Nidija Gongora: afrokolumbijska pevačica koja se suprotstavlja mačo muzičkoj kulturi

Čak dvadeset miliona ljudi u zemljama u razvoju zarađuje tako što lovi zlato. Manjih razmera i nezavisno od velikih korporacija, zanatsko rudarstvo je svet u kojem muškarci, žene i deca traže dragocene pahuljice, mahom koristeći ručne alate. Na pacifičkoj obali Kolumbije, gde živi većina od pet miliona nastanjenih Afrokolumbijanaca, ritmičko šuštanje vode iz reke u širokoj drvenoj batei, ili zlatnom loncu, generacijama je bio saundtrek njihovim radnim životima.

Ukorenjeno u fizičkom odnosu sa zemljom, suncem, rekom, kišom i okeanom, ovo metronomsko ispiranje tečnosti i sedimenta je u srcu moguće muzičke kulture. Ove pesme vođene su perkusijom i hipnotičkim melodijama marimbe, njenim raspoloženjima i porukama, plahovita su mešavina domorodačkih ameroindijanskih verovanja, afričkog misticizma i prohteva katoličke crkve. I dok su muškarci zaduženi da udaraju u bubnjeve, u afro-kolumbijskoj muzici one koje vode reč su snažne žene; iznad svega, stvarajući lepršave harmonije koje im daju magičan kvalitet. I najsnažnija žena od njih sviju jeste Nidija Gongora.

Gongora je u Britaniji ove nedelje zbog evropske turneje na kojoj je sa svojom grupom, Canalón de Timbiqui. Za vikend će ona i njene tri pevačice oživeti zvuk dalekih reka na festivalu Womad u Viltširu. Ali sada 37-godišnjakinja sedi u kafiću u Istočnom Londonu, i izgleda manje kao pevačica/zanatska rudarka, a više kao Meri Džej Blajdž – ne samo zbog njene oštrih crta lica i Adidas kačketa sa cirkonima, već i zbog maglovitog utiska tihog stava koji pleni iz njenih metar šezdeset. Kada nagoveštavam fizičku sličnost preko našeg prevodioca, ona gleda belo. „Meri ko?” Ni zvuči najmanje poznato.

Ali dok polako prevazilazimo jezičku barijeru, iskrsava mekša i pristupačnija Gongora i zagreva se za temu ženske nadmoći u Kolumbiji po pitanju muzike. „Žene su oduvek više čuvale muzičku tradiciju od muškaraca”, kaže ona. „Žene preuzimaju incijativu. One komponuju i pevaju dok doje, dok kuvaju – sa lakoćom to mešaju sa radom po kući. Muškarci ne mogu da rade više stvari odjednom. I žene su te koje odlučuju kada će da traže od muškaraca da im obezbede pratnju. Specifična uloga muškarca je da svira perkusije, ali žene organizuju čitavu svečanost. One govore muškarcima šta da rade. Kao na ovoj evropskoj turneji.”

„Ranije ženama nije bilo dozvoljeno da sviraju bilo koji instrument osim gvake [cilindrični šejker koji pravi šuštajući zvuk]”, kaže ona. „Muškarci su bili prilično mačo kada je dolazilo do zabrana, ali ne toliko mačo kada je trebalo raditi stvari koje treba muškarac da radi. Ako bih se usudila da sviram neki drugi instrument, rekli bi: ti si machorra (lezbača) – ti samo hoćeš da budeš poput muškarca. A ako bi muškarac svirao gvaku, rekli bi mu: A ti si gej?”

Iako su ovakvi stavovi u opadanju, ukorenjeni su u podeli rada ekstrahovanja zlata iz močvara mangrova u njenoj domovini. Imenjak benda Timbiki jeste slikovita naseobina na Pacifičkoj obali gde je Gongora odrasla pre nego što ste preselila u mnogo veći grad Kali. Pored toga što je ime fondacije koju vodi i koja za cilj ima promovisanje i zaštitu pacifičke kulture, reč canalón opisuje deo opreme u zanatskom rudarstvu, drveni šaht u koje se gura bogato aluvijalno zemljište. Kako napreduje nadole, filteriše se i oplemenjuje; na drugom kraju ga pokupljaju barequeras ili playadores, žene čiji se glasovi mešaju dok seju i ispiraju u potrazi za zlatom.

„Reka, okruženje i muzika su povezani među sobom”, kaže Gongora. „Sami instrumenti nastaju iz prirodnih resursa i zvuk svakog od njih predstavlja jedan aspekt prirode. Marimba predstavlja vodu, koja daje spokoj, svežinu i smirenost. Bubnjevi predstavljaju grom i sudaranje talasa – moć i snagu. Gvasa (šejker) predstavlja kišu – jer u Pacifičkoj Kolumbiji često pada kiša – a sa kišom dolazi pročišćenje.”

Zakačio sam nastup Kanalon de Timbiki nekoliko dana ranije u jednom džez baru u Zapadnom Londonu. U ovoj inkarnaciji Gongora se pridružuje njenim pevačicama u tradicionalnoj odori: sa sombrerom od slame, belom ukrašenom haljinom, dugom suknjom. Ali postoji drugačija, veoma različita strana njene ličnosti. Ono što izdiže predškolsku vaspitačicu i majku dvoje dece iz područja isključivo folklornog jeste njeno prigrljivanje elektronske muzike i posebno njena zadivljujuća saradnja sa britanskim producentom i didžejom, Vilom Holandom, poznatijim kao Quantic.

Iako su radili zajedno od kad se muzičar iz Vorsestera preselio u Kali pre gotovo deset godina, tek su u maju ove godine objavili Gongorin prvi solo album, Curao. Ova izuzetna ploča ponovo oblikuje muziku Pacifika u skladu sa digitalnim dobom, postavljajući Gongorin raskošni i izrazito ruralan glas nasuprot muzici u pozadini koja nosi nepogrešivo urban pečat. „Moja muzička i duhovna povezanost sa Kvantikom je toliko jaka da je osećam u istom prostoru i kad nastupam sa Kanalonom”, kaže Gongora za ovu savremenu stranu svoje ličnosti. „Morala sam da donesem odluku koja je vrlo neobična u mojoj zajednici i na koju se ne gleda prijateljski. Morala sam da se suprotstavim matronama, starijim ženama – i svojoj majci! – jer im se u početku nije dopadalo što obrađujem tradicionalnu muziku u ovom kontekstu. Morala sam da se ozbiljno potrudim kako bi razumele da je ovo način da se muzika Pacifika učini poznatom, da bude internacionalna.”

Odobravanje afrokolumbijskih matrona blagoslov je za sve one koji su u potrazi za uzbudljivom novom muzikom. „Timbiki je predivan, ali ima mnogo poteškoća”, kaže Kvantik sa sesije snimanja u Gradu Meksiku. „Teško je i opasno doći tamo. Ima mnogo trgovine drogom i paramilitarnih aktivnosti. Ali to nikada ne biste saznali iz Nidijinog prisustva. Nema ona samo neverovatnu moć i energiju u glasu, već i sposobnost da piše i komponuje sjajne pesme. Zato je zaslužila prestižnu titulu kantore, što je u vezi sa njenim nasleđem.  Postoji poreklo u njenom pevanju, koje dolazi od njene majke i bake.”

Pitam Gongoru kako bi je njena majka opisala. Zamahuje glavom od smeha i udara desnom nadlanicom u dlan leve ruke: „Kao nevaljalu i dovitljivu”, kaže ona. „Ali takođe kao kreativnu i pomalo buntovnu. Uvek sam išla prema onome što nisam razumela. Uvek sam tražila odgovore. Ali takođe me je upozorila: budi pažljiva, Nidija – život je mnogo teži kad ga živiš tako.”

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/nidija-gongora
Autor teksta: Tom Horan

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

„Susreti na kraju sveta”: putovanje na početak sveta

Od kad je 2004. predstavio film The White Diamond, čini se da je Verner Hercog ponovo postao onaj veliki Verner Hercog kojem smo se ranije divili. Njegov prethodni značajni film verovatno je bio Little Dieter Needs to Fly (1997), što bi moglo da se tumači kao ironija: njegov povratak sa filmom The White Diamond vrsta je sukoba sa prethodnim filmom, način da se prevaziđe smrt Ditera Plejga. Zajedno sa ovim, još dva dokumentarca čine sastavni deo procesa obrnute, protivprirodne evolucije, gde su fikcije Don Lopea de Agire i Fickaralda bili zamenjeni (ne)stvarnim svetovima Grejama Doringtona (The White Diamond), Timotija Tredvela (Grizzly Man, 2005) i Breda Vanzemaljca Durifa (The Wild Blue Yonder, 2005). Skorašnja nedokumentarna Hercogova filmografija ide istim putem: Rescue Dawn (2006) ponovno je i neuspelo čitanje filma Little Dieter Needs to Fly, ovog puta kao fiktivne priče, propast najavljena u korenu; njegov sledeći projekat, rimejk filma Bad Liutenant (1992) Abela Ferare sa (hm…) Nikolasom Kejdžom u ulozi u kojoj je tumačio telo Harvija Kajtela samo potvrđuje Hercogov pad u filmovima sa glumcima – mada kamo sreće da grešimo. Deluje kao da je sam Hercog svestan svega ovoga i kao da nam on sam spolja piše priču ove hronike.

„Zašto tako jedna prefinjena životinja kao što je šimpanza ne zloupotrebljava niža bića? Mogla bi da osedla kozu i odjaše sa njom u sumrak”, pita se Hercog opsednut željom da ogoli ljudsko biće, lišavajući ga svih maski, na početku „Susreta na kraju sveta”, filmu realizovanom u televizijskoj produkciji (kao The Wild Blue Yonder). Iz radoznalosti koju stvaraju slike snimljene u okeanu ispod antarktičkog leda rađa se nešto što će se pretvotiti u potragu za poreklom čovečanstva i odgovorima na pitanja našeg postojanja (kako samo može da bude u jednom hercogovskom filmu, priroda iskrsava kao suštinska). „Susreti na kraju sveta” jeste pokušaj ponovnog fizičkog i mističnog susreta sa česticama koje su učestvovale u Velikom Prasku i sa jednoćelijskim organizmima iz kojih smo nastali. I nema boljeg mesta za to od Južnog pola, teritorije koja predstavlja kako kraj sveta iz naslova, tako i početak sveta, prvobitno mesto. Sećam se da u jednom trenutku filma neko kaže da „nema ništa južnije od Južnog pola”; jer ići dole, ići prema jugu, predstavlja čin istorijskog nazatka ili još bolje, čin povlačenja prema onom pređašnjem.

U pratnji svog jedinstvenog glasa u off-u, ali udaljen od uobičajenog pristupa izgradnje filma oko jednog pojedinca, Hercog konstruiše „Susrete na kraju sveta” stavljajući u centar ljudsko biće, koje neki uporno traže u makrokosmosu, prema nebu (gore) i zaboravljaju da treba početi odozdo, od sićušnosti, od bližnjeg. Kao što je već pokazao u filmu The Wild Blue Yonder, za Hercoga su spoljni prostor i morske dubine povezane tajne i pritom u jednom trenutku nam to prikazuje na način koji može da deluje ironično: stvorenja koja najviše nalikuju onome što nam je oduvek prikazivao naučnofantastični film možemo pronaći u dubinama antarktičkog okeana. Ali verujemo u to, jer to vidimo. Takođe nas podseća da kao što sada čeznemo da odemo sa naše planete kako bismo osvojili svemir, jednog dana napustićemo vodu kako bismo kolonizovali zemlju, verovatno iz straha od okruženja.

Struktura filma bazirana je na prostorima/dimenzijama u kojima leže misterije i odgovori u vezi sa nama i koji deluju kao slojevi: od sletanja na „čvrstu zemlju” spuštamo se postepeno prema prvom ledu, moru koje nailazi posle i magmi koja leži u unutrašnjosti planete da bi se konačno uspela do nebesa u pokušaju da se susretne sa subatomskim česticama, neutrinoima. Naravno da u svemu ovome ima nekih skretanja sa puta, kao što pokazuju izgubljeni pingvini u najlepšoj i najfascinantnijoj sceni u celom filmu.

U „Susretima na kraju sveta” jasno je odbijanje Vernera Hercoga ideje Južnog pola kao nekogg prostora u kojem se obaraju Ginisovi rekordi ili zabadaju zastavice. Slike mnoštva nacionalnh zastava prikazuju još više njihovu beznačajnost. Antarktički kontinent je, naprotiv, mesto duševnog hodočašća: pravoslavni spevovi koje čujemo u različitim trenucima filma deluju kao da pripadaju, na neki misteriozan i harmoničan način, krajolicima koje posmatramo na slikama, jer je to ne-mesto savremenog sveta, teritorija koja ne pripada nikome i pripada svima. Tamo gde u zajednici žive najtajanstveniji morski mikroorganizmi, stari grčki  mitovi, najnaprednija tehnologija i internet, nalazimo paralelni univerzum ostatku civilizovanog društva koje iako je tako nestvarno, sadrži elemente naše istorije: zamrznuta riba i drugi dodaci pohranjeni baš na Južnom polu kako bi budući vanzemaljski kolonizatori imali podatke o našem postojanju kada se ugasimo kao vrsta. Tokom svog putovanja Verner Hercog nije našao odgovore na pitanja koja bi mogla da se prenesu našim konvencionalnim jezikom, iako je uz pomoć jezika filma uspeo da nas pomalo približi njima. Jer više nije bitan razlog zvukova koje foke emituju pod vodom, koliko ta sama muzike. Samo to putovanje, fizičko prisustvo u tom mestu pretvorenom u mit o (ne)postojanju, kontakt sa elementima prisutnim na Južnom Polu, priređuju iskustvo koje se oblikuje u odgovor.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/hercog-dokumentarac
Autor teksta: Stefan Ivančić

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Baskijski je dobio 223 000 govornika u poslednjih 25 godina

Poznavanje ovog jezika je naročito povećano u uzrastu od 16 do 24 godine. Ipak, sam razvoj upotrebe jezika je sporije tekao.

Baskija (španski Pais Vasco ili Euscadi) autonomna je pokrajina Španije, na krajnjem severoistoku Pirinejskog poluostrva. Od sedam baskijskih provincija, četiri se nalaze u Španiji, a tri u Francuskoj. Prema najnovijim sociolingvističkim podacima, od 1991. godine, baskijski je dobio 223 000 govornika, ako se uzme u obzir područje na kom se govori (južna i severna zona).

Vlade ovih pokrajina (Baskija, Navara, Iparralde) iznele su početkom jula rezultate šeste sociolingvističke ankete na jednoj izjavi za štampu u Bajoni. Ova anketa se sprovodi na pet godina i ocenjuje četiri stavke: lingvističku kompetenciju, prenošenje jezika, upotrebu jezika (različiti povodi: u kući, sa prijateljima, na poslu, formalno), kao i stav prema promovisanju učenja baskijskog jezika. Predstavljeni su podaci iz 2016, kao i iz prve sprovedene ankete iz 1991. godine.

Što se tiče poznavanja jezika, primetan je znatan porast: sa 22,3% u 1991. zabeležen je porast na 28,4% u 2016. godini. Kada je u pitanju uzrast, najmlađi deo populacije sve više uči baskijski i veći deo njih je sposoban da komunicira na tom jeziku. Najviše govornika spada u uzrast od 25 godina, 28,5% čine osobe starije od 65 godina, a samo 20,4% starijih od 65 godina zna da priča baskijski. Mladi su ti koji podstiču popularnost ovog jezika i mnogi Baskijci su ga usvojili putem obrazovanja ili preko centra za učenje ovog jezika, Euskaltegi. Baskijci sami sebe zovu Euskaldun (u množini Euskaldunak). Kao rezultat, prosek bilingvalnih govornika koji imaju najveću lakoću da nauče baskijski se promenio u poslednjih 25 godina. Godine 1991, 34,6% osoba sa znanjem baskijskog bilo je bilingvalno, s tim da im je lakše da se izraze na ovom jeziku; 27,7% su umereni bilingvisti; dok 37,8% njih imaju najviše izgleda da pričaju drugi jezik.

Mapa Baskije

Kada se govori o upotrebi, iako je razvoj bio uspešan, bio je spor. Prema sociolingvističkoj anketi, oko 25% ljudi koristi ovaj jezik u različite svrhe (mada češće koriste francuski ili španski). Na ove podatke treba dodati i oko 5% osoba koje malo pričaju baskijski, odnosno jedva ga koriste. Međutim, intenzitet korišćenja baskijskog se povećao, odnosno broj osoba koje podjednako koriste baskijski kao francuski i španski, ili ga koriste čak više od ovih jezika. Od 1991. godine, 13,7% Baskijaca koji su više koristili baskijski od drugih jezika, povećan je na čak 16,5%.

Kada dođe do prenošenja baskijskog, u slučaju kada je to maternji jezik oba roditelja, u 93% slučajeva jeste jedini jezik koji se prenosi deci, dok se u 7% slučajeva, pored baskijskog prenosi španski ili francuski. Ako je samo jednom roditelju baskijski maternji, 83% njih prenosi baskijski zajedno sa španskim ili francuskim, dok 17% prenosi samo španski ili francuski.
Kao zaključak, vidimo da je stav prema učenju baskijskog mnogo bolji u poslednjih 25 godina. Upoređujući podatke iz 1991. i 2016. godine, broj ljudi koji podržavaju učenje baskijskog je porastao za 8%. Više od polovine ispitanika od 16 i više godina takođe su za promovisanje baskijskog, 28,2% je uzdržano, dok 16% se protivi ovoj ideji.

Porast baskijskih govornika u francuskom delu Baskije

Iako jedva primetno, porastao je broj govornika u Iparaldeu (francuskom delu Baskije) u poslednjih pet godina. Sabiranjem aktivnih i pasivnih govornika baskijskog, došlo se do informacije da ima 1000 govornika više, mada je procenat smanjen zbog povećanja broja stanovnika.

Ako govorimo o teritorijskoj podeli, za Donju Navaru i Zuberou se najviše može reći da su baskijske provincije, jer polovina njihovih stanovnika govori baskijski. Međutim, one su i najmanje naseljene teritorije jer imaju svega 16000 govornika. Nasuprot tome, Lapurdi ima dve suprotstavljene oblasti: u unutrašnjosti, 25% stanovnika govori baskijski (26000 govornika), a na obali samo 9000 ljudi (oblast Biarritz-Angelu-Baiona). Sve u svemu, broj govornika baskijskog uzrasta od 16 do 24 godine povećan je za jedan odsto i taj podatak naročito naglašavaju pristalice baskijskog u francuskom delu Baskije.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/baskijski
Autor teksta: O. A.

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

La amiga estupenda: El comienzo de una hermosa amistad

La historia de dos niñas, cuya amistad se irá desarrollando durante sesenta años, es la columna vertebral de la primera novela de la „tetralogía napolitana“, La amiga estupenda, la novela de formación de la escritora italiana Elena Ferrante. La acción de la novela abarca el período de los años cincuenta del siglo XX en Nápoles. La niña que impulsa la acción es Lila, mientras la narradora, la que la sigue es Elena, cuyo nombre vamos a conocer a mediados del libro. Cuando al final nos enteramos de su nombre, será pronunciado sólo después del de Lila, de la lista de los alumnos que ganaron el premio como los usuarios más diligentes de la biblioteca.

La superación y el cuestionamiento de los límites del mundo conocido, sea eso subiendo las escaleras oscuras hacia el apartamento del temible don Achille o bien salir fuera de los límites del barrio; la lucha para ganar el derecho de la educación o socavar la autoridad de la maestra y del sistema escolar: estos son los temas de la primera parte de la novela, titulada „Infancia: la historia sobre don Achilles“. La amistad de Elena y Lila, subrayando que se presenta exclusivamente de la perspectiva de Elena, también está basada en la constante superación de límites a través de la mutua rivalidad acompañada no por la enemistad sino, al contrario, por el mutuo apoyo de dos niñas.

Al principio Elena, siendo una narradora muy sugestiva, nos puede persuadir que ella es nada más una seguidora de Lila, representada como más independiente, más inteligente, como la parte „genial“ de esta pareja. Sin embargo, a medida que la historia va avanzando, es cada vez más claro que su relación es de doble sentido y que funcionan semejante a las parejas tradicionales novelescas. Una tiene pelo negro, otra pelo rubio, una es decisiva, otra es tierna, mientras una es curiosa y autodidacta, la otra es trabajadora y una alumna persistente, y al final, mientras una se nos presenta como la que impulsa la acción, la otra es la que moldea esos acontecimientos en una historia.

Mientras la primera parte de la novela representa la infancia, en la cual el enfrentamiento a don Achille plasma el enfrentamiento de las niñas con el mundo agresivo e injusto de los adultos, en el foco de la segunda parte titulada „Juventud; La historia de los zapatos“ está el período de la adolescencia. El argumento que se asemeja a los de cuentos de hada está basado en la historia de zapatos, esto es, en la historia inversa de la Cenicienta. Este segmento empieza en la Nochevieja de 1958, cuando Lila experimenta un tipo de epifanía inversa. A saber, ella verá las personas de su alrededor, empezando por su hermano, como unos seres desfigurados y espeluznantes, como unas criaturas malas y fálicas, impulsadas por la codicia y la violencia. Tal como en el caso del enfrentamiento infantil con don Achille, Lila y Elena de adolescentes también tendrán que enfrentarse a los retos de crecer en un mundo patriarcal y violento del barrio napolitano pobre. Ideas vagas de la clase y la estructura social representadas a través de los deseos románticos de las niñas sobre la olla llena de oro, evolucionarán en la consciencia de límites de clase en las mujeres jóvenes, los cuales se pueden superar de dos maneras en su mundo. Una es casarse, otra es la educación. Ambas maneras representan la lucha constante entre la aspiración personal de las protagonistas y las expectativas de la familia y la sociedad.

Aparte de jugarse con el patrón del cuento de hada, Elena Ferrante se vale muy bien de técnicas novelescas tradicionales, sobre todo de la narración en la primera persona con la narradora no fidedigna que tiene interés personal en los acontecimientos, la contrastación de personajes de las amigas, la representación de las relaciones entre los individuos y los grupos sociales – la familia, los amigos o los vecinos – la manipulación de las perspectivas temporales y de la información, las tramas románticas.

Gracias a tal manera de escribir, nos relacionamos con los personajes y seguimos su evolución con tremendo interés. Según la autenticidad hasta de los personajes episódicos, lo sugestiva y emocionante que es la narración, lo extenso que es el argumento, tanto por abarcar el período de medio siglo, como por la amplia red de personajes, Ferrante se puede comparar con los grandes escritores del realismo como Balsac, Dickens o Tolstoi. Aunque su estilo se sigue con facilidad, de manera que cada cierto se parece a borde de un chiclit, sobre todo cuando las relaciones amorosas están en foco, la autora consigue deconstruir las imágenes idílicas con tan solo una frase, bruscamente introduciendo realidades frecuentemente llenas de violencias múltiples que traen inesperados cambios en el flujo de acción.

La novela empieza con el „Prólogo: Eliminando los rastros“ en el cual Elena se entera de que Lila finalmente desapareció sin dejar ninguna huella, lo que había planeado más de tres décadas. Algo similar acontece con la autora anónima Elena Ferrante que escribe bajo seudónimo dado que cree que después de haber sido escrito, el texto no necesita más su autor. Sus novelas han alcanzado gran éxito y el público global las ha aceptado, reconociendo que en las historias napolitanas de Elena y Lila, desde la primera novela La amiga estupenda, hay algo lleno de sentido que merece estar escrito, con lo cual la escritora italiana confirmó su tesis de la posibilidad de la existencia de un texto independientemente de su autor.

***

Texto original: https://issuu.com/kud2/docs/kd_18 (página 6)
Autora: Nađa Bobičić

Traducido por: Tamara Nikolić

Peru rekonstruiše lice Senjore de Kao

Senjora de Kao može biti važna seštenica ili politički lider.

Kako informiše BBC, grupa naučnika je prošlog ponedeljka obelodanila rekonstruisano lice jedne žene koja je bila na vlasti u Peruu, pre više od 1700 godina. Poznata je kao Senjora de Kao (Gospođa Gavran), umrla je sa samo 20 godina i za nju se veruje da je bila značajna figura u tadašnjem peruanskom društvu.
Rekonstrukcija koja je trajala 10 meseci, zasniva se na 3D tehnologiji i moguća je zahvaljujući forenzičkoj analizi skeleta i etnografskom izučavanju koje se privelo kraju. U ovom projektu su učestvovali mnogobrojni arheolozi, udruženje Wiese i firma FARO koja se bavi tehnologijom 3D merenja.

Senjora de Kao pronađena je 2006. godine u piramidi Huaca Cao Viejo, blizu Truhilja. Sahranjena je sa krunom, komadima zlata i metala i u njenom grobu se nalazilo oružje u pozamašnoj količini, zbog čega su stručnjaci pretpostavili da je bila sveštenica ili vrhovna poglavarka kulture Moće. Osim toga, izgleda da je njeno telo bilo prekriveno tetovažama sa simbolima zmija i paukova.

Fotografija preuzeta sa Vikipedije

Salvador del Solar, ministar kulture Perua, potvrdio je da je cilj ovog čina podsećanje Peruanaca na njihovu bogatu kulturnu tradiciju i naglasio je da je njena važnost neizmerna.

Za kulturu Moće, koja je naseljavala Dolinu Ćikama od drugog do sedmog veka, do sada se verovalo da je bila patrijarhalna. Međutim, nakon otkrića Senjore de Kao, pronađeno je još grobnica žena koje daju utisak velike moći, što opovrgava ovo verovanje.
Ova rekonstrukcija se može videti do 16. jula u Ministarstvu kulture Perua, u Limi, a nakon toga biće premeštena u muzej El Brujo.

***

Pročitaj u originalu: http://bit.ly/senjora-de-kao
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Omaž zaboravljenim ženama: članice Generacije 27

Opština Madrida će postaviti ploče u znak sećanja na književnice, filozofkinje i slikarke Generacije 27.

Postoji jedna scena koja se verovatno nikada nije odigrala kada smo išli u školu. „Zar nije bilo žena u Generaciji 27?”. Ne spominju ih ni knjige, ni njihovi vlastiti prijatelji, ni muževi u nekim slučajevima, a njihov rad nije prisutan u knjigama istorije, umetnosti i književnosti. Odužiti ovaj dug jedan je od prioriteta opštine koja pokušava da vrati imena članice grupe „Bez šešira” mestu koje im pripada u istoriji. To će učiniti kroz niz komemorativnih ploča na fasadama simboličnih mesta, gde su se proslavile…iako se istorija postarala da to ne saznamo.

U jednoj vili gde su se pre Frankove diktature održavala fakultetska predavanja, odala se počast književnicama, filozofkinjama i slikarkama koje je Generacija 27 zaboravila. Prve borkinje za prava žena bile su savremenice Lorke i Bunjuela, i mnogih drugih imena koja su, za razliku od njih, ispunile stranice antologija. „Odaćemo počast ženama koje su promenile istoriju grada”, objasnila je članica veća kulture i sporta, Selija Majer. „Od devet hiljada ulica u gradu, samo 21% nose imena žena, to je veliki istorijski propust, naša dužnost je da ispravimo nejednakosti”, dodala je. Zato je od osmog marta Madrid počeo da postavlja ploče kao omaž njihovim imenima i značajnim mestima. Prva se nalazi u ulici Infantas 31, u kojoj je 1926. godine bilo sedište jednog od najuticajnijih udruženja žena epohe, Lyceum Club Femenino.

Probijale su granice, bile inventivne, hrabre, neposlušne, borbene. Odgovorne za postizanje najvećeg stepena slobode u zemlji… i gotovo sve su prognane. Tako ih prikazuje dokumentarac „Bez šešira“ Tanje Baljo. „Nema potrebe da budemo nostalgične“, nagoveštava Baljo, ako su već morale da budu zaboravljene, zadovoljstvo ih je sada upoznati”, kroz njihov rad i i njihova pisma. Njihovi spisi su priče o nemiru, strahu i izgnanstvu. Izgnanstvu života, u mnogim slučajevima, u imućnim porodicama gde nisu pripadale, izgnanstvo braka i dece, koje nisu želeli, ali su bile dužne tome da se posvete, izgnanstvo njihovih vlastitih imena i roda, jer su decenijama pisale iza pseudonima svojih muževa, i ono pravo izgnanstvo, koje je došlo na red kada su nacionalisti pobedili u ratu. „Otuđivanju, tišini, odlaganju izgnanstva”, kaže Baljo, “ pridružuje se, u slučaju žena, prepuštanje nepostojanju”.

Zašto ih vratiti na ulice? Osim „izmirenja duga”, kako je objasnila Majer, takođe zbog „potraživanja zajedničkog prostora”. Dakle, svi ti barovi, mesta za okupljanje, uključujući i literaturu, koje su delile sa muškarcima iz Generacije 27, ali čijih se koraka niko ne seća. Madrid će postaviti ploče na mestima posvećenim advokatkinji i poslanici Viktoriji Kent, novinarki i književnici Luisi Karnes i književnici i političarki Margariti Nelken. Takođe, svoj prostor imaće i književnica Marija Leharaga, koja je godinama pisala u ime svog muža, pesnikinja Ernestina Ćampursin, nominovana za nagradu Princ od Asturije ya knji\evnost 1992. kao i fantastična slikarka, galisijska nadrealistkinja, Maruha Maljo.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/ccaa/2017/03/06/madrid/1488820157_741373.html
Autor teksta: Belen Kajser

Prevela sa španskog: Marija Stanimirović

Lajka: 100 godina koje su promenile vizuelno sećanje čovečanstva

Izložba u galeriji Fundación Telefónica u Madridu prikazuje istoriju ovog legendarnog fotoaparata.

Bila je to 1945. godina i strasti su se uzburkavale u Sjedinjenim Američkim Državama usred kolektivne histerije povodom nuklearne pretnje koja se približavala. Četrnaestog avgusta gomila ljudi je zaposela Tajms Skver u Njujorku da proslavi pobedu nad Japanom i kraj Drugog svetskog rata. Hiljade osoba je izašlo na ulice da proslavi ono što je u istoriji poznato kao V-Day (Dan pobede), razmenjujući poljupce i zagrljaje zalivene sa mnogo alkohola.

Mnogi novinari su se infiltrirali među ovo mnoštvo koje je rasipalo radost na sve strane. Među njima je bio Alfred Ajzenštet, Nemac koji je živeo u Njujorku i radio gotovo četrdeset godina za legendarni časopis Life. Fotograf je ugledao grupu mornara koji su iskoristili opštu terevenku da poljube svaku devojku na koju bi naišli, pomalo navalentno, pomalo i filmski.

Odjednom, jedan od njih je zgrabio jednu bolničarku obučenu u belu uniformu i poljubio ju je. Ajzenštet, koji ga je pratio kao psa, ovekovečio je taj trenutak i stvorio jednu od slika koje čine deo našeg vizuelnog nasleđa.

Sedamdeset dve godine kasnije ova fotografija prenosi razdraganost i i dalje uspeva da oduševi posmatrača nežnošću i dobrim raspoloženjem. Mnogi znaju ovu fotografiju, ali veoma malo njih bi umelo da kaže ime njenog autora. Još manje njih bi znalo da je ova slika zabeležena jednom Lajkom, fotoaparatom koji ne samo što je bio revolucionaran na fotografskom tržištu dvadesetih godina prošlog veka, već je u potpunosti promenila viđenje sveta kod miliona ljudi.

Do dolaska Lajke, fotoaparati su bili preteške kutije kolosalnih dimenzija koje su dolazile sa pločama, crnim krpama za pokrivanje glave i razmetljivim stativima kako bi se održala stabilnost tokom dugog trajanja svake izložbe. Sa težinom od samo 400 grama i veličine mobilnog telefona, novi fotoaparat je nudio slobodu pokreta i fleksibilnost mnogim generacijama grafičkih reportera.

Smrt milicajca, Robert Kapa

Mnoge od najčuvenijih slika u istoriji fotografije zabeležene su zahvaljujući ovom novom fotoaparatu. Iz jedne Lajke proizašla je slavna fotografija Smrt jednog milicajca Roberta Kape i još slavnija slika devojčice spaljene napalmom tokom napada američke avijacije u ratu u Vijetnamu. Godine 1972. njen autor, Nik Ut, osvojio je Pulicera za ovu zastrašujuću fotografiju.

Lajka, koja proslavlja svoju prvu stogodišnjicu, nije učinila revolucionarnim samo koncept fotografije, već i način na koji čovečanstvo doživljava svet.

Sve je počelo pre otprilike 100 godina u fabrici mikroskopa u Veclaru, Nemačkoj. Inženjer Oskar Barnak izgradio je prvi model kompaktnog fotoaparata uz koji je išao kinematografski film od 35 milimetara. Doseg ovog pronalaska može se uporediti samo sa pojavljivanjem ajfona dvehiljaditih. Oba uređaja sjedinjavala su preciznu tehnologiju sa besprekornim dizajnom i zahvaljujući svojoj originalnosti, bili su na putu da iz korena promene svakodnevne običaje miliona potrošača.

 

Oskar Barnak

Barnak je oduvek bio veliki entuzijasta nove fotografske umetnosti, ali teški aparati sa pločama nisu bili kompatibilni sa njegovom astmom. Nošenje te sprave pretvaralo je njegov hobi u mučenje. Inženjeru je bio potreban lagan predmet kako bi u potpunosti oslobodio svoju strast, a da ne umre pokušavajući, i iz ovog razloga osmislio je mali aparat podesan za rukovanje, koji je između ostalog nudio fotografu mogućnost da odabere tačan trenutak da napravi fotografiju. Preko noći su se završila vremena večitih izložbi starih aparata i nametnula se neposrednost.

Svojim prototipom Barnak je pravio portrete osoba i krajolika svog rodnog grada i čak i poplava iz 1920. i tako postao pionir ulične fotografije i grafičke reportaže. Danas je sačuvano jedno 170 njegovih autorskih negativa.

Ovom prvom aparatu dato je ime Liliput, što je aluzija na njegove umanjene dimenzije. Ipak, na kraju je krštena kao Lajka, nadimak nastao iz sažimanja reči Leitz i kamera. Osnivač preduzeća, Ernst Lejc, lansirao ju je na tržište mnogo godina kasnije, 1925. nakon što je prošao mamurluk smrti i uništenja koji je ostavio iza sebe Prvi svetski rat. Izabrana krilatica bila je „Mali negativi, velike slike”.

Bilo je to doba puno trzaja, obeleženo tragičnim političkim događajima i velikim tehnološkim napretkom. Mnogi od naših svakodnevnih običaja, kao što je putovanje kolima ili avionom ili šetanje gradovima punih nebodera, potiču iz tih godina kada je brzina ovladala svetom. Dok su umetnici odgovarali na ovu promenu paradigmi stvarajući pokrete kao što su dadaizam i futurizam, jedan nepoznati nadrealistički slikar, koji će se nekoliko godina kasnije pretvoriti u svetsku referencu foto-novinarstva, zameno je kičicu za fotosenzitivan film, započinjući tako odnos ljubavi i vernosti sa Lajkom koja će trajati ceo život.

Anri Kartije-Breson upotrebio je svoju Lajku od koje se nije odvajao kako bi portretisao užase Španskog građanskog rata, kao što su to činili Robert Kapa i Dejvid Simor. Neposrednost i autentičnost bili su najupečatljiviji elementi njegovih fotografija koje su oskudevale u tehničkom umeću, dok su istovremeno dobijale na svežini i spontanosti.

Ali u svojim počecima Lajka nije bila korišćena samo u plemenite svrhe. Jozef Gebels, ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj, doživeo je tu novinu kao ratno oružje od početka svog mandata. U samo nekoliko godina, aparat nacističke propagande proizveo je više od dva miliona slika. Mnoge su bile napravljene novim Lajkama.
Dok su se nacisti i ratni novinari prepuštali prednostima Lajka, među klasičnim fotografima novi aparat nije nailazio na odobravanje. Godine 1929. jedan novinar ju je etiketirao kao igračku, hvaleći savršenu postavku na scenu starih aparata sa fotografskim pločama i optimalnu kontrolu svetlosti koja se njima postizala. Godine 1935. deset godina nakon njenog lansiranja na tržište, jedan od najuglednijih austrijskih fotografa posetio je izložbu na kojoj je Lajka prikazala sto najboljih fotografija zabeleženih do tog trenutka. „Ovo je užasno!” presudio je Hajnrih Kin.

Uprkos otporu, kako ljubitelji fotografije, tako i fotoreporteri osvetlili su beskrajne mogućnosti ovog novog uređaja. Lajka je bila od suštinskog značaja za rađanje modernog foto-novinarstva zato što je prvi put bilo moguće praviti brzo fotografije jednu za drugom, što je doprinelo učvršćivanju grafičke reportaže.

Između 1945. i 1972. foto-novinarstvo doseglo je svoje zlatno doba zahvaljujući ilustrovanim časopisima i agenciji Magnum, koju je osnovao Kartije-Breson 1947.. Njegov najslavniji predstavnik bio je časopis Life koji je nestao 1972. kako bi predao štafetu nepobedivom protivniku, televiziji.

Lajka nije izmislila fotografiju, ali jeste joj je dala obličje koje danas poznajemo. Tajna njenog uspeha nije bila samo u njenoj veličini, već i u preciznosti. Ne bi bilo besmisleno reći da presudna fotografija Anrija Kartijea-Bresona ne bi bila moguća bez njegove Lajke.

Tokom nekoliko decenija, ovaj aparat je pratio svoju revolucionarnu putanju i doprineo cvetanju novih fotografskih tendencija. Od pravca Neues Sehen (Nova Vizija) do humanističke fotografije koja postavlja urbani univerzum u centar scene, kao što je radio Rober Duano; do nove američke fotografije u boji i modne fotografije, koja za najslavnije predstavnike ima Franka Horvata i F.C. Gundlaka.

Nemoguće je navesti sve velike fotografe koji su pribegli Lajki kako bi izgradili svoj vizuelni narativ. Čitav opus Gerija Vinogranda bio bi nezamisliv bez njegove Lajke. Prve serije fotografija Lija Fridlendera takođe se duguju lakoći ovog kompaktnog aparata. Vilijam Eglston, Mič Epstajn i Džoel Mejerovic, tri predstavnika pravca American New Color prkosili su skepticizmu svojih najnagrađivanijih kolega prema boji na račun Lajke. Ne treba zaboraviti Marka Koena, pionira u upotrebi velikog ugla sa automatskim blicem, anticipirajući tako tehniku koju će Brus Gilden razviti osamdesetih godina.

Takođe ne bi bilo pravedno zanemariti autorski rad Renea Burija, Alberta Korde, Sebastijaoa Salgada i Paula Nozolinija. Korda je Lajkom napravio čuveni portret Če Gevare i dobar deo fotografija iz serije Radnici, kao i većina Salgadovog najreprezentativnijeg stvaralaštva, takođe je realizovana ovim aparatom.

Lajka i dan-danas nastavlja da prepoznaje talente novih generacija kroz nagrade Oskar Barnak, koje od 1979. nagrađuju jednog mladog autora u okviru festivala Rencontres d’Arlés, na jugu Francuske. Poslednjih godina, imena kao što su Evgenija Arbugaeva, Martin Kolar i Skarlet Koten odlikovani su na festivalu fotografije koji se smatra najprestižnijim na svetu.

Ono što najviše privlači pažnju jeste to da nagrađene fotografije ne moraju budu uslikane Lajkom. Nagrade se sastoje od novčane sume i jedne Lajke M u vrednosti od deset hiljada evra, uz objektiv iste vrednosti. Nadolazećim fotografima se nudi odlična prilika da rade sa ovim aparatom, s obzirom na to da im je cena izuzetno visoka. Zapravo, ovo je možda glavni (i jedini) nedostatak ovog aparata koji se čak poredio sa draguljem.

Do desetog septembra moguće je spoznati sve tajne ovog legendarnog fotoaparata u galeriji Fundación Telefónica u Madridu. Con los ojos bien abiertos. Cien años de fotografía Leica (Širom otvorenih očiju. Sto godina Lajka fotografije) okuplja gotovo 400 slika, dokumenata, intervjua, predmeta iz ličnih zbirki i muzeja kao i materijalna dokumenta samog Arhiva Lajke, izloženih prvi put u Španiji. Tu je čak i replika originalne Lajke iz 1914. i prvog fotoaparata koji je izašao u prodaju 1925. godine.

***

Pročitaj u originalu: http://www.yorokobu.es/leica-exposicion/
Autor teksta: nenaveden, brendiran sadržaj (Fundación Telefónica)

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Kako Istok i Zapad razmišljaju na duboko različite načine

Psiholozi razotkrivaju iznenađujuć uticaj geografije na naše rasuđivanje, ponašanje i samospoznaju.

Kada je Horas Kapron putovao prvi put kroz Hokaido 1871. godine tragao je za znacima ljudskog života u širokim prerijama, šumovitim proplancima i strašnim crnim planinama. „Mirnoća smrti vladala je ovom veličanstvenom scenom“, kasnije je napisao. „Nijedan list se nije pomerao, nije bilo nikakvog cvrkuta ptice ili drugog živog bića.“ Bilo je to, mislio je, bezvremeno mesto, pravo iz praistorije.

„Koliko je neverovatno da je ova bogata i prelepa zemlja, vlasništvo jednog od najstarijih i najgušće naseljenih naroda na svetu, morala da ostane prazna i gotovo nepoznata koliko i afričke pustinje“, dodao je.

Ovo je bila granica Japana, odnosno njegova verzija američkog Divljeg zapada. Najsevernije japansko ostrvo, Hokaido, bilo je zabačeno, odvojeno od Honšua olujnim morem. Putnici koji su se usudili da pređu na njega morali su da prežive zloglasne oštre zime, brdoviti vulkanski pejzaž i divlju prirodu. Stoga ga je japanska vlada najvećim delom prepustila domorodačkom narodu Ainu, koji je živeo od lova i ribolova.

Sve to se promenilo sredinom XIX veka. U strahu od ruske invazije japanska vlada je odlučila da povrati severne zemlje, nagovarajući bivše samuraje da nasele Hokaido. Uskoro su i drugi učinili isto, gradeći farme, luke, puteve, i pruge po celom ostrvu. Američki poljoprivrednici kao što je Kapron dovedeni su da savetuju doseljenike kako da najbolje obrađuju zemlju, zbog čega je za 70 godina populacija porasla sa nekoliko hiljada na dva miliona. Do početka novog milenijuma, broj je porastao skoro na šest miliona.

Malo je ljudi koji danas žive na Hokaidu osetilo potrebu da i sami osvoje divlju prirodu. Ipak, psiholozi nalaze da pogranični duh i dalje utiče na to kako oni razmišljaju, osećaju, rasuđuju, u poređenju sa ljudima koji žive na Honšuu, samo 54km dalje. Oni su samostalniji, ponosniji na uspeh, ambiciozniji po pitanju ličnog razvoja, i manje vezani za ljude oko sebe. Zapravo, kada se uporedi sa drugim zemljama, ovaj „kognitivni profil“ je bliži Americi nego ostatku Japana.

Priča o Hokaidu je samo jedna od sve većeg broja studija slučaja koje istražuju kako naše društveno okruženje oblikuje naše umove. Od velikih razlika između Istoka i Zapada do suptilnih varijacija između američkih država, postaje sve jasnije da istorija, geografija i kultura mogu suptilno i iznenađujuće da promene naš način razmišljanja, pa čak i da utiču na našu vizualnu percepciju. Naše razmišljanje možda su oblikovale vrste useva koji su naši preci uzgajali, a jedna reka može da označi granicu između dva različita kognitivna stila.

Gde god da živimo, veća svest o ovim uticajima može svima da nam pomogne da razumemo svoj um malo bolje.

„Čudni“ umovi

Do skoro su naučnici zanemarivali globalnu raznolikost u razmišljanju. Uticajni članak u časopisu „Bihevioralne i neuro nauke“ (Behavioral and Brain Sciences) je 2010. godine objavio da je velika većina psiholoških subjekata okarakterisana kao „zapadnjački, obrazovani, industrijalizovani, bogati i demokratski“ ili skraćeno „čudni“ (western, educated, industrialised, rich, democratic – WEIRD). Gotovo 70% njih su Amerikanci, uglavnom studenti koji žele da zarade džeparac ili predmetne bodove, odričući se svog vremena kako bi učestvovali  u ovim eksperimentima.

Prećutna pretpostavka je da ova odabrana grupa ljudi može da predstavlja univerzalne istine o ljudskoj prirodi, odnosno da su svi ljudi u suštini isti. Ako je to tačno, zapadnjačke predrasude su nevažne. Ipak, mali broj dostupnih studija koje jesu izučavale ljude iz drugih kultura ukazuju na to da je ovo daleko od istine. „Zapadnjaci, a posebno Amerikanci, završavali su na samom kraju podele“, kaže Džozef Henrik sa Univerziteta Britiš Kolumbija koji je jedan od autora studije.

Najuočljivije razlike odnosile su se na koncepte „individualizma“ i „kolektivizma“ tj. na to da li smatramo sebe kao nezavisnu i samodovoljnu osobu, ili osobu upletenu i povezanu sa drugim ljudima oko sebe, vrednjući pri tom više grupu nego pojedinca. Uopšteno govoreći, postoji mnogo izuzetaka. Ljudi na Zapadu teže individualizmu, a ljudi iz azijskih zemalja kao što su Indija, Japan ili Kina više teže kolektivizmu.

U mnogim slučajevima, posledice su uglavnom očekivane. Kada su upitani o svojim stavovima i ponašanjima, ljudi u pretežno individualističkim, zapadnim društvima više vrednuju lični uspeh nego grupno dostignuće, što je takođe u vezi sa potrebom za većim samopoštovanjem i potragom za ličnom srećom. Međutim, ova glad za samopotvrdom manifestuje se takođe u prevelikom samopouzdanju. Mnogi eksperimenti pokazuju da će pre „čudni“ učesnici preceniti svoje sposobnosti. Kada su npr. upitani o svojim kompetencijama, 94% američkih profesora tvrdi da su „bolji od proseka“.

Ova sklonost ka „samopojačavanju“ gotovo da je sasvim odsutna u mnogim studijama u Istočnoj Aziji. Štaviše, u nekim slučajevima učesnici bi pre potcenili svoje sposobnosti nego pojačali osećaj samopoštovanja. Ljudi koji žive u individualističkim društvima takođe mogu da naglase lični izbor i slobodu.

U suštini, naša „društvena orijentacija“ izgleda da se preliva i na nešto fundamentalnije aspekte rasuđivanja. Ljudi u pretežno kolektivističkim društvima više su „holistički“ nastrojeni u razmišljanju o svojim problemima, fokusirajući se na odnose i kontekste date situacije, dok se ljudi u individualističkim društvima fokusiraju više na odvojene elemente i smatraju situacije kao fiksne i nepromenljive.

Evo prostog primera, zamislite sliku visoke osobe kako zastrašuje manju. Bez ikakvih dodatnih informacija, Zapadnjaci će pre pomisliti da ovakvo ponašanje odražava nešto suštinsko i fiksno o velikom čoveku: on je verovatno gadna osoba. „Međutim, ako razmišljamo holistički, možemo pomisliti da se nešto drugo dešava između tih ljudi: možda je veliki čovek šef ili otac“, objašnjava Henrik.

Ovaj stil razmišljanja proteže se i na način na koji grupišemo nežive objekte. Recimo da ste upitani da imenujete dve povezane stvari sa liste reči kao što je „voz, autobus, pruga“. Šta biste rekli? Ovo je poznato kao „trijada test“ i ljudi na Zapadu bi možda izabrali „autobus“ i „voz“ jer su oba prevozna sredstva. Holistički mislilac bi, na suprot tome, rekao „voz“ i „pruga“, pošto se fokusira na funkcionalnu vezu između ta dva pojma, a prvi pojam je ključan za rad drugog.

Ovo može uticati čak i na način na koji gledamo. Studija praćenja očiju (eye-tracking) Ričarda Nisbeta sa Univerziteta u Mičigenu otkrila je da učesnici iz Istočne Azije više vremena posvećuju gledanju pozadine slike, razrađujući kontekst, dok ljudi u Americi provode više vremena usredsređeni na glavni fokus slike. Intrigantno je to da se ova razlika može naći i u dečijim crtežima iz Japana i Kanade, što ukazuje na to da se različiti načini posmatranja javljaju u veoma ranom dobu. Usmeravajući našu pažnju ovaj uzani ili raznoliki fokus direktno određuje šta kasnije pamtimo od date scene.

„Ako smo mi ono što vidimo, a obraćamo pažnju na različite stvari, onda živimo u različitim svetovima“, kaže Henrik.

Iako su neki tvrdili da naša „društvena orijentacija“ može imati genetski element, dokazi do danas sugerišu da je ona naučena od drugih. Aleks Mesudi sa Univerziteta Ekseter nedavno je napravio profile stilova razmišljanja britansko-bangladeških porodica iz Istočnog Londona. Otkrio je da su u jednoj generaciji deca imigranata počela da usvajaju neke elemente pretežno individualističkog pogleda, a manje holističkih kognitivnih stilova. Naročito upotreba medija može biti pokazivač ovog preokreta. „[Upotreba medija] nastoji da bude važnija od školovanja kada je reč o objašnjavanju tog preokreta.“

Ali zašto su uopšte nastali različiti stilovi razmišljanja? Očigledno objašnjenje bi bilo da oni prosto odražavaju preovađujuće filozofije koje su vremenom došle do izražaja u svakom regionu. Nisbet ističe da su zapadnjački filozofi isticali slobodu i nezavisnost dok su se istočnjačke tradicije kao što je taoizam više fokusirale na koncepte jedinstva. Konfučije je npr. naglašavao „dužnosti koje postoje između cara i podanika, roditelja i deteta, muža i žene, starijeg i mlađeg brata, i između dva prijatelja“. Ovi različiti načini posmatranja sveta usađeni su u književnost jedne kulture, obrazovanje i političke institucije tako da možda i nije iznenađujuće da su te ideje internalizovane i da utiču na osnovne psihlološke procese.

Međutim, suptilne varijacije između individualističkih zemalja sugerišu da postoje mnogi drugi iznenađujući faktori.

Na spoljnoj granici

Uzmimo za primer SAD, najindividualističkiju od svih zapadnih zemalja. Istoričari, kao što je Frederik Džekson Tarner, dugo su tvrdili da su istraživanja i širenje na zapad negovali duh nezavisnosti, jer se svaki pionir istraživanja sukobio sa divljinom i sa drugim istraživačima radi svog opstanka. U skladu sa ovom teorijom, nedavna psihološka istraživanja pokazala su da države na samoj granici, kao što je Montana, u većoj meri beleže individualizam. Međutim, nasuprot tome psiholozi bi hteli da ispitaju drugi, nezavisni slučaj kako bi potvrdili „teoriju dobrovoljnog naseljavanja“.

Iz tog razloga je Hokaido toliko fascinantan. Kao i mnoge istočnoazijske zemlje, Japan odlikuje pretežno kolektivistički i holistički mentalitet. Ipak ubrzane migracije ka severnim teritorijama podsećaju na nalet naseljavanja američkog Divljeg zapada; vlada cara Meidžija je čak zaposlila poljoprivrednike iz SAD, kao što je Horas Kapron, da obrađuju zemlju. Ako je tačna teorija o dobrovoljnom naseljavanju, ti pioniri bi trebalo da na Hokaidu gaje nezavisniji pogled u poređenju sa ostatkom zemlje.

Šinobu Kitajama sa Univeziteta u Mičigenu otkrio je da ljudi na Hokaidu vrednuju više nezavisnost i lično dostignuće kao i emocije poput ponosa, nego Japanci sa drugih ostrva, a bili su i manje zabrinuti za stavove drugih. Učesnici su takođe zamoljeni da urade test društvenog rasuđivanja, prema kom su morali da diskutuju o bejzbol igraču koji koristi doping. Dok su sa jedne strane, Japanci sa drugih ostrva razmatrali kontekst kao što je pritisak da uspe, Japanci sa Hokaida, sa druge strane, češće su krivicu svaljivali na samu ličnost igrača ili na manu u njegovim moralnim osobinama. Svakako, ova tendencija svaljivanja krivice na lične osobine karakteristika je individualističkog društva i bliža je odgovorima prosečnih Amerikanaca.

Teorija klica

Druga ideja (suprotno očekivanju) jeste da su suprostavljeni mentaliteti razvijeni kao odgovor na klice. Kori Finčer sada sa Univerziteta Vorvik  i njegove kolege su 2008. analizirali globalne epidemološke podatke kako bi pokazali da su regionalni rezultati merenja individualizma i kolektivizma u vezi sa preovlađujućim bolestima: što je veća verovatnoća infekcije, više smo kolektivisti, a manje indiviudalisti. Grubo govoreći ideja je da kolektivizam, kojeg karakteriše veća usaglašenost sa drugima i poštovanje drugih, može da učini da ljudi postanu svesniji koja ponašanja treba izbegavati kako bi se izbeglo širenje bolesti. Teško je dokazati da navodne veze u stvarnom svetu nisu uzrokovane nekim drugim faktorom, kao što je npr. bogatstvo zemlje, međutim laboratorijski eksperimenti potrvđuju ideju da kada psiholozi podstiču ljude da se plaše bolesti, oni, čini se, usvajaju više kolektivistički način razmišljanja, kao npr. veće poštovanje prema grupnim ponašanjima.

Ipak teorija koja možda najviše iznenađuje dolazi sa farme. Tomas Talhelm sa Univerziteta u Čikagu nedavno je ispitao 28 različitih kineskih provincija, našavši da je orijentacija u razmišljanju odraz lokalne poljoprivrede u regionu.

Talhelm je rekao da je najpre bio inspirisan svojim ličnim iskustvom u toj zemlji. Dok je bio u poseti Pekingu na severu, otkrio je da su stranci bili prijatno primljeni. „Ako bih ručao sam, ljudi bi prilazili i pričali sa mnom.“ Oni u južnom gradu Guandžou bili su povučeniji i u strahu od uvreda.

Ova razlika drugima deluje kao suptilni znak kolektivističkog mentaliteta i zato se Talhelm zapitao šta stoji iza ova dva pogleda. Činilo se da podela nije imala veze sa merilima bogatstva ili modernizacije, ali je primetio da razlika može biti u vrsti useva koji se gaje u regionu: pirinču koji se najviše uzgaja u južnom delu, i pšenici koja se pretežno gaji u severnom. „Podeljeni su gotovo savršeno rekom Jangce“, kaže Talhelm.

Uzgajanje pirinča zahteva daleko veću saradnju, to je naporan rad i zahteva složeni sistem navodnjavanja koji se proteže kroz mnoge farme. Za uzgajanje pšenice, nasuprot tome, potrebno je upola manje posla i zavisi od padavina više nego od navodnjavanja, što znači da uzgajivači ne moraju da sarađuju sa svojim susedima i mogu da se fokusiraju na svoje useve.

Mogu li se ove razlike preneti na koletivistički ili individualsitički mentalitet? Sarađujući sa naučnicima iz Kine, Talhelm je ispitao više od 1000 studenata iz različitih regiona gde se uzgajaju pirinač i pšenica, koristeći se pritom merenjima kao što je trijada test holističkog razmišljanja. Oni su takođe zamolili ljude da nacrtaju dijagram koji pokazuje njihov odnos sa prijateljima i saradnicima. Ljudi iz individualističkih društava crtali su sebe većim u odnosu na svoje prijatelje dok su kolektivisti crtali sve u istoj veličini. „Amerikanci često crtaju sebe kao veoma velike“, kaže Talhelm.

Sasvim sigurno je da ljudi iz regiona gde se uzgaja pšenica imaju veće rezultate na merenjima individualizma, dok ljudi iz regiona gde se uzgaja pirinač pokazuju više kolektivističko i holističko razmišljanje. Ovo važi i za granice sa drugim regionima. „Ovde se nalaze ljudi iz susednih okruga, s tim da jedni uzgajaju pirinač, drugi pšenicu, a mi i dalje nalazimo kulturne razlike.“

On je do sad testirao svoju hipotezu u Indiji, što je takođe pokazalo jasnu podelu na pšenične i pirinčane regione, sa sličnim rezultatima. Gotovo niko, naravno, od ljudi koji su ispitivani nije direktno uključen u obrađivanje zemlje, ali istorijske tradicije njihovog regiona i dalje oblikuju njihova razmišljanja. „Postoji inercija u kulturi.“

Kognitivni kaleidoskop

Važno je naglasiti da su ovo samo opšte tendencije za veliki broj ljudi. Postoji spektar kod svakog naroda koji se izučava. „Ideja da je sve crno i belo, sa antropološkog stanovišta ne funkcioniše“, kaže Delvar Husein, antropolog sa Univerziteta u Edinburgu, koji je sarađivao sa Mesudijem na izučavanju londonske britansko-banglandeške zajednice. Kao što Husein ističe, postoje mnoge istorijske veze između istočnih i zapadnih zemalja što znači da neki ljudi obuhvataju oba načina razmišljanja, a utiču i faktori kao što su starost i klasa.

Prošlo je sedam godina od kad je Henrik objavio svoju studiju naglašavajući „čudnu“ pristrasnost, a odgovor na nju je pozitivan. Posebno je zadovoljan što su istraživači kao što je Talhem započeli velike projekte kako bi razumeli kaleidoskop različitih načina razmišljanja. „Želimo teoriju koja bi objasnila zašto različiti narodi imaju različite psihologije.“

Međutim, uprkos dobrim namerama, dalji napredak je usporen. Imajući u obzir vreme i novac koji su potrebni da bi se ispitali umovi sveta, mnoga istraživanja i dalje ispituju „Čudne“ učesnike na račun veće raznolikosti. „Slažemo se oko bolesti. Pitanje je šta bi bilo rešenje.“

***

Pročitaj u originalu: http://ow.ly/hWhj30djhxj
Autor teksta: Dejvid Robson

Prevela sa engleskog: Slobodanka Boba Dabić