(prim.prev) Bojana Denić: Prevođenje me intelektualno razjari, a emotivno centrira

Bojanu Denić sam otkrila kroz niz intervjua i saradnji koje su mi iskrsavale na mreži, te sam prirodno i sama poželela da je upoznam i da razgovaramo ovde. Ispostavlja se, međutim, da je Bojana, germanistkinja i prevoditeljka sa nemačkog, proširila svoje delovanje i na izdavaštvo. Njen markantni i prepoznatljivi Radni sto iznedrio je izdanja nekih od najznačajnijih naslova istočnonemačke književnosti na srpskom jeziku, koje je prevela što ona sama, što njen kolega, Dušan Nikolić. Njoj sam prepustila da vam, kako je to ona rekla, u maniru Žorža Pereka, preporuči konkretne naslove za čitanje u skladu sa raspoloženjem, a mene je za početak zanimalo njeno viđenje veće vidljivosti prevodilaca i kako se rodila ljubav prema nemačkom jeziku. Dotakle smo se i fenomenalne Jelene Vukićević, koja je svojim pažljivo osmišljenim i božanstvenim foto-editorijalima približila publici Instagrama neke od Bojaninih prevoda.

Bojana, u jednom periodu nailazila bih svako malo na fenomenalne razgovore sa tobom objavljenim u Kušu, Vremenu, City Magazinu, te sam te doživela kao svojevrsnu prevodilačku zvezdu. Kako gledaš na pažnju koja se poslednje vreme sve više usmerava na prevodioce?

O statusu prevodilačke zvezde nema govora, prevodioci su važni isključivo prevodiocima, pa su tako i inicijative za pomenute intervjue, kao uostalom i za ovaj, potekle od ljudi kojima književnost i dalje ipak nešto znači, te im i kvalitet prevoda nije nevažan. A amnezija koja se iznenada pojavi i navali na pozorišta, izdavače i ostale nosioce književno-prevodilačkog posla ume da bude tolika da na prevodioce brže-bolje zaborave, do te mere da nas čak ne potpisuju u knijgama, na listama saradnika pozorišnih produkcija… Neverovatno, zar ne? Savet: ne prepuštajte ništa slučaju, savesti ili svesti! Zvuči glupo što danas moramo da se ganjamo oko tih stvari, ali moramo! Jedan te isti moto: tekst se preveo sam! Jeste, igrala se Elfride Jelinek kompjuterskim prevodom The hollow men T. S. Eliota, pa sam se i ja u hvatila u to kompjutersko kolo u procesu prevoda njenog teksta Rehnic i znate šta je ispalo? Ni najraskošnija prevodilačka imaginacija, ni najveća prevodilačka glupost, ne bi toliko mogla da pokvari tekst tj. da prevod napravi toliko nemogućim. Hoću da kažem: nemoguće je da se književni tekst preveo sam, ni uz sve današnje napredne softvere za prevođenje. Te mi se čini da je ta pažnja okrenuta ka nama, na unutra, a da to sa svetom izvan prevoda nema nikakve veze.

Kao nekome ko mnogo voli nemački jezik, krivo mi je što ga ljudi doživljavaju kao grub, agresivan jezik, kada je zapravo melodičan, mada je to pitanje ličnog doživljaja. Kada si se ti zaljubila u nemački?

Nemački sam počela da učim pre skoro trideset i pet godina i učim ga i dalje, to nije proces koji se zaustavlja dok ste npr. na godišnjem odmoru, u čekaonici ili recimo u šumi… Stalno vrtim po glavi, knjigama, rečnicima. Moj odnos prema nemačkom jeziku, kao uostalom i prema srpsko-hrvatskom, usložnjavao se i nijansirao tokom decenija. Sve moje ličnosti su godinama sazrevale: privatna, profesionalna, emotivna, intelektualna, pa i jezička. Ako pisci tvrde da su pre pisanja strastveno čitali, to važi i za prevodioce. Čitanje, čitanje i samo čitanje! Naravno da uvek insistiram na najkvalitetnijoj lektiri, no jezička rešenja se nalaze svuda, u svim tekstovima, i na najneočekivanijim mestima: u javnom prevozu, u redu u pošti, u kafani, dok slušam vozače voznog parka RTS-a kako se u sitne sate dovikuju… pa se, eto, može reći da poput junaka Hilbigove proze uhodim jezik.

Čitalačko iskustvo za pamćenje, čitanje ,,Sna pravednika“ u vozu od Talina do Tartua

Koje izazove sa sobom nosi prevođenje sa nemačkog? Postoje li neke specifičnosti koje ti se čine svojstvene baš njemu?

Svaki tekst, na svakom jeziku, ima svoje unutrašnje dinamike, i čini mi se da je najvažnije biti ih svestan, rastaviti tekst na najmanje sastavne delove, sagledati raspon mogućih rešenja – jer problem u jednom jeziku se često ne rešava istim sredstvima u drugom jeziku – i onda raditi na komponovanju teksta na svom jeziku. A u nemačkom će, čini mi se, zavodljivost neodređene zamenice man zauvek ostati nepromenjena: da li je to u prevodu čovek nešto rekao, ili su oni nešto tvrdili, a šta se na semantičkom planu desi kad taj čovek bude npr. majka, i otkud sad tu on? ... I, naravno, ta večna i večita pozicija glagola… pa tako neki naši prevodi umeju da zazvuče previše nemački. Ali da ne pobrkamo taj postupak npr. sa stilskom odlukom Virdžinije Vulf da glagol u engleskom jeziku ne otkriva sve do samog kraja rečenice…

Svaki put kada vidim sada prepoznatljive korice izdanja Radnog stola (koje me sada neobično podsećaju na jesen), tvoje izdavačke kuće, u glavi mi je ovo mora da je dobro, čemu je doprinela i Jelena Vukićević. Deluje mi da je to jedna od prednosti toliko jasno usmerenog mikroizdavača?

Hvala na komplimentima! To mi baš znači! Sandra Sokolović koja je odgovorna za vizelni identitet Radnog stola i ja smo dugo razgovarale pre nego što se dogodilo čudo od prve knjige! Sve nam je bilo važno i važno nam je i dalje: kvalitet naslovne, papir, font, prelom, margine da tekst diše…  A čini mi se da prepoznatljivost koju pominješ proizilazi i iz toga što su na svim naslovnim stranama fotografije sceongrafija Aleksandra Denića. Ista osoba potpisuje secenografije i fotografije. To u nizu ne može da se ne prepozna. Atmosfere su zagasite, zadimljene i zaprljane… Posle desetak izdanja Radnog stola jasno je i čitaocima. Naslovne strane, kao i naslovi ne samo unutra edicije već i između edicija, vode svojevrsni dijalog. A Jelena Vukićević je svojom knjževnom strašću i svojim znanjem, koje je prelila u intervjue i na instagram-portal VISIBABA, uspela da animira deo publike i skrene pažnju na izdanja Radnog stola. Moja zahvalnost je duboka i iskrena za svaki prostor koji Radni sto dobije za književnost za koju se svim snagama zalaže.

Moj prvi susret sa tvojim prevodom jeste Zašto se dete kuva u palenti u izdanju Partizanske knjige, delo koje nas je čini mi se kolektivno raznelo. Možeš li mi reći nešto o iskustvu prevođenja Aglaje Veteranji?

Moja privatna i profesionalna čitanja se dugo već prepliću, ali i dugo su već prilično profilisana. Pa bi mi Aglaja Veteranji na čitalačkom horizontu sigurno promakla da nije bilo izdavačke kuće Partizanska knjiga koja je smatrala da je to naslov za mene. I bili su u pravu! Sigurno su tada znali nešto što ja nisam znala. Dugo sam vrtela prevod, dugo sam shvatala da u prevodu proizvodim više nego što tekst od mene zahteva, pa sam morala da se izvrgnem ozbiljnoj jezičkoj autocenzuri. Čini mi se da sam na kraju štrihovima, redukcijama i sažimanjima ipak uspela da prenesem tu jezičku zgusnutost, sapetost i neprilagođenost – intimnu, emotivnu, društvenu. Ima nečeg brutalnog u neposrednoj perspektivi dece na život odraslih u koji se junakinja spletom okolnosti i sama rano uključuje.

Da se vratimo na tvoju izdavačku kuću. Kada bi morala da izdvojiš nekoliko, recimo tri izdanja Radnog stola nekome ko čita ovaj intervju, koji bi to naslovi bili i zašto? (u smislu koja knjiga bi bila za koje raspoloženje, kojeg čitaoca)

Aaaa, obožavam liste u duhu Žorža Pereka, idemo:

Za raspoloženja u rasponu od, kako i sama kažeš, jesenje melanholije do anksioznosti, delirijuma i paranoje – Volfgang Hilbig: SAN PRAVEDNIKA i „JA”

Za intelektualne provokacije i destabilizaciju svih obrazaca mišljenja o pozorištu, tekstu i životu: HAJNER MILER, oba naslova.

Za one kojima je važno na koji se način sećamo i šta pamtimo: AVGUST Kriste Volf

Za one koji se pitaju koja je razlika između samoće i usamljenosti žene u četrdesetim godinama u DDR-u: U VEZI SA STRANCEM Kristofa Hajna

Za one koji neće zatvarati oči pred različitim procesima tranzicije i koji vole romane u kojima su gradovi glavni junaci: TUCANJE KAMENA Klemensa Majera

Za one koji u romanu vole da se susretnu sa istorijskim, ljubavnim i detektivskim stanicama: TRANZITNA VIZA Ane Zegers

Poslednje izdanje Radnog stola

A kojim se prevodima diviš, koje smatraš remek-delima, odnosno koje prevodioce majstorima zanata?

Divim se mnogim kolegama i mnogim prevodima a pažnju bih ovde volela da skrenem na mladu, hrabru generaciju germanista: na Dušana Nikolića, prevodioca Kristofa Hajna, a uskoro ćete u njegovom prevodu čitati i Handkeov roman Kradljivica voća; Biljanu Pajić koja je upravo završila prevod 4. toma velikog romana Uvea Jonzona Svaki dan u godini, a trenutno radi na prevodu romana Johena Šmita; Novaka Guslova, prevodioca i urednika u IK Red Box, obratite pažnju na njegove prevode i naslove.

Kako izgledaju tvoji dani kada prevodiš neko delo, vodiš li se nekakvom posebnom rutinom u tom periodu?

Od nekoliko rutina ne odustajem: da prevodim minimum pet-šest sati dnevno, naravno da se radujem ako mogu da radim i više, a opet da ne preteram, pa da sutra budem neupotrebljiva. Meni je to vreme potrebno da sasvim uđem u tekst i da u tekstu boravim. Posredi je svojevrsna dijalektika: prevod me intelektualno razjaruje, ali me istovremeno i psihološki i emotivno centrira. Sve ostalo je: započela sam i nikud nisam stigla. Treba imati na umu da se mali izdavači najčešće oslanjanju na sopstvene snage u svim ostalim segmentima: administracije, distribucije, promocije… pa to vreme nije uvek lako odvojiti. Zatim, ne smem ništa drugo da čitam što bi moglo da me zavede, pa onda često mesecima vrtim samo kuvare, bedekere, rečnike, enciklopedije i uputstva za upotrebe raznih kućnih aparata, čitam sastave namirnica… I obavezna fizička aktivnost: glava mora da se istrčava.

Kada uporediš vreme kada si se ti otisnula u prevođenje i ovo danas, uviđaš li značajne promene? Koliko je teško etablirati se kao prevodilac u Srbiji? 

Pored toga što se promenio svet i što se promenila svest, za mene se promenilo to što sam od prevodioca postala urednik i izdavač. U brutalnom procesu tranzicije, gašenjem velikih izdvačkih preduzeća i raslojavanjem tržišta, stigli smo dotle da se na pleća prevodioca lako i jednostavno nabacivao sve veći teret. Ispostaviće se da je litica sa koje sam skočila u duboku vodu izdavačke delatnosti zapravo bila mnogo manja, samo što je voda i dalje prilično duboka, a ajkule su svuda unaokolo. U širokom planu, prevodi su sve papirnatiji, prevodioci sve sapetiji nemogućim rokovima, i sve manje plaćeni, izdavačima kao da je sve manje bitno ko i kako prevodi, parola: daj da se prevede, da izbacimo knjigu i idemo dalje, a nema veze što knjiga jedva može da se čita…

Za kraj, s obzirom na to da smo dobro upoznati sa nevoljama prevodilačkog zanimanja, volela bih da nam kažeš zašto voliš prevođenje, kakve radosti ti ono donosi? 

Radosti šetkanja iz registra u registar, iz proze u pozorište, iz pozorišta u poeziju, iz poezije nazad u prozu, u traganju za epicentrom teksta, za slojevima koji se otvaraju tek u prevodu a koji su samo u prethodnom čitanju ostali skriveni, radost kad napokon čujem da je u prevodu skoro sve na svom mestu i da muzika na odjavnoj špici samo što nije zasvirala… što bi Šteman rekao, istina je u tekstu, samo je treba pronaći.

***

autor naslovne fotografije: Aleksandar Denić

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s