Žuninjo Pernambukano je čudna zverka u fudbalu. Poslednjih godina bivši igrač Liona, Vaska de Game i brazilske reprezentacije koristi društvene mreže kako bi branio svoje levičarske stavove.
Tokom proteklih izbora, Žuninjo je objavio spotove za kampanju bivšeg predsednika Lule. U jednom od njih glumi pomoćnog sudiju (VAR) kako bi objasnio da Lula nije osuđen, uprkos odlukama bivšeg sudije Seržija Mora.
U intervjuu za DW Brazil, bivši reprezentativac je prvi put razgovarao sa medijima u vezi sa ovogodišnjim izborima. Objasnio je da je njegov proces politizacije počeo pri kraju karijere, sa pripremama za Svetsko prvenstvo u Brazilu. Iako je svojevremeno bio kritički nastrojen prema politici Radničke partije, Žuninjo kaže da se pokajao.
„Naše polazne tačke ne smeju da budu tako nepravedne u Brazilu. I toga se elite plaše”, tvrdi on. „Ljudi pre svega moraju imati dostojanstvo”.
Dolaskom Žaira Bolsonara na vlast 2018. godine, Žuninjo je počeo da se oglašava češće na mrežama. Bivši reprezentativac kaže da je ogorčen zbog predrasuda sa kojima se bivši predsednik izražava o narodu sa severoistoka.
„Revolt tinja u meni već neko vreme. Sa takvim predsednikom nemoguće je ne osetiti se tako. Bolsonaro je na stotine puta govorio sa predrasudama, kao da pa on sâm ima neki minimum inteligencije”, oštro odgovara on.
Takav borbeni stav uznemirio je bolsonarizam. Žuninjo priča iz prve ruke kako je, kada su bivši reprezentativac i njegova porodica bili van Brazila, senator Flavio Bolsonaro otišao do njegove kuće u Riju de Žanejru kako bi mu odneo knjigu o predsedniku.
„Bacio sam knjigu čim sam stigao. Kakva drskost Flavija Bolsonara. Kako je znao gde stanujem? To je samo potvrdilo ono što sam već mislio o bolsonarizmu”, kaže on.
Time što je zauzeo Lulinu stranu na izborima, bivši reprezentativac se suprotstavio Nejmaru, trenutno najvećem brazilskom igraču. Broj 10 brazilske reprezentacije i igrač PSŽ-a izrazio je podršku Bolsonaru još u prvom krugu. Nedelju dana pred presudni drugi krug, rekao je u jednom prenosu uživo sa predsednikom da će mu posvetiti prvi gol na Svetskom prvenstvu u Kataru.
„Mislim da Nejmar tako razmišlja: nikome nisam naudio i stigao sam dokle sam stigao zbog svog talenta, svog rada. Ima pravo da tako misli, ali zaboravlja ono glavno: da je bio siromašan”, primećuje Žuninjo.
„Od onog trenutka kada počneš da živiš među elitom, oni počinju da vladaju tvojim razmišljanjem”, tvrdi on.
Za Žuninja Pernambukana stav zvezde reprezentacije odraz je otuđenja u fudbalu koje se primećuje i u drugim zanimanjima.
„Bili smo okruženi isključivo ljudima koji su nam govorili da se bavimo igrom. Tvoj mozak ostaje samo u tome, razumeš se samo u fudbal. Kao i doktori u Brazilu. Malo njih je sposobno da govori o politici”, smatra on.
Postao si neobičan slučaj u fudbalu time što otvoreno braniš svoje političke stavove. Na ovim izborima podržao si Lulu i snimio spotove za kampanju Radničke partije. Šta te je podstaklo na tu odluku?
Zauzeo sam stranu, ljudsku stranu. Oduvek sam se divio Luli. Iskreno govoreći, ogorčen sam što sam isprva verovao u operaciju Lava Žato (istraga o pranju novca u koje su navodno bili umešani čelnici države i Petrobrasa), pod uticajem velikih medija. Ako jednog dana budem u prilici, želim da se, kao i Felipe Neto, i ja izvinim Dilmi. Samo sam lajkovao jednu objavu usmerenu protiv nje, ali mislim da nisam bio u pravu. Pristao sam da snimim spotove za kampanju jer sam uvideo da tako mogu da doprinesem.
U kući mi ništa ne fali. Moje ćerke imaju dobro obrazovanje, učile su u dobrim školama i na fakultetima. Šta me košta da pomognem nekome u nuždi? Baš zbog toga, zbog te ljudskosti. S obzirom na to da sam javna ličnost i da me toliko ljudi prati, osetio sam se dužnim. Imaš ljude koji te prate i koji hoće da te čuju. Kako sam mogao da ih odbijem u takvom času? Upravo sam iz zadovoljstva to učinio, kako bih pokušao nekako da pomognem.
Pored podrške Luli, branio si različite agende povezane sa levicom. Kako si se identifikovao sa tom ideologijom?
Naše polazne tačke ne mogu da budu tako nepravedne u Brazilu. Toga se elite isto boje. Ako date priliku velikom broju ljudi, oni bi mogli da steknu bolje obrazovanje od ovih koji su priliku imali od starta.
Ponekad zauste da kažu da ne treba davati socijalnu pomoć, već pružiti obrazovanje. Ali kako da se obrazuje čovek koji nema dostojanstvo, koji ne može da se prehrani? U Brazilu pre svega mora biti dostojanstva za ljude.
Bolsonaro je tvrdio da je Lula bio okružen dilerima u Kompleksu do Alemao (jedan od najvećih kompleksa favela u Brazilu). U njegovoj glavi, svako ko tamo živi mora da je bandit. Kada kritikujemo kako se sprovode policijske operacije u favelama, kažu nam da se zalažemo za trgovinu drogom. Ne, zalažem se za to da se borimo protiv trgovine drogom na granici. Dakle, nakon što je droga već stigla, ti bi da uđeš u naselje da razmenuješ vatru i ubijaš decu koja nemaju veze sa time?
Bogataš osuđuje siromaha srećnog što je kupio novi televizor ili zato što sanja da ima klima uređaj, pošto spava pod jakom vrelinom leti. Bogataš smatra da to nije ništa, jer on toga ima napretek. Kada Lula kaže da će za vikend biti roštilja i piva, on to govori jer bogati vikendom imaju obilje mogućnosti za zabavu. Siromašni pak, ako uopšte budu mogli da kupe sebi koje pivce i roštilj, doživeće jedan lepši vikend. Svaki čovek ima svoje snove i želje.
Lula javlja Žuninju pobedničke rezultate izbora
Jesi li pretrpeo neku vrstu odmazde zbog svojih uverenja?
Kada je postalo jasno kako bolsonarizam razmišlja, kako uskraćuju poštovanje prema bližnjem i ceo taj Bolsonarov homofobični diskurs, hteo sam tu da zauzmem stav i pokažem da me ne zanima broj pratilaca. Rekao sam, ako razmišljate poput Bolsonara, ne treba da me pratite.
Bio sam van Brazila i, na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije, čovek koji stanuje sa mnom pozvao nas je telefonom i rekao da je svratio [senator i sin predsednika] Flavio Bolsonaro. Rekao je da je došao da donese knjigu kako bih ja uvideo ko je zaista njegov otac. Bacio sam knjigu čim sam stigao. Kakva drskost Flavija Bolsonara. Kako je znao gde stanujem? Time se potvrdilo ono što mislim o bolsonarizmu.
Nakon rezultata prvog kruga izbora, predsednik Bolsonaro pripisao je Lulin uspeh na severoistoku nepismenosti u toj regiji. Šta ti misliš o toj izjavi?
Revolt tinja u meni već neko vreme. Sa takvim predsednikom, nemoguće je ne osetiti se tako. Bolsonaro se stotinu puta izražavao sa predrasudama, kao da pa on sâm ima neki minimum inteligencije. Bolsonaro nikada ne bi bio predsednik da nije bilo državnog udara.
Da ima minimum inteligencije, formirao bi vladu za sve. Makar bi diskurs bio drugačiji, i mogao bi danas da prednjači, možda uz pomoć velikih medija. Ali tolika je neznalica da mu neće poći za rukom.
Kada čujem to, mislim na ljude koji glasaju za njega. Kako neko sa severoistoka može da glasa za njega nakon što izgovorio tako nešto? Nekad je to neprepoznavanje klase. To je lik iz srednje klase kojeg je sramota da kaže da je siromašan, koji poput mene, i poput mnogih drugih, nema političko obrazovanje. Odriče se svog porekla, sramota ga je. Isti je kao i igrač koji podržava Bolsonara. Svi smo mi bili siromašni.
Kako si reagovao na Nejmarovu odluku da podrži Bolsonara na izborima?
Zastanem i pomislim šta se to sa mnom desilo kako bih razumeo zašto jedan dobrostojeći ili bivši igrač podržava Bolsonara. Kad siromahu krene u životu, ne želi da bude ponovo siromašan. Kada počneš da igraš fudbal na visokom nivou, počinješ da potpisuješ bolje ugovore, da imaš više novca, tvoj život se menja.
Ideš da živiš na bolje mesto, jer želiš, kao i svaki čovek, da imaš bolji život. Potom stičeš nove prijatelje i upoznaješ ljude iz drugog staleža, koji te prihvataju samo zato što imaš izvestan ugled. U suštini, isto te smatraju govnetom i siromašnim, iako ti se život promenio.
U Brazilu pogotovo život postaje još lakši. Ako treba da zakažeš pregled kod doktora, neko će te propustiti jer zna tog i tog. Neko će ti uvek rešiti neki problem, bilo pravni ili lični. Tvoj život postaje glamurozan, počinješ da upoznaješ slavne ličnosti. Sve to doprinosi tome da igrač počne da menja malo svoje razmišljanje. Kada počneš da se približavaš eliti i oni te prihvate, kažu ti sledeće: zar nisi ti uspeo u životu? Onda moraju i drugi. A nije tako, mi smo izuzeci. Naravno da su zasluge naše, prošli smo kroz drvlje i kamenje kako bismo stigli do ovde.
Borba je nepravedna, ali oni nam to utuve u glavu. Mislim da Nejmar ovako razmišlja: nikome nisam naudio i stigao sam dokle sam stigao zbog svog talenta, svog rada. Ima pravo da tako misli, ali zaboravlja ono glavno: da je bio siromašan. Zaboravlja kroz šta je sve prošao i koliko njegovih kolega nije uspelo da se probije. Ne zato što oni nisu bili dobri, već zato što nisu imali podršku kao on. Onog trenutka kad počneš da živiš među elitom, oni počnu da vladaju tvojim razmišljanjem.
Zašto je takvo zauzimanje stava i dalje neobično u fudbalu?
Bili smo okruženi isključivo ljudima koji su nam govorili da se bavimo igrom. Tvoj mozak ostaje samo u tome, razumeš se samo u fudbal. Kao i doktori u Brazilu. Malo njih je sposobno da govori o politici. Većina doktora podržava Bolsonara. Tako čovek može da bude veliki hirurg, ali ljudska nula, nula da razume društvo. To se dešava u svim klasama.
U fudbalu postoji još jedna osobenost, a to su pastori koji se približe igračima, prisustvuju treningu, igraju ulogu koju trener ne igra, koju država ne igra za siromašne. Daju psihološku utehu. Igrač je ljudsko biće. Ne oseća on manje pritisak zbog toga što zarađuje 200 hiljada reala mesečno. Šta radi pastor? On ti pruži zagrljaj, radi posao psihologa. Nisam odgojen kao evangelik, ali verujem u Boga i poštujem jednako sve religije.
Od trenutka kada mladić pod pritiskom i pun sumnji primi tu utehu kroz Bibliju, pastor osvaja sportistu i njegovu porodicu. Vlasnik kluba se priključuje, jer ne želi da sportistu izgubi. Večina igrača koje poznajem i koji su vatreni bolsonaristi pod uticajem su pastora. Ta podrška ne počinje u politici, već se sa politikom završava.
Napadač reprezentacije, Rišarlison, privukao je pažnju svojim stavovima u važnim društvenim debatama, kao što je rasizam. Da li osećaš promenu u novoj generaciji sportista?
Rišarlison je mnogo plemenit lik, kao i Vinisijus Žunior. Oni su sportisti koji će da se pobune, koje interesuje suština pitanja. Rišarlison se već postavio levo, ne zaboravlja odakle je došao. Mnogo mu se divim, izuzetno ga poštujem, i smatram ga velikim igračem, glavnom karikom reprezentacije zbog njegove versatilnosti u napadu. Takvi slučajevi daju nadu, srećan sam zbog toga. Treba vremena, ali do promena dođe.
Sportistima tokom karijere bude na udaru mentalno zdravlje. Potrebna im je pratnja psiholoških stručnjaka koji razumeju sport. Tu ne računam Evropljane, jer oni imaju bolje obrazovanje od nas. Otišao sam da uradim jedan test sa 17 godina i nisam imao ni kopačke. Koji Evropljanin prolazi kroz ovo? Oni se obrazuju na demokratskiji način.
Naše obrazovanje se odvijalo na onoj granici između toga da li ćeš uspeti ili ne, neverovatan jedan pritisak. Kada sam bio mlađi i kada bih išao da dam intervju, morao sam da razmislim o čemu bih mogao da pričam. Nekad si morao da kažeš nešto kako bi udovoljio sagovorniku, čak i ako nisi zauzimao tu stranu. Tako je to bilo ranije. Fudbal me je takođe obrazovao.
Možda će jednog dana biti prirodno da sportista zauzme stav sa slobodom. Da makar može da pomisli: sve ono kroz što sam prošao bilo je toliko užasno, da ne mogu da navijam da još neko kroz to prolazi. Borimo se za ono osnovno, da ljudi imaju pravednije polazišne tačke.
***
Intervju vodio: Žoao Pedro Soares Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić Hvala na pomoći: Mladenu Ćiriću
Поштоваоци преводилаштва јесу бројни, али сасвим је извесно да ће нам се с времена на време упутити молба да нешто брзински преведемо, чувено — „шта је то теби, пет минута“, реченица којом се сумира ниподаштавајући став према превођењу.
То неразумевање проистиче између осталог из тога што је наша вештина само језик, говор, способност својствена готово сваком човеку па се тиме превођење понекад доживљава као сам по себи једноставан, олакшан посао. Ако сте којим случајем билингвални, честитам, у очима многих доживљени сте као својеврстан, потенцијални језички професионалац, особа са имплантираним двојезичним речником у мозгу са безграничним могућностима.
Да то није баш тако, сведочимо ми, судски тумачи, књижевни преводиоци, аудио-визуелни преводиоци, који преводимо изговорено или написано о медицини, техници, науци и праву. Овде ћу се посебно осврнути на изговорено.
Усмено превођење, било оно консекутивно, конференцијско или шишотаж (начин превођења када је сваком делегату који учествује на састанку додељен преводилац који седи поред њега и преводи му шапатом на уво), изискује невероватну фокусираност, посвећеност и сналажљивост. Када је реч о симултаном, мора се чак радити у пару, јер концентрација сразмерно са тежином посла пада изразито брзо па је потребно освежити снагу у интервалима од петнаестак минута.
Ипак, упркос томе што задаје и праве главобоље, превођење причињава необичну радост. Додељује ми најразличитије улоге и као да сваки пут проживим искуство неког другог.
Била сам глува жена из Еквадора која се порађа у пандемијским неусловима. Била сам Ромкиња из Украјине са дететом са инвалидитетом и мајка детета са мукополисахаридозом из Буенос Ајреса. Била сам парагвајски предузетник надахнут замислима Николе Тесле и тестирала громобране. Била сам аргентински глумац, бразилски инжењер, селектор португалске репрезентације, везни играч Манчестер Ситија, била Пикси и Митровић. У мени су се садржала сва замислива знања и вештине овог света, јер оног тренутка када се обрем у својству усмене преводитељке, преузимам говорниково „ја“, наглас артикулишем његову тескобу, замишљеност, раздражљивост, озлојеђеност, усхићеност, разочарање; неретко, када ситуација то дозволи, подражавам његову гестикулацију, тон, испуњавам детињи сан, бивам глумица, постајем накратко неко други.
И мада су диктати наше професије такви да нам поручују да се морамо држати по страни — држи нам се име на првим страницама књиге у горњем левом углу ситним словима, држимо се неупадљиво обучени и ненаметљиви на догађајима и у кабинама, држе нам се цене понекад испод нивоа достојанства — и то се мења.
Због свег напора који се данас улаже у борбу за права преводилаца и измену слике о нашој професији, уверена сам да се будуће генерације неће више држати по страни, невидљиви, осим тамо где то треба да буду — између две стране којима помажу да забораве да немају заједнички језик.
Bojanu Denić sam otkrila kroz niz intervjua i saradnji koje su mi iskrsavale na mreži, te sam prirodno i sama poželela da je upoznam i da razgovaramo ovde. Ispostavlja se, međutim, da je Bojana, germanistkinja i prevoditeljka sa nemačkog, proširila svoje delovanje i na izdavaštvo. Njen markantni i prepoznatljivi Radni sto iznedrio je izdanja nekih od najznačajnijih naslova istočnonemačke književnosti na srpskom jeziku, koje je prevela što ona sama, što njen kolega, Dušan Nikolić. Njoj sam prepustila da vam, kako je to ona rekla, u maniru Žorža Pereka, preporuči konkretne naslove za čitanje u skladu sa raspoloženjem, a mene je za početak zanimalo njeno viđenje veće vidljivosti prevodilaca i kako se rodila ljubav prema nemačkom jeziku. Dotakle smo se i fenomenalne Jelene Vukićević, koja je svojim pažljivo osmišljenim i božanstvenim foto-editorijalima približila publici Instagrama neke od Bojaninih prevoda.
Bojana, u jednom periodu nailazila bih svako malo na fenomenalne razgovore sa tobom objavljenim u Kušu, Vremenu, City Magazinu, te sam te doživela kao svojevrsnu prevodilačku zvezdu. Kako gledaš na pažnju koja se poslednje vreme sve više usmerava na prevodioce?
O statusu prevodilačke zvezde nema govora, prevodioci su važni isključivo prevodiocima, pa su tako i inicijative za pomenute intervjue, kao uostalom i za ovaj, potekle od ljudi kojima književnost i dalje ipak nešto znači, te im i kvalitet prevoda nije nevažan. A amnezija koja se iznenada pojavi i navali na pozorišta, izdavače i ostale nosioce književno-prevodilačkog posla ume da bude tolika da na prevodioce brže-bolje zaborave, do te mere da nas čak ne potpisuju u knijgama, na listama saradnika pozorišnih produkcija… Neverovatno, zar ne? Savet: ne prepuštajte ništa slučaju, savesti ili svesti! Zvuči glupo što danas moramo da se ganjamo oko tih stvari, ali moramo! Jedan te isti moto: tekst se preveo sam! Jeste, igrala se Elfride Jelinek kompjuterskim prevodom The hollow men T. S. Eliota, pa sam se i ja u hvatila u to kompjutersko kolo u procesu prevoda njenog teksta Rehnic i znate šta je ispalo? Ni najraskošnija prevodilačka imaginacija, ni najveća prevodilačka glupost, ne bi toliko mogla da pokvari tekst tj. da prevod napravi toliko nemogućim. Hoću da kažem: nemoguće je da se književni tekst preveo sam, ni uz sve današnje napredne softvere za prevođenje. Te mi se čini da je ta pažnja okrenuta ka nama, na unutra, a da to sa svetom izvan prevoda nema nikakve veze.
Kao nekome ko mnogo voli nemački jezik, krivo mi je što ga ljudi doživljavaju kao grub, agresivan jezik, kada je zapravo melodičan, mada je to pitanje ličnog doživljaja. Kada si se ti zaljubila u nemački?
Nemački sam počela da učim pre skoro trideset i pet godina i učim ga i dalje, to nije proces koji se zaustavlja dok ste npr. na godišnjem odmoru, u čekaonici ili recimo u šumi… Stalno vrtim po glavi, knjigama, rečnicima. Moj odnos prema nemačkom jeziku, kao uostalom i prema srpsko-hrvatskom, usložnjavao se i nijansirao tokom decenija. Sve moje ličnosti su godinama sazrevale: privatna, profesionalna, emotivna, intelektualna, pa i jezička. Ako pisci tvrde da su pre pisanja strastveno čitali, to važi i za prevodioce. Čitanje, čitanje i samo čitanje! Naravno da uvek insistiram na najkvalitetnijoj lektiri, no jezička rešenja se nalaze svuda, u svim tekstovima, i na najneočekivanijim mestima: u javnom prevozu, u redu u pošti, u kafani, dok slušam vozače voznog parka RTS-a kako se u sitne sate dovikuju… pa se, eto, može reći da poput junaka Hilbigove proze uhodim jezik.
Čitalačko iskustvo za pamćenje, čitanje ,,Sna pravednika“ u vozu od Talina do Tartua
Koje izazove sa sobom nosi prevođenje sa nemačkog? Postoje li neke specifičnosti koje ti se čine svojstvene baš njemu?
Svaki tekst, na svakom jeziku, ima svoje unutrašnje dinamike, i čini mi se da je najvažnije biti ih svestan, rastaviti tekst na najmanje sastavne delove, sagledati raspon mogućih rešenja – jer problem u jednom jeziku se često ne rešava istim sredstvima u drugom jeziku – i onda raditi na komponovanju teksta na svom jeziku. A u nemačkom će, čini mi se, zavodljivost neodređene zamenice man zauvek ostati nepromenjena: da li je to u prevodu čovek nešto rekao, ili su oni nešto tvrdili, a šta se na semantičkom planu desi kad taj čovek bude npr. majka, i otkud sad tu on? ... I, naravno, ta večna i večita pozicija glagola… pa tako neki naši prevodi umeju da zazvuče previše nemački. Ali da ne pobrkamo taj postupak npr. sa stilskom odlukom Virdžinije Vulf da glagol u engleskom jeziku ne otkriva sve do samog kraja rečenice…
Svaki put kada vidim sada prepoznatljive korice izdanja Radnog stola (koje me sada neobično podsećaju na jesen), tvoje izdavačke kuće, u glavi mi je ovo mora da je dobro, čemu je doprinela i Jelena Vukićević. Deluje mi da je to jedna od prednosti toliko jasno usmerenog mikroizdavača?
Hvala na komplimentima! To mi baš znači! Sandra Sokolović koja je odgovorna za vizelni identitet Radnog stola i ja smo dugo razgovarale pre nego što se dogodilo čudo od prve knjige! Sve nam je bilo važno i važno nam je i dalje: kvalitet naslovne, papir, font, prelom, margine da tekst diše… A čini mi se da prepoznatljivost koju pominješ proizilazi i iz toga što su na svim naslovnim stranama fotografije sceongrafija Aleksandra Denića. Ista osoba potpisuje secenografije i fotografije. To u nizu ne može da se ne prepozna. Atmosfere su zagasite, zadimljene i zaprljane… Posle desetak izdanja Radnog stola jasno je i čitaocima. Naslovne strane, kao i naslovi ne samo unutra edicije već i između edicija, vode svojevrsni dijalog. A Jelena Vukićević je svojom knjževnom strašću i svojim znanjem, koje je prelila u intervjue i na instagram-portal VISIBABA, uspela da animira deo publike i skrene pažnju na izdanja Radnog stola. Moja zahvalnost je duboka i iskrena za svaki prostor koji Radni sto dobije za književnost za koju se svim snagama zalaže.
Moj prvi susret sa tvojim prevodom jeste Zašto se dete kuva u palenti u izdanju Partizanske knjige, delo koje nas je čini mi se kolektivno raznelo. Možeš li mi reći nešto o iskustvu prevođenja Aglaje Veteranji?
Moja privatna i profesionalna čitanja se dugo već prepliću, ali i dugo su već prilično profilisana. Pa bi mi Aglaja Veteranji na čitalačkom horizontu sigurno promakla da nije bilo izdavačke kuće Partizanska knjiga koja je smatrala da je to naslov za mene. I bili su u pravu! Sigurno su tada znali nešto što ja nisam znala. Dugo sam vrtela prevod, dugo sam shvatala da u prevodu proizvodim više nego što tekst od mene zahteva, pa sam morala da se izvrgnem ozbiljnoj jezičkoj autocenzuri. Čini mi se da sam na kraju štrihovima, redukcijama i sažimanjima ipak uspela da prenesem tu jezičku zgusnutost, sapetost i neprilagođenost – intimnu, emotivnu, društvenu. Ima nečeg brutalnog u neposrednoj perspektivi dece na život odraslih u koji se junakinja spletom okolnosti i sama rano uključuje.
Da se vratimo na tvoju izdavačku kuću. Kada bi morala da izdvojiš nekoliko, recimo tri izdanja Radnog stola nekome ko čita ovaj intervju, koji bi to naslovi bili i zašto? (u smislu koja knjiga bi bila za koje raspoloženje, kojeg čitaoca)
Aaaa, obožavam liste u duhu Žorža Pereka, idemo:
Za raspoloženja u rasponu od, kako i sama kažeš, jesenje melanholije do anksioznosti, delirijuma i paranoje – Volfgang Hilbig: SAN PRAVEDNIKA i „JA”
Za intelektualne provokacije i destabilizaciju svih obrazaca mišljenja o pozorištu, tekstu i životu: HAJNER MILER, oba naslova.
Za one kojima je važno na koji se način sećamo i šta pamtimo: AVGUST Kriste Volf
Za one koji se pitaju koja je razlika između samoće i usamljenosti žene u četrdesetim godinama u DDR-u: U VEZI SA STRANCEM Kristofa Hajna
Za one koji neće zatvarati oči pred različitim procesima tranzicije i koji vole romane u kojima su gradovi glavni junaci: TUCANJE KAMENA Klemensa Majera
Za one koji u romanu vole da se susretnu sa istorijskim, ljubavnim i detektivskim stanicama: TRANZITNA VIZA Ane Zegers
Poslednje izdanje Radnog stola
A kojim se prevodima diviš, koje smatraš remek-delima, odnosno koje prevodioce majstorima zanata?
Divim se mnogim kolegama i mnogim prevodima a pažnju bih ovde volela da skrenem na mladu, hrabru generaciju germanista: na Dušana Nikolića, prevodioca Kristofa Hajna, a uskoro ćete u njegovom prevodu čitati i Handkeov roman Kradljivica voća; Biljanu Pajić koja je upravo završila prevod 4. toma velikog romana Uvea Jonzona Svaki dan u godini, a trenutno radi na prevodu romana Johena Šmita; Novaka Guslova, prevodioca i urednika u IK Red Box, obratite pažnju na njegove prevode i naslove.
Kako izgledaju tvoji dani kada prevodiš neko delo, vodiš li se nekakvom posebnom rutinom u tom periodu?
Od nekoliko rutina ne odustajem: da prevodim minimum pet-šest sati dnevno, naravno da se radujem ako mogu da radim i više, a opet da ne preteram, pa da sutra budem neupotrebljiva. Meni je to vreme potrebno da sasvim uđem u tekst i da u tekstu boravim. Posredi je svojevrsna dijalektika: prevod me intelektualno razjaruje, ali me istovremeno i psihološki i emotivno centrira. Sve ostalo je: započela sam i nikud nisam stigla. Treba imati na umu da se mali izdavači najčešće oslanjanju na sopstvene snage u svim ostalim segmentima: administracije, distribucije, promocije… pa to vreme nije uvek lako odvojiti. Zatim, ne smem ništa drugo da čitam što bi moglo da me zavede, pa onda često mesecima vrtim samo kuvare, bedekere, rečnike, enciklopedije i uputstva za upotrebe raznih kućnih aparata, čitam sastave namirnica… I obavezna fizička aktivnost: glava mora da se istrčava.
Kada uporediš vreme kada si se ti otisnula u prevođenje i ovo danas, uviđaš li značajne promene? Koliko je teško etablirati se kao prevodilac u Srbiji?
Pored toga što se promenio svet i što se promenila svest, za mene se promenilo to što sam od prevodioca postala urednik i izdavač. U brutalnom procesu tranzicije, gašenjem velikih izdvačkih preduzeća i raslojavanjem tržišta, stigli smo dotle da se na pleća prevodioca lako i jednostavno nabacivao sve veći teret. Ispostaviće se da je litica sa koje sam skočila u duboku vodu izdavačke delatnosti zapravo bila mnogo manja, samo što je voda i dalje prilično duboka, a ajkule su svuda unaokolo. U širokom planu, prevodi su sve papirnatiji, prevodioci sve sapetiji nemogućim rokovima, i sve manje plaćeni, izdavačima kao da je sve manje bitno ko i kako prevodi, parola: daj da se prevede, da izbacimo knjigu i idemo dalje, a nema veze što knjiga jedva može da se čita…
Za kraj, s obzirom na to da smo dobro upoznati sa nevoljama prevodilačkog zanimanja, volela bih da nam kažeš zašto voliš prevođenje, kakve radosti ti ono donosi?
Radosti šetkanja iz registra u registar, iz proze u pozorište, iz pozorišta u poeziju, iz poezije nazad u prozu, u traganju za epicentrom teksta, za slojevima koji se otvaraju tek u prevodu a koji su samo u prethodnom čitanju ostali skriveni, radost kad napokon čujem da je u prevodu skoro sve na svom mestu i da muzika na odjavnoj špici samo što nije zasvirala… što bi Šteman rekao, istina je u tekstu, samo je treba pronaći.
Naslovna fotografija preuzeta sa stranice Rukostvorine
Serija intervjua Primeti prevodioca otpočela je sa namerom da se skrene pažnja na figuru prevodioca, čiji rad neretko prođe neopažen i pripisuje se isključivo autoru dela. Međutim, postoji neko ko se u filmofilskim grupama spominje gotovo rame uz rame sa samim filmom, neko čiji se rad izuzetno ceni i kome se gledaoci neretko zahvaljuju na sjajno obavljenom poslu, a to je nedvosmislena legenda titlovanja kod nas i u regionu, čovek čiji rad govori u njegovo ime, Bambula. Kada je Ernad Fakić (kome se ovom prilikom zahvaljujem) pomenuo da je kontakirao sa Bambulom nekom prilikom putem sajta titlovi.com, palo mi je na pamet da bih i ja mogla isto da učinim i da ga zamolim da mi odgovori na nekoliko pitanja u okviru razgovora sa prevodiocima, s tim da njega ne treba posebno primećivati, čovek je institucija.
Iako bih volela da je bio izdašniji u korespondenciji, svakako izuzetno cenim što je odvojio vremena da se javi i što mi je uzvratio odgovorom u rekordnom roku. Iako se potpisao imenom na kraju mejla, zamolio je da razgovor ostane anoniman, pa sam iskoristila priliku da upravo time otpočnemo priču.
Pitala sam ga na početku zašto mu je važno da očuva anonimnost i da li zna da se spekuliše o njegovom identitetu.
Što se tiče mog identita, nije to neka velika misterija, iz Vranja sam. U pitanju je jedna osoba, muškarac, pošto je bilo polemika da li sam muško ili žensko. Što se tiče nadimka, u pitanju je porodični nadimak.
Potom me je zanimalo šta ga je podstaklo da počne da se bavi titlovanjem i koliko trenutno ima filmova iza sebe.
Da objavim svoj prvi prevod podstakla me je ljubav prema filmovima. Pored toga imao sam dosta slobodnog vremena koje sam želeo da iskoristim na koristan način. Inače u to vreme, u Vranju nije bilo bioskopa, i na neki način sam hteo da prvenstveno pomognem svojim sugrađanima da odgledaju neke filmove novijeg datuma, pa makar to bilo i na internetu kad nije moglo drugačije. Malo po malo, prevođenje mi se podvuklo pod kožu. Dosad sam preveo oko 400 filmova.
Postavila na Fejsbuk Daliborka Šeatović; napomena koju Bambula ostavlja prilikom odjavne špice
A kako tehnički izgleda proces, da li bi mogao da nas sprovede kroz realizaciju?
Što se tiče tehničkog dela, uglavnom koristim tri programa. Prvo pomoću programa subtitle merger smanjim broj linija teksta. To se radi kako bi se lakše pratio titl na ekranu. Posle dolazi subtitle workshop, pomoću koga prevodim titl. Nakon što završim prevođenje titla, sredim tehničke greške i odgledam prevedeni titl uz film dvaput. Na kraju koristim programčić titlYU pomoću koga proveravam da li ima tipfelera i slično.
Sa dugogodišnjim stažom prevođenja interesovalo me je da li mu je prevod nekog filma ostao u posebno dragom sećanju.
Na sve prevode sam podjednako ponosan jer svakom prevodu pristupam na isti način, trudim se da maksimalno dobro to odradim. Međutim, mogu da kažem da mi je najdraži onaj prvi koji sam odradio a to je Rise Of The Planet Of The Apes. Inače, obožavam naučnu fantastiku i akciju.
Kako je komedija neretko najizazovniji žanr za prevođenje, zamolila sam ga da mi da primer nekog svog uratka na koji je ponosan, ali se suzdržao od pojedinosti.
Najteže je naravno prevoditi komedije, i svaka komedija je izazovna na svoj način zbog nekih fraza koje je teško preneti na srpski. Rešim to, ali uz dosta razmišljanja.
Da li su njegovu posvećenost zapazile televizije ili striming platforme?
Dobijao sam ponude za profesionalno prevođenje za televiziju. Da li bih prihvatio ponudu? Sve zavisi od ponuđenih uslova.
I za kraj sam ga pitala da li je svestan svoje internet slave i šta bi poručio obožavaocima njegovog rada.
Svakome prija kad pročita nešto lepo o sebi. Meni je to samo podsticaj da budem bolji. A ljudima bih poručio da pomažu drugima i da ne budu sebični.
Naslovna fotografija Ane Šulc: unutrašnjost aškenazi sinagoge u Sarajevu
Manuel Manrike de Lara pošao je na putovanje na Bliski istok 1911. godine kako bi prikupio tekstove i melodije od potomaka Jevreja proteranih iz Španije u XV veku. Svi će oni na kraju biti deo Sefardskog romanserakoji se trenutno čuva u arhivi Menendesa Pidala i Marije Gojri. Njegovo istraživanje počelo je u Bosni i Hercegovini, a upravo su u gradu Sarajevu, kako je rekao jednoj od svojih dopisnica, bosansko-sefardskoj spisateljici Lauri Papo Bohoreta (1891-1942), romanse sa kojima se na svom putu susretao, bile poput „buketa karanfila i ruža na polju korova.“ Toliko su divne bile pesme i romanse koje je Manrike de Lara pronašao prolazeći kroz ovu balkansku zemlju, koje čak i danas mogu da se čuju u glasu Sarajlija.
Vekovima je prestonica Bosne i Hercegovine bila poznata kao Yerusalayim chico, mali Jerusalim, zbog velikog brojnosti sefardskih Jevreja, čiji su se preci raselili po Balkanskom poluostrvu nakon što su proterani iz španskog kraljevstva 1492. godine i nastanili područja pod upravom Osmanskog carstva: sever Afrike, Balkan, Tursku, Grčku i Srednji istok. Jedna od porodica koja je ostala da okuša sreću u Sarajevu, bila je porodica Davida Kamhija, potomka prognanih sa poluostrva koji su se nastanili u Bosni i Hercegovini oko 1541. godine.
David Kamhi rodio se u Sarajevu 1936. godine, u tradicionalnoj sefardskoj porodici u kojoj se govorio jevrejsko-španski kao maternji jezik, i čija su pokolenja prenosila na njega interesovanje za kulturu, jezik, a posebno za muziku Sefarada. Davida, profesora violine Muzičke akademije Univerziteta u Sarajevu, pevača u sinagogi i jednog od najaktivnijih članova Sefardsko-jevrejske gradske zajednice, ovekovečio je Huan Gojtisola („moj prijatelj Huanito“, kako je imao običaj da ga zove) u delu Sarajevska sveska sledećim rečima: „David Kamhi je violinista koji sasvim nalikuje mušteriji kazina nekog španskog sela: ćelav, izražajan, životan, sa naočarima, poput onih što zasednu usred dima i vreve svojih zemljaka, pred špilom karata ili tablom domina.“ I jemčimo da je tako i bilo, jer je u liku Davida očuvana ta atmosfera hispanske kulture svojstvena sefardsko-jevrejskim prostorima orijentalnog Mediterana, čije je istaknuto obeležje bio jevrejsko-španski jezik.
David Kamhi
Razlog tog opstajanja ima delimično veze sa tim što su sefardski Jevreji, nakon što su stigli i ustalili se u osmanskoj Bosni, postali pripadnici sistema verskih zajednica pod imenom milet, a u kome je svaki religiozni kolektiv čuvao simbole svog identiteta: u slučaju Jevreja to je bila hebrejska religija i jezik na kome su govorili u momentu izbacivanja iz Sefarada, jedan hispanski varijetet koji je vremenom počeo da se naziva „sefardski“, „jevrejsko-španski“, „đudesmo“ ili „ladino“, od kojih ovu poslednju varijantu njegovi govornici nisu najbolje prihvatali.
Upoznala sam Davida kada sam radila na Katedri za španski jezik odseka za romanistiku, na Univerzitetu u Sarajevu, i u više navrata sam čula njegova predavanja filolozima i renomiranim istoričarima na ovu temu: „Mi, Sefardi, ne govorimo ladino: mi govorimo jevrejsko-španski. Nismo fosili!“ Ne samo stari Sefard, već i prestižni lingvisti poput Haima Vidala Zepinje (1923 – 2020), stručnjaka za jevrejsko-španski jezik i osnivača prve katedre na svetu za jevrejsko-španski na Sorboni, tvrdili su da je upotreba termina «ladino» za jevrejsko-španski jezik pogrešna. Pokušaćemo ovde to da razjasnimo.
Jevrejsko-španski ili sefardski španski je hispanski lingvistički varijetet koji nastaje kao koiné, odnosno mešavina različitih hispanskih romanskih varijeteta koji su postojali u vreme izgnanstva krajem XV veka. Sa druge strane, ladino je hagiojezik, jezik kalk nastao od hebrejskog koji se koristio kako bi se u reči na španskom pretočili liturgijski tekstovi izvorno napisani na ovom svetom jeziku. Kako je David napominjao, ladino nikada nije postao jezik komunikacije, niti je ušao u svakodnevni život, već je nasuprot tome, to bio veštački jezik stvoren sa suštinski pedagoškim ciljem: vernici u Srednjem veku više nisu razumeli hebrejski, zato su morali da pretoče te tekstove u španske reči, ali koristeći hebrejske znakove. Ovaj proces prevođenja nazivao se enladinar (ladinizacija).
Sefardi su nazivali svoj jezik i đudesmo ili španski kako bi ga razlikovali od ladina i sačuvali su njegovu upotrebu kao jezika komunikacije i književnosti do prvih decenija dvadesetog veka. U vreme kada je David odrastao i živeo, sefardski jezik bio je potisnut u sferu domaćinstva i koristile su ga prvenstveno domaćice, zadužene za obrazovanje dece i usmeno prenošenje vekovne tradicije zajednice na sve članove porodice. Starije žene, nonas i tijas (bake i tetke),pevale bi kantigas takođe zvane kantares ili kantikas, na proslavama i slavljima, kao i kamplas na venčanjima, ali su to činile i u svakodnevnom životu, bilo zarad zabave, bilo sa nekom praktičnom svrhom, kao na primer da uspavaju najmlađe. U svom delu Sefardska žena iz Bosne, Laura Papo to objašnjava na sledeći način:
Jevrejsko groblje u Sarajevu
„Naše bake su pevale romanse, a da nisu shvatale kakve jezičke vrednosti kriju u sebi! Ali je dužnost sefardske zajednice da ne odbacuje ono što drugi prikupljaju sa toliko zanimanja i razumevanja. Ona koja piše ovaj tekst trudi se svim silama da prenese ljudima, zajednici, ovaj amanet (svedočenje) koje su nam ostavile naše bake.“
Ovu nastrojenost delio je i David, koji je jevrejsko-španski naučio od majke, Regine Kamhi. Za njega je jevrejsko-španski jezik uvek bio „glas duše“, veza sa majčinskom ljubavi, detinjstvom i izgubljenim rajom, njegovom „voljenom Španijom“. Kao što je poznato, majka je centralna figura u jevrejskom životu: judaizam se nasleđuje od majke i od nje zavisi da li će se jevrejske vrednosti prenositi, čuvati i primenjivati tokom vekova. U sećanju Sefarada, Španija je majka, ponekad „maćeha“, bez koje sefardski svet ne bi postojao. Ovako je to napisao Abraham Kapon (1853-1931) — Sarajlija po izboru, pisac, pesnik, osnivač i urednik književnog časopisa La Alborada — u svojoj nezaboravnoj odi Španiji: „mi ,majkom’ te zovemo i dok smo živi, tvoj slatki jezik nećemo napustiti”.
David Kamhi dok se vraća kući nakon naše uobičajene podnevne šetnje utorkom
Ova veza nije sprečavala Davida Kamhija da se ponosi time što je Sefard iz Bosne i Hercegovine, iz grada koji nikada nije napustio, čak ni kada mu je ponuđena prilika da ode tokom poslednjeg rata na Balkanu: „Ja sam Bosanac, ja sam Jevrejin i ja sam Španac“, priznao mi je jednom prilikom. „Moja domovina je jezik Servantesa i Lopea de Vege, ali moje mesto je u Sarajevu.“ Nakon što je preživeo Holokaust i rat u Bosni i Hercegovini, David je tokom opsade Sarajeva postao svestan da je jevrejsko-španski osuđen na izumiranje. U Drugom svetskom ratu, masovna deportacija i istrebljenje desetina hiljada Sefarada u balkanskim državama dovela je do prekida lanca prenošenja jezika. Devedesetih godina, tokom rata na Balkanu, Jevreji su evakuisani iz Bosne, od kojih je većina poslata u Izrael, okolnost zbog koje su uložili još više napora da sačuvaju svoju zaostavštinu, čak i pod tako tragičnim okolnostima. Tokom opsade grada, David je zajedno sa svojim prijateljem istoričarem Enverom Imamovićem učestvovao u spasavanju čuvene Sarajevske hagade, srednjovekovne sefardske knjige izuzetne vrednosti. Pored toga, napravio je jevrejsko-špansku gramatiku kako bi sačuvao znanje jezika koje je prikupljao generacijama i organizovao časove savremenog španskog za članove zajednice koji su želeli da ga nauče.
Zajednice, jevrejske, čija su vrata tokom rata uvek bila otvorena Bosancima, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost. „Ubijaju nas zato što živimo zajedno i želimo da nastavimo da živimo zajedno“, ovako je David rekao Huanu Gojtisolu 1993. Dvadeset godina kasnije, kao hazan, odnosno pevač u sarajevskoj sinagogi, uporno je tvrdio: „najradikalnije iskustvo jeste spoznati drugoga”. Na izvestan način, stari Sefard je u svojoj Bosni video repliku španske prošlosti, Španije tri religije i tri kulture. Naime, njegov dobar prijatelj, bosanski filolog i hispanista Muhamed Nezirović (1934-2008), uvek je tvrdio da je „Sarajevo nalikovalo Toledu Alfonsa X Mudrog“, te mu nije bilo neobično što je tragične 1992. godine upravo Toledo, nekada „srce sveta“ bio prvi grad koji je uputio svoju naklonost i podršku Sarajevu. Sam Nezirović, koji je podsticao razvoj judeo-hispanistike na Univerzitetu u Sarajevu, tvrdio je da španski nikada nije postao strani jezik u Sarajevu, jer je vekovima prožimao svakodnevni govor Bosanaca, a posebno Sarajlija.
U ovom trenutku jedva da postoje uzorci jezika i kulture Sefarada. Na Baščaršiji, staroj sarajevskoj čaršiji, možete pojesti kolač trileće, poslasticu španskog porekla, ili posetiti staru sefardsku sinagogu izgrađenu 1581. godine, sada preuređenu u muzej. Trg na kome se nalazi nazvan je „Velika avlija“, doslovni prevod Il Cortillo grande, naziva po kome je u prošlosti bio poznat zbog velikog broja Sefarada koji su tu živeli. Ali bez sumnje, jedna od najdirljivijih počasti bosanskog naroda svojim sefardskim sugrađanima jeste to što znaju pesmu Adiyo kerida napamet, čak i oni koji ne govore španski. S tim u vidu, da bismo upoznali sefardski svet Bosne onako kako su ga doživljavali David i njegovi savremenici, moramo da ga potražimo u književnosti, posebno u pričama jevrejskog bosanskog pisca Isaka Samokovlije (1889-1955). Njegovo delo, koje neshvatljivo još uvek nije prevedeno na španski, jedno je od onih koje najbolje oslikavaju život španskih Jevreja koji su stigli u Bosnu pre pet vekova.
Pomalo melaholičan, učena i predusretljiva ličnost, sa izuzetnim smislom za humor, inteligentan i loše naravi kada je trebalo, David je ceo svoj život posvetio radu i proučavanju španskog jezika, muzike i kulturnog nasleđa kome je osećao da pripada. U svojoj 90. godini nastavio je da osmišljava projekte, kao što je zajedničko stvaranje rečnika sarajevskog varijeteta jevrejsko-španskog, predstavljanje bosanske sefardske pesmarice u inostranstvu ili predavanja jevrejsko-španskog jezika za naše studente romanske filologije. „Nema vremena za gubljenje, galanica.“
Ovaj tekst napisan je u sećanje na Davida Kamhija (1936-2021), ali i svih Sefarada koji, poput njega, vole, šire i živo svedoče o kulturnom nasleđu Sefarada.
Koliki su ljudi u tijeku velepošasti postali stručnjaci za raznorazne znanstvene discipline, krajnje je vrijeme da sveučilišta počnu dodjeljivati *pošasni* doktorat. Ovo je samo jedna u nizu (zaista nepreglednom nizu) dovitljivosti u autorstvu Miše Grundlera. Nakon što mi je njegovo ime osvanulo na fidu u objavi Milice Špadijer, dodala sam ga verovatno u nastojanju povezivanja sa još jednim kolegom, ne očekujući bujicu mimova u njegovom omiljenom formatu ležernog Vini Pua nasuprot onom kicoškom kroz koje najčešće izvodi svoje jezičke akrobacije, te sam od silnih pošalica poput one sa početka i zaboravila da je čovek pre svega prevodilac.
Ispostavlja se, međutim, da je Mišo ozbiljna faca. Samo mu je 33 godina, a iza sebe ima 2 mastera, 25 prevoda sa 4 jezika, 10-godišnje iskustvo u titlovanju u saradnji sa Hrvatskom radiotelevizijom. Kao da to nije dovoljno, Mišo je i stalni sudski tumač za švedski i engleski, i asistent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde predaje staronordijsku književnost i mitologiju, kao i vežbe iz prevođenja. U svom nemogućem rasporedu uspeo je da nađe prostora da mi odgovori na pitanja koja su se između ostalog ticala upravo veze između humora i prevodilaštva, a ja sam mu uzvratila zahvalnost time što intervju dobijate ne košer, kako je on pretpostavio da je ovaj blog i njegovi čitaoci, već u punom necenzurisanom sjaju.
Mišo, da li misliš da te je prevođenje učinilo duhovitijim čovekom?
Duhovitost je, po meni, neraskidivo vezana s duhovnošću, a mene je prevođenje odvelo u počesto zavirivanje u čašicu pa se stoga može reći da sam i zahvaljujući toj tegobnoj raboti postao duhovit iliti špiritualan.
Sećaš li se neke posebno izazovne fore koja je iziskivala naročito mnogo kreativnosti i da si baš bio ponosan na svoje rešenje?
Rijetko kad mogu reći da sam ponosan prijevodom, jer uvijek mislim da je moglo bolje i kad ne bi postojao rok, vjerojatno bih dorađivao prijevode do kraja života. Ipak, na pamet mi padaju dva primjera iz doba kad sam prevodio “Simpsone” , što je uvijek bilo izazovno s obzirom na puno duhovitosti, šala, pjesmica, igara rječima i visprenih doskočica.
Prvi primjer u originalu glasi ovako:
A: Ellen, what’s your ramble on this?
B: Ryan, I don’t ramble anymore. Although I do like that song Ramblin’ Man by the Allman Brothers. At first I thought they were the Almond Brothers, which is great, since I like nuts.
A prijevod glasi ovako:
A: Ellen, da i s tobom malo divanimo.
B: Ryane, ja ne divanim. Ali volim pjesmu „Slabo divanim mađarski“. Mislila sam da to ima veze s dìvanom. Što je super, jer mi je dìvan baš dîvan komad namještaja.
Tu je, dakle, trebalo nanizati igre riječima koje se na neki način tiču muzike, a da sve pritom zvuči izgovorno slično, jer lik Ellen DeGeneres, koja se pojavljuje u toj epizodi, to govori kao bujicu riječi.
Drugi primjer, također iz Simpsona, bio je naziv kineskoga gay bara “Wang’s”, što, naravno, ima dvostruko značenje – Wang je često azijsko prezime u Americi, a pojam wang u slengu označava muško spolovilo. Tu mi je kao grom iz vedra neba sinuo prijevod “Kita(j)”. Kitaj je, naime, arhaično ime za Kinu, naziv potječe iz ruskog. Zaboravljam, ustvari, da je ovo pristojan, da ne kažem košer blog, pa slobodno obriši ovaj primjer.
Pročitala sam negde da si jedan od najtraženijih prevodilaca za većinu skandinavskih jezika u Hrvatskoj. Kada počinje tvoj, pretpostaviću, trnoviti put prema zvezdama?
Uh, prevodilački put, s obzirom na to prevođenje usisa sve slobodno vrijeme (a ponekad i volju za životom), bliže je putovanju u crnu rupu nego prema zvijezdama – nikad od mene Roberta Prosinečkog i njegova puta od Trnja do Zvezde. Prevođenjem se kao primarnim zanimanjem bavim od 2011., a sve je počelo više-manje slučajno kada je HRT-u trebao prijevod nekog priloga s norveškog (te se godine dogodio strašni pokolj Andersa Breivika pa je to bila aktualna tema mnogih rasprava), a nitko im u tom trenutku nije bio na raspolaganju. Jedna kolegica sjetila se da bih možda ja mogao uskočiti i tako je, malo-pomalo, sa sve više filmova i serija, krenulo moje televizijsko prevođenje. A budući da ljudi vide ime prevoditelja na odjavnoj špici, počeli su mi se s ponudama javljati izdavačke kuće i prevodilačke agencije.
Iza sebe imaš prevoda maltene koliko imaš godina. Šta smatraš svojim magnum opusom?
Književnom prevođenju uvijek dajem prednost pred svim ostalim vrstama prijevoda pa bih kao dosad najzahtjevniji prijevod izdvojio lirsku dramu “Peer Gynt” Henrika Ibsena. Radi se o djelu u stihovima, vrlo specifičnog ritma prilagođenog norveškom jeziku 19. vijeka, koji se tada iznova gradio nakon pet stoljeća danske jezične i kulturne prevlasti, pa se Ibsen stoga služio stilom narodnih pjesama i ruralnih dijalekata, zbog čega to djelo u Norveškoj ima status nacionalnog “epa”, poput Fausta, Don Quijotea ili Hamleta u svojim zemljama. Zbog zahtjevosti prijevoda, većina prevoditelja iz drugih zemalja odlučila se prilagoditi Ibsena stilu nekog domaćeg autora, poznatog ciljnoj publici, pa tako neki britanski prijevodi više vuku na Shakespearea ili Byrona nego na Ibsena. U Hrvatskoj postoji već 40 godina prijevod “Peera Gynta”, no prevoditelj je u pogovoru zaključio da je to djelo de facto neprevodivo i odlučio ga prevesti, bolje rečeno adaptirati, u proznom obliku, bez rime i ritmike. Iako mi je želja bila “Peera” pokušati prevesti jednom kad skupim mnogo više iskustva, kad budem u mirovini, na primjer, prilika se ukazala puno prije nego što sam se nadao, jer je poznati norveški redatelj Erik Ulfsby postavljao tu predstavu na danke zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta i inzistirao na prijevodu vjernom originalu. Iako mislim da bi mi trebalo barem deset godina rada da budem donekle zadovoljan rezultatom, imao sam samo nekoliko mjeseci na raspolaganju, a reakcije Norvežana, koji su tu predstavu gledali u Zagrebu i bili ganuti do suza, jer neki tuđi Peer zvuči kao njihov Peer, najveća su mi nagrada.
U prethodnim razgovorima na blogu, prevodioci bi se neretko požalili na položaj prevodilaca u Srbiji, na to da su loše plaćeni, zapostavljeni, neprepoznati, da se teško etabliraju, čak i da su eksploatisani. Kako se osećaju prevodioci u Hrvatskoj?
Nažalost, situacija ni ovdje nije ništa bolja. Dok cijene života, režija i ostali troškovi redovito idu gore, cijena rada prevoditelja već godinama je u padu, a čini se da će se ta tendencija nastaviti. To posebno vrijedi za agencijske prijevode, gdje se razvoj strojnog prevođenja koristi kao argument za snižavanje cijena, a mnoge prevoditelje svodi se na puke “korektore” strojnog prijevoda. U audiovizualnom prevođenju, tj. titlovanju, agencije koje rade za televizije i streaming servise nerijetko zapošljavaju ljude bez potrebnih kvalifikacija samo da bi uštedjeli, što, naravno, rezultira sve nižom kvalitetom prijevoda. U književnom prevođenju cijene su i inače bile niže, a glavni problem je što izdavači često nisu u mogućnosti platiti prevoditeljima prije nego što se knjiga nađe na tržištu, pa prevoditelji ponekad čekaju i po godinu dana od trenutka preuzimanja prijevoda do isplate honorara. To znači da dotad moraju smisliti kako će preživjeti i pokrivati tekuće troškove jer zarađeni novac im “visi u zraku”, ali ne mogu doći do njega.
A kako se osećaš ti, kako izgleda dan jednog prevodioca sa punim radnim vremenom?
Nakon deset godina prevoditeljskog rada, mogu reći da se sve više poistovjećujem s legendarnim Alijom Sirotanovićem – želim samo veću lopatu da mogu odraditi više posla u manje vremena. Rokovi su uvijek kratki, posao se gomila, a bilo kakav nepredviđen događaj lako izbaci prevoditelja iz tračnica pa se izgubljeno vrijeme nadoknađuje nauštrb odmora i sna. Meni radni dan počinje u 5 ujutro i ne završava prije 9-10 navečer, a odlazak na godišnji odmor svodi se na sjedenje s laptopom u hotelskoj sobi i prevođenje s pogledom na more. Iako u teoriji posao freelancera zvuči kao da si sam svoj šef i krojiš si radni ritam i navike, to u praksi znači da imaš desetke različitih klijenata kojima uvijek nešto treba hitno, baš sad, ovaj čas, nedjeljom ili praznikom, u kasne večernje sate, pa zapravo sve vrijeme žongliraš s gomilom lopti u zraku. Prevoditelj je, može se reći, poput nekog indijskog božanstva – radi sa šest ruku, a sjete ga se samo kad ga trebaju.
Prevodiš li nekada za svoju dušu, ili prevođenje kod tebe ne prodire u dokolicu i slobodno vreme?
Uh, to su rijetke prigode, ali oduvijek sam slab na poeziju pa tu mitsku kategoriju slobodnog vremena znam povremeno iskoristiti za prevođenje dragih pjesama koje dosad nisu prevedene na naše jezike. Tako sam, recimo, preveo neke pjesme Kiplinga, Blakea i švedskih pjesnika kao što su Karin Boye, Gunnar Ekelöf i Gustaf Fröding. Sve je počelo tako što sam u studentskim danima u šaljivom tonu preveo pjesmu švedsko-finskog pjesnika Johana Runeberga posvećenu šumadijskom seljaku Pavi (Runeberg je kao romantičar bio fasciniran neiskvarenim životom srbijanskih seljaka i njihovom povezanošću s prirodom), ali to ti neću citirati iz poštovanja tebi i tvojim čitateljima jer zvuči kao onaj već poslovični primjer kad Hrvat u Beogradu ne zna bi li naručio mešanu ili kombinovanu picu (nota bene, nisam vulgaran!).
Da možeš da biraš, koju bi knjigu ili seriju preveo (bilo to već prevedeno ili ne), da veruješ da bi ti pričinilo ozbiljno zadovoljstvo?
Nedavno sam preveo Strindbergovu “Gospođicu Juliju”, što je prvi prijevod Strindberga na hrvatski izravno sa švedskog. Veći dio Strindbergova opusa izdan je kod nas još u doba Jugoslavije, ali ti su prijevodi napravljeni preko njemačkog kao jezika posrednika i u njima se, nažalost, u tom prijevodu iz druge ruke, izgubilo previše pa naša publika nije imala priliku doživjeti Strindberga u pravom svjetlu. Tu bih nepravdu volio u nekom času ispraviti. Što se serija tiče, zapravo sam već ispunio žarku želju i preveo novo izdanje Kozmosa, legendarne serije Carla Sagana, ovaj put s astrofizičarem Neilom deGrasse Tysonom, Saganovim učenikom, kao naratorom. Osim toga, vjerojatno bih najviše uživao da prevodim genijalnog Seinfelda, iako je odavno preveden, jer tu seriju, mada znam svaku repliku, bez prestanka gledam već 20-ak godina i ubraja mi se u Top 5 najdražih.
Nije neuobičajeno da iz prevodioca iznikne pisac, jesi li ikada osetio potrebu da napišeš nešto svoje? Ne znam, makar prevodilačke memoare?
Memoare vjerojatno nikad neću napisati, jer nemam baš predispozicije da budem novi Knausgaard, ali imam nekih ideja za potencijalnu buduću zbirku kratkih priča… ako se ikad okanim pisanja obješenjačkih nebuloza na Fejsu. U studentskim danima pisao sam i kriminalno lošu poeziju, ali srećom shvatio sam na vrijeme da umjesto na T. S. Eliota to više podsjeća na spoj Rupi Kaur na apsintu i Ginsberga predoziranog fejsbučkim bastardizacijama Andrićevih citata s Đoletovim štihom pa sam odustao od tog nesuvislog slovnog skrnavljenja (gle, aliteracija!).
Posle duže pauze, ponovo razgovaramo sa prevodiocima. Veliko mi je zadovoljstvo da ovaj drugi ciklus otpočne sa Milicom Špadijer, pesnikinjom, novinarkom i prevodiocem. Ovo leto obeležilo mi je čitanje njene zbirke pesama Šar-planina, što vam zdušno preporučujem da sebi priuštite, međutim, kako prilika nalaže, ovde smo se više bavile njenim prevodilačkim istorijatom, podvizima i narednim planovima.
Rođena 1989. u Beogradu, završila je Filološku gimnaziju (odakle je znam kao klasičarku), potom osnovne i master studije na Filozofskom fakultetu na Katedri za klasične nauke. Njena prevodilačka biografija proteže se kroz intervju, pa izvolite.
Milice, mnogo mi je drago da sa tobom otpočnem sezonu ovih intervjua, ovog puta skrojenih po meri sagovornika. Krenula bih od jedne pretpostavke, ti mora da se na izvestan način prevođenjem baviš već od gimnazijskih dana, zar ne? S obzirom na to da si išla u klasično odeljenje.
Tamara, i meni je jako drago! Veoma cenim tvoj trud da učiniš prevodioce vidljivijima i drago mi je da mogu tome da doprinesem. Tvoja pretpostavka nije netačna, od srednje škole prevodim sa starogrčkog i latinskog, ali prevođenjem se zapravo bavim malo duže, od osnovne škole. Moja profesorka engleskog Mirjana Ruston, davala nam je da za svaki čas prevodimo po dve poslovice iz Life’s little instruction book, dve Priče Solomonove i kasnije delove knjige o filozofiji i sanskritu. Bila je neverovatan učitelj i jedna je od najzaslužnijih za čvrste temelje mog obrazovanja i ljubavi prema prevodilačkoj umetnosti. Ovim putem je puno pozdravljam i još jednom joj zahvaljujem.
