(prim.prev) Stefan Kostadinović: Biti imitator, sluhista i prevoditi poeziju za sopstveni ćeif

Autorka naslovne fotografije: Radmila Vankoska

Prošlog leta na internetu je osvanuo isečak iz emisije The Jeremy Wine Show u kojem britanski pisac i filozof, Stiven Fraj, čita svojevrsnu odu (engleskom) jeziku, u datom trenutku meni bezmalo neprevodivu, smislenu i celovitu jedino u tom obliku , izgovorenu Frajovom besprekornom dikcijom.
Početkom ove godine na portalu za književnost i kulturu Glif objavljen je tekst pod nazivom Stiven Fraj – Šta nas čini ljudima; pomislila sam prirodno da je reč o nekom intervjuu ili kolumni. Neko se, međutim, odvažio da prevede ono Frajevo čudo od jezičke akrobacije; sam taj usud je zapravo dovoljan i zavređuje moje divljenje, budući da se često plašim tekstova koji me prevazilaze, te im ni ne prilazim. Stefan Kostadinović ne samo da se osmelio, već je i majstorski izveo ovaj prevodilački poduhvat; potpisuje i prevod „Najplavljeg oka” velike Toni Morison, čime je obogatio prevodnu književnost naslovom afroameričke književnosti koja konačno uzima maha kod nas.
U nastavku pročitajte kako Stefan doživljava i praktikuje prevođenje.

Sa kojih jezika prevodiš?

Samo sa engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Prevodim uglavnom književnost, ali rado se upuštam i u „sportske prevode” pod kojima podrazumevam brzalice, jezikolomke, kalambure i slične jezičke vratolomije.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje izazovan i raskošan materijal. Poteškoće, u skladu s time, izaziva tekst koji je dosadan, stilski impotentan ili suvoparan.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Silviju Monros-Stojaković, jer nam je podarila Kortasarove „Školice”.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mišljenja sam da dobar prevodilac pre svega treba odlično da poznaje sopstveni jezik. I pri tome ne mislim na klasičnu lingvistiku. On mora da neprestano širi sopstveni vokabular i da se obogaćuje što širim spektrom kolokvijalnih formi i izraza kako bi bolje razumeo duh sopstvenog jezika i tek onda optimalno izabrao koji je najpogodniji oblik u koji treba pretočiti zadati materijal. Drugo, dobar prevodilac mora biti i imitator i sluhista, sposoban da se uživi u ton koji svako književno delo nosi kao svoj autentičan pečat i da u njemu čuje kako autorske namere u ritmu teksta, tako i prostor ostavljen za manipulaciju. Konačno, dobar prevodilac mora da bude sposoban da proceni koliko je njegovo prisustvo u tekstu poželjno i kako da ga optimalno dozira.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Prevod govora britanskog lingviste, glumca i umetnika, Stivena Fraja po imenu „Šta nas čini ljudima”. On u tom govoru navodi česte greške i jezičke zablude i mitove za koje je bilo potrebno pronaći odgovarajuće pandane u srpskom, a to se pokazalo kao ne tako lak zadatak.

Koje bi delo ili pisca želeo da prevedeš?

Beketa. Nikad se nisam toliko izgubio u autoru kao što mi se to desilo dok sam čitao Beketove romane, što je upravo najzahvalnija pozicija za prevodioca; kada ima utisak da mu se autor lično obraća, ne rečenicama koje su ispisane, već namerom i šmekom koji se kriju iza konkretnih ispisa. Slično je i u ljubavi kada nečiji šarm pređe i na zaljubljenog, pa i on postane harizmatičniji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Uzevši u obzir da su prevodioci sa engleskog danas jedna ogromna grupa ljudi, rekao bih stabilan izvor novog materijala. Istom logikom, problemi su često i sopstveno neznanje i/ili nadmenost.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručio, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Puno radi, još više čitaj, pričaj sa svim ljudima i nikad nikoga ne ispravljaj u govoru. Slušaj. Putuj. Gledaj puno filmova i kao podnapis koristi jezik sa kojim radiš. Budi skroman. I prevodi puno poezije za sopstveni ćeif.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Mislim da to zavisi od konkretnih osoba.

Šta ti je prevođenje donelo?

Pojedini prevodi su me duhovno obogatili, a poneki tek pomogli da se izgura do kraja meseca. Moj poslednji anganžman, „Najplavlje oko” američke spisateljice Toni Morison (Darma Books, 2019) dao mi je priliku da se smestim na poziciju crne američke žene iz prve polovine 20. veka i ja se smatram privilegovanim što mi je omogućeno da obogatim sopstvenu prizmu pogleda na svet jednim takvim aspektom.

Najplavlje oko Toni Morison u izdanju Darma Books

(prim.prev) Olgica Andrić: Prevođenje nas oblikuje i kao ljude i kao stručnjake

Mnogo mi je drago da ovom prilikom mogu da predstavim nekoga ko, osim što ima dugogodišnje prevodilačko iskustvo, takođe otkriva i aktivističku dimenziju prevođenja. Reč je o Olgici Andrić, koja živi u Novom Sadu i bavi se sudskim, usmenim i pismenim prevodom. Ono što ovaj intervju izdvaja od drugih jeste fokus na iskustvu iz kojeg treba da učimo, ne samo u profesionalnom smislu, već i o vlastitim potrebama i granicama, da je važno reći ne i graditi poslovni integritet.

Olgica je takođe deo tima jedne izuzetno značajne humanitarne organizacije pod nazivom Prevodilačko srce. Naime, reč je o timu prevodilaca koji potpuno besplatno prevodi medicinsku dokumentaciju potrebnu pacijentima za lečenje u inostranstvu, koje samo po sebi već iziskuje nezamislive troškove. Neizostavno se pominju finansije kada se govori o prevodilaštvu, posebno u našoj zemlji, o obaranju cena i nefer plaćanju; Prevodilačko srce nesebično ulaže vreme i trud pro bono pomažući ljudima kada im je to najpotrebnije.
U nastavku pročitajte kakve je odgovore Olgica dala na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prevodim na srpski sa italijanskog i portugalskog i na italijanski i portugalski sa našeg jezika. 

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Pre svega, bavim se sudskim prevođenjem, odnosno, radim prevashodno overene prevode/ prevode s overom sudskog prevodioca, kao i usmene prevode na sudu, pred državnim organima, kod javnih beležnika i slično. Naravno, sudsko prevođenje ne isključuje druge vrste prevoda. Budući da sam zaposlena kao prevodilac u jednom malom privrednom društvu, radim prevode poslovne i tehničke dokumentacije, konsekutivne prevode na sastancima, ali i na daljinu, kada moje kolege rade na terenu, a ja im iz kancelarije prevodim uputstva koja dobijaju od tehničke podrške iz Italije.

Van ”redovnog” posla, ako mogu da biram, kao neki otklon od svih tipskih prevoda gde je preciznost ispred kreativnosti i prevodilačkog umeća, preferiram prevode koji zahtevaju više jezičke kreativnosti i što bolje prenošenje poruke krajnjem čitaocu. 

Koju vrstu usmenog prevoda radije birate, konsekutivni ili simultani?

Svakako konsekutivni, jer sam po prirodi društvena osoba, volim da prevodim na različitim mestima i komuniciram sa ljudima. To ne znači da neću prihvatiti da povremeno odradim i neki simultani prevod, ali generalno, ne vidim sebe kao ”glas iz kabine”, već kao profesionalnu figuru koja prevodeći aktivno učestvuje u samom događaju. 

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduju me novi zanimljivi projekti, sticanje novih znanja i veština i sve ono što vodi ka nekom dobrom cilju, kao i ”umrežavanje” sa kolegama, saradnja i razmena iskustava.

U svakom poslu poteškoće su ono što je nemoguće izbeći. Jedna od njih je, možda, nepoznavanje i banalizacija prevodilačkog posla od strane neprevodilačke populacije, kao i poslodavci koji insistiraju na kvantitetu, umesto na kvalitetu. Jer, nerealno je očekivati da neko za dan prevede kvalitetno 50 i više strana, ili verovati da je poznavanje nekog stranog jezika dovoljno za bavljenje prevodilačkim poslom. I prevodilačko tržište je tako da se za svaku robu nađe kupac, stoga je na nama da odredimo gde na tom tržištu želimo da budemo i kom pravcu da težimo. 

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pošto sam veliki ljubitelj pisane reči, želela bih da istaknem književne prevodioce poput Vesne Stamenković, Jovana Tatića i Dejana Tiaga Stankovića, jer zahvaljujući njihovim prevodima možemo na našem jeziku čitati velika dela pisaca sa španskog i portugalskog govornog područja, kao i Minu Radulović, koja je prevela dela harizmatičnog Janisa Varufakisa, ekonomiste, političara i kritičara savremenog poretka i društvenih tokova. Meni, kao filologu, ove oblasti nisu toliko bliske, ali sam prevode Janisovih knjiga pročitala u jednom dahu i savršeno ih razumela, kao da su napisane na našem jeziku, a ne prevedene s grčkog.

S druge strane, cenim sve ljude koji se zalažu za unapeđenje prevodilačke profesije, organizuju konferencije i susrete, seminare, obuke i usavršavanja, kao i kolege iz ”Prevodilačkog srca”, jer veruju da pojedinci mogu promeniti svet i to sami često rade, odričući se honorara koji bi mogli da naplate i prevodeći besplatno pacijentima kojima je jedini spas lečenje u inostranstvu. 

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mora biti otvorenog uma i spreman da uči celog života i usvaja nova znanja, ali i odgovoran prema sebi i drugima, da prihvata kritike i bude samokritičan. Proaktivan do te mere da ne doživi burnout, odnosno, da uspešno balansira između posla i privatnog života. I da se ne plaši da kaže NE u određenim situacijama. 

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Svaki veliki projekat vidim kao izazov, a to su često poslovi na kojima se radi nedeljama i mesecima. Recimo, kada sam sa koleginicama radila na prevodu specifikacija za uvoz velikog spektra organskih prizvoda iz Italije, gde smo radile u timu sa prehrambenim tehnolozima i stekle dragocena znanja iz pomenute oblasti. Izazov je bio i početak u firmi u kojoj i sada radim: od njenog osnivanja, kroz sve faze razvoja, gde sam stekla dragocena znanja iz oblasti obnovljivih izvora energije i poslovanja uopšte, odnosno, sve ono što se može naučiti jedino kroz iskustvo. 

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

CAT alati jesu korisni jer nam olakšavaju rad i ubrzavaju proces prevođenja, ali je prevodilac taj ko na kraju oblikuje konačnu verziju prevoda, dakle, ne smemo postati njihovi robovi, već gospodari, ne smemo dopustiti da oni vladaju nama, već ih moramo koristiti samo onako kako nama odgovara. 

Volim da prevodim poeziju i volela bih da pored svojih obaveza nađem vremena i za to, jer nam takvi prevodi puno pomažu da treniramo svoje jezičke i stilske sposobnosti i da se ne ”učaurimo” u rutini CAT alata i sterilnih prevoda.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kao što sam već napisala, jedan od problema su nerealna očekivanja i prekratki rokovi da se neki prevod kvalitetno uradi, insistiranje na količini i niskoj ceni, umesto na konkurentnosti i kvalitetu, ali i nedostatak adekvatnih obuka iz određenih oblasti za određene jezike.

Konkretno, rado bih posetila seminare na kojima bi se govorilo o terminologiji i adekvatnim prevodilačkim rešenjima na i sa mojih radnih jezika, recimo, iz oblasti s kojima se najčešće susrećemo u praksi, poput prekršajnih i krivičnih postupaka, građanskih parnica, upravnih i privrednih sporova, s posebnim akcentom na upotrebu određenih temina u pojedinim zemljama (kada je o portugalskom jeziku reč). Čak i kada vladamo odlično takvom terminologijom, uvek je dobro obnoviti i konsultovati se sa kolegama prevodiocima i stručnjacima koji su izvorni govornici sa zaposlenjem u sudovima, državnim organima, policiji, advokaturi.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Stalnim učenjem i sticanjem različitih iskustava, možda i profilisanjem za određene oblasti, ukoliko je to u današnjim prilikama moguće. Realnim sagledavanjem svojih ciljeva, želja i njihove ostvarivosti.
Dragi budući prevodioci, slušajte najpre sebe, svoje srce i svoje telo, a ne savremne gurue koji vas uče da sve možete i sve morate. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Apsolutno. Dok sam radila kao novinar mnogo sam naučila od dobrih lektora. Prevodioci (i pisci, copywriter-i sl.) moraju sa lektorima raditi u timu i imati direktan kontakt, a ne samo preko osobe koja upravlja projektima (Project manager) i prosleđuje informacije jednima i drugima. Angažovanje lektora ne bi trebalo da bude na sat ili po broju lektorisanih strana, pri čemu je obim njegovog rada srazmeran količini crveno podvučenih reči (gde se često pribegava nepotrebnim rešenjima da bi se opravdalo to angažovanje), već bi trebalo da se plaća na drugi način i da se angažuje sa ciljem da obuči prevodioce, novinare ili pisce kako da pišu bolje, koriguju sopstvene greške i poboljšaju svoje jezičke i prevodilačke sposobnosti

Šta vam je prevođenje donelo?

Najbolje što mi je prevođenje donelo su poznanstva (realna i virtualna) sa kolegama i ljudima iz srodnih profesija sa svih meridijana. Otpornost na stres se stiče kroz sopstveno iskustvo i nemoguće je steći ga preko drugih, jer moramo da upoznamo sebe u raznim situacijama, da bismo naučili kako da se kontrolišemo. Sama tematika prevoda nas dosta oblikuje kao ljude i kao stručnjake. Konkretno, radeći prevode medicinske dokumentacije, naučila sam da razlikujem u životu i poslu bitno od nebitnog i da se ne nerviram u nekim banalnim situacijama ili zbog okolnosti na koje ne mogu da utičem. 

(prim.prev) Dragana Vasilijević: Inicijativa je presudna za mlade prevodioce

Sijaset je tekstova na ovom blogu prevedenih sa španskog, engleskog ili portugalskog (sa jednim usamljenim slučajem prevoda sa nemačkog). Zato mi je mnogo drago da već na samom početku ovih razgovora dobijemo priliku da pročitamo nešto o iskustvima i izazovima slavista. Ovoga puta, i to baš na njen rođendan, čitamo o jezičkoj karijeri Dragane Vasilijević. S razlogom je u pitanju jezička karijera, jer nije ograničena isključivo na prevodilačku branšu, te će, sasvim sam sigurna, njeni odgovori biti dragoceni filolozima različitih opredeljenja i ambicija. Draganu ste možda već sreli na Instagramu, gde između ostalog uz kafu razgovara sa stručnjacima iz raznolikih sfera delovanja; odnedavno je pokrenula radionicu Unovči znanje jezika sa ciljem da pomogne polaznicima da monetizuju svoje napredne jezičke veštine. S obzirom na to da profesionalno povezivanje smatra izuzetno značajnim, aktivno je prisutna i na Fejsbuku i LinkedIn-u, gde ćete sigurno naći dragocen poslovni savet ili pak triviju iz ličnog života.

Uostalom, već ćete se u nastavku uveriti u široki spektar njenog polja delovanja i kakvim su je važnim lekcijama naučili poslovni izazovi.

Sa kojih jezika prevodiš? 

Moji standardni radni jezici su ruski i ukrajinski jezik u kombinaciji sa srpskim jezikom u svim smerovima. Sem toga, govorim engleski i nemački jezik na nivou C1, tako da po potrebi za stalne klijente ponekad prevedem neki kraći dokument sa ovih jezika na svoje radne, ali to zahteva više vremena i truda, tako da se ove vrste angažmana prihvatam samo kada je neophodno. 

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Najradije se bavim konsekutivnim usmenim prevođenjem, zato što volim da radim samostalno, ali i da budem aktivni učesnik situacije i vidim rezultate svog rada u realnom vremenu. 

Kada je pismeno prevođenje u pitanju, bavim se prevođenjem kraćih književnih formi.

Budući da mi prevođenje nije primarni izvor prihoda, u saradnji sa firmama ili agencija prihvatam uglavnom prevode manjeg onima.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me što imam mogućnost da prevođenjem pomognem ljudima da prevaziđu jezičke prepreke i dogovore posao, prođu obuku ili pročitaju književno delo na maternjem jeziku. 

Budući da svaki dan bez izuzetka koristim četiri jezika, ponekad mi teško pada prebacivanje na traženu jezičku kombinaciju. 

Izvor frustracije na dnevnoj bazi su mi jezička pitanja oko kojih ne postoji jednoglasan stav stručne javnosti. Kod nas je to rodno osetljivi jezik, a u ukrajinskom status određenih leksema i konstrukcija i večito neslaganje oko toga da li je nešto rusizam ili nije. 

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Od prevodilaca koji rade moje jezičke kombinacije želim da izdvojim Annu Rostokinu kao odličnog mlađeg prevodioca za ruski jezik i Vukosavu Đapu-Ivetić od koje sam učila usmeno prevođenje. Kada je u pitanju ukrajinski jezik, izdvojila bih Allu Tatarenko i Milenu Ivanović.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Polazna osnova su svakako dobro poznavanje svih jezika sa kojima radi. Sve ostalo zavisi od vrste prevoda. 

Za književno prevođenje potrebno je biti načitan, za prevođenje filmova poznavati rad u odgovarajućem softveru, za pismeno prevođenje stručnih tekstova potrebno je poznavanje terminologije u odgovarajućoj oblasti, za konsekutivno prevođenje važno je imati dobru kratkoročnu memoriju, sposobnost brzog razmišljanja i govora, za simultano prevođenje u kabini važna je dobra koncentracija, prevodilačka kondicija, spremnost za timski rad. Ukoliko prevodilac želi da bude konkurentan na tržištu, očekuje se da poznaje rad u prevodilačkim alatima za pismeno prevođenje i da ima svog para sa kojim radi (za simultano prevođenje).

Najveći prevodilački izazov do sada?

U januaru 2013.  godine me je preko društvenih mreža kontaktirala agencija koja je očekivala da 250 strana doktorske disertacije prevedem za desetak dana, jer su greškom prihvatili prevod sa ukrajinskog jezika misleći da je ruski i da će ga nekoliko prevodilaca podeliti. Iako nisam imala potrebnu rutinu i treniranost, pristala sam da prevodim oko 30 strana (računamo i vreme za iščitavanje) stručnog teksta dnevno bez prevodilačkih alata ili bilo kakve pomoći. Spavala sam po 4 sata dnevno i iz kuće sam izlazila samo da kupim hranu. Zahvaljujući ovom angažmanu mogla sam sebi da priuštim da tri meseca u toku leta ne moram da radim i da se posvetim pisanju master rada bez većih egzistencijalnih briga. Sem toga, ovaj angažman mi je pomogao da shvatim da sebe ne vidim kao osobu koja 8 ili više sati dnevno sedi za laptopom i prevodi.

