Crtež Džona Koltrejna koji ilustruje matematiku muzike

U mnogim javnim predavanjima, kao i u svojoj knjizi Džez fizike, fizičar i saksofonista Stivon Alegzander tvrdi da su Albert Ajnštajn i Džon Koltrejn imali mnogo toga zajedničkog. Alegzander nam posebno skreće pažnju na takozvani „Koltrejnov krug” koji podseća na ono što bi svaki muzičar prepoznao kao „Krug petina”, ali sa Koltrejnovim vlastitim inovacijama. Koltrejn je dao crtež saksofonisti i profesoru Jusefu Latifu 1967. koji ga je potom uvrstio u svoj čuveni tekst, Repozitorijum skala i melodijskih obrazaca. Tamo gde Latif vidi Koltrejnovu muziku kao duhovno putovanje koje obuhvata bogate tradicije autofiziovidovite* muzike, Alegzander vidi isti geometrijski princip iza Ajnštajnove kvantne teorije.

*Aluzija na album Jusefa Latifa Autophysiopsychic (1977)

Koltrejnov krug
Koltrejnov krug (slika preuzeta sa sajta: http://www.openculture.com)

Oba opisa deluju sasvim na mestu. Muzičar i bloger Roel Holander pamti da je „Telonijus Monk jednom rekao da su svi muzičari podsvesno matematičari. Muzičari poput Džona Koltrejna su, pak, vrlo svesni matematike u muzici i svesno je primenjuju u svom opusu.”

Koltrejn je takođe bio veoma upućen u Ajnštajnov rad i rado je često pričao o njemu. Muzičar Dejvid Amram se seća kako mu je genije iza albuma Giant Steps rekao da on pokušava nešto slično da postigne u muzici.

Holander pažljivo raščlanjuje Koltrejnovu matematiku u dva teorijski izuzetno potkovana eseja, gde u jednom iznosi opšti osvrt na Koltrejnovu Muziku i Geometriju, dok u drugom posebnu pažnju posvećuje njegovom Krugu Tona. Sam Koltrejn retko je govorio javno o intenzivnom teoretskom radu iza njegovih najpoznatijih kompozicija, verovatno zato što je radije hteo da one govore same za sebe. Više je voleo da se izražava filozofski i mistično, podjednako crpeći iz fascinacije i naukom i raznovrsnim duhovnim tradicijama. Koltrejnov poetski način izražavanja pruža izvođačima njegove muzike širok dijapazon perspektiva posmatranja Kruga, kako je džez muzičar Kori Mvamba otkrio kada je neformalno anketirao nekolicinu drugih svirača na Fejsbuku. Klarinetista Arun Goš je, recimo, u Koltrejnovim matematičkim principima video muzički sistem koji je stupao u dodir sa Božanskim. Reč je o sistemu, kako on smatra, koji mu deluje veoma islamski.

Latif se složio sa tim, a malo je onih koji su razumeli Koltrejnov metod bolje od njega. Godinama je blisko sarađivao sa Koltrejnom. Od njegove smrti 2013. godine pamti se kao Koltrejnu ravan i čak u svojstvu mentora muzičarima, posebno zbog njegove otvorenosti prema teoriji i muzici širom sveta. Latif je čak tvrdio da je Koltrejnovo pozno remek-delo A Love Supreme moglo da bude naslovljeno Allah Supreme, da nije bilo straha od političkog zazora. Ovakva izjava može da se smatra spornom, ali ono što vidimo u velikom odzivu na Koltrejnovu muzičku teoriju, tako dobro sažetu u gornjem crtežu, jeste da je prepoznavanje tih muzičkih struktura, kako piše Latif, njemu predstavljalo kako naučno otkriće, tako i religijsko iskustvo. Za njega su to bili intuitivni procesi koji su se ostvarivali, piše Latif, u umu muzičara kroz apstrakciju iskustva.

 

***

Pročitaj u originaluhttp://www.openculture.com/2017/04/the-tone-circle-john-coltrane-drew-to-illustrate-the-theory-behind-his-most-famous-compositions-1967.html
Autor teksta: Džoš Džouns

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Lorka je bio galaksija

Avgusta 2016. godine navršilo se 80 godina od streljanja autora drame Krvave svadbe u Granadi. Deset poznavaoca Lorkinog dela predstavljaju njegovu svestranost i univerzalnost.

Mit

Agustin Sanćes Vidal, urednik književnih dela Luisa Bunjuela

Lorka je bio legenda za života. Njegovo je delo samo bled odraz svetlosti kojom je plenio njegov lik. On sâm imao je snažno razvijeno osećanje za mit, vešt instinkt da ga uobliči. I upravo ga ti izvorni koreni čine tako univerzalnim. Bunjuel i Dali, koji su mu zamerali taj „kostumbrizam”, nisu umeli da prepoznaju tu isprepletanost ideja skrivenih ispod sjaja metafora, kao ni prelaz u modernost koji je otpočeo njujorškim ciklusom.

Veterane poput Antonija Maćada, Lorkinih prijatelja iz Generacije 27 i naslednika kao što je Migel Ernandes, koji je u ćeliji gde je umro držao primerak „Ciganskog romansera“, Lorkino ubistvo je podstaklo da se ujedine u sećanju na pisca.

Mit nije prestao da raste. Kada je predsednik Ajzenhauer posetio Španiju 1959, izneo je Lorkino ime na sto u razgovoru sa Frankom. Obavestio ga je o manifestu koji su objavili američki intelektualci, u kojem ga optužuju da je pružio pomoć ubicama pesnika. Kaudiljo je njegovu smrt pripisao neobuzdanima (incontrolados)*, a prvi američki mandatar ga je raskrinkao, ukazavši mu na vrlo precizne detalje koje mu je obezbedila tajna služba. Posle dve decenije nakon streljanja, već je postao državno pitanje.

*grupa proletera koja je delala nezavisno, napadajući po vlastitom nahođenju kako unutrašnje, tako i spoljašnje neprijatelje za vreme Španskog građanskog rata

Folklor

Mario Ernandes, novinar

Celokupni opis Federika Garsija Lorke, od Ciganskog romansera preko Krvavih svadbi, do Donja Rosite neudate, Plača za Ignasijom Sanćes Mehijasom, Šest galicijskih pesama ili Tamaritskog divana, prožet je dubokim smislom za špansku tradiciju, i obuhvata kako mudrost, verovanja i osećanja, tako i način slavljenja života (i smrti) kroz folklorne manifestacije na čitavom Poluostrvu. Njegov izabrani učitelj, Manuel de Falja, javno je hvalio njegovo svojstvo folkloriste i muzikologa, i taj ga aspekt, zajedno sa njegovom bogatom žanrovskom raznolikošću, smešta u konstelaciju pesnika kao što su Huan del Ensina, Lope de Vega i Luis de Gongora. Kao i ova trojica, Lorka je kadar da se istovremeno izrazi u lirskoj i dramskoj formi, u okviru književne tradicije koja, ne raskidajući vezu sa evropskom kulturom, nastoji da dâ glas zajedničkim stremljenjima. Taj je folklorni koren u njegovom opusu se suštinski, normativno narušen i istančano preobražen. Neverna supruga, na primer, nije mačističko slavljenje jednog ciganskog Don Huana, već lirska i izuzetno ironična verzija izvornog dela. Lorka je, zacelo, vazda svestan i učen pesnik, sposoban da obnovi vekovima bezimen glas.

 

Moderno

Luis Garsija Montero, pesnik i književni kritičar

Garsija Lorka je bio moderan. Početkom XX veka, pridružio se ustanku provincija u Granadi s ciljem obnavljanja Španije, uz majstore kao što su Fernando de los Rios i Manuel de Falja. Bio je moderan i kada je došao u Studentski dom 1919. i potražio Huana Ramona Himenesa. Ubrzo je napustio sentimentalnu krasnorečivost kako bi uvežbavao sintezu pesama i konceptualnu moć stihova. Bio je moderan kada je uvideo vrednost ultraističkih metafora i kada se pridružio Daliju u njegovom prelazu iz kubizma u nadrealizam, u putovanju koje je obeležio etapama mašte, nadahnuća i bekstva od stvarnosti. Kao da to nije bilo dovoljno, 1929. putuje u Njujork, čita Vitmana i Eliota, i vrlo lično doživljava posrnuće savremene civilizacije. Možda je zato smestio Garsilasa i San Huan de la Krusa u izgubljenu zemlju, jer je sumnjao u linearni put koji se naziva progresom želeći da se nastani u neprekidnoj sadašnjosti ili u večnom povratku u kojem bi iznova doživljavao prošlost. U njegovoj poslednjoj knjizi, Tamaritski divan, nije neobično uočiti spoj klasičnih težnji sa radikalnim izrazom.

Flamenko

Pedro H. Romero, pisac i književni kritičar

Njegova mitologija andaluzijskih pesama bila je puna grešaka i mistifikacije, ali poiesis, način na koji je radio bio je prožet dubinom, čist flamenko. Lorka zaslužuje da se nađe u bilo kojoj antologiji flamenka, rame uz rame sa svojom savremenicom, La Ninjom de los Pejnes. Primera radi, konkurs u Granadi 1922. bio je umetnički fijasko, ali se ispostavio kao pun pogodak u marketinškom smislu. Manuel Falja je napustio flamenko kako bi se posvetio španskim klasicima, ali su se flamenkisti dali u intelektualnu propagandu kao blesavi. A Lorka je zapravo osmislio publiku i način shvatanja flamenka sa stanovišta evropske kulture; ono što se smatralo „čistim” vezuje se pre za čistunstvo Le Korbizjea nego za primitivističku podvalu flamenko pevanja. Istina je da često ono što smatramo lorkizmom ne pripada Lorki. Setimo se, na primer, kako je ignorisao Karmen Amaju, koja bi mu tematski tako dobro došla, dok je veličao La Arhentinitu.
Lorka je efekat, vid pristupa. Na primer, za situacionistu Debora, Ciganski romansero bio je vredan jednog Vijona, delinkventnog pesnika. Lorkina homoseksualnost i ubistvo zaokružuju njegovu topologiju flamenka. Njemu je strana svaka binarnost: čovek/žena, Ciganin/ne-Ciganin, ljudsko/životinjsko; i reklo bi se da je on flamenko kao što se danas kaže kvir, peder, pogrdan epitet određujuć poput zastave. Tako slušamo Šostakoviča uz Lorkine reči i deluju nam flamenko. Bože!, kako je flamenko dobro razumeo Lorku, govorio je Enrike Morente.

 

 

Dramsko

Ljuis Paskval, pozorišni reditelj

Pozorište je za Federika Garsija Lorku uvek bila „maska” – Ja koje usvajamo kako bismo se povezali sa drugima – pretvorena u umetnost. Maska kojom je trebalo ovladati i protiv koje se trebalo boriti. Naslutio je to još kao dečak kada je za žene u kući služio na teatralnim ceremonijama nalik na mise. Posle su došle lutkarske predstave, a potom kratki nastupi na ulazu u Baštu San Visentea. Nakon toga je usvojio pozorišnu formu (kao i mnoge druge forme kako bi se izmestio iz sebe) stidljivim koracima, tražeći protivotrov nemirima samoće. Pozorište je prostor koji se uvek deli sa „drugim”. Sa publikom, zbog same njene prirode, i sa saputnicima u pustolovinama na probama koje pripremaju taj susret, bilo u Granadi, u Španskom pozorištu ili bilo kojem španskom selu na turneji sa La Barakom. Čoveku pozorišta, a Lorka je to bio, uvek su potrebni drugi. Svi Lorkini likovi su sami, od Jerme do direktora novina El público. I ublažuju svoju samoću deleći je sa nama dok, u igri ogledala, mi smirujemo našu. Federikova i naša samoća koje se ublažavaju u uzajamnom milovanju srž su njegovog pozorišta.

atelje 212
Postava Ateljea 212, „Dom Bernarde Albe” u režiji Jagoša Markovića

Crtač

Huan Manuel Bonet (pesnik, trgovac umetninama, stručnjak za savremenu umetnost, direktor Instituta Servantes u Parizu)

Federiko Garsija Lorka se svega dotakao sa duendeom: alhambrizma, Gongore, suštine Galisije, sopstvenog i tuđeg pozorišta, kante honda, klavira, Njujorka i Volta Vitmana, donekle i filma (sa Emilijom Amerom), Kube, Buenos Ajresa… Ali sada je došlo na red setiti se njegove naklonosti prema likovnoj umetnosti. Mogao je, kao i Apoliner onomad, da kaže ono čuveno I ja sam slikar. Taj se poziv rađa uporedo sa njegovim izvrsnim dekorom za pozorištanca, dok je još uvek u Granadi Manuela de Falje, gde svoja stremljenja deli sa Manuelom Anhelesom Ortisom, Ismaelom Gonsalesom de la Sernom i Ermenehildom Lansom. U Madridu se afirmiše zajedno sa Baradasom, Marotom, Morenom Viljom i Albertijem ova dvojica, uvek militantni dvojnici i naravno, Dalijem. Svetionik: album Dessins de Cocteau (Koktoovi crteži, 1923). Šteta što nije izašao album koji je naumio sa svojim crtežima. Neke od njih izložio je u Barseloni 1927. nenadmašni lovac na talente, Đosep Dalmau. Naredne godine se održava konferencija – sa filmovima – Skeč moderne slike. Godine 1929. učestvuje, i dalje u Barseloni, na kolektivnoj izložbi u muzeju Casa de los Tiros. Njegovi su crteži ispunjeni čarolijom i užasom, negde između detinjeg, narodnog i nadrealnog. Predivni crteži koje je uradio za plakete Argentinca Molinarija i Meksikanca Nova još jedna su kockica u jedinstvenom mozaiku FGL.

Filmofil

Roman Gubern, istoričar medija

Savremenica filma, Generacija 27 živela je u idili sa njegovom dinamikom i vizuelnom poetikom. Garsija Lorka je ispoljio svoju naklonost prema filmu sa Šetnjom Bastera Kitona (El paseo de Buster Keaton), napisanu jula 1925. ali objavljenu aprila 1928. koja, služeći se sramežljivim protagonistom, predočava mnoge skrivene aluzije na njegovu homoseksualnost. A septembra 1928. piše Smrt Šarlotine majke (delo skoro prikazano u Kaliforniji) u kojem jednom komičaru pripisuje ženske atribute, nazivajući ga srce gospođice (…) i rumenilo devojke. Otrcan. Lep. Ženstven. Ogroman“. A u pauzi petog okupljanja španskog Sinekluba koji je osnovao Bunjuel aprila 1929. recituje svoju Odu Salvadoru Daliju, kada njegov voljeni slikar preusmerava svoju naklonost prema aragonskom sineasti. Osećao je da su mu se rugali u filmu „Andaluzijski pas“ i nakon dolaska u Njujork 1929. i, verovatno kao repliku, piše scenario za Putovanje na Mesec – spis do kojeg se ponovo došlo 1989. – bogato tajnovitim, nasilnim i erotičnim slikama, najverovatnije kako bi podražavao svoje prijatelje iz Studentskog doma i sa njima se raspravljao. Ovo je ostvarenje ekranizovao slikar Frederik Amat 1998. sa elegantnim hromatskim i digitalnim efektima.

Amerikanac

Rejna Rofe, argentinska spisateljica

Jedno od najblistavijih razdoblja Lorkinog života bilo je njegovo kulturno putovanje kroz Ameriku. Svako mesto (Sjedinjene Američke Države, Kuba, Argentina, Urugvaj) donelo mu je neki vid profesionalnog zadovoljstva i univerzalniju ideju umetnosti, što mu je dopustilo da se odrekne vere u političke granice i da se oseti kao čovek sveta i brat svih. Ali je u Rio de la Plati doživeo sve ono o čemu svaki pisac sanja: priznanje drugih književnika, divljenje naroda i ekonomsku nezavisnost.

Između Buenos Ajresa i pesnika se proteže dvosmerni put kojim teče zaljubljen Lorkin pogled prema argentinskom gradu i nežno prisvajanje Granadinca od strane Argentine, koja već osamdeset godina ne prestaje da mu odaje počast i predstavlja njegova dela.

Uspeh koji ostvaruje sa Krvavim svadbama i dva izdanja Ciganskog romansera koja priređuje Viktorija Okampo čine mu se kao značajni događaji zajedno sa izdavanjem njegovih zabranjenih stihova, Oda Voltu Vitmanu, koje mu meksički pisac i ambasador Alfonso Rejes predaje tokom Lorkinog kratkog boravka u Brazilu. Lorka oseća da tamo, u Rio de la Plati, ima posvećenu, ali pre svega publiku otvorenu prema najsmelijim idejama. Ta Amerika koja ga je neposredno navela da postane svestan značaja jezika sa toliko govornika, i postojanja kontinenta koji prihvata ljude u svetu u kojem se već slutila brutalnost pušaka.

Lorca

Univerzalan

Laura Garsija Lorka, pesnikova nećaka

Iz mog iskustva, u suštini individiualnih odgovora nalazi se prevod te maglovite ideje univerzalnosti. Ne prestaje da me zadivljuje zahvalnost i radost odgovora na Lorkin poziv. Njegova posvećenost širenju znanja i umetnosti, kako je pisao u svom toliko citiranom „Govoru narodu Fuente Vakerosa“ (Alocución al pueblo de Fuentevaqueros) označaju knjiga, kao i preduzimanje koraka da se pozorište odvede u podneblja u koje nikada nije zašlo, ostvarilo se kroz njegov vlastiti rad. Stigao je svuda.

Objavljivanje zbirke pesama Pesnik u Njujorku u tom gradu prvi put 1940. imalo je na kraju stvaran uticaj na tako raznolike autore engleskog jezika kao što su Džek Spajser, Filip Levin, Alen Ginzberg, Derek Valkot, Pati Smit, Džim Harison, Džon Đorno, Nikol Kraus, Džejms Salter, Hanif Kurejši i Leonard Koen. Ovo su samo jedni od mnogih koji su se prepoznali u Lorkinim delima.

Kineski pesnik Bei Dao govori o značaju jedne Lorkine antologije koja je zapala šaka mladim disidentima za vreme diktature Maoa. Antologiju ju je sastavio krajem dvadesetih godina jedan kineski pesnik koji je svratio u Madrid na svom putu da upozna nadrealiste u Parizu. Moguće je da je reč o prvom prevodu dela Garsija Lorke. Knjiga je bila zabranjena i dobila je na posebnom značaju u toj skupini intelektualaca i umetnika, dok se reč zeleno iz Romanse mesečarke pretvorila u simbol slobode.

Nedavno su činili deo jednog projekta prekinutog na samom početku: Umberto Pasti (Italijan nastanjen u Maroku), Brazilac Bernardo Karvaljo, Romeš Gunesekera (Šri Lanka), Flor Žagi (Švajcarska), Adam Zagajevski (Poljska), Ida Vitale (Urugvaj) i En Karson (SAD). Ova bi lista mogla da bude predugačka i ne ograničava se na pisce, već je otvorena za vizuelne umetnike, muzičare, izučavatelje, i tako dalje.

Jer nisam ni čovek, ni pesnik, ni list, već povređen puls koji istražuje stvari sa druge strane.

Smrt

Ian Gibson

Videli smo ga, kako hoda (stihovi pesme Antonija Maćada) Antonio Maćado pratio je sa divljenjem i radošću blistavu karijeru Federika Garsija Lorke od njihovog prvog susreta u Baesi 1916. Šesnaest godina kasnije izlazi ganut sa predstave Krvava svadba i čestita mu u jednom kratkom pismu. Znao je —kaže to u svojoj čuvenoj elegiji— da je smrt zaledila inspiraciju Granadinca. Zbog toga ga prati u njegovoj poslednjoj šetnji i pažljivo sluša čoveka kojem se divio.

Grobnica za Garsija Lorku u Alhambri koju je Maćado tražio nije se izgradila. Ni dole u gradu ne postoji glavna ulica niti trg sa njegovim imenom, što je izuzetak na gotovo nacionalnom nivou. Lokalna vlast Narodne partije uklonila je spomenik Hoseu Antonio Primu de Riveri tek u poslednjem trenutku, jer je zakon tako nalagao. I još uvek, osamdeset godina posle zločina ne znamo gde su ostaci najčuvenijeg i najoplakanijeg nestalog čoveka na svetu, najvećeg simbola užasa fašističke represije, kao ni ostaci više od stotinu hiljada žrtava koje, na sramotu Španije, i dalje počivaju u jamama i masovnim grobnicama.

Da li su ih posle nekoliko dana preneli pobunjenici — svesni toga da su učinili ogromnu grešku— na tajni položaj? Da li je moguće, kako često kolaju glasine u Granadi, da ih je Frankov režim ekshumirao nešto kasnije? Da li su se pojavili 1986. kada je Provincijski savet odelio ogradom park Alfakar koji nosi pesnikovo ime, a potom ih nezakonito sakrili u drugom ćošku tog prostora? Čini mi se da ni za koga nije dobro da opstanu tolika pitanja, tolika neizvesnost. Svi mi koji dugujemo Garsija Lorki i njegovom delu želimo već jednom da znamo gde tačno počivaju njegovi ostaci. Nadam se da će uskoro biti vesti o tome.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2016/08/09/babelia/1470752926_203992.html
Prevela sa španskog: Tamara Nikolić (pomogla: Boba Dabić)

Izvori: Incontrolados – https://libcom.org/history/wildcat-spain-encounters-democracy-1976-1978

Astronauti nasuprot kosmonautima: ruski uticaj na jezik svemira

Međunarodni dan leta u svemir obilježava se 12. aprila, na dan kada je 1961. godine prvi čovjek, ruski kosmonaut Jurij Gagarin, odletio u svemir. Sto osam minuta Gagarinovog orbitiranja oko Zemlje (орбитальный облёт планеты Земля) donijeli su Sovjetskom Savezu pobjedu u prvoj etapi svemirske trke (космическая гонка), a njegov doprinos uspjehu nacije smatran je toliko veličanstvenim da je nakon njegove smrti 1968. godine, njegov pepeo pohranjen u zidine Kremlja.

U čast Gagarina i ostalih 554 koji su (u periodu do 7. marta 2016) orbitirali oko naše planete, hajde da istražimo jezik svemira …

street art cosmonaut

U čemu je razlika između astronauta i kosmonauta?

Krenimo redom. Zašto je Nil Armstrong astronaut, a Jurij Gagarin kosmonaut? Čak i u ruskom jeziku primjenjuju se ista pravila: Armstrong je astronavt (астронавт), dok je Gagarin kosmonavt (космонавт). Kosmos (Космос) je korijen većine ruskih riječi koje se odnose na svemir: kosmonavt (astronaut), kosmonavtika, космонавтика (astronautika), kosmodrom, космодром (kosmodrom, ili postrojenje za lansiranje raketa) i kosmicheskaya gonka, космическая гонка (svemirska trka), samo su neki od izraza. U engleskom, kao i u mnogim romanskim jezicima u upotrebi je prefiks astro- , dok se u ruskom jeziku zadržao prefiks kosmo-. Koji je razlog ovog lingvističkog mimoilaženja?

Prema istraživanju, termin kosmonavtika prvi put se pojavio 1933. godine u naučnom radu o interplanetarnom svemirskom putovanju, autora jevrejskog inženjera Arija Abramoviča Sternfilda. Predstavljen je na konferenciji u Poljskoj, ali ‘Initiation à la Cosmonautique’ (Uvod u kosmonautiku) nije uspio da uzburka javnost. Sternfild se 1935. godine preselio u Sovjetski Savez, najverovatnije odnevši pomenutu reč sa sobom. 

Pohitajmo do 1960. godine, do samog vrhunca prve čovjekove svemirske misije. Komitet vodećih eksperata sastaje se i donosi odluku da je kosmonavt najprikladniji naziv za ovu uzbudljivu novu profesiju. Termin kosmonavt unesen je u četvrto izdanje Rječnika ruskog jezika, autora Ožegova (objavljenog 1960. godine) i od 12. aprila 1961. godine, bilo je jasno šta ovaj termin znači.

Sputnjik i ostali –„nici“

Sputnjik (спутник) je ruska riječ za satelit, a u doslovnom prevodu znači “saputnik”: s- znači “sa”, dok put označava stazu ili put. Prvi satelit, maštovitog naziva Sputnjik 1 – ušao je u orbitu u oktobru 1957. godine. Drugi satelit (pogađate ime) nesumnjivo je poznatiji: lansiran u novembru 1957. godine, nosio je prvo živo biće u orbitu. Zamislite Sputnjik 2 i prvog psa u svemiru kao “saputnike” kako prelaze nove granice dok zajedno putuju sve dublje u svemir. Ipak, pređimo preko Lajkine sudbine!

Iako se svi sovjetski sateliti nisu zvali sputnjik, ovaj termin je među govornicima engleskog jezika postao sinonim za mnoge objekte bez ljudske posade koji su lansirani iz SSSR-a za vrijeme svemirske trke.

Sufiks –nik je već uveliko bio preuzet iz ruskog (i jevrejskog jezika) kako bi se formirale imenice koje označavaju osobu povezanu sa određenom stvari ili osobinom, a najraniji primjer koji se može pronaći u aktuelnom Oksfordovom rječniku engleskog rječnika je realestatenick, dok neki od primjera koji se pominju uključuju takođe i riječi kao što su allrightnick, consumptionnick i lodgenick. Lansiranje Sputnjika je pak, pomoglo da se ovaj trend popularizuje; kako je 1958. godine zabilježeno u žurnalu pod nazivom American Speech (Američki govor) u izdanju American Dialect Society (udruženje koje se bavi proučavanjem engleskog jezika u Sjevernoj Americi, kao i drugih jezika i njihovih dijalekata koji utiču na njega ili su pod njegovim uticajem): „Nakon saznanja da je pas učestvovao u svemirskom programu Sovjetski mjesec, Detroit njuz (i gotovo sve ostale novine)… nazvale su satelit Muttnik (mutt- pas mješanac) Od tog trenutka, „-nicima“ nema kraja”. Od svih ovih termina, u upotrebi su se zadržali samo: peacenik, beatnik and refusenik.

Svemirska stanica Mir, jedan od najvećih satelita koji su ikada orbitirali oko Zemlje, takođe nosi rusko ime. Mir (мир) istovremeno znači i “mir” i “svijet”: prikladan pojam za svemirsku letjelicu koja je tokom svog orbitiranja (u periodu od 1986. do 2001.) ugostila astronaute iz različitih zemalja na planeti.

pexels-photo-340901

Jezik zvjezda

Ovih dana, ruski jezik – i povremeno Runglish (kombinacija ruskog i engleskog jezika)- jedan je od zvaničnih jezika svemira. Svemirska platforma koju su Sovjeti sagradili u Bajkonuru u Kazahstanu jedna je od najaktivnijih na svijetu. Tim Pik, prvi britanski astronaut iz ESA (Evropske svemirske agencije) uzletio je u svemir sa ovog mjesta u decembru 2015. godine. Pit je naučio ruski jezik u sklopu svoje obuke koja se većim dijelom odvijala u Zvjezdanom gradu, malom gradu u moskovskoj regiji koji je nekada bio dom sovjetskog svemirskog programa.

Tim se uputio prema Međunarodnoj svemirskoj stanici na raketi Sojuz TMA- 19M: soyuz (союз) je ruska riječ za „savez” ( npr. Советский Союз ili Sovetskii Soyuz, Sovjetski Savez), a rakete Soyuz od 1968. godine uspješno prevoze i kosmonaute i astronaute u svemir. Zapovjednik Sojuza je uvijek izvorni govornik ruskog jezika, pa je za astronaute imperativ da razumiju ovaj jezik. Takođe je korisno i na ISS-u (engleski akronim za Međunarodnu svemirsku stanicu) jer Klarisa, kompjuter koji iz svemirske stanice koji govori, tečno vlada i engleskim i ruskim jezikom.

U skladu sa tim, na koji način ćete ove godine proslaviti Međunarodni dan leta u svemir? Ako ćete to učiniti tako što ćete naučiti još nekoliko novih ruskih riječi, onda, riječima Jurija Gagarina – Поехали (Krećemo)!

***

Pročitaj u originaluhttps://blog.oxforddictionaries.com/2016/04/12/language-of-space/
Autor teksta: Kerolajn Džejms

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

Najgledaniji latinoamerički filmovi XXI veka koji ne pune bioskopske sale

Meksička onlajn platforma FilminLatino napunila je tri godine i sadrži 300 naslova u svom katalogu.

Tri godine nakon što se pojavio FilminLatino se učvrstio kao digitalni prostor koji omogućava pristup filmovima sa gotovo 72 miliona korisnika u Meksiku. Platforma je pre svega poslužila za promovisanje filmova koji su se istakli na velikim i  prestižnim festivalima kao što su Berlinale, Kan, Roterdam i Lokarno. Od 2015. ovaj servis između ostalog ima za cilj da ponudi alternativu filmovima koji se prikazuju u salama i spektru sadržaja koji se promoviše na drugim popularnim platformama. 

Ovo su najgledaniji latinoamerički filmovi u 2018. među korisnicima u Meksiku.

  1. Kukuruz u doba rata, Alberto Kortes (Meksiko, 2016)

Reč je o epopeji o kukuruzu sa stanovišta praktičnog znanja, o opasnostima koje mu prete i trenutnoj potrebi da se očuvaju teritorije koje održavaju meksička kukuruzišta. Ovaj dugometražni film prikazuje neverovatni proces obrade kukuruza, pažljivi odabir semena i pripremanje zemlje da ga prihvati, istrajnost u uzgajanju, berbu nakon nekoliko meseci i svakodnevnu upotrebu plodova. Porodica iz plemena Viharika ili Uičola sa severa Haliska, još jedna porodica iz plemena Ajuk ili Mikse u Oahaki, i dve porodice iz plemena Celtales u šumama Ćiapasa govore nam o svojim kukuruzištima.

  1.  Oluja, Tatijana Ueso, (Meksiko, 2016)

Tatijana Ueso je, snimivši Oluju, postala prva žena koja je dobila nagradu Ariel* za najbolju režiju u istoriji meksičkog filma. Njen drugi dugometražni film predstavlja jedan intimni, netipični i poetski pogled koji snažno suprotstavlja gledaoca sa jednom bolnom stvarnošću. Gledalac nalazi u ovom dokumentarcu jedan film o neimenovanom ponoru u životu dve žene – jednoj je uskraćena sloboda, dok je drugu obeležio nestanak kćerke. Slikama kojima nas vodi na putovanje od severa do juga Meksika i ispovesti Mirijam i Adele grade jednu stvarnost u kojoj je nasilje preuzelo kontrolu nad našim životima, našim željama i snovima.

*Ariel – prestižna filmska nagrada koju jednom godišnje dodeljuje Meksička akademija umetnosti i nauka.

  1.  Akademija za muze,  Hose Luis Gerin , (Španija, 2015)

U fokusu najnovijeg filma katalonskog režisera Hosea Luisa Gerina nalazi se profesor čija kontroverzna pedagoška zamisao njegovu ženu natera da se zapita nad njim. Nadahnut klasičnim referencama iz književnosti, Akademija za muze nastoji da doprinese stvaranju novog sveta kroz poeziju. Gerin prati liniju svojih prethodnih radova, definišući ih kao poetsko-istraživačke projekte bliske vizuelnom eseju, ovaj put sa fokusom na situacije u kojima su zastupljene reč i želja.

  1. Devojka sa juga, Hose Luis Garsija (Argentina, 2013)

Radnja se odvija 1989. godine. Mladi Hose Luis Garsija putuje u Severnu Koreju gde svojom super VHS kamerom beleži različite aktivnosti revolucionarnog turizma na poslednjem Međunarodnom festivalu mladih i studenata, događaj socijalistički obojen i finansiran od strane istrošenog Sovjetskog saveza, koji je uspeo da okupi različite levičarske militantne grupacije iz celog sveta. Trenutak koji je obeležio priču o duhu 1989. godine i život Hosea Luisa bila je pojava južnokorejske aktivistkinje Im Su Kjong, „Cveta ponovnog ujedinjenja”, koja je imala jasan cilj: ujediniti dve Koreje.

  1. Sisata lutka, Dijego E.Osorno i Alehandro Aldrxete (Meksiko, 2017)

Dobitnik nagrade za najbolji dokumentarac na Međunarodnom festivalu filma u Montereju, ovaj kratkometražni film polazi od neobične crno-bele fotografije napravljene 1987. u jednoj kući u Gradu Meksiku, na kojoj se nalaze ličnosti iz sveta umetnosti i nauke. Skoro tri decenije kasnije, pomenuta fotografija izlazi u javnost. Među novinarima, piscima, akademicima i umetnicima, nalazi se jedan kontroverzni predsednik Meksika i neobična gošća po kojoj je ova priča dobila ime.

  1. Sve je počelo na kraju, Luis Ospina (Kolumbija, 2015)

Autoportret grupe poznate kao Kalivud (Caliwood), zaljubljenika u filmove koji su usred nereda i haosa sedamdesetih i osamdesetih godina snimili najvažnije filmove u istoriji kolumbijskog filma i bili autori kratkometražnog filma „Vampiri bede”.

  1. Glorija,  Sebastijan Lelio (Čile, Španija, 2013)

Glorija ima 58 godina i smatra sebe slobodnom ženom. Kako bi nadomestila očiglednu prazninu koju joj to ostavlja, noću traga za pravom ljubavlju u svetu žurki za samce, gde samo uspeva da se zabavi kroz nekoliko beznačajnih avantura. Prolazna sreća koju doživljava menja se kada upoznaje Rodolfa, čoveka od 65 godina, sveže razvedenog, koji je opsednut njom.

  1. Huan i mrtvi,  Alehandro Bruges (Kuba, 2011)

Najezda zombija željnih ljudskog mesa zauzima ulice Havane. Širi se glasina da su za tu situaciju odgovorne grupe u službi Sjedinjenih Američkih Država. Panika ovladava ljudima, a usred te konfuzije pojavljuje se neka vrsta heroja: Huan, koji se sloganom „Huan od mrtvih, ubijamo vaše najdraže“ stavlja na uslugu narodu kako bi uništio, uz razumnu cenu, zaražene rođake.

  1.  Zeleno,  Alonso Ruispalasios (Meksiko, 2016)

Arijel, povučeni radnik za prevoz vrednih stvari koji svaki dan prevozi tuđe milione nedavno je otkrio da će postati otac prvi put. Dok razmišlja šta da uradi po pitanju neminovnog očinstva, čudesnom greškom u sistemu, našao se pred mogućnošću da ukrade predmet koji nosi.

  1. Valcer beskorisnih, Edison Kahas (Argentina, Čile, 2013)

Jedan adolescent udubljen u političku situaciju u svojoj školi i jedan bivši zatvorenik Pinoćeove diktature pronalaze u građanskom protestu smisao svoje lične priče. Tokom društvene mobilizacije za bolje obrazovanje u Čileu obojica odlučuju da trče zajedno sa hiljadama ljudi oko Vladine palate La Monede, u jednoj od najjačih građanskih iskaza odbacivanja političkih modela. Edison Kahas oslikava slomljenu zemlju, premda izgrađenu do pola, gde posledice i rane iz prošlosti ne zarastaju u potpunosti, koja ipak krije svetlo na kraju tunela.

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2018/07/20/actualidad/1532044448_558595.html
AutorkaLusija Miranda

Prevela sa španskogSlobodanka Boba Dabić

Festival u Veneciji otvoren za filmove, a zatvoren za terorizam

Analiziramo najiščekivanije filmove na 75. Venecijanskom festivalu, koji je počeo 29.avgusta i traje do 8. septembra sa visokom stopom bezbednosti i učešćem samo jedne režiserke.

Venecijanski festival, otvoren u sredu, dvojako privlači pažnju. Kada je reč o filmovima, na izvestan način je već pre ovog 75. izdanja festivala postignuto saglasje: odabir filmskih premijera je briljantan, tako da su očekivanja izvanredna, a po projekcijama odzvanjaju nagađanja ko će odneti Oskara. Istovremeno, preventivne antiterorističke mere dosegle su neslućene nivoe. Kao i prošle godine, moćna raspodela snajperista, ronioca i stotina policajaca ponovljena je i pojačana. Čak se pojavljuju i nove mere predupređivanja: međunarodni centar za informisanje i koordinaciju i specijalni agenti prerušeni u… fanove. Kretaće se zajedno sa stotinama lovaca na autograme pored crvenog tepiha, ali će se više interesovati za sumnjive poteze nego za filmske zvezde, i sve to kako bi velikani filma bili jedini protagonisti festivala. Upravo ovde se vidi pokušaj da se predvidi ko će zasijati najsjajnije na takmičenju na kom su se žene već istakle – svojim odsustvom.

Jedina žena  

Samo je jedna režiserka među dvadeset i jednim filmskim stvaraocem koja se takmiči za nagradu Zlatnog Lava. U doba feminizma i pokreta Me Too (pokret za borbu protiv seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja), Venecijanski festival iznosi kontradiktorne brojke: Dženifer Kent predstavlja samo 4% takmičenja. Bez obzira na to, posle velikog uspeha filma Babaduk (The Babadook), ova Australijanka će pokušati da preokrene statistiku filmom Slavuj (The Nightingale). Možda kako bi nadomestio smešno nisko učešće žena na festivalu, direktor festivala, Alberto Barbera, izabrao je ovaj film kao jedan od dva koji najviše obećavaju: veruje da režiserka podiže kvalitet i nudi još  zrelije i fascinantnije” delo.

Drugi ulog direktora

Podstaknut od strane španskih novina El País da izabere još neki favorit, Barbera takođe skreće pažnju na film Optužena (Acusada). Režiser je mladi Argentinac, Gonsalo Tobal. Govori se da se film osvrće na čuveni slučaj Amande Noks, američke studentkinje koja je pre nekoliko godina bila optužena za ubistvo cimerke Meredit, u Peruđi (Italija) i na kraju oslobođena optužbe.

Od La La Lenda do Meseca

Dejmijen Šazel, režiser La La Lenda, najmlađi režiser u istoriji koji je u 32. osvojio Oskara za najbolju režiju, suočava se sa izazovom da utvrdi svoj uspeh na Olimpu. Trenutno, njegova karijera  ide uzlazno (pre toga snimio je Guy and Mandeline on a Park Bench i Whiplash) i trijumfovao je na festivalu u Veneciji kada je ceo festival zaplesao zbog njegovog mjuzikla.

Međutim, Šazel sada želi da dotakne zvezde. Ponovo otvara festival filmom Prvi čovek (First Man). U pitanju je biografija Nila Armstronga, sa Rajanom Goslingom u glavnoj ulozi astronauta koji je kročio na Mesec. Ipak, na putu ga ne prati džez, verni saputnik i ritam njegovih dosadašnjih filmova. Kažu da Prvi čovek nema nikakve veze sa La La Lendom, tako da se Šazel lansira u svemir, i to bez zaštite.  

Sazrevanje Netfliksa

Audio – vizuelni magnat nam donosi brutalnu filmsku opkladu. Nova ostvarenja Braće Koen, Balada o Bosteru Skragsu (The Ballad of Buster Scruggs), Alfonsa Kuarona Roma i Pola Grongresa 22. jul nalaze se u zvaničnom takmičenju. Nezavršeni film Orsona Velsa, Druga strana vetra (The other side of the wind), na posebnoj projekciji. Kontroverzni italijanski film Sulla mia pelle koji otvara sekciju Horizonti. Netfliks ovim želi da utiša kritike koje govore da u bioskopu nisu umeli da ponove kvalitet kakav postoji u njihovim serijama. I možda da osvoje onu nominaciju za Oskara za najbolji film, koja im uporno izmiče.

Majstor Vels

Nakon četiri decenije, jedan od najpoznatijih nedovršenih filmova legendarnog Orsona Velsa, Druga strana vetra, završen je i biće prikazan na festivalu. Suvišno je reći da je ovo jedna od najiščekivanijih projekcija.

Težina povratka

Iako imaju drugačije priče i stilove, Meksikanac Alonso Kuaron i Mađar Laslo Nemeš imaju nešto zajedničko. Obojica su skloni trijumfu i predstavljaju nova ostvarenja na festivalu, čekajući nove pohvale. Kuaron je baš ovde prvi put prikazao film Gravitacija (Gravity), koji je dočekan sa aplauzima i Oskarima, a sada snima seriju Roma, intimnu biografsku priču o rodnom Meksiku u crno-belom. Nemeš je iznenadio svet svojom debi dramom, Saulov Sin (The Son of Saul, takođe nagrađena Oskarom) i predstavlja Tramonto, uznemirujuću priču sa smeštenu u Budimpešti 1913. godine. Osim toga, festivalu je potreban autorski pečat usled kritika da je previše pod uticajem Holivuda.

Jedan, dva, tri, Muhika

„Noć od 12 godina (La noche de 12 años) Urugvajca Alvara Brehnera, stavlja Antonija de la Torea u kožu Hosea Muhike, kako bi preneo na platno njegov dugi boravak u zatvoru zbog pripadnosti oslobodilačkom pokretu Tupamaros. U dokumentarcu Pepe, jedan uzvišeni život (El Pepe, una vida suprema), Emir Kusturica priča sa bivšim predsednikom Urugvaja. I sam Muhika, jedan od omiljenih predsednika širom sveta zbog svojih ideja i jednostavnosti, prisustvovaće festivalu i razgovaraće sa štampom.

Genijalna serija?

Jedan književni kritičar napisao je u Njujork Tajmsu da je Elena Ferante jedna od najvećih pripovedačica našeg doba. Iako je identitet autorke i dalje tajan, i može se raspravljati o ovakvoj oceni njenog pripovedanja, ne može se opovrgnuti uspeh njene tetralogije Moja genijalna prijateljica (L’amica geniale), duge priče o odnosu između Elene i Line od njihovog detinjstva pa sve do odraslosti. HBO u Valensiji premijerno prikazuje prve dve epizode adaptirane književne sage. Da li će biti na nivou originala?

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2018/08/28/actualidad/1535465382_794259.html

Autor teksta: Tomaso Koh
Prevela sa španskog: Marija Vlajković