Некатегоризовано

Herbi Henkok, o džezu, budizmu i auto-trci sa Majlsom Dejvisom

Za neke ljude, Herbi Henkok je bog fanka, vođen sintom, koji stoji iza hita Rockit, iz 1983. godine. Drugima je apstraktan, bestelesan pijanista, pod uticajem Kloda Debisija, koji je 1960. izdao LP Maiden Voyage ili ga vide kao mladog člana čuvenog  kvinteta Majlsa Dejvisa iz tog perioda, koji je nosio naočare. Za ostale, on je postojan čovek, koji je nedavno krunisan nagradom Gremi za ostvarenja kao što je River, u kojoj je obrađena muzika Džoni Mičel.

Svi ovi Herbiji stigli su u Hollywood Bowl 23. avgusta, u čast fenomenalnog saksofoniste Kamasija Vošingtona. I Henkok je obećao da će preraditi svoju muziku. Pijanista, koji veći deo godine živi u Los Anđelesu i svira za losanđelesku filharmoniju, razgovarao je sa L.A. Weekly dok je putovao.

Svirali ste u Bowl-u više puta tokom godina. Da li postoji neka vrsta muzike koja tamo zvuči bolje? Da li su akustične pesme poput Speak Like a Child i Maiden Voyage previše intimne za 17 000 ljudi?

Zavisi od doba dana. Tokom dana, sunce je u zenitu, sve sija. Ljudi su tamo sa svojim porodicama, hranom, bebama… Sve je kao piknik. Noću je mračno, svetlost na sceni određuje umetnik i malo je lakše nego danju. Takođe zavisi od pristupa. Sve je moguće. Ako već imate publiku na dlanu, ona će uzeti sve što joj date.

Počeli ste sa snimanjem ranih šezdesetih. Recite nam nešto o vašim ranim uticajima, bilo da su to klasični kompozitori, duhovni ili džez muzičari.

Pa, nisam bio baš duhovni čovek. Ponekad bih otišao u crkvu. Ali, pošto sam crnac, doveden u geto Čikaga, grada bluza, a R’n’B se slušao u to vreme – pod tim uticajem sam bio.

I to je proizašlo iz crkve. Takođe se u to vreme učila klasična muzika: danju sviraš Šopena, noću čuješ Howlin’ Wolfa na radiju, otprilike tako.

Tada su puštali crtaće za decu u bioskopima. Postojale su i muzičke grupe koje su nastupale. Jednog dana sam otišao sa majkom u takav bioskopda gledamo crtane filmove. Ali smo poranili, tako da je nastupala neka grupa. Nisam želeo da slušam tu bluz grupu. Nisam mogao ni da čekam da crtaći počnu. Ali sam prepoznao jednu melodiju koja se sve vreme vrtela na radiju. Kasnije sam saznao, znate ko je to bio? Muddy Waters. Svirali su I’m a Man (Manish Boy), njegov veliki hit.

Kada ste čuli džez muzičare i rekli: ovo je nešto novo, drugačije, ovome želim posvetiti život?

Moji roditelji su slušali džez kod kuće. Djuk Elington, Kaunt Bejsi i drugi. Čuo sam ga kod kuće, ali mu nisam mnogo posvetio pažnje. Tek u drugoj godini gimnazije, na različitim proslavama koje su se održavale u školi svakog semestra, slušao sam džez trio, a pijanista je išao u moj razred. Delovalo je kao da se zabavljaju i on jebradio nešto što ja nisam znao. Ja sam svirao klavir oko sedam godina i znao sam da čitam note klasične muzike. Ali nisam znao ništa o improvizovanju, a on jeste. Zabavljali su se na sceni, deca u publici su uživala. Tada sam rekao: „Želim da znam to što on zna!“ Nakon nastupa, otišao sam iza scene i rekao mu: „Želim da naučim da improvizujem. Odakle da počnem?“ „Ako želiš da radiš ovo što ja radim, slušaj Džordža Širinga.“

Uf, nije spontani poziv.

Zavisi šta si želeo tada. Zvao se Don Goldberg.

Mislio sam da ćete reći Bad Pauel ili tako nešto.

Da je bio crnac, možda bi. Otrčao sam kući i rekao sam: „Majka, majka, moramo da nabavimo ploče Džordža Širinga.“ „Imamo njegove ploče. Sećaš se onih ploča što sam donela pre nekoliko godina i bio si uznemiren što to nisu ploče koje si tražio?“ I zaista su bile na polici, i na njima su bile dve pesme koje je svirao bend. I’ll remember April i Nightingale Sang in Berkley Square.

Mnogi džez muzičari su umrli mladi, na primer Čarli Parker, Kliford Braun. Drugi, grandiozni poput Telonijus Monka, radili su sličnim tempom decenijama. Šta vas je učinilo tako neumornim da imate ne samo dugu, već i bogatu karijeru?

Pretpostavljam da je prva stvar bila podrška mojih roditelja. Drugo, imao sam priliku da radim sa Donaldom Birdom koji se brinuo o meni. A potom sam svirao sa Majlsom. On nam je rekao da ne sviramo samo za aplauz i ne samo stvari koje znamo. Platio nam je da isprobamo nove stvari. Da istražujemo. Od malena sam bio radoznao, tako da mi je značila ta podrška. Uvek sam voleo da istražujem, radio sam to instinktivno. Moji geni su moje nadahnuće. Imao sam jaku podršku, koja je samo potvrđena kada sam počeo da se bavim budizmom, pre 44 godine. Ista vrsta etike, kretanje napred, ugrađena je u budističku praksu. Zato je to deo mog života – ne dopustiti da te išta zaustavi od kretanja napred.

U svojim ranim dvadesetim počeli ste da svirate u grupi Majlsa Dejvisa, verovatno najcenjenijom džez grupom u tom periodu. Kakav je osećaj bio?

[Smeh] Možeš samo da zamisliš. Nije postojalo ništa kao to. Muzički nivo je bio ekstremno visok. Stvarno si morao da guraš napred u svakom trenutku, budući da su svi iznosili nove ideje, brzo shvatali i stvarali. Bilo je to kao vrtlog.

Kako je bilo raditi sa Majlsom? Da li se takmičio sa ostalim članovima benda?

Kada je Watermelon Man postala hit, pod mojom izdavačkom kućom, a ja sam je komponovao i bila je na mojoj ploči (Takin’ Off, Henkokov debi, 1962), i kada sam dobijao potvrdu da je dobra, dok se vrtela na radiju, pomislio sam: „Vau, možda ću morati da započnem turneju, da osnujem bend i  počnem da sviram ovu stvar.“ I onda mi je Donald Bird, tadašnji cimer, na moj komentar da bih mogao iznajmiti karavan, rekao: „Jesi li ikada razmišljao da nabaviš sportski auto?“ Donald je imao Jaguara. Rekao je da postoji automobil koji je pobeđivao Ferarija u trkama a to je Ford – AC Cobra.

Kupio sam auto za 6000 dolara. Onda sam počeo da radim za Majlsa, možda mesec dana kasnije, i krenuli smo na put. Ali sam imao još jedan koncert, u Village Gate-u, u Njujorku, u bendu Klarka Terija. Kada smo odsvirali poslednji set, pogledao sam krajičkom oka i znate koga sam ugledao? Majlsa! Majls je sišao. Završili smo koncert, sišli smo dole i Majls je rekao [dubljim glasom]: „Odvešću te kući.“ Znao je da živim blizu. Rekao sam: „Čoveče, to bi bilo sjajno, ali kupio sam auto.“ Rekao je: „Ovo nije Maserati.“ Odogovorio sam: „Ne, ne, nije.“ Sišli smo dole i videli moj auto u blizini izlaza i rekao je: „Slatko“.

Oko 2 ili 3 sata ujutru, obojica smo došli do semafora na Šestoj Aveniji. Znao sam šta će uslediti: čim se upali zeleno, dodaćemo gas! Tako smo vozili nekoliko blokova, do sledećeg semafora. Došao sam do semafora malo pre Majlsa. Uzeo sam Marlboro cigaretu i spustio prozor, dok se Majls približavao. Pogledao me je i pitao: „Šta je to, jebote?“ Rekao sam: „To je AC Cobra.“ Rekao je: „Reši je se.“ „Zašto?“ „Opasan je“. A onda je dodao gas. Pomislio sam: „Pobedio sam Majlsa!“

Kažite nam još nešto o budizmu. Vejn Šorter je budista, Soni Rolins je budista i jogi. Svi ste imali dugu i uspešnu karijeru. Šta bi to trebalo da znači za vas i vašu generaciju muzičara?

Budizam mi pomaže da vidim stvari jasnije. Na neki način uklanja paučinu. Pomaže u razumevanju spoljašnjeg sveta iz perspektive čoveka i shvatate kako je svet, iz vaše perspektive, odraz vaših životnih pravila. I kako se menjate, čini se da se svet menja, ali, zapravo, ono što se menja jeste način na koji ga opažate. To utiče na vaše postupke, na način na koji vidite ljude i kako postupate prema njima. Nićiren budizam govori o poštovanju svake ljudske jedinke. Verujemo da svako ima preduslov za prosvetljenje, ili Buda pravilo, da su rođeni sa tim. Ali da je prekriveno mnogim sranjima. A praktikovanje budizma znači uklanjanje tog sranja.

***

Pročitaj u originalu: http://www.laweekly.com/music/herbie-hancock-headlines-the-hollywood-bowl-and-recalls-street-racing-with-miles-davis-8552265
Intervju vodio: Skot Timberg

Prevela sa engleskog: Marija Vlajković

Advertisements
Некатегоризовано

Mondegreen ili o pesmama koje pogrešno čujemo

Moja sestra ima redak talenat da pogrešno čuje tekstove pesama. Kada smo bile mlađe, značenja pesama bi se često razobličila u nešto sasvim drugačije od originala. U jednom hitu benda Wallflowers, na primer, nekako je uspela da pretvori me and Cinderella u the incinerator. Moj favorit, ipak, ostaće onaj klasik iz ere svinga, Drunk driving, then you wake up – izmeštanje hita Luja Prime  koji je doživeo kratko ponovno pojavljivanje devedesetih, Jump, Jive, an’ Wail.

Pretvaranje skakanja i plesanja u noći pijane vožnje u autorstvu moje sestre zapravo je česta pojava, zanimljivog naziva mondegreen. Mondegreen označava reč ili frazu koja se pogrešno čula, ima smisla u vašoj glavi, a u stvari je potpuno netačna. Termin mondegreen sam po sebi je mondegrin. Novembra 1954. Silvija Rajt, američka spisateljica, objavila je tekst u časopisu Harper’s, gde je priznala da joj se jednom u detinjstvu desilo da je nešto izrazito loše razumela. Kad je bila mala, majka bi joj čitala delove iz Reliques of Ancient English Poetry, knjigu narodnih pesama i balada iz 1765. Njen omiljen stih počinjao je rečenicom, “Ye Highlands and ye Lowlands / Oh, where hae ye been? / They hae slain the Earl Amurray, / And Lady Mondegreen.” (Oj brda visoka i silne ravnice / O gde bejaste / Ubiše Erla Amuraja / I Lejdi Mondegrin). Osim što to nije bio slučaj. Ostavili su jadnog Erla i laid him on the green (položili ga na zelenu travu). Bio je, avaj, potpuno sam.

Slušanje je proces koji se sastoji iz dva koraka. Prvo, tu je auditivna percepcija sama po sebi: fizika zvučnih talasa koji dopiru do uha, pa do slušnog korteksa mozga. A onda je tu i stvaranje značenja: korak u kojem mozak detektuje buku i prožima je značenjem. To je bio alarm na kolima. To je bila ptica. Mondegrin nastaje kada se, negde između zvuka i značenja, komunikacija prekine. Čujete istu akustičku informaciju kao i svi ostali, ali vaš mozak je ne tumači na isti način. Ono što je manje jasno jeste zašto tačno do toga dolazi.

U najjednostavnijem slučaju, ne čujemo nešto ispravno usled buke i pri tom nemamo vizuelna pomagala na raspolaganju (ovo može da se desi preko telefona, radija, između prostorija – u osnovi, svaki put kada ne možemo da vidimo usta govornika). Jedan od razloga iz kojeg često loše razumemo tekst pesme jeste zbog mnogostruke buke koju treba prevazići i uglavnom ne možemo da vidimo lica muzičara. U drugim prilikama, pogrešno tumačenje proizlazi iz prirode samog govora, recimo, kada neko govori neuobičajenim akcentom ili kada se uobičajena struktura naglaska ili inflekcija menja, kao što biva u pesmama ili poeziji. Ono što bi trebalo da bude jasno, postaje dvosmisleno, i naš mozak mora silno da se potrudi da razreši tu dvosmislenost.

Ljudski govor se odvija bez pauza: kada se jedna reč završi, a druga počne, mi zapravo ne napravimo pauzu kako bismo označili prelaz. Kada slušate snimak jezika koji ne govorite, čujete neprestan tok zvukova koje je pre glasovno treperenje nego niz razumljivih reči. Shvatimo tek onda kada jedna reč stane, a sledeća počne, uz pomoć određenih verbalnih pomagala – na primer, različiti jezici imaju različite opšte principe inflekcije (rast i pad intonacije u reči ili rečenici) i slogotvornosti (akcentualni obrasci slogova) – u kombinaciji sa pravim znanjem o značenju. Veoma mala deca mogu da naprave greške koje rasvetljavaju kako se ovaj proces odvija. U knjizi The Language Instinct Stiven Pinker ukazuje na nekoliko za dlaku promašenih primera: I am heyv! kao odgovor na Behave!; I don’t want to go to your ami kao odgovor na going to Miami. Ljudi koji čine sastavni deo okoline u kojoj se ne govori njihov maternji jezik često u početku dožive isto: u nedostatku su jasne sposobnosti da zaključe koje tačno reči bi valjano trebalo da nastanu iz zvukova koji se izgovaraju. Najverovatnije, nekonvencionalni talenat moje sestre potiče delom od činjenice da engleski nije naš maternji jezik. Za nas, na osnovnom nivou, procesuiranje reči uvek će biti pomalo drugačije u odnosu na izvornog govornika engleskog.

Naročito čest uzrok mondegrina jeste oronim* (oronym): nizovi reči u kojima zvuci logično mogu da budu podeljeni na više načina. Jedna verzija koju Pinker opisuje izgleda ovako: Eugene O’Neill won a Pullet Surprise (umesto Pulitzer prize). Niz fonetskih zvukova može da bude podeljen na mnogo načina – i ako vam nije poznata prava imenica koju treba upotrebiti, može da se desi da ćete napraviti grešku. U sličnom maniru, Bohemian Rhapsody postaje Bohemian Rap City. Deca mogu da se pitaju zašto je Oliv, drugi irvas, bio tako zao prema Rudolfu. (U originalu, pesmica o irvasu Rudolfu ide ovako: all of the other reindeer used to laugh and call him names; ovo se, međutim, pretvorilo u još jedan mondegrin, pa je tako umesto all of  nastao još jedan irvas, Oliv: Olive, the other reindeer used to laugh and call him names). A jednog stranca bi moglo da zbuni zašto u ovoj zemlji prepuštamo vremensku prognozu mesnatim urolozima; meaty urologists / meteorologist; ili zašto je toliko ljudi black-toast intolerant / lactose intolerant. Oronimi nastaju ne toliko usled komadanja reči, već zbog neispravnog rastavljanja zvukova usled nedostatka konteksta ili prethodnog znanja.

U drugim prilikama, krivica se svaljuje na opažanje samog zvuka: neka slova i kombinacije slova zvuče neverovatno slično, i potrebni su nam dodatni signali, bilo vizuelni ili kontekstualni, da nam pomognu. U odsustvu tih signala, jedan zvuk može pogrešno da se protumači kao drugi. Na primer, u fenomenu poznatijem kao MekGurk efekat, ljudi mogu da čuju jedan suglasnik dok se drugi sličan izgovara. “There’s a bathroom on the right” umesto “there’s a bad moon on the rise” predstavlja niz takvih sličnosti,  čineći tako dve jednako koherentne alternative. (Piter Kej nudi auditivnu turu nekih drugih dragocenih obmanjujućih primera.)

Infografik sa najpoznatijim mondegrinima: http://www.directlyrics.com/mondegreen/

Ono što uglavnom sprečava da nas fonetika saplete jeste kontekst i naše vlastito znanje. Kada čujemo reč ili rečenicu, prvi signal koji naš mozak prima jeste sam zvuk, tim redom kojim su zvuci proizvedeni. Prema kohortnom modelu – jednoj od vodećih teorija o auditornom procesuiranju reči – kada čujemo zvuke, mnoge povezane reči se sve odjednom aktiviraju u našim glavama, reči koje ili zvuče slično ili imaju komponente koje su iste. Naš mozak onda bira onu koja ima najviše smisla. Na primer, ako govorim o ulozi sloga u razumevanju jezika (the role of the syllable in language comprehension), vi takođe, na istom nivou, razmišljate o smešnoj lopti koja se otkotrljava (a silly-looking ball rolling away). Takođe, uzimate u obzir manje isečke koje čine reč u celini: roe, zajedno sa roll, sill, zajedno sa silly i syllable. Tek nakon što izgovorim čitavu rečenicu, razumećete šta hoću da kažem. Pesme i poezija su, u nekom smislu, između razgovornog i stranog jezika: čujemo zvuke, ali nemamo uobičajene kontekstualne signale, kao, na primer, u situaciji u kojoj smo usred razgovora, gde su parametri već određeni.

Zajedno sa znanjem, vođeni smo onim što nam je blisko: veća je verovatnoća da ćemo odabrati reč ili frazu koja nam je poznata, što se zna kao Zipfov zakon, prema kojem stvarna učestalost reči može da utiče na to kako se ona procesuira bez truda. Ako ste član radne grupe, mnogo je veća verovatnoća da ćete odabrati “row” umesto “roe” iz neke dvosmislene rečenice. Ako ste glavni kuvar, verovatno je da će se desiti suprotno. Jedan od razloga iz kojeg Excuse me while I kiss this guy zamenjeno sa Hendriksovom Excuse me while I kiss the sky ostaje jedan od najčešće prijavljenih mondegrina svih vremena delom bi moglo da bude objašnjeno učestalošću. Mnogo se češće čuje da ljudi ljube momke, nego nebesa. Očekivanja, takođe, igraju ulogu. Najverovatnije je da ćete umesto Cry Me a River čuti Crimean River, ako ste skoro raspravljali o situaciji u Ukrajini.

Naravno, mondegrini su zabavni, ali takođe nam daju uvid u skrivenu prirodu lingvističkih procesa i u način na koji naš um stvara značenje od zvuka. U deliću sekunde, prevodimo neizmerno maglovit zvuk u smisao. To nam dolazi prirodno, lako, bez truda. Mi filtriramo zvuke, aktiviramo i odbijamo bezbrojne mogućnosti i biramo jedno jedino značenje iz mnoštva homonima, gotovo identičnih reči i mogućih raščlanjivanja – iako govornici mogu da imaju različite akcente, i načine izgovaranja, intonacije ili inflekcije. I u preplavljujućem mnoštvu trenutaka, pođe nam za rukom da odaberemo ono pravo. Kako biste bolje uvideli koliko je složen taj neprekidni ples tumačenja u trenutku, uzmite za primer problem softvera za prepoznavanje glasa, koji, uprkos skorašnjim poboljšanjima, ipak uglavnom generiše zbrku čega god da je korisnik hteo da kaže.

 

Naši mozgovi su izuzetni stvaraoci logičkog značenja – čak i kada nije u pitanju ono koje je prvobitno zamišljeno. Neki mondegrini su toliko mogući da mogu da postanu sastavni deo jezika. Spitting image je nekada bio mondegrin, neadekvatno razdvajanje slogova spit and image koji su se pogrešno čuli. (Spit je druga reč za sličnost). Kada jedete pomorandžu, zapravo konzumirate a naranj: an orange (iz persijskog i sanskrita). Vaš nadimak (nickname) je, istorijski govoreći, ekename ili dodatno ime. Ko zna. Možda jednog dana, kada budete radili nešto za all-intensive purposes (all-intents and purposes), niko neće ni trepnuti. I,  možda će u budućnosti, neki avangardni pesnik konačno napisati stih toj predivnoj ženi, Lejdi Mondegrin.

***

 

*Reč oronim u srpskom označava fizičke oblike nastale radom unutrašnjih i spoljašnjih sila Zemlje, dok je u engleskom njeno značenje dvostruko; pored ovog geografskog značenja, nosi i ovo gorepomenuto.

Pročitaj u originalu: https://www.newyorker.com/science/maria-konnikova/science-misheard-lyrics-mondegreens
Autorka teksta: Marija Konikova

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

Alondra de la Para: vođstvo u muzici

Rođena je u Njujorku 1980. godine, a nakon dve godine seli se u Grad Meksiko. Počela je studije klavira sa sedam godina, a violončela sa 13 godina. Studirala je komponovanje u Centru za istraživanje i muzičke studije (CIEM) u Meksiku. Radila je kao asistentkinja u muzičkoj školi na Menhetnu, gde je diplomirala na odseku za klavir, a kasnije je magistrirala orkestarsko dirigovanje.

Godine 2003, osnovala je Filharmonijski orkestar čitave Amerike u Njujorku, sa ciljem promovisanja i sakupljanja dela mladih solista na kontinentu. Socijalni rad i posvećenost mladima su je doveli do toga da učestvuje u obrazovnom programu za decu u državnim školama u Bronksu (Njujork), i gradovima Nezavalkojotl y Tlauitoltepek (Oahaka).

Godine 2010, bivši predsednik Felipe Kalderon Inohosa predao joj je nagradu Antena CIRT za umetničko zalaganje. Iste godine, De la Para, na svojoj turneji Bicentenario, na kojoj je obišla šest gradova, obeležila je početak ovih muzičkih manifestacija kod Spomenika Nezavisnosti (Monumento a la Independencia) u Gradu Meksiku.

Alondra de la Para je dirigovala simfonijskim orkestrima u Dalasu, Hjustonu, San Francisku, Feniksu, Kolumbusu, San Antoniju, kamernim orkestrom u Los Anđelesu, Orkestrom Novi Svet u Majamiju (Nuevo Mundo), u Kanadi, Edmontskim simfonijskim orkestrom, Kammerakademie Potsdam, festivalskim orkestrom Moricburg u Nemačkoj, Tivoli iz Danske, filharmonijskim društvom Madrid-Berlin u Kraljevskoj palati Almudijane na Majorki, kao i Ruskim Nacionalnim Orkestrom.

U Latinskoj Americi, na čelu je simfonijskog orkestra Sao Paulo u Brazilu, filharmonijskog u Buenos Ajresu, filharmonijskog u Montevideu u Urugvaju, i omladinskog orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, od kog je dobila najveće priznanje. U Meksiku, Alondra je dirigovala orkestrima Aguaskalijentes, Halisko, Sinaloa, Halapa, simfonijskim orkestrom Države Meksiko i Narodnim simfonijskim orkestrom u Palati Lepih Umetnosti.

Privukla je pažnju poznavalaca muzike zbog svojih živopisnih nastupa i smatra se jednom od najistaknutijih dirigentkinja svoje generacije. Postala je kulturni ambasador turizma u Meksiku i od strane Plasida Dominga, proglašena je „izuzetnom dirigentkinjom”.

Mi Alma Mexicana, naziv njenog debi albuma, koji je izdala za Sony Music, probio je rekord po broju prodatih primeraka, i van Meksika, i kotirao se kao drugi na listi Amprofona i kao broj jedan među izdanjima klasične muzike, zbog čega je zaslužio počasno platinasto izdanje.

Specijalizovana kritičarka časopisa Reforma rekla je o Alondri: „U oblasti klasične muzike, Meksiko nema drugog umetnika koji, poput Alondre de la Para, spaja harizmu i izvrsnost”. Magazin ProÓpera naglašava „njen umetnički impuls, elegantan stil i preciznu osetljivost”. Časopis Expansión opisao je njen stil liderstva kao „palicu koja inspiriše”.

Maestralni poduhvat se dogodio kada je Meksički konzulat naložio da se organizuje recital sa meksičkom muzikom. Zatim je sazvao grupu od preko 60 muzičara koji su na kraju postali Filharmonijski orkestar Amerike koji je debitovao 2004. godine u Town Hall-u, u Njujorku. Cilj ove grupe je širenje meksičke i latinoameričke klasične muzike, kao i pružanje prilike mladim muzičarima koji su upravo započeli svoju karijeru.

Više žena sa palicom

Pored Alondre de la Para, na svetu se pojavljuje sve više žena koje diriguju orkestrima. Od posebnog značaja su Maron Alsop (prva žena u dirigovanju prvoklasnim orkestrom u Sjedinjenim Američkim Državama), Xian Zhang (imenovana za rukovođenje Simfonijskim orkestrom Đuzepe Verdi u Milanu) i Žizel Ben Dor, dirigentkinja izraelsko-ukrajinskog porekla, u Simfonijskom orkestru Santa Bar.

Ali, šta radi dirigent na dalje staze?

Ovo pitanje može biti jedno od ključnih koja zanimaju javnost nedovoljno upoznatu sa žanrom klasične muzike, njenim instrumentima, pravilima i istorijom. Ne ulazeći u tehničke detalje, na površan i poučan način, osoba koja drži palicu ima najteži zadatak u oblasti muzičke kohezije, među razlličitim delovima jednog orkestra (duvački instrumenti, metalni, udaraljke, solisti, itd).

Mora da, između ostalog, sadrži (više nego da održi) tempo i stil koji je kompozitor ove ili one kompozicije naveo u partituri. Takođe, označava vreme i način sviranja određenih prelaza. Upravo u ovom delu dolazi do izražavanja stila svakog dirigenta. Možda će biti onih koji će želeti da uspore neke delove ili da ih ubrzaju; zapravo, sve zavisi od načina na koji dirigent čita određenu partituru.

Kako bi se pojednostavilo, može se reći da svaki dirigent lično doprinosi delima koja izvodi. Originalni kompozitor je stavio određene smernice za izvođenje svog dela, ali ovo se može shvatiti na milion načina, zavisno od osobe koja ga tumači. Na kraju krajeva, postoje mnogi dirigenti koji ne koriste palice i diriguju svojim muzičarima uz pomoć znakova i gestova.

Posao muzičara je sveobuhvatan jer uključuje kako učenje, tako i stalan rad, a posao dirigenta je jedan od najodgovornijih. Potrebno je rukovoditi timom u kom se može govoriti više od deset različitih jezika, gde su izvođači različitog pola i karaktera. Ovaj posao uključuje i davanje ličnog pečata koji svaki dirigent poseduje. Timski rad, efikasno obavljen posao, sporazumevanje bez reči, ukratko, izazov koji Alondra prevazilazi svakog dana i pokazuje koliki je njen talenat, u koncertnim dvoranama širom sveta.

***

Pročitaj u originalu: https://www.forbes.com.mx/alondra-de-la-parra-liderazgo-en-la-musica/
Autor teksta: Luis Vals

Prevela sa španskog: Marija Vlajković

Некатегоризовано

Najgore prevodilačke greške u istoriji

Procenjuje se da na svetu postoji oko 7.000 različitih jezika. Iako 90% njih govori manje od 100.000 ljudi, a oko 2.500 jezika se nalazi u opasnosti od izumiranja prema podacima Uneska, oni predstavljaju svedočanstva o neverovatnoj ljudskoj sposobnosti komunikacije. Međutim, ove cifre nas navode i na razmišljanje o nesporazumima u komunikaciji – šta se dešava kada poželimo da našu poruku razumeju govornici ostalih 6.999 jezika?

Istorija je puna primera kada je prevodilačka greška imala posledice ogromnih razmera, a mi vam predstavljamo neke od najslavnijih.

Marsovski inženjeri

Kada je italijanski astronom Đovani Virđinio Skjapareli 1877. godine počeo da obeležava mapu površine Marsa, nesvesno je izazvao zabunu galaktičkih razmera. Direktor milanske opservatorije Brera je dao nazive „more“ i „kontinent“ tamnim i svetlim oblastima na mapi, a posvetio je pažnju i takozvanim „kanalima“ (ital. canali) koje je verovao da posmatra na mapi ove planete. Nažalost, ovi kanali su privukli pažnju njegovih kolega pa je ubrzo nastala teorija da su ih stvorili inteligentni žitelji Marsa.

Ubeđen da pomenuti kanali zaista postoje, američki astronom Persival Louel bavio se njihovim opisivanjem između 1894. i 1895. godine. Tokom naredne dve decenije objavljivao je knjige u kojima je objašnjavao da su kanali veštačke strukture namenjene transportu vode i da su ih konstruisali brilijantni inženjerski umovi sa Marsa. Jedan pisac je, nadahnut ovom teorijom, čak objavio i knjigu o inteligentnim bićima sa Marsa.

Danas su astronomi složni u tome da ove strukture ne postoje i da su samo bile produkt mašte i grešaka prilikom prevođenja.

Telesne želje

carter

Bivši američki predsednik Džimi Karter i te kako je umeo da privuče pažnju masa. U jednom govoru koji je održao u Poljskoj 1977. navodno je iskazao svoju seksualnu želju prema tada komunističkoj državi. Ili je to bar preneo njegov prevodilac. Na kraju se ispostavilo da je Karter želeo da iskaže svoj interes da sazna koje to „želje za budućnost“ imaju Poljaci.

Obezbeđujući svoje mesto u istoriji, Karterov prevodilac je frazu „Jutros sam napustio Sjedinjene Američke Države“ pretvorio u „Napusto sam Sjedinjene Američke Države zauvek“. Prema navodima časopisa Time, čak je i jedna bezazlena fraza o tome koliko je predsednik srećan što je u Poljskoj postala „Srećan sam što vidim intimne delove Poljske“.

„Sahranićemo ih“

Čak ni Gugl Trenslejt ne bi mogao da izbegne grešku koja je spustila temperaturu za nekoliko stepeni tokom Hladnog rata. Sovjetski lider Nikita Hruščov je 1956. godine navodno rekao da će „sahraniti“ ambasadore zapadnih zemalja koji su bili na banketu u poljskoj ambasadi u Moskvi. Ovo je odjeknulo u svim medijima i dodatno zateglo odnose između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država.

Međutim, kada se sagleda kontekst u kome je izgovorena, fraza dobija značenje „Iako to ne žele da priznaju, istorija je na našoj strani. Pobedićemo ih.“ Zapravo, želeo je da jasno stavi do znanja da će komunizam živeti duže od kapitalizma, da će se završiti samouništenjem, kao što se kaže u pasusu Komunističkog manifesta Karla Marksa („ono što buržoazija stvara, pre svega, su oni koji će je sahraniti“).

Diplomatski imunitet

Prevodilačke greške prilikom pregovora su oduvek izazivale kontroverze. Zabuna koja je nastala oko značenja francuskog termina demander, što znači tražiti, izazvala je skandal u pregovorima Pariza i Vašingtona 1830. godine. Nakon što je jedan sekretar poruku koja je stigla u Belu kuću preveo kao „francuska vlada zahteva“ umesto „francuska vlada traži“, američkog predsednika je razljutio ton poruke i zamrznuo je pregovore. Kada je greška razjašnjena, pregovori su nastavljeni.

22272.tif

Neke vlasti su optuživane da koriste jezičke razlike kako bi ostvarile lične interese. Sporazum iz Vaitangija (Treaty of Waitangi), sklopljen između britanske Krune i maorskog plemena na Novom Zelandu, potpisalo je 500 plemenskih lidera 1840. godine. Međutim, razlike između engleske i maorske verzije izazvale su brojne polemike, a mnogi su čak smatrali da je sporazum prevara.

Vremenska perspektiva

Tokom posete američkog predsednika Ričarda Niksona Kini 1972, lider azijske zemlje, Džou Enlaj, rekao je kako je još uvek veoma rano da bi se procenile posledice Francuske revolucije. Zbog svojih mudrih reči bio je pohvaljen, jer su svi mislili da tako oslikava kinesku filozofiju da istoriju treba vrednovati sa veće vremenske distance, međutim, revolucija o kojoj je on govorio bili su građanski nemiri iz maja 1968.

Prema mišljenju američkog diplomate Čarlsa Frimena Juniora, Niksonovog prevodioca tokom tog putovanja, ovaj pogrešno shvaćen komentar bio je jedan od onih „prikladnih nesporazuma koji nikada neće biti ispravljeni“. Frimen je naglasio da ne može da objasni zabunu nastalu zbog Enlajevih komentara, a da ne ojača stereotipe da su predstavnici kineske države lideri sa širokim i dalekosežnim pogledom na istoriju, za razliku od svojih zapadnih kolega.

„To je bilo ono što je narod hteo da čuje, i u tome je i uspeo“, zaključio je Frimen.

***

Pročitaj u originalu: http://www.bbc.com/mundo/noticias/2015/03/150207_vert_cult_peores_errores_traduccion_yv
Autorka teksta: Fiona MekDonald

Prevela sa španskog: Biljana Dražović

Некатегоризовано

Tina Modoti, revolucionarna fotografkinja

Osim njenih fotografija, o životu Tine Modoti ne zna se mnogo, pošto iza nje nije ostalo mnogo traga sem tri nema filma u kojima je učestvovala kao glumica na početku dvadesetih godina; teksta u kojem je iznela svoje ideje o fotografiji; pisama koje je poslala svom učitelju, Edvardu Vestonu; svedočenja ljudi koji su je poznavali i nekoliko događaja za koje se ondašnja štampa pobrinula da budu preuveličani, ali to je više nego dovoljno podataka kako bi se klasifikovala kao vrhunska i angažovana fotografkinja, koja je živela ispred svog vremena. Modoti je bila tajanstvena, udaljena od šablona u koje su hteli da je smeste: kao politizovanu femme fatale ili tragičnu žrtvu sudbine.

fotogram tina modoti

Fotogram sa filma The tiger’s coat

Tina Modoti se borila za prava potlačene klase u nekoliko zemalja koje nisu njena domovina, ali koje su na kraju činile deo njenog života kao da joj jesu bile otadžbine, zbog čega može da se kaže da je po rođenju Italijanka, ali i Meksikanka, Nemica i Ruskinja takođe.

Tina se rodila 16. avgusta 1896. u gradu Udine, na severu Italije. Njen otac je bio mehaničar, a majka se posvećivala radu u kući, ali do dvanaeste godine je mogla da se obrazuje u italijanskim i austrijskim školama. Od tada, usled oskudnih ekonomskih resursa svoje porodice bila je naterana da radi u jednoj od tekstilnih fabrika u gradu i kako se situacija nije poboljšala, 1913. porodica je emigrirala u San Francisko, gde je Tina počela da radi u fabrici svile i posle kao krojačica.

Imala je samo 21 godinu kada se udala za umetnika pod imenom Roubaix de l’Abrie Richey, poznatijeg kao Robo. Zahvaljujući tom braku, ulazi u Holivud kao glumica u nemim filmovima. Njen muž je morao da otputuje u Meksiko zbog posla i u njegovim pismima priča Tini o čudesima te zemlje, što je bilo presudno da i ona naposletku otputuje tamo. Robo umire od velikih boginja 1922. i u to vreme mlada Tina se već zanima za fotografiju, što je, udruženo sa fascinacijom koju je tada osećala prema američkom fotografu Edvardu Vestonu, prijatelju njenog muža u koga se zaljubila, učinilo da njen interes poraste.

mujer con bandera

Žena sa zastavom

U ono vreme, početkom dvadesetih godina, Edvard Veston je bio veoma prepoznat fotograf, pošto je imao vlastiti studio gde je stvarao portrete koji su bili glavni izvor njegovog rada, ali je takođe bio umetnik obuzet pronalaskom sopstvenog izraza, različitog od onog koji je preovladavao u fotografiji tog doba. Tina Modoti, sa svoje strane, deset godina mlađa od njega, bila je glumica koja je došla iz sveta nemog filma i koja je, sudbinski, prvo postala Vestonov model, nakon toga njegova učenica, posle toga njegova asistentkinja i na kraju, ljubavnica. Odlučili su da zajedno napuste Kaliforniju i tamo ostave Vestonovu ženu i decu, kako bi okušali sreću u Meksiku. Afera se završila kroz četiri godine; kada se Veston vratio u Sjedinjene Američke Države, a Modoti započela svoje učešće kao militantna komunistkinja.

naga tina

Fotografija u autorstvu Edvarda Vestona, 1923.

Tina je hodala, govorila, oblačila se na veoma poseban način, čak se kupala naga na krovu. Sve u vezi sa njom je bilo privlačno i senzualno, i posebno Meksikancima, koji nisu bili naviknuti na ženu sa takvim odlikama u ono doba. Na mladu umetnicu Meksiko je ostavio tako snažan utisak da je htela da ga prikaže kroz slike kao omaž, premda nije samo obuhvatala njegove estetske forme, već je portretisala viđenje jedne zemlje ispunjenje bedom i nepravdom.

„Postojao je kafić gde su se često okupljali političari, toreadori, kriminalci i vodviljske glumice. Ali najspektakularniija osoba od svih bila je jedna fotografkinja, model, kurtizana visokog stila, Mata Hari Kominterne.” Ovako opisuje Tinu Modoti pesnik Kenet Reksrot u svojim memoarima. Svakako, nije bio jedini koji je za nju sve to mislio. U dobu u kojem su živeli, između dva rata, nije bilo često videti lepu ženu sa radikalnim idejama u vezi sa gotovo svim (seksualnošću, obrazovanjem, društvenim klasama, umetnošću) kako se razuzdano šeta sa aparatom u ruci po umetničkim i intelektualnim krugovima Grada Meksika.

Ono što je Tini Modoti i Vestonu pošlo za rukom u Meksiku jeste da zabeleže suštinu stvari, umesto predstavljanja „površnog i prolaznog aspekta”, i kako bi im to uspelo, počeli su da slikaju obične predmete, kao što je WC šolja, luk ili puž, čineći tako da nestanu scene grupa, krajolika i portreta, ali ne i ljudski oblici. Suština zamisli bilo je igranje sa oblicima, zaustaviti ih pre nego što postanu nerazumljivi i učiniti ih podložnim detaljnijoj fotografskoj inspekciji.

Tini Modoti je fotografija počela da služi da govori o temama koje su joj bile značajne i tako su njene slike vremenom poprimale politički ocrt, pritužbeni. Postala je fotografkinja odabrana za muralni meksički pokret u procvatu, dokumentujući dela Hosea Klementea Oroska i Dijega Rivere. Njen vizuelni vokabular sazreo je koliko i njeni formalni eksperimenti, sa arhitektonskim enterijerom, cvećem i urbanim krajolikom i posebno u mnogim njenim slikama seljaka i radnika.

Godine 1927. pridružila se Komunističkoj partiji Meksika i do 1940. radila je kao saradnica urednika i fotografkinja časopisa Folklor Mexicano. Godinu dana kasnije započela je romansu sa kubanskim revolucionarom Hulio Antoniom Meljom, ali on je ubijen 1929. a ona optužena za saučesništvo, premda je posle proglašena nedužnom. Naredne godine, međutim, optužili su je da učestvovala u pokušaju ubistva Paskvala Ortisa Rubija, meksičkog predsednika, zbog čega je prognana iz zemlje. Odande je otišla u društvu lidera komunista Vitorija Vidalija u pravcu Nemačke.

U Berlinu Tina Modoti postaje član Saveza Fotografa u Štampi i objavljuje svoje slike u časopisu Der Arbeiter-Fotograf, ali odlučuje da napusti fotografiju zarad političkog aktivizma, nakon čega se nalazi u Moskvi radeći za Međunarodni Crveni Krst SSSR-a. Malo kasnije, 1934. putuje u Španiju i po početku Građanskog rata pridružuje se Petoj Diviziji, gde utvrđuje da za nju umetnost nije kompatibilna sa nasilnošću događaja.

Godine 1939. Tina se vraća u Meksiko u egzil, gde nastavlja svoju politički aktivnost kroz Antifašističku Alijansu Đuzepea Garibaldija. Godinu dana kasnije, predsednik Lasaro Kardeans anulirao je njeno prognanstvo.

Umrla je pod čudnim okolnostima, neki kažu od srčanog udara, drugi tvrde usled komunističke čistke, 5. januara 1942. u taksiju koji ju je vodio kući. Imala je samo 46 godina.

Na njenom nadgrobnom spomeniku, koji se nalazi u panteonu Dolores de la Sjudad de Meksiko, nalazi se stih Pabla Nerude:

Tina Modotti, hermana, no duermes, no, no duermes;
tal vez tu corazón oye crecer la rosa
de ayer, la última rosa de ayer, la nueva rosa

(„Tina Modoti, sestro, ne spavaš, ne, ne spavaš:
možda tvoje srce čuje kako raste ruža
od juče, poslednja ruža od juče, nova ruža”)

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/cultura/2017/08/16/actualidad/1502883379_435717.html

Fotografije preuzete sahttp://www.xlsemanal.com/conocer/arte/20170706/tina-modotti-fotografa-revolucionaria-fotoperiodismo.html

Autor teksta:  Alberto Lopes

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

 

Некатегоризовано

Najlepši pločnici u Lisabonu

Jedni od najvećih simbola portugalske kulture, prepoznati i cenjeni širom sveta, pločnici, ulepšavaju naše gradove sa različitim obrascima koji opisuju pre svega epopeju Otkrića. U nastavku pogledajte deset najlepših koji se nalaze u Lisabonu.

Premda inspirisani rimskim mozaicima, tradicionalni portugalski pločnici nastali su u Lisabonu tokom rekonstrukcije grada nakon zemljotresa 1755. godine. Sve je počelo sa talasastim obrascem koji se nalazi na trgu Rosio, pa su se slična dela potom proširila svuda po prestonici, po drugim portugalskim gradovima, Brazilu, Makau i ostalim kolonijama. Stoga sledi nekoliko najizuzetnijih primera koji danas postoje u Lisabonu.

1. Ulica Vitorija

1. ulica vitorija

Godine 2006. Lisabon je odlučio da oda počast graditeljima pločnika prošlosti, sadašnjosti i budućnosti sa spomenikom od bronze sastavljenim od dve figure u prirodnoj veličini. Postavljen je na Ulici Vitorija, prikazujući dva čoveka kako rade na podu jednog broda iz Sao Visentea propraćen vranama, simbolom grada Lisabona.

2. Rosio

2. rossio

 

Upravo na trgu Dom Pedro IV (poznatijem kao Rosio) nastao je tradicionalni portugalski pločnik. Njegov čuveni obrazac Mar Largo (prev: dugačko more) datira iz 1849. i danas je takođe jedno od obeležja Rija de Žanejra.

3. Avenida da Liberdade: Avenija Slobode

3. avenida da liberdade

Na Aveniji Slobode danas se nalaze najlepši primeri ove umetnosti, od Trga Obnovioca (Praça dos Restauradores) do Trga Markeš de Pombal (Marquês de Pombal). Duž avenije vide se floralni i apstraktni dezeni, dok se odmah do Markeša de Pombala možete diviti jednoj portugalskoj karaveli.

4. Praça do Império: Trg Imperije

4. praca do imperio

U baštama Mosteiro dos Jerónimos (Jernomiski manastir; Praça do Imperio – Trg Imperije) nalaze se drugi izraziti primeri portugalskog pločnika, ali mozaik odmah do Padrão dos Descobrimentos (Spomenik otkrićima) jeste onaj koji najviše privlači pažnju. Okružen paternom Mar Largo, sličnom onim na Rosiju, vidi se mapa sveta koja ilustruje rute portugalskih moreplovaca.

5. Parque das Nações: Park Naroda

5. parque das nacoes

Iako je istočna strana grada karakteristična po svojoj modernosti, ne prestaje da prati tradiciju u upotrebi portugalskih pločnika. Ovde se nalaze jedna od najizvanrednijih dela, sa slikama morskih čudovišta pored Okeanarijuma, kao i različitim morskim motivima na centralnom krilu Alameda dos Oceanos.

6. Largo de Camões

largo de camoes

Trg Luiša de Kamoiša, po imenu besmrtnog portugalskog pesnika, sastavljen je od figure od bronze u centru trga koji je popločan kamenjem po uzoru na portugalske pločnike. Trg je urbanizovan 1859. nakon uništenja i uklanjanja ruina stare palate markesa Marialve i Loreta. Ovaj trg takođe služi kao ulazna vrata za Bairro Alto (Visoko naselje), glavni centar noćne zabave u Lisabonu.

7. Avenida Pedro Alvareš Kabral

7. pedro alvares kabral

Na Lisabon za vreme Otkrića podseća se ceo grad i pored statue glavne književne figure tog doba (pesnika Luiša de Kamoiša) nalaze se slike koje su povezane sa morem. Slično se primećuje oko spomenika Pedru Alvarešu Kabralu (kome se pripisuje otkrivanje Brazila), lokalizovanom izvan Žardim da Štrela.

8. Cais do Sodré

8. cais do sodre

Sodre je bilo prezime jedne porodice iz XV veka koja je bila uključena u aktivnosti u vezi sa morskom trgovinom. Vremenom, čitava ta zona dobila je naziv Cais do Sodre, uključujući i trg koji se vidi direktno ispred pristaništa. Reč je o Trgu Duque da Terceira, posvećenom vojvodi čija se bronzana statua nalazi u centru.

9. Largo do Chiado

9. chiado

Trg Chiado nalazi se u opštinama Santa Marija Major i Mizerikordija u Lisabonu. Na krajnjem zapadu trga podigli su kule starih Vrata Santa Katarine da Cerca Fernandina u Lisabonu, sagrađene između 1373. i 1375. i uništene na početku XVIII veka. Mesto na kojem su bile zidine i kule danas zauzimaju crkve Loreto i Encarnação.

10. Praca do Município

10. praca

Uglavnom su slike te koje se najviše ističu na pločniku, ali većina pločnika predstavlja dezene u različitim šablonima. Pločnik na Cais de Sodre (Praca Duque de Terceira) ističe se zbog dominantne upotrebe tamnog kamena, za razliku od onoga na šta se generalno nailazi, kao što se da primetiti na Chiadu i Praça do Município.

***

Pročitaj u originalu: http://www.vortexmag.net/as-10-calcadas-mais-bonitas-de-lisboa/
Autor teksta: nenaveden

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Некатегоризовано

Mafalda, devojčica koja je prkosila naciji

Ljudima je nekada potrebna nevinost deteta kako bi uvidelu sopstvenu budalastost. Navodna naivnost mladih može se lako odbaciti, ali zapravo često otkriva pogled na svet koji ne nosi teret izvitoperenih i dvosmislenih ideologija odraslosti. U Mafaldi, devojčici koja mrzi supu, Argentinci su jednom pronašli pronicljivu komentatorku društvenih događaja.

Mafalda se prvi put pojavila u stripu 1964. kada je imala šest godina. Uprkos njenim godinama, bila je dete velikog srca i imala svest o svetu u kojem je živela. Brinula je za čovečanstvo i mir u svetu i, na sebi svojstven način, borila se protiv problema koje je primećivala oko sebe. Takođe je volela Bitlse, ali valjda svi jesu onomad.

Deset godina se Mafada pojavljivala u argentinskim novinama dok Kino (Hoakin Salvador Lavado), crtač, nije zaustavio objavljivanje. Za tih deset godina napunila je zapravo još samo pet, ali je naišla na veliki odziv u Latinskoj Americi. Čitaoci su joj bili privrženi na način koji, u tom delu sveta, još nije bio viđen sa stripom. Obraćala se zajednici koja je trebalo da dovede u pitanje stanje sveta, ali je živela u vremenu kada je najbezbednije bilo da se fiktivno dete bavim tim preispitivanjem.

Kao što ćete videti u narednim primerima, Mafalda je posmatrala svet izvan uobičajenih školskih problema koji su se ticali muslija, preskakanja vijače ili dečaka. Doticala se rata u Vijetnamu, nuklearnog oružja i smisla života.

prvi prevod

Ali Mafalda, čak i kada bih mogao da ti objasnim Vijetnam, ti to ne bi razumela!
Naravno! Ja sam toliko glupa…

Ne zato što si glupa, već zato što to nije problem za decu!

A, nije?
Ne!

A ako bi mi objasnio bez pornografskih delova?

drugi prevod

Moram da idem da radim domaći.
Ja moram da napravim porudžbinu za prodavnicu.
A ja moram da idem da gledam TV program.

Znači, imamo vremena samo da se igramo nuklearnog rata, zar ne?
Da

BUUUUUM!

Ovaj moderni život čini naše igre još kraćim.

tre'i prevod

Khm!
Sa ove male skromne stolice, ganuto pozivam na mir u svetu

I tako… Ovih dana Vatikan, Ujedinjene Nacije i moja mala stolica imaju iste moći ubeđivanja.

 

Mafaldin uticaj je rastao tokom godina kako je bila objavljivana u novinama u Argentini (i strip kolekcijama). Došlo je dotle da je čak vršila uticaj na prehrambene navike dece. Pomenuto je da nije volela supu, motiv kojem se često vraća u stripu. Pa, ispitivanje dece u Argentini u uzrastu od 7 do 11 godina otkrilo je da samo pet posto dece koja čita Mafaldu govorilo da im je supa omiljena hrana, dok je 55 posto njih koji nikad nisu čitali odobravali supu.

Ovih dana mlada društvena analistkinja se zvanično povukla, iako se zbirke stripova i dalje objavljuju. Bila bi u kasnim dvadesetim da se proces starenja odvijao istim tempom, ali Argentinci ne vole da misle o tome.

mafalda estatua.JPG

Pre dve godine u naselju San Telmo u Buenos Ajresu instalirana je statua devojčice u prirodnoj veličini, ispred kuće u kojoj je živeo crtač Kino. Postala je popularna turistička atrakcija u gradu i svakog dana, bez obzira na vreme, uvek ima ljudi koji čekaju da se slikaju sa njom.

Čudno je da posle gotovo 40 godina nakon što je Mafalda nestala iz dnevnih novina i dalje nailazi na takav odziv. Možda je to zbog sećanja na njenu hrabrost i snagu u borbi protiv zloćudnih sila vremena zahvaćenog između svetskog i hladnog rata. Ili je to možda čežnja za nekim ko bi ustao protiv zlikovaca današnjice. Argentina, kao i većina sveta, klizi u ekonomsku crnu rupu gde se sve više toga usisava u odnosu na ono što bi moglo da se povrati. Sada je vreme kada ljudima treba da čuju jednostavnu istinu, koliko god naivno delovala. I možda im treba da je čuju od deteta kao što je Mafalda.

***

Pročitaj u originalu: https://www.timetravelturtle.com/mafalda-statue-buenos-aires-argentina/ 
Autor teksta: Majkl Turtl

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić