Naslovna fotografija: Pilar Bonet, http://www.elpais.com
Černobilj je ponovo iskrsnuo u životu Svetlane Aleksijevič, beloruske književnice koja je prenela dramu nesreće u ukrajinskoj nuklearnoj elektrani aprila 1986. kroz delo Černobiljska molitva (prvi put objavljeno na ruskom 1997). Više od 33 godine nakon katastrofe, mini-serija produkcijske kuće HBO približila je ovaj događaj i društveno-politički kontekst u kojem se odvijao milionima gledalaca. Za većinu, posebno za mlade, Černobilj je deo istorije; ali za Aleksijevič i bivše žitelje SSSR-a koji su tada prebivali u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, i dalje je sadašnjica.
Sećanje, lekcije i oživotvorenje Černobilja glavne su teme dva susreta ove dopisnice i Aleksijevič prošle nedelje u Belorusiji. Prvi se odigrao u utorak, u njenom stanu u Minsku, a drugi, narednog dana u njenoj kući u Siličiju, mestu udaljenom 40 kilometara od beloruske prestonice. U ova dva prostora koja je stekla nakon što je primila Nobelovu nagradu za književnost 2015. protiče njen svakodnevni život. Stan u Minsku ima predivan pogled na jezero u centru grada. Vikendica (ili dača na beloruskom), izgrađena od čvrstih, još mirisnih trupova, nalazi se na obroncima sela, odvojena poljima pšenice od blago zatalasanih brda koja zimi postaju staze za skijanje. U ovom utočištu gde Svetlana namerava da se izoluje ovog leta da piše, stanuje Marija Vajcijašonak, beloruska autorka i projektantkinja vrta, punog hirovitih i udaljenih prostora između žbunja, drveća i okruglih cvetnih gredica. U Minsku i u Siličiju, Svetlani neprekidno zvoni telefon: ponovo, Černobilj.
„Strah od ekoloških opasnosti ovladava ljudima. Postalo je očigledno da priroda izmiče našoj kontroli i da smo prešli granicu”, kaže. „Filozofija života u prirodi pretvorila se u filozofiju života po cenu prirode i ona nam se sada sveti”, dodaje.
„Ljudi su danas spremniji da usvoje informaciju i jasnije im je da u znanju ima crnih rupa i da ljudsko biće nije tako moćno kao što se verovalo”, ukazuje književnica, objašnjavajući masivni odziv na američku seriju.
Do našeg intervjua, Aleksijevič je stigla da vidi samo fragmente serije Černobilj. Iako se velikim delom zasniva na njenoj knjizi, nigde se ne navodi njeno ime, što iznenađuje i brine laureatkinju Nobela. „Potpisali smo ugovor sa producentima po kojem im je dozvoljeno da iskoriste između šest i osam priča iz knjige. Ali, osim samih priča, služe se celokupnom filozofijom knjige, iako se moje ime ne pojavljuje. Veoma je čudno”, tvrdi ona. Producenti serije još uvek nisu odgovorili na prigovor na to što se izostavljaju njene zasluge.
Iznenađuju burne reakcije koje je Černobilj izazvao u ruskim medijima, i zvaničnim i bliskim Kremlju. U fokusu detaljne i ekstremne kritike nalaze se pre svega tehničke i narativne netačnosti kao i prenošenje duha vremena, s tim da ima i onih koji seriju vide kao proizvod izvitoperenih stranih zavera protiv današnje Rusije. Novinar dnevnika Komsomólskaya Pravda smatra Černobilj pokušajem diskreditovanja Rosatoma (državne korporacije odgovorne za atomsku energiju u Rusiji), u korist zapadnjačkih tehnoloških konkurenata. Na televiziji NTV najavili su snimanje prve ruske serije o ovom događaju. Glavni likovi biće američki špijun infiltriran u zoni elektrane i funkcioner sovjetske tajne službe koji pokušava da ga raskrinka.
Silovitost reakcija Rusa prenerazili su Aleksijevič, a posebno zagrižena odbrana Sovjetskog Saveza, države koja je nestala 1991. godine i kojoj su kao federativne republike, pripadale Rusija, Belorusija i Ukrajina, koja je u fokusu katastrofe. „Nisam verovala da su se procesi toliko zamrznuli u Rusiji; reakcije pokazuju isti način razmišljanja, istu agresivnost Hladnog rata”, smatra književnica. Hor agresije koji je serija Černobilj izazvala u Rusiji pokazuje, prema Aleksijevič, „da su u jarku, da se nisu povezali sa svetom”. Ovaj fenomen je obuhvatniji i dublji. „Uključila sam TV i videla da Rusija najavljuje lansiranje novog bombardera koji, sva je prilika, SAD nema i rekla sam sebi, vreme je stalo”, kaže.
Serija Černobilj i ruski dokumentarac o koncentracionom logoru u Kolimi (na Dalekom ruskom istoku) ostvarili su iznenađujuć uspeh kod publike. Deluje da povratak interpretaciji istorijskih događaja ukazuje na potrebu za novim narativnim formama kako bi mlade generacije prodrle u istoriju i spoznale je emotivno. Film Kolima, otadžbina našeg straha (april 2019.) snimio je Juri Dud, popularni ruski novinar, motivisan istraživanjem prema kojem gotovo polovina njegovih zemljaka između 18 i 24 godina nisu nikada čuli za staljinističku represiju.
„Videla sam dokumentarac o Kolimi”, priča književnica, „i iz perspektive moje generacije, u njemu nije bilo ničeg novog i čak bih rekla da se stvarnost pojednostavila, ali naišao je na veliki uspeh kod mladih koji se pobunjuju protiv nametanja starih ideja. Nameću im spomenike, muzeje i zakon koji im zabranjuje tumačenja Drugog svetskog rata drugačija od zvaničnih. Govore im o veličanstvenoj pobedi, o sjajnoj epohi, ali mladi žele da znaju kakvo je to vreme bilo.”
S obzirom na trenutnu političku situaciju u Belorusiji i Rusiji, Aleksijevič veruje da bi joj danas bilo teže da napiše Rat nema žensko lice nego 1985. kada ju je objavila. „Mislim da ne bih mogla da napišem tu knjigu danas jer bi se žene koje su bile na frontu zatvorile i strahovale da ispričaju svoju istinu o ratu, koja bi došla u konflikt sa zvaničnom verzijom, u kojoj postoji samo Velika Pobeda. Kada je reč o figuri Staljina, Velika Pobeda je izuzela Gulag iz zvaničnog diskursa”.
U trenutnom interesovanju za Černobilj, Aleksijevič vidi više faktora, pored dubljeg razumevanja da postoji jedan nepoznat svet, smrtonosan i globalan. Mladi su izuzetno ekološki osvešćeni i osećaju opasnost. Shvataju problem ograničenih resursa (kaže da je unuka grdi kada ne gasi svetla po kući) i globalnog zagrevanja, iako su daleko od toga da shvate pretnju naoružanja i ukidanja sporazuma o razoružanju koji je stavio tačku na Hladni rat. Ovaj fenomen, priznaje, brine više starije ljude.
Černobiljska katastrofa je po svojoj prirodi predstavljala izazov za književni jezik. „Postoji kultura i tradicija za narativ rata, što dozvoljava stvaraocu da se kreće unutar određenih granica, možda da ih istražuje i proširuje u sklopu date tradicije. Ipak, kada sam pisala knjigu o Černobilju, nije postojao kulturni okvir za pripovedanje o nečemu toliko nepoznatom”, tvrdi. Premda su postojala predskazujuća dela kao što je roman Piknik pokraj puta (1972) braće Strugalski, priča o ljudima koji nakon velike tragedije zarađuju pljačkajući po zabranjenoj zoni, koja prkosi zakonima fizike. Ruski režiser Andrej Tarkovski preneo je tu priču na veliko platno i nazvao je Stalker (1979). „Braća Strugalski i Tarkovski imali su dara da otkriju nepoznato i prodru u drugu epohu, istraživali su pretnju opasnosti pre nego što se obrušila nad nama”, ukazuje Aleksijevič.
Svetlana je prvi put otišla u Černobilj četiri meseca posle katastrofe. „Tamo mi je odmah postalo jasno da smo u drugom svetu. Sve deluje isto: jabuke, krastavci, mleko, ali iznad njih se nadvija senka smrti, a ljudi su dezorijentisani, izgubljeni, i ne zbog političkih trvenja, već nečega što prevazilazi granice pojmljivog. Jer nije reč o tome da se bude ljudsko biće u istoriji, već ljudsko biće u kosmosu. Ponovo sam videla isto to mnogo godina kasnije u Fukušimi (japanska nuklearna elektrana pogođena nesrećom 2011), tamo je takođe bila prisutna ista dezorijentacija među ljudima, naučnicima i političarima, isto osećanje nemoći.”
Aleksijevič posebno pamti pilota koji je hteo da je vodi u jednu iseljenu zonu u blizini elektrane. „Bio je kost i koža. Zvao me je i ja nisam mogla da idem jer sam bila zauzeta. Potom mi je rekao: ,Požurite jer mi je ostalo malo vremena. Možda vam ništa nije jasno, ali budite svedok i možda će tako drugi razumeti’ Taj pilot, koji je zahtevao da snima ispovesti, gledao je u Svetlanin mikrofon i zapitkivao uznemireno: ,Snimate li? Snimate li?’”.
„Preminuo je”, presuđuje Aleksijevič, odgovarajući na jedva postavljeno pitanje.
Aleksijevič je održala kontakt i prijateljstvo sa preživelima iz Černobilja, protagonistima njene knjige. Vremenom se njen adresar smanjivao. „Pre nekoliko godina hteli su da snimaju film o istrebljenju životinja u kontaminiranim zonama. Bila je to moja zamisao. Obavila sam na desetine poziva u potrazi za lovcima poslatim da izvrše zadatak, da bih shvatila da više nisu živi.” Književnica je i dalje u dodiru sa Lusijom, majkom Vasilija Ignjatenka, jednim od preminulih vatrogasaca. Lusija živi u Belorusiji i izgubila je trag snaji, Ljudmili, koja stanuje u Kijevu. Ljudmila i Vasilij Ignjatenko predstavljaju jedne od najdirljivijih likova u seriji.
„O Ljudmili ne znamo ništa i mnogo je čudno što svekrvi nije čestitala osamdeseti rođendan. Vasilijeva sestra, Liuda, koja je donirala kičmenu moždinu bratu kako bi ga spasila, takođe je preminula”, priča književnica. Porodica Ignjatenko je nekoliko godina u tajnosti putovala u svoj dom u zabranjenu zonu u blizini Černobilja; jednom prilikom, više sa nostalgijom, nego iz straha, uzeli su iz svog nekadašnjeg doma kisele krastavce koje nisu mogli da spakuju tokom nasilnog iseljenja. „Dok sve nije opljačkano, kada su prestali da idu”, napominje Aleksijevič. Autorka takođe pamti da je dugo nakon nesreće bilo rizično kupovati u prodavnicama polovne robe u Minsku, jer su mnogi artikli bili zapravo plen iz kontaminirane zone.
Černobilj je bila tragedija zajednička Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, ali svaka od ovih zemalja je prisvojila i reinterpretirala svoj deo užasa. Poslednjih godina, stvari su postale još složenije. „Ukrajina smatra Rusiju ,agresorskom zemljom’, a u Rusiji vlada snažno antiukrajinsko osećanje; što se Belorusa tiče, rekla bih da je diktatura uzela danak i da su se podjarmile sve institucije povezane sa Černobiljom. Ovde vlast strahuje od slobodarskog duha Ukrajine”, kaže književnica. „U izopštenim beloruskim zonama, stari su umrli, ali ima drugih ljudi koji dolaze u ova udaljena mesta koja nazivaju materik (kontinent na ruskom), razočarani životom u drugim mestima ; i preostao je jedan stariji bračni par sa kućom punom ikona.”
„Nije reč o prostoru slobode, već o prostoru divljine”, precizna je Aleksijevič.
Književnica oblikuje svoja dela sporo i često su joj potrebne godine kako bi ih završila. Knjiga o ljubavi na kojoj radi „napreduje sporo, ali napreduje”, kaže, i objašnjava da će se ograničiti na prikupljanje svedočanstava žena. Odustala je od intervjuisanja muškaraca za tu knjigu. „Imaju drugačiji senzibilitet. Ne polazi mi za rukom da ih dokučim. Ne razumem ih. Kao da su sa drugog sveta”, kaže Aleksijevič. Piše svoje priče rukom. U jednom ćošku njene radne sobe u dači nalaze se nacrti njenog novog dela, pažljivo poređani u nekoliko obimnih hrpa na podu. Kažem joj da je već napisala impresivne ljubavne priče u svojim prethodnim knjigama. I ona to priznaje, ali sada je, ističe, zadatak drugačiji. „Ono što ja hoću nisu ideje, nisu grandiozne ideje koje oduvek postoje u Rusiji, kako pobediti u ratu ili kako izgraditi komunizam. Želim da pišem o pokušajima da se bude srećan, o osobama koje žele da žive svoj život skrivajući se od ideja.”
Politička situacija u trima slovenskim državama pogođene Černobiljom varira. Aleksijevič smatra da je u Belorusiji glavna briga predsednika, Aleksandra Lukašenka (na toj poziciji od 1994. godine) jeste da „zadrži moć”; u Rusiji vlada „militaristička politika”, dok se Ukrajina otvara prema „novoj svesti”, iako zadatak novog predsednika, Volodimira Zelenskog otežavaju radikalni nacionalisti. Svetlani se dopada Zelenski. „Sviđao mi se i Petro Porošenko, ali sam se razočarala kada sam saznala da je slab na novac. Ne verujem da je Zelenski na mestu predsednika kako bi se obogatio, mislim da iskreno želi nešto da uradi. On je jedna moderna ličnost i nije mu potrebno da ljudi kače njegove portrete po kancelarijama.”
Vladimir Putin je izrazio želju za bližom integracijom sa Belorusijom, u čemu mnogi vide buduću aneksiju i izraz lukavštine kako bi se zadržao na vlasti kada se 2024. završi njegov mandat. Stav Kremlja nije naterao Lukašenka da učvrsti jedinstvo sa svojim sugrađanima, tvrdi Aleksijevič. „Nema antene, ni receptore da spozna tu dimenziju. On razume samo opasnost koja preti njemu i njegovoj moći. S druge strane, društvo njega razume. Posebno, mladi.”
Aleksijevič ne smatra da su politička stagnacija i regresija fenomeni koji se mogu pripisati samo ličnostima lidera država. „Nije Putin taj koji naređuje da se otvaraju muzeji, otkrivaju spomenici i skulpture posvećene Staljinu. To su privatne inicijative. Kremlj i narod se udružuju”, tvrdi ona.
U Belorusiji su povučeni drveni krstovi u Kuropatiju, šumi u blizini Minska, gde su dželati NKVD-a (Staljinove političke policije) organizovali masovna streljanja tridesetih godina i početkom četrdesetih. Došli su bageri i odneli ih; „ljudi su ćutali pred uništenjem tog narodnog panteona, tog prostora slobode gde su se okupljali mladi i priređivali male skupove”. „Priređena je kolektivna molitva sa svećama u znak protesta protiv povlačenja krstova. Prisustvovalo je stotinak osoba. Bilo je to veliko razočaranje”, kaže književnica, uverena da su krstovi povučeni na Lukašenkovu inicijativu. „Video je jedno ostrvo slobode, prostor izvan njegove kontrole i naredio je da se krstovi uklone”.
Aleksijevič ne osuđuje samo ruski „militarizam”. Ovog proleća pozvala je u svoj debatni klub koji organizuje u Minsku litvansku književnicu, Rutu Vanagajte, autorku knjige Naši. Putovanje sa neprijateljem (2016), o kolaboraciji Litvanaca sa nacistima u istrebljenju Jevreja. „Rutu izopštavaju u Litvaniji zato što osuđuje kolaboraciju sopstvenih zemljaka sa nacistima. Došlo je mnogo ljudi u Minsk da je čuje, ali ja sam očekivala više. Ovde u Belorusiji su takođe istrebljivali Jevreje, nismo umeli da ih odbranimo, a ishod je takav da smo se našli sami sa gerilskim komandantima”.
Svetlanino poslednje putovanje u Rusiju datira od pre dve godine kada je učestvovala u Centru Gogolj u Moskvi i Sankt Petersburgu, gde je režiser Aleksandr Sokurov uspeo da joj obezbede salu u Ermitažu. Nakon toga, direktor ovog muzeja Mihail Pjotrovski biva prekoren zbog toga. Od tada se nije vraćala u Rusiju, iako je bila pozvana nekoliko puta; poslednji put od strane jedne izdavačke kuće kako bi učestvovala na Sajmu knjiga skoro održanom na Crvenom trgu. „Nešto se dešava”, kaže. „S jedne strane, ophode se prema meni kao prema neprijatelju, a onda me odjednom zovu na Crveni trg.”
***
Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2019/06/07/babelia/1559926054_845405.html
Autorka teksta: Pilar Bonet
Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
diz que diz 