Rosalija: „Ako umeš da pevaš flamenko, umeš da se ogoliš”

Ova Barselonka rođena 1993. najznačajnija je španska umetnica 2017. zahvaljujući ‘Los Ángeles’, albumu sa kojim je postigla čudo: povezala je nove generacije sa kante hondom (flamenko pevanjem).

Ona je glas novog flamenka, jedinstvenog žanra koji prevazilazi granice i potpuno minira tabue i mačizam koji su decenijama stigmatizovali ovu drevnu muziku. „Normalno je da ima purista kojima se ne dopada Los Ángeles, znam da je u pitanju sirovo i radikalno delo. Ne smeta mi, zdravo je da ima različitih ukusa”, priča Rosalija dok uzima gutljaj vode u bašti jednog kafića blizu madridske Gran Vije.

Svesna je da predvodi generaciju koja izobličava norme: na njenim omiljenim plejlistama na Spotifaju ima svega, od La Ninje de los Pejnes i Pepea Abićuele do Kendrika Lamara i Bona Ajvera; na Instagramu je ikona urbane mode, između ponosa iz geto naselja i modernog i provokativnog stila (sportska odeća, dugi nokti, puna usta i obrve sa visokim lukom), a saradnja sa madridskim reperom C.  Tanganom rezultirala je apsolutnim hitom.

Pre nekoliko dana nastupila je zajedno sa Alehandrom Sans u Las Vegasu pre prisustvovanja ceremoniji latinskih Gremija, gde je bila nominovana za Najbolju novu umetnicu godinu. „Uvek ću pevati flamenko, iako nisam Ciganka, iako se ne uklapam u stereotip kantaora*, to je nešto što nosim u duši”, kaže Rosalija dok se priprema da se oprosti od 2017. godine u kojoj se vinula do zvezda zahvaljujući pesmama kao što je Catalina.

Kantaor, kantaora – pevač, pevačica flamenka

 

Bila ti je naporna godina?
Uh, nisam imala život, jedva sam viđala prijatelje i porodicu. Pored diska i turneje, posle četiri godine sam završila studije na ESMUC-u (Katalonskom muzičkom koledžu, jednoj od najprestižnijih visokih škola u Barseloni). Mnogo je teško upasti, na mom smeru (flamenko pevanje) biraju samo jednu osobu svake godine, a prijave se ljudi iz cele Španije. Stvarno sam mnogo, mnogo radila, ali kad vidim da sve postižem, guram napred. Prilično me je istrošilo, ali sam ponosna zbog svega što se dešava.

Kada si počela da se interesuješ za flamenko?
Imala sam 13-14 godina: posle škole bih se nalazila sa starijim prijateljima u parku. Puštali su mnogo glasnu muziku u kolima, otvarali bi vrata i čuo bi se Kamaron de la Isla.

Nije uobičajeno da mladi slušaju Kamarona…
Odrasla sam u jednom selu u predgrađu Barselone koje se zove San Esteva Sesrovires, u Baš Ljobregatu. Moja porodica je imala kuću sa borovima i šumom okolo. Pamtim od malena povezanost sa tim okruženjem. Među mojim prijateljima i ljudima sa kojim sam se združila tamo, flamenko je bio ono što nam se dopadalo. Kako smo odrastali, više smo naginjali prema elektronskoj muzici. Ja sam nastavila da slušam flamenko, bila sam opsednuta, znala sam od kad sam bila dete da želim da budem kantaora.

Šta ti je privuklo pažnju u flamenku?
Ima nešto što ga razlikuje: njegova izražajna dubina, kako zvuče glasovi; flamenko ima estetiku ružnog u sebi i meni se to sviđa. Mislim da nije važno raditi nešto lepo, već uključiti se emotivno. Ta istina me je očarala. Ako umeš da pevaš flamenko, umeš da se ogoliš, da destiluješ osećanja.

Misliš na svoj lični život?
Ne, govorim kao pevačica, mada moguće da se to odnosi i na moj život. Uvek mi je bio problem da ispoljim bes, ali od pre dve-tri godine, od kad sam počela da pevam ovako, sada se u svakodnevnom životu lakše naljutim (slatko se smeje). Ispoljim svoj karakter, a ranije to nije bio slučaj. Ova koncertna turneja kao da je bila liturgija, repertoar sa starim pesmama u kojima pevam smrti. Pokušavam da održim tu atmosferu žalosti. Kada pravim muziku, to činim da bih se približila stvarima koje ne razumem i da bih se povezala sa dušom teksta.

Slika buntovne devojčice koja se sa 13 godina nalazila sa starijim prijateljima da sluša Kamarona u parku razlikuje se od ove devojke koja je tako usredsređena na svoju budućnost.
Oduvek sam bila nemirna i jedna stvar mi je bila veoma jasna: otkad pamtim, želim da budem umetnica.

I roditelji ti nisu govorili: studiraj nešto ozbiljno, a posle ćeš oprobati sreću sa umetnošću?
Velika sam srećnica: porodica mi nikad nije tražila da potražim drugu alternativu, podržali su me u svemu. Veoma su vredni ljudi koji su razumeli da za mene nema drugog puta. Bilo je ili ovo, ili ništa. Sve odluke u vezi sa mojom karijerom donosim ja, ali potrebna mi je ekipa iza mene koja mi pomaže: tu su moja majka i sestra veoma važne, rade rame uz rame sa mnom.

Mora da si propustila mnogo toga u mladosti. Da li bi promenila nešto što si uradila?
Tačno je to što kažeš: moje odrastanje nije bilo konvencionalno. Posvetiti se muzici podrazumeva požrtvovanje, provodiš mnoge sate u samoći, sa samim sobom i to je to, učeći ceo dan. Opet, ne bih ništa promenila, čak ni ono što nije ispalo dobro. Da nisam uradila sve to na taj način, ne bih sad ovde pričala sa tobom.

Kako gledaš na začuđenost muzičke industrije i medija kada među tvojim uticajima navode tako raznorodne umetnike?
Medije ponekad iznenadi to što naše generacije povezuju stvari koje za njih nemaju ništa zajedničko, ali za nas imaju. Žanrove smo ostavili iza sebe, oni danas nemaju smisla. Sve je pomešano sa svim. Kada mediji akcentuju niz stvari dok pričaju o meni, ne osuđujem to, pokušavam da shvatim. Ali ja znam koja je moja priča: priča devojke iz Barselone koja sluša La Ninju de los Pejnes i Kendrika Lamara, Bona Ajvera, Arku… Za mene je to najprirodnije.

Kakva veza postoji između elektronike i hiphopa i klasika flamenka?
Obe stvari su predobre, zato imaju nešto zajedničko. Kada na telefonu pustim Spotifaj, slušam muziku na šafl i krene pesme od Pepea de la Matrone i posle neka stvar od Džejmsa Blejka. To je nešto u čemu se slažem sa Raulom Fernandesom (Refree, producent njenog diska i ključna ličnost za razumevanje novog flamenka), sviđa nam se bilo kakva vrsta muzike koja izražava neku emociju. On je više okrenut prema hardkoru i odjednom se povezao sa tom etapom najprimitivnijeg flamenka, koji je bio prilično bazičan. Davnašnji flamenko je pank, jer nije bio u potpunosti standardizovan, improvizovali su i imali stav. Trenutne produkcije Kanjea Vesta se povezuju sa tim: to je ludilo, čist pank, skroz mračno. Savremena urbana muzika je u tesnoj vezi sa flamenkom jer se koristi jezik ulice i govori se o svakodnevnim stvarima.

2018-07-23_1813
Profil Rosalije na Instagramu

Da li su te flamenko puristi kritikovali što si kršila pravila budući da si žena u tradicionalnom žanru kojim su tokom istorije dominirali muškarci?
Kada sam se pre dve godine kretala u nešto konzervativnijem okruženju, uglavnom sam nailazila na pozitivan prijem. Možda se nekom delu njih ovaj disk nakon izdavanja neće dopasti. To je u redu, ja to razumem, bio bi loš znak kada bi se dopao svima. Tako treba da bude. Osećam se kao deo nove generacije snažnih i talentovanih kantaora (flamenko pevačica) kao što je Rosio Markes. Da li je to što radim flamenko ili nije flamenko, to neka svako za sebe odluči.

Da li si svesna da su se tvoji koncerti pretvorili u ceremonije hipsterskih hodočašća? 
Brate, mene dolaze da gledaju najrazličitiji ljudi, mnogi klinci, ali i starije gospođe i gospoda. Na jednom od poslednjih koncerata prišao mi je čovek od 70 godina da me pozdravi i plakao je. Zagrlio me je i pomislila sam: ovo je nešto najjače. To što dolazi tako mlada publika znači da su se nove generacije ponovo navukle na flamenko.

Šta se desilo poslednjih godina što je omogućilo ovu promenu?
Postoji niz umetnika koji to čine mogućim. Mladi ponovo gledaju flamenko jer su ljudi umorni od standardizacije muzike, od toga da sve zvuči isto. Poslednjih decenija previše se gledalo u pravcu anglosaksonske muzike. Vidim Korejce kako izvode trap tako što imitiraju američki mejnstrim. I ne verujem, nervira me: a folklor je toliko zanimljiv, posebnost svakog mesta. To je ono što se sada traži: pristup sa osobenim ukusom.

A u Španiji, koji je to tradicionalni žanr? Flamenko?

Upravo, flamenko je jedna od najlepših stvari koje imamo, nešto što je naše, jedna od naših najvažnijih muzičkih tradicija. Nema smisla da mladi ostaju po strani: ljudima je sada to jasno više nego ikada pre, ta potreba da se povežu sa nečim autentičnim, da nije upitanju  nešto što se radi na bilo kom drugom mestu.

Da li će Rosalija uvek pevati flamenko?
Osećam se tako i to je nešto što nikada neće nestati. Znači imati tako duboku ljubav prema žanru i osetiti da čini deo mene. Nastaviću to da produbljujem, ali neću prestati da isprobavam druge stvari, iako to ne bude nešto što bi inače jedna kantaora radila. Nemam problem sa tim da slomim te okove. Ja sam pre svega muzičarka, pre bilo čega: pre industrije i biznisa. Kako to da kažem… ima umetnika sa drugim redom priroriteta, ali za mene je muzika na prvom mestu. I odatle, šta bude, biće.

Rosalía - Malamente album cover
Odatle je Rosalija nastavila uzlaznom putanjom. Malamente je postao međunarodni hit, a večeras u ponoć se željno iščekuje novi singl.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.revistavanityfair.es/actualidad/articulos/rosalia-flamenco-punk/27839
Intervju vodio: Hose Fahardo

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Mija Kouto: Reke, kobre i spavaćice

Pre svega, želim da kažem koliko mi je zadovoljstvo da budem ovde i podelim sa vama trenutak koji istovremeno pokriva noć i Biologiju. Noć kao začarano mesto pripovedača priča. Biologija noći kao znanje koje je pre žensko, pod mesečinom nasuprot izvesnoj aroganciji drugog znanja koje se predstavlja kao izvor Sunca.

Susreti nazvani Biologija noću predstavljaju mogućnost da se ponovo napravi zamišljena logorska vatra oko koje možemo da učinimo ono što smatram nužnim u naše vreme. A to je da ponovo začaramo svet. Ograničavajuća nemaštovitost usađivala se kao naše zajedničko stanje. Krivica očito nije naša. Ali nasledili smo predstavu o nauci koja živi okrenuta leđima potrebi da se donese lakoća i izgradi lepota. Neka stvar koja nastoji da bude naučna treba da se predstavi u sivom, svečanom ruhu. Da bismo zaslužili odobrenje nauke, treba da nastupimo gotovo asketski ozbiljno. Ceremonije diplomiranja na univerzitetima u Portugalu i Mozambiku nalikuju srednjovekovnim ritualima, sa profesorima i studentima koji nose sablasne tamne tunike koje gotovo da podsećaju na satanistički kult.

Grad Avejro u meni može samo da evocira osećanje suprotno ovim turobnim kultovima glorifikacije znanja. Blistavost grada toliko je intenzivna da stvara iluziju nas kako se raspršavamo u prostoru. I setio sam se male lekcije koju sam naučio ove godine u jednom malom mozambičkom selu. Kada su me starešine primile, hteli su da znaju nešto o meni, o mom putu. Stigao sam pre tri dana, počeo sam da govorim. I posle me je kraljević ispravio: Ne, vi ste tek sada stigli, sada kada otvaramo srce ovog mesta. Drugim rečima, ono što mi je taj čovek govorio jeste da mesta nisu stvari. To su živi entiteti, poseduju srce koje je u rukama onih koji govore glasovima tla. Zbog toga sam zahvalan ljudima koji mi otvaraju srce Avejra. Bez njih ja još ne bih stigao na ovo mesto.

Kada su me pozvali da učestvujem u ovom ciklusu predavanja, priznajem da sam pružao otpor. I podsetio sam ih na argumente koje sam već izneo kada su me zamolili da govorim na otvaranju Prvog susreta biologa CPLP-a* septembra 2004. I zaista se ne može uzdati u mene, ne pripadam tom uglednom krugu kolega koji od naučne misli stvaraju ispovedanje vere, svoje jedino i isključivo verovanje. Ja sam biolog, ali ne stanujem sve vreme u kući nauke. 

[*CPLP —> Comunidade dos Países de Língua Portuguesa; Savez zemalja portugalskog govornog područja]

Već tada, pred tu drugu konferenciju, izvinio sam se i rekao: pre nego disciplina, Biologija je za mene naučna nedisciplina, način da budemo bliži pitanjima više nego odgovorima. Verujem u nauku, da, ali samo kao jedan od puteva znanja. Postoje drugi putevi i želim da budem spreman da i njima pođem. Jedan deo našeg naučnog obrazovanja meša se sa delatnošću graničnog policajca, koji pregleda misli krijumčara koje putuju u koferu drugih znanja. Prolaze samo misli sa pečatom naučnosti.

Biologija je čudesan način da se iselimo iz nas samih, da putujemo prema logikama drugih bića, da se izmestimo iz fokusa. Učimo da nismo centar života, ni vrhunac evolucije. Učimo da su bakterije prefinjena bića koja su učinila više od nas, ljudske vrste, za postojanje Zemlje kao živog organizma. Doktor Amadeu Soareš zna da se nosi sa kompleksnim bićima kao što su cijanobakterije i zato je samim tim osposobljen da se nosi sa piscima u nedaći. Moj prijatelj Soareš našao je hitar odgovor na moja neprestana oklevanja: Pa pričaćeš istovremeno kao pisac i biolog. Simbiotski predlog: kako da mu odolim?

Ne volim baš da pričam. Više volim da razgovaram. Dogovorili smo se tako da neću poneti sa sobom akademski govor. Ponesi neobavezne beleške, a ja ću čak i da ti izmislim naslov za predavanje (autor ovog naslova, Mitovi i gresi jedne naučne nediscipline, jeste Amadeu). Sa ovakvim dogovorom putovao sam mirno misleći da će takve neobavezne beleške jednostavno iskrsnuti. To nije bio slučaj. U jednom trenutku sam se pokajao što nisam poneo formalniji govor. Naškrabao sam ovaj kratak tekst i kada bih mogao da prekrstim naš susret, dao bih mu ovaj drugi naslov: Reke, kobre i spavaćice.

Za dve nedelje ću objaviti u Portugalu moj najnoviji roman koji se zove Drugo stopalo sirene (O outro pé da sereia). U tom tekstu usputno pominjem narod sa severa Mozambika, takozvane Ašikunde, potomke robova, koji su se usavršili u prelaženju reke Zambezi. Ovi su ljudi za sebe govorili da su narod reke. Nakon što bi obavili svoje zakletve i molitve, prizivali bi ime reke. I dan-danas ima onih koji u tom području koriste reč govoreći: kunem se rekom. I kažu Reka da im pritom nikad ne sine da joj daju drugo ime, jer tako kao da ne postoji nijedna druga reka na svetu.

Pravim digresiju i time stižem do prvog stuba naslova mog predavanja. Verujemo da svi znamo šta je reka. Ipak, ova definicija je gotovo uvek reduktivna i netačna. Nijedna reka nije samo tok vode, nešto što može da se iscrpi iz prizme hidrologije. Reka je neizmeran i višestruk entitet. Podrazumeva obale, poplavljena područja, područja za žetvu kišnice, floru, faunu, ekološke odnose, duhove, legende, priče. Ona je mreža živih entiteta, pitanje Biologije, više nego Inženjerstva. Kako smo naviknuti da posmatramo stvari kao mašine, zaboravljamo da smo pred jednim organizmom koji se rađa, diše i živi u odnosu razmene sa komšilukom.

Da se vratim našim prijateljima Ašikundama. Krajem XIX veka dolina Zambezija je bila meta čestih napada. Mnogobrojni napadači hteli su da iskoriste brodoupravljačke sposobnosti tih ašikunda. Pod ovakvim okolnostima, ljudi su počeli da se osećaju nesigurno i uvek kada bi znali da stranci dolaze, prvo što bi učinili bilo je da usidre čamac uz pomoć kamenja na dnu vode. Kada bi im se približili, oni bi se predstavljali na sledeći način: „Mi nismo oni koje vi očekujete.” Oni su uvek bili drugi, oni sa druge strane, sa druge obale.

Pa isto tako i ja, s vremena na vreme, ukotvim svoj čamac i predstavim se kao onaj sa druge obale. Kada sam u izrazito književnom ambijentu, izvučem svoj šešir biologa. Kada sam među biolozima koji previše naginju ka ozbiljnosti, brzo izvučem svoj šešir pisca.

Ovoga puta nije takav slučaj, u poznatoj sam sredini i mogu da se postavim u svojstvu koje me ne deli, već ono koje mi je dodeljeno, po uzoru na Rusa Antona Čehova, koji je govorio da između medicine i književnosti nema slučaja izdaje, jer su supruga i ljubavnica jedna te ista osoba.

Jedno od najčešćih pitanja koje mi postavljaju je sledeće: „Kako pomirujete književnost i biologiju?” Pitanje je zanimljivo, ali još je zanimljivije znati iz kog razloga mi ga toliko postavljaju. Šta je to što navodi ljude da misle da postoji problem usklađenosti između ove dve delatnosti?

Ispričaću vam čudnu ali istinitu epizodu koja se desila skoro u Mozambiku, u okrugu Dondo, blizu mog rodnog grada, Bejre. Ovaj je slučaj zavređivao najveće isticanje u nacionalnoj štampi. Desilo se sledeće: jedna kobra, crna mamba, nastanila se u zgradi lokalne uprave. Prijavljen je neodređen broj mrtvih (koji se nikada nije potvrdio). Žrtve nisu bile ujedene. Umirali su, kažu, jer su zgazili senku zmije. Ne prestaje da bude zanimljivo to da neko može da zgazi senku zmije. Ali najtajanstvenije od svega bilo je to što je svake noći kobra pevala državnu himnu. Kroz prozore bez stakla ove zgrade razlegali su se štimovani akordi. Stanari su slušali sa dužnim poštovanjem, i neki su čak pevali uglas sa rodoljubivom zmijom. Panika se proširila selom i vlasti su pozvale naučnike. Retko kada zovu naučnike i taj nagli porast potrebe za njima doživeo se sa ushićenjem. Osmišljene su taktike i strategije: oborilo se jedno termitsko brdašce i drveće oko Uprave, za koje se smatralo da je stanište opasnog reptila. Danima su novine vlasti izveštavale o nedaćama lova na zmiju. Pozvan je privatni sektor da finansira operacije hvatanja životinje. Jedan moj kolega bio je dva dana u takozvanom centru zbivanja kako bi održao predavanja o razjašnjenju potrebe da se zaštite reptili u opasnosti od izumiranja.

Kao i uvek, verujemo da će nas tehnologija spasiti od svih neprilika i taj kolega herpetolog naoružao se svim rekvizitima: video-kamerom, dijaprojektorom, laser pokazivačem. (Postoji, prijatelji moji, jedna vrsta prodavnice poput Coronel Tapioca (prodavnica opreme za pustolovna putovanja) osnovana za naučnike koji rade u tropskim predelima). Kada se završila kampanja za podizanje svesti, lokalne vlasti zahvalile su se na sledeći način: „Mnogo nam se dopalo ono što ste nam pokazali: samo je šteta što niste pričali o ovoj kobri.” „Kako nisam pričao?” uzvratio je on. „Zar nisam pričao o crnoj mambi?” I seljaci su odgovorili: „Pričali ste, da, ali ne o ovoj.” Očajni biolog je želeo samo krajnju potvrdu. „Recite mi samo jednu stvar: ono što se pojavilo ovde je zaista kobra?” I konačni odgovor je bio: „Gotovo da jeste, doktore. Gotovo da jeste”

Šekspir je obznanio egzistencijalnu sumnju biti ili ne biti jer zacelo nije bio obavešten o ovoj kategoriji gotovo biti. Ni ja nisam znao za ovu mogućnost. Jer da sam znao, kada bi me pitali da li se smatram pre piscem ili biologom, odgovorio bih: „Gotovo da se smatram, gotovo da se smatram”.

Istina je da za mene ne postoji konflikt. Naprotiv, danas ne znam kako bih mogao da budem pisac da nisam biolog. I obrnuto. Nijedna od ovih delatnosti mi nije dovoljna. Ono što me hrani je dijalog, tačka preseka ovih dvaju znanja. Ono što mi pruža zadovoljstvo jeste kada poput akrobate hodam po toj granici između misli i osećajnosti, između inteligencije i intuicije, između poezije i naučnog znanja.

Jedan pesnik po imenu Si Džu, pre 1200 godina napisao je sledeće: „Na vrhu visokih planina vidim školjke koje mi kažu da su se stara mesta niske visine uzdigla prema nebesima i sada stanuju na najvišim vrhovima. Ove školjke takođe mi kažu da su se žive tvari životinja pretvorile u najrobustnije i najtromije stene.”

Vekovima su se ove reči čitale kao da su stihovi. Ali Si Džu nije bio samo pesnik: bio je i naučnik, ono što se do nedavno zvalo naturalistom. Njegove reči su očito upućivale na proces fosilizacije. Kinez je govorio o životinjama koje su se istrebile u svetu u kojem su se planine i mora neprestano premeštali. Njegov zaključak deluje jednostavno. Ali nauci se nije uvek pristupalo izrazito naučnim metodama. I bilo je potrebno više od hiljadu godina nakon njegove smrti da nauka prihvati postojanje i značaj fosila kao svedočanstva dinamike Života. Ideološke i religijske predrasude sprečavale su posmatranje Zemlje i Života u procesu stalne promene. Predstava o vrstama koje su izumrle i masovnim istrebljenjima sudarale su se sa idejom o savršenom i svršenom delu Stvaraoca.

Krajem XVIII veka, brodovi koji su se vraćali iz Severne Amerike doneli su kosti ogromne životinje. Pretpostavljalo se da su ovi ostaci dolazili od slona. Ali bilo je malo verovatno da se ti tropski sisari nađu u tim zaleđenim predelima. Bilo je kostiju, nije bilo životinje. Naše ondašnje kolege označili su čudnu zverku kao NEPOZNATU (incógnito). Neko su vreme održavali nadu da će neki istraživač spaziti čudovište. Ali to se nikad nije desilo. Dok Žorž Kuvije, francuski anatom i palenteolog, nije ukazao da je ta nepoznanica istrebljena životinja koju je on označio kao mastodont. Dakle, dešavale su se kataklizme koje su dovodile do nestanka živih vrsta.

Važno je reći da su Kuvijerovi zaključci prihvaćeni samo zato što ih je predstavio u skladu sa biblijskim tezama o kugi i poplavama. Vekovima je želja za znanjem bila oskudna zbog pretnje od kažnjavanja. Uzastopni mitovi poput onih o Prometeju, o Pandori, o Adamu i Evi (kažnjeni zbog toga što su pojeli plod sa drveta saznanja) delali su kao kočnica radoznalosti koja je u temelju znanja. Kada je Kuvijer ukazao na to da su fosilne kosti dokaz izumrle životinje, ta klima cenzure bila je blaža. Bila su tolerisana znanja koja su nas približavala Bogu. Ali nije se nastojalo samo da se osujeti greh misli. Privatni život bio je podložan, čak i u vreme Renesanse, mučnim zabranama. Tokom čitavog tog vremena bračnim parovima bilo je zabranjeno da spavaju nagi. Spavaćice, koje su nam danas poznate, nisu samo komad odeće. One su i nasleđe krstaških ratova puritanaca protiv grehova tela i strasti. Naukom su oduvek manipulisali i nadzirali je moćnici. Danas ne živimo u situaciji koja je izuzetak ovome. Ti moćnici nemaju definisano lice. Jedan od njih zove se tržište. Vredi zapitati se da se možda ne pretvaramo u radnike te ogromne bezimene laboratorije.  

Istina je da nam više ne nameću restrikcije na jasan način. Ali ima predrasuda iza našeg naučnog rada. Nauka i književnost mogu da stave u pitanje uredno složene ideje koje predstavljaju Zemlju, Život i Životnu sredinu kao gotove entitete, strane Čoveku. Kako Zemlja, tako je i Život neprestana proizvodnja, mreže su međusobnog delovanja sačinjene od nedovršenih procesa, nerazrešivih nesavršenosti.

Životna sredina se danas pretvorila u zastavu, u mistifikovan entitet. Ja sam biolog i očito mi je stalo do ekoloških pitanja. Nije to ono što je u igri. Stvar je u tome da možemo da stavimo u pitanje pojam Životne sredine. Ne možemo da dozvolimo da se pojmovi konstruišu kao modni koncepti, nekakav oblik zabavnog feljtona u neozbiljnim novinama. Zapravo, životna sredina ne postoji kao jedinstven entitet, fiksan i stran ljudskom društvu. Životna sredina je mnogostruka i nosi različita kontekstualna značenja — šumski požari u Portugalu imaju prilično drugačije posledice od vatre u savani. Životna sredina (koja bi trebalo da se izrazi množinom) raspolaže dinamikama promene čiju složenost čak ni ne razumemo uvek. Ovo vedro i plavo nebo u kojem danas uživamo bilo je prirodno zgusnuto i smeđe. Ovo nebesko plavo koje povezujemo sa čistotom, rezultat je jedne od najvećih ekoloških katastrofa koje su zadesile Zemlju. Kiseonik koji nas opskrbljuje čistim vazduhom koji možemo da udišemo nastao je kao jedan od najsmrtonosnijih zagađivača istorije naše Planete. Da su tada postojali Ministarstvo za životnu sredinu i ekološke norme Evropske Unije, rizikovali bismo da živimo ispod neba od metana, zemljanog i tužnog. Takozvana Životna sredina jeste koprodukcija čije ekipe mi činimo deo.

Nije toliko odbrana ono što je životnoj sredini potrebno. Potrebno joj je, prvo, bolje razumevanje. Potom, potrebna je proizvodnja koja je manje usmerena prema profitabilnim interesima male elite koja govori u ime sveta. Jedan od principa kojim se vodimo ustanovljuje da se nauka bavi istinama, a ne lepotom. Taj pregradni zid bio je mnogo puta srušen. Onaj ko je podigao ovaj pregradni zid ne zna za sposobnost da bude srećan. Striktno govoreći, ne postoje lepe stvari. Da bi bila lepa, stvar prestaje da bude stvar. Postaje živ entitet, postaje deo Života. Jer samo je lepa onda kada proizvodi osećanje lepote. Samo je lepa kada nam se obraća i navodi nas da tajno oživimo blizak odnos sa Univerzumom.

Votson i Krik, kada su zamišljali arhitekturu DNK-a, takođe su bili vođeni principima estetike. Kao da im je neki glas šapnuo: Dvostruka spirala je ispravna jer je lepa. Znam da pojednostavljujem. Ali molekuli znaju više o poeziji nego što možemo da zamislimo. I fosilne školjke koje su pre 1200 godina dirnule Kineza Siu Džuja bile su nauka napisana u stihovima. Pesnik je samo prepoznao združenost lepote i istine.

Uostalom, nauka i umetnost su kao obale iste reke. Biologija nije ni dnevna ni noćna, ako se postavi kao autorka zapanjujućeg pripovedanja o Evoluciji Života. Možete biti sigurni da je Istorija Evolucije toliko izvanredna, da se može napisati samo kada se udruži preciznost nauke sa žarom umetnosti.

Za kraj, želim da kažem sledeće: poezija i nauka su entiteti koje treba razlikovati, ali koji mogu i treba da spavaju u istom krevetu. I kada to učine, nadam se da će skinuti stare spavaćice.

***

Mija Kouto, zbirka eseja: A da je Obama Afrikanac
Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Naslovna slika: Viktor Souza

Kristin Sun Kim, umjetnica koja se suprotstavlja etiketiranju gluvih

„Sada vidim zvuk kroz ljude – tumače. Više nije proziran.“ – Kristin Sun Kim

Iako se Kristin Sun Kim preselila u Berlin prije par godina, ona rijetko kad boravi u ovom gradu. Zbog neprekidnih putovanja u periodima između izložbi, predavanja i konferencija, život kalifornijske multidisciplinarne umjetnice pretvorio se u vrtlog aviona, vozova i automobila, kako potvrđuje i njen profil na Instagramu. U septembru je boravila u Seulu kako bi preuzela medijsku nagradu za umjetnost Se-MA-HANA, a danas govori u Londonu dok se priprema za performans pod nazivom Nap Disturbance („Ometanje dremeža“) na Frizu (sajmu umjetnosti), a nakon toga će voditi radionicu pod nazivom Face Value („Vrijednost lica“) u galeriji Tejt modern. Ipak, konstantna iscrpljenost od leta ne umanjuje njen entuzijazam prema radu. „Opsjednuta sam glasovima drugih ljudi koji mi daju glas“, kaže uz posredovanje tumača američkog znakovnog jezika (ASL). „Da bih krstarila svijetom, potreban mi je zvučni identitet, tumač koji bi svojim ušima upio zvuk okruženja, a zatim ga prosledio.“ Iako je Kim gluva od rođenja, to je nije spriječilo da eksperimentiše sa bukom u performansima kao što su A Choir of Glances („Hor pogleda“) iz 2014. godine, gdje su ljudi koji nisu gluvi imali priliku da osjete kako je to biti gluv uz pomoć slušalica otpornih na zvuk, i Subjective Loudness („Subjektivna glasnoća“)  iz 2013. godine, gdje je grupa zvukova pretvorena u muzičku partituru. „Zvuk mi je postao razumljiviji, konkretniji“, kaže ona, prisjećajući se svog ranijeg iskustva kroz rad sa posrednikom. „Sada vidim zvuk kroz ljude, tumače. Više nije proziran.“

Ovakvim načinom razmišljanja Kim se suprotstavlja rasističkim stavovima prema ljudima sa slušnim poteškoćama, odnosno „etiketiranju gluvih“, kako sama kaže. „Ometanje Dremeža“, npr, prevazilazi norme ponašanja koje prate zvuk. U prvom performansu za koji je Kim ikada radila koreografiju učestvuje grupa gluvih glumaca, kao i onih koji nisu gluvi, a koji istražuju zvučni opseg koji proizvodi pomjeranje kućnih predmeta kao što su stolice, materijal za pisanje i prehrambena ambalaža. U toku izvođenja, Kim je grupi davala instrukcije za stvaranje zvukova koji se kreću „od prijatnih do neprijatnih“, kako bi na taj način istakla reakcije sa kojima se gluvi ljudi susreću. „Bilo gdje da odem, zvučna ograničenja mi možda neće predstavljati problem“, objašnjava Kim, „ali čim počnem da radim sa zvukom, steknem predstavu o tome šta mogu, a šta ne mogu uraditi. Prostor je pun zvučnih ograničenja kada su ljudi u blizini, zajedno sa mnom.“

Rad u međunarodnom umjetničkom svijetu pretvorio je Kristin Sun Kim u aktivistu, transformacija koju je javno potvrdila na ovogodišnjem Bijenalu u Berlinu, pružanjem podrške gluvim ljudima kroz gest pokrivanja uha jednom rukom, dok je druga ruka bila podignuta u vazduh u vidu pesnice. U početku se pribojavala da će to baciti u zapećak njen praktični rad, ali krenuvši ovom stazom više ne osjeća strah, vođena željom da pomogne drugim gluvim ljudima da dobiju podršku koju je ona imala. Dok je studirala na Bard koledžu, Američki zakon o osobama sa invaliditetom se pobrinuo da ona dobije pomoć ASL tumača, a iskustvo življenja u Evropi ju je podsjetilo na to kako izgleda kada ste nemoćni da ostvarite komunikaciju. „Gladna sam jezika umjesto hrane, i često mi se mijenja perspektiva,“ kaže.

ASL lingvistika je takođe dio Kiminog umjetničkog praktičnog rada. U galeriji Tejt modern u oktobru, njenu radionicu je pratio film Tables and Windows („Stolovi i Prozori“), koji je rađen u saradnji sa njenim partnerom, Tomasom Maderom. U njemu razvijaju novi set vizuelnih alata za mapiranje prostora kombinovanjem mimike lica i gestikulacije. Kimini crteži su takođe inspirisani američkim znakovnim jezikom („Veoma je važno održavati fizičku aktivnost vaših ruku,“ priznaje ona), i često su slični muzičkim partiturama i nadovezuju se na njene performanse i rad sa zvukom.

Stoga, Kim kroz praktični rad dejstvuje u međuprostoru zvuka, vida i pokreta. Iako je često nazivaju zvučnim umjetnikom, ona se ne poistovjećuje sa tim, niti sa bilo kakvom sličnom etiketom, tvrdeći da voli da eksperimentiše sa različitim vrstama medija, jer joj vrlo brzo sve dosadi. Trenutno se priprema za rad na filmovima sa koreografkinjom Kerol Armitaž, koju je upoznala u MIT medijskoj laboratoriji u periodu kada su obje bile saradnice direktora. Čak i koketira sa idejom da se okrene grnčarstvu.

„Moj rad postoji na toliko nivoa,“ kaže. „Analiziram svoje mjesto kroz različite aspekte života, kao žena i kao osoba koja koristi znakovni jezik. Radim sa onim što me u trenutku zainteresuje, a zatim prelazim na nešto drugo.“

***

Pročitaj u originalu: http://www.sleek-mag.com/2017/01/03/christine-sun-kim/
Autorka teksta: En Paenhujsen

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković