El Cóndor Pasa, put od peruanske narodne pjesme do globalnog hita

Više od pedeset godina prije nego što će El Condor Pasa („Kondorov let“) zavladati muzičkim top listama širom svijeta pod nazivom If I Could („Kad bih mogao“) u izvođenju Sajmona i Garfankela, njen pravi autor, peruanski kompozitor Danijel Alomija Robles, prešao je Ande u potrazi za autohtonom muzikom i tradicijom. Kada se vratio u Limu početkom XX vijeka, Alomija Robles je navodno postao vatrogasni kapetan, ali muzika sa Anda koju je čuo na svojim putovanjima, uz njegovo prethodno iskustvo kompozitora, inspirisala ga je da stvori novu melodiju, koja je, kasnije, u ogromnoj mjeri uticala na muzički svijet.

ORIGINALNA KOMPOZICIJA

Domorodačka kretanja tog vremena uticala su na Alomija Roblesa prilikom njegovog komponovanja zarzuele (španske operete), pisane isključivo za orkestar bez andskih instrumenata; a nazvao ju je El Condor Pasa. Iste godine, kompoziciji je dodat komad peruanskog dramskog pisca Hulija de la Pasa i prvi put je izveden u teatru Mazi u Limi. Godine 1933. Alomija Robles je muzičkoj korporaciji Edvard B. Marks prodao prava na pesmu El Condor Pasa.

Ubrzo zatim, kompoziciju su u velikim teatrima širom svijeta izvodili ugledni operski pjevači tog vremena kao što su Ima Sumak, prva peruanska umjetnica koja je dospjela do Holivuda. Danas postoji više od 4000 verzija „Kondorovog leta“ od strane umjetnika među kojima su Plasido Domingo, Selija Krus, Điđola Sinketi, Džuli Feliks i Mark Entoni, koji su svoje obrade kompozicije izvodili na koncertima.

Uprkos činjenici da je reč o opereti podijeljenoj na osam muzičkih komada, samo su tri dijela kompozicije dostigla popularnost. Najpoznatiji od ova tri dijela, poznat pod nazivom El Condor Pasa, kao što se može i pretpostaviti – podijeljen je na četiri dijela: yaravi (tužna i spora melodija), passacaglia i veseli huayno na kraju. Opereta govori o grupi andskih rudara koje izrabljuje šef. Kondor koji ih posmatra sa neba za njih postaje simbol slobode koji žele da dostignu. El Condor Pasa se smatra kulturnim nasleđem Perua jer „sadrži originalni koncept muzike koji za cilj ima osnaživanje našeg kulturnog identiteta“, kako prenose zvanične peruanske državne novine El Peruano.

VERZIJA KOJU IZVODE SAJMON & GARFANKEL

Tokom šezdesetih godina dvadesetog vijeka andski bendovi su postali veoma popularni u Evropi. Jedan od ovih bendova se zvao Inke. Izvodili su svoju verziju „Kondorovog leta“ sa andskim instrumentima. Nakon što je Pol Sajmon, jedan od članova Sajmona i Garfankela, čuo njihovo izvođenje pjesme uživo u Parizu, naučio je melodiju i dodao joj svoj tekst. Pod nazivom If I could, ova verzija američkog folk benda postala je u to vrijeme najpopularnija pjesma širom Evrope, naročito u zemljama kao što su Španija, Austrija, Belgija i Holandija. Ipak, Pol Sajmon nije znao da autorska prava za pjesmu zapravo ne pripadaju članu Inka, koji je sâm mislio da je „Kondorov let“ popularna andska kompozicija iz devetnaestog vijeka. Nakon parnice za zaštitu autorskih prava između sina Alomije Roblesa i Sajmona ponovo je uspostavljeno neosporno autorstvo peruanskog kompozitora. Sto godina kasnije od trenutka kada je napisan, „Kondorov let“ je sada u javnom vlasništvu.

***

Pročitaj u originaluhttps://theculturetrip.com/south-america/peru/articles/the-history-behind-el-condor-pasa/
Autor: Manuel Orbegoso

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

Jezici koje nismo znali da znamo

U jednoj priči koju nisam stigao da objavim dešava se sledeće: jedna žena, neizlečivo bolesna, moli muža da joj ispriča priču kako bi joj umirio neizdržive bolove. Tek što je započeo priču, ona ga prekinu:

Ne, tako ne. Hoću da mi pričaš na nepoznatom jeziku.

Nepoznatom?, upita on.

Na jeziku koji ne postoji. Koliko mi je samo potrebno da ne razumem ništa!

Muž se zapita: kako se može govoriti jezik koji ne postoji? Poče da mrmlja neke čudne reči i oseti se smešno, kao da samom sebi dokazuje nesposobnost da bude ljudsko biće. Malo kasnije, ipak, bude mu sve ugodnije u tom jeziku bez pravila. I više ne zna da li govori, da li peva, da li se moli. Kada se zaustavi, primeti da je žena zaspala i da joj na licu počiva blaženi osmeh. Kasnije, ona mu prizna: ono žuborenje joj je donelo sećanja o vremenu kada nije imala pamćenje. I dalo joj je utehu onog istog sna koji nas povezuje sa onim čega je bilo pre nego što smo bili živi.

Svi mi u detinjstvu oprobavamo taj prvi jezik, jezik haosa, svi mi uživamo božanski trenutak u kojem je naš život mogao da bude svaki život, a svet je još čekao na sudbinu. Džejms Džojs je nazivao haosmologijom ovu vezu sa bezobličnim i haotičnim svetom. Ova veza, moji prijatelji, jeste ono što pokreće pisanje, koji god da je kontinent u pitanju, koji god narod, jezik ili književni pravac.

Mislim da mi pesnici i pisci nikada ne prestajemo potragu za tim podsticajnim haosom. Svi mi nastojimo da se vratimo tom stanju u kojem smo toliko bili izvan jezika, da su svi jezici bili naši. Drugačije rečeno, svi smo mi nemogući prevodioci snova. Zapravo, snovi u nama govore ono što nijedna reč ne ume da kaže.

U svojstvu stvaraoca snova mi nastojimo da pristupimo tom drugom jeziku koji se ne može govoriti, tom slepom jeziku u kojem sve stvari mogu da nose sva imena. Ono što je bolesna žena tražila jeste ono što svi želimo: da ukinemo vreme i uspavamo smrt.

Možda očekujete da ću, pošto sam iz Afrike, koristiti ovaj panel da se požalim, da okrivim druge i oslobodim krivice one koji su mi bliski. Ali radije bih govorio o nečemu čega smo svi mi istovremeno žrtve i za šta smo krivi. Radije bih govorio o načinu na koji isti proces koji je osiromašio moj kontinent na kraju jalovi naše zajedničko i univerzalno svojstvo  stvaraoca priča.

Na kongresu koji slavi vrednost reči, tema mog izlaganja jeste kako danas preovlađujuća merila obezvrednjuju reč i misao zarad neposredne i lake dobiti. Govorim o komercijalnim razlozima koji se zatvaraju prema drugim kulturama, drugim jezicima, drugim logikama. Reč današnjice sve je više lišena poetičke dimenzije i utopijskog naboja o drugačijem svetu.

Ljudska vrsta nije opstala samo zahvaljujući inteligenciji, već i našoj sposobnosti da proizvedemo raznolikost. Ta se raznolikost danas osporava usled sistema koji odabir vrši isključivo na osnovu koristi i jednostavnosti uspeha. Afrikanci su ponovo postali drugi, oni koji prodaju malo i još manje kupuju. Afrički pisci koji ne pišu na engleskom (a posebno oni koji pišu na portugalskom) žive na periferiji periferije, tamo gde reč mora da se bori da ne bude tišina.

Dragi prijatelji:

Jezici služe za komunikaciju. Ali njihova svrha nije samo da služe. Oni prevazilaze tu funkcionalnu dimenziju. Ponekad jezici čine da postojimo. Nekada, kao u slučaju čoveka koji je pričom uspavljivao svoju ženu, čine da prestanemo da postojimo. Nastajemo i umiremo u onome što govorimo, osuđeni smo na jezik čak i pošto izgubimo telo. Čak i oni koji se nikada nisu rodili, čak i oni postoje u nama kao želja reči i kao melanholija tišine. U naše doba preovlađuje reduktivna i utilitarna percepcija jezika koja ga pretvara u tehničko pitanje kompetencije lingvista. Ipak, mnogo je jezika koje znamo — čak i onih za koje ne znamo da ih znamo — i nije ih uvek moguće pojmiti logikom racionalizma koja dominira našom svešću. Postoji nešto što izmiče normi i propisima. Ta neuhvatljiva dimenzija jezika najviše me zadivljuje kao pisca. Ono što me pokreće jeste božanski poziv reči, koji ne služi samo da imenuje, već i da izmišlja i stvara divljenje.

Svi smo vezani za zajedničke propise kroz koje komuniciramo u svakodnevnom životu. Ali onaj ko piše želi da iskaže stvari koje su izvan svakodnevice. Nikada naš svet nije imao toliko komunikacije na raspolaganju. I nikada nije bila toliko dramatična naša samoća. Nikada nije bilo ovoliko puteva. I nikada se manje nismo posećivali.

Ja sam biolog i često putujem po savani moje zemlje. U tim predelima srećem ljude koji ne umeju da čitaju knjige. Ali koji znaju da čitaju svoj svet. U tom univerzumu drugih znanja, ja sam taj koji je nepismen. Ne umem da čitam nagoveštaje zemlje, drveća i zverki. Ne umem da čitam oblake, ni najavu kiše. Ne umem da pričam sa mrtvima, izgubio sam dodir sa precima koji nam pružaju osećanje večnosti. U tim posetama savani postepeno učim o senzibilitetima koji mi pomažu da izađem iz sebe i da se udaljim od izvesnosti. Na toj teritoriji, ja nemam samo snove. Ja sam sazdan od snova.

Mozambik je velika zemlja, toliko prostrana koliko je nova. Ima više od 25 različitih jezika. Od godine nezavisnosti, postignute 1975. portugalski je zvanični jezik. Pre samo trideset godina apsolutna manjina je govorila tim jezikom koji je ironično pozajmljen od kolonizatora u cilju negiranja kolonijalne prošlosti. Pre trideset godina gotovo nijednom Mozambikancu portugalski nije bio maternji jezik. Sada više od dvanaest posto Mozambikanaca govori portugalski kao prvi jezik. A većina razume i govori portugalski upisujući u portugalsku normu tragove kulture afričkog porekla.

Ova tendencija promene sukobljava svetove koji nisu samo jezički drugačiji. Jezici postoje kao delovi prostranih kulturnih univerzuma. Ima onih koji se bore da održe u životu jezike kojima preti izumiranje. Ta je borba apsolutno pohvalna i podseća na borbu nas biologa da spasimo od istrebljenja biljne i životinjske vrste. Ali jezici se spasavaju ako se kultura u koju su umetnuti održava dinamičnom. Isto tako, biološke vrste spasavaju se samo ako su njihova staništa i prirodni procesi očuvani.

Kulture opstaju dokle god se održavaju produktivnim, dokle god su subjekt promene i one same stupaju u dijalog i mešaju se sa drugim kulturama. Jezici i kulture se ponašaju poput živih bića: razmenjuju gene i stvaraju simbioze kao odgovor na izazove vremena i okruženja.

U Mozambiku prolazimo kroz period u kojem se susreti i razilaženja odvijaju u kotlu uzavrelosti i paradoksa. Ni reči ne mogu uvek da posluže kao most u prevođenju tih raznolikih svetova. Primera radi, pojmovi koji nam deluju univerzalno kao što su Priroda, Kultura i Društvo nisu apsolutno podudarni. Vrlo često u lokalnim jezicima ne postoje reči kojima bi se ti koncepti izrazili. Nekada je obrnuto: u evropskim jezicima ne postoje izrazi kojima bi se preveli vrednosti i kategorije mozambičkih kultura.

Sećam se epizode koja se desila sa mnom. Godine 1989. bavio sam se istraživanjem na ostrvu Injaka, kada se na to ostrvo iskrcala ekipa tehničara Ujedinjenih Nacija. Došli su da rade ono što se obično naziva edukacijom o životnoj sredini. Ne želim ovde da komentarišem kako taj koncept edukacije o životnoj sredini vrlo često krije mesijansku aroganciju. Istina je da su, naoružani dobrim namerama, naučnici doneli kofere sa projektorima i filmovima. Nosili su, dakle, ono što se na njihovom jeziku naziva edukativni kit, u naivnoj nadi da je tehnologija spas za probleme u razumevanju i komunikaciji.

Pri prvom okupljanju sa meštanima došlo je do zanimljivih nesporazuma koji otkrivaju koliko je teško prevesti ne reči, već misli. Na podijumu su bili naučnici koji su govorili na engleskom, ja koji sam prevodio na portugalski i ribar koji je prevodio sa portugalskog na lokalni jezik, chidindinhe (šidindinje).

Sve je počelo ubrzo tokom predstavljanja posetilaca (moram da kažem da su sasvim slučajno većina njih bila Šveđani). „Mi smo naučnici”, rekli su oni. Reč „naučnik”, međutim, ne postoji na lokalnom jeziku. Reč koju je prevodilac odabrao bila je inguetlha, što znači čarobnjak. Posetioci su tako u očima tih ljudi bili beli čarobnjaci. Šveđanin koji je predvodio delegaciju (ne obazirući se na status kojim je upravo predstavljen) u nastavku je objavio: „Došli smo ovde da radimo na području životne sredine.”

Ipak, ideja životne sredine u toj kulturi ne postoji u autonomnom obliku i ne postoji reč kojom bi se tačno označio taj koncept. Prevodilac je oklevao i na kraju odabrao reč Ntumbuluku, koja znači nekoliko stvari, ali se, pre svega, odnosi na neki oblik Velikog praska, trenutak stvaranja čovečanstva. Kao što možete da zamislite, ostrvljani su bili zadivljeni: njihovo malo ostrvo je odabrano za izučavanje najplemenitijeg pitanja i uzvišene metafizike.

Već tokom dijaloga, isti onaj Šveđanin zamolio je okupljene da imenuju probleme životne sredine koji najviše pogađaju ostrvo. Zatečeni ljudi u gomili su se pogledali među sobom: „Problemi životne sredine?”

Posle uzajamnih konsultacija ljudi su odabrali najveći problem: invaziju tinguluve, divljih svinja, na machambas (farme). Zanimljivo je da pojam tinguluve imenuje i duhove preminulih koji su se razboleli nakon što su prestali da žive. Bilo da su duhovi ili svinje, stranom konsultantu nije bio ugodan problem tinguluvea. On nikada nije video takvu životinju. Okupljeni su objasnili: te svinje su se tajanstveno pojavljivale na ostrvu, razmnožavale se u šumi i sada uništavaju zemlju.

— Uništavaju polja? To je onda lako: zaklaćemo ih!

Gomila je odgovorila zabrinutom tišinom. Zaklati duhove? Bilo kako bilo, niko više nije želeo da govori, ni da sluša. I sastanak se naglo okončao, ranjen tihim nedostatkom poverenja.
Kasnije uveče, skupina staraca mi je kucala na vrata. Tražili su da pozovem strance kako bi se pitanje svinja razjasnilo. Konsultanti su došli, zadivljeni činjenicom da smo im prekinuli san.
— Dolazimo zbog divljih svinja.
— Šta je svinjama?
— Pa nisu to baš svinje svinje.
— Šta su onda?, pitali su oni, uvereni da jedno stvorenje ne može istovremeno da postoji i da ne postoji.
— Gotovo da su svinje. Ali nisu baš svinje po sebi.
Objašnjenje se pogoršavalo. Svinje su se definisale u sve maglovitijim izrazima: „preobratljive zverke”, „privremene životinje” ili ,,posetioci koje je neko poslao”. Već umoran, zoolog je uzeo priručnik za identifikaciju i pokazao fotografiju divlje svinje.

Ostvljani su pogledali i rekli: „Baš je ta.” Naučnici su se zadovoljno nasmejali, ali je ukus pobede bio kratkog daha, kad je jedan od nhacas dodao: „Da, to je ta životinja, ali samo noću.” Mislim da su konsultanti posumnjali u moje prevodilačke sposobnosti. U tom slučaju ne bi bilo potrebe da se zamisle nad ovim problemom, niti da se zapitaju kako su došli do ovog čudnog mesta.
Koji god da je prevod tačan, činjenica je da konsultanti i lokalna zajednica nikada nisu uspeli da ostvare dobar odnos i nikakav sistem prezentacije na modernom Power Point-u nije uspeo da nadoknadi trag prethodnih nesporazuma.

Drugom prilikom, bio sam u pratnji jedne predsedničke delegacije koja je bila u poseti jednoj mozambičkoj provinciji na severu. Predsednik Republike je predstavljao članove svog ministarskog komiteta. Kada je došao red na ministra kulture, prevodilac je zastao i posle se odlučio i objavio: „Ovo je ministar pošalica.”

Na nekim mozambičkim jezicima ne postoji reč „siromašan”. Siromašan je označen kao chisiwana, izraz koji znači siroče. U tim kulturama nije siromašan samo onaj ko nema imovinu, već pre svega onaj koji je izgubio mrežu porodičnih odnosa koja u ruralnom društvu služi kao potpora opstanku. Čovek je sâm kada nema roditelje. Siromaštvo je samoća, prekid dodira sa porodicom. Međunarodni konsultanti, specijalisti za pripremu izveštaja o bedi možda nemaju u vidu dramatičan uticaj uništavanja porodičnih veza i društvenih odnosa međusobne pomoći. Čitave nacije postaju siročad, a prosjaštvo se čini kao jedini put u očajničkom opstajanju.

Ovim epizodama nastojim da podvučem ono što već znamo: sistemi misli afričkog ruralnog društva ne mogu jednostavno da se svedu na dominantnu logiku Evrope. Neki pokušavaju da razumeju Afriku i udubljuju se u analize političkih, društvenih i kulturnih fenomena. Da bi se, međutim, razumela afrička raznolikost, potrebno je spoznati sisteme misli i religijskih univerzuma koji često nemaju ni ime. Ti su sistemi zanimljivi zato što se vrlo često zasnivaju na sopstvenoj negaciji bogova koje prizivaju. Za većinu seljaka u mojoj zemlji, pitanje porekla univerzuma se ne postavlja: univerzum je jednostavno oduvek postojao. Koji je zadatak Boga u svetu koji nema početak? I zbog toga u nekim religijama Mozambika, božanstva se izriču u množini i imaju ista imena kao živi ljudi. Pitanje Boga je, kaže poslovica makwa, poput jajeta: „ako ga ne pričvrstimo, pašće na pod, ako ga pričvrstimo previše, pući će.”

Govorio sam o različitim i osobenim kosmogonijama mozambičkih ruralnih zona. Ali ne bih voleo da ih posmatrate kao esencije, koje odolevaju vremenu i dinamikama razmene. Danas, kada iznova posetim ostrvo Injaka, uverim se da već organizuju kampanje za ubijanje divljih svinja koje napadaju polja. I lokalni šefovi pripremaju posete stranih naučnika putem mobilnog telefona. U čitavoj zemllji milioni Mozambikanaca su prisvojili reči „kultura” i „priroda” i doneli su ih u svoje kulturne univerzume. Ove nove reči rade na kulturama porekla, isto kao što nekad drveće izmišlja tlo iz kojeg deluje da stasava. Ukratko, kulturni fenomeni nisu zaustavljeni u vremenu čekajući da dođe neki antropolog da ih registruje, kao dokaz egzotičnog sveta izvan modernosti.

Afrika je bila predmet sukcesivnih procesa esencijalizacije i folklorizacije i mnogo toga što se proglašava autentično afričkim proizlazi iz uobrazilja stvorenih izvan kontinenta. Afrički pisci su decenijama patili od takozvanog ispita autentičnosti: od njih se tražilo da prevedu ono što se shvatalo kao njihov istinit etnicitet. Mladi afrički pisci se oslobađaju afrikanstva. Oni su to što jesu bez potrebe za proklamacijom. Afrički pisci isto toliko žele da budu univerzalni kao i svaki drugi pisac na svetu.

Istina je da se mnogi pisci u Africi susreću sa specifičnim problemima, ali radije biram da ne pozajmljujem tu ideju Afrike kao jedinstvenog, jednostranog i homogenog mesta. Ima toliko Afrika koliko ima pisaca i svi oni ponovo otkrivaju kontinente u sebi samima. Istina je da se veliki deo afričkih pisaca suočava sa izazovima kako bi prilagodili različite jezike i kulture. Ali taj problem nije svojstven isključivo nama iz Afrike. Ne postoji pisac na svetu koji ne mora da traži vlastiti identitet među mnoštvom prolaznih identiteta. Na svim kontinentima svaki čovek je nacija sačinjena od različitih nacija. Jedna od tih nacija podređena je univerzumu pisanja. Ta skrivena nacija naziva se usmena tradicija.

Još jednom, usmena tradicija nije samo još jedna tipično afrička činjenica, niti je isključivo odlika onoga što se pogrešno naziva domoradačkim življem. Usmena tradicija je univerzalna teritorija, blâgo bogato logikama i senzibilitetima koje je poezija spasila.
Opstaje ideja o tome da samo afrički pisci pate od onoga što se naziva „lingvističkom dramom”. Tačno je da je kolonizacija donela traume identiteta i otuđenja. Ali istina je, moji prijatelji, da nijedan pisac nema na raspolaganju već gotov jezik. Svi mi moramo da nađemo sopstveni jezik koji nas otkriva kao jedinstvena i neponovljiva bića.
Indijanski sociolog Andre Betej je napisao: „Znanje jednog jezika nas čini ljudima; znanje više od jednog jezika nas čini civilizovanim.”

Ako je to istina, Afrikanci — vekovima targetirani kao necivilizovani — mogli bi da budu podesniji za modernost nego što oni sami misle. Veliki deo Afrikanaca vlada ne samo jednim afričkim jezikom i, osim toga, govore jedan evropski jezik. Ono što je generalno uzeto kao problematično, može na kraju da predstavlja mogućnost za budućnost. Jer naše poznavanje više jezika može nama Afrikancima da obezbedi pasoš za nešto što je danas postalo opasno retko: putovanje između raznolikih identiteta i mogućnost prisnog povezivanja sa drugima.

U svakom slučaju, civilizovana budućnost prolazi kroz velike i korenite promene u ovom svetu koji bi mogao više da nam pripada. To bi podrazumevalo iskoreniti glad, ratove, bedu. Ali takođe znači biti spreman savladati materijale snova. I ovo ima veze sa jezikom koji je uspavao bolesnu ženu na početku ovog mog izlaganja. Taj čovek budućnosti bi trebalo da bude, da, vrsta bilingvalne nacije. Da govori uređenim jezikom, koji je sposoban da se bavi vidljivom svakodnevicom. Ali da isto tako vlada drugim jezikom koji uzima u obzir ono što je u redu nevidljivog i snolikog.

Ono za šta se zalažem jeste pluralni čovek, opskrbljen pluralnim jezikom. Uz jezik koji nas čini delom sveta, treba da postoji i drugi jezik kojim izlazimo iz tog sveta. S jedne strane, jezik koji nam stvara koren i mesto. S druge, jezik koji nam omogućava da budemo krila i putovanje. Uz jezik koji čini da budemo čovečanstvo, treba da postoji drugi koji nas uzdiže do stanja božanstva.

***

Autor: Mija Kouto
DeloE se Obama fosse africano? Ensaios  (A da je Obama Afrikanac? Eseji)

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Čin iščezavanja Fernanda Pesoe

Ako se za nekog pisca može reći da bježi od sebe, to je slučaj Fernanda Pesoe. Pessoa je portugalski izraz za „osobu“, a to je najmanje što je želio biti. Iznova i iznova je, kako u poeziji tako i u prozi, poricao svoje postojanje u obliku bilo kakve vrste izrazitog pojedinca.  „Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim,“ kaže u jednoj pjesmi. „Ja sam rastojanje između onog što želim da budem i onog što su drugi načinili od mene…. Uostalom, to sam ja.“

U svom remek-djelu „Knjiga nespokoja“– kolažu aforizama i razmišljanja formulisanih u vidu fiktivnog dnevnika na kojem je godinama radio, ali ga nikada nije dovršio, još manje objavio, Pesoa se vraća istoj temi: „U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez života. To su moje Ispovesti, a ako u njima ne kazujem ništa, to je zato što nemam šta da kažem.“

Ovo može djelovati kao bezizgledni temelj konstrukcije kreativnog djela koje se smatra jednim od najznačajnijih u dvadesetom vijeku. Ako je pisac ništa, ne radi ništa i nema šta da kaže, o čemu, zapravo, može pisati? Međutim, slično Velikom prasku koji je iz ništavila stvorio kosmos, ispostavilo se da je ekspanzivnoj snazi Pesoine mašte bilo potrebno veoma malo sirovog materijala za oblikovanje. Zaista, on pripada istaknutom redu evropskih pisaca, počevši od Đakoma Leopardija u ranom devetnaestom vijeku,sve do Samjuela Beketa u dvadesetom, koji je za muzu odabrao ništavnost. Krajnja ispraznost sveukupnog dostignuća, opčinjenost usamljenošću, način na koji tuga daje boju našem doživljaju svijeta: Pesoina moć opažanja svojih omiljenih tema zavrijeđivala je najveću pažnju, ali on ne bi ni dopustio da bude drugačije. „Pronaći ličnost tako što ćemo je izgubiti – sama vera podržava ovakvo poimanje sudbine“, napisao je.

Činjenice o Pesoinoj sudbini ukratko su ispričane. Rođen je u Lisabonu 1888. godine, a odselio se u Južnu Afriku kada mu je bilo sedam godina, kada je njegov očuh stupio na poziciju portugalskog konzula u Durbanu. Isticao se iz engleskog jezika, osvajajući nagrade za svoje školske eseje i pišući stihove na engleskom jeziku tokom cijelog života. Godine 1905, vratio se u Lisabon kako bi tamo upisao studije. Međutim, nakon dvije godine kampus je zatvoren zbog studentskog štrajka i Pesoa napušta studije.

Ostatak svog života posvetio je čitanju i pisanju, izdržavajući se kao honorarni prevodilac poslovne korespondencije. Nikada se nije ženio i dok biografi spekulišu o njegovoj seksualnosti – „Nikada nisam bio neko ko je u ljubavi ili prijateljstvu/ preferirao više jedan pol od drugog,“ napisao je u jednoj od pjesama, veoma je moguće da je umro nevin. Bio je član nekoliko književnih preduzeća, uključujući i čuveni magazin Orfej, koji se, uprkos tome što su izašla samo dva izdanja, smatra zaslužnim za uvođenje modernizma u Portugal. Za života, objavio je samo jednu knjigu– „Poruka“, zbirku pjesama inspirisanih portugalskom istorijom, koja se pojavila 1934. godine. Bio je poznata figura u književnom svijetu Lisabona, ali, kada je umro 1935. godine u svojoj četrdeset sedmoj godini, nije bio u potpunosti ostvaren. Moglo bi se reći da je proživio „povest bez života“.

Međutim, Pesoi je bio suđen uspijeh tek nakon smrti, kako je i sâm predvidio u svojoj pjesmi „Ako umrem mlad“: „jer korenje može stajati ispod zemlje, ali cveće cveta na slobodnom vazduhu i da ga svi vide. Tako mora da bude, po sili zakona. Niko i ništa ne može to da spreči.“ Kada je umro, među njegovim ličnim stvarima pronađen jeogroman kovčeg sa sadržinom od  preko dvadeset pet hiljada stranica rukopisa – proizvod životnog vijeka skoro grafomanijakalne produktivnosti. Po riječima jednog od njegovih vodećih engleskih prevodilaca, Ričarda Zenita, Pesoa je stvarao „na nepovezanim listovima, u sveskama, na kancelarijskom materijalu u firmama u kojima je radio, na poleđini pisama, kovertama, ili na bilo kakvom parčetu papira koje mu je bilo na dohvatu ruke.“

To skladište dokumenata, koje se sada nalazi u Nacionalnoj biblioteci Portugala sadrži dovoljno remek djela da učini Pesou najvećim portugalskim pjesnikom svog doba, zaista, vjerovatno i najznačajnijim još od Luisa de Kamoeša, autora portugalskog nacionalnog epa „Luzijadi“ iz šesnaestog vijeka. Među papirima se takođe nalazilo i na hiljade bilješki koje sačinjavaju „Knjigu nespokoja“ – bez određenog redosleda, puštajući tako na volju budućim uređivačima da ih rasporede po sopstvenom nahođenju. Knjiga je prvi put izdata 1982. godine, skoro pedeset godina nakon Pesoine smrti. Novoobjavljeni engleski prevod Margaret Džul Koste pod nazivom „Knjiga nespokoja: Kompletno izdanje“ (Nove smjernice) bazira se na portugalskom izdanju Džeronima Pizara, objavljenom 2013. godine. Ovo je prvo izdanje kojim se hronološki pokušavaju rasporediti sve bilješke, na osnovu zaključka koji se mogao izvesti iz Pesoinih datuma i ostalih izvora.

 

2018-05-25_1301

Knjigu nespokoja na srpski je prevela Vesna Stamenković

 

Kao dodatak obimu i zbrci Pesoine arhive, javlja se još jedna protivrečnost: to je, u neku ruku, djelo većeg broja pisaca. U svojim rukopisima, čak i u ličnoj korespondenciji, Pesoa je pripisao svoje najbolje književno stvaralaštvo različitim fiktivnim alter egoima koje je nazivao heteronimima. Stručnjaci su sastavili listu od sedamdeset dva. Njegova ljubav prema izmišljanju imena javila se u ranom dobu: u šestoj godini pisao je pisma pod francuskim imenom Ševalije de Paz, a ubrzo potom se prebacio na engleske ličnosti kao što su Aleksandar Serč i Čarls Robert Anon. Ali najznačajniji heteroimi koje je upotrebljavao u svom zrelijem radu bili su više od pukih šaljivih kodnih imena. To su u potpunosti razvijeni likovi sa dodijeljenim biografijama, filozofijama i književnim stilovima. Pesoa je čak i zamišljao njihove susrete i dozvoljavao im da međusobno upućuju komentare. Ako je bio prazan, kao što je znao da tvrdi, to nije bila praznina ništavila, već pozornice na kojoj su se ove osobe mogle sresti i razmjenjivati mišljenja.

U Pesoinoj poeziji ključna su tri heteronima. Uz pjesme koje je potpisao svojim imenom, pisao je i pod imenom Alberta Kaejra, samoukog pjesnika; Rikarda Reiša, melanholičnog doktora koji je bio posvećen klasičnim formama i temama; i Alvara de Kampoša, pomorskog inženjera i svjetskog putnika, poštovaoca Volta Vitmana. Svaka od ovih ličnosti je rođena u razmaku od par godina od Pesoe, a njihove mitologije su ispreplitane: Pesoa je jednom prilikom napisao pasus u kome Kampoš objašnjava da je Reiša fundamentalno transformisalo slušanje Kaejrinog čitanja.

Obično, od istaknutih pjesnika očekujemo prepoznatljiv stil, način pisanja koji im daje identitet kao što slikara određuje potez četkice. Ali podjela njegovih ličnosti na podvrste omogućila je Pesoi da izgradi najmanje četiri stila istovremeno. Kada piše pod svojim imenom, Pesoa je koncizan, metafizičar, sentimentalan:

Razmišljam o tihom potoku

Čiju vodu komeša povetarac.

Da li razmišljam o svemu,

Ili me je sve zaboravilo?

 

Za razliku od njega, Reiš zvuči kao Horacije ili Katul koji razmišlja o prolaznosti života i ljubavi kroz disciplinovane strofe:

Kao da je svaki

Poljubac oproštajni,

Kloe moja, ljubimo se tako, zaljubljeni.

 

Kampoš je potpuna suprotnost, uzbuđeni futurista koji slavi moć i brzinu modernog:

Moj panteistički kas unutar svih stvari,

Energetski kas unutar svih energija,

Moj kas kroz ugalj koji se žari, svetiljku što gori

 

Zatim, tu je i Kaejro, za koga se smatra da je umro od tuberkuloze u svojim srednjim dvadesetim godinama. Poštovan od strane drugih heteronima kao njihov Učitelj, pisao je iskrene pjesme u kojima se izbjegava apstraktna misao i razgrađuje prirodni svijet, skoro kao u duhu Zen filozofije:

Bogu hvala što nisam dobar,

I što osećam prirodni egoizam svojstven cveću

I rekama koje slede svoj tok

Zaokupljeni, i ne znajući,

Samo cvetanjem i proticanjem.

 

Za mnoge čitaoce, heteronimi sa svojim komplikovanim mitologijama čine ogroman dio Pesoinog šarma; dok ih drugi čitaoci smatraju nepotrebnim i dosadnim oruđima. Ali oni su nesumnjivo neki od elemenata koji mu daju obilježje vrhovnog moderniste. Ovo je bila generacija pjesnika koji su se vodili onim što je Oskar Vajld nazivao „istinom maski“. T.S. Eliot koji nikada više nije zvučao eliotovski nego kada je bio Dž. Alfred Prufrok na poseban način je povezan sa Pesoom. Rođeni u razmaku od samo nekoliko mjeseci, oba pjesnika su bila sklona dendijevstvu, prezirali su ono što je svakodnevno i bili principijelno privrženi bezličnosti, uz tendenciju ka njegovanju nesrećnosti.

Pesoa je, pak, otišao korak dalje od maskiranja do neke vrste namjernog odvajanja. U odjeljku „Knjige nespokoja“ pod nazivom „Kako sanjati metafiziku“, on propisuje metod za razlaganje svjesnosti, koji po svojoj surovosti podsjeća na priručnik o samohipnozi ili niz religioznih vježbi. Isprva dolazi čitanje romana, što vas priprema da više brinete o fiktivnom svijetu, nego o stvarnom. Zatim postajete sposobni da fizički doživite ono što zamišljate, npr, „senzualista“ bi trebalo da „doživi ejakulaciju kada se takav moment dogodi u romanu.“ Konačno, nakon još nekoliko faza dolazi do nečega što Pesoa naziva „krajnjim stadijumom snivanja“: Budući da smo stvorili postavu likova, istovremeno ih sve proživljavamo – mi smo sve te duše skupa i interaktivno.“ Ovo je, naravno, nešto što je on postigao i ako iz jednog ugla to može izgledati kao samoodricanje, sa druge strane liči na samoobožavanje: „Ja sam Bog“, zaključuje se u bilješci. Naposletku, ako je vaša mašta toliko bujna da može ljudima naseliti svijet, onda nema potrebe za postojanjem stvarnih ljudi.

Ovaj oblik solipsizma je predstavljao ogromno iskušenje za Pesou, kako se otkriva u „Knjizi nespokoja“. Materijal koji je odabrao da bude uvršten u knjigu napisan je u dvije faze, svaka sa zasebnim heteronimom, nezavisno od četiri lika koji dominiraju njegovom poezijom. Tokom prve faze u trajanju od od 1913. do 1920.godine pripisao je rad Visenteu Gedešu, koga opisuje u uvodnoj vinjeti: „bio je to čovek od tridesetak godina, suvonjav, pre visok nego nizak, previše pogrbljen kad sedne, ali znatno manje kad ustane, obučen pomalo,ali ne sasvim nemarno”. Pasus se dalje nastavlja opisom Gedešove jednostavnosti, melanholičnosti, inteligencije i prividne beznačajnosti – svih kvaliteta koje je, naravno, dijelio sa svojim stvaraocem. Tako, kada Pessoa opisuje Knjigu nespokoja kao „autobiografiju nekoga ko nikada nije postojao”, on istovremeno govori činjeničnu istinu (ne postoji takva osoba kao što je Gedeš), poetično priznajući da: on sâm nikada nije vodio život koji se smatra ispunjenim.

Tokom dvadesetih godina prošlog vijeka, Pesoa je ostavio po strani pisanje knjige, okrećući se poeziji i odajući doživotnoj fasciniranosti okultizmom i astrologijom. Kada joj se ponovo vratio, 1929. godine, iznova je osmislio njenog autora. Sada je to bilo djelo Bernarda Soareša, pomoćnika knjigovođe u fabrici tekstila u Lisabonu. Soareš je takođe, duhovno nalik Pesoi: zaista, Pesoa piše da je on samo polu-heteronim, jer njegova ličnost, „iako nije moja, ne razlikuje se od moje sopstvene, već je samo njena puka izvitoperenost.” Soareš je potpunije zamišljen lik od svog prethodnika, Gedeša. On pravi zapažanja o svom susjedstvu iz Bajše, svom radnom mjestu u Rua dos Duradores, i svom šefu, Vaskezu, na takav način da druga faza knjige dobija pomalo prizvuk romana. Zaista, u izdanju Knjige nespokoja od strane Penguin Klasiksa, koje je uredio Ričard Zenit, niz ovih pasusa postavlja se pri samom početku, izglađujući tako čitalački uvod nekom vrstom minijaturnog narativa.

 

portrait-of-fernando-pessoa-1954

Portret Fernanda Pesoe, Žoze Almada Negrejroš, 1954.

 

Hronološki metod novog izdanja onemogućava bilo kakvu tematsku organizaciju, što za rezultat ima knjigu koja je manje pristupačna od one koja joj je prethodila. Ovo je dijelom zbog toga što započinje najslabijim materijalom koji datira iz perioda kada je Pesoa kao dvadesetpetogodišnjak bio u ogromnoj mjeri pod uticajem francuskog simbolizma i Dekadentnog pokreta devedesetih godina devetnaestog vijeka. (Portugal je, izgleda, bio za generaciju iza književnog stanja u Parizu i Londonu.) „Moja je duša skriveni orkestar”, navodi se u prvoj bilješci. „Ne znam koji instrumenti, žice, harfe, doboši i činele bruje i damaraju u meni. Poznajem sebe samo kao simfoniju.”

Ovaj odlomak određuje intonaciju za bogato ukrašenu proznu poeziju koja dominira prvim dijelom djela. Neke bilješke nose pompezne naslove, kao što su „Litanija očajanja” ili „Estetika odricanja”. Druge se sastoje od impresionističkih skica neba i pejzaža, kao što je slučaj sa „Kišnim danom”: Vazduh je tajanstvenožute boje, poput zagasitožute viđene kroz prljavobelu. Postoje i perverzna sanjarenja o bezimenim ženama koje su polu Djevice Marije, a polu Lepa gospa bez milosti: Ti si jedino obličje koje ne izaziva dosadu, jer se stalno menjaš s našim osećanjima, jer, ljubeći našu radost, ublažavaš našu bol, a našoj si dosadi opijum koji je ublažavai san koji odmara, i smrt koja nam ukršta i sklapa ruke.

Da je samo ovo sadržaj Knjige nespokoja, to ne bi bilo moderno remek-djelo, već vremenska kapsula. Ipak, iz kulta dekadencije poznog devetnestog vijeka izniklo je prvo sjeme modernizma; a kod Pesoe je tranzicija iz devetnaestog u dvadeseti vijek primjetna na fascinantan način. Dekadencija počiva na bezobzirnom poremećaju sistema vrijednosti: umjesto napornog rada i moralne iskrenosti, pisci poput Vajldai Joris-Karla Husmansa uzdigli su imaginativnu indolenciju i provokativni paradoks. Ova poruka je imala ogroman uticaj na mladog Pesou, jer je pretvorila njegovu tendenciju da se povlači i oklijeva u umjetničku vrlinu. „Ne trudim se dovoljno”, piše u bilješci iz 1915. godine. „Sreća, ako to želi, može doći i pronaći me. Previše dobro znam da moji najveći napori nikada neće dovesti do uspijeha koji drugi uživaju.”

Međutim, što je postajao stariji, a naročito kada se u svojim četrdesetim godinama ponovo vratio Knjizi nespokoja, Pesoa je oblikovao ovu književnu prozu u nešto ozbiljnije i oštrije. Postala je neka vrsta metafizičkog nihilizma, u kojoj velika istina koju umetnik ima zadatak da prenese jeste da ništa nije važno. Od presudnog značaja za ovu promjenu bila je odluka da odustane od Gedeša, sa njegovom retoričkom grandioznošću, i govori kroz Soareša, kome nedostaje glamura bilo koje vrste. Zaista, sa svojom trošnom iznajmljenom sobom i dosadnim, jednoličnim poslom, Soareš je običan koliko se može biti – tip osobe od koje bi esteta ustuknuo ili je, jednostavno, ne bi ni primijetio. U Pustoj zemlji, Eliot je vidio strujanje bujice ljudi poput Soareša Londonskim mostom i smatrao ih već mrtvim: „Nisam mogao ni pomisliti da je smrt pokosila toliko ljudi.”

Međutim, za Pesou je krajnji paradoks da je upravo ta živa smrt ona koja na najbolji način baca svijetlo na ljudsku egzistenciju. Ako bismo morali opisati Soareša jednom riječju, to bi bila riječ „prosvijetljen”: jer on ne želi ništa, on može sve prozrijeti. Da, to je dosada: gubitak sposobnosti duše da se zavarava, piše Pesoa. U stvari koje ne uspijevaju da ga impresioniraju u Knjizi nespokoja ubrajaju se putovanja („Ideja putovanja me čini fizički bolesnim”), politika („Svi revolucionari su glupi kao i svi reformatori”) i ljubav („Nemam ni strpljenja, niti umne koncentracije da bih se uopšte potrudio”). Uočljivo je da je istorija odsutna iz Pesoinog rada: iako je živio za vrijeme Prvog svjetskog rata i niza političkih kriza u Portugalu koje su rezultirale uspostavljanjem fašističkog režima, on rigorozno isključuje takve stvari iz sfere svojih interesovanja. On djeluje najsrećnije kada prosto posmatra vremenske prilike, a mnoge bilješke sadrže tiho opisivanje sunca i neba, kiše i oblaka.

 

monumento pessoa

Bronzana skulptura Fernanda Pesoe u centru Lisabona; autor Lagoa Enrikeš

 

Ovu indiferentnost je teško uskladiti sa umjetničkom snagom i naporima koje je Pesoa posvećivao svom radu. Ako ništa nije vrijedno rada, zašto napisati dvadeset pet hiljada stranica? Povremeno, on ukazuje na to da razmišljanje i pisanje predstavljaju samo način za ubijanje vremena – okupaciju za um na isti način kao što je heklanje za ruke, kako tvrdi u svojoj pjesmi „Ravnodušno“:

Tu je i moje heklanje.
Datira od kada sam počeo razmišljati.
Šav po šav vezući celinu bez celine. . .
Tkaninu za koju ne znam da li je za oblačenje ili ni za šta.

Ako se razmišljanje smatra pukim odsustvom aktivnosti, onda to može izgledati kao odbacivanje života, a Knjiga nespokoja je prošarana izrazima dosade, žalosti i očaja. Međutim, istovremeno Pesoa je uvjeren da je razmišljanje najveća avantura, daleko superiornija od bilo kakve moguće akcije. Zaista, imajući u vidu da posmatramo svijet kroz svoje lične percepcije i ideje, akcija u svijetu je, strogo rečeno, nepotrebna. Zašto raditi stvari kad ih možemo zamisliti? Na taj način, službenik Soareš postaje krajnji aristokrata, kome nisu neophodne stvari kao što su dostignuće i status, jer sebe smatra daleko superiornijim. „Što se čovek više penje na lestvici, to više stvari mora da se odrekne. Na planinskom vrhu ima mesta samo za tog čoveka”, kaže Soareš, uz prizvuk Ničeovog Zaratustre. Pisanje je ujedno i razlog, a i dokaz njegove superiornosti: „Književnost. . . čini mi se da je to cilj ka kome bi svi ljudski napori trebalo da streme”.

Kroz prelaze između samoprezira i samouzvišenosti, Knjiga nespokoja može djelovati kao tipični manično-depresivni ep. Pesoina dostignuća, sa namjerom ili nehotično, pokazuju da se korijen bijede nalazi u solipsizmu – uvjerenju da ništa izvan sebe nije zaista važno, pa iz tog razloga na um nikada ne može uticati ono što doživljava. „Sloboda je mogućnost izolacije”, piše u završnoj bilješci. „Ako nisi u stanju da živiš sam, rodio si se kao rob.” Ali, na kraju, čak ni Pesoa nije mogao živjeti sam; stvarao je sebi društvo izmišljajući svoje heteronime, koji su, za razliku od stvarnih ljudi, uvek bili pod njegovom kontrolom. Samo ih je smrt mogla izbaviti – kao i njega – iz previše snažnih kandži njegove mašte.

***

Pročitaj u originaluhttps://www.newyorker.com/magazine/2017/09/04/fernando-pessoas-disappearing-act
Autor teksta: Adam Kirš

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

Uspon bolivijskih ćolita: fotoreportaža

Ćolite su domorotkinje naroda Ajmara nastanjene pretežno u Boliviji.

Pre samo 10 godina, pripadnice plemena Ajmara i Kečua u Boliviji bile su društveno izopštene i sistematski marginalizovane. Poznate i pod nazivom ćolite (cholitas), ovim ženama, prepoznatljivim po svojim širokim suknjama, pletenicama i šeširićima, bila je zabranjena vožnja javnim prevozom i ulazak u određene institucije. Njihove mogućnosti da razvijaju karijeru bile su ograničene. Iako ove žene same organizuju i brane svoja građanska prava od šezdesetih godina prošlog veka i ranije, njihov pokret je ojačao nakon što je Evo Morales odabran kao prvi autohtoni predsednik Bolivije 2006. godine.

Fotograf Eduardo Leal je napravio izložbu slika u kojoj prikazuje njihova postignuća i slavi njihov uspeh, a cilj mu je i da inspiriše druge.

 

2018-05-23_1909

Berta Akarapi

 

Berta Akarapi posmatra glavni grad Bolivije, La Paz, iz dvorišta televizijskog studija ATB, u obližnjem gradu El Alto. Akarapi je spikerka, druga Indijanka koja radi na bolivijanskoj televiziji. Priliku da radi u medijima dobila je nakon što je pobedila na lokalnom takmičenju Ćolita Altenja. Magistrirala je javni menadžment, a od 2000. do 2005. godine bila je članica veća opštine El Alto.

 

2018-05-23_1915

Sangali i Ćapeton

 

Članica veća, Reveka Krus Sangali i gradonačelnica Soledad Ćapeton na posipanju asfalta tokom inauguracije u El Altu. Sangali je predsednica komisije za infrastrukturu u El Altu. Pre nego što je ušla u politiku, prodavala je robu na ulici kako bi izdržavala šestoro dece i partnera koji ju je zlostavljao. Nakon 15 godina maltretiranja i zlostavljanja, napustila je svoju kuću sa decom i počela svoj život iznova.

 

2018-05-23_1926

Remedios Losa

 

Remedios Losa u svojoj kancelariji u Radio Andini u La Pazu. Smatra se pionirkom u napretku ćolita u Boliviji. Godine 1962. bila je prva ćolita koja je imala svoju radio emisiju, pod imenom Miris zemlje (Sabor a Tierra), u kojoj je davala reč Indijancima. Godine 1989, bila je prva Indijanka koja je dobila mesto u državnom parlamentu, a 1997. godine prva žena koja se kandidovala za predsednika.

 

2018-05-23_1959

Kristina Ćoke Paksi

 

Poslanica, Kristina Ćoke Paksi u narodnom parlamentu Bolivije u La Pazu. Kaže kako je previše puta čula da žene ne mogu da budu na visokoj funkciji, pa je odlučila da ih ubedi u suprotno. Bila je prinuđena da napusti univerzitet iz finansijskih razloga, pa je počela da se fokusira na svoju zajednicu. Godine 2014. kandidovala se za mesto u parlamentu i pobedila je.

 

2018-05-23_2006

Sonja Sinjani

 

Sonja Sinjani intervjuiše Sotera Ahakopa, indijanskog šefa pokrajine Ingavi tokom starosedelačkog kongresa Tupak Katari u El Altu. Sinjani je televizijska i radio novinarka koja prenosi vesti na jeziku ajmara, jednom od bolivijskih domorodačkih jezika. U svojoj radijskoj emisiji na stanici San Gabriel drži kurs ovog jezika za svoje slušaoce, jedan sat dnevno.

 

2018-05-23_2010

Jolanda Mamani

 

 

Jolanda Mamani na radio stanici Deseo u La Pazu. Danas feministička aktivistkinja, počela je da radi kada je imala 9 godina, prvo kao bebisiterka, a zatim kao čistačica. Želela je da studira ali kaže da joj njeni šefovi to nikada nisu dozvoljavali. Sa 18 godina postala je deo Udruženja čistača i započela je partnerstvo sa feminističkim udruženjem Mujeres Creando (Žene koje stvaraju), gde je postala producentkinja radio emisije u svrhu zaštite prava žena i protiv zloupotrebe i diskriminacije čistača Bolivije.

 

 

2018-05-23_2016

Dijana Malaga

 

Dijana Malaga se sprema da napusti svoj butik odeće u La Pazu. Malaga je prva ćolita transseksualka u Boliviji. Odlučila je da bude ćolita jer je njena baka takođe bila i shvatila je da mora da čuva tradiciju porodice.

 

2018-05-23_2020

Selija Laura

 

Profesorka Selija Laura u svojoj učionici u privatnoj školi San Kaliksto u La Pazu. Od 2013. godine, bolivijski studenti moraju da uče tri jezika: španski, engleski i jedan od  autohtonih jezika. Laura je bila prva autohtona žena u zemlji koja je postala nastavnica u privatnoj školi. Podučavala je ajmaru. Ćolitama i njihovim ćerkama nije bilo dozvoljeno da pohađaju privatne škole, a da bi išle u državne morale su da se oblače zapadnjački.

2018-05-23_2024

Profesor Senon Kispe pregleda zadatak Elizabet Ramos tokom kursa istorije na državnom fakultetu El Alta. Ramos je jedina ćolita koja je stekla zvanje istoričarke. Takođe, njene kolege joj se dive jer izabrana za predstavnicu kursa. Kaže da se ponekad suočavala sa diskriminacijom jer je domorotkinja. Jednom prilikom nedavno kada je otišla u La Paz, rečeno joj je da moraju da imaju sopstvene trotoare, da ne ometaju ,normalne’ ljude. Po završetku studija, želi da prevede istorijske tekstove svojih predaka i da ih objavi.

 

2018-05-23_2030

Katalina Tola Silvera

 

Katalina Tola Silvera popravlja nameštaj u svojoj fabrici u El Altu. Dala je posao  više od pedeset ljudi u šest maloprodajnih objekata. Danas uglavnom nadgleda svoje zaposlene, ali ne može da odoli da zasuče rukave ukoliko nešto nije baš po njenoj volji.

 

2018-05-23_2036

Selija Ramos

 

Selija Ramos šeta sa svojom kćerkom nakon časa baleta u La Pazu. Selija je radila kao čistačica u istoj kući od svoje četrnaeste godine. Kaže da joj je gazda omogućio život kakav nije mogla da zamisli da će ikada imati tako što joj je dozvolio da studira i time joj pružio mnogo prijatniji život nego što je imala. Ona sanja o boljim prilikama za svoju ćerku i radi sve što je moguće da joj pomogne da uspe, tako što je vodi na balet, na šah i u dobru školu.

 

2018-05-23_2042

Sara Kispe Mamani

 

Vozačica autobusa u La Pazu, Sara Kispe Mamani, za volanom autobusa svakodnevno obilazi ulice La Paza. Mamani je druga ćolita koja vozi javni autobus. Počela je tako što je prevozila putnike u mini-kombijima, kako bi zarađivala da izdržava decu nakon što se razdvojila od partnera. Njen san je da postane međunarodna vozačica kamiona.

 

2018-05-23_2050

Kispe i Lojasa

 

Estela Lojasa, desno, priča sa Kispe, koleginicom ćolitom, pre nego što počnu svoju smenu kao saobraćajne nadzornice u El Altu. Estela je jedna od 15 ćolita saobraćajaca u gradu. Od 2013. godine, opština je počela da angažuje ćolite da regulišu haotični saobraćaj. Prema rečima direktora Fernanda Floresa, one imaju pravi karakter za ovaj posao. Lojasa voli svoj posao, naročio kada joj ljudi čestitaju što zastupa ćolite u tako zahtevnoj ulozi.

 

2018-05-23_2054

La Poderosa i Tores

 

Silvina La Poderosa skače iz ugla ringa da se spusti na svoju protivnicu Rejnu Tores, za vreme promotivnog borbenog rvanja u Senkati, El Alto. Ćolite su pozvane da učestvuju u ovom sportu kako bi vratile publiku nakon mnogo godina. Promoteri su, međutim, iskoristili ove žene tako što su uzeli veći deo novca, sve do nedavno kada su odlučile da osnuju svoje udruženje da bi organizovale borbene događaje.

 

2018-05-23_2109

Susana Kondori

 

Susana Kondori dok snima muzički spot za bend Elagro u La Pazu. Kondori je glumica i pojavljivala se u filmovima, dokumentarcima, reklamama i muzičkim spotovima. Od detinjstva je sanjala da bude glumica, ali budući da je ostala siroče sa devet godina, to joj je izgledalo nemoguće.

 

2018-05-23_2111

Rosario Agilar

 

Rosario Agilar pokazuje dvema studentkinjama mode kvalitet šešira Borsalino tokom modne revije, u hotelu Torino, u La Pazu. Agilar je osnovala kompaniju za promociju modnih dizajnera koji proizvode odeću za ćolite, ali u nedostatku profesionalnih modela koji bi nosili odeću, odlučila je da otvori školu za modeling za ćolite.

2018-05-23_2118

Četiri ćolite se spremaju iza scene pre hoda po pisti. One predstavljaju radove lokalnih modnih dizajnera u El Altu.

2018-05-23_2122

Na hiljade ćolita se okupilo na društvenom prijemu porodice Pako u La Pazu. Ćolite i njihovi muževi troše hiljade funti na zabave i društvena okupljanja koja su stalno snabdevena alkoholom i hranom, uz pratnju lokalnih i međunarodnih muzičkih izvođača.

2018-05-23_2125

Ćolita čita pored novinskog štanda tokom marširanja za Dan žena u La Pazu. Iako su u poslednjoj deceniji žene veoma napredovale u Boliviji, a naročito autohtone žene, i dalje su daleko od jednakosti sa muškarcima. Problematična pitanja, kao što su nasilje u porodici i nedostatak pristupa obrazovanju, i dalje treba da rešava ne samo vlada, već i društvo uopšte.

***

Pročitaj u originalu: https://www.theguardian.com/world/gallery/2018/feb/22/rise-bolivia-indigenous-cholitas-in-pictures
Autor teksta: redakcija portala i fotograf Eduardo Leal

Prevela sa engleskog: Marija Vlajković

Čuvar reka

Ovim tekstom počinje nedeljno objavljivanje prevoda eseja iz zbirke mozambičkog pisca Mije Kouta pod nazivom A da je Obama Afrikanac? 

***

Posle rata za nezavisnost u Mozambiku je uspostavljen program kontrole rečnog toka. Raspodelili su se formulari hidrološkim stanicama širom zemlje i započet je program registra za najvažnije fluvijalne tokove. Izbio je Građanski rat i taj je projekat, kao i mnogi drugi, odložen na više od dvanaest godina. Kada je mir ponovo uspostavljen 1992. vlasti su ponovo pokrenule projekat, verujući da je svuda trebalo početi od nule. Ipak, brigadu koja je posetila jednu izolovanu hidrometričku stanicu u unutrašnjosti Zambezija čekalo je iznenađenje. Stari čuvar je ostao vredan i svakoga je dana revnosno ispunjavao svoju misiju svih tih godina. Kada je iscrpio sve formulare, prešao je na zidove stanice i ugljem ucrtavao hidrološke podatke koje je bilo potrebno zavesti. Unutra i spolja zidovi su bili prekriveni beleškama, a stara kuća je nalikovala ogromnoj knjizi od kamena. Čuvar je ponosno primio posetioce na ulazu i ukazao na drveni deo vrata:

– Počnite da čitate odavde, kako biste oči postepeno navikavali na mrak.

„Nada umire poslednja.” Kaže se. Ali nije istina. Nada ne umire sama po sebi. Nada je mrtva. Nije reč o spektakularnom ubistvu, ne izlazi u novinama. To je spor i tih proces od kojeg srce vene, dečje oči stare i koji nas uči da gubimo veru u budućnost.

Epizoda o hidrometričkoj stanici postala je hrana mom osećanju nade. Kao da me podseća da treba da razgovaram sa nevidljivim rekama i sve u mom okruženju mogu da budu zidovi gde opovrgavam iskušenje obeshrabrenja.

Kao i moja prethodna knjiga Pensatempos (Mislena dokolica), ovo nije fikcija. Ovde sakupljeni tekstovi ispunjavaju misiju društvene intervencije koju samoj sebi zadajem kao građanin i kao pisac. Sa izuzetkom članka o izboru Obame za predsednika, svi ostali tekstovi osmišljeni su za razgovore u susretima i predavanjima u Mozambiku i izvan njega. Očuvao sam kolokvijalni oblik u najvećoj mogućoj meri i namerno sam dozvolio da mi se ponegde otmu mala ponavljanja i improvizacije.

Neki od ovih tekstova osmišljeni su za kontekst Mozambika i moguće je da će zbog te specifičnosti zgrešiti  prema nemozambičkom čitaocu. Ipak, verujem da reke koje teku kroz imaginarijum moje zemlje prelaze univerzalne teritorije i ulivaju se u dušu sveta. A na obalama tih reka su ljudi koji istrajno upisuju u kamen malene znake nade.

***

Autor: Mija Kouto
Delo: E se Obama fosse africano? Ensaios  (A da je Obama Afrikanac? Eseji)

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

 

Ričard Fajnman, radoznali genije

Ričard Fajnman (1918-1988) bio je jedan od najvećih naučnika i fizičara našeg vremena, jedan od istinski najsjajnijih umova čovečanstva.

fajnman

Prvo je načelo da ne smeš da se samozavaravaš, a sebe samog najlakše je zavarati.

Ričard Fajnman je živeo od 1918. do 1988. Ostavio je traga kao jedinstveni genije, koji je svoj rad započeo na projektu Menhetn u ranim dvadesetim, osvojiviši potom Nobelovu nagradu za doprinos u razumevanju kvantne mehanike i naposletku kao izuzetno voljen profesor na osnovnim studijama fizike na Univerzitetu Kaltek.

Njegova predavanja, dostupna na mnogim sajtovima, i dan-danas pružaju dubok, temeljan i intuitivan uvid u razumevanje fizike.

Fajnmanov metod misli razvio je čovek koji je vazda odbijao konvencionalnu mudrost, težeći da izgradi svoj mentalni računar od temelja, počevši od razumevanja matematike u ranom dobu. (Fajnmanove sveske iz mladosti su zapisi njegovih izvoda algebre, kalkulusa, trigonometrije i različitih oblika više matematike kojima se sam bavio, zajedno sa originalnim rezultatima i pribeleškama.)

Ovako je Fajnman pristupao znanju kao takvom: Šta mogu da znam zasigurno i kako mogu da dođem do takvog saznanja? Tako je nastao njegov čuveni citat: Ne smeš da se zavaravaš, a sebe je najlakše zavaravati. Fajnman je verovao u to, što je praktikovao u čitavom svom intelektualnom radu.

Mimo čiste fizike, takav pristup u razmišljanju mu je pomogao da dođe do kontraintuitivnih rezultata kao što je rešenje uzroka katastrofe koju je izazvao spejs šatl Čelindžer, na čijoj je istrazi sarađivao. Fajnman je ubrzo uvideo da je u Nasi vladao  raskorak u komunikaciji između inženjera i upravnika i tako je zaključio da za uspešnu tehnologiju, stvarnost mora da prevagne nad javnim odnosima, jer se priroda ne da obmanuti. Njegov izveštaj o pouzdanosti – odnosno, odsustvu pouzdanosti spejs šatla jednako je poznat po britkoj analizi kao i po njegovoj spremnosti da ponudi kontroverzno saznanje kojim se pronašao krivac.

Svakako, Fajnman je bio poznat iz još jednog razloga: po dovitljivosti i veseloj naravi, zanimljivoj javnoj ličnosti, što je sve otkriveno u pričama i knjigama, kao što je čuvena zbirka anegdota Surely You’re Joking, Mr. Feynman (Mora da se šalite, gospodine Fajnman). Fajnman je odvajkada prevazilazio granice, pričajući priče o obijanju sefova tokom rada na projektu Menhetn i tome kako je svirao bongo u Brazilu, čime je rušio predrasude o uštogljenom profesoru fizike.

Ono što je Fajnman ostavio u nasleđe jeste apsolutna, postojana potraga za racionalnošću i istinom. Fajnman bi radije priznao da nešto ne zna, nego da veruje u lažno znanje.

Nikada se nije mirio sa znanjem o opisu stvari ili prihvaćenom istinom o stvarima. Umesto toga, želeo je zaista da zna i upravo ga je ta goruća radoznalost odvela do njegovih najvećih dela. Fajnman je bio čovek, ponekad preveliki čovek, ali njegov um je bio posvećen tome da pronikne u stvarnost onakvu kakva zaista jeste.

Citati Ričarda Fajnmana

Možeš da znaš ime te ptice na svim jezicima sveta, ali nakon toga, nećeš znati apsolutno ništa o ptici. Znaćeš samo o ljudima u različitim mestima i kako oni nazivaju tu pticu… Veoma sam rano naučio razliku između znanja o nazivu nečega i znanja o nečemu.

Mislim da je mnogo zanimljivije živeti u neznanju nego imati odgovore koji mogu da budu pogrešni. Imam približne odgovore i moguća verovanja i različite stepene nesigurnosti u vezi sa različitim stvarima, ali nisam u potpunosti uveren ni u šta i ima mnogo stvari o kojima ništa ne znam, poput toga da li išta vredi pitati se zašto smo ovde. Ne moram da znam odgovor.

Mislim da bi lekcija broj jedan mogla da bude: učenje mistične formule za odgovaranje na pitanja je veoma loše.

U ovo doba specijalizacije ljudi koji podrobno poznaju jedno polje često su nekompetentni da diskutuju o drugom. Iz ovog se razloga sve manje javno raspravlja o velikim problemima u odnosu između jednog i drugog aspekta ljudske aktivnosti.

Ne bih rekao da je ovaj fantastično čudesan univerzum, ovaj ogroman opseg vremena i prostora i različite životinje i sve razne planete i svi ovi atomi u svim svojim kretanjima, i tako dalje, da je sva ova složena stvar tek pozornica koja postoji da bi Bog mogao da posmatra ljudska bića kako se bore za dobro i zlo – što je svetonazor religije. Pozornica je previše velika za dramu.

Problemi vredni truda su oni koje zaista možeš da rešiš ili da pomogneš pri njihovom rešavanju, oni kojima zaista možeš da doprineseš… Nijedan problem nije premali ili previše trivijalan ako možemo nešto da uradimo po tom pitanju.

Primetio sam jednu osobinu koja uglavnom nedostaje u nadrinauci… reč je o nekoj vrsti naučnog integriteta, o principu naučne misli koji je u skladu sa krajnjom iskrenošću — potruditi se iz petnih žila.

Ne volim priznanja… Već imam nagradu: nagrada je u zadovoljstvu saznanja stvari, u ushićenju od otkrića, u posmatranju kako to služi ljudima. To su prave stvari.

Jedini način da se ostvari pravi uspeh u nauci, u polju koje je meni poznato, jeste da se dokazi opišu veoma pažljivo, bez obzira na vaša ubeđenja o tome kakvi bi trebalo da budu. Ako imate teoriju, morate da probate da objasnite podjednako ono što je dobro i ono što je loše u vezi sa njom. U nauci naučite da postoji standard integriteta i iskrenosti.

***

Ukoliko vas interesuju konkretna naučna dostignuća Ričarda Fajnmana, krenite putem sledećih linkova:

Ričard Fajnman: kvantni razgovori: http://elementarium.cpn.rs/teme/ricard-fajnman/

Sigurno se drogirate, gospodine Fajnman: http://www.tarzanija.com/sigurno-se-drogirate-gospodine-fajnman/

***

Pročitaj u originaluhttps://www.fs.blog/richard-feynman/
Autor teksta: Stiven Volfram

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Čitanje proze podstiče empatiju

Koliko je važno čitanje proze u socijalizovanju đaka? Istraživači sa univerziteta The New School (Njujork) dokazali su da prozna dela podstiču veštine čitaoca da razume misli i osećanja drugih.

Emanuel Kastano, socijalni psiholog, zajedno sa doktorandom Dejvidom Kidom, bio je na čelu pet istraživanja u kojima su podelili varijabilan broj učesnika (od 86 do 356) i zatim im zadali različite tekstove za čitanje: isečke iz popularne književnosti, proze, dokumentaristike ili nikakav tekst. Po završetku čitanja, učesnici su uradili test koji je merio njihovu spososbnost da izvode zaključke i razumeju misli i osećanja drugih ljudi. Na iznenađenje istraživača, rezultati su pokazali značajnu razliku između čitalaca proze i popularne književnosti.

Rezultati učesnika koji su čitali dokumentaristiku, odnosno onih koji nisu čitali ništa, nisu bili upečatljivi. Oni koji su čitali isečke iz pop književnosti, kao što su Gresi jedne majke Danijele Stil bili su jednako beznačajni. Ipak, rezultati onih koji su čitali prozu, kao što je The Round House Luiz Erdrih, izrazito su se poboljšali – i samim tim njihova sposobnost za empatiju. Istraživanje je objavljeno 4. oktobra u časopisu Science.

Rezultati su u skladu sa onim što književna kritika ima da kaže po pitanju ova dva žanra: i zaista, ovo bi mogao da bude prvi empirijski dokaz koji povezuje književne i psihološke teorije o prozi. Popularna književnost nastoji da na osnovu formule oslika izmaštane situacije sa ciljem da čitaoce otisne u vrtoglavu vožnju emocija i uzbudljivih iskustava. Iako su postavke i situacije velelepne, likovi su dosledni i predvidljivi, što često čini da se čitaočeva očekivanja od drugih ljudi potvrde. Iz ovoga protističe da popularna književnost ne razvija sposobnost za empatiju.

Nasuprot tome, proza se radije usredsređuje na psihologiju likova i njihove odnose. „Često su umovi tih likova opisani maglovito, bez previše pojedinosti, pa smo primorani da popunimo te praznine kako bismo razumeli njihove namere i pobude”, kaže Kid. Ovaj žanr podstiče čitaoca da zamišlja unutrašnje dijaloge likova. Ta psihološka svest se prenosi u stvarni svet pregršt komplikovanih pojedinaca u čije je unutrašnje živote uglavnom teško proniknuti. Premda je proza često realističnija od pop književnosti, prozni likovi remete čitaočeva očekivanja čime se oslabljuju predrasude i stereotipi. Oni podržavaju i uče nas vrednostima o ponašanju u društvu, kao što je značaj razumevanja onih koji su drugačiji od nas.

Ovi rezultati ukazuju na čitanje proze kao vredan uticaj u socijalizaciji. Podaci iz ovog istraživanja bi mogli da posluže kao dragcene informacije u debatovanju o tome koliko bi proza trebalo da bude uključena u obrazovne silabuse i da li bi projekti čitanja trebalo da se implementiraju u zatvore, gde bi čitanje proze moglo da podstakne društveno funkcionisanje i empatiju zatvorenika. Kastano se takođe nada da će ovo istraživanje ohrabriti autistične osobe da se više uključe u čitanje proze  u nadi da bi to moglo da poboljša njihovu sposobnost da empatišu bez nuspojava koju donose lekovi.

***

Pročitaj u originalu: https://www.scientificamerican.com/article/novel-finding-reading-literary-fiction-improves-empathy/
Autorka teksta: Džulijen Kjaet

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Poseta Madridu Pedra Almodovara: deset filmskih lokacija

Grad Madrid od jednakog je značaja za filmove Pedra Almodovara kao i uvrnut seks, zločini iz strasti i obrti u zapletu od kojih zastaje dah. Premda je rođen u Kastilji-La Manći, zavičaju Don Kihota, Almodovar je snimio svoje prve nekonvencionalne filmove u španskoj prestonici, gde je kreativna scena neizmerno procvetala nakon smrti generala Franka.

Kasnije, trezvenije melodrame kao što je poslednje ostvarenje Hulijeta (2016) prikazuju njegov usvojeni rodni grad u nostalgičnijem, melanholičnijem svetlu. Sada jedan od sineasta kome se dive širom sveta, ovaj režiser je postao španski brend, kaže Saća Askona, dok njegov Madrid stoji u središtu almodovarovskog univerzuma.

Askona je autor novog turističkog vodiča, Almodovarov Madrid, koji mapira pešačke rute oko lokacija koje su korišćene u režiserovim filmovima. „Ali želeo sam da odem korak dalje”, kaže on. „Jednom kada vidite gde je neka scena snimljena, kuda želite da idete dalje?”

Zato je Askona označio i prepoznatljive lokacije, dodao beleške o lokalnoj istoriji i preporučio barove i restorane u blizini. Za sada, knjiga je dostupna samo na španskom, mada se nada da će ubrzo uslediti prevod na engleski. U međuvremenu, mi smo iskoristili njegov vodič da posetimo deset značajnih lokacija u Almodovarovom Madridu.

Cuartel de Conde-Duque

maura

Karmen Maura, prva među muzama u Španiji poznatim kao „Almodovarove žene”, igra transseksualnu glumicu koja zastaje na ulici jedne vrele letnje noći i zahteva od radnika gradske čistoće: „Polij me! Ne snebivaj se!” Ta scena iz filma Zakon požude (1987) snimljena je uz trem kulturnog centra Conde-Duque, skup galerija i prostora za nastupe u bivšim barakama Kraljevske garde. Askona posebno preporučuje jesenji džez festival (datumi za 2018. tek treba da se najave).

  • Ulica Conde Duque 11, condeduquemadrid.es

Plaza de Chueca

chueca

Veži me! (1990), Almodovarov prvi domaći megahit, dočarao je turobnost kvarta Ćueka tog doba. Mladi Antonio Banderas igra otmičara do ušiju zaljubljenog u bivšu porno zvezdu; on se šepuri glavnim trgom dok nosi lažne smešne brkove i krade tablete od lokalnog dilera. Nema takvog opskurnog ponašanja ovih dana – trg Ćueka je temeljno sređen da danas čini srž hipermondenske madridske gej četvrti. Jedan prašnjivi ostatak prošlosti je Taberna de Ángel Sierra (ulica Gravina 11), sto godina stari vinski podrum gde Marisa Paredes i Kiti Manver, glumice koje se gotovo redovno pojavljuju u Almodovarovim filmovima, ćaskaju uz pivo u filmu središnje faze njegovog stvaralaštva, Cvet moje tajne (1995). Askona ukazuje i na obližnju Panta Rhei, (ulica Hernán Cortés 7), ,,zacelo najbolju madridsku umetničku i dizajnersku knjižaru.’’

Restoran Viridiana

viridiana

Restoran koji je naziv dobio prema filmu iz 1961. u režiji jednog od Almodovarovih idola, Luisa Bunjuela, predstavlja madridsku instituciju i omiljeno mesto za jelo španskog režisera već više od četrdeset godina. Vlasnik Abraham Garsija poznat je u gradu koliko i sâm Almodovar; reditelj mu je priredio kratko pojavljivanje u Cvetu moje tajne kao konobar koji se obreo usred studentskog protesta. Garsijina kuhinja naginje prema klasičnim kastiljanskim jelima sa iznutricama, ali Askona se uvek odluči za kremast pirinač sa divljom svinjom i pitu sa pomorandžom. Askona takođe skreće pažnju na domaću hranu u galisijskom maniru restorana Taberna Maceiras (ulica Huertas 65, tabernamaceira.es), udaljeno nekoliko ulica od Viridijane, gde se upola Garsijinih cena, možete najesti čorbe od pirinča, kroketa sa sirom i školjki u slatkom belom albarinjo vinu.

Museo Chicote bar

museo chicote

Ovaj retro bar iz 1930. u art deko stilu poznat je po svojim gostima iz prošlosti – Frenku Sinatri, Sofiji Loren i čestom posetiocu madridskih barova, Ernestu Hemingveju (kojim je inspirisan papa doble, koktel na bazi ruma i grejpfruta). Ljubitelji Almodovara prepoznaće bar iz filma Slomljeni zagrljaji (2009) i scene gde Blanka Portiljo saspe dupli džin pre nego što otkrije mračne tajne slepom režiseru Ljuisu Omaru i njihovom detetu Tamar Novas.

  • Ulica Gran Vía 12

Tablao Villa Rosa

tablao villa rosa

Almodovar je snimio ključnu scenu iz Visokih potpetica (1991) u ovom vinskom podrumu starom sto godina: panamski pop idol Migel Bose igra madridskog sudiju koji postaje transvestit po imenu Lethal, gde iz sveg glasa peva ljubavnu tužbalicu Un año de amor.  Danas ćete videti flamenko na pozornici, dok mezite paelju, kozice sa belim lukom ili usoljene zelene paprike. Reč je o elegantnom tablau (prostoru za nastupe flamenka) sa andaluzijskim cvetnim motivima svuda po pločicama, prozorima i drvenariji.

  • Ulica Plaza de Santa Ana 15

Circulo de Bellas Artes

Circulo_BellasArtes

Almodovarovo remek-delo Sve o mojoj majci (1999) pretežno je snimano u Barseloni, ali se oslanja na tragediju koja je snimljena oko ove slikovite madridske zgrade – umetničkog centra gde je sin Sesilije Rot kao tinejdžer pregažen i ubijen posle prikazivanja filma Tramvaj zvani želja. Enterijer raspolaže elegantnim prostorijama za predstave, puštanje filmova i izložbe, ali Askona upućuje posetioce pravo na bar na krovu pod nazivom Azotea da popiju piće uz zalazak sunca i panoramski pogled na Madrid.

Salón de Reinos (Kraljevsko predvorje)

cruz

U početnim scenama Živog mesa (1997), Penelope Kruz počinje da se porađa haotične noći frankoističkog propadanja sedamdesetih godina i rađa dete u autobusu tačno ispred Kraljevskog predvorja. Raskošna sala za banket iz XVII veka sagrađena za kralja Filipa IV, nedavno je pripojena komšijskom muzeju Prado. Norman Foster trenutno restaurira predvorje kao deo umetničke galerije svetskog renomea, čije se ponovno otvaranje očekuje sledeće godine.

Teatro Lara

lara

Almodovarov drugi film, Lavirint strasti (1982), osobita je ljubavna priča između pop zvezde-nimfomanke (Sesilije Rot) i gej sina bliskoistočnog cara (Imanola Arijasa). Snimanje je realizovano u kvartu Malasanja na vrhuncu pokreta La Movida – lokalizovane erupcije seksa, droge i umetnosti koja je usledila nakon decenija Frankove represije; jednu od scena snimio je u ovom baršunastom prostoru za izvedbe iz XIX veka. Askona je opisuje kao kutiju čokolade, dok sala sada ugošćuje privatne indi svirke i alternativne pozorišne predstave.

Cementerio de la Almudena

almudena

Čak i u najblažim Almodovarovim komedijama često se prikradu ubistva ili samoubistva. Životnost njegovih filmova ima neke veze sa smrtnošću. Čak tri njegova filma – Visoke potpetice, Kika i Živo meso – posećuju Groblje Naše Gospe od Almudene, nekropolis koji se prostire na obroncima Madrida gde više od pet miliona leševa nadmašuje u brojnosti žive žitelje grada. Ulaz je slobodan i možete da vidite zašto režisera toliko privlači čamotna lepota ovog mesta.

Bar Cock

cock

U ovom pabu-klubu fenomenalnog naziva, takođe viđenom u Slomljenim zagrljajima, Tamar Novas radi kao disk džokejka. Nalazi se samo ulicu dalje od svog sestrinskog bara, Ćikotea; reč je o veličanstveno paneliranoj retro sobi za zabavu u kojoj posle ponoći bude prilično ludo, kada možete videti čak i stroge, otmene šankere-veterane kako đuskaju uz OMD. Askona kaže da radije popije piće u Toni2 (Ulica Almte 9) kasno uveče, predivnom obližnjem baru sa klavirom gde se mladi i stari okupljaju da zajedno pevaju u cik zore.

  • Ulica Reina 16

***

Pročitaj u originaluhttps://bit.ly/2IkOZ7U
Autor teksta: Stiven Felan

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Bjung-Čul Han: „Sada svi eksploatišu sami sebe misleći da se ostvaruju“

Južnokorejski filozof Bjung-Čul Han, uvaženi izučavalac hiperkonzumerističkog društva, pojašnjava u Barseloni svoje kritike „pakla istosti“.

Kule bliznakinje, istovetne zgrade koje se ogledaju jedna u drugoj, jedan sistem zatvoren u sebe, koje nameću isto, a isključuju drugačije, one koje su bile meta napada koji je napravio jaz u globalnom sistemu istog. Ili ljudi koji praktikuju binge watching (neprekidno gledanje serija), posmatrajući samo ono što im se dopada: iznova, umnožavajući isto, nikada drugačije ili drugo… To su dve moćne slike koje koristi filozof Bjung-Čul Han (Seul, 1959), jedan od najprepoznatljivijih izučavaoca zla koja su zadesila hiperkonzumeristička i neoliberalna društva nakon pada Berlinskog zida. Knjige poput „Premoreno društvo“, „Psihopolitika“ ili „Proteravanje različitog“ sumiraju njegov čvrst intelektualni diskurs, koji uvek razvija u vidu mreže: sve povezuje, kao što čini sa svojim veoma otvorenim šakama i dugim prstima koji se spajaju dok na glavi vezuje repić.

„U orvelovskoj 1984. društvo je bilo svesno da se njime dominira. Danas nemamo ni tu svest o dominaciji“, upozorio je juče u barselonskom Centru za saveremenu kulturu profesor Han, koji je obrazovanje stekao u Nemačkoj gde živi. Tom prilikom je govorio o proterivanju različitosti i predstavio svoju specifičnu kosmoviziju, izgrađenu na tezi da se pojedinci danas autoeksploatišu i osećaju strah od drugog i različitog, živeći pritom u „pustinji, paklu istog“.

Autentičnost. Prema Hanu, ljudi se predstavljaju kao autentični zato što „svi žele da budu drugačiji od ostalih“, što dalje tera čoveka da „se sam stvara“. A danas je nemoguće biti autentičan jer „iz te volje da se bude drugačiji proističe isto“. Rezultat: sistem samo dozvoljava da se naprave „komercijalizovane razlike“.

Samoizrabljivanje. Prema mišljenju ovog filozofa, prešlo se sa „morati uraditi“ na „moći uraditi“ nešto. „Živimo sa teskobom da ne možemo uvek sve da uradimo“, i ako ne uspemo, sami smo krivi. „Sada čovek izrabljuje sam sebe, umišljajući da se ostvaruje; to je podmukla logika neoliberalizma koja vrhunac dostiže u sindromu pregorelog radnika“. A posledica je još gora: „Sada nema protiv koga da se usmeri revolucija, nema drugih od kojih proističe represija“. To je „otuđenje od samog sebe“, što se fizički manifestuje anoreksijom ili prevelikim unosom hrane ili proizvoda za konzumaciju i slobodno vreme.

Big data. Makropodaci čine misli nepotrebnim jer ako je sve brojivo, sve je isto… Nalazimo se na vrhuncu dataizma: čovek više nije svoj suveren nego je rezultat jedne algoritamske operacije koja dominira njime, a da toga nije svestan; vidimo to u Kini i izdavanju viza na osnovu podataka kojima rukovodi država ili u tehnici facijalnog prepoznavanja. Da li će se pobuna dogoditi kada prestanemo da delimo podatke ili prestanemo da budemo na društvenim mrežama? „Ne možemo da odbijemo da pružimo podatke: testera takođe može da preseče glavu… Treba se prilagoditi sistemu: elektronske knjige su napravljene kako bih ih ja čitao, ne kako bi mene čitali preko algoritama… Ili će algoritmi od sad praviti ljude? U SAD smo videli uticaj Fejsbuka na izbore… Potrebna nam je digitalna povelja koja će povratiti ljudsko dostojanstvo, kao i da razmislimo o osnovnom dohotku za profesionalce koji će proždrati nove tehnologije.“

Komunikacija. „Bez prisustva drugog, komunikacija se pretvara u razmenu informacija: odnosi se zamenjuju vezama i na taj način se samo povezujemo sa istima; digitalna komunikacija se samo vidi, izgubili smo sva čula; nalazimo se u fazi oslabljene komunikacije kao nikad pre: globalna komunikacija i komunikacija lajkova posreduje samo među onima koji su međusobno isti: isto ne boli!

Bašta. „Ja sam drugačiji, okružen sam analognim aparatima: imao sam dva klavira od 400 kg i tri godine sam gajio tajnu baštu koja mi je pružila konktakt sa realnošću: bojama, mirisima, osećajima… Dozvolila mi je da primetim drugost zemlje: zemlja je imala težinu, sve sam radio rukama; digitalno nema težinu, ne miriše, ne pruža otpor, pređeš prstom i to je to… To je ukidanje realnosti; moja sledeća knjiga biće: Pohvala zemlji. Tajna bašta. Zemlja je više od cifri i brojki.“

Narcizam. Han tvrdi da je „biti posmatran danas centralni aspekt postojanja u svetu“. Problem leži u tome što je „narcis slep kada treba da posmatra drugog“, a bez tog drugog „čovek ne može sam da stvori osećanje samopouzdanja“. Narcizam je stigao i do onoga što bi trebalo da mu je lek – umetnosti: „Pretvorena je u narcizam, na usluzi je konzumaciji, plaćaju se neopravdane budalaštine zbog toga, već je postala žrtva sistema; da se otuđuje od njega, bila bi novi narativ, ali nije.“

Drugi. Ovo je suština njegovih skorašnjih razmišljanja. „Što više osobe liče jedna na drugu, sve se više povećava proizvodnja; to je trenutna logika; kapitalu je potrebno da svi budemo isti, čak i turisti; neoliberalizam ne bi funkcionisao da smo mi kao osobe drugačiji“. Zbog toga predlaže „da se vratimo originalnoj životinji koja ne konzumira, ni ne komunicira nerazumno; nemam konkretna rešenja, ali možda će se na kraju sistem urušiti u sebe… U svakom slučaju, živimo u dobu radikalnog konformizma: univerzitet ima klijente i samo stvara radnike, ne oblikuje duhovno; svet je na granici svojih mogućnosti; možda tako dođe do kratkog spoja i mi povratimo tu originalnu životinju.“

Izbeglice. Han je vrlo jasan: sa trenutnim neoliberalnim sistemom „ne oseća se strah ili gađenje prema izbeglicama nego su oni viđeni kao teret, uz prezir ili zavist“; dokaz je to što će zapadni svet posle svega da provede leto u njihovim zemljama.

Vreme. Potrebna je revolucija upotrebe vremena, tvrdi filozof, profesor u Berlinu. „Trenutno ubrzanje smanjuje mogućnost opstanka: potrebno nam je lično vreme koje nam produktivni sistem ne pruža; zahtevamo vreme za zabavu, što znači stati, ne raditi ništa produktivno, ali ono ne sme da se pomeša sa vremenom za oporavak kako bismo nastavili da radimo; radno vreme je izgubljeno vreme, ono nije vreme za nas.“

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2018/02/07/actualidad/1517989873_086219.html
Autor teksta: Karles Heli

Prevela sa španskog: Slobodanka Boba Dabić