Coco Dávez i magija grešenja

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se.” 

Valerija Palmejro je osoba koja stoji iza marke Coco Dávez, pseudonima nastalog iz tinejdžerskog sna koji je već ukazivao na kreativni aspekt, čak i bez jasno definisane ideje. Otkad je bila dete, nije se odvajala od papira i olovke, crtajući u jednom ćošku svoje sobe. Ova 29-godišnjakinja iz Madrida izjašnjava se kao umetnica koja svoju umetnost deli na nekoliko oblasti: fotografiju, slikanje i dizajn.

Teško je objasniti ono što ona zapravo jeste: nova pop ikona, žena koja je prepoznatljiva i na daljinu, zahvaljujući svom snažnom identitetu koji je uspeo da stvori sopstveni jezik, oblicima i bojama povezanim sa njenim imenom. Upravo tome se dive drugi umetnici.

Najveće dostignuće joj je knjiga Faceless, u kojoj je odala počast svim značajnim umetnicima koji su je inspirisali do sada. Priznaje da su njihovi portreti uvek bili deo njenih crteža. Ova šarena kolekcija je nastala greškom. „Nisam baš bila zadovoljna svojim slikanjem, i jedno popodne, zabavljala sam se i slikala sam Peti Smit, ali krajnji rezultat je bio strašan.” Potom je obojila sliku, ostavljajući portret bez lica, ali čak i tako, nazirao se lik Peti Smit. Desila se magija. „U tom trenutku počela je zabava.”

I među svim njenim idolima, zašto da ne uvrsti i sebe? „Od kada je izašla knjiga Faceless, slikam svoj portret svake godine. Veoma je zabavno slikati sebe, a ujedno je i izazov. Pogledam portrete i tačno prizovem trenutke koje sam proživela, znam da li je bila dobra godina ili ne, i to je nešto što pripada samo meni i što je baš lepo.” Težište univerzuma Coco Dávez obeleženo je bojama, naročito crvenom i žutom, prisutnim u svim njenim delima. „To je za mene poseban oblik jezika.”

Coco je prestala da slika sa 13 godina i sve do svoje 21. godine živela je u nekom odnosu ljubavi i mržnje prema slikanju. „Sada smo u prilično dobroj fazi.” Ova samouka umetnica sarađivala je sa brojnim brendovima i imenima kao što su Netflix, Kenzo, Prada, Swatch, Estrella Damm, Mini, New Balance, Desigual, Compañía Fantástica… Uprkos tome što je svaki projekat drugačiji, ova mlada žena kaže da pokušava da se poveže sa svakim od njih. „Sada imam tu sreću da mogu da izaberem vrlo specifične projekte u kojima mogu da doprinesem klijentu i obrnuto.”

U novembru 2018. objavila je knjigu Faceless koju je izdala izdavačka kuća Lunwerg. Ubrzo nakon toga, u februaru ove godine, Forbs ju je uvrstio – zajedno sa Rosalijom, između ostalih – na listu 30 najuticajnijih mladih ljudi u Evropi, mlađih od 30 godina. Palmejro kaže da joj se život nije mnogo promenio od ovog poklona, ali da joj to veoma laska. „Pomaže mi da potvrdim da je to što radim dobro i značajno je za moju karijeru.” Pored toga, od maja prošle godine, deo je londonske galerije Maddox, koja izlaže njene portrete bez lica.

Primeri portreta bez lica.

U julu je završila prezentaciju svoje poslednje kolekcije, 29 izložbenih radova u čast svojih 29 godina, koja je izložena u Kokolu, jednoj od najprestižnijih umetničkih radnji u prestonici. Haos i ostali dragulji (Caos y otras luces) naziv je ove kolekcije bokala, njenog najintimnijeg i omiljenog projekta. „To je oda ličnim i egzistencijalnim krizama”, a kroz te predmete izražava svaku etapu svog života: prva je posvećena detinjstvu, druga periodu adolescencije gde je oslikala zbunjenost i nesnađenost, a treća faza je aktuelna i predstavlja spokoj jer se nalazi na pravom putu.

Njen urođeni talent bio je vidljiv od ranog detinjstva, zato su je često nagovarali da studira likovnu umetnost. „Ali ja sam bežala od fakulteta, ideja da to moram da studiram delovala mi je užasno. Pomišljala sam na sve slikare koji su postali poznati nakon svoje smrti. Budućnost sam videla na vrlo dramatičan način i nisam želela to.” Uprkos svemu, uvek je jasno videla svoje umetničko zvanje.

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se. Zaboravila sam ovo na neko vreme. Nisam akademski obrazovana i zato sam prvih godina slikala vrlo detaljno i realistično kako bih dokazala da umem da slikam, tako da nisam sumnjala da to mogu raditi. Ali, bila sam pod ogromnim pritiskom i nisam se osećala dobro. Veoma mi se dopadao realizam iz tog perioda, ali me nije emotivno doticao.” Jedna od ključnih lekcija koja obeleži umetnika je da „nauči da prigrli lične krize i da uživa u njima, iako je, i sama pomisao na to zastrašujuća, ali na kraju se pretvara u izvor iz kog se crpi snaga.”

Valerija živi svoj san i ceni to svaki dan. Ali želi da ostvari i druge ciljeve, između ostalog, da se bavi modom. Tekstilna teritorija je sledeće što bih volela da istražim. „Obožavam da dizajniram printove, pravim uzorke, ali ne znam da šijem.” Sve u svoje vreme. „Sada nemam tu anksioznost kao pre par godina da to moram da ostvarim, doći će i to ako treba.” Jasno joj je da je rad jedina magična formula koja nas približava uspehu. Jedan od njenih najvećih uzora, Pablo Pikaso, rekao je: „Inspiracija mora da te nađe dok radiš.”

Ali nisu samo četkice i boje ono što okružuje umetnika, takođe je politički aktivna na Instagramu, „prijateljskoj društvenoj mreži”, kako kaže. „Kada objavim neki tekst ili poster, očigledno je sa kojim se položajem politički identifikujem. Ne radim to sa namerom da bilo koga ubedim u nešto.” Na svom profilu je napisala: „U svakoj priči postoje dva dela, a ja glasam za slušanje, za dijalog.” Priznaje da je tim komentarom dobila svoju prvu armiju pratilaca.

Razočarana je trenutnim političkim stanjem u zemlji. „Nikada ne treba gubiti zdrav razum. Morate više obraćati pažnju na stanovništvo, umesto da se borite protiv ega. Ponekad sam isfrustrirana, jer se osećam uvređeno.” Uprkos svemu, ona ne koristi svoj profil za lansiranje političkih poruka, iako koristi postere kako bi na neki način doprinela nekom društvenom događaju.

Preuzeto sa Instagram naloga Koko Daves: Ja ti verujem; poruka žrtvama silovanja.

„Živimo u trenutku revolucije i zanimljivo je da mi koji imamo određenu vidljivost – takođe, kroz kulturu – imamo određenu težinu i možemo biti glasnogovornici.” Valerija Palmejro sebe smatra srećnom osobom jer može da se posveti onome što voli.

Upravo zbog toga što je žena i što je mlada, Palmejro se priseća jedne situacije iz prošlosti koju u početku opisuje kao anegdotu, mada se brzo ispravlja i koristi tačan izraz: seksizam. „Ponekad sam se osećala ništavno. Prvih godina sam se vraćala kući veoma ljuta, iako time nisam postizala ništa, ali na kraju naučite da budete malo direktniji.” Priča kada joj je, jednom prilikom, za vreme grupne izložbe, traženo da bude obučena u crno, inače je navodno ne bi videli kao umetnicu. A dečku koji je takođe učestvovao, nije rečeno da mora biti obučen na određeni način. Priznaje da bi se na kraju iznervirala: „Kada nemaš dovoljno posla, teško je reći ne određenim stvarima.” Takođe se priseća kada je morala da ide na štiklama na neki događaj, mada je to tada odbila. „Ne morate nositi štikle da biste bile elegantne. To je seksističko poimanje koje nas vraća u prošlost.”

„Sadašnjost koristi prošlost kao iskustvo”, kaže. Sada je ova Madriđanka fokusirana na svoju budućnost. „Volela bih da se razvijam kao studija, da nisam usko povezana sa imenom Coco Davez, već da taj koncept obuhvata više oblasti, ne samo slikarstvo i fotografiju.” Takođe, deluje vrlo odlučno da se suprotstavi Kalderonu de la Barki kada je rekao: „a snovi sami su samo snovi”.

***

Pročitaj u originalu: https://theobjective.com/further/coco-davez-y-la-magia-de-equivocarse/
Autor teksta: Šila Batikane Domuinjo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković
Fotografije preuzete sa sajta https://theobjective.com.