INTERVJU: Kamasi Vašington o univerzalnim harmonijama i umetnosti u Los Anđelesu

Kamasi Vašington, ikona savremenog džeza iz Los Anđelesa, doputovao je sa svojim vrhunskim bendom u Novi Zeland na senzacionalni The Powerstation šou u Oklandu i ponovni nastup na WOMAD-u tokom vikenda. Vašingtonov rad za koji se može reći da duhovno uzdiže, cijenjen je od strane publike širom svijeta. Pored svojih priznatih izdanja, među kojima su Harmony of Difference i The Epic, umjetnik je postao uočljiviji kroz saradnju sa hip hop superstarom Kendrikom Lamarom na ključnom albumu pod nazivom To Pimp a Butterfly iz 2015. godine. Saksofonista i sonični putnik Džef Henderson (direktor Audio Fondacije, eksperimentalne organizacije muzičkih konsultanata sa sjedištem u Oklandu), bio je velikodušan i izdvojio vrijeme za intervju sa Vašingtonom za vrijeme njegovog boravka u gradu, u kome se zalazi dublje u umjetnikovu ljubav prema muzičkom stvaralaštvu, a i šire. Njihov vispreni razgovor možete pročitati u nastavku teksta…

 

Imam samo dvadeset minuta, pa je bolje da govorim o muzici, ali sam te namjeravao pitati da li pratiš boks? Jer, prilično je interesantno…uvijek je dobar razgovor o muzici i boksu. Majls Dejvis je uvijek dužio o boksu, Metju Šip, on je veliki fan boksa.

Pratim pomalo, definitivno mogu vidjeti odnos, povezanost, znate. U boksu se više radi o čitanju osobe. Više nego o vašoj snazi ili brzini, ili bilo čemu sličnom, jer nekako znate šta neka osoba želi da uradi. Suprotno muzici gdje se ne borite protiv nikoga. Kao kada čitate osobu i znate šta ona pokušava uraditi… biti u mogućnosti stvarati muziku na većem nivou. Najbolji bendovi koje možete čuti održavaju takve odnose među sobom. Oni zaista razmišljaju jedni o drugima i to se događa istovremeno, prije nego reakcionarno. Ako je reakcionarno, ja ću reći „da da da da“ i vi ćete reći „da da da da“. Ali zajedno ćemo, iz čista mira reći „DA DA DA DA“. Tako se stvara tempo.

Skroz je tako. Da li misliš da se to može čuti? U smislu sviranja sa muzičarima, kada poznaješ ljude koji se nalaze u tom prostoru.

O, da, to se može osjetiti kada svirate sa nekim i čuti kada slušate bend. Kada sviram sa nekim, skoro odmah mogu zaključiti da li smo… sinhronizovani (smijeh).

U tome je magija, zar ne, kada kolektivno prerastete u nešto što ne možete samostalno uraditi, kao neka vrsta stapanja slušanja i interakcije.

Mislim da tu leži prava moć muzike. Mislim da se kod publike ili fanova to događa nenamjerno, ali ponekad, kada pogledate shvatite „Nalazim se u sobi punoj nepoznatih ljudi“ i u nekom smislu svi smo zajedno, a to ne bi bio slučaj da se nalazimo u tržnom centru ili negdje slično. Ali, iznenada, pustite pjesmu u kojoj se svi možemo pronaći i koja nas sve povezuje. Događa se izuzetna stvar. To je toliko uobičajena stvar u našim životima da zapravo i ne razmišljamo mnogo o tome, poput predivnog osjećaja koje izaziva prosto puštanje ploče na koncertu ili zabavi. Iznenada, svi u sobi su na istoj talasnoj dužini.

 

Rekao bih da to ljudi zapravo ne umiju izraziti, ali to je ono čemu streme, taj drugi prostor koji se pojavljuje kada je tu muzika. I svi se nalaze u njemu. Negdje gdje se ne može … Pretpostavljam da ima raznih načina, možda manipulisanjem sviješću, ali, reklo bi se da je muzika jedinstvena jer u svakoj grupi i svaki put kada se nešto dogodi, radi se o jedinstvenom prostoru.

Možete to dijeliti sa drugima. Ljudi koji se bave meditacijom dostižu visok stepen svjesnosti, ali to je zapravo individualna, lična stvar. U muzici, to postižemo kroz vježbanje na instrumentima, sviranje, sviranje sa drugim muzičarima, to je slična stvar. Ali, razlika je u tome da u tom trenutku to mogu podijeliti, kao i taj stepen povezanosti. Upravo sam pričao sa onim drugim čovjekom (prethodni novinar), naročito kada je u pitanju instrumentalna muzika… o razlici između instrumentalne muzike i muzike sa tekstom… to vas povezuje vas nivou koga niste ni svjesni. Dakle, postoji suštinski stepen čovečnosti koji je zajednički svim fanovima Džona Koltrejna. Iako nema puno riječi, ne pratite neku doktrinu koju je napisao, već vas samo slušanje muzike vodi na određeno mjesto. U međuvremenu, biti težak dogmatista i fan Džona Koltrejna, to prosto nije moguće. Ako dopustite toj muzici da vam obuzme duh, te dvije ideologije neće postojati. Razlog tome je što je zvuk jedan doživljaj koje ne možemo isključiti. Pretpostavljam da je to stvar koja nas povezuje…

Da, zvuk, naravno da slušamo svojim ušima, ali budući da i tijelo obuzimaju talasi, može se reći da ga zapravo cijelo tijelo prima. To je univerzum, sve proizilazi iz vibracije. Veliki prasak i sve ostalo. Da li se sjećaš kada si kao muzičar postao svjestan toga? Kada si postao svjestan sviranja sa drugim ljudima? Pomisao da se nešto događa kroz susret ovih ljudi koji stvaraju nešto mnogo veće od njih samih. Prije svega, iz perspektive izvođača, a ne slušaoca.

Počeo sam da sviram kada sam bio veoma mlad i vjerujem da sam to nesvjesno razumio, prije nego što sam ga zaista i postao svjestan. Izgledalo je ovako…moj otac je muzičar, kao i većina mojih prijatelja koji su djeca očevih prijatelja. Na neki način smo odrasli svirajući zajedno, kada smo bili mlađi nismo to umjeli opisati riječima, ali smo mogli razlikovati ljude sa kojima smo svirali po tome da li su povezani ili ne. Nismo bili baš ljubazni (smijeh). Bili smo malo grublji, ali sada razumijem zbog čega. Bilo nas je otprilike pet ili šest, a do trenutka kada smo krenuli u srednju školu petnaest do dvadeset; svi smo bili iz istog kraja i imali to u sebi. Bez ikakve namjere, već se prosto tako zbilo. Kako sam bivao stariji, počeo sam više da razmišljam, ne znam kada sam tačno postao svjestan činjenice „Eh, neki ljudi se povezuju na većem stupnju od drugih“. Iz tog razloga je drugačiji osjećaj svirati sa jednom osobom, nego sa nekom drugom. Ne umijem zapravo tačno odrediti kada sam postao u potpunosti svjestan toga. Kao što sam ranije rekao, bio sam nesvjesno svjestan toga još kada sam bio mlad, dijete. U određenom trenutku, počeo sam govoriti sebi: „Aha, sada razumijem“.

Kamasi Washington

Kamasi Vašington; izvor: pitchfork.com

Mislim da je o ovim stvarima teško govoriti, jer su to stvari koje se osjećaju ili doživljavaju.

Takođe ih je nemoguće nekom objasniti, jer ponekad ljudi, a naročito oni koji nisu muzički povezani na tom nivou, uglavnom toga nisu svjesni.

Ljudi koji se više bave sobom ili svojim poslovima, prije nego „spoljašnjošću“.

Oni više pristupaju slušanju više kao „Aha, pratim te“. Ali, ako sam u skladu sa tobom, o čemu ćemo zapravo pričati? Sve se izmiješalo. Ali, kroz sviranje u mnogim muzičkim situacijama naučio sam kako da ostvarim vezu sa nekim ko se možda ne povezuje sa mnom. Morate biti skromniji i reći sebi: „Ok, nećemo se povezati u oba smera, ali se mogu povezati sa tobom u jednom smeru.“. I upravo tako i uradite.

A zatim se nadaš da će ta osoba postati toga svjesna.

Kao muzičar svirate sa ljudima, ostvarujete interakciju sa njima. Razgovarate sa nekim ko je pročitao neku knjigu i sa nekim ko nije i pomislite: „I dalje mogu razgovarati sa tobom. Biti u interakciji sa tobom. Samo što ti to možda ne znaš.“ Ali na nekom većem stepenu, svi prosto razmišljaju u tom pravcu i na taj način se dolazi do rijetkih trenutaka u muzici. To zaista zahtijeva tu vrstu dvostranog povezivanja, čak i nešto više, vjerovatno ni sam još nisam shvatio šta i zaista vas vodi ka posebnim trenucima u muzici.

Pretpostavljam da moraš biti otvoren i hrabar, dopustiti da se to dogodi i shvatiti da si jedan od posrednika i da prosto moraš imati povjerenja… prije nego da se desi neka nepoznata situacija i kažeš sebi: „Bolje da se povučem iz ovoga“. Jer, uvjeren sam da se na taj način rađaju nove stvari, ne kroz svjesnu odluku, već više kroz haos. Pretpostavljam da je ovdje improvizacija veoma bitna. Kada improvizuješ, ne možeš reći nekom drugom šta da radi. U tome je zadovoljstvo, postoje takvi muzičari, ali vjerujem da im ne govoriš šta da sviraju kada improvizuju, to nije poenta.

Kada improvizujete, vi zapravo stvarate muziku u trenutku. Radi se o tvorevini koja prosto nastaje zbog okruženja i situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Osoba koja izvodi solo…cijeli bend improvizuje, u takvim trenucima svi improvizuju. Postoji jedna osoba koja u suštini svira melodiju, a to je solista. Isti slučaj je i kada komponujemo muziku, želimo da se stvari postave na određen način. Tu povezanost postaje veoma bitna kako bi se nešto moglo postići, a imate i one trenutke kada su svi međusobno u skladu. Oni ne traju dugo, ali kada se dogode, toliko je moćan osjećaj da ste dvadeset sekundi u šoku.

Prilikom komponovanja da li misliš… da će svaka različita kompozicija i njen kvalitet podstaći nešto u improvizaciji što drugačije ne bi bilo moguće?

Obično kada komponujem, radi se o ideji. To je više od postojeće ideje, tj. nešto što ima kontinuitet. Sa takvom idejom koja se razvija, dobićemo reakciju u trenutku i to je ono o čemu govorim.

Dakle, kao jedna rijeka a potom jezero. Znači, plivaš u toj rijeci i to se razlikuje od plivanja u jezeru.

Po mom mišljenju, u velikoj mjeri pravimo izmjene u pjesmama. Jer, razgovor o sportu u Los Anđelesu se razlikuje od razgovora o sportu u Oklandu. Kao što ste pomenuli, kako bi se nešto postiglo ponekad se prave izmjene u pjesmama… danas ćemo svirati na šou-u i nekako mogu osjetiti energiju onoga što se događa u ovom trenutku. A pjesma i verzija koja se nalazi na albumu možda ne odgovaraju onome što se upravo događa. Oblikovaćemo je tako što ćemo je izmijeniti. A zatim solo, zaista se unesete u taj posebni trenutak. Ako je poenta samo napisati pjesmu, napisaću je.

Veći dio moje muzike proizilazi iz neke male ideje, koju zatim oblikujem u nešto krupnije. Ali, mogao sam je oblikovati i u nekom drugom smjeru. Uraditi to na ovaj ili onaj način. Čini mi se da kada donosim odluke na tom nivou, u tom trenutku razmišljam univerzalnije. Jer, po meni, kod sviranja uživo radi se baš o tom trenutku. Ne razmišljam kakav je snimak na albumu. Više je u pitanju ono što se događa sada. Kada snimam album, razmišljam na duže staze, kako želim da ova pjesma zvuči zauvijek? Mogu odabrati jedno lice, jer svaka pjesma ima više lica i možete se zapitati koje lice želim da imam?

Saglasan sam u potpunosti, upravo tako i zvuči. Živiš u Los Anđelesu, sada si govorio o trenutku, kakav je taj trenutak u Los Anđelesu? Kako to utiče na tvoju muziku? To je prilično veliki grad, ovdje stalno slušamo o politici i koliko je sve to užasno. Da li se to manifestuje u muzici?

Da, to je veoma zanimljiva stvar jer je naročito Los Anđeles, a postoji mnogo sličnih gradova u Americi, mjesto koje je u velikoj mjeri puno raznolikosti. To je pomalo čudno jer postoje ljudi iz mjesta koja nisu u toj mjeri raznolika, a koji se žale na takve stvari. Dok, sa druge strane, ljudi koji žive u veoma raznolikim mjestima to obožavaju. Nema osjećanja poput: „Ovdje ima puno raznolikih ljudi, ne želimo ove strance.“ Nema takve energije. Ljudi to na neki način vole. Kada nam dođu u posjetu, reći ćemo: „Moramo vam pokazati Korejsku četvrt, Kinesku četvrt i Malu Jermeniju a odvešćemo vas i na takose.“ Mi vam pokažemo grad. Lice grada je takvo da se kroz veliki broj raznovrsnih kultura koje se međusobno prožimaju, stvara jedna.

Osim toga, sa političke strane, ljudi ne podržavaju gnusnu retoriku koja je prisutna. Los Anđeles je oduvijek imao veoma bogatu umjetničku kulturu, ali do skoro nije bio poznat po njoj. Na umjetničkom nivou, ljudi koji su se bavili muzikom, umjetnošću, poezijom i sličnim stvarima u Los Anđelesu pomalo su osjetili tu izolovanost. Prije petnaest godina poznavao bih mnogo pravih heroja iz Los Anđelesa, za koje izvan ovog grada niko neće čuti.

Reklo bi se da su umjetnici i muzičari oni zbog kojih je neko mjesto poželjno ili kul. Imao sam običaj da odem u Njujork, kada sam prvi put otišao tamo provodio sam vrijeme na Donjem Ist sajdu, a sada odeš tamo i svaki stan košta milion dolara ili slično. Sva ta kultura je odbačena i prevaziđena. Ista stvar se dogodila u Berlinu, ljudi koji planiraju u koje će gradove otići, imaju svoje strategije gdje će otići, umjetnici i muzičari, jeftina stanarina, na taj način se odvijaju dešavanja na sceni. Tako će se privući ljudi i dobiti ova ogromna pozitivna energija. Zatim dolazi do gentrifikacije[1], stanarine rastu i možemo reći zbogom cijeloj muzici i umjetnosti.

Sada je takvo stanje da je energija zaista dobra; sva pažnja i sve prilike su tu. Takva je situacija. To je na neki način kul jer su ljudi puni inspiracije i svi su optimistični. Dok ranije, oni koji su se htjeli baviti umjetnošću bili su u fazonu „Uvijek ću se baviti umjetnošću. Ali razumijem značaj i ljepotu ostalih formi koje će mi omogućiti da živim.“ Nije se sve svodilo na pravljenje novca…radilo se o pronalaženju umjetničkog značaja u ostalim vrstama umjetnosti za koje se smatralo da su mejnstrim. I to je uticalo na mejnstrim, pa zato postoji neko kao što je Kendrik (Lamar) ko je prilično mejnstrim, ali je sto posto umjetnik. I to je nusproizvod. Zato smatram da je sada povoljno vrijeme u Los Anđelesu. Vidim taj horizont o kome ste govorili ranije, možda će se, a možda i ne pojaviti iznad brda (smijeh).

[1] (Gentrifikacija (engl. gentrification, prema gentry: niže plemstvo), proces u kome se stare jeftine zgrade ili čitavi djelovi grada, najčešće radnička naselja, pretvaraju u skupe zgrade za dobrostojeće pripadnike srednje klase, koji se doseljavaju umjesto originalnog stanovništva, koje sebi ne može da priušti povećanje dažbina i troškova života); izvor: Vikipedija.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.undertheradar.co.nz/news/14057/Interview-Kamasi-Washington-Talks-Universal-Harmonies-and-Art-In-LA.utr
Intervju vodio: Džef Henderson

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

Putovanja sa Entonijem Bordejnom

Kada sam se jutros probudio i pročitao da je Entoni Bordejn preminuo u šezdesetprvoj godini, po svemu sudeći izvršivši samoubistvo, nešto nije štimalo. Zar je postojao neko življi od njega? Kao kuvar koji je postao pisac i TV voditelj, osmislio je fantaziju od života – putovanja po svetu, neograničeni budžet, upoznavanje zanimljivih ljudi i uživanje u dekadentnoj hrani – a potom ju je pretvorio u plaćeno zanimanje. Kad god bi neko pitao Tonija za njegovu neverovatnu životnu priču, taj ga je zapravo pitao kako mu je to pošlo za rukom. Sam Toni je opisivao svoju sreću kao da priča o uspešnoj, spektakularnoj podvali.

Novinarstvo nekad ume da pruži priliku da živiš preko posrednika. Kada sam pre par godina predložio Bordejnu da napišem prilog o njemu, i kada je on prihvatio, bio sam oduševljen što sam dobio šansu da ga pratim neko vreme, da provodimo vreme u Njujorku i putujemo zajedno u Vijetnam. Toni je bio beskrajno velikodušan sa svojim vremenom: voleo je da govori ljudima „da“. Kasno se razvio – bio je već u četrdesetim kada su mu pisanje, a potom i televizija obezbedili karijeru van kuhinje – i nikada nije zaboravio tih prvih četvrt veka svog profesionalnog života koje je proveo mučeći se u znojavoj, nezahvalnoj, nedovoljno plaćenoj anonimnosti. Sve što mu se desilo od tada, rekao mi je, spada u „produžetke“.

Toni će biti upamćen po svom zaraznom entuzijazmu i drskoj poletnosti, ali ono što je mene najviše nadahnulo je njegova sposobnost da iznova pronađe sebe. Kao mlađi, svojevoljno je zaronio u heroinsku zavisnost – rekao mi je da je želeo da bude zavisnik – a onda je odlučio, opet svojevoljno, da je napusti. Bio je dobar kuvar, ali ne i odličan i, prepoznavši svoja ograničenja, jurio je da započne spisateljsku karijeru. Konačno, 2000. godine objavio je memoar Poverljivo iz kuhinje koji je postao bestseler i koji se razvio iz članka napisanog za ovaj časopis.

Toni je kasnije opisivao svoje književne početke vrlo neodređeno: napisao je kratak članak o životu u kuhinji, poslao ga u Njujorker i Ko bi rek’o! Hteli su da ga objave. On je, zapravo, vredno radio na svom pisanju, slao je prozu književnim časopisima i objavio par krimi romana, a onda mu je neko predložio da se oproba u publicistici. Kada mu se ukazala prilika da se pojavi na televiziji, ugrabio ju je. Ali, umesto da se drži dosadnog i proverenog formata kulinarskih i putopisnih programa, on i njegovi kreativni partneri razvili su haotičnu i potpuno originalnu emisiju. Počela je kao Kuvareva turneja na Fud netvorku 2002, a sada se emituje na CNN-u pod nazivom Nepoznati predeli. Jedan urednik sa CNN-a mi je rekao: Svakog meseca nam dolaze ljudi i govore „Želim da budem Toni Bordejn muzike“ ili „Želim da budem Toni Bordejn umetnosti, arhitekture, religije, nauke“. Ali recept je neponovljiv.

Čak i nakon što je napunio šezdeset godina, Bordejn je nastavio da gura napred i traži nova iskustva. Pre nekoliko godina je počeo da trenira brazilski džijudžicu i postao je opsednut tim sportom, trenirao svakog dana i takmičio se na turnirima gde je nadjačao mnogo mlađe sportiste. Postao je otac u pedesetim, i bio je opčinjen svojom ćerkom koja sada ima 11 godina. Bio je u vezi sa glumicom i režiserkom Asjom Arđento i postao glasni pobornik njene kampanje koja se zalaže za veću odgovornost Harvija Vajnstina i ostalih počinilaca zločina seksualnog uznemiravanja i napada. Koliko prošle nedelje, CNN je emitovao epizodu Neistraženih predela na koju je Bordejn bio naročito ponosan. Smeštena je u Hong Kongu, snimio ju je jedan od Bordejnovih heroja, kinematografski vizionar Kristofer Dojl, a režirala ju je Arđento.

Kada sam jutros čitao svoje beleške, uočio sam tamnu nit koja se provlačila kroz naše razgovore. Bordejn je otvoreno priznao da je jedan od razloga zašto nastavlja da radi tako napornim tempom to što ga je strah gde bi mu um odlutao ako bi ikada mirovao. Nakon što sam upoznao Tonija, svaka misao koju sam imao o tome da napišem bezbrižni portret čoveka sa poslom iz snova, brzo je ustupila mesto osećanju da on nije zadovoljan – da je sve to jurcanje po svetu zapravo potera za nečim što će mu zauvek biti van domašaja. Dok sam pisao reportažu, on je u kafiću u Francuskoj, uz pregršt prepisanih lekova i crvenog vina, doživeo nešto što je opisao kao iskustvo bliske smrti. „Želim da budem srećan,“ rekao mi je Toni. „Verovati u to je opasan, sebičan i budalast poduhvat. Ali, uprkos svemu što sam naučio, radio i video, mislim da je ipak vredno juriti te platonske ideale. Život od svih nas pravi cinike,“ dodao je, „naročito ako putuješ koliko ja.“

Poslednju prepisku sa Tonijem imao sam krajem aprila ove godine. Reportaža koju sam napisao o njemu nominovana je za nagradu Džejms Bird, a i on je dobio nominaciju za produkciju filma o kuvaru Džeremaji Taueru. Pre ceremonije sam mu poslao poruku i pitao da li ću ga videti tamo. Odmah mi je odgovorio poslavši imejl koji je uspeo da uhvati tu hitnost i eksklamaciju koje su ga uvek pratile, imejl koji se sastojao od samo jedne reči: „Indonezija!“

***

Pročitaj u originaluhttps://www.newyorker.com/news/postscript/travels-with-anthony-bourdain
Autor teksta: Patrik Raden Kif

Preveo sa engleskog: Filip Ivković

Sedam prljavih cipela

Molitva mudrosti je naziv ceremonije kojom se počinje nova akademska godina. Gostujući govornici treba da izgovore „molitvu mudrosti” na temu po svom izboru. 

***

Počeću tako što ću priznati jedno oprečno osećanje: zadovoljstvo je i čast primiti ovaj poziv i biti ovde sa vama. Ali istovremeno, ne znam kako da se nosim sa ovim pompeznim nazivom: molitva mudrosti. S tim u vidu namerno sam odabrao temu o kojoj tek ponešto ne znam. Svakog dana smo suočeni sa rastućim apelom za borbu protiv siromaštva. I svi mi, darežljivo i patriotski, želimo da učestvujemo u toj bitki. Ipak, postoje različiti oblici siromaštva. I među svima njima postoji jedan koji izmiče statistikama i brojčanim indikatorima: a to je oskudno razmišljanje o nama samima. Govorim o poteškoći da razmišljamo kao istorijski subjekti, kao polazišna tačka i odredište jednog sna.

Služiću se rečima u svojstvu pisca koji se odlučio za područje naše unutrašnjosti, teritoriju na kojoj smo svi amateri. U ovom domenu niko nema diplomu, niti može da se osmeli da izgovara molitve mudrosti. Jedina tajna, jedina mudrost je da budemo iskreni, da se ne plašimo da podelimo javno naše krhkosti. To je ono što nastojim da uradim, da podelim sa vama neke od mojih nedoumica, mojih samotnih misli.

Onog dana kada sam napunio jedanaest godina, 5. jula 1966, predsednik Kenet Kaunda došao je do mikrofona Radija Luzaka da objavi da je izgrađen jedan od najvećih stubova sreće njegovog naroda. Kaunda je zahvalio narodu Zambije na učešću u stvaranju prvog univerziteta u zemlji. Nekoliko meseci ranije Kaunda je objavio apel za doprinos Zambijaca u izgradnji univerziteta. Odziv je bio dirljiv: na desetine hiljada ljudi je odgovorilo na apel. Seljaci su dali kukuruz, ribari su ponudili ribu, funkcionari su dali novac. Zemlja nepismenih ljudi udružila se da stvori ono što su zamišljali kao novu stranicu u njihovoj istoriji. Poruka seljaka na otvaranju univerziteta glasila je: Dali smo jer verujemo da čineći ovo naši unuci neće više gladovati.

Četrdeset godina kasnije, unuci zambijskih seljaka i dalje gladuju. Zapravo, Zambijci danas žive gore nego onomad. Šezdesetih godina Zambija je uživala bruto nacionalni proizvod uporediv sa zemljama kao što su Singapur i Malezija. Danas se naša komšijska država ne može ni izbliza porediti sa ovim azijskim zemljama.

Neki afrički narodi mogu da opravdaju opstajanje siromaštva jer su prolazili kroz ratove. Ali u Zambiji nikad nije bilo rata. Neke države mogu da tvrde da ne poseduju resurse. Zambija je, međutim, zemlja sa bogatim mineralnim resursima. Ko snosi krivicu za ova izneverena očekivanja? Ko je podbacio? Univerzitet? Društvo? Da li je čitav svet podbacio? I zašto su Singapur i Malazija napredovali, a Zambija nazadovala?

Nasumice sam pomenuo Zambiju. Nažalost, ne bi manjkali drugi primeri. Naš je kontinent preplavljen identičnim slučajevima, neuspelim marševima, izneverenim nadama. Ustalila se među nama sumnja u mogućnost da promenimo sudbine našeg kontinenta. Vredi zapitati se: šta se dešava? Šta je potrebno promeniti u Africi i izvan nje?

Ova su pitanja ozbiljna. Ne možemo da izbegnemo odgovore, ni da nastavimo da bacamo prašinu u oči, kako bismo sakrili odgovornost. Ne možemo da prihvatimo da su ta pitanja samo briga vlasti.

Srećom, u Mozambiku živimo u posebnoj situaciji, sa znatno vidljivim razlikama. Moramo da prepoznamo i da se ponosimo činjenicom da je naš put bio vrlo drugačiji. Skoro smo bili svedoci tih razlika. Od 1957. samo se šest od 153 šefova afričkih država dobrovoljno odreklo vlasti. Žoakim Šisano je sedmi od tih predsednika. Deluje kao samo jedan detalj, ali ukazuje na to da se mozambički proces vodio znatno drukčijim logikama.

Ipak, osvajanje slobode i demokratije koje danas uživamo biće definitivne tek kada postanu kultura u svakom od nas. A to je i dalje put koji treba da prevale generacije. Ma kako bilo, Mozambik je pod pritiskom pretnji koje su zajedničke celom kontinentu. Glad, siromaštvo, bolesti, sve ovo delimo sa ostatkom Afrike. Brojevi su zastrašujući: 90 miliona Afrikanaca umreće od side u narednih dvadeset godina. Tom tragičnom broju Mozambik će doprineti sa oko tri miliona mrtvih. Veliki deo ovih osuđenika su mladi i upravo predstavljaju polugu kojom bismo mogli da otklonimo težinu siromaštva. Dakle, Afrika ne gubi samo vlastitu sadašnjost: gubi i tlo na kojem bi nastalo drugo sutra.

Imati budućnost mnogo košta. Ali je mnogo skuplje imati samo prošlost. Pre Nezavisnosti, za zambijske seljake budućnost nije postojala. Jedino vreme koje za njih danas postoji jeste budućnost drugih.

Jesu li izazovi veći od nade? Ali  mi ne možemo drugo no da budemo optimisti i, kako kažu Brazilci, da ustanemo, otresemo prašinu i da se povratimo. Pesimizam je luksuz bogatih.

Dame i gospodo:

Suštinsko pitanje je sledeće: šta je to što nas razdvaja od željene budućnosti? Neki veruju da nedostaje više kadrova, više škola, više bolnica. Drugi veruju da nam je potrebno više investitora, više ekonomskih projekata. Sve je to neophodno, sve je nužno. Ali za mene postoji druga stvar koja je još bitnija. Ta stvar ima naziv: reč je o novom stavu. Ako ne promenimo stav, nećemo dostići bolje stanje. Možemo da imamo više stručnjaka, više bolnica, više škola, ali nećemo biti graditelji budućnosti.

Govorim o novom stavu, ali bi ova reč trebalo da se izgovori u množini, pošto je sastavljena od širokog spektra stanovišta, verovanja, koncepata i predrasuda. Već dugo stojim iza toga da se najveći faktor nazatka u Mozambiku ne nalazi u ekonomiji, već u nesposobnosti da proizvedemo produktivnu, odvažnu i inovativnu misao. Misao koja ne nastaje kao rezultat opštih mesta, formula i recepata koje su drugi već osmislili.

Nekada se pitam: odakle potiče poteškoća da razmišljamo kao subjekti Istorije? Proizlazi pre svega iz toga da smo uvek prepuštali drugima oblikovanje našeg sopstvenog identiteta. Isprva su Afrikanci bili negirani. Njihova je teritorija bila odsustvo, njihovo vreme izvan Istorije. Posle toga su izučavani kao klinička studija. Sada im se pomaže da prežive u dvorištu Istorije.

Svi mi prolazimo kroz unutrašnju borbu da pripitomimo naše drevne duhove. Ne možemo da zakoračimo u modernost sa trenutnim teretom predrasuda. Na vratima modernosti moramo da se izujemo. Izbrojao sam sedam prljavih cipela koje moramo da ostavimo na pragu vrata novih vremena. Zacelo ih ima mnogo. Ali morao sam da napravim izbor, a sedam je magičan broj.

Prve cipele: uvek su drugi krivi, a mi uvek žrtve

Već nam je poznat ovaj diskurs. Kriv je rat, kolonijalizam, imperijalizam, aparthejd, dakle, svi i sve. Svi, samo ne mi. Istina je da su drugi imali svog udela u krivici za našu patnju. Ali deo odgovornosti oduvek je stanovao kod kuće.

Žrtve smo dugog procesa lišavanja odgovornosti. Ovo pranje ruku podstakle su neke afričke elite koje žele da ostanu nekažnjene. Krivci su pronađeni od samog početka: to su oni drugi, drugog etniciteta, druge rase, sa drugog geografskog podneblja. Pre nekog vremena potresla me je knjiga naslovljena Kapitalistički crnja: Put do uspeha jednog Nigerijca po imenu Šika A. Onjeani. Prepisao sam u jedne naše dnevne novine tekst tog ekonomiste koji predstavlja žustar poziv Afrikancima da obnove način na koji same sebe posmatraju. Dozvolite mi da ovde pročitam isečak tog teksta.

Draga braćo:

Izuzetno sam umoran od osoba koje samo misle na jednu stvar: na kukanje i žaljenje u ritualu u kojem se mentalno proizvodimo kao žrtve. Plačemo i žalimo se, žalimo se i plačemo. Kukamo do iznemoglosti o tome šta su nam drugi učinili i i dalje rade. I mislimo da nam svet nešto duguje. Žao mi je, ali reći ću vam da ovo nije više od iluzije. Niko nam ništa ne duguje. Niko nije spreman da se odrekne onoga što ima sa opravdanjem da mi želimo to isto. Ako želimo nešto, moramo da znamo kako to da osvojimo. Ne možemo da nastavimo da prosimo, moja braćo i sestre.

Četrdeset godina posle Nezavisnosti i dalje okrivljujemo kolonijalne gazde za sve što se dešava u Africi našeg vremena. Ljudi na vlasti nisu uvek dovoljno iskreni da bi preuzeli odgovornost za siromaštvo naših naroda. Optužujemo Evropljane da kradu i otimaju prirodne resurse Afrike. Ali ja vas pitam: recite mi, ko poziva Evropljane da tako nastave, zar nismo to mi?

Želimo da nas drugi posmatraju sa dostojanstvom i bez snishodljivosti. Ali istovremeno nastavljamo da sami sebe gledamo sa samozadovoljnom blagonaklonošću: stručnjaci smo u stvaranju diskursa koji nas oslobađa krivice. I kažemo:

  • da neko krade, zato što je, jadan, siromašan (zaboravljajući da ima milion drugih siromaha koji ne kradu);
  • da su službenici ili policajci korumpirani zato što, jadni, nisu dovoljno plaćeni (zaboravljajući da niko na ovom svetu nije dovoljno plaćen);
  • da je političar zloupotrebio vlast jer, jadan, u takvoj mračnoj Africi, te prakse su antropološki legitimne.

Neprihvatanje odgovornosti jedna je od najozbiljnijih stigmi koje obeležavaju nas Afrikance, od severa do juga. Ima ih koji kažu da je reč o nasleđu ropstva, iz tog vremena kada čovek nije bio sam svoj gospodar. Gazda je, često udaljen i nevidljiv, bio odgovoran za našu sudbinu. Ili odsustvo naše sudbine.  

Danas, čak ni simbolično ne ubijamo starog gazdu. Jedna od formi obraćanja koja se najbrže rasprostrla pre desetak godina ovde bila je reč gazda (“patrão”). Kao da nikada zaista nije umro, kao da je vrebao istorijsku priliku da se ponovo uspostavi u našoj svakodnevici. Može li se neko okriviti za to ponovno iskrsavanje? Ne. Ali mi stvaramo društvo koje proizvodi nejednakosti i odnose moći za koje smo verovali da su već sahranjeni.

Druge cipele: uspeh ne nastaje iz posla

Danas sam se probudio sa vešću kojom se prenosi da će jedan afrički predsednik narediti da se izvrši egzorcizam u njegovoj palati od trideset soba jer čuje ,,čudne zvuke’’ tokom noći. Palata je toliko nesrazmerna u odnosu na bogatstvo zemlje da je trebalo dvadeset godina da bi se završila. Predsednikova nesanica možda nije nastala od zlih duhova, već od zle savesti.

Ova epizoda samo ilustruje kako na dominantan način i dalje objašnjavamo pozitivne i negativne fenomene. Ono što objašnjava nesreću stanuje odmah do onoga što opravdava blaženstvo. Sportski klub pobedi, umetničko delo je nagrađeno, firma je unosna, službenik je unapređen? Čemu se sve ovo duguje? Prvi odgovor, prijatelji moji, svi znamo. Uspeh se duguje dobroj sreći. A reč ,,dobra sreća’’ znači dve stvari: zaštita mrtvih predaka i zaštita živih kumova.

Nikad ili gotovo nikada se uspeh ne vidi kao rezultat truda, rada u smislu dugoročnog ulaganja. Razlozi onoga što nam se dešava (dobrog ili lošeg) pripisuju se nevidljivim silama koje upravljaju sudbinom. Neki ovu kauzalnu viziju smatraju tako suštinski afričkom da bismo izgubili ,,identitet’’ ako bismo je se odrekli. Rasprave o ,,autentičnim’’ identitetima uvek su kamen spoticanja. Vredi da o njima diskutujemo, da, ako već ne možemo da osnažimo produktivniju viziju koja ukazuje na aktivnije i više posredničko stanovište o toku Istorije.

Nažalost, više se posmatramo kao potrošači nego kao proizvođači. Ideja da Afrika može da proizvodi umetnost, nauku i misao zaista je čudna mnogim Afrikancima. Do sada je kontinent proizvodio prirodne resurse i radnu snagu. Proizvodio je fudbalere, plesače, zanatlije. Sve se to prihvata, sve to ostaje u domenu onoga što se razume kao ,,priroda’’. Ali retko ko će već prihvatiti da Afrikanci mogu da budu proizvođači ideja, etike i modernosti. Nije potrebno da drugi ne veruju. Mi se sami pobrinemo za taj nedostatak vere.

Poslovica kaže: Jare pase tamo gde ga vežeš. Svima nam je poznata nesrećna upotreba tog aforizma i kako je on osnova delovanja ljudi koji iskorišćavaju situacije i mesta. Već je tužno to što se poredimo sa jaretom. Ali je takođe simptomatično da se u ovim prigodnim poslovicama nikada ne identifikujemo sa životinjama-proizvođačima kao što je, na primer, mrav. Zamislimo da se poslovica promeni i postane nešto poput: ,,Jare proizvodi tamo gde ga vežeš’’. Kladim se da u ovom slučaju niko više ne bi želeo da bude jare.

Treće cipele: predrasuda da je neprijatelj onaj koji kritikuje

Mnogi veruju da će kraj jednostranačja značiti kraj netolerancije prema onima koji misle drugačije. Ali netolerancija nije samo plod režima. Takođe je plod kultura i religija, rezultat je Istorije. Od ruralnog društva smo nasledili predstavu o vernosti koja je previše parohijalna. Takvo obeshrabrivanje kritičkog duha još je ozbiljnije kada je reč o mladima. Ruralni univerzum je zasnovan na autoritetu starosti. Onaj ko je mlad, onaj ko se nije venčao i nema decu, taj nema prava, nema glas ni vidljivost. Na isti način su marginalizovane i žene.

Sve ovo nasleđe ne doprinosi tome da se stvori kultura frontalne i otvorene diskusije. Mnogo je toga od debate ideja zamenjeno ličnom agresijom. Dovoljno je demonizovati onoga ko misli drugačije. Razni su demoni na raspolaganju: politička boja, boja duše, boja kože, društveno poreklo i razne religijske boje.

U ovom domenu postoji jedna skorašnja istorijska komponenta koju bi trebalo da uzmemo u obzir: Mozambik je nastao iz gerilske borbe. Ta nam je borba dala epski smisao Istorije i izuzetan ponos načinom na koji je nezavisnost osvojena. Ali je, po inerciji, oružana borba za narodno oslobođenje ustupila ideju da je narod neka vrsta vojske i da se njime može komandovati putem vojničke discipline. U godinama posle nezavisnosti svi smo bili vojnici, svi smo imali samo jedan cilj, čitava naša duša ponizno se klanjala u prisustvu šefova. A bilo je toliko šefova. To nasleđe nije doprinelo razvoju pozitivne nepokornosti.

Sada ću vam poveriti nešto. Početkom osamdesetih bio sam deo grupe pisaca i muzičara kojima je data odgovornost da osmisle novu narodnu himnu i novu himnu za stranku Frelimo (Front za oslobođenje Mozambika). Način na koji smo dobili taj zadatak ukazivao je na tu disciplinu: data nam je misija, bili smo traženi prema našim uslugama, i na zahtev predsednika Samore Mašela bili smo zatvoreni u jednu kuću u Matoli i rečeno nam je: odavde ćete izaći tek kada završite himne. Ovaj odnos između vlasti i umetnika zamisliv je samo u datom istorijskom okviru. Ono što je tačno jeste da smo mi dostojanstveno prihvatili tu misiju, taj zadatak je iskrsnuo kao čast i patriotska dužnost. I zaista smo se tamo ponašali manje-više dobro. Bio je to trenutak velikih poteškoća… a iskušenja je bilo mnogo. U toj kući u Matoli je bilo hrane, konobara, bazen… u trenutku kada svega toga nije bilo u gradu. Priznajem, prvih dana smo bili opčinjeni takvim posluženjem i čak smo dali sebi pravo na trenutke duge lenjosti. To osećanje adolescentske neposlušnosti bio je naš način da se pomalo osvetimo toj disciplini režima.

U tekstu jedne od tih himni odražava se ta militarizovana tendencija, to metaforičko približavanje na koju sam se već osvrnuo:

Mi smo vojnici naroda
Koji marširaju napred

Sve ovo treba posmatrati u datom kontekstu bez ozlojeđenosti. Na kraju krajeva, tako je nastala Pátria Amada (Voljena otadžbina), ta himna koja nas opeva kao jedinstven narod, ujedinjen zajedničkim snom.

 

Četvrte cipele: promeniti reči znači promeniti stvarnost

Jednom je u Njujorku jedan naš zemljak izlagao na temu situacije naše ekonomije i u nekom trenutku govorio je o crnom tržištu. Bio je to kraj sveta. Srditi glasovi podigli su se u protestu i moj jadni prijatelj je morao da prekine izlaganje ne shvativši tačno šta se desilo. Narednog dana dali su nam nekakav mali rečnik politički nekorektnih termina. Proterane su iz jezika reči kao što su slep, gluv, debeo, mršav, itd…

Otišli smo ne obazirući se na ove brige kozmetičkog reda. Proizvodimo diskurs koji privileguje površnosti i sugeriše da će kolač postati jestiv ukoliko mu promenimo ambalažu. Danas svedočimo oklevanju, na primer, u vezi sa tim da li treba da kažemo negro ili preto (crnja ili crnac) Kao da je problem u rečima, u njima samima. Zanimljivo je kako, dok se zamajavamo tim izborom, i dalje zadržavamo obeležja koja su zaista pejorativna, kao što su mulato* (čovek nastao od jednog belog i drugog crnog roditelja; prvobitno značenje mazga) ili monhe (Mozambikanac muslimanske veroispovesti: premda etimologija ovog poslednjeg termina nije od samog starta utemeljena na pogrdnosti).*

Postoji čitava jedna generacija koja uči jedan jezik – jezik workshop-ova. Reč je o jednostavnom kodu, obliku kreola na pola puta između portugalskog i engleskog. Zapravo, nije u pitanju jezik, već rečnik koještarija. Dovoljno je da znamo da koristimo nekolicinu pomodnih reči kako bismo pričali kao drugi, odnosno, kako ne bismo rekli ništa. Toplo vam preporučujem nekoliko termina, kao što su na primer:

— održivi razvoj;
— awarenesses ili accountability;
— dobro vladanje;
— capacity building;
— lokalne zajednice.

Preporučljivo je ove sastojke koristiti u Power Point formatu. Druga tajna kako biste se istakli na workshop-ovima jeste koristiti određene akronime. Jer kvalitetan workshopista ovladava ovim kodovima. Navešću ovde jednu moguću rečenicu iz jednog mogućeg izveštaja: ODMS PNUD-a jednak je NEPAD-u UA-a e PARPA-u GOM-a. Pametnom je i jedan akronim dovoljan. Ja sam iz vremena u kojem nam se sudilo prema onome što smo radili. Spektakl koji pravimo od nas samih, način na koji se postavimo u izlogu danas je mera onoga što jesmo. CV, posetnica (puna doterivanja i zvanja), bibliografija radova koje gotovo da niko nije čitao, sve to čini se da ukazuje na jednu stvar: sposobnost da radimo stvari je izgubila na značaju i ustupila je mesto izgledu. Mnoge od institucija koje bi trebalo da prizvode ideje danas proizvode naučne radove, puneći police izveštajima koji su osuđeni na mrtav arhiv. Umesto rešenja traže se problemi. Umesto delovanja, predlažu se nove studije.

Pete cipele: sramota od siromaštva i kult izgleda

Čovekova žurba da pokaže da nije siromašan sama po sebi svedoči o siromaštvu. Naše siromaštvo ne može da bude motiv sakrivanja. Onaj ko treba da oseća sramotu nije siromah, već onaj ko siromaštvo stvara. Živimo danas u besmislenoj brizi da pokažemo lažne znake bogatstva. Stvorila se ideja o tome da statut građanstva nastaje iz simbola koji ga razlikuju od najsiromašnijih.

Sećam se kad sam nekom prilikom rešio da kupim auto u Maputu. Kada je prodavac obratio pažnju na vozilo koje sam odabrao, samo što ga nije strefilo nešto. „Ali taj, gospodine Mija!? Dajte, treba vam neki kompatibilan automobil.” Zanimljiva je reč: kompatibilan. „Sa čim kompatibilan?” pitam ja.

Živimo na pozornici teatra i predstava: auto više nije funkcionalni predmet. On je pasoš za važni statut, za izvor taštine. Kola su se pretvorila u motiv idolopoklonstva, u neku vrstu svetilišta, u istinsku promotivnu opsesiju.

Ova bolest, ova religija koja bi mogla da se nazove autopoklonstvo, napala je od predstavnika vlasti do dečaka na ulici. Dečak koji ne zna da čita sposoban je da prepozna marku i sve detalje modela kola. Tužno je što je horizont ambicija tako isprazan i što se svodi na sjaj jedne marke automobila.

Nužno je da naše škole veličaju skromnost i jednostavnost kao pozitivne vrednosti. Arogantnost i egzibicionizam nisu, kao što se zamišlja, isijavanje nekakve esencije afričke kulture moći. To su isijivanja onih koji radije biraju ambalažu nasuprot sadržaju.

Šeste cipele: pasivnost pred nepravdom

Spremni smo da osudimo nepravde kada se učine nama, našoj grupi, našem etnosu, našoj religiji. Manje smo spremni na to kada se nepravda praktikuje protiv drugih. Opstaju u Mozambiku tihe zone nepravde, područja u kojem zločin ostaje nevidiljiv. Mislim posebno na sledeće domene:

– nasilje u kući (40% zločina rezultat su kućnog nasilja prema ženama);

– nasilje prema udovicama;

– ponižavajuć način na koji su tretirani radnici;

– zlostavljanje koje se vrši nad decom.

Skandalizovao nas je oglas za posao koji je privilegovao kandidate bele rase. Odmah potom su se preduzele mere i to je bilo apsolutno ispravno. Ipak, ima poziva na diskriminaciju koji su isto toliko ili čak i ozbiljniji i koje prihvatamo kao prirodne i neosporne.

Uzmimo taj oglas z novina i zamislimo da je bio redigovan na ispravan način i da nije bio rasno zasnovan. Da li bi tada sve bilo u redu? Ne znam da li su svi svesni tiraža dnevnih novina Notícias. To je 13 hiljada primeraka. Čak i kada bismo prihvatili da pet osoba čita po primerak, dobijamo da je broj čitalaca manji od populacije jednog naselja u Maputu. U okviru ovog univerzuma kruže pozivi za unapređenja i pristupe prilikama. Pričao sam o tiražu, ali ostavio sam po strani problem cirkulacije. Po kojoj to ograničenoj geografiji cirkulišu poruke naših dnevnih novina? Koliko je od Mozambika isključeno?

Tačno je da ova diskriminacija nije uporediva sa diskriminacijom rasističkog oglasa jer nije rezultat eksplicitnog i svesnog delovanja. Ali efekti diskriminacije i isključenja ovih društvenih praksi treba da budu promišljeni i ne mogu da padnu u džak normalnosti. To naselje od 60 hiljada osoba koja ima pristup toj informaciji danas je nacija unutar nacije, nacija koja ima prednost, koja razmenjuje među sobom usluge, koja živi na portugalskom i spava na jastuku pisane reči.
Drugi primer. Dajemo antiretroviralne lekove približno 30 hiljada obolelih od side. U narednim godinama, taj bi broj mogao da dođe do 50 hiljada. To znači da je oko 1450000 obolelih izostavljeno iz tretmana. Reč je o odluci sa užasnim etičkim implikacijama. Kako i ko odlučuje ko će biti izostavljen? Da li je prihvatljivo, pitam vas, da život 1.5 miliona osoba bude u rukama jedne male grupe stručnih lica?

Sedme cipele: da bismo bili moderni, moramo da imitiramo druge

Svakog dana primamo čudne posete u našim kućama. Ulaze putem čarobne kutije zvane televizor. Stvaraju odnos virtualne familijarnosti. Polako ćemo postati mi koji verujemo da živimo tamo vani i igramo u naručju Dženet Džekson. Ono što nam spotovi i čitava televizijska subindustrija poručuju nije samo kupite. Ima jedan drugi poziv koji je ovaj: budite poput nas. Ovaj apel na imitaciju je kao kec na jedanaest: sramota od toga da budemo ono što jesmo je odskočna daska da stavimo tu drugu masku.

Rezultat je to da se naša kulturna produkcija pretvara u majmunsku reprodukciju kulture drugih. Budućnost naše muzike mogla bi da bude neka vrsta tropskog hiphopa, sudbina našeg kulinarstva MekDonalds. Govorimo o eroziji tla, o seči šuma, ali erozija naših kultura je još više zabrinjavajuća. Sekundarizacija mozambičkih jezika (uključujući i portugalski jezik) i ideja da identitet imamo samo u onome što je folklorno načini su da nam se šapne na uvo sledeća poruka: moderni smo samo ako budemo Amerikanci.

Naše društvo ima istoriju sličnu jednom pojedincu. Oba su toka obeležana ritualima tranzicije: rađanje, kraj adolescencije, venčanje, kraj života. Posmatram naše društvo i pitam se: da li mi zaista želimo da budemo drugačiji? Jer vidim da se ti obredi prelaza umnožavaju kao verne kopije onoga što sam oduvek prepoznavao u kolonijalnom društvu. Igramo valcer, u dugim haljinama, u plesu finalista identičnom onom iz mog vremena. Podražavamo ceremonije kraja studiranja prema evropskim modelima srednjovekovne Engleske. Venčavamo se sa velovima i vencima u kosi, a sa avenije Žulijus Njerere odbacujemo daleko sve ono što može da ukazuje na ceremoniju sa korenima u mozambičkoj zemlji i tradiciji.

Dame i gospodo:

Govorio sam o teretu kojeg bi trebalo da se oslobodimo kako bismo čitavim telom ušli u modernost. Ali modernost nisu vrata koja su samo drugi napravili. Mi smo takođe tesari te konstrukcije i samo nas zanima da uđemo u modernost u čijoj smo izgradnji mi učestvovali.

Moja je poruka jednostavna: više od tehnički osposobljene generacije, potrebna nam je generacija sposobna da stavi tehniku u pitanje. Mladi koji su sposobni da ponovo promisle državu i svet. Više od ljudi spremnih da daju odgovore, potrebna nam je sposobnost da postavljamo pitanja. Mozambiku ne treba samo da hoda. Potrebno mu je da otkrije svoj vlastiti put u maglovitim vremenima i besciljnom svetu. Kompas drugih ne služi, mapa drugih ne pomaže. Potrebno nam je da stvorimo naše vlastite kardinalne tačke. Zanima nas prošlost koja nije ispunjena predrasudama, zanima nas budućnost koja nam ne dolazi osmišljena kao finansijski recept.

Univerzitet treba da bude centar debate, fabrika aktivnih građana, kovačnica solidarnih nemira i konstruktivnog bunta. Ne možemo da treniramo mlade profesionalce za uspeh u okeanu bede. Univerzitet ne može da pristane na to da bude uzgajivač nepravde i nejednakosti. Bavimo se mladima i onim što bi trebalo da bude mlada, plodonosna i produktivna misao. Takva se misao ne naručuje, ne nastaje sama. Nastaje iz debate, iz inovativne potrage, iz informacije koja je otvorena i budno osmotrava ono najbolje što iskrsava u Africi i svetu.

Problem je sledeći: priča se mnogo o mladima. Priča se malo sa mladima. Ili bolje rečeno, priča se sa njima kada se pretvore u problem. Mladost živi to oprečno stanje, plešući između romantizovane vizije (ona je bodrost Nacije) i malignog stanja, gnezda rizika i briga (sida, droga, nezaposlenost).

Dame i gospodo:

Nisam otišao u Zambiju samo da bih u obrazovanju video ono što brodolomnik vidi u čamcu za spasavanje. Mi takođe deponujemo naše snove na taj račun. Na jednom prošlogodišnjem javnom zasedanju u Maputu jedan sad već vremešan nacionalista rekao je iskreno i hrabro ono što su mnogi od nas već znali. Priznao je da on sam i kao i mnogi od onih koji su šezdesetih pobegli u Frelimo nisu bili motivisani samo ciljem nezavisnosti. Rizikovali su i preskočili granicu straha da bi imali mogućnost da studiraju. Fascinacija obrazovanjem kao pasošem za bolji život bila je prisutna u univerzumu u kojem gotovo niko nije mogao da uči. Ovo uskraćenje bilo je zajedničko čitavoj Africi. Do 1940. broj Afrikanaca koji su išli u srednju školu nije dostizao 11 hiljada. Danas je situacija bolja i taj broj se umnožio na hiljade i hiljade puta. Kontinent je uložio u stvaranje novih sposobnosti. I ta je investicija proizvela, bez sumnje, značajne rezultate.

Vremenom postaje jasno, međutim, da više kvalifikovanih ljudi ne rešavaju sami po sebi bedu jedne nacije. Ako država ne poseduje strategije usmerene prema proizvodnji dalekosežnih rešenja, onda čitava ta investicija neće proizvesti željenu razliku. Ako se kapacitet jedne nacije usmeri prema obogaćenju jedne male elite, onda će uskoro malo vredeti imati više kadrova.

Škola je sredstvo kojim želimo ono što nemamo. Život nas posle uči da imamo ono što ne želimo. Između škole i života preostaje nam da budemo iskreni i priznamo mlađima da ni mi ne znamo i da smo i mi, profesori i država, i dalje u potrazi za odgovorima.

Sa novom vladom ponovo je iskrsla borba za samopouzdanje. To je ispravno i korisno. Treba da volimo nas same, treba da verujemo u naše sposobnosti. Ali taj poziv na ljubav prema sebi ne sme da bude utemeljen na ispraznoj taštini, na nekoj vrsti uzaludne i neutemeljene narcisoidnosti. Neki veruju da ćemo povratiti taj ponos kroz posetu prošlosti. Istina je da je potrebno da osetimo da imamo korene i da se osećamo počastvovano zbog njih. Ali samopouzdanje ne može da bude izgrađeno samo na materijalima prošlosti. 

Zapravo, postoji samo jedan način da se vrednujemo: to je kroz posao, kroz rad koji smo sposobni da obavljamo. Potrebno je da znamo da prihvatimo to stanje bez kompleksa i sramote: siromašni smo. Ili bolje rečeno, osiromašila nas je Istorija. Ali mi smo činili deo te Istorije, i sami smo sebe osiromašili. Razlog naših trenutnih i budućih neuspeha živi i u nama.

Ali i snaga da prevaziđemo to istorijsko stanje stanuje u nama. Znaćemo, kao što smo već znali ranije, da ponovo osvojimo izvesnost da smo proizvođači naše sudbine. Bićemo sve ponosniji što smo to što jesmo: Mozambikanci graditelji vremena i mesta gde se rađamo svakog dana.

I zato je vredno truda da prihvatimo da izujemo ne samo ovih sedam, već sve cipele koje unazađuju naš kolektivni marš. Jer istina je jedna: više vredi ići bos nego spoticati se o cipele drugih.

Molitva mudrosti Mija Koute na Višoj školi za nauku i tehnologiju Mozambika, 2006.

***

Autor: Mija Kouto
DeloE se Obama fosse africano? Ensaios  (A da je Obama Afrikanac? Eseji)

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Noam Čomski: Ljudi više ne veruju u činjenice

Neposredno pre nego što je napunio 90 godina, napustio je MIT (Tehnološki institut u Masačusetsu). Tamo je napravio revoluciju u modernoj lingvistici i postao kritička savest Sjedinjenih Američkih Država. Redakcija španskog časopisa Babelija posetila je velikog intelektualca na novoj destinaciji – Arizoni.

Noam Čomski (Filadelfija, 1928) odavno je prevazišao granice sujete. Ne govori o svom privatnom životu, ne koristi mobilni, a u vreme kada nestalnog i prolaznog ima u izobilju, on prestavlja ono čvrsto. Priveden je policiji jer se protivio ratu u Vijetnamu, našao se na crnoj listi Ričarda Niksona, podržao je objavljivanje pentagoskih dokumenata i osudio prljavi rat Ronalda Regana. Za šezdeset godina nije bilo borbe koju je propustio. Na isti način brani pokret Kurda i borbu protiv klimatskih promena. Samo što se pojavio na jednom događaju pokreta Okupiraj (Vol strit), već je podržao imigrante bez papira.  Uključen u neprekidnu agitaciju mladić, koji je pedesetih godina očarao svet generativnom gramatikom i njenim univerzalijama, još uvek daleko od počivanja u slavi filozofa, opredelio se za stalni pokret. Nije mario što su ga optiživali da je anti-Amerikanac ili ekstremista. On je uvek išao napred, u svojim čizmama, suprotstavljajući se demonima kapitalizma. Bilo da se radi o velikim bankama, vojnim konglomeratima ili o Donaldu Trampu. On je neuništiv i to dokazuje njegovo poslednje delo. U „Rekvijemu za američki san“ formuliše u štampanoj reči teze izložene u istoimenom dokumentarcu i osuđuje sramnu koncentraciju bogatstva i moći koju pokazuju zapadne demokratije. Rezultat je 168 stranica čistog Čomskog. Živahan i jasan. Spreman za napad.

— Da li sebe smatrate radikalnim?

— Svi sebe smatramo modernima i razumnima.

— Pa definišite se ideološki.

— Mislim da svaki autoritet treba da se opravda. Da nijedna hijerahija nije legitimna dok se ne dokaže suprotno. Ponekad može da se opravda, ali u većini slučajeva ne može. A to… to je anarhizam.

Jasna svetlost obavija Čomskog. Nakon 60 godina predavanja na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT) profesor je došao da živi na granici Sonorske pustinje.  U Tusonu, više od 4200 km od Bostona, stvorio je dom i otvorio prvi kabinet u okviru Odeljenja za lingvistiku Univerziteta u Arizoni.  Centar je jedan od retkih zelenih tački vrelog grada. Jasenovi, vrbe, palme i orahovo drveće rastu oko zgrade od crvene cigle iz 1904. gde sve izgleda malo, ali udobno. Na zidovima stoje slike nasmejanih studenata, mape domorodačkih naroda, fonetske studije, posteri kulturnih događaja, a na kraju hodnika, sa desne strane, kabinet najvećeg živog lingviste.

Ovo mesto nimalo ne podseća na inovativni prostor Frenka Gerija koji mu je bio sklonište u Bostonu. Ovde jedva da staje jedan radni sto i jedan sto za koji mogu da sednu dva ili tri studenta. Nedavno otvoreni kabinet jednog od najčešće citiranih akademika XX veka još uvek nema svoje knige, a glavni fokus su dva prozora koja ispunjavaju prostor bojama ćilibara. Čomskom, koji je u farmerkama i sa dugom belom kosom, ova topla atmosfera se dopada. Svetlost iz pustinje je jedan od razloga zašto se preselio u Tuson. „Ona je čista i jasna.“ kaže. Njegov glas je ozbiljan i dopušta da se izgubu u digresijama kod svakog odgovora. Voli da priča naširoko. On ne žuri nigde.

Živimo u doba razočaranja?

Pre 40 godina neoliberalizam Ronalda Regana i Margaret Tačer napao je svet. I to je imalo posledica. Jaka koncentracija bogatstva u rukama privatnika praćena je gubitkom moći opšteg stanovništva. Ljudi smatraju da ih sve manje predstavljaju i vode oprezan život sa sve gorim poslovima. Rezultat je mešavina gneva, straha i bekstva od stvarnosti. Više ne veruju ni samim činjenicama. Neko to zove populizam, ali to je u stvari nepoverenje u institucije.

I tako nastaju lažne vesti (fake news)?

Razočaranje u institucionalne strukture dovelo je do tačke gde ljudi ne veruju u činjenice. Ako ne veruješ nikom, zašto bi verovao u činjenice? Ako niko ne čini ništa za mene, zašto bih ikom verovao?

Čak ni medijima?

Većina služi Trampovim interesima.

Ali ima mnogo kritičara kao što su Njujork Tajms, Vašington Post, Si-En-En…

Pogledajte televiziju i naslovne strane novina. Nema ničeg drugog osim Trampa, Trampa, Trampa. Mediji su potpali pod strategiju koju je osmislio Tramp. Svaki dan im daje podsticaj ili laž kako bi se postavio pred reflektore i postao centar pažnje. Za to vreme, razuzdano krilo republikanaca širi ekstremno desničarsku politiku, umanjujući prava radnika i napuštajući borbu protiv klimatskih promena, onoga što zapravo može da nas dokrajči.

Vidite li u Trampu pretnju po demokratiju?

On predstavlja ozbiljnu opasnost. Svesno i namerno je pokrenuo talase rasizma, ksenofobije i seksizma koji su bili neaktivni i niko ih nije legitimizovao.

Da li će opet pobediti?

Moguće je, ako uspe da uspori smrtonosne posledice svoje politike. On je vešt demagog i šouman koji zna kako da aktivira svoju bazu obožavaoca. U njegovu korist ide i to što su demokratije preplavljene konfuzijom i možda nisu sposobne da predstave ubedljivi program.

I dalje podržavate demokratskog senatora Bernija Sandersa?

On je pristojan čovek. Koristi termin socijalista, ali zapravo njime podrazumeva demokratski „new deal“. Njegovi predlozi zapravo ne bi bili strani Ajzenhaueru (predsedniku iz Republikanske partije od 1953. do 1961.). Njegov uspeh, više nego Trampov, bio je pravo iznenađenje na izborima 2016. Po prvi put posle jednog veka našao se neko ko je bio na korak da postane kandidat bez podrške korporacije i medija, samo uz podršku naroda.

Ne primećujete lagano okretanje ka desničarskom političkom spektru?

Među elitom političkog spektra primetio sam takav okret, ali ne među opštim stanovništvom. Od osamdesetih godina živimo u rascepu između onoga što ljudi žele i javnih politika. Najlakše vidimo to na slučaju poreza. Ankete pokazuju da većina želi veće poreze za bogate. Ali to se nikad ne ostvari. Nasuprot tome promoviše se ideja da smanjenje poreza donosi dobrobit za sve i da je Država neprijatelj. Ali ko ima koristi od smanjenja budžeta za puteve, bolnice, čistu vodi i vazduhu?

To znači da je neoliberalizam pobedio?

Neoliberalizam postoji, ali samo za siromašne. Slobododno tržište je za njih, ne za nas. To je priča kapitalizma. Velike korporacije pokrenule su klasnu borbu, oni su autentični marksisti, ali sa izvitoperenim vrednostima. Principi slobodnog tržišta odlični su za primenu nad siromašnima, ali štiti one najbogatije. Velike energetske kompanije primaju subvencije u stotinama miliona dolara, ekonomija visoke tehnologije koristi javna istraživanja iz prethodnih decenija, finansijski entiteti dobijaju ogromnu pomoć nakon što propadnu… Svi oni žive sigurno, smatraju se previše velikim da bi sasvim propali i spasavaju se kada imaju problema. Na kraju, porezi služe za subvencije za ove entitete, a samim tim i bogate i moćne. A pored toga stanovništvu se govori da je Država problem i ograničava polje delovanja. I šta se dešava? Taj prostor zauzima privatna moć, a tiranija velikih entiteta svaki put postaje sve veća.

Podseća na Orvela to što opisujete.

Čak bi i Orvel bio zapanjen. Živimo fikciju u kojoj je tržište divno jer nam kažu da ga čine informisani potrošači koji donose racionalne odluke. Ali dovoljno je da uključimo TV i vidimo reklame: da li oni žele da informišu potrošača i da on donese racionalne odluke? Ili žele da nas prevare? Setimo se na primer reklama za automobile. Da li oni nude podatke o njegovim karakteristikama? Da li iznose izveštaje koje su načinili nezavisni entiteti? To bi onda stvorilo informisane potrošače sposobne da donesu racionalne odluke. Međutim, ono što vidimo je automobil koji leti, kojim upravlja poznati glumac. Pokušavaju da potkopaju tržište. Poslovi ne žele slobodna tržišta, žele zarobljena tržišta. Inače bi se urušili.

Ali zar nije previše slab društveni otpor u ovoj situaciji?

Ima mnogo veoma aktivnih narodnih pokreta, ali se ne obraća pažnja na njih jer elite ne žele da se prihvati činjenica da demokratija može da funcioniše. To im izgleda opasno. Mogu da zaprete njihovoj moći. Bolje je nametnuti stav koji kaže da je Država tvoj neprijatelj i da moraš da uradiš sve što možeš ti sam.

Tramp često koristi termin anti-američki. Kako vi to razumete?

Sjedinjene Američke Države su jedina zemlja gde te nazivaju anti-Amerikanacem jer kritikuješ vlast. A to podrazumeva ideološku kontrolu, zapaliti patriotske lomače gde stignete.

To se dešava i nekim mestima u Evropi.

Ali ništa što može da se poredi sa onim što se dešava ovde, nema druge države u kojoj možete videti toliko zastava.

Da li se plašite nacionalizma?

Zavisi, ako to znači biti zainteresovan za svoju lokalnu kulturu, to je dobro. Ali ako je to oružje protiv drugih, znamo gde nas može odvesti, videli smo to i proživeli.

Mislite da je moguće da se ponovi ono što se desilo tridesetih godina?

Situacija se pogoršala, nakon izbora Baraka Obame pokrenule su se rasističke reakcije sa velikom mržnjom, sa kampanjama koje negiraju njegovo državljanstvo i porede crnog predsednika sa antihristom. Bilo je mnogo javnih iskaza mržnje. Ipak Amerika nije Vajmarska republika. Treba biti zabrinut, ali verovatnoća da će se to ponoviti nije velika.

Počinjete svoju knjigu sećanjem na Veliku depresiju, na vreme u kojem je „sve bilo gore nego sada, ali postojao je osećaj da će sve biti bolje”.

Sećam se vrlo dobro. Moja porodica je bila iz radničke klase, bili su bez posla i nisu bili obrazovani. To je očigledno bilo vreme gore nego sada, ali postojao je osećaj da smo svi zajedno u tome. Imali smo predsednika koji je saosećao sa patnjom, sindikati su bili organizovani, postojali su narodni pokreti… Postojala je ideja da zajedno možemo da pobedimo krizu. A to se izgubilo. Sada živimo sa osećajem da smo sami, da ne može ništa da se učini, da je Država protiv nas…

I dalje gajte nadu?

Naravno da ima nade. I dalje postoje narodni pokreti, ljudi koji su spremni da se bore… Prilike su tu, pitanje je da li smo spremni da ih iskoristimo.

Čomski završava osmehom. Ostavlja svoj ozbiljan glas da treperi u vazduhu i oprašta se s velikom ljubaznošću. Zatim izlazi iz kabineta i silazi niz sepenice fakulteta. Napolju ga čeka Tuson i čista svetlost Sonorske pustinje.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2018/03/06/babelia/1520352987_936609.html
Autor: Han Martines Arens

Prevela sa španskog: Slobodanka Boba Dabić