Kako je došlo do tvog prvog prevodilačkog angažmana? Ako se ne varam, u pitanju je prevod romana Kasandra i vuk, koji je za tebe veoma poseban.
Kasandra i vuk Margarite Karapanu prva je knjiga koju sam prevela celu, ali moj prvi ozbiljni prevodilački angažman bio je prevod grčkih delova knjige Pravoslavni komonvelt Pashalisa Kitromilidisa. Zavodu za udžbenike, izdavaču knjige, preporučio me je jedan profesor sa moje matične katedre, Klasičnih nauka, jer je grčki u knjizi bio vrlo arhaičan i bio im je potreban neko ko poznaje istoriju jezika.
Sa Kasandrom je put bio dosta trnovitiji. Javila sam se tadašnjem uredniku Derete Aleksandru Šurbatoviću da pitam ima li šta za prevođenje sa engleskog za nekog drugog, a on je rekao da ima nešto sa grčkog, za mene. Uradila sam nekoliko probnih strana prevoda, da bi mi iz Derete rekli da nisu baš zadovoljni i da će naći drugog prevodioca. To je verovatno bio prelomni trenutak u mojoj prevodilačkoj karijeri pošto sam bila potpuno sigurna u kvalitet svog rada, ali je sama Kasandra napisana dečijim, često eliptičnim jezikom i zaista van konteksta deluje kao prilično loš prevod. Odlučila sam da se borim i predložim da prevedem još nekoliko strana i — sada sam ovde.
Oduševila sam se kada sam na Goodreadsu videla da tvoje ime stoji uz imena autora koje si prevodila. Kako ti doživljavaš ulogu prevodioca, jel on premostilac iz senke ili ime uz ime sa autorom izvornog teksta?
Premostilac iz senke, sviđa mi se kako to zvuči i slično je mom shvatanju našeg poziva. Divno je videti svoje ime uz ime pisca na koricama kao što je to uradila izdavačka kuća No Rules za koju sam prevela zbirku pesama Afrodita u plavom Petrosa Stefaneasa, ili na Goodreads gde je to i jako korisno, ali prevođenje nije isto što i stvaranje nečeg novog i ne treba ga tako ni posmatrati. Ilustrovaću to jednom zanimljivošću vezanom za Prusta. Naslov U traganju za iščezlim vremenom, odnosno À la recherche du temps perdu na engleski je prvobitno preveden kao Remembrance of things past, što je fraza iz Šekspirovog 30. soneta. Prust, koji je pritom bio blizak sa prevodiocem Č. L. Skot Monkrifom, nije bio zadovoljan tim rešenjem, pre svega jer se gubila korespondencija između izgubljenog i pronađenog vremena. Ovo uzimam kao još jedan argument u prilog svojoj tvrdnji da je prevodilac najbolji kada je u tekstu nevidljiv. Mi nismo tu da dajemo svoj pečat, niti da poboljšavamo neko delo, već da bismo spojili pisce sa čitaocima, poštujući i jedne i druge.
Kako si i sama neko ko mnogo stvara i piše, mnogo me zanima kako ti vidiš te dve uloge, prevodilačku i autorsku, gde se one razilaze, a gde spajaju.
Anticipirala sam pitanje gore, pa ću ponoviti — za mene su to potpuno odvojene stvari, ali ta granica jeste najmutnija kada se radi o poeziji, gde ponekad zaista pišemo novu pesmu po uzoru na original.
Prevođenje volim više od pisanja, jer je plemenitije, manje bolno i, najvažnije, ono u sebi sadrži i čitanje, a to mi je najdraže od svega.
Čime se vodiš kada prevodiš neki tekst, pristupaš li tome bez inhibicija i sa ciljem da to zvuči i teče beskompromisno prirodno na srpskom? Kako se razlikuju pristupi u odnosu na vrstu teksta, po čemu je iz tvog iskustva izazovna poezija, a po čemu drugi oblici teksta?
Ja sam štreber kada prevodim, to mi je ostalo s fakulteta. Mrzela sam engleske prevode grčkih i latinskih klasika u kojima više nije moglo da se raspozna ni zrno originala, koji su zvučali kao da su nastali u 19. ili 20. veku. Odlučno „Ne” tome. Ja želim da čitaoci mojih prevoda osete ono ushićenje koje ja imam svaki put kada sam u dodiru sa grčkim jezikom, da misle da čitaju grčki. Da, to mi je ključno.
Što se tiče poezije i proze, prozu je neuporedivo lakše prevoditi, ali prevođenje poezije kojoj se čuvaju metar, zvučnost i rima, ta omeđena sloboda u kojoj dolazi do eksplozije kreativnosti, jedna je od najboljih stvari na svetu.
Znam da se baviš i prevodom tekstova o klasičnoj muzici, šta ti je donelo takvo iskustvo? Čini mi se da su ti tom prilikom pomagali prijatelji poznavaoci muzike, deluje mi da je to često slučaj sa prevodiocima, traženje pomoći od stručnjaka.
Evo juče mi je stigla knjiga koju sam naručila, Višejezični rečnik muzičkih termina, da više ne zamaram ljude. Tekstovi sa Gardijana o pedeset Simfonija po izboru Toma Servisa, koji izlaze na Glifu, bez preterivanja su nešto najteže što sam ikada prevodila. Moje znanje o klasičnoj muzici je prilično skromno i odlučila sam se za taj projekat kako bih to promenila, a Servisov jezik je nabijen, slojevit i magičan. Prevodim tekst od hiljadu reči po četiri — pet sati, ali vredi. Sa svakim prevodom kao da malo porastem.
Sa terminologijom se, inače, borim tako što a) pitam nekog stručnjaka iz te oblasti, što retko pomaže ako ne znaju jezik s kojeg prevodim, b) napravim anketu na Fejsbuku, c) sama istražujem po rečnicima ili na internetu, ukucam pojam u Gugl pa idem na slike ili na Vikipediju pa šaltam jezike, ako nema srpski idem na sledeći najbliži slovenski, a uglavnom sve to kombinujem. Ipak, ono što bih izdvojila, jeste pomoć koju prevodioci pružaju jedni drugima. To je neka vrsta najzdravije kompeticije koju sam videla, gde bih se ja često polomila da pomognem sa prevodom nekom kolegi jer bih to doživela kao izazov, ali i bila presrećna i fascinirana kada bi neko od njih sa lakoćom preveo nešto oko čega sam se ja mučila.
Imaš li želju da prevedeš nekog konkretnog autora? Na srpski ili možda pre sa srpskog na grčki ili engleski. Ako se ne varam, prevela si jednu pesmu Miloša Crnjanskog na engleski. (Jednu da ja znam, to jest).
Volela bih da sa grčkog prevedem zbirku priča „Prošlogodišnja verenica” Zirane Zateli, kao i pesme Mihalisa Anagnostakisa, sa engleskog poeziju Silvije Plat, a na engleski…svu našu poeziju!
Da li postoji neko delo koje bi izdvojila, gde te je raspametio prevodilački rad, gde si stala i pomislila kakvo remek-delo?
Živojnovićev prevod Prusta. To je remek-delo i svaki put mi zasuze oči i stegne mi se grlo kada pomislim na njegovu lepotu. Jednostavno je bezgrešan. Čitala sam i hrvatski prevod i to me je utvrdilo u ovom stavu. Inače, za Prusta ima i ta anegdota, kada se engleski pisac Ivlin Vo požalio prijateljici Nensi Mitford kako čita U traganju za iščezlim vremenom i sumnjči francuskog pisca da ima „mentalnih poteškoća”. Ona mu je odgovorila da je rastužuje pomisao da čita Prusta u engleskom prevodu, u kojem za svih šesnaest tomova nema ni jedne jedine šale. „Čitajući Prusta na francuskom čovek se hvata za stomak od smeha, kao kad čita tebe”, objasnila je.
Pomenula bih, svakako, i velikog čika Mišu Đurića, koji je na srpski preveo Ilijadu, Odiseju i mnoge grčke tragedije — njegov metar je besprekoran, a jezik, iako ponekad teško razumljiv, jeste pravi prevod homerskog grčkog koji nikada nigde nije govoren.
I naravno, prevod moje omiljene knjige, Petronijevog Satirikona sa latinskog koji je načinila Radmila Cica Šalabalić.
Od mlađih kolega uživam u sjajnim prevodima Jelene Brborić „zadužene” za Elenu Ferante.
Postoji li neki preovlađujući stav koji se tiče prevođenja, sa kojim ne rezonuješ?
Prevođenje na maternji i na strani jezik dva su različita poduhvata, ali se ne slažem sa stavom na koji sam nailazila, da samo maternji govornici treba da prevode književna dela na svoj jezik. Pa čemu nam služe lektori? Ipak, na grčki se još uvek retko usuđujem da prevodim, ali imam jednu priču o tome koja mi je draga. Pre nekoliko godina kontaktirao me je prijatelj prijatelja iz Grčke koji je vodio radionice u zatvoru. Jedan od zatvorenika je bio Srbin pa je i on učestvovao, ali na svom jeziku. Zamolio me je da prevedem njegovo pisamce i posebno mi je milo što je nešto tako lično bilo moj prvi prevod sa srpskog na grčki.
I za kraj, da li bi radije prevodila sama svoju Šar-planinu na engleski ili bi pre prepustila nekom drugom?
Ne bih mogla sama, probala sam i potpuno se ukočila, napustile su me moje prevodilačke moći, pa i osnovno znanje engleskog. Ne znam šta je u pitanju, ali neće se ponoviti.
Učinio si mi izuzetnu čast time što si mi posvetio svoj novi film, Susreti na kraju sveta. Budući da se neizmerno divim tvom radu gotovo četrdeset godina otkako smo se upoznali, nema potrebe da objašnjavam koliko mi znači ovaj gest. Nakon što sam pogledao film na festivalu u Torontu, poslao sam ti pismo zahvalnosti u kojem sam se zapitao da li bi bio sukob interesa da napišem prikaz filma, iako je jasno da si snimio film koji ne mogu da ne volim. Pomislio sam da je možda najbolje rešenje da ti jednostavno napišem pismo.
Ipak ću napisati prikaz filma, prijatelju, kada stigne u bioskope, na putu da se emituje na Diskaveriju. Napisaću prikaz i i da vidim ko će moći da ospori moj hvalospev.
Napisaću prikaz jer volim sjajne filmove i moram da podelim svoje oduševljenje.
Ovo nije taj prikaz. Ovo je pismo. Ovo je pismo čoveku čiji su život i karijera oličenje vizije filma koja gledaoce podstiče da se zapitaju ne samo o filmovima, već i o životima. O svojim životima, o životima ljudi u tvojim filmovima, i tvom sopstvenom životu.
Režirao si najmanje 55 filmova ili televizijskih programa, ne računajući opere, a da nijedan nisi snimio iz čisto komercijalnih razloga, i to uvek bez pouzdanih izvora finansiranja, bez uplitanja studija i oligarhiija koje odlučuju šta sme da se snima i prikazuje. Radio si neprekidno, jer si se oslanjao na svoju maštu umesto na budžet, zvezde i marketinške kampanje. Imao si zamisli i snimao filmove i verovao da će ih ljudi pronaći, i oni ih jesu pronašli. Slobodno se može reći da ti se dive kao nijednom drugom živom filmadžiji — naravno, oni koji znaju za tebe. Oni koji ne poznaju tvoje i radove tvojih saboraca u svetu nezavisnog filma, uskraćeni su za doživljaje koji bi mogli da ih uzdrmaju i nadahnu.
Nisam odgledao sve tvoje filmove, niti me sećanje savršeno služi, ali verujem da nikada nisi snimio film koji se oslanja na seks, nasilje i scene jurnjave. Da, ima nasilja u Lekcijama tame, filmu o kuvajtskim naftnim poljima u plamenu, ili Čoveku-grizliju ili Bekstvu u zoru. Ali nema zabavnog nasilja. U neku ruku ima i scena jurnjave u I patuljci počinju mali. Ali nema nikakvih romansi.
Pretpostavljam da si izbegavao ovakav sadržaj, zato što previše koketira sa obrascima, a ti želiš da svaki film bude potpuno jedinstven.
Izbegavao si i sve neizostavne scene, uključujući i veštačke hepiendove; i specijalne efekte (svi znaju da je brod u Fickaraldu pravi, da su čopori pacova u Nosferatuu pravi pacovi, a da tvoj snagator u Nepobedivom zaista diže tegove). I ne diriguješ muzikom naš doživljaj sadržaja. Umesto toga, radije biraš muziku koja evocira raspoloženje: koristiš klasičnu muziku, operu, oratorijume, rekvijume, aboridžinsku muziku, zvuke mora, krike ptica i, naravno, Popol Vuh.
Sve ove odluke proističu iz tvog ubeđenja da publika mora da bude sposobna da veruje onome što vidi. Ne istini toga, već onome što to zaista jeste, ekstatičnoj istini.
Često kažeš da ovaj savremeni svet vapi za slikama. Da nam mediji iznova utuvljuju u glavu iste, bedne ideje, a da bi trebalo da naučimo da gledamo mimo njih. Kada u prvoj sceni Susreta na kraju sveta pratiš marinskog biologa pod santama leda na Južnom polu i slušaš nezemaljske zvuke bića koja tamo obitavaju, vodiš me na mesto na mojoj planeti za koje nisam znao, i tako postajem bogatiji. Ti si iznimno radoznao čovek; nalik pripovedačima iz davnina koji se vraćaju izdaleka sa očaravajućim pričama.
Sećam se festivala u Teljurajdu, pre deset-dvanaest godina, kada si mi rekao da imaš snimak svog najnovijeg dokumentarca. Našli smo TV u hotelskoj sobi i gledali Zvona iz dubine, film u kojem tumaraš Rusijom i proučavaš neobična verovanja.
U filmu su prikazani ljudi koji žive blizu dubokog jezera i veruju da na dnu postoji grad naseljen anđelima. Da bi ga videli, morali su da čekaju zimu kada bi voda postala kristalno čista, a zatim bi puzali po ledu raširenih ruku i nogu. Ako bi led bio previše debeo, ne bi videli dovoljno dobro. Ako bi bio pretanak, mogli bi da se udave. Čujemo led kako krcka pod njima dok se upinju da ugledaju opsenu.
Zatim upoznajemo monaha koji liči na Raspućina. Otkrio si da ima na stotine takvih „Raspućina”, od kojih su neki, putujući kroz Rusiju sa svojim propovedima i upozorenjima, tvrdili da su Isus Hrist. Opčinili su me ovi ljudi, njihov intenzivan fokus i muzika koja evocira drugi svet (kao što je uvek slučaj sa muzikom u tvojim filmovima); pričali smo neko vreme o filmu i onda si rekao: „Ali znaš, Rodžere, sve je izmišljeno.” Nisam te razumeo. „Nije stvarno. Sve je plod mašte.”
Nisam znao da li da ti verujem u vezi sa tvojim sopstvenim filmom. Ali znam da si pobornik „ekstatične istine”, istine koja prevazilazi čistu činjenicu, istinu koja ne beleži stvaran svet, već svet onako kako ga mi sanjamo.
Tvoj dokumentarac Let iz Laosa (Little Dieter Needs to Fly) počinje stvarnom ličnošću, Diterom Denglerom, koji je zaista bio zarobljenik Vijetkonga i koji je zaista pobegao kroz džunglu i bio jedini Amerikanac koji je uspeo sam da se izbavi iz zarobljeničkog logora. U prvim scenama vidimo ga kako ulazi u kuću i kompulzivno otvara i zatvara prozore i vrata, kako bi bio siguran da nije zaključan. „To je bila moja zamisao”, rekao si mi. „Diter ne radi to zaista, ali to oseća”.
Varljiva je linija između istine i fikcije u tvom radu.
Neki od dokumentaraca sadrže fikciju, a neki od igranih filmova sadrže činjenice. Da, ti si stvarno preterao brod preko planine u Fickaraldu, iako bi bilo koji drugi režiser koristio maketu ili specijalne efekte. Postavio si kanape i čekrke i organizovao radnike usred Amazonske prašume i preterao brod u džunglu. Kasnije, kada je izgledalo kao da je brod zaglavljen u brzacima koji bi mogli da ga razore, zaista je tako i bilo. I to u igranom filmu. Publika će znati da li su snimci stvarni, rekao si, i to će uticati na njihov doživljaj filma.
Razumem to. Ono što je istina, mora biti istina. Ono što ne mora biti istina, može se poistiniti uobraziljom. Tvoji filmovi, iz kadra u kadar, sadrže nešto nalik zanosnoj istini koja prevazilazi datosti svakodnevice. Ipak, kada pronađeš nešto istinito, ti to i prikažeš.
Zasnovao si Grizli-čoveka na snimcima Timotija Tredvela na Aljasci tokom leta provedenog sa divljim medvedima. Na Antartkiku, u Susretima na kraju sveta, razgovaraš sa stvarnim ljudima koji su odlučili da svoj život posvete radu u istraživačkoj stanici. Neki od njih su „lingvisti na kontinentu bez jezika”, kako si zapazio, drugi su „doktori nauka koji rade kao kuvari”. Kada marinski biolog izbuši rupu u ledu i zaroni, on ne koristi uže da se vrati malom otvoru na bezgraničnom grebenu iznad njega, jer bi to sputalo njegovo istraživanje. Kada krene da izranja, samo se nada da će pronaći otvor. Ovo je sve tačno, ali je i ekstatična istina.
Stvarajući svoje životno delo nikada nisi izgubio smisao za humor. Tvoje naracije u dokumentarcima ključni su činilac njihove dopadljivosti, a tvoje divljenje ljudskoj prirodi ključno je za tvoje igrane filmove. U jednoj sceni predviđaš kraj života na zemlji, dok nam u drugoj prikazuješ kantri muzičare kako sviraju gitare i bendžoe na krovu bungalova na Južnom Polu. Na samom početku filma nas uveravaš da nisi otišao na Antarktik da bi snimao slatke pingvine. Ali jesi snimio jednog slatkog, izgubljenog pingvina, koji je odlučno koračao u potpuno pogrešnom pravcu – ka ledenom prostranstvu veličine Teksasa. „I ukoliko bismo ga pravilno usmerili”, kažeš, „sam bi se okrenuo natrag i nastavio u pogrešnom smeru, dok ne umre od gladi.” Prizor tog pingvina kako se radosno gega prema svojoj propasti bio bi srceparajuć, da on nije tako uveren da je u pravu.
Ali počeo sam da lutam poput pingvina, prijatelju.
Počeo sam sa namerom da pohvalim tvoj rad i na kraju sam ga opisivao. Možda je to isto. Ti i tvoj rad ste jedinstveni i dragoceni, i ti uzdižeš film, kada ga mnogi unizuju. Odvažno veruješ da ako napraviš film o bilo čemu što te zanima, zanimaće i nas. To si i dokazao.
Izabel, Tereza i Fatima: Naslovna fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Marije Tereze Orta
Dvadesetpetog oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama, autorkama knjige Nova portugalska pisma. U intervjuu za Esquerda.net, Marija Tereza Orta govorila je o procesu književnog stvaralaštva, o progonu i targetiranju, kao i pokretu solidarnosti od kojeg je strahovao fašistički režim.
Maja 1971. Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta počele su da pišu Nova portugalska pisma u šest ruku. Dogovorile su se da će u zajedničkom pisanju poći od ljubavnih pisama Marijane Alkoforado upućenih francuskom oficiru, koje je u Portugalu u dovjezičnom izdanju objavila izdavačka kuća Asirio & Alvima, sa naslovom Portugalska pisma i u prevodu Euženija de Andradea.
U Novim portugalskim pismima, Marija Tereza Orta, Marija Izabel Bareno i Marija Veljo da Košta prkose diktaturi i patrijarhalnom poretku, društvenim konvencijama u zemlji. U knjizi se otkrivaju različiti oblici ugnjetavanja kojima su žene bile podvrgnute, pravosudni sistem koji je progonio književnice, kao i Kolonijalni rat i fašističko nasilje.
Pre tačno 47 godina, 25 oktobra 1973. otpočelo je suđenje Trima Marijama. Povodom ovog datuma, Esquerda.net intervjuisala je Mariju Terezu Orta, kojoj se zahvaljujemo na dostupnosti i ljubaznosti.
Kako ste upoznali Mariju Izabel Bareno i Mariju Veljo da Košta, druge dve Marije sa kojima ćete napisati Nova portugalska pisma?
Ja sam bila novinarka u redakciji Capital-a, gde sam uređivala dodatak Književnost i Umetnost i jednog dana sam intervjuisala Mariju Izabel Bareno. Od tada smo prijateljice. U međuvremenu, Fatima [Marija Veljo da Košta] objavljuje knjigu Maina Mendes. Nakon što sam je pročitala, razgovarala sam sa Izabel, kada mi je rekla da su njih dve bliske prijateljice i da rade u Nacionalnom institutu za industrijsko istraživanje. Uskoro mi je dala Fatimin kontakt kako bismo ugovorile intervju. Razgovarale smo šest sati, već je uveliko prošlo 19.00 kad je izašla iz moje kuće.
Marija Tereza Orta; fotografija preuzeta sa Fejsbuk stranice izdavačke kuće D. Quixote
Posle tog susreta nas tri smo počele da se nalazimo svake sedmice. Osećale smo da imamo mnogo toga da kažemo jedna drugoj. Imale smo mnogo toga zajedničkog. Izabel bi dovezla Fatimu kolima i došle bi kod mene u redakciju. Ručale bismo uvek u restoranu Treze, u Bajru Altu, gde su se u to vreme sastajali novinari. Tokom naših susreta pomenule smo nekoliko puta da bismo mogle zajedno da napišemo nešto. Bio je to projekat koji smo stalno odgađale. Po objavljivanju moje knjige Minha Senhora de Mim (hrv. prevod Svoja Gospa) sve se promenilo. Nismo više bile samo prijateljice koje se nalaze da razgovaraju o književnosti, diktaturi i poziciji žena, već smo počele zajednički da pišemo knjigu: Nova portugalska pisma. Bio je to maj 1971.
Knjigu Svoja Gospa odmah je zaplenio PIDE* i koštala vas je čak i batina. Možete li mi reći nešto o tom progonu, čiji ste bili meta?
*PIDE: Polícia Internacional e de Defesa do Estado: Policija za međunarodno delovanje i odbranu zemlje
Nova portugalska pisma ne bi postojala da nije bilo knjige Svoja Gospa. Moj život se potpuno promenio kada sam je objavila. PIDE ju je zaplenio osam dana nakon što je Snu Abekasis, iz izdavačke kuće D. Quixote, pozvana da se pojavi pred direktorom Nacionalnog sekretarijata za Informaciju. Morejra Baptišta joj je zabranio da ponovo objavi neko moje delo. „Bilo koje?” pitala je Snu, na šta je on odgovorio: „Ako se knjiga zove Priče za laku noć i potpiše je Marija Tereza Orta, zatvoriću vam kuću.”
Tada me je Morejra Baptišta već mrzeo. Bila sam jedina upravnica jedne filmoteke. A filmoteke su bili centri velikog političkog otpora. Jednog dana otišli smo u Palasio Fož da se žalimo što je Morejra Baptišta zabranio ciklus Viskontijevih filmova koje smo organizovali. Kada me je ugledao, pitao je šta radi ovde ova devojčica. Objasnili su mu da nisam devojčica, da sam spisateljica, udata i direktorka ABC-a. Pogledao me je i rekao: „Jadna ova zemlja, kad ima žene da vode filmoteke”. Tada postaje moj najgori neprijatelj.
Nakon zaplene knjige Svoja Gospa, postala sam meta strahovitog progona. Bio je to proces čistog poniženja, nešto sramotno, izvedeno sa predumišljajem. Morala sam da prenesem kućni broj sa svog imena na ime Luiša [de Baroša]. U to vreme, bilo je mnogo čudno da telefon bude na ime žene. Zvali su u pet, u četiri, u tri ujutru da me vređaju i prete. Bilo je nepojmljivo. Govorili su stvari poput „Treba da te siluju da vidiš da li ti se sviđa”. Kada bi zvali ujutru ili posle podne, nekad bi se javio moj sin Luiš Žorže i slušao sve one skarednosti o svojoj majci. Bilo je gnusno nasilno. Ili bi se javio Luiš, kojem bi rekli da treba da „dovede ženu u red”. U Capital-u, telefonisti su morali da rade trijažu poziva, toliko je ljudi zvalo tamo da me traži.
Jedne noći, izašla sam iz kuće u socijalno naselje Arko do Sego, da se nađem sa Luišom. Krenula sam da se penjem u smeru statue Antonija Žozea de Almejde da uhvatim taksi. Bio je prilično pust put. Odjednom je neki auto upalio farove, krenuo u mom pravcu i popeo se uz trotoar kojim sam išla. Potom su dva muškarca izašla iz kola, dok je treći ostao za volanom. Bacili su me na pod i počeli da me tuku. „Ovo ti je za nauk i da ne pišeš više kao što pišeš”, rekli su mi. Tad sam uvidela da nije reč o pljački, bili su to fašisti. Pojavio se gospodin koji je stanovao u tom kraju, otac jedne moje drugarice. Pitao je „Šta je ovo? Šta se dešava?”, trčeći prema meni. Ona dvojica su se spakovala u auto i nestali. Gospodin me je odveo do bolnice, a njegova žena je zvala Dnevnik. Neko je trebalo da obavesti Luiša o tome šta se desilo. Odmah je došao neizmerno potresen. Ušili su me i stavili zavoj.
Sve to zbog knjige! I to divne knjige, koja nije čak ni najerotičnija koju sam napisala, tu i tamo je čak i naivna.
I nakon skandala prouzrokovanog knjigom Svoja Gospa i vašeg progona, kako ste odlučile da se suprotstavite fašističkom režimu i napišete u šest ruku Nova portugalska pisma? Kako je došlo do te ideje?
Nekih nedelju dana posle napada, otišla sam na ručak sa Izabel i Fatimom. Prvo sam se našla sa Fatimom. Kada me je videla, zgrozila se nad mojim stanjem, zbog svega što su mi učinili.
Pred pomamom izazvanom knjigom, skandalom koji se stvorio i zbog mog progona, pretnji i batina, Fatima je postavila izazov: „Ako samo jedna žena izaziva ovakvu konfuziju, ovakvu pomamu i skandal, šta bi se desilo kad bi nas bilo tri? ” Odmah sam pristala na zamisao. U međuvremenu smo stigle do Trezea. Izabel je nešto zapisivala na papiru. Pričale smo joj, veoma ushićene, o ideji da napišemo zajedno knjigu. Njena je reakcija bila: „Kako ste dosadne, stalno nešto izmišljate. Sada kada pišem A Morte da Mãe (Smrt majke)… ” (izvanredna knjiga). Naredne nedelje, kada smo se ponovo našle, Izabel je već imala prvi tekst, prvo pismo. Tako su nastala Nova portugalska pisma.
Poznato nam je autorstvo samo tog teksta. Uostalom, obećale ste jedna drugoj da nikada nećete razotkriti koja je šta napisala. Kako je izgledao taj kolektivni književni postupak?
Pored našeg nedeljnog ručka u Trezeu, dogovorile smo se da se nalazimo jedanput nedeljno kod neke od nas kući. Zamisao je bila da povremeno menjamo mesto, samo što smo se na kraju u ogromnoj većini slučajeva okupljale u mojoj kući.
Odredile smo nekoliko pravila. Svaka od nas je trebalo da dâ ostalima jedan primerak onoga što je napisala iskucan na pisaćoj mašini. Tokom naših susreta nismo raspravljale samo o književnoj strukturi knjige, pričale smo i o drugim pitanjima koja su iskrsavala tokom procesa. U suštini, raspravljale smo o svemu. Morale smo naglas da čitamo naš tekst ostalima. I svaki je tekst mogao da bude odbijen. Nismo radile po principu „Ja pišem, a vi trpite”.
Posle smo imale smešne rituale. Na ulazu i izlazu smo uvek govorile određene reči, kao da su lozinke. Bilo je to poput kakve školske igre, uobičajeno za našu generaciju; koristili smo reči čije smo značenje samo mi znale.
Da li ste vam se desilo da nekad odbijete neki tekst?
Nijedan.
A da li ste ispravljale tekstove jedna drugoj?
Ne, nikad. Niti smo želele to da radimo. Ako se ne bismo složile, raspravile bismo o tome na licu mesta. Nastojale smo da ubedimo autorku teksta da ga izmeni. Naravno da smo mogle da odbijemo tekst u potpunosti. Ali zapravo nikada to nismo uradile. Niti je ijedna od nas rekla da joj se ne dopada tekst druge dve. I sve je to bila istina. Raspravljale smo mnogo o tekstovima i o razvoju priče. Kada bismo otpočele novi tekst, polazile smo od tekstova o kojima smo toga dana raspravljale. Često smo imale različita viđenja i pisale smo tekstove koji su odudarali od pravca koji je ona druga pratila. Radile smo to na književni, ne na kritički način.
Bilo je to veoma izazovno…
Pa zar ne? Provodile smo sate raspravljajući se tamo. Svaka bi govorila o tekstu druge dve i svaka od nas bi branila svoj tekst. Bilo je veoma intenzivno.
Sećam se da ste rekli da je pisanje ove knjige nešto najzabavnije i najuzbudljivije što ste ikada uradili u životu. Možete li da mi objasnite zašto?
Zaista jeste jedna od najvažnijih i najzabavnijih stvari koje sam ikada uradila. Toliko smo se smejale! Sve smo bile veoma duhovite. Knjiga je puna humora. Kada raspravljamo o maskulinitetu, ništa nije tako razarajuće kao upotreba humora da se naljute ta stvorenja.
Pokrenule ste jednu političku borbu…
Bila je iznimno politička. I bio je to politički proces, premda su fašisti stalno uveravali da je to bilo pitanje morala i dobrih navika. Mnogi su već znali da smo pisale knjigu i doživljavali su to kao vid osvete. Ne osvete muškarcima, već onima koji su nas stavljali pred sud i zabranjivali nam da pišemo, kao što je već bio slučaj sa Natalijom Korejo. I to je jedan od razloga koji je podstakao tolike ljude da se naposletku ponude kao svedoci u našu korist.
Koliko vam je trebalo da napišete knjigu?
Devet meseci. Od 1. marta 1971. do 25. novembra 1971. To smo uvidele tek kada smo pripremale primerke knjige da je predamo izdavačima. Bile smo kod mene kući. Natalija Koreja, iz Estúdios Cor, Liao de Kaštro, iz Europa-América i Pedro Tamen, iz Moraes Editores bili su u maloj prostoriji na donjem spratu, čekajući primerke knjige kako bi ih odneli i odlučili da li žele da ih objave. Dok smo spremale svežnje papira, pitala sam koliko dugo nam je trebalo da napišemo Nova portugalska pisma. Tada smo došle do tog zaključka: trebalo nam je devet meseci, koliko traje jedna trudnoća. Nemoguće da je u pitanju slučajnost.
Kako su izdavači reagovali na knjigu?
Liao de Kaštro, vlasnik izdavačke kuće Europa-América, zvao me je da mi objasni da ne može da je objavi jer bi mu zatvorili kuću i ne bi mogao da plati štamparima. Direktori izdavaštva Pedra Tamena nisu prihvatili da objave Nova portugalska pisma. Natalija je pak rekla da će dati otkaz, ako joj je ne dozvole da objavi knjigu. Vlasnici kuće Estúdios Cor, koji su kasnije bili saslušani u procesu i odrekli se bilo kakve odgovornost, čak su ukazali Nataliji da iseče neke delove, ali ona je zamolila jednog od tipografa da objavi knjigu u celosti.
Nataliju su prvu ispitivali tokom suđenja. Htela je da preuzme potpunu odgovornost i time ustanovi da, ako postoji neko kome bi trebalo pripisati krivicu za tu izvanrednu knjigu, to je ona. Mi smo je napisale, ali ona je ta koja ju je objavila. Da nije bilo nje, knjiga nikada ne bi bila objavljena. Svi izdavači su odbili da je objave. „Ja sam jedina odgovorna što je knjiga završila u knjižarama”, istakla je Natalija. Digle smo buku u sudnici u pokušaju da je opovrgnemo i ućutkivali su nas.
Bila je odvažna žena…
Natalija je bila nesvakidašnja žena. Najhrabrija žena koju sam ikada upoznala. Inteligentna, solidarna, pisala je predivnu poeziju. Bila je zaista sjajna.
Fašisti su sadržaj Novih portugalskih pisama smatrali „žestoko pornografskim i napadom na javni moral” i pretili su zatvorskom kaznom od šest meseci do dve godine. Da li ste već bili svesni posledica sa kojima ćete se suočiti po objavljivanju knjige? Da li ste mislili da će progon toliko dugo trajati?
Bile smo radoznale. Mislim da je to odgovarajuća reč. Nikada nismo bile žene koje se plaše, posebno kada je u pitanju pisanje. Bio je to svakako veliki izazov. Uostalom, knjiga polazi od izazova Marije Veljo da Košte: „Ako samo jedna žena može da izazove toliku konfuziju, toliku pomamu i skandal, šta bi se desilo kada bi nas bilo tri?” Nikada nismo nameravale da previše oprezno pišemo nekakvu knjižicu.
Prkosile smo fašističkom režimu sa punom svešću o opasnosti sa kojom smo se suočavale. Tada je sve bilo smatrano subverzijom. Svi smo mi sa levice živeli u opasnosti. Policija je mogla da radi šta joj volja, kao na primer da dođe u šest ujutru na moja vrata, uđu i uhvati me za vrat, sa licem prislonjenim uza zid. Jedan od zadataka te gospode bio je da idu po kućama ljudi u to vreme. Bio je to sastavni deo zastrašivanja i konstantnog terora. Svako od nas je imao „gospodina agenta” koji je prisluškivao naše pozive. Sećam se razgovora sa Kardozom Pirešom kako mi je rekao: „Okej, sada ćemo da pričamo gospodinu agentu koji nas sluša.” [smeh] Uostalom, pre nas je Natalija Koreja već išla na sud i bila osuđena zbog Antologije erotske i satirične poezije.
Ono što nismo očekivale jeste toliko nasilje, od strane celog državnog aparata. Čule smo neverovatne i zastrašujuće stvari, čak i tokom ročišta. Dok smo još pisale knjigu, Izabel i Fatima su se rastale od svojih muževa. I nije to bila slučajnost, sve je povezano sa Novim portugalskim pismima. Naši životi su bili pogođeni u tako kratkom periodu. Čak i pre PIDE-a, policije i procesa.
Naši životi su se promenili i u drugom pogledu, upoznali smo neverovatne osobe, kao što su Dira ili Simon, prešle smo granice…
Postojala je neumoljiva inicijativa da se ponizite i zastrašite i da se stvori slika da se ne radi o političkom procesu. Ispitivala vas je čak i Policija za moral, zajedno sa prostitutkama. Da li je ovo upinjanje bilo eksplicitno tokom vašeg suđenja?
Zaista su hteli da nas ponize, da nas zgaze. Bilo je jezivo. Morale smo da se pojavimo pred Policijom za moral. Nikada nisu pristali da to nazovu političkim procesom, rekli su da je u pitanju atentat na javni moral. Ophodili su se prema nama kao prema besramnicama. Sve je ovo veoma bitno kako bi se shvatilo da su Nova portugalska pisma smatrana ozbiljnom pretnjom jer su ih napisale žene. I žene su se morale poniziti.
Kada smo došle do Policije za moral, naredili su nam da sednemo, nama i našim advokatima, u jednoj prostoriji gde su bile neke gospođe. Posle nekog vremena, jedna od njih, najstarija, ustala je i obratila nam se. „Šta vi devojke radite ovde?” pitala je. Moj advokat, Fransiško Rebelo, objasnio joj je da smo tamo zato što smo napisale Nova portugalska pisma. Ona se raspametila. Rekla nam je da ta prostorija nije namenjena spisateljicama, već prostitutkama i da ne bi trebalo da budemo tamo: „Izađite, devojke i idite u drugu prostoriju, ima ih nekoliko slobodnih.”
Ubola nas je u slabu tačku. Hteli su da nas stave u prostoriju sa prostitutkama kako bi pokušali da nas ponize. I bili su uvereni da ćemo progovoriti. Da će jedna od nas na kraju da progovori. Prvo su nas saslušali zajedno, potom su zvali jednu po jednu, svaku sa svojim advokatom. Kada su me saslušali, rekli su mi da treba da me je sramota, da znaju da sam ja ta koja je napisala knjigu. Nisu verovali da je knjiga napisana utroje, tako nešto ne postoji. Tada je Fransiško Rebelo izgovorio tu nesretnu opasku: „Ovo je kao neki cadavre exquis.”
Tokom čitavog procesa niste nikada razmatrale da odustanete sa pisanjem ili kasnije da se povučete?
Ne! Pisanje ove knjige bilo je nešto najbolje što nam se desilo u životu. Kako je to bilo moguće? Takav književni proces bio je nečuven u našoj zemlji, niti smo našle išta slično u drugim zemljama. Radile smo nešto jedinstveno: tri žene, tri spisateljice, tri prijateljice okupile su se da razgovaraju i pišu o onome što su htele u jednoj fašističkoj zemlji.
To što nas nije bilo strah jedna je od stvari koja ih je najviše razbesnela. Mislili su da zato što smo žene, da smo krhke i da će nam uterati strah u kosti. Ali nisu uspeli. Kada smo otišle na sud, nismo bile uplašene. Bile smo odlučne.
Vaš stav tokom suđenja bio je melem za oči, tako uverene, tako ste dobro vladale sobom…
Uvek izuzetno elegantne. Ali morale smo da doterujemo Izabel pre ročišta, jer su njoj bile strane te stvari. [smeh] I kasnila je. Sudija bi morao da je čeka. Naterali smo je da obeća da se poslednjeg dana pojavi u prelepom izdanju i zaista jeste.
Marija Tereza Orta, Marija Veljo da Košta i Marija Izabel Bareno tokom suđenja. Fotografija objavljena na Fejsbuk profilu Marije Tereze Orta
I nije samo što ste bile elegantne, niste skidale osmeh sa lica.
Uprkos nasilju kojem smo bile podvrgnute, zapravo nikad nismo dopustile da pokažemo zastrašenost. I mnogo toga što nas je okruživalo zapravo je bivalo smešno: od asistenta koji je zapisivao sve što je izgovoreno, jer ništa nije bilo snimano i stalno je prekidao da bi pitao da li se sutura piše sa s ili ç, do tužioca koji je delovao kao da je vežbao nastup pred ogledalom pre nego što je došao na sud… Sve nas je to zasmejavalo. [smeh] Ne pamtim da me je jedan jedini put bilo strah. Čak ni kada sam izašla iz kuće do suda misleći da će sudija izreći presudu.
Prvi put kad ste se pojavile pred sudijom imale ste priliku da prisustvujete vrlo sumanutim situacijama. Možete mi reći nešto o tome?
Prvo ročište se odvilo na prvom spratu Suda Boa Ora, već u julu 1973.
Sledećeg dana otpočeo je odmor pravnicima, stoga se tri meseca nismo vratili na sud. Zvanični početak suđenja zakazan je za 25. oktobar, sa drugim sudijom i tužiocem.
Dan pre prvog zasedanja, ostala sam bez advokata. Na kraju me je zastupao Duarte Vidal, advokat od Izabel. Tužilac je bio toliko ushićen da je počeo da priča bez prestanka i sve glasnije, kako bi objasnio zašto smo na sudu i kako je ta knjiga tako strašna i opaka. Sve se odvijalo sa zatvorenim vratima, bez javnosti, tako da ne znam baš kome se toliko upinjao da objasni. Delovalo je kao da je uvežbao svoj nastup kod kuće sa ženom, kako bi utvrdio da mu dobro ide. Sudiji su ruke već bile na čelu, kao da je stavljao do znanja da mu je muka od slušanja. U nekom trenutku, tužilac, obučen u ono crno odelo, uzeo je primerak Novih portugalskih pisama i pročitao jedan pasus. Iskoristio je priliku da kaže da nismo dame, jer jedna dama nikada ne bi napisala onako nešto. Mislio je da nas mnogo vređa. Pasus koji je odabrao glasio je:
„Krhki su muškarci ove zemlje večno iste nostalgije i straha i kukavičluka. Krhkost u različitim pokušajima da se zabašuri: izazivanje bikova po koridama, na primer, trkački automobili i borbe prsa u prsa. O moja Portugalijo mužjaka koji bi da prevare impotenciju, matadori, pastuvi, tako loši ljubavnici, tako užurbani u krevetu, kojima je jedino važno da pokažu pišu.”
Nastao je opšti kikot. Advokati su prasnuli u smeh, i mi sa njima. Sudija je pokušao da prikrije smeh rukom preko usta. Bilo je presmešno. Ročište se tu završilo, između ostalog zato što je tužilac, čim je završio svoju predstavu, izašao na vrata.
Izabel, smirenošću kakvom je uvek odisala, zamolila nas je da je prikrijemo dok uzima knjigu sa poda. Pogledali smo je, sa njena dva metra visine i objasnili joj da bi uspelo samo ako bi se jedna drugoj popela na ramena, ali nismo znale da izvedemo te akrobacije. [smeh] Na kraju smo se drugačije snašle. Kada smo stigle nadomak knjige, stale smo, Izabel se sagnula i uzela je dok smo je zaklanjale. Sudija je video, nemoguće je da nije video. Ali ništa nije rekao. Kako Izabel nije imala ni torbicu, izašla je iz sudnice sa kjigom u ruci. Taj primerak je sad u kući njenog sina, kome sam ispričala ovu priču.
Tokom suđenja računale ste na podršku važnih ličnosti, kao što je Marija Lamaš. Kako je ona postala deo procesa?
Kada je Marselo Kaetano odobrio Mariji Lamaš povratak u Portugal, da pokaže kakva je dobričina, otpočinjao je proces povodom Novih portugalskih pisama. Pitala je da li može da svedoči u moju korist. Tada nisam razumela zašto; tek sam kasnije saznala da je Marija Lamaš jedna od žena koja je prisustvovala sastancima na koje je išla moja baka Kamila, i na koje me je vodila kad sam bila mala. Kako smo već imale mnogo svedoka, a postojao je dozvoljen maksimum, Paulo i Karmo ustupio je svoje mesto Mariji Lamaš. Ima jedna mnogo lepa epizoda sa suđenja. Kako je bila prilično gluva, sudija je naredio da joj donesu stolicu do njegovog stola, te joj je on postavljao pitanja. U nekom trenutku joj je rekao: „Dakle, dona Marija Lamaš smatra da su žene ugnjetavane?” Ona je odgovorila: „Da li mene ugnjetavaju? Ah, stalno, gospodine, moje ćerke.” To mi je toliko divno bilo. Naravno da je izazvalo opšti smeh. [smeh]
Marija Veljo da Košta, Marija Tereza Orta i Marija Izabel Bareno. Fotografija objavljena u novinama Manchete (Rio de Žanejro), br.1153, izdanje iz maja 1974.
U nekom trenutku, zajedno sa Izabel i Fatimom odlučili ste da pošaljete u inostranstvo tri primerka knjige propraćena trima pismima: za Simon de Bovoar, Margerit Dira i Kristijan Rošfor. Zašto njih tri?
Da, odlučile smo da pošaljemo knige kada je situacija postala prilično opasna. Čim su zabranili knjigu, Duarte Vilar, prijatelj Marije Izabel i advokat, rekao joj je da bi trebalo da proširimo glas o tome šta se dešava i pitao ju je da li ima poznanstva u inostranstvu. Ona mu je rekla da nema, ali ja jesam imala kontakta, naime, sa grupama koje su radile sa Simon de Bovoar. Jedan prijatelj od Izabel ponudio se da ponese sa sobom tri knjige i tri pisma na svom putu za Pariz. Bilo je to veoma hrabro od njega, s obzirom na opasnost u koju se upuštao. Tada, kada bismo išli u inostranstvo, izvrnuli bi nam kofere na postavu. Da su iz PIDE-a videli tako nešto, prijatelja od Izabel bi momentalno uhapsili.
Kada smo razgovarale o feministkinjma kojima ćemo poslati knjige, dve su se figure odmah izdvojile. Jedna od njih bila je Simon. Ko bolji od Simon de Bovoar? Baš niko! Bila je sjajna žena i spisateljica poznata svuda po svetu pomalo. I nesumnjivo feministkinja. Takođe smo znali da je sarađivala sa nekoliko ženskih grupa, jedna od njih latinoamerička, koje su mogle da prevedu Nova portugalska pisma. Margerit Dira bila je i ostala moja strast. Ona mi je životni uzor. Teška i veličanstvena žena. Simon je bila već mnogo manje ozloglašena. Kristijan Rošfor je pisala mnogo o ženama. Ali, zapravo, dve žene koje su najviše uradile za knjigu bile su Dira i Simon.
Došlo je do velikog međunarodnog pokreta…
Da, fascinantnog! Simon de Bovoar je postigla predivne stvari. Delila je pamflete svuda, prikupljala potpise za peticiju koju su predali portugalskoj ambasadi u Parizu 3. jula 1973. U tom dokumentu, žene različitih nacionalnosti bunile su se protiv procesa koji se protiv nas vodio. Simon je, već januara 1974. godine, organizovala neki oblik „procesija sa svećama“ u sumrak, i bila na njegovom čelu, aludirajući na Fatimu. Mobilisala je žene i muškarce, pisce, novinare, glumice…
U noći 21. oktobra 1973. glumica i feministkinja Delfin Sejrig priredila je čitalačku predstavu u vezi sa Novim portugalskim pismima u Palati de Šajo. Video ove inicijative nalazi se u Audio-vizuelnom centru Simon de Bovoar, u Parizu. Ova predstava je potom ponovljena u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Simon je već tada jemčila prevod knjige na francuski, koja je na kraju prevedena i u nekoliko drugih zemalja.
Na slabu sreću fašista, suđenje se podudarilo sa prvom međunarodnom konferencijom žena koja se odvila u Bostonu, između 3. i 5. juna 1973. Centralna tema ovog susreta bila su Nova portugalska pisma, usvojena kao glavno međunarodno feminističko pitanje. Žene su se obavezale da daju podršku našoj borbi u svakoj od svojih zemalja. I međunarodna solidarna delanja su se samo umnožavala. Bilo je veličanstveno!
Protest solidarnosti sa „Trima Marijama“. Slika preuzeta sa RTP Ensina.
Da li je ta podrška raširena i medijski pokrivena u Portugalu?
Ne. Niko nije želeo da čuje za feminizam. Govorilo se da je feminizam nešto nepodnošljivo. Ne zaboravite da danas postoji profesor na Pravnom fakultetu koji kaže da su feministkinje nacistkinje… Tada niko nije govorio da su feministkinje nacistkinje, ali su nas smatrali ludim. Portugalske novine nisu čak ni pokrivale suđenje. I ako bi se usudili da to učine, cenzurisali bi ih.
Ali međunarodna mobilizacija se ispostavila kao suštinska, zar ne?
Lisabon su preplavili feministi i feministkinje! „Hoće li svi doći ovde?” pitao je preplašen sudija Duartea Vilara. Došla nam je ovde i američka televizija, što je u ono vreme bilo nezamislivo. Bez mobilizacije koju je pokrenula Simon i svih onih koji su joj se pridružili, odmah bi nas zatvorili. Upravo zahvaljujući međunarodnoj mobilizaciji je sudija pristao da sasluša tolika svedočenja i na kraju je odložio čitanje presude. Da ročište nije bilo odloženo, završile bismo u zatvoru pre 25. aprila. Pazi, bilo bi to još jedno iskustvo… Već sam bila zamolila Luiša da mi donese u zatvor nešto za pisanje, olovku i penkalo i da popriča sa mojom majkom o odabiru garderobe. Nisam otišla na sud sa spremnim koferom, to bi bilo kao da sam samoj sebi presudila.
Protest solidarnosti sa „Trima Marijama” u Njujorku. Slika objavljena u časopisu Flama 17. maja de 1975.
Knjiga je na kraju zadala ogroman udarac diktaturi?
Ostavila je strašne posledice na režim. Recimo da nas nije to dovelo do 25, aprila, ali halabuka koje se stvorila i nepoverenje prema režimu su takođe doprineli padu diktature. Fašiste je toliko zabrinula larma da su novembra 1973. zamolili advokaticu Ministarstva pravde da kontaktira mene, jer sam bila najpoznatija. Hteli su da se javno povučemo i da izjavimo da nismo imale nameru da „uvredimo Vladu, niti dobro ime Portugala”. Fašističke svinje još nisu zaključile da to nije imalo nikakve svrhe. Obilo im se o glavu. Čak je i njihova advokatica bila na našoj strani. A predstavnik Javnog tužilaštva, prilično mlad momak, zatražio je naše oslobođenje na saslušanju 4. aprila. Bilo je to veoma smelo. Naravno da je već sledećeg dana proteran i zamenjen. Uspela sam da mu se zahvalim kada sam ga srela u kafeu blizu Boa Ore, kuda smo išli posle suđenja. Odgovorio mi je da se plašio, ali da nije mogao više da igra tu ulogu. Zahtev za oslobođenje takođe je bio odlučan za odlaganje presude.
Tog dana kada je sudija trebalo da pročita presudu, tamo je već bilo puno feminista i feministkinja i televizija iz različitih zemalja. Američka televizija je čak tražila dozvolu za snimanje. Sve su oči bile uprte u sudiju. Na vratima suda bila su tri automobila specijalnih jedinica. Ja i Fatima smo otišle da pitamo jednog od agenata šta se tamo dešava. Rekao nam je da mi, „devojčice” treba da odemo odatle, „tri Marije” će biti uhapšene i nastaće veliki metež. U međuvremenu, službenica koja je vodila zapisnik suđenja izašla je napolje i sa vrha stepeništa nas obavestila da je sudija bolestan i da je čitanje presude odloženo. Advokatima je pao kamen sa srca, ali su se pravili da su besni i mnogo su se bunili.
Rekli ste u nekoliko navrata da je 25. april najsrećniji dan u vašem životu. Ovaj dan je bio odsudan i u kontekstu Novih portugalskih pisama…
Zaista jeste najsrećniji dan mog života. Sloboda, to što nismo morale da provedemo život okrećući se iza sebe da vidimo da li nas prate, da li nas prisluškuju… Neopisivo je!
A čitanje presude, zakazano za april 1974. odloženo je tačno za 25. april. Naravno da je sudija, kada smo se 7. maja vratile u sudnicu, tvrdio da je oduvek nameravao da zatraži oslobađanje. Laž! Ali na kraju je skrojio velike pohvale knjizi i čak ponudio večeru. U obrazloženju njegove odluke tvrdi da:
“Knjiga ‘Nova portugalska pisma’ nije pornografska, ni nemoralna. Naprotiv: reč je o umetničkom delu, uzdignutog nivoa, u nizu drugih umetničkih dela koje su autorke već proizvele”.
Sedmog maja 1974. autorke su oslobođene, a knjiga Nova portugalska pisma smatrana je remek-delom.
Ovaj tekst je u nekoj sirovijoj varijanti skupljao prašinu u arhivi sigurno tri godine. Htela sam da ga napišem jer sam uvidela da i sama imam predubeđenja, kojih ću se najlakše rešiti istraživanjem. Kupujući šešir nekad davno, kada sam prvi put čula Sodu Stereo, iznenadila sam se da argentinski rok može tako dobro da zvuči. Onda sam shvatila ne samo da sam se ogrešila o čitavu socio-kulturnu celinu, kako definišu Latinsku Ameriku, već da je rok tamo nešto drugačije doživljen i interpretiran, da se nije samo podražavala anglosaksonska scena, i da su date političke okolnosti diktirale njegov razvoj. Drago mi je ipak što sam sačekala sa tekstom, jer je u početku zamišljen kao neka vrsta lamenta nad prodiranjem regetona u mejnstrim, ali srećom ne razmišljam više tako. Namera mi je da vam približim novu muziku, da čujete španski i portugalski u drugačijem melodijskom kontekstu. Jedini stejtment koji ovaj mali uradak nosi jeste naslov: ne dopada mi se izraz latino rok, koliko god bio ustaljen; istovremeno, osuđujem podsmeh i pežorativnu upotrebu reči latino, posebno kada se govori o muzici. Samo smatram da nije zgoreg podsetiti se američnosti Latinske Amerike s vremena na vreme. Izvolite u salonu, nadam se da ćete probrati nešto zanimljivo.
Soda Stereo, heroji iberoameričkog roka
Prvi put sam čula Sodu Stereo u jednoj vintidž prodavnici na Slaviji. Srećom, na vreme sam pokrenula Shazam, i tako ustanovila da je reč o pesmi En la ciudad de la furia. Imam tu nezgodnu naviku da muziku slušam besomučno na ripit, tako da ne stignem ni da se posvetim ostatku diskografije izvođača. Prošlo je vremena dok nisam otkrila njihovu najpoznatiju stvar, De música ligera, ili album Canción animal, kao i istoimenu pesmu, danas jednu od omiljenih.
Na čelu sa Gustavom Seratijem, Soda Stereo se prvi put okuplja 1982. u Buenos Ajresu. Uz Ektora Bosija na basu i Čarlija Albertija na bubnju, Serati postaje legenda argentinske i latinoameričke scene, a Soda Stereo jedan od najuticajnijih hispanskih bendova svih vremena. Kako bi se bolje razumeo njihov uspeh u tom periodu, treba se osvrnuti na ondašnji istorijski kontekst Argentine: Soda Stereo se pridružuje talasu novih rokera nakon pada diktature, u ciku zanosa i poleta zbog povratka demokratiji, izvojevane 1983. izbornom pobedom Raula Alfonsina. U samom početku, stvaraju pod uticajem tada dominantnog novotalasnog zvuka, vremenom gradeći prepoznatljiv stil skrojen od klasičnog roka, psihodelije, pa sve do progresiva. Soda Stereo je zadržala originalnu postavu benda sve do njihovog rastanka. Tokom čitave karijere, postavljali su rekorde po broju prodanih diskova, kao i posećenosti koncerta. Rado ću pisati opsežnije o njima, do tada, upućujem vas na njihovu najprepoznatljiviju stvar.
Legião Urbana, brazilski EKV
Kada pomislim na bend Legião Urbana, prvo mi padne na pamet njihova pesma Geração Coca-Cola, dvominutna razdragana kritika dvadeset godina duge diktature u Brazilu, okončane dve godine nakon argentinske. Ležiao Urbana, kao i članovi Sode Stereo, počinju da izvode svoju muziku 1982. godine, mahom pod kreativnom palicom Renata Rusa. Ono što im je takođe zajedničko jeste stvaranje pod uticajem anglosaksonskih rok veličina, kao što su Smitsi, U2 i Džoj Divižn, a posebno je zanimljivo što su kao značajni književni uticaj naveli portugalskog pesnika Luiša Kamoiša. Ne čudi stoga to što Rusove pesme obeležava jaka estetika melanholije, žal, kontempliranje nad vremenom i prolaznošću, otelovljene, recimo, u pesmi Mudaram as Estações. Pre tačno dvadeset i četiri godine, Ležiao Urbana ozvaničava kraj karijere, nekoliko dana nakon prerane smrti frontmena. Ostaju zapamćeni kao jedan od najlukrativnijih izvođača u istoriji Brazila, i važan deo vaskolikog muzičkog mozaika Brazila. U skadu sa poetikom benda, ostavljam prikladnu pesmu:
Aterciopelados, usomoćeni Kolumbijci
Aterciopelados predstavljaju ključni bend u oživljavanju rok scene u Kolumbiji, kojoj je po mišljenju dua, Andree Ećeveri (vokal) i Ektora Buitrage, bio potreban autentičan izraz u mnoštvu grupa koje su se podređivale mejnstrimu. Usud stvaranja muzike na španskom autentičnog izraza isprepletanog autohtonim motivima rezultirao je ogromnim uspehom na području čitavog kontinenta. Pored fuzije roka sa tradicionalnim melodijama marijačija, bolera i flamenka, ono što takođe ističe Aterciopelados (doslovce, oni koji nalikuju somotu, umotani u somot; usomoćeni, ako hoćete) jeste njihova snažna društvena angažovanost koja se manifestuje kroz teme poput nepravde, politike, ženskih prava i životne okoline. Oni ne prihvataju često surovu stvarnost (kolumbijskog) društva, već je analiziraju, osuđuju, pozivaju na promenu i na uvid u jednu drugu Kolumbiju, izvan Šakire, Markesa, a posebno Eskobara, FARC-a, večitih unutrašnjih trvenja. Od desetih kada započinju karijeru, pa sve do danas, prepoznati su kao omiljeni muzičari i dosledni borci, što u okviru svog dua, što kroz svoje pojedinačne projekte.
Novos Baianos, misterija planete
O Mistério do Planeta jedna je od meni najdražih pesama, i to je jedini razlog iz kojeg se našla u podnaslovu. Možda bi više imalo smisla odlučiti se za bend Os Mutantes u ovom uvodu, s obzirom na njihov uticaj i popularnost, ali su mi Os Novos Baianos bliži srcu i čini mi se da postižu efektivnije ono što je zamisao prethodno pomenutih Aterciopelados, a to je spoj roka sa domaćim melosom. Primer toga je čitav album Acabou Chorare (1972), njihov drugi, a proglašen za najbolji brazilski album svih vremena od strane časopisa Rolling Stone glasovima producenata, znalaca i drugih izvođača, album koji zavređuje poseban tekst. Od formalnosti i informativnosti prethodnih grupa klizim u čistu subjektivnost, ali Acabou Chorare počinje pesmom Brasil Pandeiro notama koje su vam možda odnekle i poznate, i stihom Chegou a hora dessa gente bronzeada mostrar seu valor (Došlo je vreme da ti tamnoputi ljudi pokažu svoju vrednost), melodijom i rečima koje maze mozak, što se nastavlja i u narednih trideset minuta. Za Nove Baijce vezuje se i samba, MPB (Música Popular Brasileira), psihodelija, frevo, bosanova, ižešo, raspon uticaja od Hendriksa do Žoaa Žilberta.
Maná, pop-rok iz Haliska
Putujemo dalje u Meksiko, gde su neprikosnoveni junaci (pop)rok scene Maná, ekipa iz Haliska koja se okupila prvi put 1987. i vremenom postiže komercijalni i međunarodni uspeh, sa preko 40 miliona prodatih ploča i na desetine nagrada, između ostalog, severnoamerički Gremi i latino Gremi, razlika koja će vremenom, nadam se, prestati da se pravi. Preko trideset godina karijere šetali su iz žanra u žanr, bez preteranih iskoka, i uvek u sigurnoj luci odobrenja publike. Vremenom, roka je ostalo u tragovima, te bi bilo pravednije uvrstiti ih u legende popa, ne oduzimajući im značaj za razvoj lokalne rok scene. Maná su nagrađivani i priznanjima u oblasti ekologije; njihova briga za okolinu počinje još 1996. kada su osnovali Fundación Ecológica Selva Negra, fondaciju koja se bavi edukacijom, konzervacijom i prezervacijom ugroženih vrsta.
Naravno, sva je prilika da će prvo ime koje vam padne na pamet kada je u pitanju rok iz Latinske Amerike biti Karlos Santana, isto rodom iz Haliska, ali sam se trudila da se vodim kriterijumom verovatne nepoznatosti ili manje slave. Ipak, nemojte propustiti da se podsetite ovog dragulja, nastup na Vudstoku 1969. i stvar Soul Sacrifice.
Nikada mi nije bilo ovoliko teško da se odlučim za jedan iskaz iz intervjua i umetnem ga u naslov, a nikada lakše da ne oduzmem nijedno slovo ovako darežljivim odgovorima. Toplo preporučujem neki topli napitak uz čitanje, a Mladen Ćirić će vam se već sam predstaviti.
Sa kojih jezika prevodite?
Sa portugalskog na srpski i sa srpskog, ponekad i engleskog, na portugalski. Uradio sam i nekoliko stručnih prevoda sa španskog na srpski odnosno portugalski. Retko sam imao prilike da radim sa španskim, kada je prevođenje u pitanju, iako sam po diplomi sa osnovnih studija hispanista. Ovo poslednje navodim isključivo zbog nekih mlađih koleginica i kolega koji će možda ovo čitati. Naime, studentkinje i studenti raznih filoloških profila u našoj zemlji neretko su zabrinuti zbog svoje profesionalne budućnosti i ne znaju čime će se konkretno moći baviti nakon diplomiranja. To ne mora da bude baš ono što su studirali, ali ne mora nužno da bude ni nešto potpuno nevezano za to. Iako prilika za razne vrste profesionalnog rada sa stranim jezicima, književnostima i kulturama u našoj zemlji i okruženju nema previše, poneke se i pojavljuju i ima nekih prostora na tom tržištu koji se mogu popuniti.
Kojom vrstom prevođenja se bavite?
Bavio sam se raznim vrstama prevođenja. Kada kvantitativno sagledam sve što sam dosad preveo, zaključujem da sam se najmanje bavio književnim prevođenjem. Njega, međutim, uglavnom najviše volim da istaknem, jer mi je draže od ostalih vrsta prevođenja. Preveo sam ukupno deset knjiga sa portugalskog na srpski (osam je objavljeno, na objavljivanju preostale dve se radi), a neki moji prevodi pojedinačnih pesama i pripovedaka, takođe sa portugalskog na srpski, uvršteni su u antologije i književne časopise. Imao sam prilike i da se bavim redakturom književnih prevoda koje su radili drugi, opet sa portugalskog na srpski.
Mnogo više od književnog prevođenja bavio sam se drugim vrstama, za koje u struci postoji više alternativnih termina. Najčešće se koristi termin stručno prevođenje, a za prevođenje onih dokumenata koje prevode i overavaju sudski tumači koristi se i termin sudsko. Ja bih sve ono što nije prevod književnog teksta ili dela iz društveno-humanističkih oblasti nazvao uopšteno neknjiževnim prevođenjem, a njega bismo dalje mogli da delimo na neke podvrste. Više od deset godina bavim se neknjiževnim prevođenjem. Preveo sam doslovno na stotine veoma raznovrsnih tekstova, kao što su ugovori, zakoni i uredbe, poslovna pisma, diplomatska korespondencija, izveštaji lekara specijalista, tehnička uputstva, deklaracije prehrambenih proizvoda, arhitektonski i građevinski projekti i izveštaji, aplikacije i društvene mreže, kompanijski bilteni, programi psihoterapijskih edukacija i još mnogo toga drugog. Možda i ”najegzotičniji” primer tog mog neknjiževnog prevođenja predstavljaju uputstva za inicijaciju u jedno tajno društvo. Kad sada pogledam unazad na svoj celokupni prethodni rad na tome – na šta me je podstakao ovaj Vaš intervju – vidim da je zaista tu bilo svega i svačega. Što se tiče jezika, neknjiževne tekstove uglavnom sam prevodio sa srpskog i engleskog na portugalski, u manjoj meri i obrnuto.
Bavio sam se i konsekutivnim prevođenjem, opet radeći sa parom portugalski – srpski. Prevodio sam na sastancima brazilskih i srpskih državnih delegacija, kao i prilikom gostovanja nekih pisaca iz luzofonih zemalja.
Simultanim prevođenjem se ne bavim. Jednom sam pokušao. Želeo sam samo da vidim da li mogu. Uverio sam se da bih mogao uspešno i to da radim, što mi je bilo dovoljno. Ponude za takve poslove sam potom uvek odbijao i ne nameravam da ih ikada prihvatam, iz subjektivnih i ideoloških razloga. Naime, smatram da simultano prevođenje nije u skladu sa ljudskom prirodom i da čovek zaista postupa protiv svoje prirode kada se upušta u tu aktivnost. Jeste da ljudski mozak i um imaju kapaciteta da barataju sa dva (pa čak i znatno više) jezička koda istovremeno, ali ne na takav način da jedan slušate, a drugi istovremenoa nužno odvojeno sintaksički procesuirate i fonološki realizujete. Svi jezički kodovi kojima smo kroz život ovladali u našem su umu (pa i mozgu, čisto anatomsko-fiziološki posmatrano) mnogo povezaniji i više isprepleteni nego što i možemo da pretpostavimo. Oni nisu odeliti i nezavisni entiteti. Kada ih na silu odeljujemo i pokušavamo da ih učinimo simultano potpuno nezavisnim kroz dva suštinski povezana procesa (slušanje i govor), mi jednostavno radimo protiv svoje jezičko-misaone prirode. Zarad čega? Da delegati na nekom kongresu ne bi morali da čekaju prevod, da bi sve teklo neometano, da bi bilo brzo i ekspeditivno, protokolarno savršeno? Istorija obiluje primerima eksploatacije radničke klase preko granica njene fizičke izdržljivosti i ugrožavanja njenog zdravlja, samo da bi gospoda mogla da obavi svoje poslove glatko i bez ikakvog napora. Ovde se ne radi bukvalno o fizičkoj izdržljivosti, ali i te kako ima prelaženja granica umne snage i ozbiljnih posledica na neurološkom i cerebrovaskularnom nivou. Ovi moji stavovi, naravno, nisu izgrađeni na nekim ličnim impresijama, već na uvidu u obimnu naučnu literaturu koja postoji o simultanom prevođenju. Inače, veoma poštujem koleginice i kolege koji se time bave i koji su u tome dobri. Njima zaista svaka čast! Poštujem i mišljenja drugačija od svog, jer nauka na ovom polju, kao i na drugim poljima u vezi sa jezikom, nije dala definitivne odgovore.
Kada ste i zašto počeli da se bavite prevođenjem?
Za sebe neretko kažem da sam „slučajni prevodilac“. Naime, nikada mi nije bio plan niti cilj da se bavim prevođenjem, nisam zbog toga završio Filološki fakultet i stremio sam nekim potpuno drugim profesionalnim aktivnostima. I dalje imam ozbiljne namere da sa prevođenja pređem na te druge aktivnosti i posvećeno radim na toj karijernoj promeni. Jedino što bih voleo da zadržim jeste povremeno književno prevođenje, jer ima nekih dela koja bih voleo da učinim dostupnim našem čitalaštvu.
A evo kako je sve počelo. Godine 2009, dok sam još bio apsolvent, ukazala mi se prilika da dobijem privremeni posao u Ambasadi Brazila u Beogradu. Tamo sam proveo godinu dana, kao pripadnik pomoćnog administrativnog osoblja, ali sam polako počeo da dobijam i zadatke prevoda kraćih tekstova. Pošto mi je to dobro išlo, takvi zadaci su vremenom bivali sve češći. Ubrzo sam počeo redovno da prevodim verbalne note i razne druge oblike diplomatske korespondencije, da bih potom dobio i ozbiljnije zadatke, konkretno – arhitektonske i građevinske projekte za restauraciju rezidencije ambasadora, kao i ugovore sa firmama koje su to izvodile. Tako sam polako počeo da pečem zanat.
Ugovor o privremenom zaposlenju u Ambasadi je istekao 2010. Ja sam ubrzo diplomirao i upisao doktorske studije, ali novo stalno zaposlenje nisam našao. Valjalo je raditi ono što se moglo. Bavio sam se privatnom nastavom španskog i portugalskog, ali još i više neknjiževnim prevođenjem, kao frilenser. Nudili su mi razne poslove, uglavnom ugovore i razna dokumenta, ali i poneke zaista neobične tekstove. Počele su da pristižu i ponude za konsekutivno prevođenje pri susretima naših državnih funkcionera sa brazilskim. Sve sam to prihvatao i u hodu vežbao i usavršavao. A zatim je 2013. otvoreno novo radno mesto u Ambasadi Brazila. Kao neko ko je već tamo bio radio i u međuvremenu stekao dodatno iskustvo, uspeo sam da budem prvoplasiran na konkursu i da se zaposlim. Na tom radnom mestu, koje je prvenstveno vezano za oblasti kulture, nauke i prosvete, dobar deo mojih svakodnevnih aktivnosti jeste i prevođenje.
Što se tiče književnog prevođenja, prvu priliku za to sam dobio 2009. Naručili su mi prevod jedne pripovetke portugalskog pisca Marija Enrikea Leirije na srpski za jedan književni časopis. Međutim, taj prevod nije objavljen, jer je časopis valjda ugašen neposredno pre nego što je izašao broj u kome je trebalo da se nađe i taj prevod. Nove ponude su počele da pristižu krajem 2010. Naime, na 56. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu počasni gost je bio portugalski jezik. Trebalo je objaviti mnogobrojne prevode, koji su većinom bili finansirani od strane državnih institucija Portugala, Brazila i Angole. Posla je bilo mnogo, a prevodilaca sa portugalskog na srpski malo. Verujem da su mnogi od nas bili prinuđeni da neke ponude i odbiju. Godinu 2011. pamtim po svakodnevnom prevodilačkom radu, koji je usput zahtevao i obimna istraživanja. Neki poslovi su ostali i za period nakon sajma, a u narednim godinama su se povremeno pojavljivali i novi. Poslednji književni prevod sa portugalskog na srpski uradio sam prošle godine.
Književno prevođenje je ipak bitno drugačije od neknjiževnog, tako da sam tu veštinu morao posebno da gradim i mnogo toga takođe da učim u hodu. U početku sam imao nesebičnu podršku, kroz strpljive savete i usmerenja, već uveliko afirmisanih prevoditeljki sa portugalskog, Ane Kuzmanović Jovanović i Vesne Stamenković, kojima od srca i ovom prilikom na tome zahvaljujem.
Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?
Najviše me raduje kada mi književno prevođenje probudi neke posebne vidove kreativnosti. Kada književni tekst ne može tek tako da se pretoči na jezik prevoda, već je neophodno biti iznimno inventivan, upustiti se u igranje sa vlastitim maternjim jezikom radi iznalaženja rešenja koje će na čitaoca prevoda ostaviti utisak barem približan onome koji original ostavlja na svoje čitaoce. To je najteži, ali ujedno i najizazovniji, pa i najradosniji deo književnog prevođenja. U neknjiževnom prevođenju ovoga ima samo ponekad i u tragovima.
Na poteškoće nailazim mnogo više u svemu onome što se zbiva oko prevođenja (dogovori, saradnja i dr.), nego što ih imam u samom procesu prevođenja. Međutim, kada je u pitanju prevodilački par portugalski – srpski, jasno je da i sámo prevođenje može doneti neke poteškoće. Mi nemamo dovoljno resursa za ovaj prevodilački par i često moramo da se dovijamo na razne načine da dođemo do odgovarajućeg rešenja. Ove poteškoće se najviše odnose na surovo stručne tekstove koje prevodim sa srpskog na portugalski.
Prevodilac kojeg posebno cenite?
Pošto najviše pratim šta se prevodi iz hispanskih i luzofonih književnosti i pošto ta dela poznajem i u originalu, najbolji uvid imam u rad prevoditeljki i prevodilaca koji prevode sa španskog i portugalskog i o njima mogu da iznosim neke iole utemeljene sudove. Izuzetno cenim mnoge prevoditeljke hispanskih i luzofonih književnih dela, divim im se i često radije čitam njihove prevode umesto originala. Posebno bih izdvojio Anu Kuzmanović Jovanović, Jasnu Stojanović, Vesnu Stamenković, Silviju Monros Stojaković i Bojanu Kovačević Petrović. Mislim da svaka od njih obogaćuje našu prevodnu književnost na svoj način i da mi ostali koji ponešto prevodimo sa španskog i portugalskog mnogo od njih možemo naučiti i inspirisati se. Lično sam veoma naučio čitajući njihove prevode, a kroz njih i zavoleo mnoge pisce. Siguran sam, na primer, da mi Kortasar danas ne bi bio omiljen pisac da nije prevoda Školica Silvije Monros Stojaković. A Bojana Kovačević Petrović otkrila mi je, kroz svoj prevodilački i književnonaučni rad, i neke izuzetne španske i hispanoameričke pisce sa kojima nisam imao prilike da se upoznam na studijama.
Ne mogu da se ne osvrnem i na neka ranija vremena, kada nije bilo školovanih hispanista koji bi prevodili sa španskog, ali kada je naša čitalačka publika ipak dobijala neke izuzetno vredne prevode iz hispanskog sveta. Posebno sam bio i ostao zadivljen prevodom Don Kihota Đorđa Popovića Daničara. Veleumna rešenja koja je taj prevodilac iznedrio radeći na Veleumnom plemiću, po mom mišljenju, apsolutno nadilaze sve propuste koje je tu i tamo napravio zbog slabijeg poznavanja nekog određenog segmenta španske leksike i, naročito, frazeologije. Uveren sam da ti propusti ne mogu narušiti jedinstven doživljaj ondašnjeg, a još i više današnjeg čitaoca Daničarevog prevoda. Oni čak možda i nisu uvek toliki kolikima se ponekad predstavljaju. U jedinoj ozbiljnoj i inače metodološki vrhunski izvedenoj analizi tog prevoda, koja je sastavni deo studije o recepciji Don Kihota u srpskoj književnosti naše najveće servantistkinje Jasne Stojanović, navodi se, između ostalog, da je Daničar napravio propust time što je špansko tener razón na nekim mestima preveo doslovno na srpski kao ”imati razlog” umesto ”biti u pravu” i time što je cavial preveo kao ”ajvar”, a u pitanju je zapravo kavijar. Međutim, čitajući Gorski vijenac nailazimo na stih ”Imaš razlog, vojvoda Milija”. Izgleda da je nekadašnji srpski jezik ipak imao potpuni ekvivalent španskog tener razón i da je Daničar to znao. A u jednom srpskom kuvaru iz tridesetih godina prošlog veka slučajno sam pronašao da se jelo od riblje ikre u Srbiji tada zvalo ”ajvar”. Prema tome, barem neka rešenja Popovića-prevodioca koja smatramo propustima možda bi ponovo trebalo detaljno istražiti. Analize prevoda su nešto u čemu, pored brojnih drugih tema, naša savremena hispanistika oskudeva, no to je priča za neku drugu priliku. Zahvaljujući profesorki Stojanović imamo danas temeljnu analizu Popovićevog prevoda Don Kihota, zlata vredne podatke o tome kako je on nastajao, kako je Popović radio, a imamo i opovrgavanje svih prethodnih neutemeljenih, preteranih i ostrašćenih kritika njegovog rada, kao što su one Petra Skoka i Josipa Tabaka. Snažno bih se složio sa profesorkom Stojanović u oceni da je Popovićev prevod delotvoran, originalan i jezički raskošan. I uvek ću radije čitati njega nego bilo koje nove prevode istog dela koji su se pojavili i koji će se možda tek pojaviti.
Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?
Postoje merila koja bi trebalo da ispunjavaju svi prevodioci, ali i ona koja zavise od vrste prevođenja. Svaki prevodilac mora da bude strpljiv, posvećen poslu, široko obrazovan i dobar poznavalac jezika sa koga prevodi, kao i onoga na koji prevodi, što se često pokaže kao najvažnije. U tom poznavanju jezika posebno važno mesto zauzima sociolingvistička kompetencija, tj. izgrađen osećaj za odgovarajuću upotrebu različitih varijeteta jednog jezika – dijalekata, stilova i registara. I moraju se znati tehnike prevođenja, da ih tako uopšteno nazovemo. Uprkos raširenom laičkom mišljenju, nikako nije dovoljno samo znati neki strani jezik da bi sa njega ili na njega moglo da se prevodi.
Književni prevodioci moraju pre svega dobro da poznaju pisca čije delo prevode, da znaju što više o kulturnom, istorijskom i društvenom kontekstu iz koga delo dolazi (ili da se detaljno i pažljivo obaveste o tome), da poznaju književnost uopšte (dakle, da su mnogo i raznovrsno čitali) i, na kraju, ali ne manje važno, da umeju da iskoriste sve potencijale jezika na koji prevode, bez obzira na njegovu normativnu gramatiku i pravopis.
Prevodioci neknjiževnih tekstova bi trebalo da se ograniče ipak na nekoliko oblasti u kojima rade, da budu precizni i pedantni, da umeju da nalaze prevodilačke resurse, da vešto barataju i prevodilačkim alatima, ali i da nauče kako da se snađu kada resursa nema i kada alati nisu od pomoći.
Konsekutivni prevodioci moraju imati vrhunsku koncentraciju, sposobnost da jezgrovito izraze ono što je govornik saopštio na jeziku sa koga prevode, sposobnost odvajanja važnog od redundantnog, ali i neke osobine koje nisu čisto jezičke i prevodilačke, a koje mogu da budu važne za dinamiku događaja na kome prevode i opštu atmosferu na njemu. To su neke od osobina koje su važne i za kvalitetan javni nastup, jer konsekutivno prevođenje jeste neka vrsta javnog nastupa, ponekad i pred ogromnom publikom i veoma uglednim ličnostima (u našim trenutnim prilikama, često i pred veoma neuglednim, što je opet posebna vrsta izazova). Konsekutivni prevodilac, dakle, mora da radi na sebi i u tom smislu da bude dobro sa svojom nesigurnošću i, eventualno, stidom, da prihvata sebe i da vežba kroz situacije izlaganja sebe, kao što je to slučaj i sa drugim vrstama javnog nastupa. I mora da zna gde počinje i, još više, gde se završava njegova odgovornost. Na sastancima se zaista može čuti svašta, svakakve neistine, pa ponekad i nešto što bi moglo da bude uvredljivo za drugu stranu. Međutim, to što je rečeno, mora da bude i prevedeno. To ne govori prevodilac, on samo prenosi.
Složio bih se i sa najvećim delom onoga što je već rečeno u odgovorima na ovo pitanje koleginica i kolega koji su učestvovali u ovoj seriji intervjua.
Najveći prevodilački izazov do sada?
Teško pitanje. Nije mi lako da se opredelim za samo jedan i da izdvojim samo njega. Kada je u pitanju književno prevođenje, možda mi je najveći prevodilački izazov, koji sam radosno prigrlio, bila jedna pesma Fernanda Pesoe umetnuta u pripovetku ”Sjaj jezika” Žozea Eduarda Agvaluze, koja je i sama puna malih izazova u vidu metajezičkih opaski (Agvaluza je inače sklon tome, što se može videti npr. u romanu Lični čudesnik, kod nas objavljenom u sjajnom prevodu Jovana Tatića). Ova pesma je kratka, ali puna aliteracija i fonotaktičkih poigravanja, što nije bilo lako pretočiti na srpski. Verujem da sam uspeo, a sam Agvaluza mi je u razgovoru na spomenutom sajmu knjiga rekao da je to jezički možda i najsloženija njegova pripovetka i da ne sumnja da mi uopšte nije bilo lako da je prevedem. U istu ravan izazova bih stavio i roman Irasema najvećeg brazilskog romantičara Žozea de Alenkara. Prvo, zato što je u pitanju svojevrsna pesma u prozi, brazilski nacionalni spev, koji je autor odlučio da izrazi u formi romana umesto stihovima. Drugo, delo vrvi od svakovrsnih realija iz brazilske indijanske kulture, fitonima, zoonima, toponima koji nose važne poruke. Sve je to trebalo dočarati našem čitaocu.
Prevodilačke izazove imao sam i te kako i u neknjiževnom i konsekutivnom prevođenju, ali su oni manje zanimljivi. Možda samo kao kuriozitet da spomenem situacije u kojima se učesnici sastanaka manje ili više (ne)vešto poigravaju svojim jezikom ili metajezičkim komentarima, pa konsekutivni prevodilac mora ad hoc da osmisli kako to da prevede. Tako je jednom prilikom brazilski senator Elio Žoze, razgovarajući sa Zoranom Mihailović o značaju solarne energije, tvrdio da posebno ceni tu oblast zbog svog ”mitološkog” imena. Na sekundu sam pomislio da u prevod nekako ubacim i Iliju Gromovnika, ali to bi već bilo previše i konsekutivno prevođenje ne dozvoljava takve egzibicije. Samo sam rekao da je brazilsko ime Elio varijanta starogrčkog Helios – Sunce, ne bi li sagovornica shvatila šta je senator želeo da kaže.
Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?
Kao što sam već rekao, nije mi cilj da dalje gradim prevodilačku karijeru i ne razmišljam sistematično o tome šta dalje da prevodim. Pa ipak, ne mogu da zanemarim činjenicu da ima dela čiji prevodi nedostaju našoj kulturi, a bilo bi važno da ih ona dobije. Mislim tu na mnogobrojne klasike luzofonih književnosti. Pošto je to nešto što mislim da bih mogao da uradim, osećam neku obavezu prema sopstvenoj kulturi (više nego želju) da to jednom i ostvarim. Naravno, nije u pitanju posao samo za jednu osobu, niti to zavisi samo od nas prevodilaca, pa bi bilo dobro da svi koji prevode književnost sa portugalskog pokušaju da urade nešto na tom polju i da pronađu izdavače koji bi pristali da takve prevode objave (kao uzor nam može poslužiti čitav niz objavljenih prevoda španskih klasika kod izdavača Partenon). Lično bih voleo da priredim neke antologije starije portugalske književnosti, galisijsko-portugalske lirike i brazilske književnosti iz kolonijalnog doba, sa vlastitim prevodima, ali, vrlo rado, i u saradnji sa drugim prevoditeljkama i prevodiocima. Takođe, voleo bih da prevedem i Dnevnik jedne favelašice Karoline Marije de Žezus, najznačajnije afrobrazilske spisateljice, koja je živela u faveli i radila kao sakupljačica papira, ali se svojim književnim delom proslavila i ušla u istoriju luzofone književnosti. Privlači me i poezija sa Zelenortskih ostrva koja nije pisana na portugalskom, već na zelenortskom kreolu, sa koga uopšte nema prevoda na srpski, a bilo bi veoma lepo da ih bude, po mom mišljenju.
Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?
I o tome je bilo dosta reči u ovoj seriji intervjua i ja se uglavnom slažem sa onime što su napisale koleginice i kolege. Današnji prevodioci su izuzetno loše plaćeni, neprepoznati, zapostavljeni, pa i diskriminisani i eksploatisani. Zato su inicijative kao što je ova Vaša više nego potrebne i hvale vredne. Ima izdavača koji cene prevodioce, pa zato stavljaju njihova imena i na naslovne strane knjiga i prilažu belešku o njima uz prevedeno delo, ali takvi su, nažalost, malobrojni. Šira publika prosto ne obraća pažnju na to ko je i kako je preveo knjigu koju čita. Nije ni edukovana za tako nešto, a odgovornost za to najviše snose izdavači. Neki od njih, i to oni najzastupljeniji na tržištu, čak uopšte i ne potpišu prevodioca, ili potpisuju jedne prevodioce, a prevod su radili drugi. Rastave knjige na parčiće, pa to onda razdele nekolikim prevodiocima, da bi bilo gotovo što pre, da bi se objavilo i prodalo što pre, a na kraju potpišu samo jednu ili dve osobe. To nije samo za etičku odgovornost prema kvalitetu prevoda i esnafskim običajima, već je i za krivičnu odgovornost, mada dosad nisam čuo da je neki izdavač na nju i pozvan. Mladi filolozi su neretko u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, tako da su prinuđeni da pristaju na svakojake uslove, ne bi li barem neki posao dobili i barem nešto zaradili. Krivična odgovornost trebalo bi da sledi i raznim prevodilačkim agencijama, koje su se poslednjih godina naročito namnožile, a koje angažuju prevodioce za pojedinačne poslove stručnog prevoda bez potpisivanja ikakvih ugovora i bez ikakvog pravnog regulisanja posla (čast malobrojnim izuzecima). Po zakonu, morao bi da postoji ugovor, pa makar to bio i ugovor o delu za svaki pojedinačni obavljen posao. A ovako agencije ne plaćaju ni poreze ni doprinose prevodiocima, umanjujući pritom cenu rada prevodilaca i polako uspostavljajući monopol na tržištu prevođenja. Kada nekome zatreba prevod nekog stručnog teksta, na primer, on će pri brzoj pretrazi na internetu naići uglavnom na prevodilačke agencije i njima će se obratiti, a ne pojedincu, koliko god da je ona ili on stručan. O ovome se gotovo uopšte ne priča, kao što se ne priča ni o tome kako su lanci privatnih škola stranih jezika uspostavili monopol na tržištu i znatno suzili mogućnosti kvalitetnim nastavnicima jezika da dođu do učenika i da svoj rad na odgovarajući način naplate. Mi koji se bavimo jezikom na razne načine (nastava, prevod i dr.) treba da pričamo o svemu ovome, i međusobno, i u javnosti, te da organizujemo odgovarajuće akcije borbe protiv svega toga.
Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?
To najviše zavisi od toga kojom vrstom prevođenja bi taj mlađi kolega želeo da se bavi. Rekao bih mu uglavnom ono što sam odgovorio na pitanje o tome kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac. Poručio bih mu da posvećeno radi na izgrađivanju tih osobina. Dao bih mu svakako i neke praktične savete vezane za izdavačko i prevodilačko tržište. Snažno bih ga ohrabrio da poštuje sebe i svoj rad i da ne pristaje na ponižavajuće uslove koje neki izdavači, prevodilačke agencije ili poslodavci uporno i bahato nameću.
Mislim da je najbolje da mlađi prevodioci, ili oni koji su tek počeli da se bave nekom vrstom prevođenja, pronađu nekog iskusnijeg prevodioca ili prevoditeljku, sa kojim bi mogli neposredno da razgovaraju o svemu, da se posavetuju, pa i da im daju svoje prevode na neku vrstu provere. A stariji bi trebalo da budu spremni da im velikodušno izađu u susret, da zaborave na sujetu i na nekakav strah od konkurencije, te da tako omoguće da se esnaf dalje razvija i raste.
U kojoj meri je prevođenje kod nas institucionalizovano?
Ja sam studirao po takozvanom starom programu, pre implementiranja principa Bolonjske deklaracije, tako da mogu dati svoj sud samo o nastavi prevođenja kakva je bila tada, i to samo na mojoj studijskoj grupi. U to kakva je nastava prevođenja danas i kakva je na drugim studijskim grupama ili fakultetima imam samo posredne i nedovoljne uvide.
Lično nisam bio naročito zadovoljan time kako je bila organizovana nastava prevođenja koju sam ja pohađao na studijama. Mislim da smo se previše posvetili književnom prevođenju (a već se dobro znalo da će se malo ljudi njime baviti nakon što diplomiraju), nedovoljno neknjiževnom, a gotovo da uopšte nije bilo reči o audio-vizuelnom, konsekutivnom i simultanom. Nismo imali prilike da vidimo različite pristupe i da čujemo različita mišljenja, predavalo nam je dvoje istih lektora sve četiri godine, iako je to kadrovski moglo i malo drukčije da se organizuje. Ja sam, na primer, bio veoma zadovoljan nekolikim vežbama prevođenja pesama sa starošpanskog na časovima književnosti, pa sam se pitao zašto ne bismo i malo više takvih aktivnosti imali sa istom profesorkom. Takođe, moglo se organizovati i gostovanje nekih stručnjaka koji su se u raznim vrstama prevođenja već afirmisali kod nas, da nam prenesu barem deo svojih znanja, da nam daju neke korisne savete.
Ne znam tačno kako je danas, ali se nadam da je nastava prevođenja i metodološki, i kadrovski, i sadržajno mnogo raznovrsnija i savremenija. Vidim da postoji i master iz konferencijskog prevođenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i to je, pod uslovom da je dobro organizovano i kvalitetno, za svaku pohvalu. Znači da postoji mesto gde mladi ljudi mogu da uče taj zanat, čega nije bilo pre samo petnaestak godina, kada je moja generacija studirala. Vidim da i Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca organizuje svoje seminare i obuke, što je takođe veoma dobro, i nadam se da mladi ljudi željni usavršavanja mogu sebi to da priušte.
Ovde bih voleo da dodam još nešto što smatram veoma bitnim za formiranje kvalitetnih prevodilaca, a ne spada neposredno u nastavu prevođenja. Radi se o kvalitetnoj nastavi drugih oblasti. Smatram da je veoma važno da studenti filoloških fakulteta, bilo da nameravaju da se bave prevođenjem ili nekim drugim stručnim radom, dobiju odgovarajući korpus znanja iz lingvističkih, književnoteorijskih i književnoistorijskih predmeta. Ne može se biti, kako Vi rekoste, vrstan prevodilac, ako se ne znaju barem osnove lingvistike (što važi za sve vrste prevođenja) te književne teorije i istorije književnosti (što važi za književno prevođenje). Imam utisak da u današnjim studijskim programima nedostaju značajni elementi ovih za našu struku ipak fundamentalnih oblasti.
Ja sam dugo razmišljao o tome šta meni najviše pomaže da proizvedem kvalitetan prevod nekog stručnog teksta sa srpskog na portugalski, u situacijama kada nemam dovoljno prevodilačkih resursa i kada prevodilački alati ne mogu da mi pomognu. Uzmimo, samo kao primer, prevod uputstava za pesticide. Tu ima podataka o njihovom hemijskom sastavu, o tome kako se apliciraju, u kojoj vegetativnoj fazi i protiv kojih bolesti biljke deluju. Pošto ne postoji nijedan srpsko-portugalski poljoprivredni rečnik, niti mi je dostupan neki englesko-portugalski takvog tipa, pošto prevodilački alati ne daju tačna rešenja, pošto se podaci ne mogu lako pronaći posredstvom Vikipedije ili nekog sličnog višejezičnog izvora na internetu, kako ja onda pronalazim prevod na portugalski nekog stručnog termina iz tog teksta, neke vegetativne faze pupoljka, recimo, ili nekog parazita? Šta mi najviše pomaže? Zaključio sam da mi najviše pomaže upravo moje poznavanje lingvistike, što znači načina na koji funskcioniše jezik uopšte, kao i konkretan jezik na koji prevodim, kakva mu je bila evolucija, koji leksički sloj je zadržao iz latinskog, koji je pak pozajmljivao iz drugih jezika itd. Na osnovu toga ja pretpostavim kako bi reč koja mi nedostaje mogla da se kaže na portugalskom i prema toj pretpostavci je na kraju i pronađem. A to ne bih mogao bez fundamentalnog lingvističkog znanja. Zato mislim da je za osposobljavanje prevodilaca veoma važno da ta znanja tokom studija steknu. Za nešto slično je pledirao i profesor Tibor Berta, istaknuti mađarski hispanista, u jednom svom plenarnom predavanju, koje sam imao prilike da slušam. Maestralno je argumentovao u prilog tome zašto istoriju romanskih jezika treba ostaviti u kurikulumu osnovnih studija španskog jezika, jer to uopšte nije nauštrb “tržišno relevantih veština”, naprotiv.
Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?
Veoma je važno za finalni kvalitet prevoda da u procesu njegove pripreme za objavljivanje sarađuju svi koji su u taj proces uključeni, i lektor, i prevodilac, i urednik. Međutim, takva saradnja mora biti zasnovana na poštovanju svačijeg dela posla i preuzimanju odgovornosti isključivo za svoj deo. Ukoliko se uloge pomešaju i ukoliko neko pokušava da nametne isključivo vlastite kriterijume, utoliko će kvalitet prevoda trpeti. Iz svog iskustva, ali i iz iskustva mnogih koleginica i kolega, znam da lektori pri našim izdavačkim kućama često sebi daju za pravo mnogo više nego što bi trebalo i intervenišu na prevodu narušavajući mu kvalitet. To su oni lektori koji se vode svojim prenaglašenim preskriptivizmom i potpunim nedostatkom sociolingvističke kompetencije ili, ako hoćete, sluha za unutarjezičku raznolikost. Imao sam, nažalost, mnogo takvih primera tokom svoje relativno kratke prevodilačke karijere. Navešću, radi ilustracije, samo jedan. Jedna lektorka mi je u prevodu jednog romana svaki glagol “sviđati se” dosledno prepravljala u “dopadati se”. Obrazloženje? Glagol “sviđati se” nije u skladu sa “književnojezičkom normom”. A da li je roman pisan na onome što ona naziva književnojezičkom normom? Da li likovi razgovaraju književnojezičkom normom, ili veoma kolokvijalnim stilom? Da li u savremenom srpskom razgovornom jeziku nikada ne koristimo glagol “sviđati se”? Tvrditi da glagol “sviđati se” ne sme da se nađe u prevodu jednog savremenog romana sa urbanim kontekstom, u kome likovi govore kolokvijalnim stilom, isto je što i tvrditi da je Zemlja ravna ploča, ako stvari posmatramo strogo naučno. I, uopšte, taj preterani preskriptivizam i usađeni strah od “kvarenja i urušavanja jezika” u potpunosti je nenaučna i opasna pojava, veoma srodna ravnozemljašenju. Samo što su ravnozemljaši stigmatizovani i ismejani, a preskriptivisti su veoma cenjeni, ugledni, a često imaju i moć odlučivanja o jeziku pri nadležnim institucijama. Ovo je veoma dubok problem našeg društva, koji zahteva ozbiljne analize i rasprave, a u kontekstu književnog prevođenja manifestuje se kroz rad pojedinih (nažalost, ne tako malobrojnih) lektora i urednika. Dakle, saradnja lektora i prevodioca – da, unakažavanje prevoda preskriptivističkim pseudonaučnim intervencijama – ne.
Šta Vam je prevođenje donelo?
Imam utisak da mi je prevođenje donelo mnogo toga. Pre svega, godinama sam ostvarivao deo svoje egzistencije upravo pomoću prevođenja, a i za sadašnje zaposlenje mogu da zahvalim velikim delom i prevođenju. Međutim, mnogo mi je važnije od te materijalne strane ono što sam kroz prevođenje naučio. Poboljšao sam svoje poznavanje mnogih registara jezika sa kojima radim, naučio mnoštvo novih reči i izraza, pa me je to, u krajnjem, možda i učinilo malo boljim piscem i veštijim govornikom. A stalni izazovi u svemu onome što se nalazi oko prevođenja (pregovori, rokovi, pritisci…) možda mi i jesu pomogli da naučim da se barem malo bolje suočavam sa stresom.
Kroz književno prevođenje upoznao sam se sa delima nekih pisaca za koja ranije nisam znao. Radi pripreme za prevođenje nekih dela morao sam mnogo da istražujem i čitam, pa sam tako imao prilike da saznam obilje podataka o čitavim narodima, njihovim istorijama, slavnim ličnostima, prirodi, načinu života i o mnogo čemu drugom. Ta su mi istraživanja neretko otvarala nove vidike.
Konačno, zbog prevođenja sam upoznao i mnoge divne ljude, koleginice i kolege sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati i razmenjivati iskustva, i to ne samo o prevođenju.
Iako nisam nameravao da budem prevodilac, umeo sam i te kako da budem srećan zbog mnogih lepih stvari koje mi je prevođenje donelo u život.
Ako je suditi po godinama iskustva, Ana Kuzmanović Jovanović je na dobrom putu da postane prevoditeljka-veteranka, posebno kada je reč o prevodima sa portugalskog jezika. Njoj posebno dragoceno iskustvo vezuje se upravo za najveću zemlju portugalskog govornog područja: dobitnica je prevodilačke stipendije Nacionalne biblioteke Brazila. Njena bogata prevodilačka karijera ovekovečena je priznanjem Fonda Radoje Tatić za najbolji prevod sa španskog ili portugalskog jezika, za roman „Sva imena“ Žozea Saramaga, u izdanju Lagune. Pored prevođenja, radi i na Filološkom fakultetu, gde predaje predmete koji obrađuju pitanja analize diskursa i sociolingvistike, kao i studije usmenog i pisanog prevođenja na masteru iz konferencijskog, stručnog i audio-vizuelnog prevođenja. Čitajući njene odgovore, najviše mi je pažnju privukao fokus na maternji jezik, o čemu mislim da se ne govori dovoljno. Podrazumeva se da treba da budemo pismeni kao prevodioci, ali neretko, posebno kao početnici, ne verujemo vlastitom instinktu za maternji jezik i trudimo se da ostanemo u dosluhu sa izvornikom. Nismo podstaknuti da eksperimentišemo ili da se odvažimo da ponudimo drugačije rešenje, a šta je (književno) prevođenje nego jedan veliki usud. U saopštenju Fonda Rdoje Tatić, upravo se taj apsekat prevođenja navodi kao suštinski za odabir Ane Kuzmanović: Žiri je naročito uzeo u obzir sigurnost prevoda Ane Kuzmanović Jovanović, njen osećaj za ritam srpskog jezika i nepogrešivi smisao za logiku rečenice.“
Sa kojih jezika prevodite?
Sa portugalskog i španskog.
Kojom vrstom prevođenja se bavite?
Uglavnom književnim, retko usmenim, i to uvek konsekutivnim. Simultano prevođenje me užasava.
Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?
Raduje me otkrivanje novih mogućnosti jezika; isto to predstavlja i najveću poteškoću.
Prevodilac kojeg posebno cenite?
Jasminu Nešković, prevoditeljku Saramaga na srpski. Radmilu Mečanin, koja je prevela neke od meni omiljenih savremenih ruskih romana. Katrinu Dodson, američku prevoditeljku sabranih dela Klaris Lispektor, najposvećeniju prevoditeljku koju sam imala prilike da upoznam.
Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?
Da bude radoznala osoba, širokih interesovanja, da puno, zaista puno čita, da dobro poznaje pre svega maternji jezik, ali da ne dozvoli da je njegova pravila sputavaju.
Najveći prevodilački izazov do sada? Bilo ih je više. na primer, Hodočašće Emanuila Sina Božjeg (roman portugalskog pisca i dragog prijatelja Pedra Roze Mendesa), roman o Istočnom Timoru, o svetu meni potpuno nepoznatom; rasplakala sam se više puta dok sam ga prevodila, od muke i nemoći. Zatim veličanstveni Saramago i njegova raspojasana sintaksa… ali, kakvo je samo zadovoljstvo bilo izboriti se sa njom!
Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?
Raduan Nassar, savremeni brazilski pisac, i njegov kratak ali ubojit roman Copo de cólera, na vrhu je moje liste želja. Kao i sve što je ikada napisala Klaris Lispektor.
Klaris Lispektor, na vrhu liste želja za prevod (izvor: lithub.com)
Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?
Slabo plaćeni, suočeni sa nerazumevanjem i nepoštovanjem, mnogi (naročito poslodavci) misle da je prevođenje običan zanat, da je dovoljno znati jezik pa prevoditi… osim toga, primećujem i da mladi, talentovani prevodioci i prevoditeljke, puni entuzijazma, sa sjajnim idejama, jednostavno ne umeju da pronađu put do izdavača.
Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?
Čitati, otkrivati nove autorke i autore, eksperimentisati jezikom, pisati prikaze dela i slati ih izdavačima sve dok im ne privučete pažnju, ne raditi ispod cene, držati do sebe i svoje profesije.
Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?
Naravno. Lektori su ključni za konačnu formu teksta. Nema gore stvari za prevodioca nego kada ta saradnja izostane, pa vam lektor, na primer, pošalje prekrojen tekst bez sluha za piščeve igre rečima za koje ste vi danima tražili ekvivalent u srpskom. I onda danima popravljate ono oko čega ste se mogli odmah dogovoriti… iskustvo me je naučilo da ih poštujem, ali i da im ne povlađujem.
Šta vam je prevođenje donelo?
Zahvaljujući prevođenju, otkrila sam fantastične, nenadane autore i predele, bolje pišem, bolje razumem sopstveni jezik, stekla sam bolji uvid u srodnost romanskih i slovenskih, i uopšte indoevropskih jezika, susrela se sa mnoštvom pojmova, istorijskih i drugih događaja i likova za koje verovatno nikada ne bih čula da nisam prevodila knjige koje o njima govore, oslobodila se mnogih mentalnih stega…
diz que diz 