Elisa i Marsela su se zaljubile i venčale. I to 1901. u crkvi. Rediteljka Isabel Kušet najavila je da će ovu istinitu priču preneti na filmsko platno, čija se premijera očekuje 2019. na Netfliksu.
Kako objašnjava Isaijas Lafuente u svojoj knjizi „Udružimo se sve zajedno” (Agrupémonos todas las mujeres), Marsela Grasija Ibeas i Elisa Sanćes Loriga upoznale su se u mladosti u La Korunji. Marselini roditelji nisu odobravali ovu vezu i poslali su je u Madrid. Ponovo su se susrele po završetku studija, kada su dobile posao kao učiteljice u dva susedna galisijska sela: Elisa u Kalou, Marsela u Dumbriji. Dve godine je Elisa svake noći pešaka prelazila dvanaest kilometara koja su razdvajala ova dva sela.
Umorne od skrivanja, sinulo im je kako da ozvaniče svoj odnos. Elisa je postala Mario. Ošišala je dugu kosu, zamenila suknju za pantalone i čak je izmislila kako je provela detinjstvo u Londonu sa bezbožnim ocem koji nije želeo da je krsti kada je bila dete.
Sveštenik parohije San Horhe nije posumnjao i, pošto je krstio Marija, obavio je venčanje 8. juna 1901. godine u pola osam ujutru. Provele su bračnu noć u motelu Korkubion.
Ali samo nekoliko dana kasnije, novine Glas Galisije (La Voz de Galicia) objavile su vest pod naslovom Brak bez muškarca. Dnevni list je izneo detalje o tome kako su posle venčanja supružnice „popile toplu čokoladu u kuminoj kući, išle u kupovinu i odmah potom otišle da ih uslika fotograf gospodin Selije”.
Kako piše u knjizi „Elisa i Marsela: Izvan muškaraca”, autora Narsisa de Gabrijela, vest je dospela do novina čitave Španije i Evrope, sa naslovima poput Feljton u akciji: Dve žene se venčale. (El Imparsijal) i Španija, zemlja ludaka (El Eraldo de la Industria). Zapravo, kako nas podseća Lukas Platero, sociolog stručan za rodna pitanja, sve što znamo o ovoj priči znamo iz štampe.
Sama Emilija Pardo Basan osvrnula se na ovaj slučaj u časopisu Umetnička ilustracija, kako je to napisao Manuel Rivas u El Paisu, citirajući ovaj fragment: „Veština i odlučnost kojom je Elisa zaplela mrežu kako bi, takoreći, oslobodila svoju žensku ličnost, i zakonski stekla svojstvo muškarca, otkrivaju nesvakidašnju inteligenciju i predmet su čuđenja piscu koji bi jedva uspeo da smisli sličan zaplet.”
Marsela i Elisa nisu mogle da se vrate u Dumbriju. „Elisi / Mariju onemogućeno je da nađe posao, a obe su postale predmet rugla i ponižavane su zbog svoje seksualne orijentacije”, piše Lafuente. Otišle su u Porto gde su živele dok Marsela nije dobila ćerku, možda kako bi brak delovao verodostojnije. Tamo su zaustavljene i uhapšene, optužene za falsifikaciju dokumenata i travestiju. Proces izručivanja završio se razrešenjem krivice i oslobađanjem.
Godine 1902. otišle su u Buenos Ajres, gde su radile kao služavke, dok se Elisa nije udala za jednog starca, s nadom da će postati udovica i uživati u nasledstvu zajedno sa Marselom. Čovek je otkrio zaveru i stavio tačku na njihov plan. Tu se gubi trag obema ženama.
Poigravanje nerešenom pričom
Lukasa Platera, jednog od autora knjige Barbarismos Queer, veoma zanima kako će Kušet postaviti priču, imajući u vidu da se taj kontekst znatno razlikuje od sadašnjeg. Rediteljka bi mogla da se odluči da samo izloži ljubavnu priču dve žene i, „to bi i dalje bilo zanimljivo”, ali bi mogla da predstavi i „otvoreniji film, sa više mogućnosti i nerešenim pitanjima”. Na primer, da li je Elisa primer funkcinalnog tranvestizma ili je zaista želela da živi kao Mario? Gotovo ništa ne znamo ni o njihovom svakodnevnom životu, uključujući i to „da li su između sebe koristile zamenicu ona”. Ali Platero takođe upozorava na rizik da se znanja iz ovog prenesu u ono doba, imajući u vidu, na primer, da „do pedesetih godina nije čak ni postojala reč transseksualnost”.
Sociolog takođe smatra da ovo verovatno nije bio prvi slučaj tog tipa, ali „samo su nam poznata iskustva onih koji nisu uspeli da prođu neopaženo”. I dodaje: „Društvena kontrola i pretvaranje veoma su ukorenjene ideje u našoj kulturi. Retko se može odabrati način života, a da to ne bude kroz sakrivanje.” Još uvek se sa neodobravanjem gleda na raznolikost i kritikuje se svako ko „izađe iz ormara i ko se ne oseća ugodno u svom telu; još uvek smeta što žene imaju dlake na telu i što nisu svi heteroseksualni ili monogamni…” Odnosno, i dalje kažnjavamo one koji se osmele da donesu odluku.
***
Pročitaj u originalu: https://verne.elpais.com/verne/2018/02/06/articulo/1517919269_445194.html
Autor teksta: Hajme Rubio Henkok
Fotografije preuzete sa sajta: https://verne.elpais.com/
Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
diz que diz 