Dolaze Lili Tomlin, Den Ekrojd i Ejmi Šumer na festival komedije.
Ovo nije vic, već samo još jedan od načina na koje Nacionalni centar za komediju proslavlja svoj početak. Muzej, koji se nalazi u rodnom gradu Lusil Bol, Džejmstaunu u državi Njujork, prostire se na 37 000 kvadratnih metara prostora posvećenih eksponatima iz oblasti komedije. Sa više od 50 interaktivnih postavki, ovaj muzej pušta posetioce da istraže sve „od ranih vodviljskih tačaka do najnovijih mimova koji haraju internetom“, i vodi posetioce na putovanje kroz slavne momente komedije od Bastera Kitona do Džordža Karlina.
Muzej komedije u Džejmstaunu. Fotografija preuzeta sa: https://www.smithsonianmag.com Ovo je prvi muzej ovog tipa u Americi, a možda čak i na svetu: interaktivnog je karaktera i posvećen je humoru kao instituciji kulture, umetničkoj formi, i sredstvu političkog komentara. Sam prostor je koštao 50 miliona dolara, a na njemu je radio isti tim projektanata kao i na filmskom studiju Univerzal i Kući slavnih posvećenoj univerzitetskom američkom fudbalu; Savetodavno telo Nacionalnog centra za komediju sastoji se od veterana komedije poput Karla Rajnera, Džima Gafigana, V. Kamau Bela i Pole Paundstoun. U muzejska blaga ubrajaju se i legendarni mantil Lenija Brusa i arhiva Džordža Karlina.
Ukoliko pitate izvršnu direktorku, Džurni Gunderson, da vam ispriča vic, nećete daleko dogurati. „Ja se držim svog posla“, izjavila je Gunderson. Njen posao je da se fokusira na upravljanje atrakcijama, koje bi trebalo da privuku sto hiljada posetilaca u prvoj godini. Gunderson je izjavila da muzej ima za svakoga po nešto, od onih kojima je komedija povremena razbibriga do „zagriženih ljubitelja komedije“ koji bi mogli da provedu dane u muzejskim arhivima. „Teško je zamisliti muzej koji ima ovako široku ponudu“, izjavila je ona.
Stvaranje muzeja u doba pametnih telefona i interneta podiglo je očekivanja, izjavila je Gunderson. „Ako će neko da dođe čak do Džejmstauna u Njujorku, ne možemo im ponuditi izložbu sa istim sadržajem koji mogu da nađu na Vikipediji“.
Dakle, evo šta možete očekivati: „Nakon što naprave svoj profil humora, posetioci mogu da istražuju sadržaj prema svojim afinitetima, od slepstik komedije do moderne satire. Zajedno sa obrazovnim igricama i zabavnim takmičenjima, gosti mogu da uskoče u uloge velikana komedije, i da se oprobaju u crtanju, pisanju komedije, stend-ap nastupima, i lažnim pitiranjima – ili da navijaju za svoje prijatelje“.
Godišnji festival u čast Lusil Bol ove godine svečano je otvorio Nacionalni centar za komediju početkom avgusta, sa više od 50 događaja i 40 umetnika. Uz predstave raznih izvođača i pisaca, bilo je i diskusija o komediji i slobodi govora, improvizaciji i časovima pisanja, radionici konga bubnjeva u čast Desija Arnaza, i bal pod maskama inspirisan Lusil Bol.
Kada sam pre tri nedelje svratio u Madrid, hteo sam da posetim Mariju Moliner. Nije bilo tako lako naći je kao što sam pretpostavljao: neki ljudi, iako bi trebalo, nisu ni znali ko je ona, a neretki su bili oni koji su je mešali sa slavnom filmskom zvezdom. Konačno sam uspeo da uspostavim kontakt sa njenim mlađim sinom, industrijskim inženjerom u Barseloni, i on mi je saopštio da njegovu majku nije moguće posetiti usled njenog narušenog zdravlja. Pomislio sam da je reč o trenutnoj krizi i da ću možda moći da je vidim prilikom nekog budućeg putovanja u Madrid. Ali prošle nedelje, kad sam se već našao u Bogoti, telefonom su mi javili tužnu vest o smrti Marije Moliner. Osetio sam se kao da sam izgubio nekoga ko je, ne znajući, radio za mene mnogo godina. Marija Moliner – da kažem to na najsažetiji način – ostvarila je poduhvat koji gotovo nikome nije pošao za rukom: napisala je sama, kod svoje kuće, vlastitim rukama, najpotpuniji, najkorisniji, najvredniji i najzabavniji rečnik španskog jezika. Zove se Rečnik upotrebe španskog jezika (Diccionario de uso del español), ima dva toma od gotovo tri hiljade strana, teška tri kile i zapravo je dvostruko veći od Rečnika Kraljevske akademije i, prema mom viđenju, dvostruko bolji. Marija Moliner ga je napisala u slobodnim časovima od njenog posla bibliotekarke i onoga što je smatrala svojim pravim pozivom: krpljenja čarapa. Kada su njeno dete upitali koliko je braće i sestara imalo, usledio je odgovor: dva brata, sestru i rečnik. Treba znati kako je ovo delo bilo napisano da bi se shvatilo koliko ima istine u ovom odgovoru.
Marija Moliner se rodila u Panisi, jednom aragonskom selu, 1900. godine. Ili kako je ona prikladno govorila: U nultoj godini. Pre smrti je napunila osamdeset. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Saragosi i putem konkursa je primljena u Ustanovu Arhivara i Bibliotekara Španije. Udala se za don Fernanda Ramona i Feranda, uglednog univerzitetskog profesora koji je u Salamanki predavao neuobičajenu nauku: fizičke osnove ljudskog uma. Marija Moliner je odgojila svoju decu kao svaka španska majka, čvrste ruke i dajući im previše da jedu, čak i u teškim godinama građanskog rata, kada nije bilo mnogo hrane. Najstariji sin je postao doktor i istraživač, srednji arhitekta, a ćerka je postala učiteljica. Tek kada je srednji sin započeo studije industrijskog inženjerstva, Marija Moliner je primetila da je posle pet sati bibliotekarstva imala vremena napretek i odlučila je da ga ispuni pišući rečnik. Zamisao joj je sinula od rečnika Learner’s Dictionary, uz pomoć kojeg je naučila engleski. U pitanju je rečnik upotrebe jezika; odnosno, onom koji ne samo da kaže šta znače reči, već ukazuje i na njihovu upotrebu, uključujući i druge reči kojima može da se zameni. „To je rečnik za pisce”, rekla je jednom Marija Moliner, govoreći o svom rečniku i to sa punim pravom. Sa druge strane, rečnik Kraljevske akademije jezika (RAE) prihvata reči kada su na pragu smrti, istrošene od upotrebe, dok njihove krute definicije deluju kao da vise sa eksera. Protiv te prakse balzamovanja reči Marija Moliner je sela da napiše svoj rečnik 1951. Računala je da će ga završiti za dve godine, i kada je proteklo deset, još uvek je bila na pola puta. „Uvek joj je nedostajalo dve godine da ga završi”, rekao mi je njen mlađi sin. Na početku mu je posvećivala dva ili tri časa dnevno, ali kako su joj se deca venčavala i odlazila iz kuće, imala je više vremena na raspolaganju, dok nije došla do deset radnih sati dnevno, pored onih pet provedenih u biblioteci. Godine 1967. pod pritiskom izdavačke kuće Gredos, koja ju je čekala pet godina, smatrala je rečnik završenim. Ali nastavila je da pravi pribeleške, i u trenutku smrti imala je nekoliko metara novih reči za koje se nadala da će ih videti u budućim izdanjima. Ono što je, zapravo, ta žena preduzela bio je poduhvat hitrosti i otpora protiv života.
Njen sin Pedro mi je pričao kako je radila. Kaže da je jednog dana ustala u pet ujutru, podelila jedan papir na četiri jednaka dela i počela da beleži reči bez dodatnih priprema. Njene jedine radne alatke bila su dva naslona za čitanje i prenosiva pisaća mašina, koja je preživela pisanje rečnika. Prvo je radila za stočićem u središtu sobe. Posle, kada je osećala kako tone među knjigama i beleškama, poslužila se tablom poduprtom na poleđini dve stolice. Njen muž je glumio mudru suzdržanost, ali bi ponekad krišom merio svežanj pribeležaka metrom i izveštavao decu. Jednom prilikom im je ispričao da je rečnik napredovao prema poslednjem slovu, ali tri meseca kasnije im je rekao sa raspršenim iluzijama da se vratila na prvo. To je bilo prirodno, jer je Marija Moliner imala beskonačni metod: nastojala je da uhvati u letu sve reči života. „Posebno one koje nađem u novinama”, rekla je u jednom intervjuu. „Jer tamo dolazi živ jezik, onaj koji se koristi, reči koje zbog potrebe moraju u trenutku da se izmisle”. Napravila je samo jedan izuzetak: neprikladno nazvane loše reči, kojih ima mnogo i koje se možda najviše koriste u Španiji svih vremena. To je najveći nedostatak njenog rečnika i Marija Moliner je poživela dovoljno da to uvidi, ali ne dovoljno dugo da bi ispravila grešku.
Provela je svoje poslednje godine u stanu na severu Madrida, sa velikom terasom, gde je imala mnoge saksije sa cvećem, koje je zalivala sa toliko ljubavlju, kao da su zatočene reči. Godile su joj vesti o rečniku koji se prodao u više od deset hiljada primeraka, u dva izdanja, koji je ispunjavao svrhu koju mu je namenila i za kojim su jezički akademici posezali javno i bez stida. Nekada bi joj došao neki izgubljeni novinar. Jednom, koji ju je pitao zašto ne odgovara na brojna pisma koja je primala, odgovorila je sa više svežine od cveća koje je gajila. „Zato što sam mnogo lenja.” Godine 1972. bila je prva žena nominovana za mesto u Jezičkoj akademiji, ali se uvažena gospoda akademici nisu odvažili da razbiju drevnu mačističku tradiciju. Odvažili su se tek pre dve godine i tada su prihvatili prvu ženu, ali to nije bila Marija Moliner. Ona se obradovala kada je saznala, jer ju je užasavala pomisao na ceremonijalni govor. „Šta sam mogla ja da kažem”, rekla je tada, „kad čitavog svog života nisam ništa drugo radila, već samo krpila čarape?”
Svetski poznata pop zvezda alternativne muzike koja je inspirisala Lejdi Gagu, Rošin Marfi, govori sa Berijem Iganom o svojoj čudnovatosti, o svojim neobičnim roditeljima, o vršnjačkom nasilju u školi i o tome kako su joj se ostvarili snovi nakon što je upoznala Sebastijana Propercija i sa njim osnovala porodicu.
Detinjstvo Rošin Marfi, kao i njen naçin odevanja na koncertima rasprodatim širom sveta, jesu pomalo nerealni. Jedna od najvećih zvezda na prostoru Ujedinjenog Kraljevstva seća se svog oca Majkla dok ju je dozivao da siđe i vidi šta ima u kolima. Kada je sišla, imala je šta da vidi. „Pozadi u kolima, nalazio se poni. Moja majka je stajala na ulici i plakala i rekla: ‘Šta ćemo da radimo sa jebenim ponijem?’ Mora da ga je kupio u pabu.’ To je bila ludost sa kojom je morala da se suoči. Ali sada kada se prisećam, bilo je sjajno“ – govori Rošin Marfi.
„Koliko dugo je opstao poni?“
„Tri dana najviše.“
Velika, stara kuća u Arklou, u okrugu Viklou, gde je Roišin živela sa roditeljima švercerima i starijim bratom Šonom, bila je puna smeha i ljubavi. Njena majka se bavila prodajom antikviteta i stvari poput držača za kišobrane u obliku slonovskog stopala, haube za sušenje kose iz frizerskih salona i zubarske stolice, bile su normalna stvar. Jednog popodneva, njen otac je doneo pilotsku kabinu iz bombarderskog aviona iz Drugog svetskog rada, koju je pronašao na planini. Roišin je zapala za oko žvaka zalepljena na jedno od pilotskih kontrolnih dugmadi. Odmah joj je prošlo kroz glavu kako je čovek koji je žvakao tu žvaku tragično poginuo u nesrećnoj kabini koja se sada nalazi u njenoj dnevnoj sobi.
„Kabina je mirisala na smrt“, rekla je. „Nisam bila luda za njom, pa sam se obradovala kad su je prodali.“
Moji roditelji su takođe prodali dve kutije cigareta Dutch Masters u Britanskoj kući za aukciju. (Te cigarete su se prodavale u Americi od 1912.godine i poznate su po tome što ih krasi Rembrantova slika – Da Staalmeesters).
„Gde su ih našli?“
„Otac ih je pronašao u dvorištu“, kaže Roišin sa svojim irskim akcentom koji nije izgubila iako od svoje dvanaeste godine živi u Engleskoj. Tri godine kasnije, njeni roditelji su se razišli i preselili se iz Irske u Mančester, ostavljajući petnaestogodišnju ćerku samu u Mančesteru, na njeno insistiranje. Uvek snalažljiva, Roišin je iskoristila stambene pogodnosti i dobila svoj stan u kući jedne stare žene i odmah ga je ispunila ekscentričnim nameštajem, gde je dovodila ljude sličnog ukusa.
Jedne noći, otac ju je probudio iz grčevitog sna. „Ne ideš sutra u školu“, rekao je desetogodišnjoj kćerki. „Vodim te u Dablin…“ Sledećeg jutra je održao reč, stavio ju je u kamion pun olova za otpad, „a zatim smo krenuli u mesto u Dablinu gde je isporučivao olovo. Mora da je zaradio mnogo, budući da me je odveo u radnju Brow Thomas i rekao ’Izaberi šta god želiš’. Brzo sam potrošila novac na šoping. Iduće nedelje smo verovatno pozajmljivali novac za ugalj.“
Otac joj je dao mnogo više od materijalnog. Objasnio je Roišin značenje feminizma na sopstveni način. „Ako bih rekla da želim da budem stjuardesa, pitao bi me ’a zašto ne pilot?’ Ako bih htela da budem medicinska sestra, pitao bi me ’a zašto ne doktor?’. Govorio mi je stvari poput ’Zašto bi želela da budeš prosečna? Zašto?’“ Ta ravnodušnost prema proseku i svakodnevnom može se uočiti kako u njenom stajlingu, tako i u njenom muzičkom izrazu. Kaže da prezire stalnost, kolotečinu, ona bi radije da je van zone komfora. „Kada govorimo o identitetu, mislim da je to mišljenje tipično za umetnice. Postoji velika napetost između toliko prepoznatljivih i restriktivnih ženskih arhetipa i mišljenja na svetu. A kada se igrate sa arhetipom, oslobodite se.“
Njen život je bio, i ostaje, više od običnog. Kada je imala 9 godina, videla je da njen brat Šon ima postere pevačice sa kratkom, muškom frizurom, izblajhano plave boje. Jednog popodneva, iskoristila je svoj džeparac da ode do grada i ošiša se na isti način. Majka joj je bila, kako kaže, zatečena, dok je njen otac jednostavno počeo da plače. Roišin zapravo nije shvatala koliko je njena frizura bila kul, sve dok nije videla očeve suze. „Moje krštenje je bilo odmah nakon toga, pa sam morala da prisustvujem takvoj svečanosti sa tom mornarskom frizurom, uparenom sa haljinicom boje breskve i svilenim šalom. Moja mama je dodala jedan šeširić, više za bakice, kako bi mi sakrila frizuru. Dopao mi se taj šešir. Bilo bi neprikladno reći nešto drugo. Roišin se priseća svog oca kao „totalnog genija“, „kupao se jednom nedeljno u mirisnim uljima, napunio bi kadu do vrha, zatim bi sedeo u vodi dva sata, popio flašu vina i pevao na sav glas, da ga ceo komšiluk čuje. Eto zašto i dalje izgleda mladoliko. Da budem iskrena, ne volim toliko da se kupam kao moj otac…“
„Otac me je upropastio za muškarce. Retko ko može njemu da doraste.“
A šta je sa njenim italijanskim momkom, Sebastijanom Propercijem, sa kojim je 8 godina? Da li je on podseća na njenog oca?
„Pa, zgodan je”, kaže. „Moj ćale liči na Italijana i često ga mešaju sa Italijanom. Postoji velika mešavina kulture i strasti.“ Žive zajedno u Kriklvudu sa svojom decom, petogodišnjim Taugom i osmogodišnjom Kloudi Hendvud (iz prethodnog braka sa Sajmonom Hendvudom). Roišin takođe ima kuću na Menorki.
Zanimalo me šta je Roišin rekla milanskom producentu Sebastijanu kada su se upoznali, budući da je poznata anegdota da je svog bivšeg momka, Marka Brajdona, sa kojim je 1995. osnovala Moloko, pitala „Da li ti se sviđa moj uski džemper? Vidi kako mi dobro stoji.“ Da li ti se sviđa moj uski džemper (Do You Like My Tight Sweater?) postao je album prvenac Moloka, koji je izašao 1995. godine i ubrzo postao svetski hit. Ostalo je istorija, a inovativni, elektronski duo je postao svetska atrakcija sve do njihovog razlaza 2003.
Roišin kaže da gospodinu Properciju nije rekla ništa tako čuveno. „Kada sam napustila studio, rekao je ljudima: ‘Želim da oženim tu prelepu Irkinju!’ Još uvek je nije oženio, ali imati decu je podjednako obaveza kao biti u braku, kaže buntovna pevačica koja je jednom izjavila da bi radije preuredila potkrovlje nego organizovala skupo venčanje.
Ja želim da oženim Roišin Marfi nakon tri sata provedena sa njom u londonskom restoranu Quo Vadis prošle nedelje. Tajm Aut magazin je 2016. godine objavio da je ona ’londonska Grejs Džouns’. U Njujorku, modni magazin W, koji važi za modnu bibliju, opisao ju je kao evropsku pop boginju koja se vraća u Ameriku „da bi ih ponovo bacila pod noge“.
Za vreme intervjua, ubrzo je sve ostavila bez daha u restoranu, ovladavajući pričom na jedan neposredan i spontan, ali dominantan način. Ljubazni gosti su se pravili da ne slušaju, iako se gospođa Marfi entuzijastično raspričala o tome kako je svirala pesmu Big Muff (Veliki žbun) od Džona Martina za svoju ćerku. „Ona i ne zna da je to pesma o vagini.” Puštala je tu pesmu deci pred spavanje. Kaže da se divi autsajderima kakav je i ona i da je uspeh težiti nečemu više od onog što dobijemo tamo gde smo rođeni. „Potrebno je proživeti svu lepotu.“
Roišin je tu potragu za lepotom započela kao vrlo mlada. Oblačila je tetkine vintidž kostime i sedela je na prozoru kuće u Arklou i mahala prolaznicima, izgledajući kao jedna od veštica iz Magbeta. Da li je osećala da se nikada neće uklopiti u Irsku jer je drugačija? „Ko još želi da se uklopi? Zajebi to. Irska je divno mesto gde možeš da odskačeš.“
Pitao sam Roišin da definiše svoju čudnovatost.
„Bezvremena i nepodložna klasifikacijama“ – to je cilj. „Moja jedinstvenost zahteva sve to.“ Kao dete u Irskoj, nije bila toliko neobična, koliko drugačija. Ponašala se drugačije, oblačila se drugačije, čak se i osećala drugačije (bila je disleksična). Izdvajala se i bila je srećna što se izdvaja, mada nije volela decu koja su je maltretirala zbog toga. „Moja majka bi otišla iz škole sa torbom za kupovinu punom kose koju su mi iščupali.“ Seća se kad ju je jednom grupa od dvadesetoro dece pratila kući. „Jedno od njih je uzelo komad leda iz zaleđenog bazena i pogodilo me u glavu. Isekli su me“, rekla je pokazujući na mesto na glavi gde su je pogodili. „Bila sam baš maltretirana u školi, ali nisam bila žrtva nasilja.“
Iako je bila krštena, buntovna Roišin nije išla na mise. Njeni roditelji nisu bili religiozni. Kada bi je učiteljica pitala da li ide u crkvu subotom, lagala je da ide, a kada ju je pitala o kojoj ceremoniji je bilo reč, ona je odgovarala da ne zna, a istina je bila da nije išla u crkvu jer ni njeni roditelji nisu išli. Kada su joj kaluđerice rekle da mora ići na mise, bez obzira na to da li idu njeni roditelji, ona ih je samo ignorisala. To se nastavilo do današnjeg dana. Roišin ima unutrašnju snagu da prati svoj put.
A odakle dolazi njena ljubav prema modi?
„Moja mama je vrlo elegantna“, kaže Roišin koja je bila na modnoj pisti na svetskim modnim zbivanjima tokom godina (jednom je otvorila i zatvorila reviju dizajnera Aleksandra Votijea u Parizu i radila je obradu pesme Slave to Love Brajana Ferija za Guči reklamu). „Moja tetka Linda je bila prava lepotica u jednoj provinciji u Irskoj i čuvala je svu svoju odeću, uključujući i tijare. Nije imala kćerke, tako da sam provodila sate u njenoj kući. Moja baka je uvek nosila krznene rukavice i crveni karmin. I sestre mog oca su takođe divne, obe su svojevremeno imale butike u Mančesteru. Baka je bila prava kraljica“ kaže. „Sve su one znale nazive marki, izreza, krojeva i boja. Moja mama i tetka su učestvovale na pompeznim svečanostima, obe su bile modne kraljice. Moja tetka Linda je takođe čuvala sve svoje stvari od kad je bila tinejdžerka.“
Ovu crtu je očigledno nasledila od tetke Linde, jer kako kaže, njena kuća u severnom Londonu je prepuna odeće koju je godinama skupljala i Roišin nema snage da tu odeću baci. Možete razumeti njeno odbijanje da baci svu poznatu odeću sakupljanu godinama kada shvatite koliki je uticaj imala ova modna ikona na modernu kulturu. Njen uticaj je vrlo proširen, od Lejdi Gage do Sen Vinsent. U njenu čast, prošle godine kada je Aidin Vaziri, iz časopisa San Francisco Chronicle pokušao da dobije od nje mišljenje o uticaju njenog stila, ona se nije izjasnila po tom pitanju.
Kada se pojavila, Lejdi Gaga je prilično iskopirala tvoj stil. Da li si bila polaskana ili ne baš?
„Vidi, to je previše sitničavo za mene. Tu nije moje mesto. Idem na Koačela festival, tako da će biti čudno.“
Ali, kako se zaista osećaš?
„Od mene nećeš dobiti mišljenje o tome, zaista je nebitno. Ja sam ozbiljna umetnica.”
Roišin je i ozbiljan romantik. Kaže da joj je druga trudnoća bila najveća sreća, pre svega zato što je konačno dobila porodicu kakvu je žarko želela.
Bio sam zaintrigiran onim što je Roišin izjavila 2015. godine za televiziju Hunter: „Kada sam rodila prvo dete, vratila sam se u Irsku da živim sa majkom. Tako da, moja svakodnevica se svodila na majčinstvo i na moju majku koja mi je pokazivala kako i šta da radim. Zatim sam se vratila u Englesku i raskinula sa ocem mog prvog deteta. Nakon toga sam često plakala i nisam mogla da objasnim sebi šta se dogodilo. Onda sam se ponovo zaljubila i nisam mogla da verujem koliko sam srećna. Ponovo sam zatrudnela i lebdela zaljubljena godinama, da budem iskrena. Stvorila sam ovu posebnu porodicu sa Sebastijanom.“
„Dobro, nisam baš provodila dane plačući. Mama je bila drugi roditelj mojoj deci, sve dok je trebalo. Dosta smo putovali zapravo. Bila sam didžej na važnim događajima i tako sam zarađivala. Nas troje smo dosta putovali: Njujork, Karibi, Španija, Grčka. Nije to bilo loše vreme. Bila sam okružena porodicom sa svih strana.“ Dodaje i da joj je ujak, Mark Kavana, fotograf Njujork Tajmsa, bio velika inspiracija.
„Imala sam kuću u Viklovu i tu smo se nastanili kada je Klouda rođena. Želela sam porodicu na svoj način… celinu. I snovi su mi se ostvarili. Imati dete sa nekim u koga ste se skoro zaljubili je neverovatno. Svi ti hormoni čine da letite. Odmah smo znali da je naš sin Tad plod te ljubavi i uvek će biti. Klouda je veoma srećna što ga ima. Svi smo, prosto je magičan.“ Magična je i ova žena koja je jednom nosila uzak džemper.
Zov disko sirene
Roišin je opisivana kao istinska pop kraljica ovog veka. Prva pesma koja ju je oduševila na prvo slušanje bila je Ticket to Ride od Bitlsa. „Bila je u kolekciji maminih singlova, a u dedinoj kolekciji ploča slušala je pesme poput The Last Rose of Summer i Toselijevu Serenadu“, kaže Roišin čiji je ujak, Džim Tirel, svirao u džez bendu i koga je obožavala.
Kada su se njeni razdvojili i preselili u Irsku, Roišin je pronašla grupicu sličnih ljudi koji su delili ljubav prema grupama Sonic Youth, Jesus and Mary Chain i Velvet Underground. Kada je imala 14 godina, slušala je Sonic Youth u Mančesteru. Sledećeg dana je otišla u Stokport da zameni sve svoje ploče grupe U2 za Daydream Nation od Sonic Youth-a, od preostalog novca. Forimiran sredinom devedesetih, bend Moloko je ubrzo osvojio ljubitelje elektronske muzike i plesa hitovima Sing It Back i The Time Is Now. Kako je pisao Gardijan, 2003. godine su te pesme bile mega hitovi. Molokov poslednji album, Stautes, produciran je nakon raskida sa Brajdonom. „Osećala sam kao da možda uništavam sve. Kao da možda neću biti sposobna da snimam bez njega.“ Nije morala da se brine. Godine 2005. njen prvi solo album Ruby Blue nije naišao na neki odziv, ali je bio intrigantan. Overpowered iz 2007. bio je bolji. Exploitation iz 2015. (sa tekstovima poput „Nikada ne potcenjujte kreativne ljude / Niti dubine do kojih stižu“) predstavljao je lepotu za kojom je uvek tragala. Malo ranije, album iz 2014. Mi Senti, predstavlja EP sa obradama na italijanskom, ljubavno pismo za Seba. Zatim su izašli Hairless Toys (2015) i Take Her Up To Monto (2016). Nedavno je Roišin izabacila seriju spotova koje je sama režirala za pesme All My Dreams i Plaything.
diz que diz 