Sujeverja deset pisaca i umetnika

Da preguramo dan poput petka trinaestog potrebne su nam sve cake, trikovi i dobra znamenja na koja možemo da naiđemo. Ovom prilikom predstavljamo vam sujeverja deset umetnika i pisaca koji su (uglavnom) uspevali da izbegnu nezgode.

Čarls Dikens – Spavao okrenut ka severu

Čarls Dikens (1812 – 1870) stalno je sa sobom nosio kompas i uvek je spavao okrenut ka severu; verovao je da mu to pospešuje kreativnost i pomaže pri pisanju.

Odri Hepbern – Srećni broj pedeset i pet

Legenda velikih i malih ekrana, humanitarka i modna ikona, Odri Hepbern (1929 – 1993) bila je opsednuta brojem pedeset i pet. Poznato je da je tražila da njena šminkernica nosi taj broj; to je bio broj njene šminkernice kada je snimala sada već filmske klasike „Praznik u Rimu“ i „Doručak kod Tifanija“.

Doktor Sus – Nosio šešir kada je patio od kreativne blokade

Pisac i ilustrator Teodor Sus Gajzel (1904 – 1991), poznatiji kao Doktor Sus (Dr Seuss) je imao pozamašnu kolekciju od gotovo tri stotine šešira. Kad god bi patio od kreativne blokade, Doktor Sus bi posetio svoj skriveni ormar i birao šešir koji bi nosio dok ne oseti nadahnuće.

Ela Ficdžerald – Isto mesto na pozornici

recipes_ella-fitzgerald

Američka džez pevačica Ela Ficdžerald (1917 – 1996) patila je od treme. Džez istoričar i muzičar Džon Čilton, koji je bio član njenog pratećeg benda, zabeležio je da je Ela ponavljala niz pokreta na istom mestu na bini pre svakog nastupa. Činilo se da obavlja ritual koji ju je, kako Čilton veruje, smirivao da bi mogla da nastupi.

Gustav Maler – Nesrećni broj devet

Austrijski kompozitor i dirigent Gustav Maler (1860 – 1911) oklevao je da upotrebi broj prilikom imenovanja svoje devete simfonije i nazvao ju je Das Lied von der Erde. Razlog za to je činjenica da je nekoliko kompozitora, uključujući i Betovena i Šuberta, umrlo nakon pisanja svoje devete simfonije. Prema rečima njegove supruge, Maler je imao srčani poremećaj i verovao je da može da prevari smrt ako ne nazove svoju simfoniju „devetom“.

Isabel Aljende – Datum početka

Spisateljica čileansko-američkog porekla Isabel Aljende započela je svoj prvi roman osmog januara 1981. Roman je započela kao pismo svom dedi koji je bio na samrti da bi se ono na kraju pretvorilo u knjigu „Kuća duhova“. Aljende sada svaku svoju knjigu započinje osmog januara. U početku je to bilo iz lojalnosti prema svojoj prvoj knjizi, ali sada kaže da to radi da bi se osamila budući da svi znaju da ne treba da je uznemiravaju tog dana.

Džejms Džojs – Srećni broj dva

recipes_james-joyce.revise

Irski romanopisac Džejms Džojs (1882 – 1941) bio je zabrinut zbog slabog prijema svog epskog romana „Uliks“ na kojem je toliko vredno radio. Izabrao je da objavi to remek-delo na svoj rođendan drugog februara 1922. Tog dana su dva primerka romana stigla u Pariz vozom, jedan za Džojsa i jedan za knjižaru koja je objavljivala njegova dela, „Šekspir i kompanija“ (Shakespeare and Company). Srećni broj dva je dobro poslužio Džojsa: „Uliks“ je danas klasik.

Ludvig van Betoven – Brojao zrna kafe

Vrhunski kompozitor Ludvig van Betoven (1770 – 1827) ustajao je u zoru i odmah se bacao na posao. Prema rečima njegovog sekretara, kafa je bila najbitnija stavka u njegovoj ishrani i pripremao ju je veoma metodično – izdvajao je tačno šezdeset zrna kafe za svaku šolju. Ta rutina je pomogla stvaranje devet simfonija, trideset i dve sonate za klavir i jedne opere.

Pablo Pikaso – Čuvao svoju „suštinu“

Španski umetnik Pablo Pikaso (1881 – 1973) nikada nije bacao svoju staru odeću, kosu nakon šišanja i nokte koje bi odsekao strahujući da bi time izgubio deo svoje „suštine“.

Salvador Dali – Drvo sa španske olupine

Španski nadrealistički slikar Salvador Dali (1904 – 1989) smatrao je za sebe da je izrazito sujeveran i stalno je nosio sa sobom parčence drveta sa španske olupine da otera zle duhove. Čuven po svom temperamentu, jednom se umalo nije ugušio kada je pokušao da održi predavanje u ronilačkom odelu sa staklenom kacigom.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.theparisreview.org/blog/2018/04/13/ten-superstitions-of-writers-and-artists/
Autorka teksta: Elen Vajnstajn

Preveo sa engleskog: Filip Ivković

Emotivna protivrečnost koja je inspirisala „Maggot Brain“: sećanje na Edija Hejzela

Tekst objavljen 10. aprila 2018.

Da nije podlegao posledicama insuficijencije jetre u decembru 1992, gitarista Edi Hejzel bi danas napunio 68 godina. Kao član ekipe P-Funk koju je predvodio Džordž Klinton, Hejzel je odgovoran za neke od najnezaboravnijih gitarskih rifova, uključujući njegovo remek-delo, naslovnu pesmu albuma grupe Funkadelic iz 1971. Maggot Brain. Sa naočitim šeširom širokog oboda, trikoom i modernim plaštom, Hejzel se savršeno uklopio u raznobojnu bulumentu koja bi napunila stejdž svaki put kada bi Parliament Funkadelic nastupao. Za mladog Hejzela, ti rani dani saradnje sa Džordžom Klintonom i ekipom bili su čista magija, zabava bez prestanka iz najluđih snova svakog muzičara. Ali da je bilo po njegovoj majci, Grejs Kuk, ništa od toga se ne bi desilo.

Iako je Edi rođen u njujorškom kvartu Bronks, njegova majka nije želela za svog sina da odrasta u Njujorku u kojem je kasnih šezdesetih godina harao kriminal, pa se odselila sa svojom porodicom u Plejnfild, Nju Džerzi. Mladi Hejzel je ispunjavao svoje dane neumorno vežbajući gitaru.  Osnovao je sopstvenu grupu u ranoj mladosti sa prijateljem Bilijem Bas Nelsonom. Kada se Hejzelov partner u zločinu pridružio verziji grupe The Parliaments Džordža Klintona koja je išla na turneju, Klinton i Nelson su danima pokušavali da ubede Grejs da pusti Edija da ide sa njima dok na kraju nije popustila. Iako je naziv Funkadelic prvobitno korišćen za bend koji je bio postava grupe The Parlaments, usled pravnih razloga, naziv i svirači su se razvili u zaseban entitet.

Narednih nekoliko godina Edi Hejzel je razvio svoj prepoznatljiv stil izobličenih gitarskih vatrometa i gracioznih milozvučnih ritmova na remek-delima fanka kao što su istoimeni album-prvenac Funkadelic, posle kojeg su usledili Free Your Mind… And Your Ass Will Follow Maggot Brain; svi su objavljeni u rasponu od dve godine. U toku ovog burnog, veoma kreativnog perioda Hejzel je snimio ono što je Roling Stoun nazvao jednom od sto najboljih gitarskih pesama svih vremena, Maggot Brain.

Kao što je slučaj sa mnogim najboljim pesmama P-Funk-a, poreklo Maggot Brain numere pomalo je maglovito. Prema priči, dok je bio na LSD-ju, Džordž Klinton je rekao Hejzelu da svira kao da je saznao da mu je majka umrla i da naposletku saznaje da je zapravo živa. Sirova emocija koju je izneo kroz gravuru koja traje više od deset minuta odvela je slušaoce na muzičko putovanje koje se čini da je zaustavilo sȃmo vreme.  

Nažalost, Maggot Brain se ispostavio kao prekretnica u Hejzelovoj saradnji sa bendom. Zvanično je napustio grupu zbog finansijskih razmirica kasnije te iste godine, iako je nastavio da se druži sa članovima benda. Hejzel je počeo da radi sa The Temptations, mada je nastavio da doprinosi P-Funk projektima; čak je sarađivao u pisanju većine pesama na Funkadelic albumu iz 1974. Standing on the Verge of Getting It. On je bio glavni gitarista i aranžer albuma Parlamenta Up For The Down Stroke, objavljenog iste godineZasluge za album Standing on the Verge of Getting In On pripisao je svojoj voljenoj majci, koju je naveo kao nadahnuće za sve svoje uspehe.

Premda je uradila sve što je mogla da zaštiti sina da ne skrene sa puta, Edi je bio uhapšen kasnije te iste godine i osuđen za posedovanje droge i napad na stjuardesu i maršala avijacije. Nakon što je oslobođen, saznao je da je zamenjen u Parliament-Funkadelic kolektivu i prekomandovan isključivo kao dopuna i vrlo retko na glavne deonice i solaže. Snimio je solo album Game, Dames and Guitar Thangssa toliko P-Funk zvezdi da kritičari često ovo izdanje uvršćuju u zvanična izdanja kolektiva. Nastavio je da snima sa svojim bivšim ortacima iz benda i sporadično sa drugima do svoje smrti 1992.

Nema boljeg načina da se oda počast životu i smrti Edija Hejzela nego da se uživa u epskom spoju njegove dve velike strasti: sviranje gitare i ljubavi prema majci, kroz Maggot Brain. Učinite sebi uslugu i izdvojite vreme, zavalite se i pustite da vas preplavi ovo soulful izlivanje osećanja… biće vam drago. Snimite gitarsko čarobnjaštvo Edija Hejzela ispod:

 

Pročitaj u originaluhttps://liveforlivemusic.com/features/eddie-hazel-birthday-pfunk
Autor teksta: Reks Tomson

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

 

 

Jezik je ratna zona: Razgovor sa Ngugijem va Tijongom

Kada je prošle godine kenijski pisac Ngugi va Tijongo (Ngũgĩ wa Thiong’o) ušao u prepun auditorijum Univerziteta Vitvatersrand u Johanesburgu, publika je istog trenutka ustala i pozdravila ga gromkim aplauzom. Zviždali su i vikali sa pesnicama u vazduhu radosno kličući: „Ngugi! Ngugi! Ngugi!” Nakon više od pedeset godina otkad je izašla knjiga Ne plači, dete (Weep not, child), prvi roman pisca iz Istočne Afrike objavljen na engleskom, Tijongo je i dalje književna zvezda i večiti favorit za Nobelovu nagradu.

slike10534
Roman Ne plači, dete u Nolitovom izdanju

Ngugi je rođen 1938. u velikoj porodici seljaka u Limuru, u Keniji, na vrhuncu ustanka Mau-Mau. U Keniji je završio osnovnu i srednju školu, dok je fakultetske diplome stekao na Univerzitetu Makerere u Ugandi i Univerzitetu Lids u Engleskoj. Njegov roman-prvenac, Ne plači dete (1964) u kojem potanko opisuje pokret Mau Mau, naišao je na odobrenje širom sveta. Ubrzo je objavio dela poput The River Between (Odelita reka, 1965) i A Grain of Wheat (Pšenično zrno, 1967). Nakon desetogodišnje pauze, Ngugi objavljuje Petals of Blood (Latice krvi, 1977). Kasnije te godine, pošto je objavio dramu Ngaahika Ndeenda (Venčaću se kad mi se prohte, 1977) u kojoj govori o nejednakostima i nepravdama u kenijskom društvu napisanu na njegovom maternjem jeziku kikuju (Kikuyu), vlasti su ga uhapsile i zatvorile. Dok je bio u zatvoru, Ngugi se odrekao engleskog u svojstvu književnog jezika i posvetio se pisanju na kikujuu. Napisao je Caitani Mutharabaini (1981), na engleski prevedeno  kao Devil on the Cross (Raspeti đavo, 1982) u svojoj ćeliji na jedinoj dostupnoj stvari – listićima toalet papira.

Nakon izgnanstva iz Kenije 1982, Ngugi se uputio u SAD, gde živi i predaje više od tri decenije i gde se istakao kao oštar kritičar zapadnjačkog imperijalizma i neoliberalizma. Ngugi je srdačan, duhovit i duboko darežljiv osamdesetogodišnjak. Razgovor smo vodili prilikom dva susreta u prostoru India Habitat Centre u Nju Delhiju. Intervju je izmenjen i skraćen radi razumljivosti.

Godine 1977. objavili ste roman Latice krvi o seljačkom ustanku u neokolonijalnom kenijskom društvu. Odmah potom objavljujete kontroverznu dramu Ngaahika Ndeenda (Venčaću se kad mi se prohte) na kikujuu, vašem maternjem jeziku. Da li ste dramu napisali na kikujuu zato što Latice krvi nisu uspele da se povežu sa ljudima o kojima ste pisali?

Tako je. Stvarnost Afrike je takva da devedeset posto populacije govori različite jezike. A ako smatrate, kao što ja smatram, da su ljudi pokretači promena, onda je pitanje njihovog pristupa informacijama i veštinama veoma bitno. Kada napišete roman na engleskom, ma koliko radikalan ili progresivan bio, može samo da dopre do ljudi preko uticaja onih koji su ga već pročitali na engleskom.

Jeste li se nadali ustanku nakon objavljivanja?

Ne, nikada. Umetnost ne podstiče. Po mom mišljenju, umetnost se tiče mašte. Mašta omogućuje sve što radimo kao ljudska bića. Možemo da zamislimo sve mogućnosti i da probamo da ih ostvarimo u praksi.
Šta je ono što hrani maštu? Hrane je umetnost, pesme, kultura. Problem sa tlačiteljskim režimima jeste što vole da izgladnjuju maštu. Oni ne žele da razmišljaš ili zamišljaš mogućnosti drugačije budućnosti. Oni žele da misliš da je ovo najbolji od svih mogućih svetova, poput onog lika u Volterovom KandiduOh, Ovo je najbolji od svih mogućih svetova! Robovlasničke institucije su nekada tvrdile da je to najbolji od svih mogućih svetova.
Tako da pišući na engleskom ili čineći da književnost bude dostupna samo na engleskom, izgladnjuješ maštu većine ljudi.

Godine 1978. dok ste bili u Kamitiju, u maksimalno obezbeđenom zatvoru, napisali ste jednu od vaših najčuvenijih knjiga, Raspeti đavo, na kikujuu, na toalet papiru. Koliko je bilo teško napisati čitavu knjigu na toalet papiru?

Uhapšen sam zbog drame Venčaću se kad mi se prohte, koja je objavljena na kikujuu, a seljaci su bili glumci. Sećam se da je predstava bila prekinuta novembra 1977. a 31. decembra 1977. zatekao sam se u visoko obezbeđenom zatvoru. Tamo sam, međutim, veoma ozbiljno razmišljao o pitanju jezika. Shvatio sam da kad se osvrnem na istoriju kolonijalizma, uviđam da kolonizator ne nameće samo svoj jezik, već nipodaštava i potiskuje jezik kolonizovanih. Pa je tako učenje engleskog predstavljalo odučenje našeg jezika, što se nastavilo i u postkolonijalnoj eri.
Pošto sam bio uhapšen i zatvoren od strane afričke vlade zbog pisanja na nacionalnom jeziku, odlučio sam da ću u znak otpora pisati na istom jeziku zbog kojeg sam uhapšen.

I to je bio trenutak istine za vas?

Da. To me je održavalo, osećanje otpora. Bilo je zabavno pisati kada nisam imao hartije. Sve što sam imao je toalet papir. Ali povremeno sam dobijao olovku od zatvorskih vlasti ukoliko bih rekao da pišem nekakvo priznanje; nisam znao šta ima da se prizna.

Kako ste uspeli da sakrijete to od očiju zatvorskih vlasti?

Krio bih ih na otvorenom. Bilo nam je dozvoljeno da koristimo na hiljade listića toalet papira. Kada se spoje, lepo se spakuju. Pred kraj pisanja, gomila toalet papira je bila veoma visoka. U jednom trenutku sam ga zamalo izgubio, o čemu pišem u svom memoaru koji izlazi u martu pod naslovom Wrestling with the devil (Rvanje sa đavolom).

Nazvali ste jezik ratnom zonom, a sebe opisujete kao jezičkog ratnika. Možete li reći nešto o tome ukratko?

Obratite pažnju na odnos između Iraca i Britanaca. Poniženje koje su pretrpeli američki domoroci, te kako je njihov jezik unižen. U Africi nam je, naravno, bilo zabranjeno da govorimo našim maternjim jezicima. Japan je nametnuo svoj jezik Korejancima. Gde god da pogledate moderni kolonijalizam, usvajanje kolonizatorskog jezika bilo je zasnovano na smrti jezika kolonizovanih. Dakle, jeste ratna zona. U slučaju Indije, [britanski istoričar i državnik Tomas Babington] Makoli je bio okrutno iskren u pogledu svojih namera da stvori klasu Indijaca kojima je engleski prvi jezik. Englezi su želeli da oni imaju udela u vladanju nad ostatkom populacije. To važi i za Afriku i svaku oblast u kojoj je postojala kolonijalna situacija.  Od afričkih jezika se napravilo oružje protiv Afrikanaca. Jezik je bio ratno oružje bez obzira na to da li govorimo o Špancima i Portugalcima u Latinskoj Americi ili Francuzima u Africi i Vijetnamu. Jezik je bio veoma značajan element kako u uspostavljanju, tako i u održavanju kolonijalne vlasti, jer je bila sva prilika da će umovi srednje klase biti porobljeni.

Jednom kada ga savladate, mislite li da tada jezik postaje vaš vlastiti i da ga možete prisvojiti, iako vas je prethodno tlačio? U jednom od pisama poslatih ocu dok je bio mladić na Oksfordu, V.S. Najpol (Vidjadar Suradžprasad Najpol) napisao je: „Hoću da budem najbolji u grupi. Moram da pokažem ovim ljudima da mogu da ih pobedim u njihovom vlastitom jeziku.”

Najpol?

Da.

Ali to je san kolonizatora. Oni sednu i kažu, „Jupi! Oni su toliko prigrlili naš jezik da se sad takmiče sa nama.” Najpul istinski vlada jezikom i lično nemam problem s tim. Volim Najpolove romane. Ono sa čim ja imam problem jeste stanovište da time na neki način unapređujemo jezike kultura koje su ugnjetavane. To nije tačno. Kada radiš tako, kao što je on i kao što sam ja u Laticama krvi, mi zapravo širimo kapacitet engleskog jezika. U redu je da prisvojimo engleski ili francuski. Svaki pisac može da prisvoji jezik, ali ne možete mi reći da je pisanjem na engleskom [Džozef] Konrad na bilo kakav način pomagao razvoju poljskog jezika.

Pomenuli ste upotrebu jezika kao oružja kolonizatora. Da li mislite da na isti način engleski može da bude oružje kolonizovanih, kao što je Činua Ačebe govorio „kao protivargument kolonizaciji”?

U Ačebeovoj knjizi Things Fall Apart (Stvari se raspadaju), zapaža se neizmerni doprinos svesti o tlačenju kultura. Ne treba oduzeti na značaju stvarnom doprinosu pisaca i intelektualaca Trećeg sveta koji pišu na engleskom ili francuskom i tako dalje. Ali krajnost sa kojom se ne slažem jeste da se na taj način nekako unapređuju drugi jezici ili da engleski postaje afrički jezik. Afrika ima sopstvene jezike. Na afričkim intelektualcima je da opravdaju ovo jer su intelektualci ti koji su odgovorni za napredak svog jezika. Kada intelektualac napusti svoj jezik kako bi pisao na nekom drugom, ostavlja svoj jezik sa jednim umom manje.

Džon Maksvel Kuci je kazao da ga je engleski oslobodio ograničene slike sveta jezika afrikans, ali prošlog meseca, govoreći na Hej festivalu (The Hay Festival) u Kolumbiji, rekao je sa razočaranjem da „hegemonija engleskog jezika, Londona i Njujorka u oblasti globalne književnosti mora da se završi”. Takođe je dodao sledeće: „Engleski nije moj jezik kao što je bio Šekspirov”.

Aha, rekao je to?

Da.

Aha. To je veoma značajan obrt. Da je uobičajeno za afričke intelektualce da razvijaju svoja dela na vlastitim jezicima, onda ne bi bilo bitno što neki pišu i na nekom drugom jeziku. To što je Konrad pisao na engleskom nije uticalo na veliki broj poljskih intelektualaca koji su pisali na poljskom. Ali mi govorimo o situaciji gde nije reč o samo jednoj ili dve osobe, već gde čitava intelektualna zajednica piše na engleskom ili francuskom jeziku, bilo da je u to u domenu poljoprivrede ili medicine. Uobičajena praksa je da se pravni sistem sprovodi na engleskom ili francuskom, a većina ljudi zapravo dela u različitim jezičkim sferama. U tome leži problem.

U vašim memoarima, Dreams in a Time of War (Snovi u vreme rata), pišete: „Često smo se okupljali oko bilo koga ko je pričao priču, a oni kojima je to išlo od ruke postajali bi junaci trenutka.” Možete li reći nešto o uticaju tradicije pričanja priča na vas dok ste odrastali? 

Svaka zajednica ima tradiciju pričanja priča. Bilo da su to priče iz Mahabharate (sanskritskog epa iz drevne Indije) ili čak neke filozofske rasprave Platona ili Sokrata. Uvek smatram za najboljeg pripovedača onoga ko pati od anksioznosti iščekivanja, a onda uspe da ih ispuni, jer u suprotnom dolazi do razočaranja.

Odlično sam slušao, a veoma loše pripovedao priče. Uvek sam želeo da slušam.

Knjiga takođe govori o neumornoj borbi za obrazovanjem i ulozi vaše majke koja vam je ulila tu želju.

Moja majka nije umela da čita. Nikada nije išla u školu i radila je na polju čitavog svog života. Ali ona je ta koja me je poslala u školu. Moja sestra mi je kupila prvi par cipela da bih mogao da idem u školu i pisala mi je domaći. Ne znam kako je to postizala. I jedna stvar koju pamtim uvek kada bih došao i rekao joj da sam ostvario maksimum na ispitima, ona bi pitala. „Je li to najbolje?” Ideja najboljeg je bila suštinski deo pitanja o tome kako sam uradio ispit. To je bila njena mera uspeha.

ngugi

Kako ste se odlučili za formu memoara? Da li je bilo izazovno opisivati samog sebe? 

Dugo nisam mogao da se nateram da pišem o sebi zato što sam pisao romane crpeći vlastita iskustva. Hoću reći, Ne plači, dete nije pisano iz strogo biografske perspektive, ali crpim inspiraciju iz stvari koje se dešavaju oko mene. Ali naravno, otac sam desetoro dece. Moja žena je rekla: „Vidi, stvarno treba da im kažeš nešto o sebi, jer nećeš uvek biti tu da im ispričaš šta ti se desilo.” I tako sam odlučio da u prvom delu pišem samo o svom detinjstvu. O odlasku u srednju školu. To sam uradio u Snovima u vreme rata, jer sam išao u školu tačno za vreme rata, a odrastao izbegavajući ga. Takođe je o tome kako smo moja majka i ja održavali snove u ratnim uslovima.

U prikazu vašeg memoara, Birth of a Dream Weaver (San tkača snova), britanska novinarka Mikela Rong napisala je za Njujork Tajms: „Biće zanimljivo videti da li je Ngugijev sledeći memoar smešten u Keniju posle sticanja nezavisnosti i da li će biti podjednako hrabar. Dok se kolonizacija daje afričkim piscima kao najlakša meta, kritikovati žive afričke političare i savremene režime veoma je rizično.” Da li mislite da kolonizacija čini afričke pisce lakim metama?

Istini za volju, nisam siguran šta je mislila pod tim. Ako pogledate ne samo moje, već i radove drugih afričkih pisaca, oni su veoma kritični ne samo prema kolonijalnom režimu, već i prema postkolonijalnim vladarima i diktaturama u Africi. Kolonijalizam je posledica kolonijalnih opasnosti, i nije blaga.

Moji romani uvek kritikuju kolonijalnu i postkolonijalnu situaciju. I ništa se neće promeniti po tom pitanju. Morate da gledate šta utiče na ljudske živote, a to se tiče bogatstva, moći i vrednosti u društvu; kako se, čak i u mraku, ljudi okupljaju i međusobno vole.

Da li mislite da u postkolonijalnim društvima pisac ima obavezu da piše o političkom tlačenju i istorijskoj nepravdi za razliku od pisaca u slobodnim i razvijenim društvima koji mogu da se bave pisanjem zarad umetnosti? Da li je ovo obavezno za pisce sa Globalnog Juga?

Ne verujem u to kada pisac kaže Ja ne pišem o politici. Zapravo, pišu, jer se zalažu za određen pogled na svet, bilo to svesno ili nesvesno. Pisci treba da budu svesni da nisu neutralni činioci, već da su oni proizvod određene istorije, određene klasne pozicije. Vaša istorija je istorija tlačenja i ne možete da pišete kao da opresije nije bilo, i ne možete da pišete kao da nije bilo otpora. Ožiljci istorije su na svakom piscu.

Mašta je ta koja vam dozvoljava da istražujete svetove i mogućnosti, ali često se možete uzdići iznad uslova u kojima pišete. Pisci su deo proročke tradicije. Baš kao što su brojni proroci išli u pustinju da opšte i pronalazili načine da saopšte detalje o opresivnoj sadašnjosti i mogućnostima koje nosi budućnost. I na neki način, pisci dolaze iz te tradicije. Proroci nisu uvek dolazili iz društveno opresivnih prošlosti; neki su bili privilegovani i uvideli su protivrečnosti vlastitih privilegija i stvarnost života uopšte. A pisci su deo toga jer njihova mašta čini da se oslobode granica svog klasnog iskustva.

Džozef Konrad je rano uticao na vas. Skoro ste napisali u Njujork Tajmsu da ste prestali da čitate Konrada 1967. nakon što ste objavili Zrno pšenice, delo koje ste napisali nakon što ste pročitali Konradovu knjigu Očima zapada (Under Western Eyes). Ali takođe ste naveli da, iako ste prihvatili Ačebeovu kritiku Konrada, niste ,,u potpunosti prigrlili Ačebeov izrazito negativno viđenje Srce tame i Konrada uopšte.“

Konrad je neverovatan pisac. On je primer umetnosti koja može da odrazi više nego što je sam pisac svesno nastojao da odrazi. To je poput postavljanja kamere na ulicu da snimi određeni predmet, ali kamera obuhvati i druge stvari u pozadini. Smatram da je Ačebe artikulisao ono što mi je neugodno kod Konrada. Recimo, ako čitate Srce tame, ono što on govori o imperijalizmu ne može se bolje reći, da je to u velikoj meri pljačka i ubistvo. Bio je otelovljenje evropskog prosvetiteljstva, svetla figura, koja je očito bila odjek prosvetiteljske teorije. Šta na kraju uradi ovaj čovek? Okruži sebe ožiljcima svog svetla. U okviru samog romana, kritika imperijalizma je veoma jasna. Ta njegova kritika me privlači.

Konrad mi je bio veoma važan. Kada bih imao blokadu u pisanju, bilo bi dovoljno samo da pročitam uvodne redove knjige Nostromo. Struktura rečenica i njihova lepota bi me  ponovo vratile tome što sam pisao. Uvek bi me podsetilo na uvodne taktove Betovenove Pete simfonije.

Kakva je uloga univerziteta u stvaranju svetske književnosti? Primetili smo da južnjački pisci u egzilu sve češće nalaze dom na zapadnjačkim univerzitetima. 

Univerzitet je postao istovetan onim srednjovekovnim mecenama koji su omogućavali muzičarima da imaju utočište. Danas imamo univerzitete koji obezbeđuju poslove, daju nam prihode, što nam za uzvrat daje stabilnost da pišemo.

Ima li pisaca izvan Zapada ili Afrike koji su uticali na vas? 

Na pisanje romana Ne plači, dete znatno je uticalo čitanje knjige U dvorcu moje kože Džordža Laminga Bilo mi je veoma zabavno to što je uradio sa tim romanom, kako je istraživao moral deteta. Nisam bio sposoban da obavim jednako dobar posao, ali jesam pokušao. Tada sam čitao i neke  indijske pisce poput: Mulka Raja Ananda, R.K. Narajana, i Radža Raa. Nisam čitao mnogo latinoameričkih pisaca, ali volim Gabrijela Garsiju Markesa. Čitao sam i (Lava) Tolstoja i (Antona) Čehova. Kasnije sam otkrio (Maksima) Gorkog, i njegov roman Majka mi je bio veoma zanimljiv.

Favorit ste za Nobelovu nagradu već nekoliko godina. Kako se vama to čini?

To pitanje mi se postavlja već godinama. Veoma cenim što toliko ljudi smatra moja dela vrednim te nagrade i bio bih veoma srećan kada bih je osvojio, ali ne pišem za nagrade. Cenim ono što nazivaju Nobelom u srcu, što dobijam iznova i iznova kada mi ljudi kažu ,,Tvoje delo me je dotaklo.“

***

Pročitaj u originalu: https://www.thenation.com/article/language-is-a-war-zone-a-conversation-with-ngugi-wa-thiongo/
Intervju vodio: Rohit Inani

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić
Lektorisala: Sanja Gligorić

 

Preplavljenost osećanjima uz zvuke Totove »Afrike« u praznom tržnom centru

Ranije ove godine, jedne kasne noći, kliknula sam na link koji je neko podelio na Tviteru. To me je odvelo do snimka na Jutjubu na kojem se nalazila studijska verzija pesme  »Afrika« benda Toto, ali editovana tako da zvuči kao da svira u praznom tržnom centru. Na snimku pesma odzvanja preko iskošene rozikaste fotografije praznog tržnog centra iz osamdesetih sa belim pločicama, zelenom paprati i prozorima nalik ogledalima osvetljenim sablasnim neonom. Kao i većina ljudi, već u startu neobjašnjivo snažno reagujem na pesmu »Afrika« – na čistu i ponavljajuću nadu strofa, na promenu tonaliteta pred refren koji je apsurdno važan spomenik pop katarzi zasnovanoj na istoj progresiji četiri akorda kao i »Like a Rock«, »Let it Be« i mnoge druge pesme. U mom setnom noćnom raspoloženju, verzija sa Jutjuba koju je postavio korisnik Sesil Robert bila je gotovo preemotivna za mene; zvučala je kao žudnja i uteha istovremeno, dok se širila kroz prazninu sa dozom topline koja izvire iz ništavila.

Začudo, slušanje Totove »Afrike« u tržnom centru kao da budi neko osnovno ljudsko osećanje; zadivljujuć broj ljudi je u proteklih nekoliko godina tvitovao o slušanju te pesme u tržnom centru. Prošlog maja jedan korisnik Tvitera je napisao da „mašta o tome da sluša Totovu »Afriku« u napuštenom tržnom centru.“ Sesil Robert je postavio video nekoliko meseci kasnije i do sada je skupio više od pola miliona pregleda. Posetila sam Robertov Jutjub kanal i našla na desetine sličnih videa koje je napravio, počevši od prošlog juna, uključujući i pesmu Maka Demarka editovanu da zvuči kao da svira iz susedne sobe. Bilo je tu još verzija iz susedne sobe (»Age of Consent« i »Linger«) kao i verzija iz praznog tržnog centra (među novijima su »Under Pressure« i »God Only Knows«). Sve sam ih preslušala i postajala sve emotivnija. Slušati pesmu koju voliš kako svira negde drugde je iskustvo koje teši i izoluje: osećaš se usamljeno i zbrinuto u isto vreme.

Pretplatila sam se na Patreon stranicu Sesila Roberta kako bih mu tražila da obradi pesmu po mom izboru u jednom od njegovih stilova (izabrala sam verziju iz susedne sobe za pesmu »BTSTU« Džai Pola). Našla sam njegov Saundklaud nalog na koji je postavio isečke iz svojih originalnih kompozicija; simpatične, filterisane rifove podstaknute osamdesetima. Poslala sam mu imejl i započeli smo dopisivanje.
„Svih dvadeset godina svog života proveo sam u malom gradu Kaukauna u Viskonsinu koji je čuven po proizvodnji papira,“ napisao je. (Objasnio mi je da su Sesil i Robert njegova srednja imena.) Jedne noći, kada je bio druga godina srednje škole, zaspao je na kauču u svojoj sobi i probudio se uz Jutjub snimak pesme »A Town with an Ocean View«,  koju je Džo Hisaiši napisao za Mijazakijev film „Kikina dostavljačka služba.“ Preplavljen neodređenom nostalgijom, počeo je da komponuje sopstvenu muziku.

Nije teško učiniti da pesma zvuči kao da dopire iz druge sobe: spuste se visoke frekvencije, podignu niske i doda malo reverba. (Programi poput Protulsa, Ejbltona i Garažbenda omogućavaju jednostavno igranje pesmom na taj način.) Da bi pesma zvučala kao da je slušate u praznom tržnom centru potrebno je da isečete niske frekvencije, podignete srednje i dodate dilej efekat koji podražava odbijanje zvuka kroz veliki, prazan prostor.

Robert je napomenuo da je koncept zvuka iz susedne sobe već postojao kao mim (eng. meme) pre nego što ga se on dokopao: korisnici Tamblra su pravili slične verzije bar od 2016. godine. Skrenuo mi je pažnju na Jutjub video postavljen prošlog maja na kojem je pesma Čajldiš Gambina »Redbone« koja zvuči, kako je korisnik napisao, kao da se „vatate s nekim u kupatilu tokom kućne žurke.“ Nakon toga se pojavio niz verzija iz kupatila tokom kućne žurke, uglavnom omamljujućih, pulsirajućih numere (»Do I Wanna Know«  od benda Arctic Monkeys ili »Green Light« od Lordi).

I Robert i ja smo mislili da je on prvi napravio verzije iz praznog tržnog centra, ali nekoliko dana nakon naše prepiske prosledio mi je link ka „Avanturama ugašenog tržnog centra“, albumu koji je početkom 2017. godine na Bendkempu objavila grupa muzičara iz Nju Džerzija pod imenom Dead Air Collective. (Robert dublje zalazi u zečje rupe od mene.) Album je pun odzvanjajućih, udaljenih pesama koje zvuče kao da putuju kroz vreme: jedna od numera je verzija »Enjoy Yourself« od Seint Pepsi, čiji rif podseća na pesmu Majkla Džeksona, provučena kroz filter da zvuči kao u praznom tržnom centru. Otkako je Robertov snimak »Afrike« postao popularan, na Jutjubu su se pojavile slične verzije. Mnoge je postavila korisnica allyson.m čija stranica ima gotovo pedeset hiljada pratilaca i koja još od prošlog maja edituje pesme sa efektom prazne arene ili vožnje po kiši.

Naši životi se sve više odvijaju u virtuelnom svetu: umesto da idemo u tržni centar, surfujemo na Amazonu; mnogi od nas bi se rado odrekli haotičnosti žurki i ostali kod kuće, flertujući preko aplikacije. Sada je i slušanje muzike mahom neometano i upravo ta odlika je razlog zašto me toliko privlači taj mali, senoviti svet muzike u kojem Robert, allyson.m i drugi obitavaju. Lepo je znati da se šačica mladih igra u Ejbltonu na svojim laptopovima, u svojim sobama, pokušavajući da povrate osećaj fizičkog prostora u izolovanu sredinu digitalnog slušaoca: prizivajući tako scenario u kojem si, recimo, na drugom kraju hodnika od svog starijeg brata ili sestre koji voli Bič Bojse; ili si negde gde, za promenu, neko drugi pušta muziku – u gomili ljudi, u tržnom centru ili u kupatilu u kojem sve odzvanja – negde gde si se usudio da budeš usamljen u javnosti umesto da si se zatvorio u sobu i kliktao u samoći.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.newyorker.com/culture/rabbit-holes/the-overwhelming-emotion-of-hearing-totos-africa-remixed-to-sound-like-its-playing-in-an-empty-mall
Autorka teksta: Đija Tolentino

Preveo sa engleskog: Filip Ivković

Ko je bila Marijel Franko

Marijel Franko bila je malo poznata sve do marta 2018. Nakon što je, međutim, ova aktivistkinja ubijena u Riju de Žanejru, njeno ime se našlo na naslovnicama novina širom sveta.

Odbornica stranke PSOL (Partido Socialismo e Liberdade; Partija socijalizma i slobode) preminula je nakon što je pogođena sa četiri hica u glavu. Njen auto našao se na meti napadača u centralnom području grada u noći 14. marta 2018.
U ovom tekstu nastojimo da rasvetlimo ko je bila Marijel Franko.

Ubistvo Marijel otkrilo je nepokolebljivo lice kriminala koji vlada u Brazilu. Odbornica je zastupala prava žena, crnaca i pripadnika LGBT populacije i predstavljala više od 46 hiljada glasova koje je dobila na izborima 2016, čime je postala peta najizglasanija odbornica u gradu Riju.

Marijel je oštro kritikovala federalnu intervenciju* koja je uspostavljena u Riju februara 2018. i često je optuživala Vojnu policiju za ubistva nevinih ljudi u najsiromašnijim zajednicama u opštini. Dan pre nego što je ubijena objavila je na Tviteru: „Još jedno ubistvo koje bi moglo da se pripiše policiji. Mateus Melo je izlazio iz crkve (kada je ubijen). Koliko još ljudi treba da umre kako bi se ovaj rat završio?”

marijel 1

Federalna intervencija – odluka brazilske vlade da interveniše pri autonomiji države Rio de Žanejro, sa ciljem regulacije interne bezbednosti; u akcijama federalne intervencije poginuli su mnogi stanovnici favela, kao i pripadnici policijskih snaga.

Priča o odbornici iz favele

Posle njene smrti, počele su da kruže razne glasine u pokušaju klevetanja i narušavanja ugleda aktivistkinje. Jedno od tih govorkanja dovodilo ju je u vezu sa čuvenim dilerom koji je u zatvoru već dvadeset godina; tvrdilo se čak da je sa njim imala ćerku.
Imajući to u vidu, savetništvo stranke napravilo je vebsajt kako bi predstavili biografske podatke odbornice.

https://www.mariellefranco.com.br/quem-e-marielle-franco-vereadora

Rođenje i porodica

Marijel Franko, ćerka Marinete i Antonija Fransiska da Silva Neta, rodila se 27. jula 1980. u Kompleksu de Mare, skupu favela smeštenih u severnoj zoni Rija de Žanejra. Imala je samo jedanaest godina kada je počela da radi kako bi pomagala porodici.

Još u mladosti je neko vreme sarađivala sa ekipom Furação 2000, diskografskom kućom koja se bavila fank muzikom i nastupima. Rađa svoju jedinu ćerku 1998. i te iste godine upisuje pripremni kurs za prijemni ispit.

Aktivizam

Godine 1998. lična tragedija je obeležila Marijelin život: jedna od njenih najboljih drugarica je umrla nakon što ju je pogodio zalutali metak u okršaju između policije i dilera u Mareu. Podstaknuta bolom, mlada Marijel je odlučila da se uključi u borbu za ljudska prava.

O ovoj fazi života Marijel objašnjava na svom sajtu: „Moja borba za ljudska prava počinje nakon što sam počela pripremni kurs u mesnoj zajednici i izgubila prijateljicu, žrtvu zalutalog metka u okršaju između policije i narkotrafikanata u Mareu. Sa 19 godina postala sam majka jedne devojčice. To mi je pomoglo da se utvrdim kao borkinja za prava žena i da o toj temi diskutujem u favelama.”

Obrazovanje

Godine 2002. odbornica je uspela da upiše društvene nauke na Katoličkom univerzitetu Rija de Žanejra (PUC-Rio). Kao stipendistkinja fondacije ProUni, (Programa Universidade para Todos – Program Univerzitet za sve), diplomirala je i nastavila akademsku karijeru na Univerzitetu Federal Fluminente, gde je upisala master studije.

Njena teza je bila u vezi sa svim onim što je Marijel zastupala. O tome je dodatno rekla na sajtu: „Diplomirala sam na PUC-u, a master iz Javne administracije sam završila na Univerzitetu Federal Fluminense. Tema moje disertacije bila je UPP*: svođenje favele na tri slova.”

*UPP – Unidade de Polícia Pacificadora; mirotvorne policijske jedinice čija je svrha uspostavljanje javne bezbednosti u problematičnim područjima, mahom favelama;

Politika

Nakon što je njen prijatelj Marselo Frešo izabran za kongresmena države Rio de Žanejro 2006. Marijel počinje aktivno da učestvuje na političkom polju. Time započinje njihova 10-godišnja saradnja, sve dok sama Marijel nije postala odbornica. Na zvaničnom sajtu pominju se projekti na kojima je radila u to vreme: „Radila sam u građanskim organizacijama kao što je Brasil Foundation i Centar za Solidarne Akcije Marea (Ceasm). Bila sam koordinatorka Komisije za odbranu ljudskih prava i građana u okviru Skupštine Rija de Žanejra, zajedno sa Marselom Frešom.”

marielle presente

Kao parlamentarka, Marijel je predsedavala Komisijom za odbranu ženskih prava, a pre nego što je ubijena, bila je članica komisije za nadzor federalnih intervencija u Riju de Žanejru.

Legislativni projekti odbornice Marijel Franko

#AssédioNãoÉPassageiro (Uznemiravanje nije prolazno)

Ovaj projekat je imao za cilj da stavi tačku na uznemiravanje koje žene trpe u javnom prevozu, s obzirom na to da na svakih šesnaest sati, jedna žena prijavi takav oblik nasilja u Riju de Žanejru.

Lei das Casas de Parto (Zakon o porodilištima)

Reč je o projektu za podsticanje izgradnje porodilišta u zonama sa najmanjim HDI-om (indeksom humanog razvoja) u opštini. Inicijativa je usmerena prema ponavljanju uspeha Porodilišta Realengo, gde je registrovano više od 3000 porođaja bez ijednog smrtnog ishoda.

Espaço Coruja / Espaço Infantil Noturno (Prostor Koruža / Noćni prostor za decu)

Svrha ovog projekta jeste izaći u susret roditeljima koji rade ili uče noću i nemaju gde da ostave svoju decu. Zamisao je stvaranje Noćnog prostora za decu u Riju.

O klevetanju Marijel Franko

Povodom lažnih glasina kojima je cilj bio da ostave mrlju na život i rad Marijel Franko, njeni savetnici su se oglasili na sajtu.

„Dana 14. marta Marijel Franko je ubijena pištoljem zajedno sa Andersonom Gomesom, njenim vozačem, kada se vraćala sa događaja na kojem je učestvovala sa mladim crnkinjama. Bol zbog njene smrti i svega što je ona simbolizovala izazvalo je emotivne izraze poštovanja na društvenim mrežama i velike proteste na ulicama Brazila i širom sveta. Ali je podstaklo i niz lažnih optužbi o njenim životu i aktivizmu. Takav napad na Marijel je jednostavno nedopustiv. Jedno je raspravljati o političkim stavovima. Potpuno druga stvar je klevetati, ponavljati laži i ne poštovati sećanje na nju i žalost njene porodice i prijatelja.”

***

Pročitaj u originalu: https://www.estudopratico.com.br/quem-era-marielle-franco/
Autorka teksta: Polijana Batista

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić