(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

1. Sa kojih jezika prevodiš?

Prevodim sa engleskog, španskog i portugalskog, kao i na engleski jezik.

2. Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Imala sam prilike da barem zavirim u skoro svaku moguću vrstu prevođenja i vidim da svaka ima svoju draž. Godinama sam se bavila audiovizuelnim prevođenjem i to mi je i dalje jedan od omiljenih prevodilačkih poslova. Književni prevod je moja velika ljubav i uvek će mi biti na prvom mestu. To je ujedno i najkreativniji vid prevođenja koji se s pravom smatra umetničkim, mada ovim rečima nikako ne želim da umanjim značaj naučnih i stručnih prevoda, u kojima pedantnost i egzaktnost imaju veoma važnu ulogu i koji zahtevaju veliki nivo stručnosti i odgovorosti, kao i praćenje savremenih CAT tehnologija. Kada je u pitanju usmeni prevod, uvek ću više voleti simultano prevođenje od konsekutivnog, od kojeg i danas ponekad imam tremu.

3. Kojeg prevodioca posebno ceniš?

Kada je u pitanju književno prevođenje taj je spisak toliko dug, i bojim se da bih, koga god da navedem, propustila da pomenem nekoga važnog. Član sam Udruženja književnih prevodilaca Srbije još od svojih prvih prevodilačkih koraka 2006, i od onda sam od svojih kolega mnogo naučila, i još učim. Kada se u prostoriji nađu barem dva prevodioca razgovor o prevođenju postaje neizbežan, i u toj dugogodišnjoj razmeni iskustava sa kolegama svi mi stalno napredujemo. Ima tu mnogo velikih imena, i poznatih i nepoznatih. Ovom prilikom ipak bih želela da istaknem jednog vrhunskog usmenog prevodioca sa kojim sam imala čast da sarađujem, a to je gospodin Kolja Čajkanović.

4. Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pored onih osnovnih stvari, kao što su dobro poznavanje kako izvornog, tako i ciljnog jezika, to ponovo u velikoj meri zavisi od toga o kojoj je vrsti prevođenja reč. Ukoliko je u pitanju audiovizuelni prevod, veoma je važna veština sažimanja izgovorenog teksta na takav način da se on s lakoćom može pročitati sa ekrana, i da se malim brojem slovnih znakova prenese sav smisao izrečenog. Kod usmenog prevođenja veoma je važna fluentnost i širina vokabulara na oba jezika, snalažljivost u izražavanju i priprema za svaku tematsku celinu ponaosob, a kod konsekutivnog prevoda obavezno je imati i izvrsno kratkoročno pamćenje. Prevodioci pisanog teksta imaju na raspolaganju dovoljno prostora da jasno i bez sažimanja prenesu tekst originala, kao i vremena da temeljno istraže svaku temu i svaki izraz. Imajući osim toga u vidu da iza njih ostaje pisani trag, greške se tu teže praštaju. I dok je za naučne i stručne prevode definitivno najznačajnija tačnost prevoda i vernost originalu, književni prevodioci moraju tome da dodaju još jednu, manje opipljivu dimenziju, a to je vernost stilu autora originalnog teksta, jer oni ne prenose samo smisao, već i estetsku dimenziju teksta. Zato književni prevodilac mora da bude kreativan, da ima dara za književni izraz, ali i da bude dosledan stilu autora čije delo prevodi na svoj jezik.

5.  Najveći prevodilački izazov do sada?

Bez ikakve sumnje “Knjiga nespokoja” Fernanda Pesoe. Jedino prozno delo jednog od najvažnijih autora portugalskog govornog područja, na kome je ovaj pisac radio celog života, čuveno po svojoj složenosti i višeznačnosti. Smatram da je ta knjiga moje najveće prevodilačko postignuće do danas, i definitivno najveći izazov.

6. Koje bi delo ili pisca želela da prevedeš?

Upisala sam fakultet i počela da se bavim književnim prevođenjem sanjajući da ću jednog dana imati prilike da prevedem barem jedno delo Gabrijela Garsije Markesa. Ta mi se želja ostvarila, prošle godine izašla je iz štampe knjiga njegovih govora u mom prevodu. Međutim, postoje i drugi autori koje bih volela da nastavim da prevodim – nekima od njih objavljena je samo po jedna knjiga na našem jeziku, a ima ih još, izvrsne su i ja se još nadam da ću ih jednog dana opet prevoditi: tu bih navela Andresa Neumana (Izdavačka kuća Booka objavila je pre nekoliko godina njegov roman „Razgovori sa sobom“ u mom prevodu) i Marija de Karvalja (knjiga „Fantazija za dva pukovnika i bazen“ koju je Dereta objavila 2011. godine i danas mi je jedan od najdražih prevoda u životu), a neostvareni san mi je i da prevedem više od samo jedne priče jednog od mojih omiljenih autora sa portugalskog govornog područja, Žozea Eduarda Agvaluze.

7. Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Jedan od osnovnih problema o kojima je neprijatno govoriti jeste niska cena rada. Naime, kao jedna od najtežih kategorija prevođenja, književno prevođenje je veoma slabo plaćeno. Naravno, među nama ima veoma uglednih i poznatih prevodilaca, ili pak prevodilaca sa slabo zastupljenih jezika, koji su za svoj rad plaćeni nešto bolje od drugih, ali i dalje nedovoljno da bi mogli da žive isključivo od književnog prevođenja. Nažalost, u većini slučajeva cena prevoda se obara toliko da to ugrožava kvalitet prevoda, bilo zato što se po nezamislivo maloj ceni angažuju nedovoljno iskusni prevodioci (sa kojima posle ne rade lektori, redaktori, bilo ko ko bi tog mladog prevodioca usmerio i izbrusio njegove prve prevode), ili se pak iskusnijem prevodiocu ne ostavlja dovoljno vremena da se u potpunosti posveti radu na knjizi (ukoliko je cena prevoda niska, nemoguće je raditi samo na jednom projektu i opstati), pri čemu kvalitet prevoda ponekad snosi posledice.

Drugi veliki problem – možda čak i važniji od prvog, jer bismo njegovim rešavanjem mogli da utičemo na svest o postojanju književnog prevodioca i time popravimo njegov status – jeste i nedovoljna vidljivost književnog prevodioca. Iako kao autor književnog prevoda prevodilac ima pravo da bude pomenut svaki put kad se pominje njegov prevod, to u praksi često nije slučaj. U novinama, na sajtovima koji promovišu knjige, na sajtovima izdavača, u medijima, pa čak i u nastavi, kada se pominje delo koje je čitalačkoj publici uglavnom dostupno isključivo zahvaljujući postojanju njegovog prevoda na srpski jezik, pominju se, naravno, naslov i autor dela, povremeno izdavač, ali gotovo nikada i prevodilac. U zemlji sa ogromnom izdavačkom produkcijom, čijih 80% čini prevodna književnost, ovakav previd morao bi da bude nedopustiv. U nekim zemljama Evrope već je neko vreme praksa da se ime prevodioca štampa na koricama knjige – ja sam prvi put svoje ime na koricama knjige ugledala prošle godine, na zbirci pesama katalonske autorke Jolande Kastanjo u izdanju Trećeg trga iz Beograda. Na jednoj nedavno održanoj književnoj tribini na kojoj sam učestvovala govorilo se i o tome, i stekla sam utisak da preovladava mišljenje da je tražiti da prevodilac bude potpisan na koricama knjige preterivanje, jer on nije jednako važan kao i autor dela. I naravno da nije, ali treba imati u vidu da je taj prevodilac autor tog dela na svom jeziku, da je književni prevod autorsko delo. Jedan od predloga bio je da se na korice stavljaju imena „većih, važnijih“ prevodilaca, ali ne svih, na šta sam ja odgovorila pitanjem koji bi bili kriterijumi za odabir tih „većih i važnijih“ prevodilaca, i da li bi, ako povučemo paralelu između prevodioca i autora teksta, to značilo da na koricama knjiga treba potpisivati samo „veće i važnije“ autore? Jednostavno, kod čitalačke publike ne postoji svest o tome da 80% onoga što čitaju ne bi mogli da čitaju da nije prevodilaca, a jedini način da se to promeni jeste upravo taj da se o delu prevodne književnosti ne govori a da se pritom ne pomene onaj ko ga je preveo.

Preuzeto sa sajta izdavačke kuće Treći trg

8. Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu rekla, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde važi da uvek možeš biti bolji. Iako verujem da je potrebno imati određenog dara za književno prevođenje, i najnadarenijem prevodiocu potrebno je usavršavanje. Mlađem kolegi posavetovala bih da uči od starijih – bilo direktnom saradnjom sa njima, bilo tako što će, čitajući njihove prevode razmatrati njihova rešenja. I naravno da uvek uči i usavršava se, taj proces nikad ne prestaje. Onog trenutka kad poverujemo da o nečemu sve znamo, zatvaramo vrata novim saznanjima i počinjemo da degradiramo. Ovo je lep, kreativan posao; treba osetiti stil autora, čuti njegov glas i pustiti ga da te ponese.

9. Da li misliš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Saradnja između lektora i prevodioca od ključnog je značaja za kvalitet konačno objavljenog prevoda. Za to postoji mnogo razloga. Prevodilac je često toliko udubljen u tekst koji prevodi i u jezike sa kojih prevodi da mu se neka konstrukcija ponekad čini sasvim prirodnom, ali čitaocu koji ne poznaje jezik originala neće biti dovoljno jasna. Ponekad je upravo lektor taj koji predloži ono pravo rešenje, onu reč koja nam je bila na vrh jezika ali nismo mogli da je se setimo. Lektor je prvi stručni čitalac i njegove su nam sugestije nasušne. Naravno, veoma je važno i da lektor ima osećaj za stil autora, jer nažalost ima i onih koji lekturi pristupaju kao da ispravljaju školski pismeni zadatak. Ukoliko nema razumevanja između lektora i prevodioca, knjiga postaje poprište njihovog sukoba, i kao takva uvek najviše nastrada. Ja sam imala tu sreću da u ogromnoj većini slučajeva sarađujem isključivo sa lektorima koji su oplemenili moje prevode i od kojih sam takođe mogla nešto i da naučim. Među njima, posebno bih izdvojila Snežanu Palačković i Stašu Mijić.

Neolit 2.0

Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvortekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Neobrazovanje kao politički program

Na fotografiji: Migel Ernandes (izvor: https://spainculturescience.co.uk/)

Pesniku Migelu Ernandesu nisu dozvolili da se školuje. Godinama se ponavljala legenda da se porodično siromaštvo isprečilo njegovom boravku u školskom sistemu; ali nije bila istinita. Razlog tome je što je njegov otac smatrao da je obrazovanje nešto opasno za narod i da knjige treba da budu domen crkvenih ili vladajućih elita. Ako je dobro javno obrazovanje neprikosnoven uslov za jednakost i demokratski progres jednog društva, logično je da ekonomske elite sebi predlože saradnju sa fanatizmom i neobrazovanjem da bi zadržale svoje privilegije.

Prestiž „neznanja“ ili omalovažavanje znanja svojstveni su dobrom delu političkih debata. Ono čime što diktatura postiže zabranama i ćutanjima, u demokratijama se pokušava manipulativnim kampanjama u kojima se neka istina onesposobi osećanjima neverice ili preventivne negacije. Postoje delovi stanovništva koji su ponosni na to što su nepismeni. 

Slučaj Donalda Trampa deluje kao jasan primer. Njegovo sistemsko korišćenje prostačkog humora i laži može roditi plodom samo u društvu koje se ponosi svojim „neznanjem“. Studije hiljada naučnika koje uznemiruju posledice klimatskih promena i šteta razarajuće proizvodnje vrede manje od Trampove smešne dosetke. A ako se zamislimo nad kontaminacijom u demokratskim procesima, upadljivo je da je republikanska većina u Senatu glasala za neznanje, za privilegiju da se skrivaju dokumenta i svedoci u javnim raspravama, da bi proglasili nevinost sa uporištem u neznanju.

U ovoj dinamici koja se ponosi nepismenošću, nije manje simptomatično koliko je malo političkih posledica imalo u Ujedinjenom Kraljevstvu otkriće laži i manipulacija organizatora kampanji podrške Bregzitu. Ako se radi o odbrani od migranata, skoro pa je nebitno upoznati se sa stvarnošću migracija. A ako je reč o osećanju slobode okončavanjem uređenja ekonomskih razmena, deluje da nije nimalo korisno zastati i razmisliti ko se koristi, a ko pati od nedostatka ekonomskog uređenja.

Fanatizam i neznanje su ušli u modu i u španskim političkim debatama o jednakosti roda, seksualnosti i demokratskom pamćenju. Mnogi istoričari su posvetili stotine knjiga, sa svim teretom koji akademska mudrost donosi, objašnjenju događanja koja su proistekla iz državnog udara 1936. Ničemu ne služi ovo saznanje pred imunitetom nekih političkih portparola koji su spremni da lažu ili prepravljaju istoriju.

Prikladno je biti svestan da sve ove besmislice nisu plod neznanja, nego razumne kalkulacije da bi se pokrenulo tuđe bezumlje. Kristina Monhe je objavila u InfoLibre jednu prosvetljujuću kolumnu o smislenom izboru formule „roditeljski pin“ da bi se krstio napad na javno obrazovanje. Jedna pozitivna reč, koja nam daje pristup računaru i mrežama, i druga draga, sa dobrim porodičnim prizvukom, izabrane su da se stvori lažna debata i, usput, stavi na politički nišan ukidanje javnog obrazovanja i etičkog prestiža njegovih profesora. Zapravo, reč je bila o vraćanju u doba reakcionarnog oca Migela Ernandesa i prevlasti pobožnog praznoverja nad obrazovanjem i saznanjem. Ono što je bio „fundamentalistički virus“ prekršteno je u „roditeljski pin“ da bi se poigralo sa osećanjima ljudi.

Oružje za masovno uništenje Prvog svetskog rata postiglo je da pesnici počnu da gledaju na reč „progres“ sa zazorom. Koncentracioni logori nacizma i severnoamerička atomska bomba, sposobni da razum pretvore u geomeriju ubistva, proizvele su razočaranje u zapadnjačku mudrost, poput Adornove najčuvenije žalopojke: „ne može se pisati poezija posle Aušvica“. Intelektualni prestiž razuma bio je potpuno potučen među intelektualcima.

Ali ono što se danas traži je povratak fanatizmu naroda pozvanog na neznanje. To je strategija izmišljena za poigravanje njegovom bespomoćnosti i strahom. To je neodgovorni izlaz neoliberalističkih ideologa, spremnih da žrtvuju koren sopstvene ideologije, i time pokušavaju da opravdaju kao odgovor na nejednakost, nemaštinu i neizvesnost proizvedenu u društvenim većinama sopstvenim ekonomskim merama. Igraju se vatrom „neznanja“ i mržnjom prema znanju. Način da se suzbije ovo zlo ne ograničava se na borbu protiv fundamentalističkog virusa putem javnog obrazovanja. Takođe je potrebno stvoriti uslove za dostojan život da bismo spasili ljude od nemaštine. A država zna kako to da uradi. Ima tu mudrost.

***

Pročitaj u originalu: https://www.infolibre.es/noticias/opinion/columnas/2020/02/02/la_incultura_como_programa_politico_103512_1023.html
Autor teksta: Luis Garsija Montero

Prevela sa španskog: Vanja Kudra

O srceparajućoj poteškoći bacanja knjiga

Kao i mnogo strastvenih čitalaca, uživala sam u knjizi „Magija čišćenja koja će vam promeniti život“ autorke Mari Kondo, ali sam se prenerazila kada sam došla do dela o knjigama. Suština njene, sada već poznate, metode je u sledećem: pređite kroz sve svoje stvari po kategorijama, sve dodirnite, sačuvajte samo ono što „izaziva radost“ i posmatrajte kako vam se svet transformiše. Deluje prilično jednostavno, ali teško je prodati minimalizam kada se radi o knjigama, pošto Kondo podstiče čitaoce da ih se reše u što većem broju. Možda mislite da knjiga izaziva radost, tvrdi ona, ali verovatno niste u pravu i treba da je se otarasite, naročito ako je još uvek niste pročitali.

Bacanje nepotrebne odeće je jedna stvar, ali kakav degenerik želi da namerno u jednom trenutku poseduje 30 knjiga ili manje? Kakav to psihopata cepa stranice iz omiljenih knjiga i baca ostatak da bi, kako to Kondo kaže, „zadržao samo one reči koje voli“? Mi kojima i sama reč „knjiga“ izaziva radost ovo uopšte ne možemo da razumemo. Ipak, kada stigne otopljenje, mnogi čitaoci de se baciti na prolećno čišćenje sa „Magijom čišćenja“ u ruci.

Zapitala sam se da li mogu spartanske metode Mari Kondo da se prilagode nekome za koga knjige predstavljaju ono što pripadnicima američke Nacionalne asocijacije za oružje (NRA) predstavljaju pištolji, sa sve frazom „samo preko mene mrtvog“. Odlučila sam to da ispitam.

Prateći njena uputstva, skupila sam sve knjige u jednu sobu i stavila ih na pod. Bilo ih je više od 500, od knjiga koje sam dobila kada sam bila mala, sve do izdanja romana za recenziju koja sam dobila prošle nedelje. Nekako, uprkos očekivanjima, nije delovalo da ih ima toliko puno. Izgledale su ranjivo i izloženo, nagomilane ovako, van konteksta, kao kada vam radnik obezbeđenja na aerodromu otvori kofer. Ali to je suština KonMari metode – treba da nas natera da svoje stvari vidimo pod fluorescentnim i dezorjentišućim svetlom.

Au, pomislila sam, prelazeći pogledom preko starih i raskupusanih knjiga sa mekim koricama i odavno zaboravljene lektire.

Au.

Teško bi bilo naći „lajfstajl gurua“ koji je podjednako nežan i nemilosrdan kao Mari Kondo, bivša sveštenica u šintoističkom hramu i oskrnaviteljka knjiga. Vaše čarape će biti tužne ako ste grubi prema njima i ako ih ne složite kako treba, kaže nam emotivno, a odmah zatim dâ uputstvo da odložimo njihovu odbačenu bradu u kesu za đubre i pošaljemo ih na deponiju.

Najzanimljiviji aspekat KonMari metode jeste način na koji uvažava emotivni život stvari. Pitanje da li je taj život inherentan ili je naša projekcija nije važno. Ona zaobilazi „nju ejdž“ koncepte poput „dobrih vibracija“ i „toka energije“ i odmah prelazi na stvar: vaše stvari imaju osećanja, pomirite se sa tim. Na početku možda deluje budalasto zahvaliti se starom džemperu na dobro obavljenom poslu pre nego što ga bacite, ali taj čin zapravo može biti iznenađujuće dirljiv. Ovde je bitno šintoističko iskustvo Mari Kondo. U kosmologiji šintoizma, naša fizička stvarnost postoji paralelno sa nevidljivim svetom animističkih duhova. Njen pogled na svet je u skladu sa japanskom estetikom na Zapadu poznatom pod imenom wabi-sabi, koja istražuje osetljivu ravnotežu između zadovoljstva koje nam pružaju stvari i zadovoljstva koje dobijemo kada ih se oslobodimo.

Cilj KonMari metode je da potpunije cenimo ono što imamo i oslobodimo se onoga što nam više nije od koristi. Problem leži u proceni šta spada u koju od ove dve kategorije. Mnogo onoga što nam nije potrebno ume da se stopi sa okolinom, poput hobotnice koja se kamuflira na grebenu i koja je praktično nevidljiva sve dok je ne dodirnemo ili joj se ne nađemo tik pred facom. Pomeranjem svega, činite da se taj teret trgne, pobeli i izađe na videlo. Kondo čak predlaže da pljeskate rukama iznad stvari da ih „probudite“.

Prošla sam kroz knjige, jednu po jednu. Kondo kaže da ih ne treba otvarati, ali prekršila sam to pravilo – ne da bih ih čitala, već da bih videla da li sam možda nešto odavno sakrila u njih.

Iznenadilo me je to koliko stvari je bilo između stranica – pisma, karte, fotografije, recepti. Pronašla sam novogodišnje odluke iz 1998. godine, papirić na kome se potvrđuje moja izjava da sam kriva zbog prebrze vožnje i nalaže mi se isplata u iznosu od 125 dolara gradu Atini u Njujorku; račun iz bolnice na 564 dolara; fotokopirana strana iz „Pesme o meni“ Volta Vitmana sa zaokruženom strofom koja počinje stihom: „Rekao sam da duša nije ništa drugo nego telo“; omot za sapun od smokve i kajsije svedenih boja i sa cvetnim dizajnom, i koji još miriše; kupon za ukrcavanje na let od Njujorka do Stokholma; dozvola za izlazak sa časa iz srednje škole u Kaliforniji.

Shvatila sam da je razlog zbog kojeg hvatanje u koštac sa knjigama po KonMari metodi deluje toliko teško jeste to što mnogima knjige ne spadaju u onu kategoriju u koju ih je ona svrstala. One nisu bezlične jedinice znanja, identične i zamenljive, već kutije koje čuvaju trenutke naših života, čije stranice su upile naše jutarnje nade i jade iz sitnih sati, nošene u koferima na medeni mesec, ili stegnute uz slomljeno srce. One predstavljaju uspomene, i Kondo upozorava čitaoce da ni ne pokušavaju da razmišljaju o tome da ih se reše do poslednje.

Istini za volju, Kondo više ne misli da je cepanje knjiga na deliće dobra ideja, ali to što je ona to jednom radila da uštedi prostor govori dosta. Čuvanje delova knjiga ima smisla ako vam se biblioteka sastoji od kuvara ili zanatskih priručnika, ali zvuči nenormalno ako se primeni na romane ili narativnu nefikcionu prozu. Koja poglavlja „Ane Karenjine“ ili „Hladnokrvnog ubistva“ biste vi sačuvali? Kondo oslikava turobnu sliku, pišući uglavnom o knjigama o biznisu i udžbenicima, „učenju“ i „neophodnim informacijama“. „Klasici“ koje spominje nisu Dikens ili Bronte, već Draker i Karnegi, od kojih je prvi konsultant za menadžment, a drugi industrijalac. Bez uvrede ovim cenjenim profesijama, ali uopšte me ne iznenađuje to što nisu „izazvale radost“.

Ali ono što me jeste iznenadilo je to što sam među svojim knjigama pronašla one koje nisu „izazvale radost“. U njih spadaju knjige koje su mi poklonili bivši prema kojima više ne gajim simpatije, knjige sa mekim koricama sa koledža kojima fali poslednjih 20 stranica, knjige čijih je više od 10 posto pojeo zec kog sam nekad imala za ljubimca, dva primerka Ovidijevih „Metamorfoza“ koja su u tužnom stanju, mada ne znam zašto. Sveukupno, bilo je 30 takvih knjiga, ili možda 60. Nisam ih brojala. Napunile su tri kese za kupovinu. Razdvojila sam preostalih 547 knjiga koje sam htela da zadržim na dve gomile – one koje sam pročitala i one koje nisam.

Izazivale knjige sreću ili ne, mora se priznati, Kondo se najizrazitije fokusira na vrlo specifičnu vrstu knjige i čitalačke navike: tsundoku. Ova neprevodiva japanska reč znači „kupovati knjige i pustiti da se nagomilavaju nepročitane“. Ova reč, koja je nastala u 19. veku, ne pojavljuje se u knjizi „Magija čišćenja koja de vam promeniti život“ , ali borba protiv nje predstavlja njenu tezu. „Nepročitane knjige se nakupljaju“, piše ona. I u pravu je.

Sve knjige koje sam pročitala su več vraćene na police. 32 nepročitane knjige „koje ću odmah čitati“ su vraćene na stočić pored kreveta. 28 knjiga „za posao“ – ja sam ipak pisac – i pročitane i nepročitane, završile su na svojoj gomili.

Potom sam naslagala 105 nepročitanih knjiga uza zid u spavaćoj sobi. Nisam planirala da ih dam u dobrotvorne svrhe organizaciji Housing Works, ali neće ni ostati nevidljive kao hobotnica. Po pitanju dekorativne tehnike, to je više stil Bernarda Bleka iz britanskog sitkoma Black Books nego Mari Kondo, ali važno je da prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Ili ću ih pročitati ili neću, ili ću ih dati nekome i, što bi rekao Blek, da se niste usudili da u ovoj knjižari izgovorite glagol partijati.

Kondo naglašava i piše podebljanim slovima da je pravo vreme za čitanje knjige čim postane vaša. Ali bacanje svake nepročitane knjige koja vam stoji na polici samo zato što je ne čitate u ovom trenutku ima smisla koliko i bacanje sve hrane iz frižidera i ostave koje je u sasvim dobrom stanju samo zato što ne planirate da je jedete za sledeći obrok. Samo vi sami možete da procenite svoj apetit.

„Knjiga može stajati nepročitana 1000 godina dok ne naiđe pravi čitalac“, rekao je kritičar Džordž Stajner, i to je istina. One dobre su vradžbine, čini za prizivanje. One su iskra, uteha, pismo od kuće.

Sadrže demone i bogove u kutiji. One su mali pravougaonici sa čitavim univerzumom spakovanim unutra. Čitamo knjige u kojima se opisuju čarobni portali, a one same su zečja rupa, orman, ulaz u drugi svet. Knjige su, poput ljudi, veće unutra. Na ovoj dimenziji imaginativne relativnosti Hogvorts, Srednja zemlja, Zemljomorje, Dikensov London, Hemingvejev Pariz, nervozna Kalifornija Džoan Didion i um Helen Ojejemi, ispruženi poput sfinge među stranicama, tiho i sjajno usnuli, svi stanu u moj mali stan i u mene. Dok sam tretirala knjige Kondo metodom setila sam se priče o bebi Krišni, kog su optužili da jede zemlju. Kada je njegova starateljka zahtevala da otvori usta poput ružinog pupoljka da dokaže da je nevin, pogledala je unutra i videla celokupni, bezvremeni univerzum unutar njih, sa sve zvezdama i galaksijama koje lebde u crnim okeanima dalekih prostranstava, i sve vreme koje je ikada teklo i koje će ikada teći, i plavu i zelenu zemlju koja vrvi od života i sve ideje i osećanja koje iko ikada može da smisli ili oseti i njihovo seoce sa ulicama i kudama, i njihovu baštu i sebe u njoj i svaki grumen zemlje na svom mestu.

Nije istina da je jedino pravo vreme za čitanje knjige onda kada je tek dobijete. Knjige mogu ostati sa vama poput talismana na potrazi, koji možete izvući iz ogrtača, odmotati i razumeti samo u najmračnijem trenutku: „svetlo… kada se sva druga svetla ugase“.

Povremeno čišćenje paučine sa police za knjige je korisna vežba, ali ne dozvolite da vas iko nagovori da se otarasite knjiga kojih ne želite da se otarasite, bilo da ste ih pročitali ili ne. Zapitajte se da li knjiga kod vas izaziva radost i ignorišite minimalističke pridike ako vas nerviraju. Na kraju krajeva, čar minimalizma je u nevidljivom izobilju. Elegantno prazan stan ne svedoči otmenom siromaštvu, ved jednoj vrsti nagomilanog bogatstva koje čini apsolutno sve zamenljivim i dostupnim na klik miša. Stvari, pa onda sloboda od stvari, pa ponovo stvari, ako tako želite. Ako vam nedostaje knjiga nakon što ste je se otarasili, Kondo nas teši, uvek je možete ponovo kupiti. Odbaci i zameni, iznova i iznova. Ah, kakav nestalan luksuz.

Nego, sledeći na redu su „razni papiri“. Poželite mi sreću!

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/on-the-heartbreaking-difficulty-of-getting-rid-of-books/

Autor teksta: Samer Brenan

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

O Peti Smit i naslovnoj fotografiji albuma „Horses“

,,Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet.“

1975. godine izdavačka kuća Arista Records objavila je prvi rok album njurorške boemske pesnikinje Peti Smit. Jednostavna fotografija, koju je uslikao neko po imenu Robert Mejpltorp, bila je vanserijski orginalna. Bila je to najuzbudljivija slika žene koja je pripadala mojoj generaciji koju sam dotada videla. Sada, dve decenije kasnije, mislim da spada u isti rang u istoriji umetnosti kao i 5-6 izvanrednih slika moderne žene od perioda Francuske revolucije.

Tada sam predavala na svom prvom poslu u Vermontu i adaptirala svoju doktorsku disertaciju sa Jejla, Seksualne Persone, u knjigu. Sliku sa albuma Horses sam smesta okačila na zid dnevne sobe, kao da je sveta ikona. Mejpltorpov portret Peti Smit je za mene predstavljao simbol, ne samo novog ženskog oslobođenja, već i fuziju visoke umetnosti i popularne kulture, za kojom sam tragala i u svom radu.

Od svog preporoda krajem šezdesetih, organizovani ženski pokret je bio poprilično neprijateljski nastrojen prema rok muzici, koju je nazivao seksističkom. Iznenadni debi Peti Smit na nacionalnom nivou mi je ulio nadu (koja se kasnije ispostavila uzaludnom) da će feminizam podržati i hard rok, revolucionarni glas kontrakulture.

Sama Peti Smit je proistekla, ne iz ženskog pokreta, već iz umetničke avangarde i dekadetnog seksualnog podzemlja, u koji će njen prijatelj i ljubavnik Mejpltorp zaroniti još dublje nakon njihovog raskida. Za razliku od mnogih feministkinja, biseksualna Peti Smit nije bazirala svoju pobunu na potpunom odbacivanju muškaraca.

Kao umetnica, odala je zasluženu počast najznačajnijim precima; nisu je zanimale ni zanemarene pretkinje ni drugorazredni ženski kanon. Na Mejpltorpovoj polu-transvestitskoj slici evocira umetnike koji su na nju najviše uticali, od Šarla Bodlera i Frenka Sinatre, do Boba Dilana i Kita Ričardsa, mučenog genija iz Roling Stounsa, koji je bio i moj i njen idol.

Pre Peti Smit, žene u rok muzici su se predstavljale po konvencionalnim formulama folk pevačice, bluz pevačice ili devojke na motoru. Kao što se vidi na ovoj slici, persona Peti Smit je bila nešto sasvim novo. Ona je bila prva koja je polagala pravo i na viziju i na autoritet, u opasno dionizijskom stilu drugog pesnika, Džima Morisona, frontmena Dorsa. Povrh toga, u polju dizajna naslovnih strana albuma, koje je od albuma Meet The Beatles iz 1964. godine postalo takmičarski nastrojeno (setite se dramatično osenčenih lica muzičara), nijedna rokerka nije dominirala slikom tako agresivno i beskompromisno.

Mejpltorpova fotografija sjedinjuje moje strasti i moj pogled na svet. Snimljena sa jakim kontrastom, sa ledeno belim zidom u pozadini, spaja stroge i ozbiljne evropske umetničke filmove sa glamuroznim, večito nipodaštavanim časopisima o visokoj modi. Izgužvana, dronjava, razbarušena, dlakava, Smit je prkosila pravilima ženstvenosti. Osećajna, iscrpljena, žgoljava, a ipak nalik dripcu, našepurena i zavodljiva, ona je jurodiv, efeb, dendi i trubadur, kompleksna žena sama po sebi, koja se otisla u kulturni rat.

***

Pročitaj u originalu: https://lithub.com/camille-paglia-on-the-iconic-cover-of-patti-smiths-horses/
Autorka teksta: Kamil Palia

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografije preuzete sa sajta https://lithub.com/

Coco Dávez i magija grešenja

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se.” 

Valerija Palmejro je osoba koja stoji iza marke Coco Dávez, pseudonima nastalog iz tinejdžerskog sna koji je već ukazivao na kreativni aspekt, čak i bez jasno definisane ideje. Otkad je bila dete, nije se odvajala od papira i olovke, crtajući u jednom ćošku svoje sobe. Ova 29-godišnjakinja iz Madrida izjašnjava se kao umetnica koja svoju umetnost deli na nekoliko oblasti: fotografiju, slikanje i dizajn.

Teško je objasniti ono što ona zapravo jeste: nova pop ikona, žena koja je prepoznatljiva i na daljinu, zahvaljujući svom snažnom identitetu koji je uspeo da stvori sopstveni jezik, oblicima i bojama povezanim sa njenim imenom. Upravo tome se dive drugi umetnici.

Najveće dostignuće joj je knjiga Faceless, u kojoj je odala počast svim značajnim umetnicima koji su je inspirisali do sada. Priznaje da su njihovi portreti uvek bili deo njenih crteža. Ova šarena kolekcija je nastala greškom. „Nisam baš bila zadovoljna svojim slikanjem, i jedno popodne, zabavljala sam se i slikala sam Peti Smit, ali krajnji rezultat je bio strašan.” Potom je obojila sliku, ostavljajući portret bez lica, ali čak i tako, nazirao se lik Peti Smit. Desila se magija. „U tom trenutku počela je zabava.”

I među svim njenim idolima, zašto da ne uvrsti i sebe? „Od kada je izašla knjiga Faceless, slikam svoj portret svake godine. Veoma je zabavno slikati sebe, a ujedno je i izazov. Pogledam portrete i tačno prizovem trenutke koje sam proživela, znam da li je bila dobra godina ili ne, i to je nešto što pripada samo meni i što je baš lepo.” Težište univerzuma Coco Dávez obeleženo je bojama, naročito crvenom i žutom, prisutnim u svim njenim delima. „To je za mene poseban oblik jezika.”

Coco je prestala da slika sa 13 godina i sve do svoje 21. godine živela je u nekom odnosu ljubavi i mržnje prema slikanju. „Sada smo u prilično dobroj fazi.” Ova samouka umetnica sarađivala je sa brojnim brendovima i imenima kao što su Netflix, Kenzo, Prada, Swatch, Estrella Damm, Mini, New Balance, Desigual, Compañía Fantástica… Uprkos tome što je svaki projekat drugačiji, ova mlada žena kaže da pokušava da se poveže sa svakim od njih. „Sada imam tu sreću da mogu da izaberem vrlo specifične projekte u kojima mogu da doprinesem klijentu i obrnuto.”

U novembru 2018. objavila je knjigu Faceless koju je izdala izdavačka kuća Lunwerg. Ubrzo nakon toga, u februaru ove godine, Forbs ju je uvrstio – zajedno sa Rosalijom, između ostalih – na listu 30 najuticajnijih mladih ljudi u Evropi, mlađih od 30 godina. Palmejro kaže da joj se život nije mnogo promenio od ovog poklona, ali da joj to veoma laska. „Pomaže mi da potvrdim da je to što radim dobro i značajno je za moju karijeru.” Pored toga, od maja prošle godine, deo je londonske galerije Maddox, koja izlaže njene portrete bez lica.

Primeri portreta bez lica.

U julu je završila prezentaciju svoje poslednje kolekcije, 29 izložbenih radova u čast svojih 29 godina, koja je izložena u Kokolu, jednoj od najprestižnijih umetničkih radnji u prestonici. Haos i ostali dragulji (Caos y otras luces) naziv je ove kolekcije bokala, njenog najintimnijeg i omiljenog projekta. „To je oda ličnim i egzistencijalnim krizama”, a kroz te predmete izražava svaku etapu svog života: prva je posvećena detinjstvu, druga periodu adolescencije gde je oslikala zbunjenost i nesnađenost, a treća faza je aktuelna i predstavlja spokoj jer se nalazi na pravom putu.

Njen urođeni talent bio je vidljiv od ranog detinjstva, zato su je često nagovarali da studira likovnu umetnost. „Ali ja sam bežala od fakulteta, ideja da to moram da studiram delovala mi je užasno. Pomišljala sam na sve slikare koji su postali poznati nakon svoje smrti. Budućnost sam videla na vrlo dramatičan način i nisam želela to.” Uprkos svemu, uvek je jasno videla svoje umetničko zvanje.

„Greške su te koje vam daju najviše smernica. Potrebno je izgubiti strah od greške, igrati se, eksperimentisati, zabavljati se. Zaboravila sam ovo na neko vreme. Nisam akademski obrazovana i zato sam prvih godina slikala vrlo detaljno i realistično kako bih dokazala da umem da slikam, tako da nisam sumnjala da to mogu raditi. Ali, bila sam pod ogromnim pritiskom i nisam se osećala dobro. Veoma mi se dopadao realizam iz tog perioda, ali me nije emotivno doticao.” Jedna od ključnih lekcija koja obeleži umetnika je da „nauči da prigrli lične krize i da uživa u njima, iako je, i sama pomisao na to zastrašujuća, ali na kraju se pretvara u izvor iz kog se crpi snaga.”

Valerija živi svoj san i ceni to svaki dan. Ali želi da ostvari i druge ciljeve, između ostalog, da se bavi modom. Tekstilna teritorija je sledeće što bih volela da istražim. „Obožavam da dizajniram printove, pravim uzorke, ali ne znam da šijem.” Sve u svoje vreme. „Sada nemam tu anksioznost kao pre par godina da to moram da ostvarim, doći će i to ako treba.” Jasno joj je da je rad jedina magična formula koja nas približava uspehu. Jedan od njenih najvećih uzora, Pablo Pikaso, rekao je: „Inspiracija mora da te nađe dok radiš.”

Ali nisu samo četkice i boje ono što okružuje umetnika, takođe je politički aktivna na Instagramu, „prijateljskoj društvenoj mreži”, kako kaže. „Kada objavim neki tekst ili poster, očigledno je sa kojim se položajem politički identifikujem. Ne radim to sa namerom da bilo koga ubedim u nešto.” Na svom profilu je napisala: „U svakoj priči postoje dva dela, a ja glasam za slušanje, za dijalog.” Priznaje da je tim komentarom dobila svoju prvu armiju pratilaca.

Razočarana je trenutnim političkim stanjem u zemlji. „Nikada ne treba gubiti zdrav razum. Morate više obraćati pažnju na stanovništvo, umesto da se borite protiv ega. Ponekad sam isfrustrirana, jer se osećam uvređeno.” Uprkos svemu, ona ne koristi svoj profil za lansiranje političkih poruka, iako koristi postere kako bi na neki način doprinela nekom društvenom događaju.

Preuzeto sa Instagram naloga Koko Daves: Ja ti verujem; poruka žrtvama silovanja.


Živimo u trenutku revolucije i zanimljivo je da mi koji imamo određenu vidljivost – takođe, kroz kulturu – imamo određenu težinu i možemo biti glasnogovornici.” Valerija Palmejro sebe smatra srećnom osobom jer može da se posveti onome što voli.

Upravo zbog toga što je žena i što je mlada, Palmejro se priseća jedne situacije iz prošlosti koju u početku opisuje kao anegdotu, mada se brzo ispravlja i koristi tačan izraz: seksizam. „Ponekad sam se osećala ništavno. Prvih godina sam se vraćala kući veoma ljuta, iako time nisam postizala ništa, ali na kraju naučite da budete malo direktniji.” Priča kada joj je, jednom prilikom, za vreme grupne izložbe, traženo da bude obučena u crno, inače je navodno ne bi videli kao umetnicu. A dečku koji je takođe učestvovao, nije rečeno da mora biti obučen na određeni način. Priznaje da bi se na kraju iznervirala: „Kada nemaš dovoljno posla, teško je reći ne određenim stvarima.” Takođe se priseća kada je morala da ide na štiklama na neki događaj, mada je to tada odbila. „Ne morate nositi štikle da biste bile elegantne. To je seksističko poimanje koje nas vraća u prošlost.”

Sadašnjost koristi prošlost kao iskustvo”, kaže. Sada je ova Madriđanka fokusirana na svoju budućnost. „Volela bih da se razvijam kao studija, da nisam usko povezana sa imenom Coco Davez, već da taj koncept obuhvata više oblasti, ne samo slikarstvo i fotografiju.” Takođe, deluje vrlo odlučno da se suprotstavi Kalderonu de la Barki kada je rekao: „a snovi sami su samo snovi”.

***

Pročitaj u originalu: https://theobjective.com/further/coco-davez-y-la-magia-de-equivocarse/
Autor teksta: Šila Batikane Domuinjo

Prevela sa španskog: Marija Vlajković
Fotografije preuzete sa sajta https://theobjective.com.

Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald

Nakon što sam potražila pojam ekfrasa, Gugl mi je izbacio neke čudne rezultate. Tek kada sam uz ekfrasu dopisala pojam retorika, pojavili su se koliko-toliko suvisli linkovi. Za potrebe ovog teksta htela sam da se podsetim tačne definicije ove retoričke vežbe, da bih uvidela da zapravo i dalje čuvam zeleni udžbenik iz besedništva koji potpisuje profesorka Violeta Jelačić Srbulj. Pod zahtevom, kaže Jelačić Srbulj, govorom to izrazi tako da ono kao slika oživi u vizuelnom doživljaju slušaoca, vežba ekfrase nastoji da prirodu jezičke predstavljačke forme u govoru preoblikuje u skoro slikarsko sredstvo oživljavanja. Upravo nam je to zadato u četvrtoj godini gimnazije na predmetu Retorika i besedništvo, koji je vodila pomenuta profesorka, gotovo levitirajuća blagoglagoljivost u oblaku Šanel parfema, crnoj odeći, istančanog ukusa za nakit.

Kako u tom periodu počinjem da slušam džez, odlučujem se da tema moje ekfrase bude Jesen u Njujorku, odnosno nastup Ele Ficdžerald kojem ja tobože prisustvujem, u zadimljenom harlemskom podrumu preobraženom u džez klub, mikrofon je staromodan, ona je u svečanoj haljini. Istini za volju, promiču mi detalji moje retoričke vežbe, a nažalost nemam primerak tog uratka, kao što mi nedostaje osećaj za čuvanje svojih radova.

Ela Ficdžerald, najbliže onome što sam htela da postignem

Pored lanca hotela, najpoznatija četiri godišnja doba jesu Vivaldijeva. Ipak, iako ne tako konceptualno osmišljeno kao što je slučaj sa italijanskim kompozitorom, Ela Ficdžerald pozdravlja, opisuje, rastužuje se ili raduje svakoj znanoj vremenskoj pogodi i nepogodi. Kako nemam dara za pisanje ekfrasi, suzdržaću se od opisivanja svake numere pojedinačno. Ali ta jedna, sad izgubljena ekfrasa od pre jedanaest godina poslužila je kao osnova za ovaj kratak tekst i propratnu, još kraću, plejlistu.

Poverila sam se prijatelju i rekla mu da mi se možda samo dopada naslov, samo ideja teksta, ne toliko realizacija. Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, zar ne zvuči divno? Zvuči kao nešto što bi moglo da se nađe na mestu onog dotrajalog izraza Best of. Što me je podstaklo da se setim još jednog dragog pojma iz polja lingvistike. Naime, pojednostavljeno, fonestetika izučava i slavi lepotu zvučnosti jezika, te estetske odlike glasova ili njihovih kombinacija. Fonestetika za mene predstavlja kognitivno-estetski fenomen, opojmljavanje slika podstaknute određenom skupinom reči: Četiri godišnja doba Ele Ficdžerald, pet jedinica različitih semantičkih i fonetskih vrednosti u datoj kombinaciji koje sažimaju naklonost prema rečima usađenu i negovanu još od gimnazijskih dana, kao i ljubav prema džezu koja tada otpočinje i opstaje.

Predlog za slušanje koji sledi nije Best of, samo četiri pesama koje u naslovu nose naziv godišnjih doba, uz poneki bonus trek.

Autumn in New York

U periodu toplih jesenjih dana Indian Summer je takođe opcija;

Winter Wonderland

Spring is here

U duhu teksta, odabrana je ova pesma, mada mi je milija April in Paris, koja se kvalifikuje u prolećnu kategoriju;

Summertime

Jer nema druge.

Licor de merda ili govnjača, najčudnije piće u Portugalu

Kažu oni koji su probali da ukus i nije tako loš. Ne možemo da potvrdimo, ali možemo da vam damo recept kako biste ga sami probali.

Poreklom iz mesta Kantanjede iz 1974. godine, i nastao kao rezultat humoreskne maštovitosti jednog od tamošnjih stanovnika po imenu Luiš Nunu Seržiu, liker od govana (govnjača) je, zahvaljujući skatološkom nazivu, poznata duž zemlje i izvan njenih granica. U barovima i kafanama, kada ga spaze na karti pića, mušterije pomisle da je reč o šali ili provokaciji. Nije takav slučaj. Odvojite jedan dan vaših života da probate legendarni liker od govana. Ne brinite se, ne sadrži govna.

Osnova ovog pića je mleko, ili mleko već pretvoreno u liker, iako dolazi do egzotične fuzije drugog tipa alhemije, uglavnom voćki, što mu daje žućkastu boju, ali vidljivo razvodnjenu, s obzirom na to da ova tekućina ne nastoji da se zalepi za staklo čaše, kao što je slučaj sa drugom vrstom gušćih pića (kao što je, recimo, licor da estrela, vrsta portugalskog bejlisa).

Etiketa sa sastojcima nam, međutim, ne razotkriva mnogo o mešavini ovog pića. Naprotiv, tamo nailazimo na novu provokaciju: „Liker se cedi od raznovrsnih, tajnih izmetina…” U svakom slučaju, ovako naslepo deluje da ima tonova južnog voća, pre svega banane i vanilije.

Nešto približno može se pripremiti zagrevanjem mleka sa šećerom i egzotičnim voćem po ukusu. Nakon toga, ostaviti smesu da se formira u narednih nekoliko dana, dok se fermentiše uz pomoć kvasca. Na kraju se može dodati špiritus kako bi se povećao nivo alkohola i tako približiti ovo piće drugim sličnim likerima.

Međutim, kako se može pretpostaviti, pitanje koje se u vezi sa ovim pićem najčešće postavlja nema veze sa receptom, već zašto je tako nazvano. Izgleda da za to postoje dva objašnjenja.

Luiš Nunu Seržiu, osmislilac pića, kaže da je imao demižan od 20 litara gde je obično bacao ostatke drugih likera koje je spravljao, pa je tom pabirčenju otpada nadenuo naziv ,,govnjača“ (liker od govana) čiji je ukus bezmalo varirao u zavisnosti od ostataka koji su tamo zrili.

Ovo je začetak svega. Kasnije je došlo do druge primene naziva kada je odlučeno da se oblikuje recept i zvanično otisne u promociju proizvoda. Ovaj će naziv biti političke prirode pošto, kako se kaže, prkosi ovoj klasi i partijskom neredu, kada se levica i desnica ne razumeju u vremenu postrevolucije (što ne prestaje da bude aktuelno na izvestan način), a zemlja je na nekoliko koraka od građanskog rata.

Preduzetnik ne prati aktuelnosti i obraća se direktno tadašnjem premijeru Vašku Gonsalvešu, kao što se može pročitati na etiketi: ,,proizvod visokog kvaliteta, čija je formula krajem XX veka pripadala šenutom monahu Bašku Gonsalbešu“.

Ovaj liker bio je i meta lakrdije dvojice poznatih španskih voditelja koji su, pošto su saznali da je Kantanjede napravio liker takvog naziva, odlučili da pozovu telefonom gradić Bejru i zatraže više informacija o ovom govnjikastom likeru.

Glavno tržište govnjače, osim nacionalnog, jesu Luksemburg i Švajcarska, a u svetu gastronomije bezbrojni su recepti na bazi ovog likera koji su se umnožili sa nazivima kao što su sladoled od govana ili mus od govana. Čak postoje i različiti kokteli , dovoljno je početi sa kajpimerdom (varijanta koktela kajpirinja)…

Za najznatiželjnije (i najhrabrije) evo recepta:

Potrebni sastojci

1 litar mleka
500 grama šećera
150 grama kakaa u prahu
1 listić vanile napola otvoren
1 štapić cimeta
2 kriške pomorandže
2 kriške limuna
1 litar špiritusa

Priprema

Kuvati mleko u loncu dok ne provri.
Kada se ohladi, dodati ostale sastojke: špiritus, šećer, čokoladu, vanilu i kriške limuna.

Dobro promešati i ostaviti da se fermentiše osam dana.

Mešati svakog dana u isto vreme drvenom kašikom.

Poslednjeg dana procediti kroz krpu da se dobro ocedi i preliti u flaše.

***

Pročitaj u originalu:
https://www.vortexmag.net/licor-de-merda-aprenda-a-fazer-o-licor-mais-estranho-de-portugal/
Autor teksta: redakcija

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić
Fotografije preuzete sa portala vortexmag.net.

Svetlana Aleksijevič, glas Černobilja

Naslovna fotografija: Pilar Bonet, http://www.elpais.com

Černobilj je ponovo iskrsnuo u životu Svetlane Aleksijevič, beloruske književnice koja je prenela dramu nesreće u ukrajinskoj nuklearnoj elektrani aprila 1986. kroz delo Černobiljska molitva (prvi put objavljeno na ruskom 1997). Više od 33 godine nakon katastrofe, mini-serija produkcijske kuće HBO približila je ovaj događaj i društveno-politički kontekst u kojem se odvijao milionima gledalaca. Za većinu, posebno za mlade, Černobilj je deo istorije; ali za Aleksijevič i bivše žitelje SSSR-a koji su tada prebivali u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, i dalje je sadašnjica.

Sećanje, lekcije i oživotvorenje Černobilja glavne su teme dva susreta ove dopisnice i Aleksijevič prošle nedelje u Belorusiji. Prvi se odigrao u utorak, u njenom stanu u Minsku, a drugi, narednog dana u njenoj kući u Siličiju, mestu udaljenom 40 kilometara od beloruske prestonice. U ova dva prostora koja je stekla nakon što je primila Nobelovu nagradu za književnost 2015. protiče njen svakodnevni život. Stan u Minsku ima predivan pogled na jezero u centru grada. Vikendica (ili dača na beloruskom), izgrađena od čvrstih, još mirisnih trupova, nalazi se na obroncima sela, odvojena poljima pšenice od blago zatalasanih brda koja zimi postaju staze za skijanje. U ovom utočištu gde Svetlana namerava da se izoluje ovog leta da piše, stanuje Marija Vajcijašonak, beloruska autorka i projektantkinja vrta, punog hirovitih i udaljenih prostora između žbunja, drveća i okruglih cvetnih gredica. U Minsku i u Siličiju, Svetlani neprekidno zvoni telefon: ponovo, Černobilj.

„Strah od ekoloških opasnosti ovladava ljudima. Postalo je očigledno da priroda izmiče našoj kontroli i da smo prešli granicu”, kaže. „Filozofija života u prirodi pretvorila se u filozofiju života po cenu prirode i ona nam se sada sveti”, dodaje.


„Ljudi su danas spremniji da usvoje informaciju i jasnije im je da u znanju ima crnih rupa i da ljudsko biće nije tako moćno kao što se verovalo”, ukazuje književnica, objašnjavajući masivni odziv na američku seriju.

Do našeg intervjua, Aleksijevič je stigla da vidi samo fragmente serije Černobilj. Iako se velikim delom zasniva na njenoj knjizi, nigde se ne navodi njeno ime, što iznenađuje i brine laureatkinju Nobela. „Potpisali smo ugovor sa producentima po kojem im je dozvoljeno da iskoriste između šest i osam priča iz knjige. Ali, osim samih priča, služe se celokupnom filozofijom knjige, iako se moje ime ne pojavljuje. Veoma je čudno”, tvrdi ona. Producenti serije još uvek nisu odgovorili na prigovor na to što se izostavljaju njene zasluge.

Knjiga iz koje su preuzeti motivi za planetarno popularnu seriju Černobilj

Iznenađuju burne reakcije koje je Černobilj izazvao u ruskim medijima, i zvaničnim i bliskim Kremlju. U fokusu detaljne i ekstremne kritike nalaze se pre svega tehničke i narativne netačnosti kao i prenošenje duha vremena, s tim da ima i onih koji seriju vide kao proizvod izvitoperenih stranih zavera protiv današnje Rusije. Novinar dnevnika Komsomólskaya Pravda smatra Černobilj pokušajem diskreditovanja Rosatoma (državne korporacije odgovorne za atomsku energiju u Rusiji), u korist zapadnjačkih tehnoloških konkurenata. Na televiziji NTV najavili su snimanje prve ruske serije o ovom događaju. Glavni likovi biće američki špijun infiltriran u zoni elektrane i funkcioner sovjetske tajne službe koji pokušava da ga raskrinka.

Silovitost reakcija Rusa prenerazili su Aleksijevič, a posebno zagrižena odbrana Sovjetskog Saveza, države koja je nestala 1991. godine i kojoj su kao federativne republike, pripadale Rusija, Belorusija i Ukrajina, koja je u fokusu katastrofe. „Nisam verovala da su se procesi toliko zamrznuli u Rusiji; reakcije pokazuju isti način razmišljanja, istu agresivnost Hladnog rata”, smatra književnica. Hor agresije koji je serija Černobilj izazvala u Rusiji pokazuje, prema Aleksijevič, „da su u jarku, da se nisu povezali sa svetom”. Ovaj fenomen je obuhvatniji i dublji. „Uključila sam TV i videla da Rusija najavljuje lansiranje novog bombardera koji, sva je prilika, SAD nema i rekla sam sebi, vreme je stalo”, kaže.

Serija Černobilj i ruski dokumentarac o koncentracionom logoru u Kolimi (na Dalekom ruskom istoku) ostvarili su iznenađujuć uspeh kod publike. Deluje da povratak interpretaciji istorijskih događaja ukazuje na potrebu za novim narativnim formama kako bi mlade generacije prodrle u istoriju i spoznale je emotivno. Film Kolima, otadžbina našeg straha (april 2019.) snimio je Juri Dud, popularni ruski novinar, motivisan istraživanjem prema kojem gotovo polovina njegovih zemljaka između 18 i 24 godina nisu nikada čuli za staljinističku represiju.

„Videla sam dokumentarac o Kolimi”, priča književnica, „i iz perspektive moje generacije, u njemu nije bilo ničeg novog i čak bih rekla da se stvarnost pojednostavila, ali naišao je na veliki uspeh kod mladih koji se pobunjuju protiv nametanja starih ideja. Nameću im spomenike, muzeje i zakon koji im zabranjuje tumačenja Drugog svetskog rata drugačija od zvaničnih. Govore im o veličanstvenoj pobedi, o sjajnoj epohi, ali mladi žele da znaju kakvo je to vreme bilo.”

S obzirom na trenutnu političku situaciju u Belorusiji i Rusiji, Aleksijevič veruje da bi joj danas bilo teže da napiše Rat nema žensko lice nego 1985. kada ju je objavila. „Mislim da ne bih mogla da napišem tu knjigu danas jer bi se žene koje su bile na frontu zatvorile i strahovale da ispričaju svoju istinu o ratu, koja bi došla u konflikt sa zvaničnom verzijom, u kojoj postoji samo Velika Pobeda. Kada je reč o figuri Staljina, Velika Pobeda je izuzela Gulag iz zvaničnog diskursa”.

U trenutnom interesovanju za Černobilj, Aleksijevič vidi više faktora, pored dubljeg razumevanja da postoji jedan nepoznat svet, smrtonosan i globalan. Mladi su izuzetno ekološki osvešćeni i osećaju opasnost. Shvataju problem ograničenih resursa (kaže da je unuka grdi kada ne gasi svetla po kući) i globalnog zagrevanja, iako su daleko od toga da shvate pretnju naoružanja i ukidanja sporazuma o razoružanju koji je stavio tačku na Hladni rat. Ovaj fenomen, priznaje, brine više starije ljude.

Černobiljska katastrofa je po svojoj prirodi predstavljala izazov za književni jezik. „Postoji kultura i tradicija za narativ rata, što dozvoljava stvaraocu da se kreće unutar određenih granica, možda da ih istražuje i proširuje u sklopu date tradicije. Ipak, kada sam pisala knjigu o Černobilju, nije postojao kulturni okvir za pripovedanje o nečemu toliko nepoznatom”, tvrdi. Premda su postojala predskazujuća dela kao što je roman Piknik pokraj puta (1972) braće Strugalski, priča o ljudima koji nakon velike tragedije zarađuju pljačkajući po zabranjenoj zoni, koja prkosi zakonima fizike. Ruski režiser Andrej Tarkovski preneo je tu priču na veliko platno i nazvao je Stalker (1979). „Braća Strugalski i Tarkovski imali su dara da otkriju nepoznato i prodru u drugu epohu, istraživali su pretnju opasnosti pre nego što se obrušila nad nama”, ukazuje Aleksijevič.

Svetlana je prvi put otišla u Černobilj četiri meseca posle katastrofe. „Tamo mi je odmah postalo jasno da smo u drugom svetu. Sve deluje isto: jabuke, krastavci, mleko, ali iznad njih se nadvija senka smrti, a ljudi su dezorijentisani, izgubljeni, i ne zbog političkih trvenja, već nečega što prevazilazi granice pojmljivog. Jer nije reč o tome da se bude ljudsko biće u istoriji, već ljudsko biće u kosmosu. Ponovo sam videla isto to mnogo godina kasnije u Fukušimi (japanska nuklearna elektrana pogođena nesrećom 2011), tamo je takođe bila prisutna ista dezorijentacija među ljudima, naučnicima i političarima, isto osećanje nemoći.”

Fotogram serije Černobilj

Aleksijevič posebno pamti pilota koji je hteo da je vodi u jednu iseljenu zonu u blizini elektrane. „Bio je kost i koža. Zvao me je i ja nisam mogla da idem jer sam bila zauzeta. Potom mi je rekao: ,Požurite jer mi je ostalo malo vremena. Možda vam ništa nije jasno, ali budite svedok i možda će tako drugi razumeti’ Taj pilot, koji je zahtevao da snima ispovesti, gledao je u Svetlanin mikrofon i zapitkivao uznemireno: ,Snimate li? Snimate li?’”.

„Preminuo je”, presuđuje Aleksijevič, odgovarajući na jedva postavljeno pitanje.

Aleksijevič je održala kontakt i prijateljstvo sa preživelima iz Černobilja, protagonistima njene knjige. Vremenom se njen adresar smanjivao. „Pre nekoliko godina hteli su da snimaju film o istrebljenju životinja u kontaminiranim zonama. Bila je to moja zamisao. Obavila sam na desetine poziva u potrazi za lovcima poslatim da izvrše zadatak, da bih shvatila da više nisu živi.” Književnica je i dalje u dodiru sa Lusijom, majkom Vasilija Ignjatenka, jednim od preminulih vatrogasaca. Lusija živi u Belorusiji i izgubila je trag snaji, Ljudmili, koja stanuje u Kijevu. Ljudmila i Vasilij Ignjatenko predstavljaju jedne od najdirljivijih likova u seriji.

„O Ljudmili ne znamo ništa i mnogo je čudno što svekrvi nije čestitala osamdeseti rođendan. Vasilijeva sestra, Liuda, koja je donirala kičmenu moždinu bratu kako bi ga spasila, takođe je preminula”, priča književnica. Porodica Ignjatenko je nekoliko godina u tajnosti putovala u svoj dom u zabranjenu zonu u blizini Černobilja; jednom prilikom, više sa nostalgijom, nego iz straha, uzeli su iz svog nekadašnjeg doma kisele krastavce koje nisu mogli da spakuju tokom nasilnog iseljenja. „Dok sve nije opljačkano, kada su prestali da idu”, napominje Aleksijevič. Autorka takođe pamti da je dugo nakon nesreće bilo rizično kupovati u prodavnicama polovne robe u Minsku, jer su mnogi artikli bili zapravo plen iz kontaminirane zone.

Černobilj je bila tragedija zajednička Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, ali svaka od ovih zemalja je prisvojila i reinterpretirala svoj deo užasa. Poslednjih godina, stvari su postale još složenije. „Ukrajina smatra Rusiju ,agresorskom zemljom’, a u Rusiji vlada snažno antiukrajinsko osećanje; što se Belorusa tiče, rekla bih da je diktatura uzela danak i da su se podjarmile sve institucije povezane sa Černobiljom. Ovde vlast strahuje od slobodarskog duha Ukrajine”, kaže književnica. „U izopštenim beloruskim zonama, stari su umrli, ali ima drugih ljudi koji dolaze u ova udaljena mesta koja nazivaju materik (kontinent na ruskom), razočarani životom u drugim mestima ; i preostao je jedan stariji bračni par sa kućom punom ikona.”

Nije reč o prostoru slobode, već o prostoru divljine”, precizna je Aleksijevič.

Književnica oblikuje svoja dela sporo i često su joj potrebne godine kako bi ih završila. Knjiga o ljubavi na kojoj radi „napreduje sporo, ali napreduje”, kaže, i objašnjava da će se ograničiti na prikupljanje svedočanstava žena. Odustala je od intervjuisanja muškaraca za tu knjigu. „Imaju drugačiji senzibilitet. Ne polazi mi za rukom da ih dokučim. Ne razumem ih. Kao da su sa drugog sveta”, kaže Aleksijevič. Piše svoje priče rukom. U jednom ćošku njene radne sobe u dači nalaze se nacrti njenog novog dela, pažljivo poređani u nekoliko obimnih hrpa na podu. Kažem joj da je već napisala impresivne ljubavne priče u svojim prethodnim knjigama. I ona to priznaje, ali sada je, ističe, zadatak drugačiji. „Ono što ja hoću nisu ideje, nisu grandiozne ideje koje oduvek postoje u Rusiji, kako pobediti u ratu ili kako izgraditi komunizam. Želim da pišem o pokušajima da se bude srećan, o osobama koje žele da žive svoj život skrivajući se od ideja.”

Politička situacija u trima slovenskim državama pogođene Černobiljom varira. Aleksijevič smatra da je u Belorusiji glavna briga predsednika, Aleksandra Lukašenka (na toj poziciji od 1994. godine) jeste da „zadrži moć”; u Rusiji vlada „militaristička politika”, dok se Ukrajina otvara prema „novoj svesti”, iako zadatak novog predsednika, Volodimira Zelenskog otežavaju radikalni nacionalisti. Svetlani se dopada Zelenski. „Sviđao mi se i Petro Porošenko, ali sam se razočarala kada sam saznala da je slab na novac. Ne verujem da je Zelenski na mestu predsednika kako bi se obogatio, mislim da iskreno želi nešto da uradi. On je jedna moderna ličnost i nije mu potrebno da ljudi kače njegove portrete po kancelarijama.”

Vladimir Putin je izrazio želju za bližom integracijom sa Belorusijom, u čemu mnogi vide buduću aneksiju i izraz lukavštine kako bi se zadržao na vlasti kada se 2024. završi njegov mandat. Stav Kremlja nije naterao Lukašenka da učvrsti jedinstvo sa svojim sugrađanima, tvrdi Aleksijevič. „Nema antene, ni receptore da spozna tu dimenziju. On razume samo opasnost koja preti njemu i njegovoj moći. S druge strane, društvo njega razume. Posebno, mladi.”

Aleksijevič ne smatra da su politička stagnacija i regresija fenomeni koji se mogu pripisati samo ličnostima lidera država. „Nije Putin taj koji naređuje da se otvaraju muzeji, otkrivaju spomenici i skulpture posvećene Staljinu. To su privatne inicijative. Kremlj i narod se udružuju”, tvrdi ona.

U Belorusiji su povučeni drveni krstovi u Kuropatiju, šumi u blizini Minska, gde su dželati NKVD-a (Staljinove političke policije) organizovali masovna streljanja tridesetih godina i početkom četrdesetih. Došli su bageri i odneli ih; „ljudi su ćutali pred uništenjem tog narodnog panteona, tog prostora slobode gde su se okupljali mladi i priređivali male skupove”. „Priređena je kolektivna molitva sa svećama u znak protesta protiv povlačenja krstova. Prisustvovalo je stotinak osoba. Bilo je to veliko razočaranje”, kaže književnica, uverena da su krstovi povučeni  na Lukašenkovu inicijativu. „Video je jedno ostrvo slobode, prostor izvan njegove kontrole i naredio je da se krstovi uklone”.

Panoramska vrteška u Pripjatu, zaustavljena u vremenu (fotografija: Theresa E Wells)

Aleksijevič ne osuđuje samo ruski „militarizam”. Ovog proleća pozvala je u svoj debatni klub koji organizuje u Minsku litvansku književnicu, Rutu Vanagajte, autorku knjige Naši. Putovanje sa neprijateljem (2016), o kolaboraciji Litvanaca sa nacistima u istrebljenju Jevreja. „Rutu izopštavaju u Litvaniji zato što osuđuje kolaboraciju sopstvenih zemljaka sa nacistima. Došlo je mnogo ljudi u Minsk da je čuje, ali ja sam očekivala više. Ovde u Belorusiji su takođe istrebljivali Jevreje, nismo umeli da ih odbranimo, a ishod je takav da smo se našli sami sa gerilskim komandantima”.

Svetlanino poslednje putovanje u Rusiju datira od pre dve godine kada je učestvovala u Centru Gogolj u Moskvi i Sankt Petersburgu, gde je režiser Aleksandr Sokurov uspeo da joj obezbede salu u Ermitažu. Nakon toga, direktor ovog muzeja Mihail Pjotrovski biva prekoren zbog toga. Od tada se nije vraćala u Rusiju, iako je bila pozvana nekoliko puta; poslednji put od strane jedne izdavačke kuće kako bi učestvovala na Sajmu knjiga skoro održanom na Crvenom trgu. „Nešto se dešava”, kaže. „S jedne strane, ophode se prema meni kao prema neprijatelju, a onda me odjednom zovu na Crveni trg.”

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2019/06/07/babelia/1559926054_845405.html
Autorka teksta: Pilar Bonet

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

Avokado, novo zeleno zlato

Prekomerna potrošnja

Prošle godine postavljen je novi rekord u proizvodnji avokada na svetskom nivou: 3.2 miliona tona. Prema podacima poslednjeg izveštaja WAO (Svetske organizacije za avokado, koja udružuje glavne proizvođače avokada u svetu), Španija je 2018. takođe oborila rekord u konzumiranju ovog ploda, sa 74 miliona jedinica. Ova cifra predstavlja porast u odnosu na 2017. kada je prodato 19 miliona avokada (35 posto više).

Dinamika je slična i na evropskom nivou: potrošnja je u 2018. porasla za 35 posto u odnosu na 2017. i 65 posto u odnosu na 2016. godinu. Godine 2018. konzumirano je više od 650 miliona kila, što predstavlja razliku u odnosu na 140 miliona u 2017. i 250 miliona u 2016.

Zvezda društvenih mreža

Avokado je jedna od najfotografisanijih namirnica na Instagramu. Pretraga putem heštega #avocado nudi više od devet miliona postova. S druge strane, hešteg na španskom #aguacate daje rezultat od više od 550 hiljada postova.

Ako se ima u vidu da je njegov opseg proizvodnje diskretan na svetskom tržištu voća i povrća, ova činjenica svedoči da je avokado u modi i da je postao simbol kulinarske prefinjenosti i zdrave ishrane.

Meksiko, glavni svetski proizvođač

U 2018. Meksiko je zadržao poziciju glavnog svetskog proizvođača, sa gotovo 1.9 tona. Drugi značajni proizvođači, premda ni blizu meksičkim brojevima, jesu Peru, Čile, SAD, Južnoafrička republika, Kolumbija, Izrael, Australija i Španija.

Na plantažama u Meksiku uzgajaju se tri vrste omiljene među potrošačima: hass, criollo i fuerte. Proizvođač lider u Meksiku jeste država Mićoakan; proizvodnja koja je usmerena prevashodno da se zadovolji neutoljiva potražnja američkog tržišta.

Optužbe na račun nedostatka održivosti

Porast u proizvodnji avokada stvorilo je mnoge sumnje u vezi sa etičkim principima i održivosti koje diktiraju njegov uzgoj, posebno u Meksiku.

  • Krvavi dijamant

Restorani u Irskoj i Velikoj Britaniji započeli su kampanju izostavljajući avokado iz svojih jela, navodeći etičke i ekološke motive. Porede ih sa afričkim krvavim dijamantima.

  • Seča šuma i nasilje

Irski kuvar odlikovan Mišelinovom zvezdom, Džej Pi MekMaon, tvrdi da ne koristi avokado zbog posledica koje njegov uzgoj ostavlja u zemljama u kojima se proizvodi: seču šuma u Čileu i nasilje u Meksiku.

  • Trgovina drogom

Meksički narkokarteli ispružili su svoje pipke prema uzgoju avokada, kako bi izvukli korist od posla vrednog na milione, što im između ostalog dopušta da kamufliraju svoje ilegalne radnje. Iznuđivanje od poljoprivrednika postale su uobičajene.

  • 272 litara vode za jedan avokado

Po proračunu organizacije Water Footprint Network, koja promoviše delotvorniju upotrebu vode u svim delovima sveta za uzgoj samo jednog avokada potrebno je približno 272 litara vode.

Greenpeace: Možemo da jedemo avokado, ali umereno

Greenpeace bila je jedna od prvih organizacija koja je upozorila na ekološki impakt ekspanzije uzgoja avokada u zemljama kao što je Meksiko. Luis Ferejrim, član GP-a odgovoran za poljoprivredu u Španiji, analizira situaciju.

„Porast u proizvodnji avokada nije se odvio na održiv način. Nažalost, najveće uvećanje primećuje se u industrijskim uzgojima sa pojačanim ekološkim, čak i socijalnim posledicama”, smatra on. „U nekim zemljama to postaje i problematično zbog nelegalnog korišćenja vode.”

„Treba postaviti granice ovoj ekspanziji; takođe, vladajuće strukture treba da prestanu da podržavaju model industrijske poljoprivrede koji stavlja ekonomski benefit iznad svega”, nastavlja on.

„Kao i sve drugo, možemo jesti avokado, ali u određenoj meri, ne tokom čitave godine i u svim uslovima, ne brinući za socijalni i ekološki otisak koji ostavljamo kada kupujemo”, objašnjava on.

Odabrati ekološki avokado

Luis Ferejrim smatra da situacija sa avokadom u Španiji nije ista kao u Meksiku. „Srećom, u Španiji se sve više neguje uzgoj ekološkog avokada i, kada je u sezoni, možemo da uživamo u odličnom proizvodu, sa punoćom njegovih svojstava, nastao od malih poljoprivrednika koji rade sa prirodom, a ne protiv nje”, tvrdi on.
„Fundamentalan je strateški plan za poljoprivredu i stočarstvo”, ocenjuje on. „S druge strane, zbog klimatskih ograničenja, Španija treba da se odluči za kvalitetnu, ekološku proizvodnju, koja poštuje životnu sredinu i ne zahteva previše eksternih resursa i vode”, zaključuje on.

***

Prilagođeno sa: http://www.rtve.es/las-claves/http-lab-rtve-es-las-claves-aguacates-el-nuevo-oro-verde-2019-01-31–2019-01-31/
Autor teksta: Samuel A Pilar

Prevela i prilagodila: Tamara Nikolić

Raj Loriga: Moji prioriteti su čitanje, pisanje, briga o ljudima i gledanje fudbala

Sa Rajom Lorigom, čovekom koji nije želeo da bude ni mlad pisac, a ni proklet pisac, koji nastavlja da produbljuje svoju pripovedačku zrelost u najnovijoj knjizi „Subota, nedelja”, pričamo o Madridu, Tokiju, knjigama, fudbalu, Zidanu i nagradama.

Prošlo je skoro 30 godina otkad je Raj Loriga ušetao na špansku književnu scenu isto kao jedan od likova omiljenog mu Džeka Kerueka, putujući brzo, izdaleka i sa uzbudljivom prošlošću.

Objavio je roman „Najgore od svega” 1992. godine, u trenutku kada je bilo prihvatljivo da se pisana reč poistoveti sa nezavisnim bumom u roku. Sa knjigom „Heroji” (1993) delovao nam je kao zvezda generacije: na naslovnoj strani, sa pivom u ruci, dužom kosom i prstenjem sa mrtvačkim glavama.

Njegova nova knjiga je „Subota, nedelja” (Alfaguara, 2019), roman koji u određenoj meri zatvara jedan estetski krug, u kom se ponovo vraća adolescentskom pripovedačkom glasu iz svojih prvih romana. Priča se deli na dva dela, subotu i nedelju, razdvojene vremenskim periodom od 30 godina. U prvom delu, glavni junak je nezreli tinejdžer koji učestvuje u seksualnoj avanturi koja se, očigledno, završava katastrofalno.

Decenijama ga prati krivica, nesigurnost, pokajanje, čak se i ponovo sastaje sa tom ženom. Iako se na prvim stranicama pojavljuje Loriga iz devedesetih godina, na poslednjim je Loriga iz ovog vremena – potpun i sa jasnim idejama, retko ljubazan i spreman da sa nama proćaska o svemu što smo ga pitali. Tokom foto sesije, kada je akcenat objektiva na njegovim rukama, govori: Imam povrede po prstima jer sam se potukao sa nekim likovima iz Ultras sura. Zanimljivo je da sam ja iz Madrida. Izlazio sam sa stadiona sa još dva druga, noseći šal. Pobedili smo, nije bilo razloga za ljutnju, ali nam je prišla jedna grupica sedam navijača Real Madrida, sa namerom da se biju. Uvek kada napadaju bude ih više, to o njima govori dosta ili baš malo. Tukli su nas, ali dobro. I ja sam uzvratio jednom od njih. Zato imam uništene prste.

Posle ove anegdote, počinjemo da pričamo o njegovoj knjizi.

Fotografija: elperiodico.es

Kako ti je uspelo da povratiš književni glas sa početka? Rekao si da si to uradio jer je priča to od tebe zahtevala, ali mora da je izgledalo kao putovanje kroz vreme i posmatranje sebe, samo 27 godina mlađeg.

Osećaj je, što bi rekli Englezi, nešto kao „happy to see you“ (drago mi je što se srećemo), s obzirom na to da nisam znao da li će se taj glas zadržati do kraja. Kad sam ga tražio, nisam to činio iz čistog hira. Nedostajao mi je jer knjigu „Subota, nedelja” pripovedaju dva glasa, od kojih je prvi pripadao mladosti i morao sam da pogledam u dno svog ormana da bih video ima li garderobe te veličine i da li mi je i dalje taman. Kada sam video da stvari funkcionišu, onda sam mirno nastavio da pišem.

U traženju glavnog lika tinejdžera koji pije, upada u nevolje, krši pravila i govori uličnim jezikom, da li si bio inspirisan sopstvenom adolescencijom? Da li postoji neka vrsta psihološkog vraćanja u to doba, tim iskustvima?

Ne, mislim da bi to bilo previše vraćanja. Kao što sam rekao, knjigu sam zamislio u dva dela. Lik je isti, ali narativni ton nije. Hteo sam da ispričam tu priču i to me je nateralo da imam glas mladića. Nisam mu dao ništa više od toga. Nema tu ničega frojdovskog da se iskopa.

Zašto si stvorio stidljivog i iskompleksiranog lika, od toliko drugih mogućnosti?

Takav se rodio, to je to. Kada se ubaciš u neki roman, likovi su tu da ispune određene zahteve, da dođu do određenih ishoda. Za Za je takav kakav je (lik iz romana „Za Za, car Ibice”), kao i narator „Predaje”. Ovde je nastao takav lik i njegovo tinejdžersko ‘ja’  zahtevalo je njegovo odraslo ‘ja’.

Misliš li da je mnogo čitalaca čulo za tebe nakon što si dobio prestižnu nagradu Alfaguara? Voleo bih da naglasim da, ako je bilo tako, bilo je to srećno otkriće, slično onom kad nakon mnogo vremena sretneš nekog koga baš ceniš.

Ne baš. Kapiram na šta mislš, i meni se desilo da otkrijem neke pisce tek nakon nagrade koju dobiju ili nakon filma koji je snimljen prema njihovom delu. To mi se desilo sa Patrikom Modijanom i sa Margaret Etvud. Još 1985. sam pročitao Služavkinu priču i zaboravio sam je, dok se uz seriju setiš knjige, što je dobro. Toliko toga se dešava u životima pisaca i čitalaca da je to normalno. Mi koji čitamo, čitamo toliko toga i uvek može da se desi nešto važno, neka nagrada, nebitno, što će te podsetiti na već pročitano. U mom slučaju je drugačije jer sam nastavio da radim na drugim mestima. Možda se nije znalo o meni u Španiji, ali sam za to vreme bio u Rumuniji jer je moja knjiga prevođena na rumunski. Moja veza sa knjigama je drugačija i sam redosled je drugačiji u poređenju sa čitaocima. U svakom slučaju, primiti tako veliku nagradu kao što je Alfaguara jeste od velikog značaja i otvara mi vrata da ponovo proputujem Latinskom Amerikom. U svakom slučaju, nastavio sam da putujem po Meksiku, prelazim preko bare oko četiri puta godišnje.

U jednom skorašnjem intervjuu, rekao si da je jedna od važnih stvari u tvom životu Liga šampiona i da je pratiš od početka do kraja, tih dana nemaš promocija knjiga, niti putuješ. Međutim, govorio si da nisi bogat i da ne možeš da platiš sve kanale na kojima se prenose utakmice. Jesi li toliko švorc?

Znaš kako, ne žalim se. Uvek se skrpi nekako, a ako imaš porodicu komplikovanije je, ali nek se zna da se ne žalim. Ja sam srećnik, imam 52 godine i mogu da pišem o čemu god mi se ćefne. Život profesionalnog pisca mi ne daje previše, ali mogu pošteno da živim. I najvažnije od svega: radim ovo jer volim, niko me ne tera na to.

Ali nakon što si osvojio nagradu Alfaguara, imaćeš novac da sebi omogućiš kanal Moviestar+?

Gledaj, mogu da pratim fudbal i bez toga. Srećom, ove godine mi ne treba jer su nas izbacili iz Lige, ali gledam utakmice, bilo u baru, bilo kod prijatelja.

Kad već pričamo o fudbalu, znajući da si navijač Reala, šta misliš o povratku Zidana u Real Madrid?

Prvo što mogu da kažem jeste da sam veoma srećan. Bila je grozna godina, sve više smo padali i delovalo je da nikada nećemo dotaći dno. Početkom marta sam saznao da se vraća, i to me raduje. Nadao sam se tome, ali mislio sam da će ipak čekati do leta da ne bi izvisio ovih par meseci pakla koji nam predstoje do juna. I to mu je na čast jer ima još mnogo toga da se uradi: treba ostati treći u ligi. Ako Madrid ove godine ne uđe u Ligu šampiona, biće to pravi poraz. Ima ekipa kao Barselona, Bajern, Mačester koje će zbog istorije ili budžeta ući u istoriju. I normalno je da se brinemo jer imamo Hetafe za stopama i Alaves i Sevilju blizu. Mislim da je dobro da se Zinedin uhoda ovih nekoliko meseci. To što Madrid obično ne prolazi kroz ovakve situacije ne znači da nije bitno da bude na trećem mestu. Mnogim ekipama sve zavisi od toga.

Poslednjih godina, biti navijač Reala bio je blagoslov: 4 šampionata za 5 godina, 3 zaredom… Kao navijač, kakav si u porazu? Šta se to dešava poslednjih godina?

Ono što se dešavalo je ludilo. Nikad nismo osvojili tri šampionata…

Nije se desilo ni da jedna ekipa pobedi tri puta zaredom. Poslednji put je bio Milan osamdesetih, ali to je bio Evropski kup.

Naravno, ni to. Ni Guardioli nije pošlo sa rukom, sa najboljim Barsa timom: Ćavi, Inijesta, Pike, Mesi, u punoj snazi. Uvek je bilo odličnih ekipa, ali nikome nije pošlo za rukom. I zato ćemo jednog dana shvatiti koliko je ovo bilo bitno, potpuno nečuveno. Moralo je da se desi da izgubimo nekog trenutka. Samo što nisam mogao da zamislim da će biti ovako katastrofalno. 

Jesi li od onih što potom idu na spavanje bez večere?

Dobro, poraz mi nije stran. Posebno ako si u nekim godinama. Otkad sam bio klinac, gledao sam Madrid kako gubi mnogo puta i svestan sam da je prošlo trideset nešto godina dok nismo osvojili sedmu Ligu šampiona. Kad odrasteš, sve to vrednuješ na drugi način i znaš da nije lako pobediti i da ni prošlost ni lova ne pomažu. Možeš mnogo potrošiti i tonuti iz godine u godinu, evo šta se ponovo dogodilo sa Pariz Sen Žermenom. 

Postoji jedna urbana legenda koja već nekoliko godina kruži, a to je da si neka vrsta pustinjaka koji živi u pećini, i sve zbog toga što si rekao nekoliko puta da nemaš pametni telefon, društvene mreže, pa čak ni Whatsapp. 

Dobro sad, nisam baš pustinjak, to je jasno. Viđam dosta ljudi, izlazim, radim za izdavačku kuću poput Alfaguare koja čini da uvek dobro razmislim i uvek mi pričaju aktuelnosti. Stvar je u tome što mi, iskreno, ne trebaju te stvari. Koristim internet, ali ne znam šta će mi Instagram i listanje slika. Vidim to kao skretanje pažnje. Osim toga, tehnologija napreduje toliko brzo da će možda za četiri godine smisliti nešto telepatski, da ti stave nešto u uho, pa da možeš zvati Kinu dok sanjaš. I tek ćemo onda možda videti Whatsapp kao beskoristan i zastareo.


Da li vodiš računa o svom imidžu? Godinama smo te viđali s dugom kosom, obojenom u plavo, sa manje ili više tetovaža, sa prstenjem ili bez njega, sa bradom različite dužine… Da li si gradio ličnost pisca kroz te evolucije?

Ne, ne posvećujem mu previše pažnje. Ako obratiš pažnju na slike, možeš da vidiš da nosim istu jaknu koju sam nosio na promociji pre dvadeset godina. Zapravo, ne kupujem previše garderobu. Moj život se ne razlikuje puno od života drugih ljudi, fizički izgled nije nešto čemu mnogo pridajem značaj. Naravno da volim da se osećam prijatno. Moj izgled se razlikovao jer se razlikovalo to kako sam se osećao. Ali nije mi to bio prioritet.

Koji su ti trenutni prioriteti?

Kao i uvek, trudim se da brinem o ljudima koje volim, da radim, pišem i čitam. Takođe pratim fudbal. Nastaviću da pišem i trudiću se da u svakoj knjizi budem sve bolji.

Kao čitalac, šta je to što tražiš? Rekao si u nekom intervjuu da si obilazio knjižare sa Havijerom Marijasom. Voliš da obilaziš knjižare antikviteta ili ipak više voliš nova izdanja?

Nije kao da sam se dogovarao sa Marijasom, ali tačno je to da smo se više puta sretali po knjižarama. Dok sam živeo blizu Mendes Alvara, većina knjižara mi je bila na dohvat ruke: Pasajes, Machado, Alberti, Central i tu se obično sretneš sa piscima. Tamo je najlakše sresti nekog pisca. Uglavnom svratim do knjižare da pozdravim nekog jer sam prijatelj sa gotovo svim prodavcima knjiga, takođe vidim šta je novo, koji novi prevodi su izašli…

Mi se ne poznajemo, najbliže što sam ti bio jeste leta 2004. kada sam sa prijateljima bio u Njujorku, spustili smo se u podzemni Tauer Rekordsa na Trgu Union i rekli su mi: Tu je Raj Loriga. Po datumu, da li bi to moglo biti tačno?

Da, u to vreme sam bio u Njujorku i tačno je da sam često svraćao tu.


Da li je pisanje autobiografije deo tvojih planova u budućnosti?

Uf, ne, ne. Autobigrafija me previše smara. Ali možda neki kratki tekstovi o mom životu, počev od ulica kojima sam prolazio do nekih sačuvanih uspomena.

Roman Raja Lorige Predaja u izdanju IP Booka

Kad već pričaš o putovanjima, jedna od tvojih najvećih opsesija je oduvek bio Japan. Kada si poslednji put bio?

Baš odavno. Poslednji put sam išao da intervjuišem Harukija Murakamija, kada je objavio roman 1Q84, ne sećam se godine, ali davno je bilo (2010). Mnogo mi se dopao Japan i vratio bih se, ali je daleko i ne radim previše, iako putujem poslovno ne vodi me posao tamo. Ima nekoliko godina kako često idem u Ameriku.

Šta bi radio u Japanu da se vratiš? Neka gastonomska ruta, kupovina?

Malo kupujem, nisam idealan potrošač. Ne kupujem skoro ništa, osim knjiga. Šetao bih, posećivao kvartove, izlazio bih u kafiće i  restorane, posetio bih mala netipična mesta i pričao bih sa ljudima.

Tokio te je onomad oduševio, živeo si neko vreme u Njujorku… Da li su te mnogo promenili gradovi koji nisu kao Madrid? Kada se vratiš u Madrid, imaš li želju da ponovo odeš ili se vratiš bolji?

Ne volim previše Madrid. Rodio sam se ovde i naravno, od rane mladosti, želeo sam da odem. Volim sve gradove i države, kad se vratiš nekako si pročišćen, pogled ti je bistar kao da si očistio naočare. Nedavno sam bio u Barseloni i već imam želju da se vratim. Isto se dešava sa Saragosom, Mursijom, Bilbaom, Donostijom… Volim da sam u pokretu.

***

Pročitaj u originalu: https://www.elperiodico.com/es/port/ideas/20190312/sabado-domingo-entrevista-libro-ray-loriga

Autor teksta: Havijer Blankes

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Književnost Murakamija koja se prožima kroz video-igre

U aprilu 2017. godine izašla je video-igra koja se odvija u imaginarnom svetu Harukija Murakamija. I nije jedina.

Tu je udovac koji kuva u boksericama i majici dok voda vri i čuje se kukavica iz sata. To je jedan od Muškaraca bez žene. Tu je i sportista koji sada provodi dane u invalidskim kolicima sedeći pored mora bez jedne noge i ima onu tugu trkača koja je poznata čitaocima romana O čemu pričam kada pričam o trčanju. Može se naći vojnik koji je skrenuo sa uma zbog Drugog svetskog rata, kao Satoro Nukara u Kafki na obali. To je svet Harukija Murakamija. I to je video-igrica.

Književnost i video-igre nikada nisu delovali kao saveznici. Međutim, svi ti ostaci univerzuma koje je stvorio japanski pisac u svojim romanima, pričama i esejima, okupljaju se u Memorandi koja je izašla u januaru 2017. Dostupna je za onlajn preuzimanje za 15 dolara. Jedna je od prvih, ali ne i jedina interaktivna avantura koja je u bliskoj vezi sa knjigama.

Vizuelni stil je lep, a muzika posebna. Oni prenose neku daleku i gotovo mističnu atmosferu, istu draž koju u svoje delo unosi ovaj večni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost: ukrštanje modernog i milenijumskog tona i precizna mešavina Istoka i Zapada kojom je okupio toliko fanova. Iako je prošle godine autor Tokio Bluza ponovo doživeo da mu otmu švedsku nagradu, sada može da pronađe utehu u ovom neočekivanom priznanju.

Delić scenografije Memorande.

Video-igre su se razvile tokom poslednje decenije, ne samo u odnosu na njihovu grafiku, rezoluciju i estetiku. Već neko vreme su više od pukog tetrisa, zmijica i polu-pikselizovanog čovečuljka koji spašava princezu iz zamka. Najočiglednije promene bile su u njihovoj priči. „Mnoge igre su vrste književnosti. Postoje igre u kojima je prisustvo reči neizostavno i druge čiji je žanr zasnovan direktno na tekstu”, objašnjava Alehandra Bruno, spisateljica sadržaja, dizajnerka i scenaristkinja specijalizovana za narativni dizajn.

Glavna junakinja Memorande je mlada Mizuki, bleda i iscrpljena devojka melanholičnog glasa koja zaboravlja svoje ime, kao i devojka iz neobične priče Majmun iz Šinagave (Shinagawa Monkey), koja zatvara zbirku priča Blind Willow, Sleeping Woman. Ne seća se ni drugih stvari kao što su brojevi i adrese. Misterija koju treba otkriti u ovoj grafičkoj avanturi sadržana je u jednom pitanju: da li ona zaista gubi pamćenje? Da bi se to saznalo, potrebno je kretati se uz nedovoljne podatke, koristiti nadrealistički zdrav razum i poznavati Murakamijevo delo, jedan univerzum pun šuma i plaža prepunih mačaka i likova koji najneobičnije stvari doživljavaju kao svakidašnje.

„Stekla sam utisak da igra počiva na okruženju i originalnosti likova”, kaže Alehandra Bruno. Da bi se napredovalo u igrici i da bi se razotkrivale situacije, potrebno je u svakoj sceni naći pravilan način da se odreaguje i pravog sagovornika. Srž cele priče jeste na centralnom trgu, prepunom nedoslednih, ali istovremeno prelepih detalja, koji mogu da pomognu igraču da napreduje u igri. Podseća na mitsku sagu, kao u igrici Monkey Island, ali je egzistencijalna i polu-depresivna, čist orijentalni magični realizam u video-igrici.

Skup stvari koje se moraju kombinovati da bi se prešlo iz jednog transcedentalnog iskustva u drugo ponekad deluje nemoguće. Postoje putevi koji samo vode u male, paralelne priče koje ne razrešavaju misteriju. Na primer, u situaciji kada se traži slon, kao čovek iz priče u njegovoj knjizi Slon Nestaje (1993). Na kraju krajeva, ljudi i stvari su predstavljeni kroz snove, i mada to može zvučati zbunjujuće, to je zapravo najjasniji deo avanture koju su osmislili Murakamijevi fanovi.

„Narativne video-igre imaju mnogo toga zajedničkog sa književnošću: organizaciju glavne priče i paralelnih tokova radnje, građenje likova, mesta i ritma i ostalo. Ali u igri ćeš pripovedati imajući na umu interakciju, nelinearnost, vreme i zahteve igre”, objašnjava Alehandra Bruno, koja dodaje i da Memoranda nije prva igrica ove vrste i ističe – kao primer drugih interaktivnih fikcija na ekranu koje odaju počast književnicima – seriju baziranu na delu Edgara Alana Poa, Dark Tales.

Nekoliko pisaca ima jednu ili više adaptacija svojih radova u pikselizovanom svetu, kao na primer Veliki Getsbi Skota Ficdžeralda i Neuromanser Vilijema Gibsona, kao i priča Zvuk Groma (A Sound of Thunder), Reja Bredberija.

Autori kojima se kreatori igrica najčešće vraćaju jesu Tolkin, sa stotinama priča iz Srednje Zemlje, Artur Konan Dojl, sa najmanje dvadeset avantura koje uključuju Šerloka Holmsa i Stiven King sa desetinama igrica zasnovanim na njegovim romanima.

I dalje Memoranda.

Odavno je gejmerska industrija počela da nudi nešto manje linearno. U početku su se pridržavali priča koje su stvarane za ekranizaciju blokbastera, ali sve je više igrica koje imaju književne reference ili su zasnovane na knjigama ili njihovim autorima.

Alehandra Bruno, koja je ujedno predavačicu u Image Campus-u, gde predaje naraciju i pisanje scenarija, dodaje: „Reči u jednom književnom delu su evocirajuće. S druge strane, video-igre su audio-vizuelne i uglavnom se baziraju na prostoru. Za razliku od knjige, igra je mesto istraživanja na kom se igrač pomera kako bi ispunio određene zamisli.”

Ne izgleda tako i nije isto, ali igrice i književnost su veliki saveznici.

Drugi naslovi

Ima mnogo naslova vezanih za univerzume raznih autora i raznoliki su. Ima i onih zastrašujućih, kao što je Lovkraft (Zov Ktulua), renesansni Dante Aligijeri (Pakao), zadivljujući Luis Kerol (McGee verzija Alise u zemlji čuda), misteriozna Agata Kristi (ABC Ubistva), pa sve do kralja tehno trilera – Toma Klensija (Rainbow Six). Poznata je i video-igra Franc Kafka, avantura  zasnovana na delima Metamorfoza i Zamak.

***

Pročitaj u originalu: https://www.clarin.com/cultura/literatura-metio-videojuegos_0_SJ8O7Pnne.html
Autor teksta: Danijela Pasik

Prevela sa španskog: Marija Vlajković