Zaboravljene žene Bauhausa

Kada je Valter Gropijus osnovao čuvenu školu dizajna i umetnosti 1919. zamislio ju je kao otvoren prostor za „svaku osobu dobrog ugleda, bez obzira na starost i pol”; prostor u kojem se ne bi pravila „razlika između lepšeg i jačeg pola”. Zamisao je prodrla u društvo, u kojem je žena tražila dozvolu da pristupi poljima koja su joj bila zabranjena. Ako su se časovi umetnosti ženama održavali u intimnosti njihovog doma, u Gropijusovoj školi Bauhausu, one su bile dobrodošle i prihvatane na upisu. U toj meri da je bilo više žena koje bi se prijavile, nego muškaraca.

Ipak, same Gropijusove reči već najavljuju da jednakost među polovima u školi neće biti tako stvarna, kao što je nameravao. Tako su arhitektura, slikanje i vajarstvo bile čuvane za „jači pol”, dok je onaj „lepši” ostajao u zapećku drugih disciplina, koje, prema mišljenju osnivača, nisu bile tako fizičke.

Zašto? Zato što, prema Valteru Gropijusu, žene nisu ni fizički ni genetski osposobljene za određene oblike umetnosti jer su razmišljale u dve dimenzije, nasuprot svojim muškim kolegama, koji to mogu da čine u tri.

Tako su muškarci oni koji su ostali zapamćeni u istoriji, sa ličnostima kao što su Paul Kle, Vasil Kandinski, Laslo Moholji Nađ i Ludvig Mis van der Roe, dok su njihove drugarice pale u zaborav ili su, u najboljem slučaju, ostale upamćene kao nečije supruge.

Ova maskulinizacija Bauhausa postala je još očitija tokom perioda kada je Mis van der Roe bio direktor, oko 1930. godine; njegova učenja su bila usredsređena pre svega na arhitekturu i rad sa metalom, područje rada na koje one nisu bile pozvane.

Ali Lili Rajh se nije dala lako ostaviti po strani. Nemačka dizajnerka i arhitektkinja usko je sarađivala sa Mis van der Roeom, sa kojim je radila zajedno više od dvanaest godina, do njegovog odlaska u SAD. Rajh nikada nije studirala arhitekturu, ali se bavila i njome pored drugih umetničkih disciplina kao što je dizajn. I upravo je u toj branši, u industrijskom dizajnu i modi, Lili Rajh započela svoju karijeru.

Ona i Mis van der Roe su radili zajedno na nekoliko projekata, kao što su stambena zgrada za izložbu Deutscher Werkbund, bar Somota i svila na izložbi ženske mode u Berlinu (Café Samt & Seide) i nemački paviljon za Međunarodnu izložbu u Barseloni 1929. Lili je učestvovala i na dva velika rada Bauhausovih arhitekata, a to su vile Tugendhat i Lange.

 

vila tugendhat
Vila Tugendhat

 

Nakon što je imenovan za direktora Bauhausa, Mis van der Roe je pozvao Lili Rajh da održi radionicu u gradu Desau i imenovao ju je za direktorku radionica unutrašnjeg dizajna i tekstila, pošto je radila istovremeno i u Desauu i u Berlinu. Rajh je tako postala jedna od retkih profesorki koja je učestvovala u radu ove škole dizajna i umetnosti.

Njihova zajednička saradnja završila se kada je on emigrirao u SAD 1937. Ona je preuzela dužnosti nad njegovim studijom, poslovima i porodicom. Njihova poslednja saradnja datira iz 1939. kada je Rajh otišla u SAD i sa svojim starim partnerom učestvovala na projektu Instituta za dizajn u Čikagu. Dizajnerka i arhitektkinja je htela da ostane tamo, ali njemu se to nije učinilo kao dobra zamisao, usled čega se vratila u Nemačku u najgorem užasu Drugog svetskog rata.

Nikada se više nisu videli, premda jesu održali vezu putem pisama do njene smrti. Po završetku rata predavala je unutrašnji dizajn i teoriju edifikacije na Univerzitetu u Berlinu, nakon čega je otvorila studio za dizajn i arhitekturu u kojem je radila do smrti 1947. godine.

Prema Albertu Pfajferu, potpredsedniku dizajna i operative firme za nameštaj Knol i istraživaču ličnosti Lili Rajh, ne deluje slučajno da je uspeh proslavljenog arhitekte usko povezan sa periodom u kojem je trajala njegova veza sa Lili Rajh.

„Da učešće i uspeh Misa van der Roea u izložbenom dizajnu počinje istovremeno kada i njegova veza sa Lili Rajh, više je od obične podudarnosti. Zanimljivo je istaći da Van der Roe nije uspešno razvio nijedan moderan komad nameštaja ni pre ni posle svoje saradnje sa Lili Rajh”. Jer dve od najpoznatijih stolica na svetu jesu delo ove dizajnerke: stolica Barselona i stolica Brno.

 

silla_barcelona
Stolica Barselona

 

Lili Rajh nije bila jedina profesorka među profesorima u Bauhausu. Tamo su predavale i Gunta Stolcl, Ani Albers, Oti Berger, Marijan Brant i Karla Groš. Ali za razliku od Rajh, sve su one prethodno bile polaznice škole.

Gunta Stolcl bila je jedina među njima koja je prošla kroz sve statuse u Bauhausu: bila je učenica, profesorka, predavačica na radionicama i direktorka tekstilne radionice. Kako su druge discipline poput arhitekture, vajarstva i industrijskog dizajna bile rezervisane za muškarce, keramikom i tekstilom su se isključivo bavile žene. Ovo je bila Gropijusova strategija da stane na put lavini upisanih žena u njegovu školu. Ni ne znajući, ojačavao je radionicu sjajnim umetnicama i tako učinio da stekne veliku snagu i prisustvo u Bauhausu kao jedna od najprepoznatljivijih.

gulta stolzl

Stolcl je bila žena od naravi koja je pokazala da je lepši pol, kako ga je definisao Gropijus, isto mogao da napravi karijeru u Bauhausu. Između ostalih projekata, dizajnirala je tapiserije za nameštaj koji je kreirao Marsel Brojer u školi u Desauu. U vremenu kada je nacizam sve više dobijao na snazi, bila je izložena napadima studenata najradikalnije desnice jer se udala za jevrejskog arhitektu kojeg je upoznala u školi; naposletku je Gunta napustila svoj položaj kao i Bauhaus, da bi se preselila u Švajcarsku. Tamo je nastavila svoju karijeru kao tekstilna dizajnerka, gde je pokrenula vlastiti studio.

Ali ako je neko doveo razboj i tekstilni dizajn do vrhunca, bila je to Ani Albers. Kao i mnoge druge, Albers se upisala u Bauhaus sa namerom da završi slikarstvo, ali politika škole joj je dozvolila samo da se upiše na tekstil. Načelno, obrazovanje koje se tamo pružalo učenicama bilo je suštinski praktično, tako da je Ani završila kurs pokazavši raskošan dar za tkanje; u toj meri da je stvorila bezvučno, reflektujuće i perivo tkanje (napravljeno uglavnom od pamuka i celofana) specifično za muzički auditorijum. To je bio njen diplomski rad.

Slikarstvo nije prestalo da bude prisutno u njenim tekstilnim delima. Pošto joj je već bilo uskraćeno da pokaže svoju umetnost na platnu, Ani je pretvarala svoja tkanja i tapiserije (koje je nazivala i draperijama) u slike. Njen rad se prepoznaje po slikovitom tkanju, gde apstraktno ima veliki značaj, što je bio slučaj i sa drugim velikim figurama Bauhausa kao što je Kandinski, kojeg je upoznala tamo isto kao i svog budućeg muža, slikara Jozefa Albersa.

Ali pre svega je stvarala pod uticajem slikarstva Paula Klea, njenog profesora iz škole, čiji je stil htela da odrazi u svojim tkaninama. „Posmatrala bih šta radi  linijom, tačkom ili potezom četkice i pokušala da u izvesnoj meri nađem vlastiti smer kroz svoj materijal i umetničku disciplinu”, objasnila je umetnica u intervjuu 1968. godine.

Ovako je Ani Albers opisivala filozofiju Bauhausa: „Ono što je bilo najuzbudljivije u vezi sa Bauhausom jeste što nije postojao nikakav ustanovljen sistem predavanja. I osećaš kao da sve zavisi samo od tebe. Trebalo je nekako da nađeš svoj način rada. Ta sloboda je nešto suštinsko što bi svaki student trebalo da iskusi.”

 

ani albers
Ani Albers

 

Zajedno sa svojim suprugom, tkalja Albers je putovala po celoj Evropi. Posebno kada je nacistička partija zatvorila školu 1933. jer ju je smatrala jezgrom liberalnih i subverzivnih komunista, pa je sa mužem morala da napusti zemlju. Iste te godine su otputovali u SAD, prihvativši poziv Filipa Džonsona, arhitekte i kustosa njujorškog muzeja MoMA, da bi radili kao predavači u tek otvorenoj eksperimentalnoj školi Black Mountain College u Severnoj Karolini. Upravo je u Americi Albers pronašla prostor da nastavi da slobodno eksperimentiše. I tamo je počela da dizajnira tkanine za firme kao što su Knoll i Rosenthal.

Sa osiguranim statusom u Sjedinjenim Američkim Državama, Ani je nastavila da putuje po Meksiku i Južnoj Americi sa mužem. Plod ovih putovanja jeste uticaj prekolumbijskih motiva koji se vide na nekim od njenih tapiserija i tkanja. Toliko je upila tehnike i crteže ove kulture, da je na kraju objavila svoja istaživanja i teorije u knjizi 1965. godine pod naslovom On Weaving (O tkanju).

Albers je nastavila da radi na svojim dizajnima i tehnikama štampe do svoje smrti 1994. godine. Bila je prva tekstilna umetnica koja je imala samostalnu izložbu u pomenutom njujorškom muzeju MoMA.

Ako je Lili Rajh uspela da se bavi arhitekturom uprkos tome što je bila žena, Marijan Brant je pošlo za rukom da stvori sebi prostor u drugoj disciplini rezervisanoj samo za muškarce: rad sa metalom. Brant je bila mnogo toga: slikarka, vajarka, industrijska dizajnerka i, pred kraj života, fotografkinja. Počela je studije slikarstva i vajarstva u Visokoj školi lepih umetnosti u Vajmaru, ali donela je posebno značajnu odluku kada je upisala Bauhaus. U početku, lišena pristupa slikarskim radionicama, Brant je radila u tekstilnoj radionici pod vođstvom Gunte Stolcl. Ali nije se zaustavila dok sebi nije stvorila prostor u radionici za metal koju je vodio mađarski fotograf i slikar Laslo Moholji Nađ, kojeg je na kraju zamenila kao direktorka 1928. godine. Moholji Nađ je bio zadivljen njenim radom i nije oklevao da je prihvati u radionicu, uprkos neodobravanju mnogih.

Njen put kroz Bauhaus nije bio lak: da jedna žena vodi radionicu rezervisanu za muškarce i da njeni radovi budu daleko bolji od većine radova njenih muških partnera nije prijalo školi u kojoj upravo muškarci dominiraju. Zbog toga nije potrajala na ovoj poziciji i morala je da napusti Bauhaus posle samo godinu dana.

Do tada je Brant već dizajnirala neke od najpoznatijih svakodnevnih predmeta. U svim njenim dizajnima očit je stilski trag Bauhausa kao upotreba slobodnih formi. Brant se najčešće odlučivala za trougao, cilindar i loptu, što može da se vidi u njenom poznatom setu za kafu MT50-55a (1924), pikslama, legendarnom čajniku MT49 i čuvenoj lampi Kandem 702, sa uobičajenim ali neizostavnim uvrnućem.

cajnik

Posle njenog odlaska iz Bauhausa, Brant je počela jedno vreme da radi u studiju Valtera Gropijusa. Pošto se završio Drugi svetski rat, dizajnerka se posvetila predavanju na fakultetu umetnosti u Drezdenu. Pred kraj života, sedamdesetih godina, Marijan Brant se vratila fotografiji. Nije to bio prvi put da se približila ovoj umetnosti.

Već u mladosti je uperila objektiv u žene u Bauhausu i izvan njega. Zapravo, Brant je jedna od pionirki fotografije mrtve prirode; ističu se njeni autoportreti, kojima je pristupala drugačije i inovativno.

Ovo je samo tri značajnih primera istaknute uloge koje je odigrala žena u Bauhausu. Iz ovog članka izostavljene su druge velike umetnice kao što je Oti Berger, tekstilna dizajnerka koja je uživala veliku slavu zahvaljujući svojoj berlinskoj radnji pod imenom Atelier for Textiles. Umrla je u Aušvicu zaboravljena od svih. Ili keramistkinja Margerit Fridlender-Vildenhajn, koja se proslavila u SAD-u zahvaljujući keramici Pond Hall. Ili dizajnerka igračaka Alma Sidhof-Bušer. O svima njima je pričala Ulrike Miler u svojoj knjizi Bauhaus Women (Žene Bauhausa).

Osmelile su se da pokažu svoju vrednost u istorijskom trenutku gde se sve vrtelo oko muškaraca, dok je ženama prepuštena briga za dom i porodicu. Potisnuli su ih iz slikarstva i vajarstva, uprkos tome što su mnoge od njih pokazale da imaju velikog dara za te umetnosti. Mislili su da će, ako ih nateraju da tkaju, na izvestan način umiriti umetničku stranu njihove ličnosti i tako ih vratiti na stazu koju im je društvo obeležilo. Ali one su postale pionirke nečega što je danas tako cenjeno kao što je dizajn i naučile su da u te predmete utisnu vlastite koncepte kućnog i ženskog univerzuma; u njih su nastojale da pohrane čitav svoj umetnički dar, koji su im zabranili da prenesu na platno, kroz glinu ili metal.

Kao što je rekla Gunta Stolcl, „htele smo da stvaramo žive stvari sa savremenim značajem, prilagođene novom životnom stilu. Pred nama se ukazao ogroman potencijal za eksperimentisanje. Bilo je od suštinskog značaja da se odredi naš imaginarijum, da se našim iskustvima da oblik kroz materijal, ritam, proporciju, boju i formu.” I uspele su, iako ih je istorija prepustila zaboravu.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.yorokobu.es/mujeres-bauhaus/
Autorka teksta: Marianheles Garsija

 

Anahrona sreća

Devojka prilazi mom stolu i pita  me da li mi je potrebna pomoć. Čelo joj je ukrašeno bižuterijom i nosi plavi karmin. Ovakav polufuturistički izgled prikladan je za lokal: reč je o prvom baru na svetu u kojem su šankeri roboti. Dok sam se divila radu tih robotskih bartendera koji rade u Tipsy Robot kafiću u Las Vegasu, razmišljala sam o tome koliko će vremena biti potrebno da ovaj scenario prestane da bude čudnovatost i postane novi obrazac. Odgovor je pristigao nekoliko sati kasnije, već po povratku u Los Anđeles, u neverovatno zastrašujućem predavanju futuriste, Gerda Leonarda.

Leonard je vizionar koji živi u Švajcarskoj i s kojim sam već razgovarala u nekoliko navrata poslednjih godina. Njegova predviđanja su uglavnom šokantna, ali činjenica je da su u skladu sa trendovima. Ovog puta ocrtao je budućnost u narednih 10-20 godina u kojoj će sve biti korenito drugačije nego u prethodnih 300 godina. Da li će jedna decenija biti dovoljna da promeni način na koji živimo? Možda. Nalazimo se u tački infleksije tehnologija veštačke inteligencije i virtuelne stvarnosti, koje pre samo nekoliko godina nisu postojale. Dovoljno je pomisliti da je ajfon izašao na tržište pre deset godina i sa sobom doneo računarsku revoluciju, skladištenje na oblaku i mobilne aplikacije, što je industriju okrenulo naopačke, od taksija sa Uberom do smeštaja sa Airbnb-om. Veštačka inteligencija implementirana u smartfone koje nosima u torbama napreduje rapidno na način koji je bio nezamisliv početkom ove decenije.

„Naučna fantastika postaje naučna činjenica”, izjavio je Gerd Leonard, predvidevši da deca naše dece nikada neće naučiti da voze auto i da će odbijati da uče druge jezike, jer će računari prevoditi u realnom vremenu. Budućnost nije više samo produžetak sadašnjosti. Ništa više nije linearno. Čak je i era preokreta koju su donele firme poput Ubera završena; sada je fokus na izgradnji novih stvari. Iskrsnuće nove prilike, dok će druge biti zauvek izgubljene.

Prognoze koje ukazuju na to da će roboti ukinuti milione poslova u narednim decenijama jesu zastrašujuće i verovatne su tačne. Ipak, Leonard ima drugačije gledište ovog problema. Kaže da roboti neće ukrasti naše poslove, već naše zadatke. „Sve što može da bude digitalizovano i automatizovano, biće”, tvrdi. Računari ne umeju da razumeju ljudsku neefikasnost, i upravo je to ključno u suočavanju sa onim što će se dešavati narednih godina: zamisao da se ljudi pretvore u efikasne mašine je protivprirodno i firme koje tako budu pristupale svojim ljudskim resursima, zacementiraće se. Leonard veruje da ćemo raditi mnogo manje, možda par sati dnevno i moći ćemo da se posvetimo drugim inicijativama veće vrednosti. „Sve ono što ne može da bude digitalizovano ili automatizovano postaće mnogo vrednije.” Modifikacija koju on predviđa je brutalna: kako ćemo da reorganizujemo društvo sa tako kratkim radnim danima? Kako ćemo da raspodeljujemo plate? „Ono što tražimo nije tehnologija. Tražimo nešto sa alatkom, ne alatku samu po sebi.” Tehnologija jeste alatka i verujem da, sama po sebi, nije ni dobra, ni loša.

Leonard je optimista i veruje da će ova transformacija doneti više pozitivnog nego negativnog učinka. Za to će nam trebati, upozorava, svetski lideri sposobni da sarađuju i odrede univerzalna i rigorozno branjena pravila. Ako bude moguće genetsko programiranje, koja su pravila? Ako će veštačka inteligencija biti svepristuna, ko će je kontrolisati? Ako platforme poput Gugla i Fejsbuka zadržavaju naše lične podatke, kako će nam se jamčiti poverljivost?

Činjenica je da naučnofantastične priče o mašinama koje jednog dana odlučuju da istrebe ljudski rod polaze od pogrešne premise: motiva. Računari ne bi imali nikakav motiv da prouzrokuju holokaust na zemlji. Ono što predstavlja opasnost, prema Leonardu, nije dolazak mašina koje hoće da nas ubiju, već to da mi postanemo mašine, da dođe do autsorsinga naših misli.

„Oslobađamo ogromne moći. Rešenje je odlučiti šta raditi sa njima”, kaže. Ali ono što svi treba da imamo u vidu kada sagledavamo tehnologiju koja nas guta i budućnost koja nas ostavlja po strani, jeste ovo: sreća ne može da bude automatizovana. Nikada neće postojati veštačka zamena za nju.

***

Pročitaj u originaluhttp://bit.ly/2DF4NCJ

Autorka teksta: Ana Rita Gera

Adelite, dobro čuvana tajna Meksičke revolucije

Adele (Las Adelas), poznate i kao soldadere (Soldaderas), igrale su veoma važnu ulogu u borbi za prava seljaka tokom Meksičke revolucije (1910-1920). Majke, ćerke i supruge napustile su svoje kućne zadatke. Nisu sedele skrštenih ruku, niti su čekale muževe da se vrate, već su podigle svoje domove kako bi ih odnele svojim muževima. Negovale su ranjenike, radile kao špijunke, opskrbljavale vojnike namirnicama, čuvale čast mladih devojaka i hrabro uzdizale svoja kako vatrena, tako i umna oružja. Sve to u naporu da se izbore protiv društvene nepravde, usled koje su radnici bili potlačivani, kao i da zahtevaju vlastita prava kao žene i građanke republike.

Ovo nije bio prvi put da su se Meksikanke odlučno latile puške: tokom Rata za oslobođenje od španske imperije 1810, njihove pretkinje su takođe igrale važnu ulogu u toku ovog sukoba. Žedne pravde, vojnikinje su tokom Meksičke revolucije odale militarnu počast svojim pramajkama. Usled potrebe da se suoče sa smrću i bedom koje su sa sobom nosile bitke, raspršio se mehur koji je otuđivao žene od javnog života. Ovako su počele da učestvuju u pitanjima od opšteg interesa, iz kojih su bile isključene jer bi suprotno bile smatrane muškaračama, ženama sumnjivog morala. Moralna obaveza da se okrenu ratu kao i industrijalizacija išli su u prilog ovim revolucionarkama; godinama kasnije njihovo učešće poslužiše kao propratno pismo, što će utrti put prema ženskom pravu glasa.

 

una soldadera
Soldadera

 

Tokom prethodnog veka, Adelite su pale u zaborav, u senku istorije koju su napisali i ispričali muškarci. Ipak, na svom putu do slave, njih su pratile, volele, poštovale, lečile, hranile, osnaživale i branile te žene kojima nisu odali podjednaku počast kao učesnicama demokratskog trijumfa. „Bez njih nema Meksičke revolucije: one su je održale živom i plodnom kao zemlju”, ukazuje na značaj Adelita tokom ustanaka Elena Ponijatovska, jedna od međunarodno najpoštovanijih autorki, novinarki i aktivistkinja u svom eseju Las Soldaderas. 

Soldadera nosi sa sobom duboko erotsko značenj,e što je učinilo da se pretvori u živu legendu i da se danas, zahvaljujući radu istraživača, pisaca i novinara, ponovo oživi na jalovoj zemlji i u istorijskom sećanju. Ipak, u popularnoj kulturi i istoriji njihovo učešće je plasirano gotovo kao samo jedan element seksualnog i ponekad živopisnog ukrasa, ali uvek potčinjeno gerilcima; usled čega se nije istakla istinska snaga koja ih je pretvorila u te savremene i borbene žene koje su se borile za svoje interese. Samo su se pojavljivale kao odraz mnogih melodrama koje su se odvijale paralelno sa Revolucijom.

Meksička revolucija

Centralistička diktatura Porfirija Dijasa (1876-1911) koncentrisala je sva bogatstva zemlje u prestonici. Ruralne zone su još uvek funkcionisale u srednjovekovnom sistemu, u kojem su seljaci bili žrtve gladi i zloupotrebe moći najokrutnijih zemljodržaca.

Nakon što je Fransisko I. Madera apelovao na seljake da ustanu protiv vlasti i izbore se za svoja prava, nešto što je nalikovalo borbi za interese proletarijata na kraju se pretvorilo u niz ustanaka koji su vodili danas legendarni ratnici, ali istina je da je zemlja bila samo izgovor za one slepe od ambicije koji su se međusobno ubijali za predsedničko mesto. Revolucija se nije završila dok nije pao poslednji vođa različitih ali sestrinskih ideoloških grupacija. Verovatno najpoznatiji među njima danas jesu Pančo Vilja Emilijano Sapata.

 

Uloga vojnikinja u Revoluciji

Izraziti protagonizam muškaraca u epskim podvizima ispričanim iz perspektive kulta muškog vođstva (kao što je je bio slučaj sa Maderom, Viljom i Sapatom) bacio je senku na učešće vojnikinja u Revoluciji.

soldadetras

Adele su nastale u procesu stvaranja Meksičke revolucije; čak su podsticale ustanak pre nego što je Madero apelovao na narod da uzmu oružje u ruke 20. novembra 1910. Intervenisale su na različitim poljima koji su društveno bili označeni za muškarce: od poljoprivredne proizvodnje, upotrebe oružja, do osmišljavanja vojnih strategija. Ipak, izvršavale su druge matrijarhalne zadatke kao što je nega dece u poljima, opskrbljivanje hranom i slično.

Među ostalim ulogama koje su preuzimale na sebe tokom ovog konflikta, ove žene su se bavile novinarstvom, osnivanjem ženskih klubova, političkim aktivizmom, književnosti. Zahvaljujući ovim spisima, danas istoričari mogu verno da predstave učešće žene u revoluciji.

Delovanje ovih hrabrih žena odredili su ženu u kontekstu rušenju socijalnih shema patrijarhata. Ovo je podrazumevalo žensko oslobađanje koje je gradilo most prema demokratiji. Reč je o pokretu koji nije bio otuđen, već od suštinskog značaja za njih, a koji je decenijama delovao kao izolovan podzemni svet. Takođe, posle perioda revolucije inicira se borba za žensko prava glasa.

Među brojnim meksičkim revolucionarkama ističu se Ermila Galindo i Karmen Serand, aktivistinje; Amelija Robles i Petra Erera, vojnikinje; kao i Adela Velarde Peres, lekarka i osnivačica ove grupe, po kojoj je ova skupina borkinja dobila naziv.

***

Pročitaj u originaluhttp://www.abc.es/historia/abci-adelitas-secreto-mejor-guardado-revolucion-mexicana-201709030236_noticia.html
Autorka teksta: Euhenija Miras

Prevela i prilagodila sa španskog: Tamara Nikolić

Gvakamole, recept poreklom od Asteka

Gvakamole, prema receptu astečke civilizacije, predstavlja jelo kroz koje možemo da iskoristimo hranljive vrednosti avokada.

Prvobitno poznat kao guacamol u Centralnoj Americi i na Kubi, gvakamole je ukusan umak od avokada koji vodi poreklo od astečke civilizacije. Recept, koji je posle konkistadora vremenom rasprostranjen po evropskim zemljama, evoluirao je u različitim podnebljima kako u upotrebi, tako i po sastojcima. Reč je o ukusnoj poslastici koju danas možemo lako da pripremimo i koja zaslužuje da se o njoj čuje.

avoccado

Naziv gvakamole potiče od reči Ahuacamolli iz jezika nahuatl, spoja reči ahuacatl (avokado) i molli (umak). Prema mitologiji, toltečki bog Kecalkoatl poklonio je ovaj recept svom narodu, posle čega je rasprostranjen po mezoameričkom području, na istoku i centru Meksika i Gvatemale. Avokado je za Asteke nosio izvesne erotske konotacije; vladalo je verovanje koje je sprečavalo žene da učestvuju u branju avokada, pošto se smatralo da predstavlja testise.

U početku se gvakamole pripremao sa zgnječenim avokadom, vodom, sokom od limuna, paradajzom i čili paprikom, premda su se kasnije dodavali drugi sastojci kao što je crni luk, korijander i beli luk. Način upotrebe gvakamolea varira u odnosu na geografsku tačku na kojoj se nalazimo. Tako, na primer, u Meksiku se koristi kao prilog uz različite vrste mesa, takoe i sendviče, dok se u drugim zemljama, kao što je Venecuela, koristi i u kombinaciji sa različitim vrstama pečenja. Drugačije je u zemljama kao što su SAD, Australija ili neke azijske regije. U ovim podnebljima, usled visokih troškova izvoza avokada, u recept se dodaju druge namirnice kao što je majonez, kako bi se pojačala zapremina umaka.

Gvakamole je kasno stigao u Evropu, načelno pod uticajem konkistadora. U slučaju Španije, zahvaljujući povećanoj proizvodnji avokada u područjima kao što su Aharkija, Granada ili Gran Kanarija, stanovnici iberijskog poluostrva mogu da uživaju u ovom ukusnom receptu i iskoriste sve odlike ovog tropskog voća koje pomaže pri smanjenju nivoa holesterola i triglicerida, a povećava dobar holesterol usled prisustva nezasićenih masti. Avokado je i prirodni antioksidant za kožu.

Kako se priprema gvakamole? Potrebna su tri avokada, četvrtina crnog luka, čen belog luka i so. Treba dodati dva mala paradajza (iako ima onih koji se protive ovom sastojku) i malo limuna kako bi se izbegla oksidacija. Pošto se sve to pomeša, spremno je za posluženje uz naćose ili krekere.
Uživajte!

***

Pročitaj u originaluhttps://exoticfruitbox.com/es/noticias/historia-del-guacamole/
Autor teksta: nenaveden; redakcija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

„Zovem se Ćavela Vargas. Ne zaboravite to”

Ćavela Vargas je imala mnogo života. Svi su oni bili neobuzdani, svi puni čežnje za slobodom. Neki su bili radosniji, jedni sa više ljubavi, drugi sa više alkohola. A u svakom od njih borila se da ne izda sebe, da bude ono što je želela da bude. Ketrin Gund i Dariša Kaj zgusnule su sve ličnosti Vargas u Ćavelu, film koji je premijerno prikazan u Berlinu u okviru programa Panorama i koji život od 93 godine uspešno sažima u 90 minuta.

Ćavela Vargas se nije rodila kao Ćavela, niti u Meksiku. Marija Isabel Anita Karmen de Hesus Vargas Lisano, Kostarikanka rođena u mestu San Hoakin de Flores 1919. bila je posebna devojčica, koju su roditelji sakrivali kada su imali goste, usled njenog čudnog ponašanja i oblačenja. Posle razvoda roditelja, odlazi da živi sa tetkom i tečom, i sa sedamnaest godina donosi odluku: da ode u Meksiko i počne novo poglavlje kao Ćavela Vargas. Film predstavlja splet intervjua sa umetnicom iz različitih epoha, aktuelnim izjavama ljudi iz njenog okruženja i onih koji su je voleli, kao i istorijskih nastupa i snimaka. Zbog toga je Ćavela na kraju neko ko pripoveda vlastite doživljaje, kao kada se seća kako je onih prvih godina u Meksiku pokušala da nastupa kao druge pevačice, u štiklama i haljinama o koje se saplitala na pozornici. Naposletku je oblačila svoje legendarne pantalone i pončo, i tako ju je jednog dana četrdesetih godina u jednom klubu otkrila supruga čuvenog kompozitora i pevača, Hosea Alfreda Himenesa. Njen je glas bio jedinstven, kao i način na koji se kretala po pozornici, i Hoseu Alfredu je bilo jasno da Ćavela imala izvanrednu sposobnost da kanališe bol kroz svoj glas, osećanje koje je bubrilo kroz sve pesme kompozitora.

chavela

Taj savez, savršen u umetničkom smislu, bio je čuven i po alkoholizmu. Oboje su pili i pili, završivši na podu na desetine puta pijani od hiljada litara tekile. Ipak, talenat Ćavele Vargas nailazio je na otpor tradicionalnog Meksika. Nikada joj nije pošlo za rukom da nastupi negde izvan klubova i kabarea. Bila je u vezi sa Fridom Kalo. Dosegla je izvesnu slavu u Akapulku krajem pedesetih godina, koji je obilovao američkim turistima. Nastupila je na venčanju Elizabet Tejlor i Majkla Toda – „i probudila sam se pored Ave Gardner”, ukazuje – i stupala je u romantične veze sa desetinama žena, uključujući supruge vladinih zvaničnika. Među njima je bila devojka Emilija Askarage, svemoćnog preduzetnika koji je stao na put njenoj karijeri u diskografskim kućama. I da, pojavljivala se u ponekoj seriji ili filmu, ali je iščilila. Godinama je živela od milostinje prijatelja. Dok joj se jednog dana putevi nisu uskrstili sa mladom advokaticom, Alisijom Peres Duarte, sa kojom započinje intenzivnu vezu.

Peres Duarte daje mnoge ključne indicije u Ćaveli o pevačici; na primer, o njenoj sposobnosti da obradi činjenice iz svog života i pretvori ih u legendu. Kao što je priča o tome kako je ostavila alkohol. Prema umetnici, to su postigli neki šamani. Prema Peres Duarte, do toga je došlo nakon ružnog incidenta sa pištoljem u koji je bio uključen tada osmogodišnji sin advokatice. Sama pevačica kaže da je Isabel (vidi ime gore) divna osoba, ali je Ćavela bik sa kojim se čovek teško bori.

Kada se otreznila, Ćavela Vargas se ponovo vratila svojoj karijeri. Većina njenih fanova mislilo je da je umrla i krajem osamdesetih godina ponovo se pojavljuje nastupajući u Gradu Meksiku. Tamo je primećuje jedan španski preduzetnik i 1993. nastupa u Madridu u sali Karakol. Počinje njena druga karijera, s kojom će prvi put kročiti u koncertne dvorane. Pedro Almodovar postaje njen prijatelj i pokrovitelj, kome polazi za rukom da joj obezbedi nastup u pariskoj Olimpiji. I tek tada joj Meksiko zasigurno otvara vrata, kada peva u dvorani Beljas Artes.

frida chavela

Ćaveli se čuju njene odrešite rečenice, izjave koje odjekuju kroz njen glas kao bombe: „Znala sam to oduvek. Ne postoji niko ko može da izdrži tuđu slobodu; nikome se ne dopada da živi sa slobodnom osobom. Ako si slobodan, to je cena koju moraš da platiš: samoća.”; „Niko ne umire od ljubavi, ni od manjka, ni od viška.”; „Ljubav ne postoji, to je izmišljotina pijanih noći.” Ilustruje i svoju samoću, svoju nezavisnost, homoseksualnost o kojoj nije javno govorila dok nije napunila 80 godina (verovatno zato što nije bilo potrebe; verovatno zato što se u Meksiku sve dozvoljava na pozornici, a ništa na ulici), njeno vođstvo u meksičkoj lezbijskoj zajednici… U Španiji o njoj govore Migel Bose, Elena Benaroć i Laura Garsija-Lorka: svoj poslednji koncert održala je u madridskoj Studentskoj rezidenciji jula 2012. i dva dana kasnije pošto-poto se vraća u Meksiko da bi mogla tamo da umre, što se dešava 5. avgusta 2012.

Ćavela je izvanredan dokumentalac jer u devedeset minuta stavlja u fokus sliku i život umetnice ne štedeći na protivrečju, njenom bolu (umrla je gnevna zbog ljubavi koju joj je majka uskratila), njenoj strasti i darovitosti.
Aplauz u Berlinu bio je zaslužen.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2017/02/11/actualidad/1486811487_982421.html
Autor teksta: Gregorio Belinćon

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić