa prijateljima bio u Njujorku, spustili smo se u podzemni Tauer Rekordsa na Trgu Union i rekli su mi: Tu je Raj Loriga. Po datumu, da li bi to moglo biti tačno?

Da, u to vreme sam bio u Njujorku i tačno je da sam često svraćao tu.


Da li je pisanje autobiografije deo tvojih planova u budućnosti?

Uf, ne, ne. Autobigrafija me previše smara. Ali možda neki kratki tekstovi o mom životu, počev od ulica kojima sam prolazio do nekih sačuvanih uspomena.

Roman Raja Lorige Predaja u izdanju IP Booka

Kad već pričaš o putovanjima, jedna od tvojih najvećih opsesija je oduvek bio Japan. Kada si poslednji put bio?

Baš odavno. Poslednji put sam išao da intervjuišem Harukija Murakamija, kada je objavio roman 1Q84, ne sećam se godine, ali davno je bilo (2010). Mnogo mi se dopao Japan i vratio bih se, ali je daleko i ne radim previše, iako putujem poslovno ne vodi me posao tamo. Ima nekoliko godina kako često idem u Ameriku.

Šta bi radio u Japanu da se vratiš? Neka gastonomska ruta, kupovina?

Malo kupujem, nisam idealan potrošač. Ne kupujem skoro ništa, osim knjiga. Šetao bih, posećivao kvartove, izlazio bih u kafiće i  restorane, posetio bih mala netipična mesta i pričao bih sa ljudima.

Tokio te je onomad oduševio, živeo si neko vreme u Njujorku… Da li su te mnogo promenili gradovi koji nisu kao Madrid? Kada se vratiš u Madrid, imaš li želju da ponovo odeš ili se vratiš bolji?

Ne volim previše Madrid. Rodio sam se ovde i naravno, od rane mladosti, želeo sam da odem. Volim sve gradove i države, kad se vratiš nekako si pročišćen, pogled ti je bistar kao da si očistio naočare. Nedavno sam bio u Barseloni i već imam želju da se vratim. Isto se dešava sa Saragosom, Mursijom, Bilbaom, Donostijom… Volim da sam u pokretu.

***

Pročitaj u originalu: https://www.elperiodico.com/es/port/ideas/20190312/sabado-domingo-entrevista-libro-ray-loriga

Autor teksta: Havijer Blankes

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Književnost Murakamija koja se prožima kroz video-igre

U aprilu 2017. godine izašla je video-igra koja se odvija u imaginarnom svetu Harukija Murakamija. I nije jedina.

Tu je udovac koji kuva u boksericama i majici dok voda vri i čuje se kukavica iz sata. To je jedan od Muškaraca bez žene. Tu je i sportista koji sada provodi dane u invalidskim kolicima sedeći pored mora bez jedne noge i ima onu tugu trkača koja je poznata čitaocima romana O čemu pričam kada pričam o trčanju. Može se naći vojnik koji je skrenuo sa uma zbog Drugog svetskog rata, kao Satoro Nukara u Kafki na obali. To je svet Harukija Murakamija. I to je video-igrica.

Književnost i video-igre nikada nisu delovali kao saveznici. Međutim, svi ti ostaci univerzuma koje je stvorio japanski pisac u svojim romanima, pričama i esejima, okupljaju se u Memorandi koja je izašla u januaru 2017. Dostupna je za onlajn preuzimanje za 15 dolara. Jedna je od prvih, ali ne i jedina interaktivna avantura koja je u bliskoj vezi sa knjigama.

Vizuelni stil je lep, a muzika posebna. Oni prenose neku daleku i gotovo mističnu atmosferu, istu draž koju u svoje delo unosi ovaj večni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost: ukrštanje modernog i milenijumskog tona i precizna mešavina Istoka i Zapada kojom je okupio toliko fanova. Iako je prošle godine autor Tokio Bluza ponovo doživeo da mu otmu švedsku nagradu, sada može da pronađe utehu u ovom neočekivanom priznanju.

Delić scenografije Memorande.

Video-igre su se razvile tokom poslednje decenije, ne samo u odnosu na njihovu grafiku, rezoluciju i estetiku. Već neko vreme su više od pukog tetrisa, zmijica i polu-pikselizovanog čovečuljka koji spašava princezu iz zamka. Najočiglednije promene bile su u njihovoj priči. „Mnoge igre su vrste književnosti. Postoje igre u kojima je prisustvo reči neizostavno i druge čiji je žanr zasnovan direktno na tekstu”, objašnjava Alehandra Bruno, spisateljica sadržaja, dizajnerka i scenaristkinja specijalizovana za narativni dizajn.

Glavna junakinja Memorande je mlada Mizuki, bleda i iscrpljena devojka melanholičnog glasa koja zaboravlja svoje ime, kao i devojka iz neobične priče Majmun iz Šinagave (Shinagawa Monkey), koja zatvara zbirku priča Blind Willow, Sleeping Woman. Ne seća se ni drugih stvari kao što su brojevi i adrese. Misterija koju treba otkriti u ovoj grafičkoj avanturi sadržana je u jednom pitanju: da li ona zaista gubi pamćenje? Da bi se to saznalo, potrebno je kretati se uz nedovoljne podatke, koristiti nadrealistički zdrav razum i poznavati Murakamijevo delo, jedan univerzum pun šuma i plaža prepunih mačaka i likova koji najneobičnije stvari doživljavaju kao svakidašnje.

„Stekla sam utisak da igra počiva na okruženju i originalnosti likova”, kaže Alehandra Bruno. Da bi se napredovalo u igrici i da bi se razotkrivale situacije, potrebno je u svakoj sceni naći pravilan način da se odreaguje i pravog sagovornika. Srž cele priče jeste na centralnom trgu, prepunom nedoslednih, ali istovremeno prelepih detalja, koji mogu da pomognu igraču da napreduje u igri. Podseća na mitsku sagu, kao u igrici Monkey Island, ali je egzistencijalna i polu-depresivna, čist orijentalni magični realizam u video-igrici.

Skup stvari koje se moraju kombinovati da bi se prešlo iz jednog transcedentalnog iskustva u drugo ponekad deluje nemoguće. Postoje putevi koji samo vode u male, paralelne priče koje ne razrešavaju misteriju. Na primer, u situaciji kada se traži slon, kao čovek iz priče u njegovoj knjizi Slon Nestaje (1993). Na kraju krajeva, ljudi i stvari su predstavljeni kroz snove, i mada to može zvučati zbunjujuće, to je zapravo najjasniji deo avanture koju su osmislili Murakamijevi fanovi.

„Narativne video-igre imaju mnogo toga zajedničkog sa književnošću: organizaciju glavne priče i paralelnih tokova radnje, građenje likova, mesta i ritma i ostalo. Ali u igri ćeš pripovedati imajući na umu interakciju, nelinearnost, vreme i zahteve igre”, objašnjava Alehandra Bruno, koja dodaje i da Memoranda nije prva igrica ove vrste i ističe – kao primer drugih interaktivnih fikcija na ekranu koje odaju počast književnicima – seriju baziranu na delu Edgara Alana Poa, Dark Tales.

Nekoliko pisaca ima jednu ili više adaptacija svojih radova u pikselizovanom svetu, kao na primer Veliki Getsbi Skota Ficdžeralda i Neuromanser Vilijema Gibsona, kao i priča Zvuk Groma (A Sound of Thunder), Reja Bredberija.

Autori kojima se kreatori igrica najčešće vraćaju jesu Tolkin, sa stotinama priča iz Srednje Zemlje, Artur Konan Dojl, sa najmanje dvadeset avantura koje uključuju Šerloka Holmsa i Stiven King sa desetinama igrica zasnovanim na njegovim romanima.

I dalje Memoranda.

Odavno je gejmerska industrija počela da nudi nešto manje linearno. U početku su se pridržavali priča koje su stvarane za ekranizaciju blokbastera, ali sve je više igrica koje imaju književne reference ili su zasnovane na knjigama ili njihovim autorima.

Alehandra Bruno, koja je ujedno predavačicu u Image Campus-u, gde predaje naraciju i pisanje scenarija, dodaje: „Reči u jednom književnom delu su evocirajuće. S druge strane, video-igre su audio-vizuelne i uglavnom se baziraju na prostoru. Za razliku od knjige, igra je mesto istraživanja na kom se igrač pomera kako bi ispunio određene zamisli.”

Ne izgleda tako i nije isto, ali igrice i književnost su veliki saveznici.

Drugi naslovi

Ima mnogo naslova vezanih za univerzume raznih autora i raznoliki su. Ima i onih zastrašujućih, kao što je Lovkraft (Zov Ktulua), renesansni Dante Aligijeri (Pakao), zadivljujući Luis Kerol (McGee verzija Alise u zemlji čuda), misteriozna Agata Kristi (ABC Ubistva), pa sve do kralja tehno trilera – Toma Klensija (Rainbow Six). Poznata je i video-igra Franc Kafka, avantura  zasnovana na delima Metamorfoza i Zamak.

***

Pročitaj u originalu: https://www.clarin.com/cultura/literatura-metio-videojuegos_0_SJ8O7Pnne.html
Autor teksta: Danijela Pasik

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Hulio Kortasar, intervju iz 1983.

Kada je februara 1984. godine Hulio Kortasar preminuo od raka u 69. godini, madridski časopis El Pais ispratio ga je kao jednog od najznačajnijih pisaca sa španskog govornog područja i naredna dva dana objavio jedanaest strana ispunjenih odavanjem počasti, komemoracijama i poslednjim pozdravima.

Iako je Kortasar od 1951. godine živio u Parizu, svoju rodnu Argentinu posjećivao je redovno, sve do početka sedamdesetih godina kada je zvanično prognan od strane vojne hunte koja je osporavala nekoliko njegovih kratkih priča. Pobjedom demokratski izabrane Alfonsinove vlade, krajem 1983. godine, Kortasar je bio u mogućnosti da poslednji put posjeti svoju rodnu zemlju i vidi svoju majku. Alfonsinov ministar kulture nije mu zvanično poželio dobrodošlicu, plašeći se da su njegovi politički stavovi previše ljevičarski, ali je i uprkos tome, pisac dočekan kao heroj povratnik. Jedne večeri u Buenos Airesu, po izlasku iz bioskopa nakon prikazivanja novog filma zasnovanog na romanu Osvalda Soriana No Habrá Más Pena Ni Olvido (Smiješni, prljavi mali rat), Kortasar i njegovi prijatelji nabasali su na studente demonstrante koji su, vidjevši pisca, u istom trenutku istupili iz kolone, a zatim ga okružili. Knjižare na bulevarima su i dalje radile, studenti su užurbano kupili primjerke Kortasarovih knjiga kako bi ih on mogao potpisati. Prodavac na kiosku, izvinjavajući se što nema više Kortasarovih knjiga, ispružio je roman Karlosa Fuentesa da ga pisac potpiše.

Kortasar je rođen u Briselu 1914. godine. Nakon što se njegova porodica po završetku rata vratila u Argentinu, odrastao je u Banfildu, nedaleko od Buenos Airesa. Stekao je diplomu profesora i zaposlio se u gradu u provinciji Buenos Airesa, gdje je radio sve do početka četrdesetih godina, pišući sa strane za svoju dušu. Jedna od njegovih prvih objavljenih priča „Zaposjednuta kuća“ čija mu se radnja prikazala u snu, pojavila se 1946. godine u magazinu koji je uređivao Horhe Luis Borhes, iako su se do tada rijetko sretali. Međutim, Kortasar  je počeo ozbiljno da objavljuje tek nakon što se 1951. godine preselio u Pariz. U Parizu je radio kao prevodilac i tumač za UNESCO i druge organizacije. Među piscima čija je djela prevodio nalaze se i Po, Defo i Margaret Jursenar. Njegov drugi roman Školice u kome se govori o egzistencijalnim i metafizičkim potragama jednog Argentinca u Parizu i Buenos Airesu u noćima ispunjenim džezom, etablirao je njegov status 1963. godine.

Iako je nadasve poznat kao moderni majstor kratke priče, Kortasarova četiri romana pokazala su spremnost za inovaciju u formi, ujedno istražujući osnovna pitanja o položaju pojedinca u društvu. Istovremeno, njegova neukrotiva razigranost dostigla je vrhunac u romanima. Među njima su Dobitnici (1960), Model za sastavljanje (1968) koji je dijelom zasnovan na njegovom prevodilačkom iskustvu i Manuelova knjiga (1973) o kidnapovanju jednog latinoameričkog diplomate. Bez obzira na to kakve su teme koje obrađuje u različitim romanima, život među njihovim koricama podsjeća na vožnju u luna parku.

Saundtrek romana Školice

Ali tek je u Kortasarovim brojnim pričama očigledna njegova fasciniranost fantastičnim. Njegova najpoznatija priča poslužila je kao polazište za Antonionijev film Blow-Up . Neposredno prije njegove smrti objavljen je putni žurnal pod nazivom Los Autonautas de la Cosmopista na kome je sarađivao sa svojom suprugom Kerol Danlop putujući kamp prikolicom od Pariza do Marseja. Simultanim objavljivanjem na španskom i francuskom jeziku, Kortasar je prepisao sva autorska prava i prihode od istih vladi sandinista u Nikaragvi, a knjiga je ubrzo postala bestseler. Takođe su posthumno objavljene i dvije zbirke njegovih političkih članaka o Nikaragvi i Argentini.

Ovaj intervju vođen je 8. jula 1983. godine u Kortasarovom domu u Parizu. Nekoliko mjeseci ranije njegova žena je umrla od raka. Bila je trideset godina mlađa od njega. Boravio je u kući nepunih nedjelju dana od povratka sa dugih putovanja, sjedio je u svojoj omiljenoj stolici pušeći lulu, dok se u blizini nalazilo oko hiljadu ploča koje su ispunjavale police od vrha do dna.

U nekim pričama iz vaše najnovije knjige Deshoras, čini se kao da je fantastično više nego ikada prisutno u stvarnom svijetu. Da li ste i sami osjetili kako se fantastično i svakidašnje skoro prepliću?

Da, imam osjećaj da su ono što nazivamo fantastičnim i ono što nazivamo stvarnim u ovim novijim pričama sve bliže jedno drugom. U mojim ranijim pričama udaljenost između njih je bila veća jer je fantastično zaista imalo karakter fantastičnog, a ponekad se odnosilo i na natprirodno. Dakle, drago mi je što sam napisao te ranije priče, jer smatram da fantastično ima tu sposobnost da se uvijek preobrazi, ono se mijenja, vremenom se može izmijeniti. Doživljaj fantastičnog koji je bio zastupljen u epohi gotskih romana u Engleskoj, npr. uopšte nema sličnosti sa doživljajem iz sadašnjeg vremena. Sada nam je smiješno kada čitamo o Otrantskom zamku- duhovima obučenim u bijelo, kosturima koji se kreću naokolo i zvekeću lancima. A ipak, na taj način se poimalo fantastično u tom periodu. To se u velikoj mjeri promijenilo. Mislim da moj doživljaj fantastičnog
sada sve više liči na ono što nazivamo stvarnošću. Možda je to iz razloga što, po mom mišljenju, stvarnost takođe sve više i više liči na fantastično.        

Proteklih godina uložili ste mnogo vremena u pružanje podrške različitim vrstama borbi za oslobođenje u Latinskoj Americi. Da li je i to doprinijelo da bolje razumijete stvarnost i fantastično? Kao da ste se zbog toga još više uozbiljili.

Pa, ne dopada mi se ideja „ozbiljnosti“. Ne smatram da sam ozbiljan u bilo kom pogledu u odnosu na to kako bi ozbiljan muškarac ili žena trebalo da izgledaju. Ovih nekoliko proteklih godina svi moji napori koji su se ticali određenih režima u Latinskoj Americi – u Argentini, Čileu, Urugvaju i nadasve Nikaragvi – toliko su zaokupili moju pažnju da čak i fantastično u određenim pričama koje se bave ovom temom jeste fantastično koje je, po mom mišljenju, veoma slično stvarnosti. Iz tog razloga, osjećam se manje slobodnim nego ranije. Takoreći, prije trideset godina pisao sam o stvarima koje su mi padale na pamet i procjenjivao ih na osnovu estetskih kriterijuma. Sada, nastavljam da ih procjenjujem na taj način, jer sam prije svega, pisac, ali pisac koga veoma muči i preokupira situacija u Latinskoj Americi. Veoma često se to omakne dok pišem, svjesno ili nesvjesno. Ali u Deshoras, uprkos pričama u kojima se jasno naznačavaju ideološka i politička pitanja, mislim da se moje priče nisu promijenile. One su i dalje priče o fantastičnom.

Problem kod angažovanog pisca (izraz koji je sada u upotrebi) jeste da nastavi da bude pisac. Ukoliko ono o čemu piše pređe prosto u književnost sa političkim sadržajem, njegova vrijednost može biti veoma prosječna. To se dogodilo velikom broju pisaca. Dakle, problem je u balansu. Za mene, ono što radim mora uvijek biti književnost, najbolje što mogu. Čak i prevazići granice, ukoliko je to moguće. Ali, istovremeno, često i pokušati sve to uskladiti sa savremenom stvarnošću. A to je veoma teško izbalansirati.

Ali, da li namjeravate da ih izmiješate?

Ne. Ideje za priče koje su mi padale na pamet ranije bile su isključivo fantastičnog karaktera, dok se sada mnoge ideje zasnivaju na stvarnosti Latinske Amerike. U Deshoras, npr, priča o pacovima Satarsa je epizoda zasnovana na realnosti borbe protiv argentinskih geriljerosa. Problem je to pretočiti u tekst jer je čovjek cijelo vrijeme u iskušenju da nastavi sa pisanjem isključivo na političkom nivou.

Na koji način su takve priče prihvaćene? Da li se u velikoj mjeri razlikuje prijem od strane ljudi iz književnog od onih iz političkog miljea?

Naravno. Buržoaski čitaoci u Latinskoj Americi koji su ravnodušni prema politici ili koji se čak priklanjaju desnom krilu, pa, oni ne brinu o problemima koji mene zabrinjavaju – problemima eksploatacije, ugnjetavanja i slično. Ti ljudi žale što moje priče često imaju politički obrt. Ostali čitaoci, iznad svega mladi ljudi, koji dijele moja osjećanja, ovu potrebu za borbom i koji vole književnost, vole ove priče. Npr, „Apokalipsa u Solentinameu“ je priča koju ljudi iz Nikaragve iznova čitaju sa uživanjem. Kubanci takođe sa uživanjem čitaju „Susret“.     

Šta je uticalo na to da poslednjih godina budete više politički angažovani?

Zbog vojske u Latinskoj Americi više radim. Ako oni odu, ako bi došlo do promjene, onda bih se mogao malo odmoriti i raditi na pjesmama i pričama koje su isključivo književnog karaktera. Ali oni su ti zbog kojih radim. Što više su prisutni, više moram biti protiv njih.

Nebrojeno puta ste izjavili da doživljavate književnost kao igru. Na koji način?

Po mom mišljenju, književnost je vrsta igre. Dio je onoga što nazivamo razigranom stranom čovjeka koji se igra (homo ludens). Ali uvijek dodajem da čovjek mora biti obazriv jer postoje dvije vrste igre. Postoji npr, fudbal, koji je igra. A zatim postoje i igre koje su veoma duboke i ozbiljne, iako su istovremeno igre. Moramo imati u vidu da kada se djeca igraju, pri samom pogledu na njih vidimo da to shvataju veoma ozbiljno. Zabavljaju se, ali im je igranje važno jer predstavlja njihovu glavnu aktivnost. Kada odrastu, to će npr. biti njihova erotska aktivnost. Dok su mlađi, igra je jednako ozbiljna kao što će to biti ljubav deset godina kasnije. Sjećam se da mi je u djetinjstvu kada bi moji roditelji rekli: „U redu, dovoljno si se igrao, sada je vrijeme za kupanje“, to djelovalo potpuno idiotski jer sam kupanje doživljavao kao glupost. Nije mi bilo značajno, dok je igranje sa prijateljima bilo nešto što sam doživljavao ozbiljno. Na taj način doživljavam i književnost, kao igru, ali igru u koju čovjek može uložiti svoj život i zarad koje može učiniti sve.

Šta vas je podstaklo da se zainteresujete za fantastično, da li ste bili veoma mladi?

O, da. To je počelo još u djetinjstvu. Dok sam išao u osnovnu školu bio sam veoma iznenađen što većina mojih drugara nije imala osjećaj za fantastično. Bili su veoma realistični. Shvatali su stvari doslovce… ovo je biljka, ono je fotelja. A ja sam već posmatrao svijet kao nešto što je promjenljive prirode. Za mene stvari nisu bile definisane na taj način, nisu postojale etikete. Moja majka koja je veoma maštovita žena puno mi je pomogla. Umjesto da mi kaže: „Ne, ne, trebalo bi da se uozbiljiš“, bila je zadovoljna što sam veoma maštovit, a kada sam se okrenuo svijetu fantastičnog, pomogla mi je tako što mi je dala knjige. Tako sam u uzrastu od 9 godina pročitao Edgara Alana Poa prvi put. Tu knjigu sam ukrao kako bih je pročitao jer majka to nije željela, smatrala je da sam previše mlad i bila je u pravu. Knjiga me je prestrašila, pa sam bio bolestan tri mjeseca jer sam vjerovao u sve što piše; dur comme fer, kako kažu Francuzi. Za mene je fantastično bilo savršeno prirodno. Kada sam pročitao priču sa temom fantastičnog, nije bilo sumnje. Tako su stajale stvari. Kada bih te knjige posudio svojim prijateljima, govorili bi: „Ali, ne, više volimo da čitamo kaubojske priče.“ Naročito u tom periodu. Nisam to razumio. Više mi se dopadao svijet natprirodnog, fantastičnog.


Kad hronopije pevaju svoje omiljene pesme, toliko se oduševe da često puste da ih pregaze kamioni i biciklisti, padaju kroz prozor, izgube ono što su nosili u džepovima, pa čak ne znaju ni koji je dan u nedelji.
Kad neki hronopija peva, nade i fame dolaze da ga slušaju mada ne razumeju mnogo njegovo ushićenje i uglavnom se malkice skandalizuju.

Kada ste nakon mnogo godina preveli kompletna Poova djela, da li ste kroz takav vid čitanja otkrili nove stvari?

Mnoge, mnoge stvari. Za početak, proučio sam njegov jezik koji izrazito kritikuju Englezi i Amerikanaci jer ga smatraju previše baroknim, ukratko, prekoravaju ga na različite načine. Dakle, s obzirom na to da nisam ni Englez, a ni Amerikanac, posmatram ga iz druge perspektive. Znam da sadrži aspekte koji su zastarjeli i prenaglašeni, ali to nije značajno u poređenju sa njegovom genijalnošću. Samo je izraziti genije mogao napisati „Pad kuće Ušer“ u to vrijeme. U „Ligeji“, „Bernis“ ili „Crnoj mački“, bilo kojoj od njih, vidljiv je istinski genije za fantastično i natprirodno. Trebalo bi još pomenuti da sam juče otišao kod prijatelja koji živi u ulici Edgara Alana Poa. Tamo se nalazi ploča sa natpisom, „Edgar Alan Po, engleski pisac.“ On uopšte nije bio Englez! Želio sam to naglasiti jer bi trebalo promijeniti ploču. Obojica ćemo protestovati!

U vašim pričama, pored fantastičnog takođe se javlja i istinska srdačnost i naklonost prema likovima.

Određeni čitaoci i kritičari su mi to takođe rekli. Da sam prilično blagonaklon prema likovima dok su djeca i adolescenti, što je tačno. Ophodim se prema njima sa puno ljubavi. Smatram ih veoma živim u svojim romanima i pričama. Dok pišem priču u kojoj je lik adolescent i sam sam adolescent.

Da li je većina vaših likova zasnovana na ljudima koje ste poznavali?

Ne bih rekao da je u pitanju većina, ali postoji nekoliko njih. Veoma često se pojavljuju likovi koji su kombinacija dvoje ili troje ljudi. Kreirao sam ženske likove na osnovu dvije žene koje sam poznavao. Na taj način liku iz priče ili knjige dodijeljena je kompleksnija i komplikovanija ličnost, jer proizilazi iz dvije različite žene.

Da li je takav slučaj i sa Magom u Školicama?

Pa, njen lik se zasniva na jednoj ženi, uz mnogo psiholoških karakteristika koje su u potpunosti izmišljene. Ne moram zavisiti od stvarnosti da bih pisao realne stvari. Izmišljam ih i one postaju stvarne pri pisanju. Veoma često mi je zabavno jer književni kritičari, naročito oni koji su akademci, smatraju da pisci uopšte nisu maštoviti. Oni misle da na pisce uvijek nešto utiče. Pronalaze cijeli niz uticaja. Uticaji zaista postoje, ali ovi kritičari zaboravljaju jednu stvar a to je zadovoljstvo izmišljanja, čistog pronalaska. Znam ko su moji uzori. Uticaj Edgara Alana Poa je veoma prisutan u određenim pričama. Ali u svim ostalim, ja sam taj koji stvara.

Da li upotrebljavate tu kombinaciju kada je potrebno razraditi lik? Kako dolazi do toga?

Stvari ne funkcionišu na taj način. Likovi su oni koji određuju moj pravac. Takoreći, vidim lik, tu je i prepoznajem nekoga koga sam poznavao, a povremeno je to kombinacija dvije osobe, ali tu je kraj. Nakon toga, lik se ponaša po sopstvenom nahođenju. On izgovara stvari… Nikada ne znam šta će moji likovi reći dok pišem dijaloge. Zaista, to je njihova stvar. Ja samo kucam na pisaćoj mašini ono što oni izgovaraju. Ponekad se smijem ili bacim stranicu jer kažem, „Eto, rekli ste nešto smiješno. Gotovo.“ Zatim ubacim drugu stranicu i opet započnem dijalog, ali se ne bavim izmišljotinama. Zaista, ne izmišljam ništa.

Dakle, likovi koje ste poznavali nisu oni koji vas podstiču na pisanje?

Ne, uopšte ne. Često imam ideju za priču kada još uvijek likovi nisu formirani. Imam čudnu ideju: nešto će se dogoditi u kući na selu. Vizualizujem kada pišem, vidim sve. Tako, vidim tu kuću na selu, a zatim iznenada počinjem da situiram likove. U tom trenutku, jedan od likova može biti neko koga sam poznavao. Ali to nije sigurno. Na kraju, većina mojih likova nije stvarna. Npr, u mom slučaju, ima mnogo autobiografskih referenci u liku Oliveire u Školicama. To nisam ja, ali ima mnogo mojih osobina. Osobina iz perioda mojih boemskih dana u Parizu, prvih godina boravka ovdje. Ali, čitaoci koji tumače Oliveiru kao Kortasara u Parizu bi se prevarili. Ne ne, ja sam bio potpuno drugačiji.

Da li je ikada ono o čemu pišete u dodiru sa nečim što je autobiografskog karaktera?

Ne volim autobiografiju. Nikada neću napisati memoare. Zainteresovan sam za autobiografije drugih, ali ne i za svoju. Veoma često, pak, kada imam ideje za roman ili priču, postoje trenuci u mom životu, situacije koje bi se tu mogle prirodno postaviti. U priči Deshoras, pominje se dječak koji je zaljubljen u sestru svog druga koja je starija od njega, a to je nešto što sam i sam doživio. Mali dio te priče je autobiografski, ali od tog trenutka, preovlađuje fantastično ili imaginarno.

Čak ste i pisali o potrebi za memoarima pisaca iz Latinske Amerike. Zašto onda ne želite da napišete svoje?

Ako bih napisao svoju autobiografiju, morao bih biti pravičan i iskren. Ne mogu napisati imaginarnu biografiju. Na taj način, bavio bih se poslom istoričara, sopstvenog istoričara a to mi je dosadno jer volim da stvaram, maštam.

U Raju Hosea Lesama Lime, Semi (protagonista) kaže da je „za barok… postojala istinska zainteresovanost u Španiji i Latinskoj Americi.“ Zašto mislite da je tako?

Ne mogu odgovoriti kao ekspert. Barok je bio izuzetno značajan u umjetnosti i književnosti  Latinske Amerike. On može ponuditi izuzetnu raskoš; dopušta da se mašta vine i zakovitla u svim pravcima, poput dekorativnih anđela u baroknoj crkvi i slično, ili u baroknoj muzici. Ali, pomalo nemam povjerenja u barok u Latinskoj Americi. Barokni pisci se često veoma lako prepuštaju pisanju. Oni na pet strana pišu o nečemu što se može objasniti na jednoj, što bi bilo bolje. Vjerovatno se i ja svrstavam u barok jer sam iz Latinske Amerike, ali sam uvijek bio nepovjerljiv prema njemu. Ne dopadaju mi se bujne, proširene rečenice prepune pridjeva i opisa čiji šum odjekuje u čitaočevom uhu. Svjestan sam, naravno, da je to veoma šarmantno, veoma lijepo, ali to nisam ja. Više sam na strani Horhea Luisa Borhesa u tom pogledu. On je uvijek bio neprijatelj baroka; kao da je kliještima zategao svoje pisanje. Zapravo, moj stil pisanja je drugačiji od Borhesovog, ali ogromna lekcija koju sam od njega naučio je ona o ekonomičnosti. Budući da sam bio veoma mlad kada sam počeo da ga čitam, naučio me je da nije neophodno pisati te dugačke rečenice koje su se završavale nekom nejasnom mišlju. Da neko može reći ono što želi na ekonomičan način, ali veoma lijep ekonomičan način. U tome je vjerovatno razlika između biljke koja bi mogla predstavljati barok sa svojim višestrukim listovima a koja je veoma lijepa i dragog kamena, kristala, koji je po mom mišljenju ipak ljepši.

U vašem pisanju redovi odišu muzikalnošću. Da li obično čujete riječi dok ih pišete?

O, da, čujem ih i znam da dok pišem – ako se upustim u priču, pišem veoma brzo, kako bih kasnije mogao izvršiti reviziju. Nikada neću ubaciti riječ koja mi se ne dopada. Postoje riječi koje ne volim, ne samo grube riječi, njih koristim kada moram; ne godi mi zvuk, struktura riječi. Na primjer, sve one riječi iz pravnog i administrativnog jezika redovno su prisutne u literaturi. Rijetko ih koristim jer mi se ne dopadaju.

Čarli Parker je bio nadahnuće za Kortasarov kratki roman Progonitelj.

Ne, ne mogu ih zamisiti u Vašim rečenicama.

Na kraju, to je pitanje muzike. Više volim muziku od književnosti, rekao sam to mnogo puta, i ponoviću, a po mom mišljenju, pisanje odgovara ritmu, otkucaju srca, muzičkom pulsiranju. Tu je moj problem sa prevodima jer prevodioci mojih knjiga ponekad nisu svjesni da postoji ritam, oni prevode značenje riječi, a meni je potreban taj zamah, taj pokret kojim moji redovi odišu. Inače, priča ne zvuči onako kako bi trebalo. Iznad svega, određenim trenucima u pričama neophodno je upravljati muzički jer na taj način oni izražavaju svoje pravo značenje. Nije u pitanju ono o čemu govore, već način na koji to čine.

Ali, teško je istovremeno biti usklađen sa muzičkim ritmom i ekonomičan kao kristal.

Da, naravno, veoma je teško. Ali onda se sjetim naročito nekih muzičkih djela kojima je to pošlo za rukom. Najbolja djela Johana Sebastijana Baha ekonomična su a ujedno i muzički raskošna. A u džez solu, pravom džez solu, solu Lestera Janga, na primjer, taj trenutak je ispunjen slobodom, inventivnošću, ali postoji i precizna ekonomičnost koja ima svoj početak i kraj.  Za razliku od osrednjih džez muzičara koji sviraju tri četvrine časa jer nemaju šta da kažu, i upravo iz tog razloga sam veoma kritički nastrojen prema određenim formama modernog džeza. Pošto nemaju ništa više da kažu, oni nastavljaju da popunjavaju prostor. Armstrongu, Elingtonu ili Čarliju Parkeru bila su dovoljna samo dva ili tri minuta da postignu isto što i Bah, upravo potpuno isto što i Johan Sebastijan Bah i Mocart. Doživljavam pisanje na sličan način, trenutak iz priče mora predstavljati predivni solo. To je improvizacija, ali improvizacija obuhvata i stvaranje i ljepotu.

Na koji način počinju vaše priče? Nekom posebnim stavkom, slikom?

U mom slučaju, priče i romani mogu početi bilo gdje. Ali, na nivou pisanja, u trenutku kada počnem da pišem, priča se već komešala u meni određeno vrijeme, nekada i nedjeljama. Ali ne na jasan način; već više kao neka opšta ideja priče. Kao kuća sa crvenom biljkom u jednom uglu i tada znam da je tamo i stari čovjek koji šeta po svojoj kući i to je sve što znam. Tako se stvari odvijaju. A zatim tu su i snovi, jer u toku tog perioda moji snovi su puni referenci i aluzija vezanih za radnju priče. Ponekad je cijela priča u snu. Jedna od mojih prvih priča koja je bila veoma popularna, „Zaposjednuta kuća“, potiče od moje noćne more. Ustao sam i napisao je. Ali, u suštini, one su fragmenti referenci. To jest, moja podsvijest je u procesu razrade priče. Priča biva napisana unutar nje. Stoga, kada kažem da mogu početi bilo gdje, to je zato što ne znam šta je početak, a šta kraj. Počinjem da pišem i to je konačno početak, ali još nisam odlučio da priča mora početi na taj način. Ona tu počinje i nastavlja se. Veoma često nemam jasnu sliku završetka, ne znam šta će se dogoditi. Vremenom, kako priča teče, stvari postaju jasnije i iznenada vidim na koji način će se završiti.

Dakle, vi otkrivate priču u toku pisanja?

Tako je. Pomalo je otkrivam u toku pisanja. Tu se takođe javlja analogija, čini mi se, kao što je slučaj kod improvizacije u džezu. Nećete pitati džez muzičara, „Ali, šta ćeš svirati?“ Nasmijaće vam se. On prosto ima temu, niz akorda koje mora ispoštovati, a zatim uzima svoju trubu ili saksofon i počinje da svira. Ali nema ni najmanju ideju… nije u pitanju ideja. To su različita unutrašnja pulsiranja. Nekada ispadne dobro, a nekada ne. Pomalo me je sramota da potpišem svoje priče. Romane ne, jer sam na njima mnogo radio; u pitanju je kompletna građevina. Ali kao da mi priča pomalo diktira nešto što se nalazi u meni, ali nisam ja onaj koji snosi odgovornost. Pa, i u tom slučaju su moje i trebalo bi da ih prihvatim!

Da li postoje neki određeni aspekti prilikom pisanja priče koji vam uvijek zadaju probleme?  

U suštini ne, jer kao što sam i objasnio priča je već negdje napisana u meni. Ima svoju dimenziju, strukturu, biće veoma kratka ili prilično duga, kao da je sve već unaprijed određeno. Ali poslednjih godina počeo sam da se susrećem sa određenim problemima. Više razmišljam nad stranicom. Sporije pišem. Oskudnije. Neki kritičari su mi zamjerili zbog toga, rekli su mi da se sve više i više gubi elastičnost u mojim pričama. Kažem ono što želim ali uz veću ekonomičnost kada su u pitanju sredstva. Ne znam da li je to dobro ili loše. U svakom slučaju, to je način na koji sada pišem.

Rekli ste da kada su u pitanju romani, radi se o kompletnoj građevini. Da li to znači da je rad na njima drugačiji?

Prvo što sam napisao u Školicama bilo je poglavlje koje se sada nalazi u sredini. Radi se o poglavlju u kome likovi postavljaju dasku kako bi prešli sa jednog prozora na drugi (poglavlje 41). Dakle, napisao sam to ne znajući zašto. Vidio sam likove, vidio sam situaciju, radnja se dešavala u Buenos Airesu. Bilo je veoma toplo, sjećam se, i sjedio sam pored prozora za pisaćom mašinom. Vidio sam situaciju u kojoj je momak pokušao da nagovori svoju ženu da pređe preko daske kako bi uzela nešto nevažno, neke eksere, jer on to sam neće učiniti,. To je zvučalo potpuno besmisleno. Napisao sam sve to na prilično dugih četrdeset strana, a kada sam završio rekao sam sebi: „U redu, ali šta sam uradio? Jer, to nije priča. Šta je to?“ A zatim sam shvatio da sam počeo pisati roman, ali nisam mogao nastaviti. Morao sam se zaustaviti na tom mjestu i napisati cijelo poglavlje iz Pariza koje se dešavalo prije toga. Tj, cijelu Oliveirinu pozadinu jer kada sam napisao poglavlje sa daskom pomalo sam u tom trenutku razmišljao o sebi. Vidio sam sebe kao lika jer je Oliveira u tom trenutku bio prilično nalik meni. Ali da bih na taj način napisao roman, morao sam se vratiti unazad kako bih mogao nastaviti dalje.

U tom trenutku bili ste u Buenos Airesu.

U tom trenutku, jer nakon toga cijela knjiga je napisana ovdje. Ovo poglavlje sam napisao u Buenos Airesu.

Odmah ste shvatili da će to biti roman.

Odmah sam shvatio da će to biti roman o gradu. Htio sam u prvom dijelu opisati Pariz kakav sam poznavao i volio. To će takođe biti roman o odnosima između nekoliko likova, ali nadasve o problemima, Oliveirinim metafizičkim potragama koje su u tom periodu bile i moje. Jer tada sam bio potpuno zaokupljen estetikom, filozofijom i metafizikom. Istorija i politika me nisu interesovale. U Školicama ne postoji referenca na dešavanja u Latinskoj Americi i njene probleme. Tek kasnije sam to otkrio.

Često ste govorili da vas je Kubanska revolucija podstakla na to.

I sada to kažem.

Da li u velikoj mjeri vršite reviziju dok pišete?

Veoma malo. To proizilazi iz činjenice da se priča već uveliko rađala u meni. Kada vidim grube skice nekih svojih prijatelja gdje je sve revidirano, promijenjeno, ispremetano, svuda su strelice…ne, ne, ne. Moji rukopisi su veoma čisti.

Kakve su vaše navike dok pišete? Da li su se određene stvari promijenile?

Postoji jedna stvar koja se nije promijenila i nikada neće, a to je potpuna anarhija i nered. Uopšte nemam metod. Kada poželim da pišem priču, zanemarim sve ostalo i pišem priču. A ponekad dok to radim, u narednih mjesec ili dva napisaću dvije ili tri priče. U suštini, javljaju se u nizu. Dok pišem jednu postajem prijemčiviji, a zatim razaznajem i drugu. Vidite kakve opise koristim, ali to je tako, radi se o tome gdje se priča smjesti u meni. Ali nakon toga, može proći godina a da ne napišem ništa što spada u književnost, ništa. Trebalo bi takođe dodati da u ovih nekoliko poslednjih godina veći dio svog vremena proveo sam za pisaćom mašinom pišući političke članke. Tekstovi koje sam napisao o Nikaragvi distribuirani su putem sindikalnih novinskih agencija, sve što sam napisao o Argentini, i nemaju nikakve veze sa književnošću. U pitanju su vojne stvari.

Da li imate omiljena mjesta za pisanje?

Zapravo, ne. Na početku, dok sam bio mlađi i fizički otporniji, ovdje u Parizu na primjer veliki dio Školica napisao sam u kafeima. Buka mi nije smetala i naprotiv, mjesto mi je odgovaralo. Mnogo sam radio tamo, čitao ili pisao. Ali sa godinama, postao sam komplikovaniji. Pišem kada sam siguran da ću imati mir. Ne mogu da pišem ako odnekud dopire muzika, ne dolazi u obzir. Muzika je jedno, a pisanje nešto sasvim drugo. Potreban mi je određeni mir, ali hotel, ponekad avion, kuća prijatelja ili ovdje kod kuće su neka od mjesta gdje mogu pisati.

Pređimo na Pariz. Kako ste skupili hrabrost da se spakujete i preselite u Pariz prije trideset godina?

Hrabrost? Ne, nije bilo potrebno puno hrabrosti. Prosto sam morao prihvatiti ideju da dolazak u Pariz i rušenje mostova sa Argentinom u tom periodu značilo je biti siromašan i imati probleme kada je zarada u pitanju. Ali, to me nije zabrinjavalo. Znao sam da ću se na ovaj ili onaj način snaći. Prvenstveno, došao sam jer su me Pariz i francuska kultura u cjelini privlačili. Strastveno sam čitao francusku književnost u Argentini. Iz tog razloga, želio sam da budem ovdje i upoznam ulice i mjesta koja se pominju u knjigama, romanima. Da prođem Balzakovim ili Bodlerovim ulicama. Bilo je to veoma romantično putovanje. Bio sam, a i sada sam veoma romantičan. Moram biti prilično oprezan kada pišem jer veoma često bih mogao zaći u… ne bih to nazvao lošim ukusom, možda ne, ali pomalo u pravcu pretjeranog romatizma. Stoga, mora postojati obavezna kotrola kada je u pitanju pisanje, ali u privatnom životu nije potrebno da se kontrolišem. Zaista sam veoma sentimentalan, veoma romantičan. Veoma sam srdačan i mogu pružiti puno nježnosti. Ono što sada pružam Nikaragvi je nježnost. Takođe je i političko ubjeđenje da su sandinisti u pravu u onome šta rade i da vode borbu vrijednu poštovanja. Ali nije u pitanju samo politička ideja. Radi se o ogromnoj nježnosti jer su u pitaju ljudi koje volim. Kao što volim Kubance i Argentince. Dakle, sve to spada u moj karakter i morao sam biti obazriv prilikom pisanja. Naročito u periodu kada sam bio mlad, pisao sam sentimentalne priče. To je bio pravi romantizam, rimska ruža. Moja majka bi ih čitala i plakala.

Skoro sve što ste napisali a ljudima je poznato, datira od vašeg dolaska u Pariz. Ali napisali ste mnogo toga i ranije, zar ne? Nekoliko stvari je već bilo objavljeno.

Kortasar u Parizu.

Pišem od kada sam imao devet godina, ali i u toku perioda adolescencije i rane mladosti. U svojoj ranoj mladosti već sam bio u stanju da pišem priče i romane što mi je pokazalo da sam na pravom putu. Ali nisam želio da ih objavljujem. Bio sam prilično strog prema sebi, a i danas sam takav. Sjećam se da bi moji vršnjaci čim bi napisali nekoliko pjesama ili kratki roman odmah tražili izdavača. A njihov rad je bio loš, osrednji jer mu je nedostajalo zrelosti. Govorio bih sebi: „Ne, ti nećeš objavljivati. Drži se toga.“ Neke stvari sam zadržao a ostale bacio. Kada sam se ipak odlučio za objavljivanje po prvi put, imao sam preko trideset godina; neposredno prije odlaska u Francusku. U pitanju je bila moja prva zbirka priča, Zverinjak koja je objavljena 1951. godine, istog mjeseca kada sam brodom došao ovdje. Prije toga objavio sam kratki tekst pod nazivom Los Reyes, u formi dijaloga. Prijatelj koji je imao mnogo novca i izdavao mali broj primjeraka za sebe i svoje prijatelje poveo me je sa sobom i napravio privatnu ediciju. I to je sve. Ne, ima još nešto – grijeh iz mladosti – knjiga soneta. Objavio sam je samostalno, ali pod pseudonimom.

Vi ste pisac tekstova na tango albumu Trottoirs de Buenos Aires koji je nedavno objavljen. Šta vas je navelo da pišete tekstove za tango?

Pa, ja sam dobar Argentinac i nadasve portenjo, tj. stanovnik Buenos Airesa jer je to luka. Tango je bio naša muzika, odrastao sam u takvoj atmosferi. Slušali smo tango numere na radiju jer je radio bio aktuelan kada sam bio mlađi i odmah su na njemu puštali tango numere. Neki ljudi iz moje porodice, moja majka i tetka svirale su ih na klaviru i pjevale. Na radiju smo počeli da slušamo Karlosa Gardela i sjajne pjevače iz tog vremena. Tango je postao dio moje svijesti i muzika koja me ponovo vraća u madost i Buenos Aires. Zato sam previše upetljan u tango. Istovremeno sam bio i veoma kritičan jer nisam od onih Argentinaca koji vjeruju da je tango čudo nad čudima. Mislim da je tango u suštini, naročito uz džez, veoma jednostavna muzika. Veoma jednostavna, ali prelijepa. Poput onih biljaka koje su prilično proste i ne mogu se uporediti sa orhidejom ili ružom, ali posjeduju u sebi izvanrednu ljepotu. Prethodnih godina, s obzirom na to da imam divne prijatelje koji ovdje sviraju tango – Kvartet Cedron, i dobri bandoneon svirač Huan Hose Mosalini – zajedno sa njima slušao sam tango i pričao o njemu. Zatim se jednog dana pojavila pjesma za koju bi se možda mogla osmisliti muzika, zaista nisam znao. A onda, prebirajući po neobjavljenim pjesmama jer većina mojih pjesama nije objavljena, pronašao sam neke kratke pjesme koje bi ovi momci mogli uskladiti sa muzikom, što su i učinili. Takođe smo učinili i obrnuto. Sedron mi je dao muzičku temu, poslušao sam je i napisao za nju riječi. Prema tome, pisao sam u oba pravca: i muziku i tekst.

U biografskim bilješkama u vašim knjigama, piše da amaterski svirate trubu. Da li ste svirali sa nekim grupama?

Ne, to je zapravo legenda koju je izmislio moj veoma drag prijatelj Pol Blekburn koji je nažalost preminuo veoma mlad. Znao je da kod kuće pomalo sviram trubu, za svoju dušu. Uvijek bi mi govorio: „Ali, trebalo bi da se nađeš sa nekim muzičarima da svirate zajedno.“ Odgovorio bih mu: „Ne“, kao što Amerikanci kažu: „Nisam adekvatno opremljen.“ Nisam znam da sviram, svirao sam za svoj groš. Pustio bih ploču Dželija Rol Mortona ili Armstronga ili Elingtona iz ranijeg perioda gdje je lakše pratiti melodiju, naročito kad je bluz u pitanju, gdje postoji šema. Zabavljao bih se slušajući njihovo sviranje uz zvuke svoje trube. Svirao sam uz njih… ali svakako ne i sa njima. Nikada se nisam usudio da priđem džez muzičarima; sada je moja truba negdje izgubljena u nekoj sobi. Blekburn je to stavio u nekom od dodataka knjige. I iz razloga što postoji moja slika kako sviram trubu, ljudi su mislili da zaista umijem dobro da sviram. Kao što nisam želio da objavljujem dok ne budem siguran, ista stvar je bila i sa trubom. Ali taj dan nikada nije došao.

Možda nije zaista bio virtuoz na trubi, ali je majstorski pozirao.

Da li ste radili na još nekim romanima nakon Manuelove knjige?

Nažalost, ne, iz razloga koji su veoma jasni. Zbog političkog rada. Po mom mišljenju, roman zahtijeva koncentaraciju i određeni period vremena, najmanje godinu dana kako bi se radilo na miru bez odustajanja. A sada, to ne mogu. Prije nedjelju dana nisam znao da ću za tri dana ići u Nikaragvu. Kada se vratim, ne znam šta će se dešavati dalje. Ali ovaj roman je već napisan. Tu je, u mojim snovima. Cijelo vrijeme sanjam o njemu. Ne znam šta se dešava u njemu, ali imam ideju. Kao i u pričama, znam da će biti nešto prilično dugo i da će sadržati elemente fantastičnog ali ne u prevelikoj mjeri. Biće, recimo, istog žanra kao Manuelova knjiga gdje su kombinovani fantastični elementi, ali neće biti politička knjiga. Biće to čista književnost. Nadam se da će mi život pružiti neku vrstu oaze mira, makar ta oaza bila ova soba i period od godinu dana, samo tražim godinu dana. Ali dok ove barabe, Honduranci, somocisti i Regan uništavaju Nikaragvu, nemam svoju oazu. Ne mogu početi da pišem jer bih bio opsjednut time cijelo vrijeme. To predstavlja najveći prioritet.

Može biti prilično teško kao što je to i slučaj kada je potrebno odabrati prioritete između života i književnosti.

Da i ne. Zavisi od vrste prioriteta. Ako su prioriteti slčni onima koje sam upravo pomenuo, a koji se tiču moralne odgovornosti pojedinca, složio bih se, ali, poznajem mnogo ljudi koji uvijek kukaju, „O, želio bih da napišem roman ali moram da prodam kuću a zatim tu su i porezi, šta da radim?“ Koji imaju razloge poput, „Radim u kancelariji cijeli dan, kako očekujete da pišem?“ Ja sam radio cijeli dan u UNESCO-u a zatim bih došao kući i pisao Školice. Ako neko želi da piše, on i piše. Ako je neko osuđen na pisanje, on i piše.

Da li još uvijek radite kao prevodilac ili tumač?

Ne, sa tim je gotovo. Vodim veoma jednostavan život. Nije mi potrebno mnogo novca za stvari koje volim: ploče, knjige, duvan. Zato sada mogu živjeti od prihoda od autorskih prava. Moja djela su prevedena na toliko jezika da primam dovoljno novca za život. Moram biti malo oprezan, ne mogu izaći i kupiti sebi jahtu, ali pošto apsolutno nemam namjeru da kupim jahtu…

Da li ste uživali u svojoj slavi i uspijehu?

Ah, slušajte, reći ću nešto što ne trebalo jer niko ne bi povjerovao, ali uspijeh mi ne pričinjava zadovoljstvo. Drago mi je što mogu živjeti od onoga što napišem, pa se moram nositi sa popularnom i kritičkom stranom uspijeha. Ali kao čovjek, bio sam mnogo srećniji dok nisam bio poznat, mnogo srećniji. Sada ne mogu otići u Latinsku Ameriku ili Španiju, a da me ne prepoznaju na svakih deset metara i zatraže autograme, zagrljaje. To je veoma dirljivo jer se radi o čitaocima koji su pretežno veoma mladi. Srećan sam što vole ono što radim, ali je prilično stresno za mene kada je u pitanju privatnost. Ne mogu otići na plažu u Evropi; za pet minuta pojavi se fotograf. Izgledam tako da je nemoguće maskirati se; da sam niži mogao bih se obrijati i staviti naočare za sunce, ali sa svojom visinom i dugim rukama prepoznaju me izdaleka. Sa druge strane, ima mnogo lijepih stvari: bio sam u Barseloni prije mjesec dana i prolazio gotskom četvrti jedne večeri, gdje se nalazila i veoma lijepa Amerikanka, koja je veoma dobro svirala gitaru i pjevala. Sjedjela je na zemlji i na taj način zarađivala za život. Pomalo je zvučala kao Džoan Baez. Imala je vrlo čist glas. Grupa mladih ljudi iz Barselone ju je slušala. Zaustavio sam se da je čujem, ali sam ostao u sjenci. U određenom trenutku, jedan od ovih mladih ljudi koji je imao oko dvadeset godina, veoma mlad, veoma zgodan prišao mi je. Držao je tortu u ruci. Rekao je: „Hulio, uzmi parče.“ Uzeo sam parče, pojeo ga i rekao mu: „Hvala ti puno što si prišao i dao mi parče.“ Odgovorio mi je: „Slušaj, dao sam ti tako malo u poređenju sa onim što si ti meni pružio.“ Rekao sam, „Ne govori to, ne govori to,“ zagrlili smo se i on se udaljio. Dakle, takve stvari su najveća naknada za moj književni rad. Da dječak ili djevojčica priđu da razgovaraju sa vama i ponude vam parče torte. To je predivno. Vrijedno je svog truda uloženog u pisanje.

***

Pročitaj u originalu: https://www.theparisreview.org/interviews/2955/julio-cortazar-the-art-of-fiction-no-83-julio-cortazar
Autor intervjua: Džejson Vajs

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković