Пет минута превођења, пет минута другог живота

Поштоваоци преводилаштва јесу бројни, али сасвим је извесно да ће нам се с времена на време упутити молба да нешто брзински преведемо, чувено — „шта је то теби, пет минута“, реченица којом се сумира ниподаштавајући став према превођењу. 

То неразумевање проистиче између осталог из тога што је наша вештина само језик, говор, способност својствена готово сваком човеку па се тиме превођење понекад доживљава као сам по себи једноставан, олакшан посао. Ако сте којим случајем билингвални, честитам, у очима многих доживљени сте као својеврстан, потенцијални језички професионалац, особа са имплантираним двојезичним речником у мозгу са безграничним могућностима. 

Да то није баш тако, сведочимо ми, судски тумачи, књижевни преводиоци, аудио-визуелни преводиоци, који преводимо изговорено или написано о медицини, техници, науци и праву. Овде ћу се посебно осврнути на изговорено.

Усмено превођење, било оно консекутивно, конференцијско или шишотаж (начин превођења када је сваком делегату који учествује на састанку додељен преводилац који седи поред њега и преводи му шапатом на уво), изискује невероватну фокусираност, посвећеност и сналажљивост. Када је реч о симултаном, мора се чак радити у пару, јер концентрација сразмерно са тежином посла пада изразито брзо па је потребно освежити снагу у интервалима од петнаестак минута.

Ипак, упркос томе што задаје и праве главобоље, превођење причињава необичну радост. Додељује ми најразличитије улоге и као да сваки пут проживим искуство неког другог. 

Била сам глува жена из Еквадора која се порађа у пандемијским неусловима. Била сам Ромкиња из Украјине са дететом са инвалидитетом и мајка детета са мукополисахаридозом из Буенос Ајреса. Била сам парагвајски предузетник надахнут замислима Николе Тесле и тестирала громобране. Била сам аргентински глумац, бразилски инжењер, селектор португалске репрезентације, везни играч Манчестер Ситија, била Пикси и Митровић. У мени су се садржала сва замислива знања и вештине овог света, јер оног тренутка када се обрем у својству усмене преводитељке, преузимам говорниково „ја“, наглас артикулишем његову тескобу, замишљеност, раздражљивост, озлојеђеност, усхићеност, разочарање; неретко, када ситуација то дозволи, подражавам његову гестикулацију, тон, испуњавам детињи сан, бивам глумица, постајем накратко неко други. 

И мада су диктати наше професије такви да нам поручују да се морамо држати по страни — држи нам се име на првим страницама књиге у горњем левом углу ситним словима, држимо се неупадљиво обучени и ненаметљиви на догађајима и у кабинама, држе нам се цене понекад испод нивоа достојанства — и то се мења. 

Због свег напора који се данас улаже у борбу за права преводилаца и измену слике о нашој професији, уверена сам да се будуће генерације неће више држати по страни, невидљиви, осим тамо где то треба да буду — између две стране којима помажу да забораве да немају заједнички језик.

***

Лектура: Милица Шпадијер