Prikaz albuma – Love & Hate Majkla Kivanuke predstavlja izvanrednu fuziju zvuka

Koje je boje muzika? „Ja sam crnac u svetu belaca“, peva Majkl Kivanuka na svom izvanrednom drugom albumu Love & Hate. Njegov glas lebdi iznad bluzerskog gruva nalik pljeskanju dlanova i gradi jačinu sve do trenutka u kome zazvuči kao da će da eksplodira, dok žičani instrumenti i horne praćeni horom bujaju u nežnim melodičnim deonicama. Iako bi se moglo smatrati političkom himnom, koja se protivi uskraćivanju prava u teškim vremenima, u biti jeste emotivna mantra ovog složenog britanskog muzičara, koji se zalaže da ga čujemo zbog njega samog, zauzimajući se za muziku koja ne podleže segregaciji u žanrovske grupe sprovedene na osnovu boje kože izvođača.

Anomalija ovog multikulturnog vremena je zasigurno to što još uvek razmišljamo u pogledu crnačkih muzičkih žanrova (ili Music of Black Origin (‘muzika crnačkog porekla’), kako to MOBO nagrada označava da bi izbegla optužbe obratnog rasizma), najpre soul, R&B i hip-hop žanrova. U informacionom dobu koje karakteriše postmodernistička pomućenost granica širom sveobuhvatnog interneta, pop muzika zasigurno crpi iz tih elemenata, kao i žanrovi svrstani pod ‘belačke’, poput roka, folka i elektronike.

Odrastajući u severnom Londonu, Kivanuka, dete imigranata, odrastao je na britanskoj popularnoj muzici. Poput mnogih mladića tokom devedesetih godina dvadesetog veka, prve pesme koje je naučio da svira na gitari bile su od benda Oasis. Adel je podržala njegov album prvenac Home Again, koji je izašao 2012. godine i označio ga kao glasnika klasičnog retro soula, kompliment koji mu je zapravo učinio rđavu uslugu. Ambiciozni sledbenik prvenca bi trebalo da to ispravi. Album Love & Hate smešta dvadesetdevetogodišnjeg Kivanuku u središte ključale, aromatične fuzije zvuka.

Cold Little Heart, pesma koja otvara album, duga je deset minuta i predstavlja mešavinu horske, orkestralne psihodelične rok i soul muzike i okvira originalne muzike za film Enija Morikonea. Kivanuka čak ne počinje da peva tokom prvih pet minuta pesme, uvodeći nežnu, akustičnu baladu lične patnje u kojoj preispituje sebe, poput usamljenog prebiranja prstima po gitari pored logorske vatre u svemiru. Kivanuka zasigurno pokazuje bliskost sa imaginativnim delima nekih od najhrabrijih fank umetnika sedamdesetih godina prošlog veka poput The Temptations, Ajzaka Hejza i Kurtisa Mejfilda. No, u srži svega što Kivanuka stvara nalaze se takve spiritualne pesme u kojima preispituje sebe i koje bi ga verovatno odredile kao osetljivog pevača i tekstopisca da nema afro frizuru i ugandsko prezime. Njegov glas karakterišu tuga i krhkost, kao i osećaj nežne kontemplacije, pre nego temperamentne objave.

U izvanrednoj pesmi Rule the World, u kosmičkom vrtlogu eterične instrumentacije, Kivanuka izražava potrebu da mu se ukaže ljubav jer „Ovo ne mogu da uradim sam.“ Međutim, osećanje očajanja izbalansirano je ogromnom podrškom, koja predlaže da baš i nije prepušten samom sebi. Obiman aranžman sačinjen je uz pomoć cenjenog producenta Brajana Burtona (sa nadimkom Danger Mouse), koji se našao u ulozi kreativnog saradnika raznovrsnih izvođača poput Gorillaz, the Black Keys, Adel i U2. Kivanuka zasigurno nosi soul muziku u sebi, ali i još mnogo toga. Ovo je album koji sam po sebi zvuči kao čitav svet muzike.

***

Link do portala: http://www.telegraph.co.uk/music/what-to-listen-to/michael-kiwanukas-love–hate-is-a-dazzling-melting-pot-of-sound/
Autor članka: Nil MekKormik

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

Anhela Ruis Robles, izgubljena karika u istoriji elektronske knjige

Prva elektronska knjiga nije nastala u Ilinoisu, već u Ferolu, u glavi jedne učiteljice koja je živela više od pola veka ispred svog vremena, a rodila se pre 122 godine.

Anhela Ruis Robles je na vrhovima prstiju prošla kroz istoriju nauke. Učiteljica iz Ferola razmišljala je više od pola veka ispred svog vremena i usred posleratne Španije osmislila je prvu mehaničku knjigu, prethodnicu aktuelne elektronske knjige, pogrešno pripisane – barem ne kako treba – Majklu Hartu. Jer prvu elektronsku enciklopediju nisu izmislili u Ilinoisu, već na severoistočnom ćošku Španije. U to uverava patent dodeljen 1949. i prototip koji se izgradio prema instrukcijama donja Anhelite, u Artiljerijskom parku u Ferolu, čudnovata naprava koja je prvo obitavala u Galisijskom pedagoškom muzeju, u Santjagu de Komposteli i koji danas može da se poseti u La Korunji u Narodnom muzeju nauke i tehnologije.

Rodila se pre 122 godine u Viljamaninu, Leon. Anhela Ruis Robles se rodila u jednoj imućnoj porodici, a u Ferol se preselila nakon što je položila stručni ispit za učiteljicu. Osnovala je školu za odrasle koju je nazvala Elmaca u čast njenih triju ćerki – Elene, Marije Elvire i Karmen – i penzonisala se dajući časove radnicima koje je nesebično i bez naplaćivanja opismenjavala. Imala je vremena, između ostalog, da napiše 16 knjiga. Ali donja Anhelita je bila poznata, pre svega, po svojim pedagoškim inovacijama. Vizualizovala je eru digitalnih tabli nekoliko decenija unapred. „Budućnost priča, ali malo ko razume šta govori.” Ona ju je razumela do savršenosti. I znala je da ne treba da gubi vreme. Njen obdaren um i duboka posvećenost pedagogiji i obrazovanju obeležili su joj put. Njen cilj? Da olakša kilograme koji su đacima opterećivali leđa, tako što će sažeti sve predmete u jednu knjigu, učiniti da učenje bude privlačnije i istovremeno jednostavnije; dakle, želela je da pretvori podučavanje u nešto interaktivno i podsticajno. I to u prvoj polovini dvadesetog veka.

Šema koju je Anhela Ruis Robles zamislila u svojoj glavi kao mehanički, električni proces pod pritiskom vazduha za čitanje knjiga dobila je oblik u brodogradilištima Ferola. Njena se zamisao ostvarila u jednom teškom artefaktu sa kolutima, izgrađenom od rustičnih materijala koji su mu, nažalost, skratili krila. To je bio jedan držač koji je omogućavao čitanje nekoliko knjiga, menjajući kolute sa zapisanim sadržajem. Učiteljica je imala drugu ideju: da bude sastaviljen od laganih komponenti, da bude lakše preneti ga u rančeve. Ali nikada nije stigao do učionice. Niti je uspeo da se pretvori u elektronsku knjigu. Ali gotovo da jeste.

enciclopedia mecanica

Elektronska knjiga Anhele Ruis Robles bila je sastavljena od dva dela. Prvog su činila osnovna znanja: čitanje, pisanje, brojevi i računanje. Pritiskom na abecedarnik i brojeve formirali bi se slogovi, reči i lekcije. Drugi je funkcionisao sa kolutima, i svaki je predstavljao neki predmet. I mogao je da sadrži svetlo i zvuk. Uređaj je bio prekriven providnom i nesalomivom laminom sa pripojenom lupom. Uključivao je, takođe, svetlo, kako bi moglo da se čita u mraku. Između ostalog, svako objašnjenje teme bilo je propraćeno zvukom. Sve u veličini jedne knjige, veoma jednostavnog upravljanja i beznačajne težine, opisivala je sama autorka. „Nije bila samo napredna za svoje vreme, već i revolucionarna, jer je u svom patentu ostavljala mogućnost da se u budućnosti dodaju inovacije kao što je dugme za glas ili digitron i naslućivala je značaj učenja stranih jezika kao što su engleski i francuski”, objasnio je unuk Anhele Ruis Robles pre nekoliko godina kada je Ministarstvo ekonomije spasilo njenu figuru i njen revolucionarni izum sa neobjavjenim dokumentima.

Imala je, ipak, darovita Anhela Ruis Robles jednog zgodnog pretendenta: Sjedinjene Američke Države. Amerikanci su bacili oko na njen izum i bilo je onih koji su vrebali Galisijku da preuzmu njen patent. Nije im pošlo za rukom. Donja Anheliti, učiteljica iz Mandije, nije padalo na pamet da se spakuje i uputi prema Americi. Želela je da njen izum ostane u Galisiji, u Ferolu.

Istorija se često trudi da u ovakvim slučajevima bude obratno, ali Anheli Ruis Robles priznanje je stiglo za života, na vreme je primila raznolika i prestižna priznanja kao što je Krst Alfonsa Desetog Mudrog za svoju profesionalnost ili Zlatnu medalju i Diplomu na Prvoj nacionalnoj izložbi španskih izumitelja, koja se održala 1952. Godine 1988. Državna škola Ferola Ibanjes Martin postavila je plaketu u njenu čast. A prošle godine, na 121. godišnjicu njenog rođenja, Gugl joj posvećuje svoj prepoznatljivi dudl. Anhela Ruis Robles ipak nije uspela ono najvažnije, pored svih znamenja i aplauza: da jedna španska firma proizvede njen izum. Izložila ga je na svim sajmovima u čitavoj Španiji, ponavljala njegove dobrobiti tamo i onamo. Čak je uspela da ubedi Ministarstvo obrazovanja da joj daju odobrenje za eventualnu upotrebu na školskim časovima. Ali nikada nije uspela da dobije sredstva. Sto hiljada peseta u to doba bili su prepreka koja je sprečila proizvodnju.

***

Link do portala: http://ow.ly/LqY430alLAY
Autor teksta: redakcija portala

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Usredsređenost: veština velikih genija

Jedna od odlika darovitih ljudi jeste sposobnost da održe pažnju na jednoj delatnosti veoma dugo, a da pritom ne izgube mentalnu jasnoću.

Svi geniji imaju nešto zajedničko: sposobnost duboke usredsređenosti. U pismu svome sinu Albert Ajnštajn govori mu o „onom trenutku dok radiš nešto i toliko uživaš da ne primećuješ da vreme prolazi. Moram da ti priznam da ponekad zaboravim na vreme ručka dok radim.”

Nije bio jedini. Miro je slikao u jednom ateljeu koji je sagradio u Palma de Majorci kako bi se udaljio od ometanja velikog grada. Tamo bi se zatvarao svakog dana sa svojim četkicama  i svojom koncentracijom. Umetnik je zabranio ulaz svima, osim jednoj osobi: svojoj ženi. Samo je ona mogla da pokuca na vrata krajem jutra da mu javi da mu se hrana puši u tanjiru.

Ernest Hemingvej je uradio nešto slično. U svojoj kući u predgrađu Havane okačio je poster na vrata koji je upozoravao: Ne primaju se posete bez prethodnog zakazivanja. „Kada radim na nekoj knjizi ili na nekoj priči, počinjem da pišem svako jutro čim izađe Sunce. Niko te ne ometa u to doba. Sveže je ili hladno i polako se usredsređuješ i zagrevaš kako pišeš.”, ukazao je jednom novinaru 1954.

Amerikanac je radio svugde. U svojoj spavaćoj sobi, u barovima, hotelima… Jedino što je prezirao jeste da ga prekidaju. „Telefon i posete su uništitelji rada. (…) Možeš da napišeš u svakom trenutku da te ostave samog i da te ne uznemiravaju.”

Istoričar nauke, Džejms Glejk, nakon što je napisao biografije fizičara Isaka Njutna i Ričarda Fejnmena, došao je do zaključka da: „svi geniji imaju veštinu usredsređenja takvog intenziteta koji obične osobe ne mogu da pojme.” U jednom intervjuu sa časopisom Big Think uverava, između ostalog, da „pokazuju neizmernu strast prema apstrakciji”.

Nije bitno što su ekstrovertni, kao Fejnman, ili samotnjaci, kao Njutn. Njihova ličnost nema nikakve veze sa njihovom genijalnošću. Ono što ih čini izvanrednim jeste njihova veština da se odvoje od svake ideje koja nije u vezi sa predmetom njihovog interesovanja kao i njihova lakoća da provedu stotine sati uronjeni u svoje projekte.

Pažnja je suštinska za genijalnost. Čak i opsesija. Osobe koje razvijaju misao, nauku i tehnologiju nisu samo zarobljeni u svom radu kao insekt u paukovoj  mreži. Veoma često je u pitanju apsolutna opsesija i to čini da prevaziđu izvanredne izazove.

Mnogi mislioci su u duvanu i piću potražili podsticaj koji bi im pomogao da se usredsrede. Iza dela pisaca i naučnika ima hiljade bunara kafe i žestine. I mnogo pušenja. Frojd se slomio kada mu je lekar zabranio duvan. Izumitelj psihoanalize govorio je da je mogao da piše samo obavijen oblakom dima svojih cigareta.

„Veliki  muzičari, matematičari, naučnici i filozofi istorije, svi su oni imali izvanredan dar da izoštre svoju pažnju sa velikim stepenom mentalne jasnoće tokom dugih perioda”, ukazuje Glejk. „Um u takvom dugotrajnom stanju budnosti plodno je tlo da se bolje razumeju stvari i da se jave svakakve originalne asocijacije.”

Godine 1959. Isak Asimov je napisao članak u kojem je pokušao da odgovori na enigmu u vezi sa tim kako nastaju ideje. „Imam osećaj da povezanost sa kreativnošću zahteva izolovanje.”, rekao je. „Kreativna osoba radi neprekidno. Njen um procesuira informacije u svakom trenutku. Čak i kada nije svesna toga. Veoma je poznat, na primer, slučaj Augusta Kekulea. Hemičar je nastavio da razmišlja u strukturi benzola dok je spavao.”

Tada pedesetih godina, u Galisiji, Anhela Ruis Robles čekala bi da padne noć da se osami u jednoj prostoriji svoje kuće, dok su njene ćerke spavale, i da pod tananom svetlošću svog radnog stola napravi prvu mehaničku enciklopediju u istoriji.* Godine 1958. ova učiteljica koja je osvetlala digitalnu eru usred posleratnog doba u Španiji veličala je usredsređenost u jednom intervjuu sa dnevnikom Pueblo: „Tišina je neophodna, jer omogućava sprovođenje tih zamisli koje kasnije podstiču napredak u svetu.”

***

*Anhela Ruis Robles bila je španska učiteljica, spisateljica i izumiteljka, pionirka elektronske knjige. Sredinom prošlog veka dodeljena joj je nagrada za patent čitača elektronske knjige, poznat kao Mehanička Enciklopedija.

Link do portalahttp://www.yorokobu.es/concentracion-genios/
Autorka teksta: Mar Abad

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Tačka iščezavanja

Rano je jutro kada pišem ove reči, tama je gusta napolju, a na nebu, koje je hladno i vedro, zvezde su zapanjujuće blistave. Sve je tiho. Sada spava čak i jato vrana, koje svake večeri uz buku i vrevu prekriva dva ogromna drveta u blizini.  Nalazim se u jugoistočnom delu Švedske, udaljenom nekoliko kilometara od mora, u malom selu sa svih strana okruženom prostranim poljima, koja trenutno obrađuje i priprema za zimu mala grupa traktora.

Prostorno gledano, Berlin uopšte nije daleko, samo treba putovati trajektom od Istada do Poljske, zatim voziti tri sata, nakon čega se stiže u sred glavnog grada Nemačke. Međutim, u mislima, kada se razmatra iz ovog položaja, Berlin deluje gotovo kao neki drugi svet, paralelna stvarnost, koja možda najviše nalikuje snu ili priviđenju.

Pri sjaju stone lampe, malom ostrvu svetla u tami u kojoj sedim, zapravo, ne postoji razlika između ideje o Berlinu koju imam sada i toga kako se razmišljalo o tom gradu na početku prošlog veka, grada o kome je Valter Benjamin pisao u svojim memoarima i koga u tom trenutku nije zadesio ni Prvi ni Drugi svetski rat. U tom pogledu nije ni na koji način drugačiji od desetkovanog Berlina poslednjih dana Trećeg rajha, niti od Berlina tokom Hladnog rata, koji je bio podeljen zidom. Dok sedim ovde za stolom, za mene sve ovo ne predstavlja ništa drugo do niza predstava u umu, zamisli, imaginacije.

Najistaknutija odlika našeg doba koja ga odvaja od onih koji prethode, možda je ta da je tako veliki broj fotografija sveta, ne samo sveta iz prošlosti, ali takođe možda čak i naročito sadašnjeg sveta, onog čiji smo deo. Bilo koji događaj, bilo gde na planeti – zemljotres, pad aviona, teroristički čin, biće nam dostupan samo nekoliko trenutaka kasnije, na slikama sa mesta dešavanja, koje vidimo i razmatramo u našoj svakodnevici, zaglavljeni u saobraćajnim gužvama, dok kuvamo kafu, provodimo vreme u kupatilu, peremo odeću, spremamo obroke, postavljamo sto. Obično razdvajamo ove nivoe stvarnosti, bar ja tako činim. Čak su i  najveće nesreće nešto što samo primetim, uz različite stepene jeze, kao da je spoljašnji svet film, pozorišni komad, performans koji me dotiče samo na najpovršniji način. Istovremeno, na još dubljem nivou, takve slike pružaju oslobođenje jer mi daju slobodu da nikada ne moram da budem u potpunosti prisutan u stvarnom okruženju, u rutinskom stanju dosade, kojim mi se stalno preti jer mi se pažnja neprestano usmerava na nešto drugo, ono što se odvija baš sada: događaj, dešavanje, vest.

Ali onda, ponekad, doduše veoma retko, desi se da se ta dva nivoa stvarnosti spoje i postanu jedno. To se poslednji put desilo ove jeseni. Nakon što su vesti mesecima  prikazivale priliv izbeglica koje prelaze Mediteran, potonule čamce, davljenike, što je za mene predstavljalo neprekidan žamor u pozadini, ne mnogo drugačiji od neprestanih izveštavanja o auto-bombama u Iraku ili pucnjavama u školama u Americi, iznenada sam ugledao fotografiju dečaka starog ne više od tri godine, u ležećem položaju na nekoj plaži i licem u pesku. Bio je mrtav i iznenada sam shvatio šta smrt znači. Odjednom sam spoznao da ljudi koji dolaze preko mora nisu ljudi u množini, već pojedinci. Ovo sam shvatio jer i ja imam decu. U njegovoj smrti video sam njihovu smrt. Stoga je ta slika probila sve moje odbrane, prodrla kroz žamor i prikazala mi se takva kakva jeste: slika stvarnosti. Dečak je stvaran, njegova smrt je stvarna smrt. Užas izazvan tim prizorom i razmišljanje o njemu neko vreme je transformisalo sve druge slike: i one su takođe napustile film, pozorišni komad, performans i postale su deo stvarnosti.

Ovo spominjem, ne da bih ušao u debatu koja je trenutno u toku u Evropi o tome kako da se najbolje izađe na kraj sa izbegličkom krizom i kako da se problemi imigracije najuspešnije reše, već pre da bih ukazao na mehanizam u našem društvu koji ljude pretvara u masu, koliko je to uobičajeno i usko povezano sa medijima koji sami stvaraju distancu. Njihove narativne strukture izjednačavaju svako dešavanje, svaki događaj predstavljaju kao identičan, razlažući ono što je posebno, pojedinačno, jedinstveno i time nas lažu, odnosno drugačije rečeno, pretvaraju našu stvarnost u fikciju. Ovo je mehanizam koji jedva razaznajemo jer su slike uvek, na jednom nivou, slike stvarnosti i postaju jasne samo u onim retkim trenucima kada distanca nestane, kao u slučaju mrtvog dečaka na plaži.

Tada nas stvarnost zaprepasti.
Da li ljudi umiru?

Iako je ovaj uvid možda banalan, njegove posledice nisu. U našoj humanosti postoji tačka iščezavanja. Postajemo njen deo i onda je napuštamo; to je neki vid oblasti u kojoj smenjujemo perspektive jedni sa drugima, od određene ka neodređenoj i obratno. Ova tačka iščezavanja povezana je sa  uspostavljanjem distance i neizbežna je. Bilo koji čovek, bezličan i lišen konteksta, čovek mase, živi život u skladu sa shemama koje ga obavezuju i predmet je statistike. U proseku isti broj ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama svake godine, utopi se u moru, jezeru ili reci svakog leta, prolazi kroz barijere podzemnih železnica svakog januarskog jutra, iako tu konkretnu saobraćajnu nesreću, utapanje, vožnju metroom odlučuje niz ličnih, pojedinačnih odluka. Ako jednog jutra pogledate preko grada-satelita iz svog stana na sedamnaestom spratu to i vidite: način na koji svi ti ljudi, te tamne male figure nalik mravima koje prate iste putanje u skladu sa ritmom, nad kojim niko od njih nema kontrolu. Najpre talas onih koji su krenuli na posao, zatim nešto razuđeniji šablon onih koji ostaju u blizini tokom dana, starijih, onih sa dečjim kolicima, onih koji su bolesni, a zatim novi talas ljudi koji se vraćaju nakon završetka radnog dana. Ova kretanja lako može simulirati računar uz nekoliko varijabli, jer bez obzira na to o čemu razmišljamo dok prelazimo zaleđene vode na putu do našeg doma, bez obzira koliko nam se krajnje originalnim čine naše misli kada pognemo glavu i gledamo dole u izgažen sneg, u isti mah smo u potpunosti predvidljivi, uvek deo nekog većeg kretanja, poput ptice u ogromnom jatu, koja iznenada menja pravac u skladu sa ostalima i u tom trenutku one nalikuju velikoj ruci koja maše.

Ali ovakav pogled na stvari, kada ljude posmatramo kao deo mase pre nego kao jedinstvene pojedince, takođe može biti strategija kojom se treniraju vojnici da bi bili sposobni da počine ubistvo i preduslov je za sve masakre, kakav je na primer bio onaj u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata, kada su Jevreji lišavani identiteta, najpre na nacionalnom, a zatim na individualnom nivou, kada su brojevi zamenjivali njihova imena, a svaki pojedinac guran u bezimenu, bezličnu masu ne bi li bio zaklan poput ovce ili stoke, umrtvljen gasom ili bačen u plamen poput stvorenja bez identiteta. Naravno, isto važi i za stanovnike Drezdena ili Hirošime, smaknutih sa lica zemlje bombama bačenim sa neba, koji su predstavljali samo male tačke za svoje dželate, puke figure u proračunima koji su tada kalkulisani.

U našoj humanosti prisutna je tačka iščezavanja, trenutak u kome druga osoba prelazi iz određene u neodređenu. Ova tačka je takođe lokacija za suprotno usmerenje, kada neko drugi, bilo ko, postaje konkretan i ako postoji etika romana, onda se ona nalazi ovde, u oblasti koja se prostire između pojedinca i svih, ovde ona stupa na snagu i formira se. Čim čitalac otvori roman i krene da čita, distanca između njega i pisca nestaje. Drugi koji se u ovom procesu javlja, čini to u čitaočevoj imaginaciji, i pripaja se u celosti njegovom ili njenom umu. Ovo uspostavljanje blizine sa drugim jastvom karakteristično je za roman. A način na koji se spoljašnje umetničko delo stvara, unutar čitaoca – čitaočev sopstveni osećaj boje i forme, njegovo ili njeno razumevanje pejzaža i jezika, ljudi i misli, presudno je za uspeh romana i posebno svojstveno ovoj formi. Roman je začuđujuće intiman žanr: u srži, uvek je stvar dva pojedinca, pisca i čitaoca, čiji se prvi susret odvija kada pisac piše, jer prilikom pisanja, u samom tom činu, uvek se obraća nekome, što se rešava ubacivanjem čitaoca. Taj neko se može uključiti u svakom trenutku, čak stotinama godina nakon čina pisanja, na primer, način na koji možemo čitati roman napisan u Španiji sedamnaestog veka, Rusiji osamnaestog veka ili Nemačkoj ranog dvadesetog veka, a ipak učiniti da se sopstveni glas iznova izdigne u nama, čime distanca nestaje. To jastvo nam se takođe može otkriti prilikom čitanja romana koji su od nas geografski udaljeni, iz Kine, Kenije i Kolumbije.

Zašto je ovo važno? Da li je čitanje romana samo nešto što radimo iz užitka, način da na nekoliko sati pobegnemo iz stvarnosti i time predstavlja samo još jedan deo mašinerije zabave u kojoj živimo? Zar nije važnije da stupimo u kontakt sa našim susedom, koji je uostalom stvaran, umesto sa onim koji jedino postoji u fikciji?

Razlika između stupanja u kontakt sa stvarnim komšijom i onim iz romana leži u tome što se prva opcija odvija u društvenoj sferi, u granicama njenih pravila i praktičnih ograničenja, dok se druga dešava izvan nje, u čitaočevoj najprivatnijoj, intimnoj sferi gde ne važe pravila koja upravljaju našom društvenom interakcijom i ne postoje praktična ograničenja. Samo ovde, u ovom susretu, možemo da vidimo pojam društvenog i da sagledamo šta on tačno predstavlja. I samo ovde, u ovom susretu, možemo da vidimo kakvo je ljudsko biće izvan tog koncepta, samo sa sebe i pod sopstvenim uslovima. Ovaj prostor, tj. prostor romana je poseban, pojedinačan i jedinstven, drugim rečima predstavlja potpunu suprotnost medijima, koji teže univerzalnom i opštem. Kada je nemačka filozofkinja Hana Arent u delu Život duha napisala: “Klišei, reči koje neko često upotrebljava, poštovanje konvencionalnih, standardizovanih kodova izražavanja i ponašanja, poseduju društveno prihvaćenu funkciju da nas zaštite od stvarnosti”, govorila je o Adolfu Ajhmanu, ali ta rečenica se može primeniti na mnoge osim tog jednog slučaja i za druga vremena od tog kome je on pripadao. Jer, potreba da se zaštitimo od stvarnosti je stalna, a distanca uspostavljena standardizovanim jezikom i standardizovanom formom nešto je ka čemu sve zajednice teže, čak i ako možda nisu svesne toga.

Vrednost posebnog i pojedinačnog je nešto što sam naučio od Valtera Benjamina, između ostalih, čija sam dela čitao dok sam studirao književnost u Bergenu devedesetih godina dvadesetog veka. Od Benjamina sam takođe naučio kako je i najmanji fragment društva uvek izraz kulture tog društva, njenih snova i zamisli koje ima, i na taj način sam shvatio da isto važi i za ljude. Valter Benjamin je preminuo u izgnanstvu u Španiji 1940. godine. Režim od koga je pobegao, nacistički, vodio je Adolf Hitler. Time što čitamo Valtera Benjamina danas, otelovljujemo onoga kome se nekada obraćao, i time što danas mislimo o svetu to što je nekada on, Benjamin se pojavljuje kao poseban, pojedinačan, jedinstven pojedinac kakav je i bio: drugim rečima, kao ljudsko biće. Takođe, imamo sliku i o tom čoveku od čijeg režima je pobegao, Adolfu Hitleru, i to je slika koju sagledavamo sa velike udaljenosti jer osećamo nagon da se zaštitimo od onoga što on predstavlja. Ako dozvolimo toj distanci da nestane, to što bismo videli ne bi više bila slika samog zla, već dete koje je odraslo u Austriji uz nasilnog, autoritativnog oca i majku koju je voleo. Videli bismo šesnaestogodišnjeg dečaka tako stidljivog da nije imao hrabrosti da se obrati devojčici koju je voleo, jedino sposobnog da svoja osećanja iskaže time što joj je poslao nepotpisanu poruku. Videli bismo čoveka koji se udaljio od svih iz svoje okoline da bi preživeo. Čoveka koji je voleo torte i šećer toliko da ga je stavljao čak i u najskuplja bela vina. Čoveka sa darom da imitira druge i koji je bio naročito dobar u oponašanju akcenta Geringove supruge Šveđanke. Videli bismo čoveka koji je bio u stanju da iznenađujuće vešto sazna popularne struje misli i izjasni se povodom njih skoro pa savršenim tonom. Takođe bismo videli sitničavog, zlobnog čoveka, čoveka koji je smatrao da mu je načinjena nepravda, jednu nepodnošljivo arogantnu osobu koja je uvek verovala da zna bolje. I videli bismo čoveka koji je mrzeo Jevreje više od svega. Mržnja koja se ne može objasniti, odjednom je bila prisutna u njegovom životu , grozna i neprihvatljiva. Ako bismo to uradili, videli bismo ljudsko biće. Štaviše, ovo ljudsko biće bi se pridružilo svim ostalim ljudima oko njega, nije samo Hitler imao nasilnog autoritativnog oca, nije samo on voleo svoju majku. Nisu samo njega privlačile umetnost i muzika. Nije samo on gledao kako mu prijatelji umiru u rovovima, bio svedok gomile leševa, svuda i svakoga dana, onoliko dugo koliko je taj rat opstajao. Hitler je bio deo generacije i kulture koje su delile isto osnovno iskustvo i koje su sačinile društvo koje je palo u varvarizam. Valter Benjamin je bio deo tog društva, kao i Hana Arent i Pol Selan. Pisali su na istom jeziku, ali ih je taj jezik i vređao, mi koje je postojalo u jeziku, za njih je najpre postalo oni, a zatim to. O ovom prelasku se govori u pesmi Engführung  Pola Selana. Napisana je posle rata, jezikom kasapina, i sadrži sve o čemu sam pokušao da govorim u ovom članku, toliko zalazi u posebno da su čak i veze između reči skoro u potpunosti prekinute i rasute širom teksta poput oblutaka, na samoj granici između jezika i sveta jer su kohezivne spone, koje je jezik do tog trenutka održavao i garantovao, iznenada prestale da se primenjuju, uništene su – krv je uništena, tlo je uništeno, domovina je uništena – a istovremeno se svako od nas šezdeset godina kasnije kao čitalac ubacuje u jednačinu kao onaj kome se pesma obraća, samim čitanjem postaje deo novog početka, novog stanja stvari, tako što prepoznaje i razume od čega zavisi takvo stanje.

Pisci koje sam spomenuo – Valter Benjamin, Hana Arent, Pol Selan, čine samo najmanji deo mog kanona na nemačkom jeziku, koji broji još mnogo, mnogo pisaca, od Helderlina do Getea, od Tomasa Mana do Džudit Herman, od Petera Handkea i Tomasa Bernharda do Kristijana Krahta i Durs Grinbajn, lista je predugačka da bih se njome bavio ovde. Svima njima je zajedničko posebno, pojedinačno i jedinstveno, koji su svi deo iste borbe da ostavimo otvorenim put pristupa svetu, tako da naša barikada pred njim može pasti, i njegov individualni karakter, njegovo ovde i sada, njegovo ti i ja, može istupiti i postati najvažnije.

***

Link do portala: http://www.newyorker.com/books/page-turner/vanishing-point
Autor teksta: Karl Uve Knausgor

Prevela sa engleskog: Sanja Gligorić

SOP – strah od propuštanja

SOP – Od izraza FoMO (Fear of missing out) na engleskom jeziku (Prim. prev.)

Neprestano nas bombarduju predlozima o tome šta bismo mogli da radimo (na primer, vozimo skuter, studiramo u Americi, odemo na Maldive, vidimo piramide). Stalno slušamo o sjajnim iskustvima naših prijatelja: „išli smo u onaj super kafić…”; „oni se venčavaju u najlepšoj crkvi, a posle prave piknik u prirodi za goste”; „sunce je blještalo u Sidnejskoj luci…”. Beskonačno je mnogo nagoveštaja privlačnog života na drugim mestima: članak o restoranima u Bruklinu, kriminalistički roman čija je radnja smeštena u Trstu, tabla na aerodromu sa odlaznim letovima ka mestima koji su udaljeni samo jedno putovanje avionom: Moskva, Bangkok, Adis Abeba… Savremeni svet nas tera da stalno imamo u vidu koliko toga propuštamo. U takvoj kulturi, snažne i bolne doze SOP-a gotovo su neizbežne.

U suštini, postoje dva načina na koja možemo da posmatramo okrutnu činjenicu da ćemo u životu neminovno propustiti mnogo toga: romantičarski i klasicistički pristup.

Za romantičarski temperament propuštanje prilika predstavlja neopisivu patnju. Na nekom drugom mestu od onog gde ste sada, važni, zanimljivi i privlačni ljudi žive upravo onako kako bi trebalo da živite vi. Bili biste presrećni samo kada biste bili baš tamo, na toj žurki, sa onim ljudima koji rade u čuvenoj agenciji, ili provode odmor u kolibi na Jitlandu. Ponekad vam zbog svega toga dođe da briznete u plač.

Romantičari veruju u ideju jasno određenog centra u kojem se odvija većina uzbuđenja. U jednom periodu je to bio Njujork, neko vreme bio je Berlin; zatim London. Sada je to verovatno San Francisko, a za pet godina će to možda biti Okland – ili, recimo, Rio.

Za romantičare, čovečanstvo je podeljeno na veliku grupu koju čine prosečni – i grupu koju čine odabrani: umetnici, preduzetnici, deo modnog sveta spreman na rizike i oni koji tehnologiju koriste u kreativne svrhe. Ako ste romantičar, u vašoj duši ume da bude veoma iscrljujuće. Majka vas ponekad dovodi do ludila: život joj je krajnje isprazan. Kako može uopšte da ga prihvati takvog? Zašto je ne hvataju bubice da se preseli na obalu Nice? Stalno vam predlaže da prihvatite posao u drugom gradu, ili vas zove na vikend turu u Budimpešti. Ponekad ste prilično grubi prema njoj. Izbegavate neke ljude kao kugu: stidljivog druga iz škole koji se bori sa viškom kilograma; cimera koji je inženjer telekomunikacija i želi da učestvuje u lokalnoj politici. Deluje vam prilično kobno biti okružen onima koji nisu glamurozni ili ambiciozni.

S druge strane, klasicistički nastrojeni ljudi znaju da u svetu sigurno postoji mnogo toga istinski čudesnog, ali ne veruju da očigledni pokazatelji glamura vode ka tome. Smatraju da najbolji roman na svetu verovatno trenutno ne osvaja nikakve nagrade, niti se nalazi na listama bestselera. Možda ga u ovom trenutku piše žena sa artritisom koja živi u neupadljivom letonskom gradiću Lijepaji.

Klasicistički nastrojeni ljudi su umnogome svesni toga da vrline postoje i u onome što je sasvim uobičajeno. Ništa nije jednostrano. Neko ima otužan ukus za džempere, ali istovremeno i izvanredna zapažanja. Nečija akademska dostignuća nisu pravi pokazatelj njegove inteligencije. Poznati ljudi mogu da budu glupi. Nepoznati mogu da budu izuzetni. Dok ispijate koktel u najboljem baru na svetu na savršeno organizovanoj proslavi, osećate se tužno i napeto. Najdublji razgovor vodite sa svojom tetkom – iako ona voli da gleda tenis na televiziji i prestala je da farba kosu.

Oni sa klasicističkim temperamentom takođe se boje propuštanja prilika, ali je spisak događaja u kojima uživaju sasvim drugačiji: žele da bolje upoznaju nečije roditelje, da nauče da uživaju u samoći; da cene utešnu moć prirode i zvezdanog neba; da otkrivaju zašto im je omiljena muzika zaista značajna, ćaskaju sa sedmogodišnjim detetom… Kao što te mudre duše znaju, zaista možete da propustite neverovatno važne stvari ako uvek žurite da nađete uzbuđenje negde drugde, jureći u poznati klub sa liftom punim najznačajnijih ljudi u gradu iz svega marketinga.

***
Fotografija preuzeta sa YouTube kanala The School of Life.

Link do portala: http://www.thebookoflife.org/fear-of-missing-out/
Autor: nenaveden

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić

Šta to najbolji obrazovni sistemi rade kako treba: primeri Finske i Južne Koreje

U Južnoj Koreji i Finskoj nije poenta u nalaženju „prave” škole.

Pre pedeset godina i Južna Koreja i Finska imale su užasne obrazovne sisteme. Finskoj je pretilo da postane ekonomsko pastorče Evrope. Južna Koreja je bila razorena građanskim ratom. Ipak, u poslednjih pedeset godina, kako Južna Koreja, tako i Finska preokrenule su svoje školstvo — i sada su obe zemlje međunarodno hvaljene za svoje značajne rezultate u obrazovanju.

Šta druge države mogu da nauče iz ova dva uspešna, ali dijametralno oprečna obrazovna modela? Evo, ukratko, šta Južna Koreja i Finska rade kako treba.

Korejski model: Istrajnost i rad, rad i samo rad.

U nekim delovima Azije polaganje ispita je već milenijumima jedini način penjanja uz društveno-ekonomsku lestvicu i pronalaženja sigurnog posla — pri čemu je profesor zamena za cara, kaže Mark Taker, predsednik i glavni direktor Nacionalnog Centra za Obrazovanje i Ekonomiju. Ti ispiti zahtevali su temeljno vladanje znanjem, a njihovo polaganje bio je mukotrpan obred inicijacije. Danas mnogi u Konfučijevim zemljama i dalje poštuju taj vid obrazovnog uspeha zasnovan na kulturi polaganja ispita.

Među tim zemljama, Južna Koreja se izdvaja kao najekstremnija i verovatno najuspešnija. Korejci su ostvarili neverovatan poduhvat: država je stoprocentno pismena i vodeća je u međunarodnim uporednim testovima postignuća, uključujući i testove kritičkog mišljenja i analize. Ali, taj uspeh se plaća: studenti su pod ogromnim, nemilosrdnim pritiskom. Talenat se ne uzima u obzir – jer ta kultura iznad svega veruje u naporan rad i istrajnost, nema izgovora za neuspeh. Deca uče cele godine, i u školi i sa tutorima. Ako dovoljno učite, bićete dovoljno pametni.

„Korejci u osnovi veruju da zarad sjajne budućnosti mora da se prođe kroz taj vrlo težak period”, kaže Andreas Šlajher, direktor za obrazovanje i veštine u instituciji  PISA i specijalni savetnik za politike obrazovanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). ,,To je pitanje kratkoročne nesreće i dugoročne sreće. ” Ne vrše samo roditelji pritisak na decu. Kako ova kultura tradicionalno ceni konformizam i red, pritisak drugih učenika takođe povećava očekivanja u obrazovanju.

Ovakav stav zajednice ispoljava se već tokom predškolskog obrazovanja, kaže Džo Tobin, profesor pedagogije za predškolski uzrast na Univerzitetu u Džordžiji, specijalizovan za uporedno međunarodno istraživanje. U Koreji, kao i u drugim azijskim zemljama, broj učenika u razredu je veoma velik — što je veoma nepoželjno roditelju iz, recimo, Amerike. Ali u Koreji, cilj je da učitelj vodi odeljenje kao zajednicu i da razvija odnose među vršnjacima. U američkom predškolskom sistemu, učitelji se usredsređuju na razvijanje individualnih odnosa sa studentima i redovno intervenišu u odnosima među vršnjacima.

„Mislim da je jasno da postoje bolji i gori načini da se naša deca obrazuju”, kaže Amanda Ripli, autorka knjige Najpametnija deca na svetu: i kako su postala takva. „Ujedno, ako bih za svoje dete birala između prosečnog američkog obrazovanja i prosečnog korejskog obrazovanja, odabrala bih, preko volje, korejski model. Neosporno je da u modernom svetu dete mora da zna kako da uči, kako da naporno radi i kako da istraje nakon neuspeha. Korejski model tome podučava.”

Finski model: vannastavni izbor, unutrašnja motivacija.

S druge strane, učenici u Finskoj uče o dobrobitima kako nepopustljivosti, tako i fleksibilnosti. Finski model je, kažu podučavaoci, utopija.

U Finskoj, škola je središte zajednice, primećuje Šlajher. Škola ne obezbeđuje samo obrazovne već i društvene usluge. Svrha obrazovanja je izgradnja identiteta.

Finska kultura vrednuje unutrašnju motivaciju i pohod na lični interes. Školski dan je relativno kratak i bogat je vannastavnim aktivnostima koje škola finansira, jer je u finskoj kulturi veruju da se učenje važno za razvoj deteta odvija i izvan učionice. (Izuzetak? Fizičko vaspitanje, koje sponzorišu gradovi, ne škole). Trećina predmeta u srednjoj školi su izborni, a učenici biraju čak i maturske ispite koje žele da polažu. To je kultura koja ne pati mnogo od stresa i vrednuje široku raznolikost u učenju.

Međutim, to joj ne oduzima na akademskoj strogosti, koja je proizvod istorije ove države zatočene između velikih evropskih sila, kaže Pasi Salberg, finska edukatorka i autorka knjige: Finske lekcije: šta svet može da nauči o obrazovnoj promeni u Finskoj.

„Ključ za to je obrazovanje. Finci zapravo ne postoje izvan Finske”, kaže Salberg. „Zahvaljujući tome, ljudi ozbiljnije shvataju obrazovanje. Na primer, niko ne govori ovim našim smešnim jezikom. Finska je bilingvalna zemlja i svaki student uči i finski i švedski. Svaki Finac koji želi da bude uspešan mora da savlada najmanje jedan strani jezik, često engleski, ali takođe se uče nemački, francuski, ruski i mnogi drugi jezici. Čak i najmlađa deca razumeju da niko drugi ne priča finski i da treba da uče jezike ako žele da urade bilo šta drugo u životu”.

Finci dele jednu osobinu sa Južnokorejcima: duboko poštovanje prema učiteljima i njihovim akademskim postignućima. U Finskoj, samo jedan od deset prijavljenih na programe podučavanja bude primljen. Nakon masovnog zatvaranja osamdeset posto koledža za učitelje u sedamdesetim godinama, preostali su samo programi obuke sa najboljih univerziteta, što je podiglo status predavača u zemlji.

Učitelji u Finskoj podučavaju 600 sati po godini, dok ostatak vremena ulažu u profesionalni razvoj, susrećući se sa kolegama, studentima i porodicama. U SAD-u učitelji provode 1100 sati godišnje u učionici, sa malo vremena za saradnju, povratnu informaciju ili profesionalni razvoj.

Kako Amerikanci mogu da promene kulturu obrazovanja

Kao TED govornik, Ser Ken Robinson je u svom govoru iz 2013. (Kako se izbaviti iz doline smrti obrazovanja) primetio da, kad je reč o trenutnim jadima američkog obrazovanja „kriza učenika koji odustaju od škole” samo je vrh ledenog brega. Ne računaju se sva ona deca koja idu u školu, ali nisu angažovana, ne uživaju u školi, ne dobijaju nikakvu pravu dobrobit od nje. ” Ali, ne mora da bude tako.

Amanda Ripli primećuje da je „kultura nešto što se menja. Podložnija je promenama nego što mislimo. Kultura je kao neki etar sa raznim elementima u kovitlacu, među kojima su neki aktivirani, a drugi prikriveni. U zavisnosti od ekonomskog imperativa, ili promene u vođstvu zemlje, ili slučajnosti istorije, ti elementi se aktiviraju”. Dobra vest je da „mi Amerikanci imamo mnogo toga u našoj kulturi što bi podržalo veoma jak obrazovni sistem, kao što je vekovima stara retorika o ravnopravnosti i jaka i legitimna meritokratija”, kaže Ripli.

Jedan od razloga zbog kojih nismo mnogo akademski napredovali u proteklih pedeset godina jeste što nije bilo ekonomski neophodno da deca u Americi savladaju veštine rešavanja problema ili kritičkog mišljenja kako bi preživela. Međutim, to više nije istina. „U kulturama se s vremena na vreme dešava usporavanje, ne bi li bile u toku sa ekonomskom stvarnošću i upravo sada mi se nalazimo u tom periodu usporavanja”, kaže Ripli. „Zato naša deca ne odrastaju sa tim vidom veština ili istrajnosti kako bi bili uspešni u globalnoj ekonomiji.”

Mi smo zatočenici slika i iskustava obrazovanja koje smo nekad imali”, kaže Toni Vagner, stručnjak u Harvardovom inovativnom centru i autor The Global Achievement Gap. „Želimo škole za svoju decu koja su ogledala našeg ličnog iskustva, ili onoga što smo mislili da želimo. Time ozbiljno ograničavamo sposobnost da kreativno razmišljamo o drugačijem obliku vaspitanja. Međutim, nema šanse da ćemo podešavanjem te montažne trake ići u korak sa dvadeset prvim vekom. Treba nam ogroman remont”.

Zaista. Danas, američka kultura donošenja odluka stavlja teret na roditelje da nađu „pravu” školu za svoju decu, pre nego što će poverovati da su sve škole sposobne da pripreme decu za odraslo doba. Naša opterećenost talentom stavlja teret na učenike da budu „pametni”, pre nego na sposobnost odraslih da ih poduče. Naš zastareli sistem finansiranja škola čini da novčani iznos koji će svaki učenik platiti određen nazivom institucije, a ne stvarnom vrednošću.

Ali kako će američka kultura obrazovanja izgledati sutra? U najuspešnijim kulturama obrazovanja u svetu, sistem je taj koji je odgovoran za uspeh učenika, kaže Šlajher — ne samo roditelj, ne samo učenik, ne samo nastavnik. Kultura stvara sistem. Nadamo se da će Amerikanci pronaći istrajnost i volju da promene vlastitu kulturu — jedan po jedan roditelj, učenik i nastavnik.

***

Link do portala: http://ideas.ted.com/what-the-best-education-systems-are-doing-right/
Autorka teksta: Ejmi S. Čoj

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

 

O cenama umetničkih dela

Fotografija preuzeta sa stranice http://www.thebookoflife.org

Pre nekoliko godina, na aukciji kuće Sotebi u Londonu, vrednost slike Zid nemačkog slikara Gerharda Rihtera prevazišla je procenjenu sumu i prodata je za nešto manje od 17.5 miliona britanskih funti. Time je potvrđen Rihterov položaj, sa finansijskog stanovišta, na samom vrhu zajednice živih umetnika. Takve vesti se obično prenose uz određenu dozu uzbuđenja i odobravanja. Smatramo ih odrazom kulturnog zdravlja. Zapravo, time samo pokazujemo da ne znamo šta želimo od umetnosti.

Nema ničeg lošeg u toj slici. Dirljiva je i podsticajna. Predstavlja veliki kvadrat obojen u crveno, ovlaš prošaran plavim, crnim i lila tragovima, kao neka važna poruka koja se upinje da dopre do nas. Ali ne uspeva da ispliva na površinu. Ponekad smo i mi hteli da kažemo nešto veoma važno – partneru, detetu, ili roditelju – ali nismo to učinili. Ta poruka je sve vreme bila tu u vazduhu, ali nikada je nismo prevalili preko usta. Umetničke slike pružaju nam dostojanstvo u našim nevoljama i neispunjenim nadama.

Međutim, u svemu ovome se krije jedna nelagodna činjenica: „poruku”, ili, ako više volite taj izraz, blagodet tog divnog umetničkog dela, osetićete i ako gledate u razglednicu ili reprodukciju na internetu. Naravno, reprodukcija nije fizički istovetna originalu. Ali prenosi gotovo sve, recimo 96%, onoga što je važno. To nije loša dobit – s obzirom na razliku u ceni.

Aukcijske kuće – kao što su Nacionalna galerija, Luvr i muzej Metropoliten – uporno tvrde da morate da odete i vidite (u nekim slučajevima i posedujete) originalno delo, upravo taj komad platna na kojem su radile ruke velikog umetnika, ne biste li osetili istinsku umetnost. To je tako čvrst stav, koji ima toliki prestiž u našem društvu, da retko kada shvatamo koliko je čudan i nesvrsishodan.

Kada je u pitanju književnost, mnogo smo opušteniji – samim tim, i mnogo pametniji. Nemamo osećaj da moramo da odemo u muzej Viktorija i Albert da bismo pročitali originalni tekst Priče o dva grada Čarlsa Dikensa. Ispravno smo zaključili da ćemo sve što je bitno saznati i u besplatnom elektronskom, ili u štampanom izdanju te knjige za nekoliko stotina dinara.

Razlika je u tome što znamo čemu romani služe. Mnogo smo samouvereniji kada je reč o knjigama. Držimo ih u rukama od detinjstva. Znamo koja je fora s njima: upoznajemo likove, slušamo njihove priče, ulazimo u njihov zamišljeni svet. Poboljšavaju nam sposobnost opažanja, znanje o sebi samima, teše nas i nadahnjuju. Možda ne govorimo to često, ali čitanje knjiga nam služi kao terapija. Instinktivno znamo da nam za to ne treba neki arhiv, već je dovoljno obično putovanje vozom, ili, još bolje, da smo ušuškani u krevetu ili ležimo na plaži.

Treba da imamo podjednako samopouzdanja kada je posredi umetnost; mnogo je pametnije, jeftinije i lakše. Umetnost nije neko strašno nedokučivo delo zbog kojeg neizostavno moramo fizičkim prisustvom da potvrdimo njegovu vrednost. Narodni muzeji to žele, a jasno je i zašto – ali ne moramo uvek da sledimo njihov poziv. Predugo smo to radili. Umetnička dela su sredstva koja nam donekle pomažu u životu. Utiču nam na raspoloženje, podsećaju nas na važne istine koje nam neprestano izmiču iz vida i – kao Rihterov Zid – daju nam dostojanstvo u našim patnjama. Sve to ima veliku vrednost. Ali nema potrebe da za taj doživljaj plaćamo milione, ili putujemo u drugi grad da bismo posetili umetničku galeriju. Dovoljna je razglednica. 96% vrednosti Rihterovih slika dostupni su vam samo ako ih potražite na guglu i usredsređeno ih promatrate nekoliko minuta. To je velika ušteda. Nije ni čudo što Sotebi, Nacionalna galerija i njima slični ne bi bili preterano srećni kada bi pročitali ovo.

***

Link do portala: http://www.thebookoflife.org/art-reaches-record-price-at-auction-sign-we-dont-have-much-of-a-clue-what-art-is-for/
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić

Četiri priče o četiri heroine Ruske revolucije

Aleksandra Kolontai, Nadežda Krupskaja, Inesa Arman i Ema Goldman su četiri priradnice Ženske vojske. Bez njihovog učešća u Oktorbarskoj revoluciji 1917. godine, „crveni“ ne bi obezbedili pobedu

„Ko su žene koje su učestvovale u velikoj Oktobarskoj revoluciji?“, pitala se Aleksandra Kolontai u članku objavljenom 1927. godine u časopisu Zhensky zhurnal (Ženski magazin). „Desetine, stotine hiljada anonimnih heroina, koje su pod crvenom zastavom i uz sovjetski slogan marširale rame uz rame sa radnicima i seljacima, ostavljajući za sobom carsku teokratiju i krećući se ka novoj budućnosti“.
U svom članku, Kolontai spominje neka od imena tih žena, kao što su urednica časopisa Rabotnitsa, Klaudija Nikolajeva (1893-1944), zatim komesarka za finansije Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR) Barbara Jakovleva; novinarka i suosnivačica časopisa Pravda, Konkordija Samoilova (1876-1921) i sekretarica unutrašnjih poslova Sovjetske socijalističke republike Ukrajine, Jevgenija Boš (1879-1925).

Međutim, Kolontai se takođe osvrće na nepravdu koja je učinjena jer su mnoga druga imena zaboravljena. „Nemoguće je nabrojati sve žene, koliko njih će ostati anonimno?“ Heroine Oktobarske revolucije su činile jednu vojsku, i, mada su njihova imena možda otišla u zaborav, njihova požrtvovanost živi putem pobede u toj revoluciji, kao i u svim uspesima i postignućima koje sada uživaju žene u Sovjetskom savezu“, napisala je Kolontai pre zaključka da je „jasna i neoboriva činjenica da bi, bez učešća žena, Oktobarska revolucija bila neuspešna“.

Aleksandra Kolontai (1872-1952)

kolontai

Poreklom iz dobrostojeće porodice – otac joj je bio vojni general – Aleksandra Kolontai je od detinjstva osetila na sopstvenoj koži teret društvenih normi i diskriminacije žena, kada je njenim roditeljima bilo zabranjeno da sklope brak, koji je za oboje bio drugi po redu. Njena majka se protivila tome da Aleksandra nastavi školovanje, kao i njenom prvom braku sa Vladimirom Kolontaijem, studentom inženjerstva, zbog njegovog skromnog porekla. Kada je Aleksandra odlučila da će raditi kao profesorka, njena majka se i tome žestoko protivila.

U mladosti se upoznala sa socijalističkom književnosti i počela je tajno da kontaktira sa radničkim pokretom. Sa 27 godina se pridružila Ruskoj socijademokratskoj radničkoj pratiji. Nakon neuspeha Revolucije iz 1905. godine, otišla je u izgnanstvo u Nemačku (gde je upoznala Rosu Luksemburg i Karla Libnehta), zatim Dansku, Švedsku – gde je bila u zatvoru – i Norvešku. Godine 1915. se priključila Boljševicima. Nakon Oktobarske revolucije postavljena je za narodnu komesarku socijalne zaštite (1917-1918) i zajedno sa Inesom Arman Ženotdel, osnovala je u stranci odeljenje za žene u Sekreterijatu centralnog komiteta, sa ciljem poboljšanja uslova života žena u RSFSR. Inesa Arman je štampala časopis Kommunistka (od 1920. do 1930. godine, odnosno do kraja rada odeljenja), koji je bio namenjen vojnim članovima partije. Takođe je započela sa izdavanjem časopisa Krestyanka (1922), koji je bio namenjen ženama sa sela (uz neke izmene, ovaj časopis se izdavao sve do 2015. godine).

Aleksandra Kolontai je postala kritičar u Komunističkoj partiji, gde je organizovala unutrašnju levičarsku Radničku opoziciju. Nakon raspada Radničke opozicije, Kolontai je svoju ulogu uticajne zagovornice ženskih prava obavljala zajedno za diplomatskim zaduženjima. Bila je ambasadorka SSSR-a u Norveškoj (1924-1926), Meksiku (1926-1927), ponovo u Norveškoj (1927-1930) i Švedskoj (1930-1944). Godine 1926. napisala je memoare pod naslovom Autobiografija seksualno emancipovane žene komunistkinje.

Kao ambasadorka u Švedskoj, Kolontai je predala Žoanu Garsiji Oliveru dva pasoša kako bi mogao da putuje do SSSR-a, i odatle u izgnanstvo u Meksiko. „Na dnu stepeništa, čekala me je jedna gospođa izuzetnog držanja i sede kose. To je bila Kolontai“, seća se katalonski anarhosindikalista u svojoj autobiografiji Eho koraka. „Bila je pametna i kulturna žena. Nije se ni u kom pogledu osvrnula na moje anarhističke afilijacije. Samo mi je rekla da joj je bilo veoma drago da pozdravi člana Vlade Španske republike i velikog revolucionara, odnosno mene, […] kada sam zatražio njenu pomoć, ophodili su se sa mnom ne kao sa bivšim ministrom Španske republike, već kao sa trenutnim. Zaključio sam da sam ostao dužnik tim ljudima. […] Usluga za uslugu. Ukoliko bi SSSR ušla u rat, ja bih je branio“.

Nadežda Krupskaja (1869-1939)

krupskaja

O njoj je Lav Trocki rekao da je bila „jedna od najtragičnijih figura u revolucionarnoj istoriji“, što je veoma važno, i valja napomenuti, jer je istorija obično predstavlja samo kao Lenjinovu ženu koja mu je pružala moralnu podršku u teškim vremenima. Bila je ćerka iz ugledne, ali propale porodice poljskog porekla, i prema kasnije prikupljenim podacima vidi se da je već u svojoj mladosti bila veoma privržena i odlučna. Čitajući Tolstoja sa njegovim filozofskim anarhizmom i naglaskom na obrazovanju i jednostavnom životu, počela je da se zanima za pedagogiju, i na taj način je dospela do socijalističkih krugova. U jednom od njih, susrela se sa Lenjinom 1894. godine. Stupila je u brak sa njim u izgnanstvu u Sibiru, 1896. godine, nakon čega su vodili diskretan bračni život, o kojem se gotovo ništa nije znalo.

Od 1903. godine Krupskaja je obavljala razne poslove za boljševičku frakciju, od kojih se ističu organizacija Uredničkog saveta časopisa Iskra i Centralnog komiteta RSDRP (Ruske Socijaldemokratske radničke partije). Nakon Oktobarske revolucije imenovana je za zamenicu ministra Narodnog komesarijata za obrazovanje (Narkompros), gde je radila do smrti. Veza između Krupskaje i Staljina se pogoršala kada je Lenjin hospitalizovan zbog pogoršanog zdravstvenog stanja i kada su mu lekari zabranili da prima bilo kakve informacije vezane za politiku koje mu je Krupskaja prenosila.

Nakon Lenjinove smrti, uz povećanje napetosti zbog kontrole Komunističke partije, Krupskaja je napala Staljina i Buharina na XIV Kongresu partije, koji su uzvratili javnim kritikama. U maju 1927. godine napisala je pismo za dnevne novine Pravda gde je objavila prestanak podrške opoziciji. Motivi za ovu odluku su bili predmet nagađanja. Od pretpostavki da je Staljin primorao na to, pa sve do ubeđenja da je partija izgubila sposobnost da utiče na aktuelne događaje, uz pretpostavku da je Staljin lukavo pronašao način da ostane na vlasti dugo godina.

Pored rada u Narkompros-u, Krupskaja je bila odlučna u stvaranju organizacija za omladinu (Komsomol) i decu (Mladi pioniri 1922, i Oktobarski mališani 1923. godine), kao i u poboljšanju obrazovnog sistema i stvaranju mreže biblioteka, ali i širenju Lenjinovih dela.

Inesa Arman (1874-1920)

armand

Poreklom Francuskinja, Inesa Arman se 1903. godine priključila RSDRP, za koju je ilegalno delila propagandni materijal. Carske službe su je 1907. godine proterale u Mezenj, na severu Rusije, ali je godinu dana kasnije uspela da pobegne u Pariz, gde se pridružila boljševicima. Godine 1911. je zahvaljujući znanju jezika postala sekretarka Komiteta za strane poslove, tela zaduženog za koordinisanje boljševičkih grupa u Zapadnoj Evropi.
Godine 1912. se vratila u Rusiju kako bi sopštila rezultate Praške konferencije, gde su se boljševici konačno odvojili od RSDRP da bi osnovali sopstvenu partiju.Arman je uhapšena i puštena na slobodu marta 1913. godine, nakon čega je otputovala do Galisije, gde je živela sa Krupskajom i Lenjinom (spekuliše se da je imala ljubavnu vezu sa Lenjinom koja je trajala do njene smrti), a radila je i kao urednica časopica Rabotnitsa. Tokom Prvog svetskog rata učestvovala je na raznim konferencijama sa ciljem zaustavljanja konflikta.

Posle abdikacije cara Nikolaja II, bila je jedna od 26 osoba koje su sa Lenjinom putovale do Petrograda u blindiranom vozu. Nakon Oktobarske revolucije, Arman je upravljala Ekonomskim savetom u Moskvi a kasnije, u Petrogradu, Ženotdelom (ženskom odredu Komunističke partije), gde je imala glavnu reč. Tokom pauze kada se u jednoj bolnici na Kavkazu oporavljala od prekomernog rada, zajedno sa ostalim pacijentima je evakuisana zbog ratne opasnosti, i tad se zarazila kolerom. Umrla je 24. septembra 1920. od posledica bolesti. Nakon državne sahrane, njen pepeo je položen u kriptu u Kremlju, u Moskvi, čime je postala prva žena u Rusiji koja je primila tu počast.

Ema Goldman (1896-1940)

goldman

Poreklom iz pravoslavne jevrejske porodice iz Litvanskog grada Kovno (danas Kaunas), koji je pripadao Ruskoj Imperiji, Ema Goldman je takođe na sopstvenoj koži osetila diskriminaciju nad ženama, kako u okviru posla prodaje korseta koji je njena porodica vodila, i za koji je i sama radila, tako i unutar porodice. U autobiografiji Živeći svoj život (1931), osvrće se na tu temu i navodi, na primer, da kada je želela da nastavi obrazovanje, njen otac je odgovorio da „sve što ćerka jednog Jevrejina treba da zna jeste kako da spremi gefilte ribu, da fino isecka testeninu i da mužu podari mnogo dece“.

Kao i u slučaju Inese Armond, roman Nikolaja Černiševskog Šta učiniti? (1863) (ovaj roman je, takođe, bio jedan od Lenjinovih omiljenih) utemeljio je njeno interesovanje za ruski nihilizam. Godine 1885. je emigrirala u Njujork, gde je obavljala više poslova. Nakon pobune u Hejmarketu u Čikagu 1886. godine, počela je da se zanima za anarhizam. Godinu dana kasnije, razvela se od prvog muža i upoznala svog budućeg partnera, Aleksandra Berkmana, takođe anarhistu rođenog u Litvaniji koji je emigrirao u SAD. Četiri godine nakon njenog hapšenja 1901., kada je optužena da je podstakla ubistvo predsednika SAD Vilijama Mekinlija, nastradalog od posledica atentata koji je počinio Leon Čolgoš, Goldmanova i Berkman su se posvetili širenju anarhizma preko propagande zbog događaja na štrajku u Houmsteadu (1892) (kada je Berkman pokušao da ubije biznismena Henrija Klarka Frika), talasa protesta takozvane „panike 1893. godine“ i objavljivanja anarhističkog časopisa Majka Zemlja (1906). U narednim godinama Ema Goldman je širom SAD držala govore o anarhizmu, pravima žena i planiranju porodice. Sve vreme je bila u konstantoj borbi sa vlastima.

Godine 1917. je, zajedno sa Berkmanom, uhapšena zbog protivljenja Prvom svetskom ratu i kampanji koju je vodila u cilju ukidanja vojnog roka. Osuđena je na zatvor na osnovu tada nedavno usvojenog Zakona o špijunaži. Međutim, prema Zakonu o imigraciji iz 1913. godine (kao i amandmanu iz 1918. posebno usmerenog na štetu anarhista) Goldmanova i Berkman su, zajedno sa još 249 anarhista, deportovani u Rusiju na brodu USAT Buford, koji je za tu priliku dobio ime „sovjetska barka“.

„U Rusiju sam došla puna nade da ću zateći preporođenu državu, sa narodom potpuno posvećenim izuzetnom, ali teškom poslu revolucionarne obnove“, napisala je u delu Moje razočaranje Rusijom (1923). Ali, kako navodi, „svakog dana, svake nedelje, svakog meseca ređale su se nove karike na kobnom lancu koji će srušiti moju cenjenu građevinu“. Razgovori sa radnicima i seljacima su obeshrabrili ovu veteranku anarhistkinju, a Kronštatski ustanak (1921) je bio kap koja je prelila čašu. Na osnovu ličnog svedočenja, dok je čitala antologiju pisama iz Francuske revolucije, autora Gustava Landauera, nemačkog anarhiste, mogla je čuti „boljševičku artiljeriju kako započinje bombardovanje pobunjenika u Kronštatu“. „Više nije bilo Ruske revolucije […] preda mnom je stajala veličanstvena Boljševička država, koja je gušila svaki konstruktivni pokušaj revolucije, potiskujući, ponižavajući i rasturajući sve. S obzirom na to da nisam bila u stanju i da sam se protivila da i sama postanem šraf u toj zlokobnoj mašineriji, kao i uz svest da ne mogu biti ni od kakve praktične pomoći Rusiji i njenom narodu, odlučila sam da napustim zemlju“.

Razočaranje koje je doživela u Rusiji nije se prenelo na njene anarhističke ciljeve. Rad na širenju i postizanju anarhizma će nastaviti do kraja života. Godine 1936, sa 67 godina, došla je u čuvenu posetu Barseloni i Aragonu, pod kontrolom anarhosindikalista koji su pripadali organizacijama CNT i FAI, a čija je bila zvanična predstavnica u Londonu.

***

Link do portala: http://www.publico.es/internacional/centenario-revolucion-rusa-cuatro-historias.html
Autor teksta: Anhel Ferero

Prevela sa španskog: Natalija Stojankić

 

 

Pravopisne greške i Marfijev zakon

Fotografija preuzeta sa sajta http://www.yorokobu.es.

Sve pravopisne i gramatičke greške pojavljuju se kada je članak već objavljen.

Pisanje ne može pobeći Marfijevom zakonu (Sve što može da krene naopako, krenuće naopako).

Strah me je da objavim neki članak i onda pronađem gramatičku ili pravopisnu grešku. Ako sam na kauču, skačem do kompjutera; ako čitam članak na ulici, želim da se vratim kući. Moram da ispravim grešku dok je neki čitalac ne iznese u javnost i osramoti me.

Novine i časopisi koje sam čitao u detinjstvu pisali su o štamparskim greškama kao o greškama nastalim krivicom vilenjaka koji su sastavljali tekstove. Vilenjaci su proizvod mašte koje je čitalac prihvatao zbog komplikacija prilikom štampe koje su se pojavile sa ručnom pisaćom mašinom, a završile sa cilindričnom.

Računari i internet ubili su vilenjake pisanih sastava. Najpoznatiji programi za pisanje ukazuju na većinu pravopisnih grešaka i predlažu gramatičke ispravke. Često ispravljaju greške nastale zbog brzog i nepreciznog mehaničkog pisanja i užurbanog čitanja u sebi. Pisanje ne može pobeći Marfijevom zakonu. Javlja se grupa smetnji i paradoksa.

  1. SVE GREŠKE SE POJAVLJUJU KADA JE TEKST VEĆ OBJAVLJEN

Kao što je već rečeno, ponekad greške u jeziku izmaknu tehnologiji i trudu urednika. Sati provedeni u pisanju i uređivanju teksta zatupe čoveka i kroz šupljine upadaju užasni zarezi i akcenti.

  1. ŠTO SE VIŠE BLIŽI VREME ZA RUČAK ILI ZA SPAVANJE, JAVLJA SE VIŠE GREŠAKA

«Radi gladan», rekao mi je jedan scenarista. Ne slažem se. Kada ima malo vremena za pisanje (malo u odnosu na ambicije uložene u tekst) i javi se glad, dolazi do iskušenja da se tekst pošalje pre ručka, «da bi se imalo slobodno popodne». Loša ideja. Urednik teksta takođe ima svoje sate određene za jelo i spavanje, i podložan je istim slabostima.

  1. ŠTO SE VIŠE PIŠE, VIŠE GREŠAKA IMA

Usredsrediti se na usavršavanje nekoliko rečenica može da umori i dovede do zanemarivanja teksta kao celine. Na ovaj način se u rečenicama dovedenim do savršenstva pojavljuju iznenađujuće pravopisne i gramatičke greške. Na urednikovu nesreću, ima čitalaca koji će prozreti tekst zbog jednog loše obeleženog akcenta, iako je zanimljiv.

  1. U KRATKIM I JEDNOSTAVNIM TEKSTOVIMA JAVLJA SE VIŠE GREŠAKA NEGO U TEŠKIM I DUGAČKIM

Autor može počiniti više grešaka u kratkom članku nego u dugom. Moguće objašnjenje za to jeste da se dugački tekstovi pišu sa više ambicije i nekoliko dana. Sa druge strane, moguće je da je jednostavan tekst napisan sa lakoćom, u žurbi pre vremena za ručak…

DA BI SE IZBEGLE GREŠKE

Evo jedne preporuke da bi se izbegle sve greške: ako je moguće, zanemariti tekst na dva ili tri sata i obaviti neku drugu aktivnost. Čitanje naglas takođe pomaže u uočavanju grešaka u interpunkciji i otkrivanju teških rečenica (Flober je slušnim organima pripisivao preciznost u pisanju).

BELEŠKA AUTORA: Ovaj tekst je pažljivo pregledan za vreme nekoliko telefonskih razgovora pre vremena za ručak, ali to nije izgovor. Pošto sunce ulazi kroz prozor, neću kriviti ni vilenjake. Za svaki slučaj, držim palčeve.

***

Link do portala: http://www.yorokobu.es/murphy-escribir/
Autor teksta: Havijer Melendes Martin

Prevela sa španskog: Milica Ilić

Ljubavno pismo Lasi de Seli

Pet godina nakon smrti, usvojena ćerka Montreala, zagonetna pevačica i kantautorka Lasa de Sela, postala je sinonim za zvuk ovog grada, rame uz rame sa Lenardom Koenom i grupom Arcade Fire.

Zaljubio sam se u Lasu de Selu u dvorani društvenog doma Montreala, koja je bila preuređena u stilu noćnih klubova Njujorka iz četrdesetih godina XX veka, sa velikim okruglim stolovima raspoređenim poput planeta oko svog izvora života, Sunca. Dojmio me je Lasin čaroban glas, lepota oštrih crta lica, dražesna skromnost, muk i tutnjava bubnjeva, harfe, gitara, trube, harmonike, violine, zvona i udaraljki spravljenih od flaširane vode koji su kao kroz san donosili njene pesme s onog sveta na ovaj.

Postoje pevačice čiji su glasovi i muzički identitet suviše neobični i zagonetni da bi mogle dosegnuti dalje od samih granica sveta mejnstrim muzike. Takve pevačice su Bet Gibons ( grupa Portishead), Elizabet Frejzer ( grupa Cocteau Twins), Houp Sandoval ( grupe Mazzy Star i the Warm Inventions) i Lasa de Sela. Poput sirena iz grčkih mitova i književnosti čija je proročka pesma vekovima toliko opčinjavala i uzrujavala, i ove ikone alternativne muzike se obraćaju koliko umnom i duhovnom, toliko i telesnom.

Lasa de Sela je rođena u malom selu Big Indian, država Njujork, 1972. godine. Otac joj je bio intelektualac iz Meksika koji je doktorirao na književnosti o španskim osvajačkim pohodima. Majka joj je bila američka umetnica koja je izvukla ćerkino ime, koje znači „mesto bogova“, iz knjige o Tibetu. Lasa, njeni roditelji, braća i sestre su proveli deset godina živeći u preuređenom školskom autobusu, špartajući po SAD i Meksiku. Nije bilo televizije, samo knjiga, crtanja, razgovora i porodičnih zabava koje su uključivale pevanje noću.

Imala je trinaest godina kada su se njeni roditelji razišli, a Lasa se sa majkom i sestrama nastanila u San Francisku. Pohađala je časove pevanja i počela je da peva u jednom grčkom kafiću. Dokumentarni film o životu Bili Holidej rasplamsao je u njoj ambiciju da postane profesionalna pevačica. Upila je moć i ranjivost, odlučnost i nežnost Lejdi Dej i Ćavele Vargas, Marije Kalas i Kukoa Sanćesa.

Sa 19 godina, 1991. godine, pošla je za svoje tri sestre u Montreal, gde su pohađale školu L’ École nationale de cirque. Utonula je u frankofonu kulturu ovog grada. Pisala je tekstove pesama i melodije. Crtala je i slikala utešne ili teskobne fantazije inspirisane ilustracijama „Alise u zemlji čuda“ Džona Teniela i nadrealističkim kolažima Maksa Ernsta. Tokom pet godina je usavršavala glas u montrealskim barovima kao što su les Bobards, l’Barouf  i Le Quai des Brumes.

LA LLORONA

Lasin prvi album, La Llorona, izlazi 1997. godine. Otac ju je učio o La Llorona, uplakanoj ženi iz meksičke legende i narodne priče. U jednoj verziji priče, žena je plakala za svojom decom koju su ubili konkistadori. Ona je tražila osvetu, ali je ostala zauvek zarobljena između ovozemaljskog i spiritualnog sveta. Na svojoj debitantskoj ploči, Lasa i sama deluje kao glasnik između ovih svetova.

La Llorona je veoma harizmatična, neobična, senzualna, sanjarska, raskošno originalna mešavina evropske umetničke pesme, meksičke rančere, klezmera, džeza, romske narodne muzike. Produkcija i aranžman njenog dugotrajnog saradnika, očaravajućeg multiinstrumentaliste Iva Derozijera, ukrašavaju sirovu sofisticiranost narativnih pesama. Pesme su opijene bolom, neutaživom žudnjom, gradovima u plamenu, pustinjama srca, drvećem u cvatu, mitskim strahom i kiselim, sveznalačkim humorom. Ljudi su poredili Lasu sa Tomom Vejtsom, Edit Pjaf i Nikom Kejvom. Album je osvojio nagrade Juno i Félix, i prodat je u više od sedamsto hiljada primeraka, što je zadivljujuće dostignuće za jedan nekomercijalni i netradicionalni album na španskom jeziku.

Iscrpljena od turneje sa putujućim muzičkim festivalom Sare Maklahlan, Lilith Fair-om, Lasa se preselila u Francusku i pridružila svojim trima sestrama u njihovom putujućem cirkusu/pozorišnoj trupi Pocheros. Pevala je gotovo svake noći, uz pratnju umetnika na trapezu koji je svirao harmoniku. Svakog jutra bi njena mala sestričina pokucala na vrata njene prikolice da je probudi, popela joj se u krilo i rekla: „Volim te.“

THE LIVING ROAD

 Lasa je sarađivala sa francuskim pop pevačem Arturom Ašom i dala doprinos na jednom duetu na albumu britanskog benda Tindersticks. Živeći u Marseju, počela je ponovo da piše pesme. Vratila se u Montreal da producira svoj drugi album, objavljen 2003. godine, gotovo sedam godina nakon njene debitantske ploče. Album The Living Road se bavi putem kojim svi moramo da prođemo, govoreći o ljubavi, seksu, kreativnosti, apokalipsi i nadi zvukom koji se ponekad graniči sa zvukom orkestra. Sa kontrolisanom nesputanošću i razumnim zanosom, Lasa i njen bend stvaraju raskošne, komplikovane diorame umetničke pesme, sentimentalne ljubavne pesme, nazalnog izgovora, bluza, gospela i uspavanke. Oni se mešaju sa novim zvukovima: prozračnom elektronskom muzikom, sablasnim zvonima, klepetanjem istočnjačkih bubnjeva i živahnom bliskoistočnom trubom. Reči pesama, na engleskom, francuskom i španskom, se ponekad stapaju u duvljoj zaljubljenosti: „ Srce mi se slama / Ne mogu zaspati / Ja volim čoveka / Koji me se plaši / On veruje da će ako / Ne stražari sa nožem / Postati moj rob / Do kraja života.“

Sledi dvogodišnja turneja kroz sedamnaest zemalja. Na bini u Istambulu, ili u televizijskom studiju u Parizu, njena desna ruka grabi mikrofon, njena leva ruka pritiska levu slepoočnicu, a njeno telo- obuzeto emocijom- se podiže i spušta uz muziku, njen glas je ušećeren med. Njene pesme su korisćene u seriji Sopranovi i u Madoninom dokumentarnom filmu o sidi I Am Because We Are. BBC Radio 3 Lasu proglašava 2003. godine za najboljeg izvođača etno muzike na američkom kontinentu. Na međunarodnom filmskom festivalu Ion, 2007. godine, video za njenu pesmu Con todo palabra ( „Sa svakom rečju“) sa albuma The Living Road je proglašen za muzički video godine. Londonski Times 2009. godine bira The Living Road za jedan od deset najboljih albuma etno muzike te decenije.

LHASA

Aprila 2009. godine, šest godina nakon albuma The Living Road, izlazi treći i poslednji album. Album Lhasa je sama aranžirala i producirala i u potpunosti otpevala na engleskom jeziku, i on na njemu se može naći meksička i engleska narodna muzika, flamenko, bluz, gospel, kantri muzika i tango. Zvuk je suzdržan i bez ukrasa, ponekad opor: povremeno okidanje po harfi, nekoliko jednostavnih klavirskih varijacija, gitara bez pratnje, lutajuća bas gitara i bubnjevi od kante za smeće sada zasenjuju zamišljenost i strast njenog glasa i teksta pesama. Njen glas, izbrušem iskustvom, izbegava oštrije ukrase sa njena prva dva albuma, ali ostaje ekspresivan u tonu i izražavanju koliko i glas Bili Holidej ili bilo kojeg palog anđela alternativne muzike. U pesmi I’m Going In Lasa peva: „ Kada mi se život tek završi / I moja smrt tek bude počela / A rekla sam ti da te nikad neću ostaviti / Ali sam znala da će taj dan doći / Ne traži mi da razmislim ponovo / Ja sam spremna da odem sad.“

Kada neko koga volite umre prerano, osećate tugu kakvu dotad niste iskusili. Ja držim Lasina tri albuma kao breviraj, na slomljenom srcu.

Poslednji put sam video Lasu na Montrealskom džez festivalu u junu 2009. godine. To je bio njen poslednji javni nastup. Pevala je duet na bini na otvorenom ispred desetine hiljada ljudi sa svojim prijateljem i saradnikom, montrealskim pevačem i kantautorom Patrikom Votsonom. Na kraju je prolila poneku suzu. Njena nekada dugačka, lepa kestenjasta kosa je bila kratko ošišana. Okrenuo sam se ka prijateljici i naše oči su govorile o značaju te promene u njenom izgledu.

U Montrealu, baš pre ponoći, 1.1.2010. godine, Lasa de Sela je umrla u 37. godini od raka dojke. Sneg je padao četiri dana. Njen pepeo je pohranjen na groblju Notre-Dame-Des-Neiges. Natpis, kao rukom ispisan, na njenom spomeniku glasi: Tu as fait grandir le coeur de ce monde („Oplemenila si i učinila većim srce ovog sveta.“)

Link do portala: http://cultmontreal.com/2015/02/a-love-letter-to-lhasa-de-sela/
Autor teksta
: Robert Kilborn

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Sećanje na Eduarda Galeana

Urugvajskog pisca Eduarda Galeana, koji je preminuo 2015. godine, pamtimo prvenstveno po delu „Otvorene vene Latinske Amerike“ (Las venas abiertas de América Latina). Pored toga, značajno delo je i „Knjiga zagrljaja“ (El libro de los abrazos), koja se uz prethodnu može svrstati u najbolja dela ovog autora.

Izreke ovog pisca, odsečne, oštre i koncizne, takođe su vredne pomena. Imajući u vidu bogatstvo njegovog opusa, odabir nije bio lak, ali smo ipak pokušali da izdvojimo one najbitnije i najzanimljivije.

O književnosti i novinarstvu

„Od Huana Rulfa sam naučio da se piše drugom stranom olovke, onom koja na vrhu ima gumicu za brisanje.“ – knjiga „Ogledala“ (Espejos), 2008.

„Kortasar je nastavio da raste sve do svoje smrti: ruke, noge… On, koji nije želeo da ga njegov karakter i popularnost neprestano uzdižu.“ – roman „Deca vremena“ (Los hijos de los días), 2011.

„Zahvalan sam novinarstvu jer me je izvuklo iz začaranog kruga razmišljanja samo o sebi i svojim potrebama.“ – intervju za El País, 2010.

O politici

„U XX veku polovina čovečanstva je žrtvovala pravdu zarad slobode, dok je druga polovina žrtvovala slobodu zarad pravde, a u XXI veku ćemo žrtvovati obe stvari u ime Globalizacije.“ – jul 2010, Twitter

„Nama vlada strah. To je jedno od oruđa u rukama moćnika, a drugo je neznanje.“ – maj 2010, Twitter

„Živimo u svetu koji bolje tretira mrtve nego žive. Mi živi postavljamo pitanja, dajemo odgovore i imamo druge ozbiljne nedostatke, neoprostive u sistemu koji veruje da smrt, kao i novac, čini ljude boljima.“ – u svom govoru, u januaru 1988, na dodeli nagrade Hose Karasko Tapija, koja je ustanovljena u čast novinara ubijenog tokom diktatorskog režima u Čileu 1986.

„Rad nije vredan ničega, nema dovoljno novca, radi se duplo više za duplo manje novca. Šta proizvode naše države? Jeftinu radnu snagu. Stvarnost postaje crni humor: – Treba stegnuti kaiš. – Ne mogu, juče sam ga pojeo.“ – u svom govoru, u januaru 1988, na dodeli nagrade Hose Karasko Tapija.

„Zidovi su štampa za siromašne.“ – intervju za El País, 2010.

„Sloboda novca zahteva radnike zatočene u zatvoru straha.“ – kolumna u novinama El País, maj 2001.

„Bilo bi dobro da tehnokrate, koje odlučuju o pitanjima od brzine leta muve do intenziteta ljubavi između ljudi, čuju razmišljanja dece.“ – u svom govoru na Univerzitetu u Valensiji, 2004.

O ratovima i protestima

O ratu u Iraku: „Svet je potpuno lud; možda je rešenje da se organizuje  međunarodni kongres psihijatara.“

O „Pokretu 15. maj“ (Movimiento 15M – mirni građanski protesti koji su se odigrali u Španiji 2011, sa ciljem da se izrazi nezadovoljstvo političkim sistemom i raspodelom moći): „Svet danas poziva na bes, a mladi ljudi su odbili taj poziv. Ja sam dobio dozu vitamina E: e kao esperanza (nada), e kao entuzijazam…“

O fudbalu

„Za intelektualce leve struje, fudbal sprečava narod da misli. Za desničare je fudbal dokaz da narod misli nogama. Fudbal je biznis? To važi za sve. A seks nije? Oni koji to znaju su mi rekli da seks uopšte nije loš.“

Epilog

Sećati se (recordar): od latinskog re-cordis, ponovo proći kroz srce.“

***

Link prema portalu: http://cultura.elpais.com/cultura/2015/04/13/actualidad/1428933394_654775.html
Autor teksta: Alvaro Romero

Prevela sa španskog: Biljana Dražović

 

Prisećanje na moralnu paniku oko trenda heroin chic

Bila je to decenija najkontroverznijeg trenda – da li je modni svet zaboravio na šta nas je sve podsećao?

Poslednjih trideset godina razvio se trend, dotad neviđen i po svom uticaju i po kontroverzi koju je izazvao – nazvan „heroin chic“. Ozloglašen devedesetih godina prošlog veka u kampanjama Kelvina Klajna i fotografijama Korin Dej, kao i zahvaljujući vitkim modelima poput Kejt Mos, Džodi Kid i Džejmi King, taj izgled nadahnut grandž kulturom definisao je čitavu jednu generaciju, ali je izazivao i buru reakcija. Po mišljenju medija, slike ispijenih, žgoljavih modela podsticale su korišćenje droga – čak su i ljudi na visokim položajima skretali pažnju na to. „Modne fotografije u proteklih nekoliko godina učinile su heroinsku zavisnost glamuroznom, seksi i kul”, ocenio je američki predsednik Bil Klinton.
Iako su novine brzo osudile taj stil, on je imao svoje opravdanje – bila je to pobuna estetike, namerno okretanje leđa šljaštećoj neumerenosti u hedonizmu osamdesetih godina, sa željom da se nadahnuće pronađe u nečemu iskrenijem, po uzoru na sirovost dokumentarnih fotografa poput Nan Goldin. U svemu tome bilo je i doze humora. „Podsmevali smo se modi”, izjavila je 1997. godine Korin Dej govoreći o fotografiji za časopis Vog iz 1993. godine, koja je prikazivala Kejt Mos u šljampavim helankama – ta fotografija odmah je izazvala bes javnosti, jer se smatralo da je tu reč o seksualizovanju i zloupotrebljavanju deteta. Nimalo začuđujuće, tabloidi jednostavno nisu shvatili fazon.

„Podsmevali smo se modi” – Korin Dej, 1997.

Da se ne lažemo, modna i reklamna industrija suočavale su se sa problemom zavisnosti – paranoju u vezi sa trendom „heroin chic“ delimično je podstakla smrt Rivera Finiksa 1993. i Kurta Kobejna 1994. godine; do 1995. godine, čak je i Plejboj pravio istraživačke reportaže o tom fenomenu. Kao što je istakao Njujork Tajms, rast popularnosti droga delimično je bio povezan s njihovim padom cena i boljim kvalitetom, kao i sa činjenicom da je čist heroin mogao da se puši, a ne samo ubrizgava (time je nestao strah od igle iz perioda naglog širenja virusa HIV-a). Ljudi su čak osuđivali modnu pomamu za motivima zmaja, tvrdeći da oni aludiraju na „hvatanje zmaja” – što je žargon za korišćenje droga.
Međutim, kako se ispostavilo, industriju je najviše potresla smrt dvadesetogodišnjeg modnog fotografa Davidea Sorentija 1997. godine. Davide Sorenti (sin Frančeske i brat Marija Sorentija) bio je njujorški vunderkind, poznat po fotografijama ispijenih modela. Njegova smrt verovatno je označila kraj trenda „heroin chic“ – časopisi su uzeli u obzir taj slučaj i do kraja decenije okretali se zdravijoj estetici.
Koliko smo uopšte napredovali gotovo dvadeset godina kasnije? Aluzije na droge i dalje su tu – agencija ASA (Autoritet za reklamne standarde) pre nekoliko godina je ispitala kampanju Edi Kembel za Black Opium, parfem kuće Iv Sen Loran, nakon što je primljeno jedanaest žalbi povodom tvrdnje da reklama glamurizuje droge, jer modela navodno prikazuje kao zavisnika koji traži svoj „fiks” (parfem). Iako je trend heroin chic definisao devedesete, modna opčinjenost mršavošću prešla je i u naredni milenijum – ostaje da vidimo da li će industrija u neko skorije vreme prevazići trend vitkih modela.

Link do portala: http://www.dazeddigital.com/fashion/article/28630/1/revisiting-the-90s-moral-panic-over-heroin-chic
Autorka teksta: Ema Houp Alvud

Prevela sa engleskog: Jovana Subotić