Некатегоризовано

Prikaz albuma – Love & Hate Majkla Kivanuke predstavlja izvanrednu fuziju zvuka

Koje je boje muzika? „Ja sam crnac u svetu belaca“, peva Majkl Kivanuka na svom izvanrednom drugom albumu Love & Hate. Njegov glas lebdi iznad bluzerskog gruva nalik pljeskanju dlanova i gradi jačinu sve do trenutka u kome zazvuči kao da će da eksplodira, dok žičani instrumenti i horne praćeni horom bujaju u nežnim melodičnim deonicama. Iako bi se moglo smatrati političkom himnom, koja se protivi uskraćivanju prava u teškim vremenima, u biti jeste emotivna mantra ovog složenog britanskog muzičara, koji se zalaže da ga čujemo zbog njega samog, zauzimajući se za muziku koja ne podleže segregaciji u žanrovske grupe sprovedene na osnovu boje kože izvođača.

Anomalija ovog multikulturnog vremena je zasigurno to što još uvek razmišljamo u pogledu crnačkih muzičkih žanrova (ili Music of Black Origin (‘muzika crnačkog porekla’), kako to MOBO nagrada označava da bi izbegla optužbe obratnog rasizma), najpre soul, R&B i hip-hop žanrova. U informacionom dobu koje karakteriše postmodernistička pomućenost granica širom sveobuhvatnog interneta, pop muzika zasigurno crpi iz tih elemenata, kao i žanrovi svrstani pod ‘belačke’, poput roka, folka i elektronike.

Odrastajući u severnom Londonu, Kivanuka, dete imigranata, odrastao je na britanskoj popularnoj muzici. Poput mnogih mladića tokom devedesetih godina dvadesetog veka, prve pesme koje je naučio da svira na gitari bile su od benda Oasis. Adel je podržala njegov album prvenac Home Again, koji je izašao 2012. godine i označio ga kao glasnika klasičnog retro soula, kompliment koji mu je zapravo učinio rđavu uslugu. Ambiciozni sledbenik prvenca bi trebalo da to ispravi. Album Love & Hate smešta dvadesetdevetogodišnjeg Kivanuku u središte ključale, aromatične fuzije zvuka.

Cold Little Heart, pesma koja otvara album, duga je deset minuta i predstavlja mešavinu horske, orkestralne psihodelične rok i soul muzike i okvira originalne muzike za film Enija Morikonea. Kivanuka čak ne počinje da peva tokom prvih pet minuta pesme, uvodeći nežnu, akustičnu baladu lične patnje u kojoj preispituje sebe, poput usamljenog prebiranja prstima po gitari pored logorske vatre u svemiru. Kivanuka zasigurno pokazuje bliskost sa imaginativnim delima nekih od najhrabrijih fank umetnika sedamdesetih godina prošlog veka poput The Temptations, Ajzaka Hejza i Kurtisa Mejfilda. No, u srži svega što Kivanuka stvara nalaze se takve spiritualne pesme u kojima preispituje sebe i koje bi ga verovatno odredile kao osetljivog pevača i tekstopisca da nema afro frizuru i ugandsko prezime. Njegov glas karakterišu tuga i krhkost, kao i osećaj nežne kontemplacije, pre nego temperamentne objave.

U izvanrednoj pesmi Rule the World, u kosmičkom vrtlogu eterične instrumentacije, Kivanuka izražava potrebu da mu se ukaže ljubav jer „Ovo ne mogu da uradim sam.“ Međutim, osećanje očajanja izbalansirano je ogromnom podrškom, koja predlaže da baš i nije prepušten samom sebi. Obiman aranžman sačinjen je uz pomoć cenjenog producenta Brajana Burtona (sa nadimkom Danger Mouse), koji se našao u ulozi kreativnog saradnika raznovrsnih izvođača poput Gorillaz, the Black Keys, Adel i U2. Kivanuka zasigurno nosi soul muziku u sebi, ali i još mnogo toga. Ovo je album koji sam po sebi zvuči kao čitav svet muzike.

***

Link do portala: http://www.telegraph.co.uk/music/what-to-listen-to/michael-kiwanukas-love–hate-is-a-dazzling-melting-pot-of-sound/
Autor članka: Nil MekKormik

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

Advertisements
Некатегоризовано

Anhela Ruis Robles, izgubljena karika u istoriji elektronske knjige

Prva elektronska knjiga nije nastala u Ilinoisu, već u Ferolu, u glavi jedne učiteljice koja je živela više od pola veka ispred svog vremena, a rodila se pre 122 godine.

Anhela Ruis Robles je na vrhovima prstiju prošla kroz istoriju nauke. Učiteljica iz Ferola razmišljala je više od pola veka ispred svog vremena i usred posleratne Španije osmislila je prvu mehaničku knjigu, prethodnicu aktuelne elektronske knjige, pogrešno pripisane – barem ne kako treba – Majklu Hartu. Jer prvu elektronsku enciklopediju nisu izmislili u Ilinoisu, već na severoistočnom ćošku Španije. U to uverava patent dodeljen 1949. i prototip koji se izgradio prema instrukcijama donja Anhelite, u Artiljerijskom parku u Ferolu, čudnovata naprava koja je prvo obitavala u Galisijskom pedagoškom muzeju, u Santjagu de Komposteli i koji danas može da se poseti u La Korunji u Narodnom muzeju nauke i tehnologije.

Rodila se pre 122 godine u Viljamaninu, Leon. Anhela Ruis Robles se rodila u jednoj imućnoj porodici, a u Ferol se preselila nakon što je položila stručni ispit za učiteljicu. Osnovala je školu za odrasle koju je nazvala Elmaca u čast njenih triju ćerki – Elene, Marije Elvire i Karmen – i penzonisala se dajući časove radnicima koje je nesebično i bez naplaćivanja opismenjavala. Imala je vremena, između ostalog, da napiše 16 knjiga. Ali donja Anhelita je bila poznata, pre svega, po svojim pedagoškim inovacijama. Vizualizovala je eru digitalnih tabli nekoliko decenija unapred. „Budućnost priča, ali malo ko razume šta govori.” Ona ju je razumela do savršenosti. I znala je da ne treba da gubi vreme. Njen obdaren um i duboka posvećenost pedagogiji i obrazovanju obeležili su joj put. Njen cilj? Da olakša kilograme koji su đacima opterećivali leđa, tako što će sažeti sve predmete u jednu knjigu, učiniti da učenje bude privlačnije i istovremeno jednostavnije; dakle, želela je da pretvori podučavanje u nešto interaktivno i podsticajno. I to u prvoj polovini dvadesetog veka.

Šema koju je Anhela Ruis Robles zamislila u svojoj glavi kao mehanički, električni proces pod pritiskom vazduha za čitanje knjiga dobila je oblik u brodogradilištima Ferola. Njena se zamisao ostvarila u jednom teškom artefaktu sa kolutima, izgrađenom od rustičnih materijala koji su mu, nažalost, skratili krila. To je bio jedan držač koji je omogućavao čitanje nekoliko knjiga, menjajući kolute sa zapisanim sadržajem. Učiteljica je imala drugu ideju: da bude sastaviljen od laganih komponenti, da bude lakše preneti ga u rančeve. Ali nikada nije stigao do učionice. Niti je uspeo da se pretvori u elektronsku knjigu. Ali gotovo da jeste.

enciclopedia mecanica

Elektronska knjiga Anhele Ruis Robles bila je sastavljena od dva dela. Prvog su činila osnovna znanja: čitanje, pisanje, brojevi i računanje. Pritiskom na abecedarnik i brojeve formirali bi se slogovi, reči i lekcije. Drugi je funkcionisao sa kolutima, i svaki je predstavljao neki predmet. I mogao je da sadrži svetlo i zvuk. Uređaj je bio prekriven providnom i nesalomivom laminom sa pripojenom lupom. Uključivao je, takođe, svetlo, kako bi moglo da se čita u mraku. Između ostalog, svako objašnjenje teme bilo je propraćeno zvukom. Sve u veličini jedne knjige, veoma jednostavnog upravljanja i beznačajne težine, opisivala je sama autorka. „Nije bila samo napredna za svoje vreme, već i revolucionarna, jer je u svom patentu ostavljala mogućnost da se u budućnosti dodaju inovacije kao što je dugme za glas ili digitron i naslućivala je značaj učenja stranih jezika kao što su engleski i francuski”, objasnio je unuk Anhele Ruis Robles pre nekoliko godina kada je Ministarstvo ekonomije spasilo njenu figuru i njen revolucionarni izum sa neobjavjenim dokumentima.

Imala je, ipak, darovita Anhela Ruis Robles jednog zgodnog pretendenta: Sjedinjene Američke Države. Amerikanci su bacili oko na njen izum i bilo je onih koji su vrebali Galisijku da preuzmu njen patent. Nije im pošlo za rukom. Donja Anheliti, učiteljica iz Mandije, nije padalo na pamet da se spakuje i uputi prema Americi. Želela je da njen izum ostane u Galisiji, u Ferolu.

Istorija se često trudi da u ovakvim slučajevima bude obratno, ali Anheli Ruis Robles priznanje je stiglo za života, na vreme je primila raznolika i prestižna priznanja kao što je Krst Alfonsa Desetog Mudrog za svoju profesionalnost ili Zlatnu medalju i Diplomu na Prvoj nacionalnoj izložbi španskih izumitelja, koja se održala 1952. Godine 1988. Državna škola Ferola Ibanjes Martin postavila je plaketu u njenu čast. A prošle godine, na 121. godišnjicu njenog rođenja, Gugl joj posvećuje svoj prepoznatljivi dudl. Anhela Ruis Robles ipak nije uspela ono najvažnije, pored svih znamenja i aplauza: da jedna španska firma proizvede njen izum. Izložila ga je na svim sajmovima u čitavoj Španiji, ponavljala njegove dobrobiti tamo i onamo. Čak je uspela da ubedi Ministarstvo obrazovanja da joj daju odobrenje za eventualnu upotrebu na školskim časovima. Ali nikada nije uspela da dobije sredstva. Sto hiljada peseta u to doba bili su prepreka koja je sprečila proizvodnju.

***

Link do portala: http://ow.ly/LqY430alLAY
Autor teksta: redakcija portala

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Некатегоризовано

Usredsređenost: veština velikih genija

Jedna od odlika darovitih ljudi jeste sposobnost da održe pažnju na jednoj delatnosti veoma dugo, a da pritom ne izgube mentalnu jasnoću.

Svi geniji imaju nešto zajedničko: sposobnost duboke usredsređenosti. U pismu svome sinu Albert Ajnštajn govori mu o „onom trenutku dok radiš nešto i toliko uživaš da ne primećuješ da vreme prolazi. Moram da ti priznam da ponekad zaboravim na vreme ručka dok radim.”

Nije bio jedini. Miro je slikao u jednom ateljeu koji je sagradio u Palma de Majorci kako bi se udaljio od ometanja velikog grada. Tamo bi se zatvarao svakog dana sa svojim četkicama  i svojom koncentracijom. Umetnik je zabranio ulaz svima, osim jednoj osobi: svojoj ženi. Samo je ona mogla da pokuca na vrata krajem jutra da mu javi da mu se hrana puši u tanjiru.

Ernest Hemingvej je uradio nešto slično. U svojoj kući u predgrađu Havane okačio je poster na vrata koji je upozoravao: Ne primaju se posete bez prethodnog zakazivanja. „Kada radim na nekoj knjizi ili na nekoj priči, počinjem da pišem svako jutro čim izađe Sunce. Niko te ne ometa u to doba. Sveže je ili hladno i polako se usredsređuješ i zagrevaš kako pišeš.”, ukazao je jednom novinaru 1954.

Amerikanac je radio svugde. U svojoj spavaćoj sobi, u barovima, hotelima… Jedino što je prezirao jeste da ga prekidaju. „Telefon i posete su uništitelji rada. (…) Možeš da napišeš u svakom trenutku da te ostave samog i da te ne uznemiravaju.”

Istoričar nauke, Džejms Glejk, nakon što je napisao biografije fizičara Isaka Njutna i Ričarda Fejnmena, došao je do zaključka da: „svi geniji imaju veštinu usredsređenja takvog intenziteta koji obične osobe ne mogu da pojme.” U jednom intervjuu sa časopisom Big Think uverava, između ostalog, da „pokazuju neizmernu strast prema apstrakciji”.

Nije bitno što su ekstrovertni, kao Fejnman, ili samotnjaci, kao Njutn. Njihova ličnost nema nikakve veze sa njihovom genijalnošću. Ono što ih čini izvanrednim jeste njihova veština da se odvoje od svake ideje koja nije u vezi sa predmetom njihovog interesovanja kao i njihova lakoća da provedu stotine sati uronjeni u svoje projekte.

Pažnja je suštinska za genijalnost. Čak i opsesija. Osobe koje razvijaju misao, nauku i tehnologiju nisu samo zarobljeni u svom radu kao insekt u paukovoj  mreži. Veoma često je u pitanju apsolutna opsesija i to čini da prevaziđu izvanredne izazove.

Mnogi mislioci su u duvanu i piću potražili podsticaj koji bi im pomogao da se usredsrede. Iza dela pisaca i naučnika ima hiljade bunara kafe i žestine. I mnogo pušenja. Frojd se slomio kada mu je lekar zabranio duvan. Izumitelj psihoanalize govorio je da je mogao da piše samo obavijen oblakom dima svojih cigareta.

„Veliki  muzičari, matematičari, naučnici i filozofi istorije, svi su oni imali izvanredan dar da izoštre svoju pažnju sa velikim stepenom mentalne jasnoće tokom dugih perioda”, ukazuje Glejk. „Um u takvom dugotrajnom stanju budnosti plodno je tlo da se bolje razumeju stvari i da se jave svakakve originalne asocijacije.”

Godine 1959. Isak Asimov je napisao članak u kojem je pokušao da odgovori na enigmu u vezi sa tim kako nastaju ideje. „Imam osećaj da povezanost sa kreativnošću zahteva izolovanje.”, rekao je. „Kreativna osoba radi neprekidno. Njen um procesuira informacije u svakom trenutku. Čak i kada nije svesna toga. Veoma je poznat, na primer, slučaj Augusta Kekulea. Hemičar je nastavio da razmišlja u strukturi benzola dok je spavao.”

Tada pedesetih godina, u Galisiji, Anhela Ruis Robles čekala bi da padne noć da se osami u jednoj prostoriji svoje kuće, dok su njene ćerke spavale, i da pod tananom svetlošću svog radnog stola napravi prvu mehaničku enciklopediju u istoriji.* Godine 1958. ova učiteljica koja je osvetlala digitalnu eru usred posleratnog doba u Španiji veličala je usredsređenost u jednom intervjuu sa dnevnikom Pueblo: „Tišina je neophodna, jer omogućava sprovođenje tih zamisli koje kasnije podstiču napredak u svetu.”

***

*Anhela Ruis Robles bila je španska učiteljica, spisateljica i izumiteljka, pionirka elektronske knjige. Sredinom prošlog veka dodeljena joj je nagrada za patent čitača elektronske knjige, poznat kao Mehanička Enciklopedija.

Link do portalahttp://www.yorokobu.es/concentracion-genios/
Autorka teksta: Mar Abad

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

Tačka iščezavanja

Rano je jutro kada pišem ove reči, tama je gusta napolju, a na nebu, koje je hladno i vedro, zvezde su zapanjujuće blistave. Sve je tiho. Sada spava čak i jato vrana, koje svake večeri uz buku i vrevu prekriva dva ogromna drveta u blizini.  Nalazim se u jugoistočnom delu Švedske, udaljenom nekoliko kilometara od mora, u malom selu sa svih strana okruženom prostranim poljima, koja trenutno obrađuje i priprema za zimu mala grupa traktora.

Prostorno gledano, Berlin uopšte nije daleko, samo treba putovati trajektom od Istada do Poljske, zatim voziti tri sata, nakon čega se stiže u sred glavnog grada Nemačke. Međutim, u mislima, kada se razmatra iz ovog položaja, Berlin deluje gotovo kao neki drugi svet, paralelna stvarnost, koja možda najviše nalikuje snu ili priviđenju.

Pri sjaju stone lampe, malom ostrvu svetla u tami u kojoj sedim, zapravo, ne postoji razlika između ideje o Berlinu koju imam sada i toga kako se razmišljalo o tom gradu na početku prošlog veka, grada o kome je Valter Benjamin pisao u svojim memoarima i koga u tom trenutku nije zadesio ni Prvi ni Drugi svetski rat. U tom pogledu nije ni na koji način drugačiji od desetkovanog Berlina poslednjih dana Trećeg rajha, niti od Berlina tokom Hladnog rata, koji je bio podeljen zidom. Dok sedim ovde za stolom, za mene sve ovo ne predstavlja ništa drugo do niza predstava u umu, zamisli, imaginacije.

Najistaknutija odlika našeg doba koja ga odvaja od onih koji prethode, možda je ta da je tako veliki broj fotografija sveta, ne samo sveta iz prošlosti, ali takođe možda čak i naročito sadašnjeg sveta, onog čiji smo deo. Bilo koji događaj, bilo gde na planeti – zemljotres, pad aviona, teroristički čin, biće nam dostupan samo nekoliko trenutaka kasnije, na slikama sa mesta dešavanja, koje vidimo i razmatramo u našoj svakodnevici, zaglavljeni u saobraćajnim gužvama, dok kuvamo kafu, provodimo vreme u kupatilu, peremo odeću, spremamo obroke, postavljamo sto. Obično razdvajamo ove nivoe stvarnosti, bar ja tako činim. Čak su i  najveće nesreće nešto što samo primetim, uz različite stepene jeze, kao da je spoljašnji svet film, pozorišni komad, performans koji me dotiče samo na najpovršniji način. Istovremeno, na još dubljem nivou, takve slike pružaju oslobođenje jer mi daju slobodu da nikada ne moram da budem u potpunosti prisutan u stvarnom okruženju, u rutinskom stanju dosade, kojim mi se stalno preti jer mi se pažnja neprestano usmerava na nešto drugo, ono što se odvija baš sada: događaj, dešavanje, vest.

Ali onda, ponekad, doduše veoma retko, desi se da se ta dva nivoa stvarnosti spoje i postanu jedno. To se poslednji put desilo ove jeseni. Nakon što su vesti mesecima  prikazivale priliv izbeglica koje prelaze Mediteran, potonule čamce, davljenike, što je za mene predstavljalo neprekidan žamor u pozadini, ne mnogo drugačiji od neprestanih izveštavanja o auto-bombama u Iraku ili pucnjavama u školama u Americi, iznenada sam ugledao fotografiju dečaka starog ne više od tri godine, u ležećem položaju na nekoj plaži i licem u pesku. Bio je mrtav i iznenada sam shvatio šta smrt znači. Odjednom sam spoznao da ljudi koji dolaze preko mora nisu ljudi u množini, već pojedinci. Ovo sam shvatio jer i ja imam decu. U njegovoj smrti video sam njihovu smrt. Stoga je ta slika probila sve moje odbrane, prodrla kroz žamor i prikazala mi se takva kakva jeste: slika stvarnosti. Dečak je stvaran, njegova smrt je stvarna smrt. Užas izazvan tim prizorom i razmišljanje o njemu neko vreme je transformisalo sve druge slike: i one su takođe napustile film, pozorišni komad, performans i postale su deo stvarnosti.

Ovo spominjem, ne da bih ušao u debatu koja je trenutno u toku u Evropi o tome kako da se najbolje izađe na kraj sa izbegličkom krizom i kako da se problemi imigracije najuspešnije reše, već pre da bih ukazao na mehanizam u našem društvu koji ljude pretvara u masu, koliko je to uobičajeno i usko povezano sa medijima koji sami stvaraju distancu. Njihove narativne strukture izjednačavaju svako dešavanje, svaki događaj predstavljaju kao identičan, razlažući ono što je posebno, pojedinačno, jedinstveno i time nas lažu, odnosno drugačije rečeno, pretvaraju našu stvarnost u fikciju. Ovo je mehanizam koji jedva razaznajemo jer su slike uvek, na jednom nivou, slike stvarnosti i postaju jasne samo u onim retkim trenucima kada distanca nestane, kao u slučaju mrtvog dečaka na plaži.

Tada nas stvarnost zaprepasti.
Da li ljudi umiru?

Iako je ovaj uvid možda banalan, njegove posledice nisu. U našoj humanosti postoji tačka iščezavanja. Postajemo njen deo i onda je napuštamo; to je neki vid oblasti u kojoj smenjujemo perspektive jedni sa drugima, od određene ka neodređenoj i obratno. Ova tačka iščezavanja povezana je sa  uspostavljanjem distance i neizbežna je. Bilo koji čovek, bezličan i lišen konteksta, čovek mase, živi život u skladu sa shemama koje ga obavezuju i predmet je statistike. U proseku isti broj ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama svake godine, utopi se u moru, jezeru ili reci svakog leta, prolazi kroz barijere podzemnih železnica svakog januarskog jutra, iako tu konkretnu saobraćajnu nesreću, utapanje, vožnju metroom odlučuje niz ličnih, pojedinačnih odluka. Ako jednog jutra pogledate preko grada-satelita iz svog stana na sedamnaestom spratu to i vidite: način na koji svi ti ljudi, te tamne male figure nalik mravima koje prate iste putanje u skladu sa ritmom, nad kojim niko od njih nema kontrolu. Najpre talas onih koji su krenuli na posao, zatim nešto razuđeniji šablon onih koji ostaju u blizini tokom dana, starijih, onih sa dečjim kolicima, onih koji su bolesni, a zatim novi talas ljudi koji se vraćaju nakon završetka radnog dana. Ova kretanja lako može simulirati računar uz nekoliko varijabli, jer bez obzira na to o čemu razmišljamo dok prelazimo zaleđene vode na putu do našeg doma, bez obzira koliko nam se krajnje originalnim čine naše misli kada pognemo glavu i gledamo dole u izgažen sneg, u isti mah smo u potpunosti predvidljivi, uvek deo nekog većeg kretanja, poput ptice u ogromnom jatu, koja iznenada menja pravac u skladu sa ostalima i u tom trenutku one nalikuju velikoj ruci koja maše.

Ali ovakav pogled na stvari, kada ljude posmatramo kao deo mase pre nego kao jedinstvene pojedince, takođe može biti strategija kojom se treniraju vojnici da bi bili sposobni da počine ubistvo i preduslov je za sve masakre, kakav je na primer bio onaj u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata, kada su Jevreji lišavani identiteta, najpre na nacionalnom, a zatim na individualnom nivou, kada su brojevi zamenjivali njihova imena, a svaki pojedinac guran u bezimenu, bezličnu masu ne bi li bio zaklan poput ovce ili stoke, umrtvljen gasom ili bačen u plamen poput stvorenja bez identiteta. Naravno, isto važi i za stanovnike Drezdena ili Hirošime, smaknutih sa lica zemlje bombama bačenim sa neba, koji su predstavljali samo male tačke za svoje dželate, puke figure u proračunima koji su tada kalkulisani.

U našoj humanosti prisutna je tačka iščezavanja, trenutak u kome druga osoba prelazi iz određene u neodređenu. Ova tačka je takođe lokacija za suprotno usmerenje, kada neko drugi, bilo ko, postaje konkretan i ako postoji etika romana, onda se ona nalazi ovde, u oblasti koja se prostire između pojedinca i svih, ovde ona stupa na snagu i formira se. Čim čitalac otvori roman i krene da čita, distanca između njega i pisca nestaje. Drugi koji se u ovom procesu javlja, čini to u čitaočevoj imaginaciji, i pripaja se u celosti njegovom ili njenom umu. Ovo uspostavljanje blizine sa drugim jastvom karakteristično je za roman. A način na koji se spoljašnje umetničko delo stvara, unutar čitaoca – čitaočev sopstveni osećaj boje i forme, njegovo ili njeno razumevanje pejzaža i jezika, ljudi i misli, presudno je za uspeh romana i posebno svojstveno ovoj formi. Roman je začuđujuće intiman žanr: u srži, uvek je stvar dva pojedinca, pisca i čitaoca, čiji se prvi susret odvija kada pisac piše, jer prilikom pisanja, u samom tom činu, uvek se obraća nekome, što se rešava ubacivanjem čitaoca. Taj neko se može uključiti u svakom trenutku, čak stotinama godina nakon čina pisanja, na primer, način na koji možemo čitati roman napisan u Španiji sedamnaestog veka, Rusiji osamnaestog veka ili Nemačkoj ranog dvadesetog veka, a ipak učiniti da se sopstveni glas iznova izdigne u nama, čime distanca nestaje. To jastvo nam se takođe može otkriti prilikom čitanja romana koji su od nas geografski udaljeni, iz Kine, Kenije i Kolumbije.

Zašto je ovo važno? Da li je čitanje romana samo nešto što radimo iz užitka, način da na nekoliko sati pobegnemo iz stvarnosti i time predstavlja samo još jedan deo mašinerije zabave u kojoj živimo? Zar nije važnije da stupimo u kontakt sa našim susedom, koji je uostalom stvaran, umesto sa onim koji jedino postoji u fikciji?

Razlika između stupanja u kontakt sa stvarnim komšijom i onim iz romana leži u tome što se prva opcija odvija u društvenoj sferi, u granicama njenih pravila i praktičnih ograničenja, dok se druga dešava izvan nje, u čitaočevoj najprivatnijoj, intimnoj sferi gde ne važe pravila koja upravljaju našom društvenom interakcijom i ne postoje praktična ograničenja. Samo ovde, u ovom susretu, možemo da vidimo pojam društvenog i da sagledamo šta on tačno predstavlja. I samo ovde, u ovom susretu, možemo da vidimo kakvo je ljudsko biće izvan tog koncepta, samo sa sebe i pod sopstvenim uslovima. Ovaj prostor, tj. prostor romana je poseban, pojedinačan i jedinstven, drugim rečima predstavlja potpunu suprotnost medijima, koji teže univerzalnom i opštem. Kada je nemačka filozofkinja Hana Arent u delu Život duha napisala: “Klišei, reči koje neko često upotrebljava, poštovanje konvencionalnih, standardizovanih kodova izražavanja i ponašanja, poseduju društveno prihvaćenu funkciju da nas zaštite od stvarnosti”, govorila je o Adolfu Ajhmanu, ali ta rečenica se može primeniti na mnoge osim tog jednog slučaja i za druga vremena od tog kome je on pripadao. Jer, potreba da se zaštitimo od stvarnosti je stalna, a distanca uspostavljena standardizovanim jezikom i standardizovanom formom nešto je ka čemu sve zajednice teže, čak i ako možda nisu svesne toga.

Vrednost posebnog i pojedinačnog je nešto što sam naučio od Valtera Benjamina, između ostalih, čija sam dela čitao dok sam studirao književnost u Bergenu devedesetih godina dvadesetog veka. Od Benjamina sam takođe naučio kako je i najmanji fragment društva uvek izraz kulture tog društva, njenih snova i zamisli koje ima, i na taj način sam shvatio da isto važi i za ljude. Valter Benjamin je preminuo u izgnanstvu u Španiji 1940. godine. Režim od koga je pobegao, nacistički, vodio je Adolf Hitler. Time što čitamo Valtera Benjamina danas, otelovljujemo onoga kome se nekada obraćao, i time što danas mislimo o svetu to što je nekada on, Benjamin se pojavljuje kao poseban, pojedinačan, jedinstven pojedinac kakav je i bio: drugim rečima, kao ljudsko biće. Takođe, imamo sliku i o tom čoveku od čijeg režima je pobegao, Adolfu Hitleru, i to je slika koju sagledavamo sa velike udaljenosti jer osećamo nagon da se zaštitimo od onoga što on predstavlja. Ako dozvolimo toj distanci da nestane, to što bismo videli ne bi više bila slika samog zla, već dete koje je odraslo u Austriji uz nasilnog, autoritativnog oca i majku koju je voleo. Videli bismo šesnaestogodišnjeg dečaka tako stidljivog da nije imao hrabrosti da se obrati devojčici koju je voleo, jedino sposobnog da svoja osećanja iskaže time što joj je poslao nepotpisanu poruku. Videli bismo čoveka koji se udaljio od svih iz svoje okoline da bi preživeo. Čoveka koji je voleo torte i šećer toliko da ga je stavljao čak i u najskuplja bela vina. Čoveka sa darom da imitira druge i koji je bio naročito dobar u oponašanju akcenta Geringove supruge Šveđanke. Videli bismo čoveka koji je bio u stanju da iznenađujuće vešto sazna popularne struje misli i izjasni se povodom njih skoro pa savršenim tonom. Takođe bismo videli sitničavog, zlobnog čoveka, čoveka koji je smatrao da mu je načinjena nepravda, jednu nepodnošljivo arogantnu osobu koja je uvek verovala da zna bolje. I videli bismo čoveka koji je mrzeo Jevreje više od svega. Mržnja koja se ne može objasniti, odjednom je bila prisutna u njegovom životu , grozna i neprihvatljiva. Ako bismo to uradili, videli bismo ljudsko biće. Štaviše, ovo ljudsko biće bi se pridružilo svim ostalim ljudima oko njega, nije samo Hitler imao nasilnog autoritativnog oca, nije samo on voleo svoju majku. Nisu samo njega privlačile umetnost i muzika. Nije samo on gledao kako mu prijatelji umiru u rovovima, bio svedok gomile leševa, svuda i svakoga dana, onoliko dugo koliko je taj rat opstajao. Hitler je bio deo generacije i kulture koje su delile isto osnovno iskustvo i koje su sačinile društvo koje je palo u varvarizam. Valter Benjamin je bio deo tog društva, kao i Hana Arent i Pol Selan. Pisali su na istom jeziku, ali ih je taj jezik i vređao, mi koje je postojalo u jeziku, za njih je najpre postalo oni, a zatim to. O ovom prelasku se govori u pesmi Engführung  Pola Selana. Napisana je posle rata, jezikom kasapina, i sadrži sve o čemu sam pokušao da govorim u ovom članku, toliko zalazi u posebno da su čak i veze između reči skoro u potpunosti prekinute i rasute širom teksta poput oblutaka, na samoj granici između jezika i sveta jer su kohezivne spone, koje je jezik do tog trenutka održavao i garantovao, iznenada prestale da se primenjuju, uništene su – krv je uništena, tlo je uništeno, domovina je uništena – a istovremeno se svako od nas šezdeset godina kasnije kao čitalac ubacuje u jednačinu kao onaj kome se pesma obraća, samim čitanjem postaje deo novog početka, novog stanja stvari, tako što prepoznaje i razume od čega zavisi takvo stanje.

Pisci koje sam spomenuo – Valter Benjamin, Hana Arent, Pol Selan, čine samo najmanji deo mog kanona na nemačkom jeziku, koji broji još mnogo, mnogo pisaca, od Helderlina do Getea, od Tomasa Mana do Džudit Herman, od Petera Handkea i Tomasa Bernharda do Kristijana Krahta i Durs Grinbajn, lista je predugačka da bih se njome bavio ovde. Svima njima je zajedničko posebno, pojedinačno i jedinstveno, koji su svi deo iste borbe da ostavimo otvorenim put pristupa svetu, tako da naša barikada pred njim može pasti, i njegov individualni karakter, njegovo ovde i sada, njegovo ti i ja, može istupiti i postati najvažnije.

***

Link do portala: http://www.newyorker.com/books/page-turner/vanishing-point
Autor teksta: Karl Uve Knausgor

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

Некатегоризовано

SOP – strah od propuštanja

SOP – Od izraza FoMO (Fear of missing out) na engleskom jeziku (Prim. prev.)

Neprestano nas bombarduju predlozima o tome šta bismo mogli da radimo (na primer, vozimo skuter, studiramo u Americi, odemo na Maldive, vidimo piramide). Stalno slušamo o sjajnim iskustvima naših prijatelja: „išli smo u onaj super kafić…”; „oni se venčavaju u najlepšoj crkvi, a posle prave piknik u prirodi za goste”; „sunce je blještalo u Sidnejskoj luci…”. Beskonačno je mnogo nagoveštaja privlačnog života na drugim mestima: članak o restoranima u Bruklinu, kriminalistički roman čija je radnja smeštena u Trstu, tabla na aerodromu sa odlaznim letovima ka mestima koji su udaljeni samo jedno putovanje avionom: Moskva, Bangkok, Adis Abeba… Savremeni svet nas tera da stalno imamo u vidu koliko toga propuštamo. U takvoj kulturi, snažne i bolne doze SOP-a gotovo su neizbežne.

U suštini, postoje dva načina na koja možemo da posmatramo okrutnu činjenicu da ćemo u životu neminovno propustiti mnogo toga: romantičarski i klasicistički pristup.

Za romantičarski temperament propuštanje prilika predstavlja neopisivu patnju. Na nekom drugom mestu od onog gde ste sada, važni, zanimljivi i privlačni ljudi žive upravo onako kako bi trebalo da živite vi. Bili biste presrećni samo kada biste bili baš tamo, na toj žurki, sa onim ljudima koji rade u čuvenoj agenciji, ili provode odmor u kolibi na Jitlandu. Ponekad vam zbog svega toga dođe da briznete u plač.

Romantičari veruju u ideju jasno određenog centra u kojem se odvija većina uzbuđenja. U jednom periodu je to bio Njujork, neko vreme bio je Berlin; zatim London. Sada je to verovatno San Francisko, a za pet godina će to možda biti Okland – ili, recimo, Rio.

Za romantičare, čovečanstvo je podeljeno na veliku grupu koju čine prosečni – i grupu koju čine odabrani: umetnici, preduzetnici, deo modnog sveta spreman na rizike i oni koji tehnologiju koriste u kreativne svrhe. Ako ste romantičar, u vašoj duši ume da bude veoma iscrljujuće. Majka vas ponekad dovodi do ludila: život joj je krajnje isprazan. Kako može uopšte da ga prihvati takvog? Zašto je ne hvataju bubice da se preseli na obalu Nice? Stalno vam predlaže da prihvatite posao u drugom gradu, ili vas zove na vikend turu u Budimpešti. Ponekad ste prilično grubi prema njoj. Izbegavate neke ljude kao kugu: stidljivog druga iz škole koji se bori sa viškom kilograma; cimera koji je inženjer telekomunikacija i želi da učestvuje u lokalnoj politici. Deluje vam prilično kobno biti okružen onima koji nisu glamurozni ili ambiciozni.

S druge strane, klasicistički nastrojeni ljudi znaju da u svetu sigurno postoji mnogo toga istinski čudesnog, ali ne veruju da očigledni pokazatelji glamura vode ka tome. Smatraju da najbolji roman na svetu verovatno trenutno ne osvaja nikakve nagrade, niti se nalazi na listama bestselera. Možda ga u ovom trenutku piše žena sa artritisom koja živi u neupadljivom letonskom gradiću Lijepaji.

Klasicistički nastrojeni ljudi su umnogome svesni toga da vrline postoje i u onome što je sasvim uobičajeno. Ništa nije jednostrano. Neko ima otužan ukus za džempere, ali istovremeno i izvanredna zapažanja. Nečija akademska dostignuća nisu pravi pokazatelj njegove inteligencije. Poznati ljudi mogu da budu glupi. Nepoznati mogu da budu izuzetni. Dok ispijate koktel u najboljem baru na svetu na savršeno organizovanoj proslavi, osećate se tužno i napeto. Najdublji razgovor vodite sa svojom tetkom – iako ona voli da gleda tenis na televiziji i prestala je da farba kosu.

Oni sa klasicističkim temperamentom takođe se boje propuštanja prilika, ali je spisak događaja u kojima uživaju sasvim drugačiji: žele da bolje upoznaju nečije roditelje, da nauče da uživaju u samoći; da cene utešnu moć prirode i zvezdanog neba; da otkrivaju zašto im je omiljena muzika zaista značajna, ćaskaju sa sedmogodišnjim detetom… Kao što te mudre duše znaju, zaista možete da propustite neverovatno važne stvari ako uvek žurite da nađete uzbuđenje negde drugde, jureći u poznati klub sa liftom punim najznačajnijih ljudi u gradu iz svega marketinga.

***
Fotografija preuzeta sa YouTube kanala The School of Life.

Link do portala: http://www.thebookoflife.org/fear-of-missing-out/
Autor: nenaveden

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić

Некатегоризовано

Šta to najbolji obrazovni sistemi rade kako treba: primeri Finske i Južne Koreje

U Južnoj Koreji i Finskoj nije poenta u nalaženju „prave” škole.

Pre pedeset godina i Južna Koreja i Finska imale su užasne obrazovne sisteme. Finskoj je pretilo da postane ekonomsko pastorče Evrope. Južna Koreja je bila razorena građanskim ratom. Ipak, u poslednjih pedeset godina, kako Južna Koreja, tako i Finska preokrenule su svoje školstvo — i sada su obe zemlje međunarodno hvaljene za svoje značajne rezultate u obrazovanju.

Šta druge države mogu da nauče iz ova dva uspešna, ali dijametralno oprečna obrazovna modela? Evo, ukratko, šta Južna Koreja i Finska rade kako treba.

Korejski model: Istrajnost i rad, rad i samo rad.

U nekim delovima Azije polaganje ispita je već milenijumima jedini način penjanja uz društveno-ekonomsku lestvicu i pronalaženja sigurnog posla — pri čemu je profesor zamena za cara, kaže Mark Taker, predsednik i glavni direktor Nacionalnog Centra za Obrazovanje i Ekonomiju. Ti ispiti zahtevali su temeljno vladanje znanjem, a njihovo polaganje bio je mukotrpan obred inicijacije. Danas mnogi u Konfučijevim zemljama i dalje poštuju taj vid obrazovnog uspeha zasnovan na kulturi polaganja ispita.

Među tim zemljama, Južna Koreja se izdvaja kao najekstremnija i verovatno najuspešnija. Korejci su ostvarili neverovatan poduhvat: država je stoprocentno pismena i vodeća je u međunarodnim uporednim testovima postignuća, uključujući i testove kritičkog mišljenja i analize. Ali, taj uspeh se plaća: studenti su pod ogromnim, nemilosrdnim pritiskom. Talenat se ne uzima u obzir – jer ta kultura iznad svega veruje u naporan rad i istrajnost, nema izgovora za neuspeh. Deca uče cele godine, i u školi i sa tutorima. Ako dovoljno učite, bićete dovoljno pametni.

„Korejci u osnovi veruju da zarad sjajne budućnosti mora da se prođe kroz taj vrlo težak period”, kaže Andreas Šlajher, direktor za obrazovanje i veštine u instituciji  PISA i specijalni savetnik za politike obrazovanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). ,,To je pitanje kratkoročne nesreće i dugoročne sreće. ” Ne vrše samo roditelji pritisak na decu. Kako ova kultura tradicionalno ceni konformizam i red, pritisak drugih učenika takođe povećava očekivanja u obrazovanju.

Ovakav stav zajednice ispoljava se već tokom predškolskog obrazovanja, kaže Džo Tobin, profesor pedagogije za predškolski uzrast na Univerzitetu u Džordžiji, specijalizovan za uporedno međunarodno istraživanje. U Koreji, kao i u drugim azijskim zemljama, broj učenika u razredu je veoma velik — što je veoma nepoželjno roditelju iz, recimo, Amerike. Ali u Koreji, cilj je da učitelj vodi odeljenje kao zajednicu i da razvija odnose među vršnjacima. U američkom predškolskom sistemu, učitelji se usredsređuju na razvijanje individualnih odnosa sa studentima i redovno intervenišu u odnosima među vršnjacima.

„Mislim da je jasno da postoje bolji i gori načini da se naša deca obrazuju”, kaže Amanda Ripli, autorka knjige Najpametnija deca na svetu: i kako su postala takva. „Ujedno, ako bih za svoje dete birala između prosečnog američkog obrazovanja i prosečnog korejskog obrazovanja, odabrala bih, preko volje, korejski model. Neosporno je da u modernom svetu dete mora da zna kako da uči, kako da naporno radi i kako da istraje nakon neuspeha. Korejski model tome podučava.”

Finski model: vannastavni izbor, unutrašnja motivacija.

S druge strane, učenici u Finskoj uče o dobrobitima kako nepopustljivosti, tako i fleksibilnosti. Finski model je, kažu podučavaoci, utopija.

U Finskoj, škola je središte zajednice, primećuje Šlajher. Škola ne obezbeđuje samo obrazovne već i društvene usluge. Svrha obrazovanja je izgradnja identiteta.

Finska kultura vrednuje unutrašnju motivaciju i pohod na lični interes. Školski dan je relativno kratak i bogat je vannastavnim aktivnostima koje škola finansira, jer je u finskoj kulturi veruju da se učenje važno za razvoj deteta odvija i izvan učionice. (Izuzetak? Fizičko vaspitanje, koje sponzorišu gradovi, ne škole). Trećina predmeta u srednjoj školi su izborni, a učenici biraju čak i maturske ispite koje žele da polažu. To je kultura koja ne pati mnogo od stresa i vrednuje široku raznolikost u učenju.

Međutim, to joj ne oduzima na akademskoj strogosti, koja je proizvod istorije ove države zatočene između velikih evropskih sila, kaže Pasi Salberg, finska edukatorka i autorka knjige: Finske lekcije: šta svet može da nauči o obrazovnoj promeni u Finskoj.

„Ključ za to je obrazovanje. Finci zapravo ne postoje izvan Finske”, kaže Salberg. „Zahvaljujući tome, ljudi ozbiljnije shvataju obrazovanje. Na primer, niko ne govori ovim našim smešnim jezikom. Finska je bilingvalna zemlja i svaki student uči i finski i švedski. Svaki Finac koji želi da bude uspešan mora da savlada najmanje jedan strani jezik, često engleski, ali takođe se uče nemački, francuski, ruski i mnogi drugi jezici. Čak i najmlađa deca razumeju da niko drugi ne priča finski i da treba da uče jezike ako žele da urade bilo šta drugo u životu”.

Finci dele jednu osobinu sa Južnokorejcima: duboko poštovanje prema učiteljima i njihovim akademskim postignućima. U Finskoj, samo jedan od deset prijavljenih na programe podučavanja bude primljen. Nakon masovnog zatvaranja osamdeset posto koledža za učitelje u sedamdesetim godinama, preostali su samo programi obuke sa najboljih univerziteta, što je podiglo status predavača u zemlji.

Učitelji u Finskoj podučavaju 600 sati po godini, dok ostatak vremena ulažu u profesionalni razvoj, susrećući se sa kolegama, studentima i porodicama. U SAD-u učitelji provode 1100 sati godišnje u učionici, sa malo vremena za saradnju, povratnu informaciju ili profesionalni razvoj.

Kako Amerikanci mogu da promene kulturu obrazovanja

Kao TED govornik, Ser Ken Robinson je u svom govoru iz 2013. (Kako se izbaviti iz doline smrti obrazovanja) primetio da, kad je reč o trenutnim jadima američkog obrazovanja „kriza učenika koji odustaju od škole” samo je vrh ledenog brega. Ne računaju se sva ona deca koja idu u školu, ali nisu angažovana, ne uživaju u školi, ne dobijaju nikakvu pravu dobrobit od nje. ” Ali, ne mora da bude tako.

Amanda Ripli primećuje da je „kultura nešto što se menja. Podložnija je promenama nego što mislimo. Kultura je kao neki etar sa raznim elementima u kovitlacu, među kojima su neki aktivirani, a drugi prikriveni. U zavisnosti od ekonomskog imperativa, ili promene u vođstvu zemlje, ili slučajnosti istorije, ti elementi se aktiviraju”. Dobra vest je da „mi Amerikanci imamo mnogo toga u našoj kulturi što bi podržalo veoma jak obrazovni sistem, kao što je vekovima stara retorika o ravnopravnosti i jaka i legitimna meritokratija”, kaže Ripli.

Jedan od razloga zbog kojih nismo mnogo akademski napredovali u proteklih pedeset godina jeste što nije bilo ekonomski neophodno da deca u Americi savladaju veštine rešavanja problema ili kritičkog mišljenja kako bi preživela. Međutim, to više nije istina. „U kulturama se s vremena na vreme dešava usporavanje, ne bi li bile u toku sa ekonomskom stvarnošću i upravo sada mi se nalazimo u tom periodu usporavanja”, kaže Ripli. „Zato naša deca ne odrastaju sa tim vidom veština ili istrajnosti kako bi bili uspešni u globalnoj ekonomiji.”

Mi smo zatočenici slika i iskustava obrazovanja koje smo nekad imali”, kaže Toni Vagner, stručnjak u Harvardovom inovativnom centru i autor The Global Achievement Gap. „Želimo škole za svoju decu koja su ogledala našeg ličnog iskustva, ili onoga što smo mislili da želimo. Time ozbiljno ograničavamo sposobnost da kreativno razmišljamo o drugačijem obliku vaspitanja. Međutim, nema šanse da ćemo podešavanjem te montažne trake ići u korak sa dvadeset prvim vekom. Treba nam ogroman remont”.

Zaista. Danas, američka kultura donošenja odluka stavlja teret na roditelje da nađu „pravu” školu za svoju decu, pre nego što će poverovati da su sve škole sposobne da pripreme decu za odraslo doba. Naša opterećenost talentom stavlja teret na učenike da budu „pametni”, pre nego na sposobnost odraslih da ih poduče. Naš zastareli sistem finansiranja škola čini da novčani iznos koji će svaki učenik platiti određen nazivom institucije, a ne stvarnom vrednošću.

Ali kako će američka kultura obrazovanja izgledati sutra? U najuspešnijim kulturama obrazovanja u svetu, sistem je taj koji je odgovoran za uspeh učenika, kaže Šlajher — ne samo roditelj, ne samo učenik, ne samo nastavnik. Kultura stvara sistem. Nadamo se da će Amerikanci pronaći istrajnost i volju da promene vlastitu kulturu — jedan po jedan roditelj, učenik i nastavnik.

***

Link do portala: http://ideas.ted.com/what-the-best-education-systems-are-doing-right/
Autorka teksta: Ejmi S. Čoj

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

 

Некатегоризовано

O cenama umetničkih dela

Fotografija preuzeta sa stranice http://www.thebookoflife.org

Pre nekoliko godina, na aukciji kuće Sotebi u Londonu, vrednost slike Zid nemačkog slikara Gerharda Rihtera prevazišla je procenjenu sumu i prodata je za nešto manje od 17.5 miliona britanskih funti. Time je potvrđen Rihterov položaj, sa finansijskog stanovišta, na samom vrhu zajednice živih umetnika. Takve vesti se obično prenose uz određenu dozu uzbuđenja i odobravanja. Smatramo ih odrazom kulturnog zdravlja. Zapravo, time samo pokazujemo da ne znamo šta želimo od umetnosti.

Nema ničeg lošeg u toj slici. Dirljiva je i podsticajna. Predstavlja veliki kvadrat obojen u crveno, ovlaš prošaran plavim, crnim i lila tragovima, kao neka važna poruka koja se upinje da dopre do nas. Ali ne uspeva da ispliva na površinu. Ponekad smo i mi hteli da kažemo nešto veoma važno – partneru, detetu, ili roditelju – ali nismo to učinili. Ta poruka je sve vreme bila tu u vazduhu, ali nikada je nismo prevalili preko usta. Umetničke slike pružaju nam dostojanstvo u našim nevoljama i neispunjenim nadama.

Međutim, u svemu ovome se krije jedna nelagodna činjenica: „poruku”, ili, ako više volite taj izraz, blagodet tog divnog umetničkog dela, osetićete i ako gledate u razglednicu ili reprodukciju na internetu. Naravno, reprodukcija nije fizički istovetna originalu. Ali prenosi gotovo sve, recimo 96%, onoga što je važno. To nije loša dobit – s obzirom na razliku u ceni.

Aukcijske kuće – kao što su Nacionalna galerija, Luvr i muzej Metropoliten – uporno tvrde da morate da odete i vidite (u nekim slučajevima i posedujete) originalno delo, upravo taj komad platna na kojem su radile ruke velikog umetnika, ne biste li osetili istinsku umetnost. To je tako čvrst stav, koji ima toliki prestiž u našem društvu, da retko kada shvatamo koliko je čudan i nesvrsishodan.

Kada je u pitanju književnost, mnogo smo opušteniji – samim tim, i mnogo pametniji. Nemamo osećaj da moramo da odemo u muzej Viktorija i Albert da bismo pročitali originalni tekst Priče o dva grada Čarlsa Dikensa. Ispravno smo zaključili da ćemo sve što je bitno saznati i u besplatnom elektronskom, ili u štampanom izdanju te knjige za nekoliko stotina dinara.

Razlika je u tome što znamo čemu romani služe. Mnogo smo samouvereniji kada je reč o knjigama. Držimo ih u rukama od detinjstva. Znamo koja je fora s njima: upoznajemo likove, slušamo njihove priče, ulazimo u njihov zamišljeni svet. Poboljšavaju nam sposobnost opažanja, znanje o sebi samima, teše nas i nadahnjuju. Možda ne govorimo to često, ali čitanje knjiga nam služi kao terapija. Instinktivno znamo da nam za to ne treba neki arhiv, već je dovoljno obično putovanje vozom, ili, još bolje, da smo ušuškani u krevetu ili ležimo na plaži.

Treba da imamo podjednako samopouzdanja kada je posredi umetnost; mnogo je pametnije, jeftinije i lakše. Umetnost nije neko strašno nedokučivo delo zbog kojeg neizostavno moramo fizičkim prisustvom da potvrdimo njegovu vrednost. Narodni muzeji to žele, a jasno je i zašto – ali ne moramo uvek da sledimo njihov poziv. Predugo smo to radili. Umetnička dela su sredstva koja nam donekle pomažu u životu. Utiču nam na raspoloženje, podsećaju nas na važne istine koje nam neprestano izmiču iz vida i – kao Rihterov Zid – daju nam dostojanstvo u našim patnjama. Sve to ima veliku vrednost. Ali nema potrebe da za taj doživljaj plaćamo milione, ili putujemo u drugi grad da bismo posetili umetničku galeriju. Dovoljna je razglednica. 96% vrednosti Rihterovih slika dostupni su vam samo ako ih potražite na guglu i usredsređeno ih promatrate nekoliko minuta. To je velika ušteda. Nije ni čudo što Sotebi, Nacionalna galerija i njima slični ne bi bili preterano srećni kada bi pročitali ovo.

***

Link do portala: http://www.thebookoflife.org/art-reaches-record-price-at-auction-sign-we-dont-have-much-of-a-clue-what-art-is-for/
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić