Remedios Varo, savremena vizionarka

U prvoj deceniji prošlog veka, jedna devojčica bademastih očiju poput mačjih i ljubopitljivog pogleda divi se sa radoznalošću minijaturi u kojoj se pripoveda istorija jedne porodice. Fascinira je Srednji vek, vizije Hildegarde fon Bingen, umetnice i intelektualke iz XI veka, crteži slikarke Ende, autorke Beata u Đironskoj katedrali. Tamo se u Anglesu 16. decembra 1908. godine sasvim slučajno rađa Remedios Varo. Njen je otac, inženjer, zbog posla dobio premeštaj u Kataloniju.

Još od malena Remedios sanja i crta. Razmišlja o putovanjima, dolascima i odlascima, u domu oblikovanom selidbama koje zahteva očevo zanimanje: porodica se 1913. seli u Alhesiras, tokom perioda u kojem otac radi u Larašeu (Maroko) i često prelazi moreuz kako bi ih video. Potom odlaze u Madrid. Na ista će putovanja otići i Varo i junaci koje crta: putovanja koja liče na izgnanstva, možda zato što je to sudbina vizionara, naročito onih sa darom da svakodnevno pretvore u nesvakidašnje.

To su i staze unutrašnjeg putovanja koje Varo u svojoj mašti iscrtava odmalena budući da je vaspitana u slobodarskom duhu. Uči da dizajnira tkanine i odeću, a otac joj usađuje strast prema prirodi i nauci: mineralima, cveću koje suši među stranicama knjiga, šetnjama po polju… Posle će na red doći fotoaparat, jedan od poklona koje Varo najviše ceni i kome se posvećuje sa ushićenjem.

Sredinom dvadesetih godina upisuje Akademiju San Fernando u Madridu gde upoznaje Herarda Lisaragu, snažno odanog Republici. Stupaju u brak 1930. godine. Paradoksalno, sloboda se iskazivala kroz čin venčanja, čak i u slučaju devojke iz liberalne porodice. Sa Lisaragom potom odlazi u Pariz u potrazi za idealima avangarde. Po povratku u Španiju, nakon što su se već smestili u Barseloni, započinje ljubavnu vezu sa Estebanom Fransesom. Bio je to prvi od njenih raskida sa strogim moralnim zapovestima toga doba.

Tih godina, zajedno sa Fransesom i Oskarom Domingesom, slikarom sa Kanarskih ostrva, Varo nesumnjivo kreće putem nadrealizma: los cadáveres exquisitos (prekrasni leševi) – vrsta igre u kojoj svaki učesnik napiše deo teksta ili nacrta deo figure nemajući u vidu kako su drugi doprineli, čime se održava kolektivna i nepredvidljiva priroda dela. Još uvek je stidljiva umetnica. „Tek je ponešto slikala tada, pomalo je crtala, a često smo provodili vreme radeći zajedno na prekrasnim leševima”, zapazio je pisac i umetnik Marsel Žan 1935. godine. Varo zarad kamuflaže bira da ostane u pozadini, ali ne da bi zadovoljila Bretonove težnje, kome žene odgovaraju samo kada su pokorne, već da bi mogla na miru da sanja.

Zapravo, Remedios Varo je bila sve samo ne pokorna kada se zaljubila u pesnika Benžamina Perea kojeg je upoznala u Barseloni. Pere je bio među prvim strancima koji su bili spremni da brane Republiku, tačno mesec dana po izbijanju Građanskog rata. Sa njim će deliti svakodnevicu i nedaće: „Nije lako živeti od slikarstva u Parizu. Radila sam mnoge poslove, između ostalog sam bila spikerka. Prevodila sam konferencije za Latinoamerikance”, objašnjava Varo u jednom intervjuu iz 1960. godine. Pominje da je, između ostalog, izrađivala falsifikate slika Đorđa de Kirika i čak i restauracije nekih dela. Ko zna da li su njeni različiti poslovi da bi zaradila nešto novca bili razlog tome što je počela da slika veoma kasno, tek pedesetih godina.

Izgnanstvo u Meksiko za Varo i Perea počinje, kao i za mnoge druge, ulaskom nacista u francusku prestonicu. U Meksiku su se nastanili posle dugog i bolnog putešestvija. Taj večni egzil Varo otelovljuje u slici Skitnica (El Vagabundo) Umetnica u Meksiku ostaje i nakon Pereovog povratka u Pariz, a tamo će se sprijateljiti sa drugom izgnanicom, Leonorom Karington. Obe su imale izvrstan smisao za humor i nesvakidašnju maštu koju su ponekad primenjivale na svoje čuvene vizionarske recepte. Dobar primer toga su Recepti i saveti za progon neugodnih snova, nesanice i pustinje živog peska ispod kreveta: „Dobro zategnite korset. Sedite pred ogledalo, smanjite napetost, nasmejte se, probajte brkove i šešire po svom ukusu.”

Ipak, zanimanje za magično i okultno prevazilazilo je te zabave kratkog daha; štaviše, zajedno su pokrenule projekat jednog pozorišnog dela u nadrealističkom maniru. Varo i Karington su se dosledno interesovale za alhemiju, transformativnu moć žena i njihov odnos sa prirodom. Čak bi se moglo reći da  deo ikonografije koju Varo istražuje u svojim slikama duguje razgovorima sa svojom prijateljicom, knjigama koje su čitale i duhovnoj potrazi u koju se se zajedno upustile. Ovako se prirodne nauke mešaju sa okultnim u delu Remedios Varo: vizije i predskazanja kojima obiluje njeno slikarsko stvaralaštvo i autobiografska dela u kojima preovladava izgnanstvo, preobraženje, putovanja, humor i izvestan opsesivni karakter ispunjen trenucima nesigurnosti i otuđenja.

I uprkos svemu, čak se i strahovi na kraju pretvaraju u ironiju; često komentariše svoje slike u pismima porodici i prijateljima. Takav je slučaj sa Ženom koja odlazi od psihoanalitičara (1960), gde se jedan od njenih pomalo androginih likova kreće kroz avetinjsku arhitekturu: „Ta gospođa izlazi od psihoanalitičara bacajući u bunar glavu svoga oca (kao što i treba učiniti nakon izlaska od psihoanalitičara). U korpi nosi druge psihološke otpatke: sat, simbol straha od kašnjenja, i tako dalje. Doktor se zove FJA (Frojd, Jung, Adler)”.

 

Čudnovata je to igra dvojnika u kojoj se Remedios Varo krije iza svojih likova, baš kao što se oni kriju iza nje. Kosa pretvorena u biciklu u Locomoción capilar, odeća pretočena u stolice u Tailleur pour dames ili kosti pileta, pauna i ribe, žice… koje se ustrojavaju u delo čovekolikog karaktera na jednoj stolici na slici De Homo Rodans. Slika je propraćena tekstom u kojem podražava pompezni stil učenjaka i potpisuje ga izmišljenim imenom tobož nemačkog antropologa, Hälikcio von Fuhrängschmidt. koji pripoveda o prvom kišobranu pronađenom među ruševinama Mesopotamije. Reč je o Bretonovoj nadrealističkoj igri dovedenoj do krajnjih posledica 1959. godine: biti drugi, uvek drugi i zabavljati se, vršiti egzorcizam protiv strahova i nesigurnosti. 

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/elpais/2016/01/25/eps/1453724279_168385.html
Autorka teksta: Estrelja de Dijego

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektor: Vuk Vuković

Tailleur pour dames (1957)
Žena odlazi od psihoanalitičara (1960)
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s