Još jedan veliki izazov desio se 2016. Bio je to prevod dokumentarnog filma o situaciji u Donjecku sa nemačkog jezika na ruski. Sarađivala sam sa dopisništvom ORF (Austrijska nacionalna televizija i radio) u Beogradu kao saradnik za ruski i ukrajinski jezik i imala sam položen ispit B2 iz nemačkog jezika. Prevod dokumentarca mi je bio poveren zato što sam odlično poznavala realije o kojima se govori u filmu i zato što sam se pokazala kao osoba od poverenja. Jezički nisam bila dorasla ovom zadatku i ovo je, za 11 godina koliko prevodim, jedini prevod zbog koga sam plakala. Nedostatke sam nadomestila trudom, a danas kada pogledam iza sebe mislim da mi je ovo najprecizniji prevod koji sam uradila.

U kakvim bi još prevodilačkim izazovima htela da se oprobaš? 

Volela bih da dobijem priliku da kao usmeni prevodilac budem angažovana na većim međunarodnim obrazovnim projektima, ali sam svesna da se uz moju jezičku kombinaciju se to verovatno neće desiti. Postoji nekoliko savremenih autora iz Istočne Evrope koje bih volela da prevedem na srpski jezik, ali ih neću navesti javno budući da planiram da konkurišem za prevodilačku stipendiju, pa ne bih da rizikujem da se neko brže doseti.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Prevodilački alati su velika pomoć u tom smislu da ubrzavaju proces rada, daju mogućnost bolje kontrole kvaliteta i veće ujednačenosti rada, pa je tako moguće uz angažovanje većeg broja prevodilaca završiti projekte u roku koji je ranije bio nezamisliv.

Iz moje perspektive, glavni problem je što postoji veći broj alata i što prevodilac sa punim radnim vremenom treba da poznaje rad u svakom od njih, ali i da plati licencu i obuku. Život bi bio mnogo lakši kada bismo se i u ovoj oblasti opredelili za jedan podrazumevani alat

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada govorimo o srpskom tržištu, mislim da se problemi razlikuju u zavisnosti od toga da li je neko prevodilac za engleski jezik ili za neki od takozvanih manjih jezika. Neki univerzalni problemi bi bili: obaranje cena koje su i bez toga preniske, nedovoljan broj obuka i njihova previsoka cena, a za nas sa manjih jezika i lobiranje i nemogućnost specijalizacije za samo jednu oblast ili samo jednu vrstu prevođenja jer posla jednostavno nema dovoljno. Takođe, ne postoji nikakav standard ko sve može da se bavi prevođenjem, a tu je i problem sa konkursima za sudske prevodioce o kom se često raspravlja interno, ali se ređe iznosi u javnost. 

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kada sam predavala na Filološkom fakultetu često su mi se studenti obraćali za savet, a i danas sam u prilici da usmeravam kolege kroz edukativni program Unovči znanje jezika, tako da mislim da bih na ovu temu mogla da govorim satima, ali potrudiću se da se ograničim na 4 saveta.

1. Ne možeš da saznaš šta je tvoja zona genijalnosti dok ne probaš, zato je važno što ranije probati sve dostupne vrste prevođenja, steći rutinu i reference, upoznati sebe kao prevodioca i shvatiti šta ti leži, a na čemu moraš još da radiš. Studije su pravo vreme da počneš da radiš, iako se ne osećaš spremno, studenti su manje plaćeni, ali im se više tolerišu greške koje su na početku neizbežne. 

2. Inicijativa je veoma važna, naročito za književne prevode. Posećuj književne večeri, prevedi ponekad neki kraći odlomak koji ti se dopada, objavi ga na blogu i društvenim mrežama i taguj autora, volontiraj na nekoj manifestaciji kao prevodilac i objavi to negde.

3. Umrežavanje uživo je zlata vredno, kao i objavljivanje na društvenim mrežama o tome šta radiš, ali ne u smislu reklame, već u vidu korisnog i zanimljivog sadržaja. Takođe, učestvuj u poslovnim okupljanjima gde su prisutni firme i pojedinci sa kojima želiš da sarađuješ. Put do većeg obima posla je da postoji što veći broj ljudi kojima ćeš ti pasti na pamet kada se kaže, na primer, prevodilac za turski.

4. Strane agencije i klijenti uglavnom bolje plaćaju od domaćih. Ako želiš saradnju sa njima, potrebno je da poznaješ dobro prevodilačke alate i da možeš da prevodiš sa svog osnovnog radnog jezika na engleski i obrnuto. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Književno prevođenje sam istinski zavolela tek u onom trenutku kada sam za svaki jezik pronašla lektore sa kojima sarađujem. Ako izdavač ne obezbeđuje lektora, sarađujem sa lektirom o svom trošku. Kada angažujem lektora čijoj stručnosti vjerujem i čiji jezički stavovi su mi bliski ne samo da sam dobila još jedan par očiju koji će proveriti tekst, već se i sam proces rada ubrzava jer postoji neko ko pazi na finese umesto mene. Sem toga, često lektor obogati prevod nekim svojim rešenjem ili pitanjem. Iskreno, rečeno cene lekture na srpskom jeziku su toliko povoljne da ne postoji opravdanje da se ne angažuje lektor. 

Šta ti je prevođenje donelo?

Usmeno prevođenje mi je donelo neka zanimljiva poznanstva i iskustva koja ne bih mogla da steknem nigde drugde, budući da sam prevodila pripreme za Evroviziju, pregovore za fudbalske transfere, emisije o muzičkim plagijatima i slično. 

Kroz književno prevođenje razvijam pažnju, preciznost i osećaj za detalje i učim se strpljenju. Ovi procesi još uvek traju.

(prim.prev) Milica Dragićević: CAT alati proširuju polje delovanja prevodioca

Pred vama je drugi intervju iz edicije Primeti prevodioca, a ovog puta je svoje uvide u prevodilačku profesiju pružila Milica Dragićević. Kako su razgovori sa prevodiocima tek počeli, primetila sam manjkavosti u postavljanju pitanja, jer nigde nisam ostavila prostora, recimo, da se Milica pohvali svojim sajtom ili Fejsbuk stranicom pod nazivom Prevodilaštvo. Reč je o njenim sajber prostorima na kojima marljivo sakuplja i deli informacije od značaja za prevodilačku zajednicu, te se tamo možete informisati o okupljanjima, tribinama i drugim bitnim događajima, da pristupite najraznovrsnijim rečnicima i priručnicima i saznate nešto više o prevodilačkim softverima i njihovoj primeni u savremenom prevođenju. U nastavku pročitajte njene odgovore na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodiš?

S engleskog jezika.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Pismenim stručnim prevođenjem.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kada uspem da prevedem tekst za koji sam pre samo nekoliko godina mislila da nikada neću uspeti da razumem a kamoli da prevedem. Najteže mi pada kada ne mogu da pronađem/smislim prevod termina onakav kakav termin zaslužuje jer nemam dovoljno vremena da se posvetim istraživanju.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Izdvojila bih Radoša Kosovića, prevodioca s danskog i norveškog jezika, jer sam skoro pročitala dva njegova prevoda. U prevodima knjige „Filozofija slobode“ Laša Fr. H. Svensena i knjige „Smrt vozi audi“ Kristijana Banga Fosa primetno je izvanredno jezičko snalaženje u različitim žanrovima.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Odlična jezička potkovanost i sposobnost razumevanja materije podrazumevaju se.
Dobar prevodilac u svakom trenutku mora biti svestan različitih svrha prevoda i različitih načina prevođenja koji odgovaraju svakoj svrsi.
Mora biti uporan i marljiv da bi do krajnjih granica svojih mogućnosti istražio ono što prevodi i pronašao adekvatno rešenje prevodilačkog problema.
Naposletku, dobar prevodilac mora biti snalažljiv – savršeno adekvatno rešenje prevodilačkog problema nije uvek moguće, ali se njemu uvek mora težiti i rešenje se mora iznaći.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Sve što ima veze s biohemijom. 🙂 Da budem konkretnija, sećam se tipskih tekstova za in vitro ispitivanja funkcije trombocita, koji su me baš namučili.

Svakodnevno se služiš prevodilačkim softverima. Koje su prednosti i nedostaci CAT alata?

CAT alati su najčešće korišćen prevodilački softver.
Prednosti su brže i ujednačenije prevođenje. Pod prednošću se može navesti i širi izbor klijenata i projekata jer je za mnoge prevodilačke agencije poznavanje CAT alate preduslov za saradnju a prevodilačkih agencija zaista ima puno.
Mane su nemogućnost pregleda završenog prevoda u originalnom formatu za složene formate datoteka i upotreba loših prevodnih memorija, za koju ne smemo kriviti CAT alate, ali koja je nažalost postala česta praksa u prevodilačkoj industriji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Pošto sarađujem s prevodilačkim agencijama, govoriću iz ugla prevodioca koji svakodnevno radi s projektnim menadžerima. Po meni je od suštinskog značaja uspostaviti dvosmernu i iskrenu komunikaciju između prevodioca i projektnog menadžera. Ako takva komunikacija ne postoji, sa svakim projektom izranjaju sve dublji, a samim tim, i sve teže rešivi problemi.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Učiti, učiti i samo učiti. Sticanje novih znanja za mene je jedini način – bilo da se radi o stručnom znanju, tehničkom znanju upotrebe prevodilačkih alata ili jezičkom znanju.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. U radu s prevodilačkim agencijama kontakt prevodioca i lektora svodi se na to da prevodilac pregleda lektorove ispravke pod uslovom da se provera prevoda uopšte radi. Prevodilac i lektor moraju biti u direktnoj komunikaciji u toku celog prevodnog procesa.

(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

1. Sa kojih jezika prevodiš?

Prevodim sa engleskog, španskog i portugalskog, kao i na engleski jezik.

2. Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Imala sam prilike da barem zavirim u skoro svaku moguću vrstu prevođenja i vidim da svaka ima svoju draž. Godinama sam se bavila audiovizuelnim prevođenjem i to mi je i dalje jedan od omiljenih prevodilačkih poslova. Književni prevod je moja velika ljubav i uvek će mi biti na prvom mestu. To je ujedno i najkreativniji vid prevođenja koji se s pravom smatra umetničkim, mada ovim rečima nikako ne želim da umanjim značaj naučnih i stručnih prevoda, u kojima pedantnost i egzaktnost imaju veoma važnu ulogu i koji zahtevaju veliki nivo stručnosti i odgovorosti, kao i praćenje savremenih CAT tehnologija. Kada je u pitanju usmeni prevod, uvek ću više voleti simultano prevođenje od konsekutivnog, od kojeg i danas ponekad imam tremu.

3. Kojeg prevodioca posebno ceniš?

Kada je u pitanju književno prevođenje taj je spisak toliko dug, i bojim se da bih, koga god da navedem, propustila da pomenem nekoga važnog. Član sam Udruženja književnih prevodilaca Srbije još od svojih prvih prevodilačkih koraka 2006, i od onda sam od svojih kolega mnogo naučila, i još učim. Kada se u prostoriji nađu barem dva prevodioca razgovor o prevođenju postaje neizbežan, i u toj dugogodišnjoj razmeni iskustava sa kolegama svi mi stalno napredujemo. Ima tu mnogo velikih imena, i poznatih i nepoznatih. Ovom prilikom ipak bih želela da istaknem jednog vrhunskog usmenog prevodioca sa kojim sam imala čast da sarađujem, a to je gospodin Kolja Čajkanović.

4. Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pored onih osnovnih stvari, kao što su dobro poznavanje kako izvornog, tako i ciljnog jezika, to ponovo u velikoj meri zavisi od toga o kojoj je vrsti prevođenja reč. Ukoliko je u pitanju audiovizuelni prevod, veoma je važna veština sažimanja izgovorenog teksta na takav način da se on s lakoćom može pročitati sa ekrana, i da se malim brojem slovnih znakova prenese sav smisao izrečenog. Kod usmenog prevođenja veoma je važna fluentnost i širina vokabulara na oba jezika, snalažljivost u izražavanju i priprema za svaku tematsku celinu ponaosob, a kod konsekutivnog prevoda obavezno je imati i izvrsno kratkoročno pamćenje. Prevodioci pisanog teksta imaju na raspolaganju dovoljno prostora da jasno i bez sažimanja prenesu tekst originala, kao i vremena da temeljno istraže svaku temu i svaki izraz. Imajući osim toga u vidu da iza njih ostaje pisani trag, greške se tu teže praštaju. I dok je za naučne i stručne prevode definitivno najznačajnija tačnost prevoda i vernost originalu, književni prevodioci moraju tome da dodaju još jednu, manje opipljivu dimenziju, a to je vernost stilu autora originalnog teksta, jer oni ne prenose samo smisao, već i estetsku dimenziju teksta. Zato književni prevodilac mora da bude kreativan, da ima dara za književni izraz, ali i da bude dosledan stilu autora čije delo prevodi na svoj jezik.

5.  Najveći prevodilački izazov do sada?

Bez ikakve sumnje “Knjiga nespokoja” Fernanda Pesoe. Jedino prozno delo jednog od najvažnijih autora portugalskog govornog područja, na kome je ovaj pisac radio celog života, čuveno po svojoj složenosti i višeznačnosti. Smatram da je ta knjiga moje najveće prevodilačko postignuće do danas, i definitivno najveći izazov.

6. Koje bi delo ili pisca želela da prevedeš?

Upisala sam fakultet i počela da se bavim književnim prevođenjem sanjajući da ću jednog dana imati prilike da prevedem barem jedno delo Gabrijela Garsije Markesa. Ta mi se želja ostvarila, prošle godine izašla je iz štampe knjiga njegovih govora u mom prevodu. Međutim, postoje i drugi autori koje bih volela da nastavim da prevodim – nekima od njih objavljena je samo po jedna knjiga na našem jeziku, a ima ih još, izvrsne su i ja se još nadam da ću ih jednog dana opet prevoditi: tu bih navela Andresa Neumana (Izdavačka kuća Booka objavila je pre nekoliko godina njegov roman „Razgovori sa sobom“ u mom prevodu) i Marija de Karvalja (knjiga „Fantazija za dva pukovnika i bazen“ koju je Dereta objavila 2011. godine i danas mi je jedan od najdražih prevoda u životu), a neostvareni san mi je i da prevedem više od samo jedne priče jednog od mojih omiljenih autora sa portugalskog govornog područja, Žozea Eduarda Agvaluze.

7. Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Jedan od osnovnih problema o kojima je neprijatno govoriti jeste niska cena rada. Naime, kao jedna od najtežih kategorija prevođenja, književno prevođenje je veoma slabo plaćeno. Naravno, među nama ima veoma uglednih i poznatih prevodilaca, ili pak prevodilaca sa slabo zastupljenih jezika, koji su za svoj rad plaćeni nešto bolje od drugih, ali i dalje nedovoljno da bi mogli da žive isključivo od književnog prevođenja. Nažalost, u većini slučajeva cena prevoda se obara toliko da to ugrožava kvalitet prevoda, bilo zato što se po nezamislivo maloj ceni angažuju nedovoljno iskusni prevodioci (sa kojima posle ne rade lektori, redaktori, bilo ko ko bi tog mladog prevodioca usmerio i izbrusio njegove prve prevode), ili se pak iskusnijem prevodiocu ne ostavlja dovoljno vremena da se u potpunosti posveti radu na knjizi (ukoliko je cena prevoda niska, nemoguće je raditi samo na jednom projektu i opstati), pri čemu kvalitet prevoda ponekad snosi posledice.

Drugi veliki problem – možda čak i važniji od prvog, jer bismo njegovim rešavanjem mogli da utičemo na svest o postojanju književnog prevodioca i time popravimo njegov status – jeste i nedovoljna vidljivost književnog prevodioca. Iako kao autor književnog prevoda prevodilac ima pravo da bude pomenut svaki put kad se pominje njegov prevod, to u praksi često nije slučaj. U novinama, na sajtovima koji promovišu knjige, na sajtovima izdavača, u medijima, pa čak i u nastavi, kada se pominje delo koje je čitalačkoj publici uglavnom dostupno isključivo zahvaljujući postojanju njegovog prevoda na srpski jezik, pominju se, naravno, naslov i autor dela, povremeno izdavač, ali gotovo nikada i prevodilac. U zemlji sa ogromnom izdavačkom produkcijom, čijih 80% čini prevodna književnost, ovakav previd morao bi da bude nedopustiv. U nekim zemljama Evrope već je neko vreme praksa da se ime prevodioca štampa na koricama knjige – ja sam prvi put svoje ime na koricama knjige ugledala prošle godine, na zbirci pesama katalonske autorke Jolande Kastanjo u izdanju Trećeg trga iz Beograda. Na jednoj nedavno održanoj književnoj tribini na kojoj sam učestvovala govorilo se i o tome, i stekla sam utisak da preovladava mišljenje da je tražiti da prevodilac bude potpisan na koricama knjige preterivanje, jer on nije jednako važan kao i autor dela. I naravno da nije, ali treba imati u vidu da je taj prevodilac autor tog dela na svom jeziku, da je književni prevod autorsko delo. Jedan od predloga bio je da se na korice stavljaju imena „većih, važnijih“ prevodilaca, ali ne svih, na šta sam ja odgovorila pitanjem koji bi bili kriterijumi za odabir tih „većih i važnijih“ prevodilaca, i da li bi, ako povučemo paralelu između prevodioca i autora teksta, to značilo da na koricama knjiga treba potpisivati samo „veće i važnije“ autore? Jednostavno, kod čitalačke publike ne postoji svest o tome da 80% onoga što čitaju ne bi mogli da čitaju da nije prevodilaca, a jedini način da se to promeni jeste upravo taj da se o delu prevodne književnosti ne govori a da se pritom ne pomene onaj ko ga je preveo.

Preuzeto sa sajta izdavačke kuće Treći trg

8. Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu rekla, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde važi da uvek možeš biti bolji. Iako verujem da je potrebno imati određenog dara za književno prevođenje, i najnadarenijem prevodiocu potrebno je usavršavanje. Mlađem kolegi posavetovala bih da uči od starijih – bilo direktnom saradnjom sa njima, bilo tako što će, čitajući njihove prevode razmatrati njihova rešenja. I naravno da uvek uči i usavršava se, taj proces nikad ne prestaje. Onog trenutka kad poverujemo da o nečemu sve znamo, zatvaramo vrata novim saznanjima i počinjemo da degradiramo. Ovo je lep, kreativan posao; treba osetiti stil autora, čuti njegov glas i pustiti ga da te ponese.

9. Da li misliš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Saradnja između lektora i prevodioca od ključnog je značaja za kvalitet konačno objavljenog prevoda. Za to postoji mnogo razloga. Prevodilac je često toliko udubljen u tekst koji prevodi i u jezike sa kojih prevodi da mu se neka konstrukcija ponekad čini sasvim prirodnom, ali čitaocu koji ne poznaje jezik originala neće biti dovoljno jasna. Ponekad je upravo lektor taj koji predloži ono pravo rešenje, onu reč koja nam je bila na vrh jezika ali nismo mogli da je se setimo. Lektor je prvi stručni čitalac i njegove su nam sugestije nasušne. Naravno, veoma je važno i da lektor ima osećaj za stil autora, jer nažalost ima i onih koji lekturi pristupaju kao da ispravljaju školski pismeni zadatak. Ukoliko nema razumevanja između lektora i prevodioca, knjiga postaje poprište njihovog sukoba, i kao takva uvek najviše nastrada. Ja sam imala tu sreću da u ogromnoj većini slučajeva sarađujem isključivo sa lektorima koji su oplemenili moje prevode i od kojih sam takođe mogla nešto i da naučim. Među njima, posebno bih izdvojila Snežanu Palačković i Stašu Mijić.

Neolit 2.0

Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvortekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Neobrazovanje kao politički program

Na fotografiji: Migel Ernandes (izvor: https://spainculturescience.co.uk/)

Pesniku Migelu Ernandesu nisu dozvolili da se školuje. Godinama se ponavljala legenda da se porodično siromaštvo isprečilo njegovom boravku u školskom sistemu; ali nije bila istinita. Razlog tome je što je njegov otac smatrao da je obrazovanje nešto opasno za narod i da knjige treba da budu domen crkvenih ili vladajućih elita. Ako je dobro javno obrazovanje neprikosnoven uslov za jednakost i demokratski progres jednog društva, logično je da ekonomske elite sebi predlože saradnju sa fanatizmom i neobrazovanjem da bi zadržale svoje privilegije.

Prestiž „neznanja“ ili omalovažavanje znanja svojstveni su dobrom delu političkih debata. Ono čime što diktatura postiže zabranama i ćutanjima, u demokratijama se pokušava manipulativnim kampanjama u kojima se neka istina onesposobi osećanjima neverice ili preventivne negacije. Postoje delovi stanovništva koji su ponosni na to što su nepismeni. 

Slučaj Donalda Trampa deluje kao jasan primer. Njegovo sistemsko korišćenje prostačkog humora i laži može roditi plodom samo u društvu koje se ponosi svojim „neznanjem“. Studije hiljada naučnika koje uznemiruju posledice klimatskih promena i šteta razarajuće proizvodnje vrede manje od Trampove smešne dosetke. A ako se zamislimo nad kontaminacijom u demokratskim procesima, upadljivo je da je republikanska većina u Senatu glasala za neznanje, za privilegiju da se skrivaju dokumenta i svedoci u javnim raspravama, da bi proglasili nevinost sa uporištem u neznanju.

U ovoj dinamici koja se ponosi nepismenošću, nije manje simptomatično koliko je malo političkih posledica imalo u Ujedinjenom Kraljevstvu otkriće laži i manipulacija organizatora kampanji podrške Bregzitu. Ako se radi o odbrani od migranata, skoro pa je nebitno upoznati se sa stvarnošću migracija. A ako je reč o osećanju slobode okončavanjem uređenja ekonomskih razmena, deluje da nije nimalo korisno zastati i razmisliti ko se koristi, a ko pati od nedostatka ekonomskog uređenja.

Fanatizam i neznanje su ušli u modu i u španskim političkim debatama o jednakosti roda, seksualnosti i demokratskom pamćenju. Mnogi istoričari su posvetili stotine knjiga, sa svim teretom koji akademska mudrost donosi, objašnjenju događanja koja su proistekla iz državnog udara 1936. Ničemu ne služi ovo saznanje pred imunitetom nekih političkih portparola koji su spremni da lažu ili prepravljaju istoriju.

Prikladno je biti svestan da sve ove besmislice nisu plod neznanja, nego razumne kalkulacije da bi se pokrenulo tuđe bezumlje. Kristina Monhe je objavila u InfoLibre jednu prosvetljujuću kolumnu o smislenom izboru formule „roditeljski pin“ da bi se krstio napad na javno obrazovanje. Jedna pozitivna reč, koja nam daje pristup računaru i mrežama, i druga draga, sa dobrim porodičnim prizvukom, izabrane su da se stvori lažna debata i, usput, stavi na politički nišan ukidanje javnog obrazovanja i etičkog prestiža njegovih profesora. Zapravo, reč je bila o vraćanju u doba reakcionarnog oca Migela Ernandesa i prevlasti pobožnog praznoverja nad obrazovanjem i saznanjem. Ono što je bio „fundamentalistički virus“ prekršteno je u „roditeljski pin“ da bi se poigralo sa osećanjima ljudi.

Oružje za masovno uništenje Prvog svetskog rata postiglo je da pesnici počnu da gledaju na reč „progres“ sa zazorom. Koncentracioni logori nacizma i severnoamerička atomska bomba, sposobni da razum pretvore u geomeriju ubistva, proizvele su razočaranje u zapadnjačku mudrost, poput Adornove najčuvenije žalopojke: „ne može se pisati poezija posle Aušvica“. Intelektualni prestiž razuma bio je potpuno potučen među intelektualcima.

Ali ono što se danas traži je povratak fanatizmu naroda pozvanog na neznanje. To je strategija izmišljena za poigravanje njegovom bespomoćnosti i strahom. To je neodgovorni izlaz neoliberalističkih ideologa, spremnih da žrtvuju koren sopstvene ideologije, i time pokušavaju da opravdaju kao odgovor na nejednakost, nemaštinu i neizvesnost proizvedenu u društvenim većinama sopstvenim ekonomskim merama. Igraju se vatrom „neznanja“ i mržnjom prema znanju. Način da se suzbije ovo zlo ne ograničava se na borbu protiv fundamentalističkog virusa putem javnog obrazovanja. Takođe je potrebno stvoriti uslove za dostojan život da bismo spasili ljude od nemaštine. A država zna kako to da uradi. Ima tu mudrost.

***

Pročitaj u originalu: https://www.infolibre.es/noticias/opinion/columnas/2020/02/02/la_incultura_como_programa_politico_103512_1023.html
Autor teksta: Luis Garsija Montero

Prevela sa španskog: Vanja Kudra

O srceparajućoj poteškoći bacanja knjiga

Kao i mnogo strastvenih čitalaca, uživala sam u knjizi „Magija čišćenja koja će vam promeniti život“ autorke Mari Kondo, ali sam se prenerazila kada sam došla do dela o knjigama. Suština njene, sada već poznate, metode je u sledećem: pređite kroz sve svoje stvari po kategorijama, sve dodirnite, sačuvajte samo ono što „izaziva radost“ i posmatrajte kako vam se svet transformiše. Deluje prilično jednostavno, ali teško je prodati minimalizam kada se radi o knjigama, pošto Kondo podstiče čitaoce da ih se reše u što većem broju. Možda mislite da knjiga izaziva radost, tvrdi ona, ali verovatno niste u pravu i treba da je se otarasite, naročito ako je još uvek niste pročitali.

Bacanje nepotrebne odeće je jedna stvar, ali kakav degenerik želi da namerno u jednom trenutku poseduje 30 knjiga ili manje? Kakav to psihopata cepa stranice iz omiljenih knjiga i baca ostatak da bi, kako to Kondo kaže, „zadržao samo one reči koje voli“? Mi kojima i sama reč „knjiga“ izaziva radost ovo uopšte ne možemo da razumemo. Ipak, kada stigne otopljenje, mnogi čitaoci de se baciti na prolećno čišćenje sa „Magijom čišćenja“ u ruci.

Zapitala sam se da li mogu spartanske metode Mari Kondo da se prilagode nekome za koga knjige predstavljaju ono što pripadnicima američke Nacionalne asocijacije za oružje (NRA) predstavljaju pištolji, sa sve frazom „samo preko mene mrtvog“. Odlučila sam to da ispitam.

Prateći njena uputstva, skupila sam sve knjige u jednu sobu i stavila ih na pod. Bilo ih je više od 500, od knjiga koje sam dobila kada sam bila mala, sve do izdanja romana za recenziju koja sam dobila prošle nedelje. Nekako, uprkos očekivanjima, nije delovalo da ih ima toliko puno. Izgledale su ranjivo i izloženo, nagomilane ovako, van konteksta, kao kada vam radnik obezbeđenja na aerodromu otvori kofer. Ali to je suština KonMari metode – treba da nas natera da svoje stvari vidimo pod fluorescentnim i dezorjentišućim svetlom.

Au, pomislila sam, prelazeći pogledom preko starih i raskupusanih knjiga sa mekim koricama i odavno zaboravljene lektire.

Au.

Teško bi bilo naći „lajfstajl gurua“ koji je podjednako nežan i nemilosrdan kao Mari Kondo, bivša sveštenica u šintoističkom hramu i oskrnaviteljka knjiga. Vaše čarape će biti tužne ako ste grubi prema njima i ako ih ne složite kako treba, kaže nam emotivno, a odmah zatim dâ uputstvo da odložimo njihovu odbačenu bradu u kesu za đubre i pošaljemo ih na deponiju.

Najzanimljiviji aspekat KonMari metode jeste način na koji uvažava emotivni život stvari. Pitanje da li je taj život inherentan ili je naša projekcija nije važno. Ona zaobilazi „nju ejdž“ koncepte poput „dobrih vibracija“ i „toka energije“ i odmah prelazi na stvar: vaše stvari imaju osećanja, pomirite se sa tim. Na početku možda deluje budalasto zahvaliti se starom džemperu na dobro obavljenom poslu pre nego što ga bacite, ali taj čin zapravo može biti iznenađujuće dirljiv. Ovde je bitno šintoističko iskustvo Mari Kondo. U kosmologiji šintoizma, naša fizička stvarnost postoji paralelno sa nevidljivim svetom animističkih duhova. Njen pogled na svet je u skladu sa japanskom estetikom na Zapadu poznatom pod imenom wabi-sabi, koja istražuje osetljivu ravnotežu između zadovoljstva koje nam pružaju stvari i zadovoljstva koje dobijemo kada ih se oslobodimo.

Cilj KonMari metode je da potpunije cenimo ono što imamo i oslobodimo se onoga što nam više nije od koristi. Problem leži u proceni šta spada u koju od ove dve kategorije. Mnogo onoga što nam nije potrebno ume da se stopi sa okolinom, poput hobotnice koja se kamuflira na grebenu i koja je praktično nevidljiva sve dok je ne dodirnemo ili joj se ne nađemo tik pred facom. Pomeranjem svega, činite da se taj teret trgne, pobeli i izađe na videlo. Kondo čak predlaže da pljeskate rukama iznad stvari da ih „probudite“.

Prošla sam kroz knjige, jednu po jednu. Kondo kaže da ih ne treba otvarati, ali prekršila sam to pravilo – ne da bih ih čitala, već da bih videla da li sam možda nešto odavno sakrila u njih.

Iznenadilo me je to koliko stvari je bilo između stranica – pisma, karte, fotografije, recepti. Pronašla sam novogodišnje odluke iz 1998. godine, papirić na kome se potvrđuje moja izjava da sam kriva zbog prebrze vožnje i nalaže mi se isplata u iznosu od 125 dolara gradu Atini u Njujorku; račun iz bolnice na 564 dolara; fotokopirana strana iz „Pesme o meni“ Volta Vitmana sa zaokruženom strofom koja počinje stihom: „Rekao sam da duša nije ništa drugo nego telo“; omot za sapun od smokve i kajsije svedenih boja i sa cvetnim dizajnom, i koji još miriše; kupon za ukrcavanje na let od Njujorka do Stokholma; dozvola za izlazak sa časa iz srednje škole u Kaliforniji.

Shvatila sam da je razlog zbog kojeg hvatanje u koštac sa knjigama po KonMari metodi deluje toliko teško jeste to što mnogima knjige ne spadaju u onu kategoriju u koju ih je ona svrstala. One nisu bezlične jedinice znanja, identične i zamenljive, već kutije koje čuvaju trenutke naših života, čije stranice su upile naše jutarnje nade i jade iz sitnih sati, nošene u koferima na medeni mesec, ili stegnute uz slomljeno srce. One predstavljaju uspomene, i Kondo upozorava čitaoce da ni ne pokušavaju da razmišljaju o tome da ih se reše do poslednje.

Istini za volju, Kondo više ne misli da je cepanje knjiga na deliće dobra ideja, ali to što je ona to jednom radila da uštedi prostor govori dosta. Čuvanje delova knjiga ima smisla ako vam se biblioteka sastoji od kuvara ili zanatskih priručnika, ali zvuči nenormalno ako se primeni na romane ili narativnu nefikcionu prozu. Koja poglavlja „Ane Karenjine“ ili „Hladnokrvnog ubistva“ biste vi sačuvali? Kondo oslikava turobnu sliku, pišući uglavnom o knjigama o biznisu i udžbenicima, „učenju“ i „neophodnim informacijama“. „Klasici“ koje spominje nisu Dikens ili Bronte, već Draker i Karnegi, od kojih je prvi konsultant za menadžment, a drugi industrijalac. Bez uvrede ovim cenjenim profesijama, ali uopšte me ne iznenađuje to što nisu „izazvale radost“.

Ali ono što me jeste iznenadilo je to što sam među svojim knjigama pronašla one koje nisu „izazvale radost“. U njih spadaju knjige koje su mi poklonili bivši prema kojima više ne gajim simpatije, knjige sa mekim koricama sa koledža kojima fali poslednjih 20 stranica, knjige čijih je više od 10 posto pojeo zec kog sam nekad imala za ljubimca, dva primerka Ovidijevih „Metamorfoza“ koja su u tužnom stanju, mada ne znam zašto. Sveukupno, bilo je 30 takvih knjiga, ili možda 60. Nisam ih brojala. Napunile su tri kese za kupovinu. Razdvojila sam preostalih 547 knjiga koje sam htela da zadržim na dve gomile – one koje sam pročitala i one koje nisam.

Izazivale knjige sreću ili ne, mora se priznati, Kondo se najizrazitije fokusira na vrlo specifičnu vrstu knjige i čitalačke navike: tsundoku. Ova neprevodiva japanska reč znači „kupovati knjige i pustiti da se nagomilavaju nepročitane“. Ova reč, koja je nastala u 19. veku, ne pojavljuje se u knjizi „Magija čišćenja koja de vam promeniti život“ , ali borba protiv nje predstavlja njenu tezu. „Nepročitane knjige se nakupljaju“, piše ona. I u pravu je.

Sve knjige koje sam pročitala su več vraćene na police. 32 nepročitane knjige „koje ću odmah čitati“ su vraćene na stočić pored kreveta. 28 knjiga „za posao“ – ja sam ipak pisac – i pročitane i nepročitane, završile su na svojoj gomili.

Potom sam naslagala 105 nepročitanih knjiga uza zid u spavaćoj sobi. Nisam planirala da ih dam u dobrotvorne svrhe organizaciji Housing Works, ali neće ni ostati nevidljive kao hobotnica. Po pitanju dekorativne tehnike, to je više stil Bernarda Bleka iz britanskog sitkoma Black Books nego Mari Kondo, ali važno je da prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Ili ću ih pročitati ili neću, ili ću ih dati nekome i, što bi rekao Blek, da se niste usudili da u ovoj knjižari izgovorite glagol partijati.

Kondo naglašava i piše podebljanim slovima da je pravo vreme za čitanje knjige čim postane vaša. Ali bacanje svake nepročitane knjige koja vam stoji na polici samo zato što je ne čitate u ovom trenutku ima smisla koliko i bacanje sve hrane iz frižidera i ostave koje je u sasvim dobrom stanju samo zato što ne planirate da je jedete za sledeći obrok. Samo vi sami možete da procenite svoj apetit.

„Knjiga može stajati nepročitana 1000 godina dok ne naiđe pravi čitalac“, rekao je kritičar Džordž Stajner, i to je istina. One dobre su vradžbine, čini za prizivanje. One su iskra, uteha, pismo od kuće.

Sadrže demone i bogove u kutiji. One su mali pravougaonici sa čitavim univerzumom spakovanim unutra. Čitamo knjige u kojima se opisuju čarobni portali, a one same su zečja rupa, orman, ulaz u drugi svet. Knjige su, poput ljudi, veće unutra. Na ovoj dimenziji imaginativne relativnosti Hogvorts, Srednja zemlja, Zemljomorje, Dikensov London, Hemingvejev Pariz, nervozna Kalifornija Džoan Didion i um Helen Ojejemi, ispruženi poput sfinge među stranicama, tiho i sjajno usnuli, svi stanu u moj mali stan i u mene. Dok sam tretirala knjige Kondo metodom setila sam se priče o bebi Krišni, kog su optužili da jede zemlju. Kada je njegova starateljka zahtevala da otvori usta poput ružinog pupoljka da dokaže da je nevin, pogledala je unutra i videla celokupni, bezvremeni univerzum unutar njih, sa sve zvezdama i galaksijama koje lebde u crnim okeanima dalekih prostranstava, i sve vreme koje je ikada teklo i koje će ikada teći, i plavu i zelenu zemlju koja vrvi od života i sve ideje i osećanja koje iko ikada može da smisli ili oseti i njihovo seoce sa ulicama i kudama, i njihovu baštu i sebe u njoj i svaki grumen zemlje na svom mestu.

Nije istina da je jedino pravo vreme za čitanje knjige onda kada je tek dobijete. Knjige mogu ostati sa vama poput talismana na potrazi, koji možete izvući iz ogrtača, odmotati i razumeti samo u najmračnijem trenutku: „svetlo… kada se sva druga svetla ugase“.

Povremeno čišćenje paučine sa police za knjige je korisna vežba, ali ne dozvolite da vas iko nagovori da se otarasite knjiga kojih ne želite da se otarasite, bilo da ste ih pročitali ili ne. Zapitajte se da li knjiga kod vas izaziva radost i ignorišite minimalističke pridike ako vas nerviraju. Na kraju krajeva, čar minimalizma je u nevidljivom izobilju. Elegantno prazan stan ne svedoči otmenom siromaštvu, ved jednoj vrsti nagomilanog bogatstva koje čini apsolutno sve zamenljivim i dostupnim na klik miša. Stvari, pa onda sloboda od stvari, pa ponovo stvari, ako tako želite. Ako vam nedostaje knjiga nakon što ste je se otarasili, Kondo nas teši, uvek je možete ponovo kupiti. Odbaci i zameni, iznova i iznova. Ah, kakav nestalan luksuz.

Nego, sledeći na redu su „razni papiri“. Poželite mi sreću!

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/on-the-heartbreaking-difficulty-of-getting-rid-of-books/

Autor teksta: Samer Brenan

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

O Peti Smit i naslovnoj fotografiji albuma „Horses“

,,Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet.“

1975. godine izdavačka kuća Arista Records objavila je prvi rok album njurorške boemske pesnikinje Peti Smit. Jednostavna fotografija, koju je uslikao neko po imenu Robert Mejpltorp, bila je vanserijski orginalna. Bila je to najuzbudljivija slika žene koja je pripadala mojoj generaciji koju sam dotada videla. Sada, dve decenije kasnije, mislim da spada u isti rang u istoriji umetnosti kao i 5-6 izvanrednih slika moderne žene od perioda Francuske revolucije.

Tada sam predavala na svom prvom poslu u Vermontu i adaptirala svoju doktorsku disertaciju sa Jejla, Seksualne Persone, u knjigu. Sliku sa albuma Horses sam smesta okačila na zid dnevne sobe, kao da je sveta ikona. Mejpltorpov portret Peti Smit je za mene predstavljao simbol, ne samo novog ženskog oslobođenja, već i fuziju visoke umetnosti i popularne kulture, za kojom sam tragala i u svom radu.

Od svog preporoda krajem šezdesetih, organizovani ženski pokret je bio poprilično neprijateljski nastrojen prema rok muzici, koju je nazivao seksističkom. Iznenadni debi Peti Smit na nacionalnom nivou mi je ulio nadu (koja se kasnije ispostavila uzaludnom) da će feminizam podržati i hard rok, revolucionarni glas kontrakulture.

Sama Peti Smit je proistekla, ne iz ženskog pokreta, već iz umetničke avangarde i dekadetnog seksualnog podzemlja, u koji će njen prijatelj i ljubavnik Mejpltorp zaroniti još dublje nakon njihovog raskida. Za razliku od mnogih feministkinja, biseksualna Peti Smit nije bazirala svoju pobunu na potpunom odbacivanju muškaraca.

Kao umetnica, odala je zasluženu počast najznačajnijim precima; nisu je zanimale ni zanemarene pretkinje ni drugorazredni ženski kanon. Na Mejpltorpovoj polu-transvestitskoj slici evocira umetnike koji su na nju najviše uticali, od Šarla Bodlera i Frenka Sinatre, do Boba Dilana i Kita Ričardsa, mučenog genija iz Roling Stounsa, koji je bio i moj i njen idol.

Pre Peti Smit, žene u rok muzici su se predstavljale po konvencionalnim formulama folk pevačice, bluz pevačice ili devojke na motoru. Kao što se vidi na ovoj slici, persona Peti Smit je bila nešto sasvim novo. Ona je bila prva koja je polagala pravo i na viziju i na autoritet, u opasno dionizijskom stilu drugog pesnika, Džima Morisona, frontmena Dorsa. Povrh toga, u polju dizajna naslovnih strana albuma, koje je od albuma Meet The Beatles iz 1964. godine postalo takmičarski nastrojeno (setite se dramatično osenčenih lica muzičara), nijedna rokerka nije dominirala slikom tako agresivno i beskompromisno.

Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet. Snimljena sa jakim kontrastom, sa ledeno belim zidom u pozadini, spaja stroge i ozbiljne evropske umetničke filmove sa glamuroznim, večito nipodaštavanim časopisima o visokoj modi. Izgužvana, dronjava, razbarušena, dlakava, Smit je prkosila pravilima ženstvenosti. Osećajna, iscrpljena, žgoljava, a ipak nalik dripcu, našepurena i zavodljiva, ona je jurodiv, efeb, dendi i trubadur, kompleksna žena sama po sebi, koja se otisla u kulturni rat.

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/camille-paglia-on-the-iconic-cover-of-patti-smiths-horses/
Autorka teksta: Kamil Palia

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografije preuzete sa sajta https://lithub.com/

Coco Dávez i magija grešenja

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se.” 

Valerija Palmejro je osoba koja stoji iza marke Coco Dávez, pseudonima nastalog iz tinejdžerskog sna koji je već ukazivao na kreativni aspekt, čak i bez jasno definisane ideje. Otkad je bila dete, nije se odvajala od papira i olovke, crtajući u jednom ćošku svoje sobe. Ova 29-godišnjakinja iz Madrida izjašnjava se kao umetnica koja svoju umetnost deli na nekoliko oblasti: fotografiju, slikanje i dizajn.

Teško je objasniti ono što ona zapravo jeste: nova pop ikona, žena koja je prepoznatljiva i na daljinu, zahvaljujući svom snažnom identitetu koji je uspeo da stvori sopstveni jezik, oblicima i bojama povezanim sa njenim imenom. Upravo tome se dive drugi umetnici.

Najveće dostignuće joj je knjiga Faceless, u kojoj je odala počast svim značajnim umetnicima koji su je inspirisali do sada. Priznaje da su njihovi portreti uvek bili deo njenih crteža. Ova šarena kolekcija je nastala greškom. „Nisam baš bila zadovoljna svojim slikanjem, i jedno popodne, zabavljala sam se i slikala sam Peti Smit, ali krajnji rezultat je bio strašan.” Potom je obojila sliku, ostavljajući portret bez lica, ali čak i tako, nazirao se lik Peti Smit. Desila se magija. „U tom trenutku počela je zabava.”

I među svim njenim idolima, zašto da ne uvrsti i sebe? „Od kada je izašla knjiga Faceless, slikam svoj portret svake godine. Veoma je zabavno slikati sebe, a ujedno je i izazov. Pogledam portrete i tačno prizovem trenutke koje sam proživela, znam da li je bila dobra godina ili ne, i to je nešto što pripada samo meni i što je baš lepo.” Težište univerzuma Coco Dávez obeleženo je bojama, naročito crvenom i žutom, prisutnim u svim njenim delima. „To je za mene poseban oblik jezika.”

Coco je prestala da slika sa 13 godina i sve do svoje 21. godine živela je u nekom odnosu ljubavi i mržnje prema slikanju. „Sada smo u prilično dobroj fazi.” Ova samouka umetnica sarađivala je sa brojnim brendovima i imenima kao što su Netflix, Kenzo, Prada, Swatch, Estrella Damm, Mini, New Balance, Desigual, Compañía Fantástica… Uprkos tome što je svaki projekat drugačiji, ova mlada žena kaže da pokušava da se poveže sa svakim od njih. „Sada imam tu sreću da mogu da izaberem vrlo specifične projekte u kojima mogu da doprinesem klijentu i obrnuto.”

U novembru 2018. objavila je knjigu Faceless koju je izdala izdavačka kuća Lunwerg. Ubrzo nakon toga, u februaru ove godine, Forbs ju je uvrstio – zajedno sa Rosalijom, između ostalih – na listu 30 najuticajnijih mladih ljudi u Evropi, mlađih od 30 godina. Palmejro kaže da joj se život nije mnogo promenio od ovog poklona, ali da joj to veoma laska. „Pomaže mi da potvrdim da je to što radim dobro i značajno je za moju karijeru.” Pored toga, od maja prošle godine, deo je londonske galerije Maddox, koja izlaže njene portrete bez lica.

Primeri portreta bez lica.

U julu je završila prezentaciju svoje poslednje kolekcije, 29 izložbenih radova u čast svojih 29 godina, koja je izložena u Kokolu, jednoj od najprestižnijih umetničkih radnji u prestonici. Haos i ostali dragulji (Caos y otras luces) naziv je ove kolekcije bokala, njenog najintimnijeg i omiljenog projekta. „To je oda ličnim i egzistencijalnim krizama”, a kroz te predmete izražava svaku etapu svog života: prva je posvećena detinjstvu, druga periodu adolescencije gde je oslikala zbunjenost i nesnađenost, a treća faza je aktuelna i predstavlja spokoj jer se nalazi na pravom putu.

Njen urođeni talent bio je vidljiv od ranog detinjstva, zato su je često nagovarali da studira likovnu umetnost. „Ali ja sam bežala od fakulteta, ideja da to moram da studiram delovala mi je užasno. Pomišljala sam na sve slikare koji su postali poznati nakon svoje smrti. Budućnost sam videla na vrlo dramatičan način i nisam želela to.” Uprkos svemu, uvek je jasno videla svoje umetničko zvanje.

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se. Zaboravila sam ovo na neko vreme. Nisam akademski obrazovana i zato sam prvih godina slikala vrlo detaljno i realistično kako bih dokazala da umem da slikam, tako da nisam sumnjala da to mogu raditi. Ali, bila sam pod ogromnim pritiskom i nisam se osećala dobro. Veoma mi se dopadao realizam iz tog perioda, ali me nije emotivno doticao.” Jedna od ključnih lekcija koja obeleži umetnika je da „nauči da prigrli lične krize i da uživa u njima, iako je, i sama pomisao na to zastrašujuća, ali na kraju se pretvara u izvor iz kog se crpi snaga.”

Valerija živi svoj san i ceni to svaki dan. Ali želi da ostvari i druge ciljeve, između ostalog, da se bavi modom. Tekstilna teritorija je sledeće što bih volela da istražim. „Obožavam da dizajniram printove, pravim uzorke, ali ne znam da šijem.” Sve u svoje vreme. „Sada nemam tu anksioznost kao pre par godina da to moram da ostvarim, doći će i to ako treba.” Jasno joj je da je rad jedina magična formula koja nas približava uspehu. Jedan od njenih najvećih uzora, Pablo Pikaso, rekao je: „Inspiracija mora da te nađe dok radiš.”

Ali nisu samo četkice i boje ono što okružuje umetnika, takođe je politički aktivna na Instagramu, „prijateljskoj društvenoj mreži”, kako kaže. „Kada objavim neki tekst ili poster, očigledno je sa kojim se položajem politički identifikujem. Ne radim to sa namerom da bilo koga ubedim u nešto.” Na svom profilu je napisala: „U svakoj priči postoje dva dela, a ja glasam za slušanje, za dijalog.” Priznaje da je tim komentarom dobila svoju prvu armiju pratilaca.

Razočarana je trenutnim političkim stanjem u zemlji. „Nikada ne treba gubiti zdrav razum. Morate više obraćati pažnju na stanovništvo, umesto da se borite protiv ega. Ponekad sam isfrustrirana, jer se osećam uvređeno.” Uprkos svemu, ona ne koristi svoj profil za lansiranje političkih poruka, iako koristi postere kako bi na neki način doprinela nekom društvenom događaju.

Preuzeto sa Instagram naloga Koko Daves: Ja ti verujem; poruka žrtvama silovanja.


Živimo u trenutku revolucije i zanimljivo je da mi koji imamo određenu vidljivost – takođe, kroz kulturu – imamo određenu težinu i možemo biti glasnogovornici.” Valerija Palmejro sebe smatra srećnom osobom jer može da se posveti onome što voli.

Upravo zbog toga što je žena i što je mlada, Palmejro se priseća jedne situacije iz prošlosti koju u početku opisuje kao anegdotu, mada se brzo ispravlja i koristi tačan izraz: seksizam. „Ponekad sam se osećala ništavno. Prvih godina sam se vraćala kući veoma ljuta, iako time nisam postizala ništa, ali na kraju naučite da budete malo direktniji.” Priča kada joj je, jednom prilikom, za vreme grupne izložbe, traženo da bude obučena u crno, inače je navodno ne bi videli kao umetnicu. A dečku koji je takođe učestvovao, nije rečeno da mora biti obučen na određeni način. Priznaje da bi se na kraju iznervirala: „Kada nemaš dovoljno posla, teško je reći ne određenim stvarima.” Takođe se priseća kada je morala da ide na štiklama na neki događaj, mada je to tada odbila. „Ne morate nositi štikle da biste bile elegantne. To je seksističko poimanje koje nas vraća u prošlost.”

Sadašnjost koristi prošlost kao iskustvo”, kaže. Sada je ova Madriđanka fokusirana na svoju budućnost. „Volela bih da se razvijam kao studija, da nisam usko povezana sa imenom Coco Davez, već da taj koncept obuhvata više oblasti, ne samo slikarstvo i fotografiju.” Takođe, deluje vrlo odlučno da se suprotstavi Kalderonu de la Barki kada je rekao: „a snovi sami su samo snovi”.

***

Pročitaj u originalu: https://theobjective.com/further/coco-davez-y-la-magia-de-equivocarse/
Autor teksta: Šila Batikane Domuinjo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković
Fotografije preuzete sa sajta https://theobjective.com.

Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald

Nakon što sam potražila pojam ekfrasa, Gugl mi je izbacio neke čudne rezultate. Tek kada sam uz ekfrasu dopisala pojam retorika, pojavili su se koliko-toliko suvisli linkovi. Za potrebe ovog teksta htela sam da se podsetim tačne definicije ove retoričke vežbe, da bih uvidela da zapravo i dalje čuvam zeleni udžbenik iz besedništva koji potpisuje profesorka Violeta Jelačić Srbulj. Pod zahtevom, kaže Jelačić Srbulj, govorom to izrazi tako da ono kao slika oživi u vizuelnom doživljaju slušaoca, vežba ekfrase nastoji da prirodu jezičke predstavljačke forme u govoru preoblikuje u skoro slikarsko sredstvo oživljavanja. Upravo nam je to zadato u četvrtoj godini gimnazije na predmetu Retorika i besedništvo, koji je vodila pomenuta profesorka, gotovo levitirajuća blagoglagoljivost u oblaku Šanel parfema, crnoj odeći, istančanog ukusa za nakit.

Kako u tom periodu počinjem da slušam džez, odlučujem se da tema moje ekfrase bude Jesen u Njujorku, odnosno nastup Ele Ficdžerald kojem ja tobože prisustvujem, u zadimljenom harlemskom podrumu preobraženom u džez klub, mikrofon je staromodan, ona je u svečanoj haljini. Istini za volju, promiču mi detalji moje retoričke vežbe, a nažalost nemam primerak tog uratka, kao što mi nedostaje osećaj za čuvanje svojih radova.

Ela Ficdžerald, najbliže onome što sam htela da postignem

Pored lanca hotela, najpoznatija četiri godišnja doba jesu Vivaldijeva. Ipak, iako ne tako konceptualno osmišljeno kao što je slučaj sa italijanskim kompozitorom, Ela Ficdžerald pozdravlja, opisuje, rastužuje se ili raduje svakoj znanoj vremenskoj pogodi i nepogodi. Kako nemam dara za pisanje ekfrasi, suzdržaću se od opisivanja svake numere pojedinačno. Ali ta jedna, sad izgubljena ekfrasa od pre jedanaest godina poslužila je kao osnova za ovaj kratak tekst i propratnu, još kraću, plejlistu.

Poverila sam se prijatelju i rekla mu da mi se možda samo dopada naslov, samo ideja teksta, ne toliko realizacija. Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, zar ne zvuči divno? Zvuči kao nešto što bi moglo da se nađe na mestu onog dotrajalog izraza Best of. Što me je podstaklo da se setim još jednog dragog pojma iz polja lingvistike. Naime, pojednostavljeno, fonestetika izučava i slavi lepotu zvučnosti jezika, te estetske odlike glasova ili njihovih kombinacija. Fonestetika za mene predstavlja kognitivno-estetski fenomen, opojmljavanje slika podstaknute određenom skupinom reči: Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, pet jedinica različitih semantičkih i fonetskih vrednosti u datoj kombinaciji koje sažimaju naklonost prema rečima usađenu i negovanu još od gimnazijskih dana, kao i ljubav prema džezu koja tada otpočinje i opstaje.

Predlog za slušanje koji sledi nije Best of, samo četiri pesama koje u naslovu nose naziv godišnjih doba, uz poneki bonus trek.

Autumn in New York

U periodu toplih jesenjih dana Indian Summer je takođe opcija;

Winter Wonderland

Spring is here

U duhu teksta, odabrana je ova pesma, mada mi je milija April in Paris, koja se kvalifikuje u prolećnu kategoriju;

Summertime

Jer nema druge.

Licor de merda ili govnjača, najčudnije piće u Portugalu

Kažu oni koji su probali da ukus i nije tako loš. Ne možemo da potvrdimo, ali možemo da vam damo recept kako biste ga sami probali.

Poreklom iz mesta Kantanjede iz 1974. godine, i nastao kao rezultat humoreskne maštovitosti jednog od tamošnjih stanovnika po imenu Luiš Nunu Seržiu, liker od govana (govnjača) je, zahvaljujući skatološkom nazivu, poznata duž zemlje i izvan njenih granica. U barovima i kafanama, kada ga spaze na karti pića, mušterije pomisle da je reč o šali ili provokaciji. Nije takav slučaj. Odvojite jedan dan vaših života da probate legendarni liker od govana. Ne brinite se, ne sadrži govna.

Osnova ovog pića je mleko, ili mleko već pretvoreno u liker, iako dolazi do egzotične fuzije drugog tipa alhemije, uglavnom voćki, što mu daje žućkastu boju, ali vidljivo razvodnjenu, s obzirom na to da ova tekućina ne nastoji da se zalepi za staklo čaše, kao što je slučaj sa drugom vrstom gušćih pića (kao što je, recimo, licor da estrela, vrsta portugalskog bejlisa).

Etiketa sa sastojcima nam, međutim, ne razotkriva mnogo o mešavini ovog pića. Naprotiv, tamo nailazimo na novu provokaciju: „Liker se cedi od raznovrsnih, tajnih izmetina…” U svakom slučaju, ovako naslepo deluje da ima tonova južnog voća, pre svega banane i vanilije.

Nešto približno može se pripremiti zagrevanjem mleka sa šećerom i egzotičnim voćem po ukusu. Nakon toga, ostaviti smesu da se formira u narednih nekoliko dana, dok se fermentiše uz pomoć kvasca. Na kraju se može dodati špiritus kako bi se povećao nivo alkohola i tako približiti ovo piće drugim sličnim likerima.

Međutim, kako se može pretpostaviti, pitanje koje se u vezi sa ovim pićem najčešće postavlja nema veze sa receptom, već zašto je tako nazvano. Izgleda da za to postoje dva objašnjenja.

Luiš Nunu Seržiu, osmislilac pića, kaže da je imao demižan od 20 litara gde je obično bacao ostatke drugih likera koje je spravljao, pa je tom pabirčenju otpada nadenuo naziv ,,govnjača“ (liker od govana) čiji je ukus bezmalo varirao u zavisnosti od ostataka koji su tamo zrili.

Ovo je začetak svega. Kasnije je došlo do druge primene naziva kada je odlučeno da se oblikuje recept i zvanično otisne u promociju proizvoda. Ovaj će naziv biti političke prirode pošto, kako se kaže, prkosi ovoj klasi i partijskom neredu, kada se levica i desnica ne razumeju u vremenu postrevolucije (što ne prestaje da bude aktuelno na izvestan način), a zemlja je na nekoliko koraka od građanskog rata.

Preduzetnik ne prati aktuelnosti i obraća se direktno tadašnjem premijeru Vašku Gonsalvešu, kao što se može pročitati na etiketi: ,,proizvod visokog kvaliteta, čija je formula krajem XX veka pripadala šenutom monahu Bašku Gonsalbešu“.

Ovaj liker bio je i meta lakrdije dvojice poznatih španskih voditelja koji su, pošto su saznali da je Kantanjede napravio liker takvog naziva, odlučili da pozovu telefonom gradić Bejru i zatraže više informacija o ovom govnjikastom likeru.

Glavno tržište govnjače, osim nacionalnog, jesu Luksemburg i Švajcarska, a u svetu gastronomije bezbrojni su recepti na bazi ovog likera koji su se umnožili sa nazivima kao što su sladoled od govana ili mus od govana. Čak postoje i različiti kokteli , dovoljno je početi sa kajpimerdom (varijanta koktela kajpirinja)…

Za najznatiželjnije (i najhrabrije) evo recepta:

Potrebni sastojci

1 litar mleka
500 grama šećera
150 grama kakaa u prahu
1 listić vanile napola otvoren
1 štapić cimeta
2 kriške pomorandže
2 kriške limuna
1 litar špiritusa

Priprema

Kuvati mleko u loncu dok ne provri.
Kada se ohladi, dodati ostale sastojke: špiritus, šećer, čokoladu, vanilu i kriške limuna.

Dobro promešati i ostaviti da se fermentiše osam dana.

Mešati svakog dana u isto vreme drvenom kašikom.

Poslednjeg dana procediti kroz krpu da se dobro ocedi i preliti u flaše.

***

Pročitaj u originalu:
https://www.vortexmag.net/licor-de-merda-aprenda-a-fazer-o-licor-mais-estranho-de-portugal/
Autor teksta: redakcija

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić
Fotografije preuzete sa portala vortexmag.net.