Ana Kuzmanović Jovanović: „Prevodilac mora odlično da vlada maternjim jezikom”

Ako je suditi po godinama iskustva, Ana Kuzmanović Jovanović je na dobrom putu da postane prevoditeljka-veteranka, posebno kada je reč o prevodima sa portugalskog jezika. Njoj posebno dragoceno iskustvo vezuje se upravo za najveću zemlju portugalskog govornog područja: dobitnica je prevodilačke stipendije Nacionalne biblioteke Brazila.
Njena bogata prevodilačka karijera ovekovečena je priznanjem Fonda Radoje Tatić za najbolji prevod sa španskog ili portugalskog jezika, za roman „Sva imena“ Žozea Saramaga, u izdanju Lagune. Pored prevođenja, radi i na Filološkom fakultetu, gde predaje predmete koji obrađuju pitanja analize diskursa i sociolingvistike, kao i studije usmenog i pisanog prevođenja na masteru iz konferencijskog, stručnog i audio-vizuelnog prevođenja.
Čitajući njene odgovore, najviše mi je pažnju privukao fokus na maternji jezik, o čemu mislim da se ne govori dovoljno. Podrazumeva se da treba da budemo pismeni kao prevodioci, ali neretko, posebno kao početnici, ne verujemo vlastitom instinktu za maternji jezik i trudimo se da ostanemo u dosluhu sa izvornikom. Nismo podstaknuti da eksperimentišemo ili da se odvažimo da ponudimo drugačije rešenje, a šta je (književno) prevođenje nego jedan veliki usud. U saopštenju Fonda Rdoje Tatić, upravo se taj apsekat prevođenja navodi kao suštinski za odabir Ane Kuzmanović: Žiri je naročito uzeo u obzir sigurnost prevoda Ane Kuzmanović Jovanović, njen osećaj za ritam srpskog jezika i nepogrešivi smisao za logiku rečenice.“

Sa kojih jezika prevodite?

Sa portugalskog i španskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Uglavnom književnim, retko usmenim, i to uvek konsekutivnim. Simultano prevođenje me užasava.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me otkrivanje novih mogućnosti jezika; isto to predstavlja i najveću poteškoću.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Jasminu Nešković, prevoditeljku Saramaga na srpski. Radmilu Mečanin, koja je prevela neke od meni omiljenih savremenih ruskih romana. Katrinu Dodson, američku prevoditeljku sabranih dela Klaris Lispektor, najposvećeniju prevoditeljku koju sam imala prilike da upoznam.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Da bude radoznala osoba, širokih interesovanja, da puno, zaista puno čita, da dobro poznaje pre svega maternji jezik, ali da ne dozvoli da je njegova pravila sputavaju.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Bilo ih je više. na primer, Hodočašće Emanuila Sina Božjeg (roman portugalskog pisca i dragog prijatelja Pedra Roze Mendesa), roman o Istočnom Timoru, o svetu meni potpuno nepoznatom; rasplakala sam se više puta dok sam ga prevodila, od muke i nemoći. Zatim veličanstveni Saramago i njegova raspojasana sintaksa… ali, kakvo je samo zadovoljstvo bilo izboriti se sa njom!

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Raduan Nassar, savremeni brazilski pisac, i njegov kratak ali ubojit roman Copo de cólera, na vrhu je moje liste želja. Kao i sve što je ikada napisala Klaris Lispektor.

Klaris Lispektor, na vrhu liste želja za prevod (izvor: lithub.com)

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Slabo plaćeni, suočeni sa nerazumevanjem i nepoštovanjem, mnogi (naročito poslodavci) misle da je prevođenje običan zanat, da je dovoljno znati jezik pa prevoditi… osim toga, primećujem i da mladi, talentovani prevodioci i prevoditeljke, puni entuzijazma, sa sjajnim idejama, jednostavno ne umeju da pronađu put do izdavača.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Čitati, otkrivati nove autorke i autore, eksperimentisati jezikom, pisati prikaze dela i slati ih izdavačima sve dok im ne privučete pažnju, ne raditi ispod cene, držati do sebe i svoje profesije.

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. Lektori su ključni za konačnu formu teksta. Nema gore stvari za prevodioca nego kada ta saradnja izostane, pa vam lektor, na primer, pošalje prekrojen tekst bez sluha za piščeve igre rečima za koje ste vi danima tražili ekvivalent u srpskom. I onda danima popravljate ono oko čega ste se mogli odmah dogovoriti… iskustvo me je naučilo da ih poštujem, ali i da im ne povlađujem.

Šta vam je prevođenje donelo?

Zahvaljujući prevođenju, otkrila sam fantastične, nenadane autore i predele, bolje pišem, bolje razumem sopstveni jezik, stekla sam bolji uvid u srodnost romanskih i slovenskih, i uopšte indoevropskih jezika, susrela se sa mnoštvom pojmova, istorijskih i drugih događaja i likova za koje verovatno nikada ne bih čula da nisam prevodila knjige koje o njima govore, oslobodila se mnogih mentalnih stega…

(prim.prev) Bojana Kovačević Petrović: Mladim prevodiocima nedostaje šansa

Na jednom predavanju hispanoameričke književnosti, kada smo tumačili poeziju Gabrijele Mistral, uvidela sam nezanemarljive sličnosti u liku i delu čileanske pesnikinje sa Desankom Maksimović i poželela da priredim panel na tu temu. Međutim, da bih ostvarila ovu zamisao, bila mi je potrebna pomoć iskusnijih znalaca, te sam tako zatražila pomoć od dve aposlutne zvezde hispanistike koje su mi odmah pritekle u pomoć: već intervjuisane Silvije Monros i profesorke sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Bojane Kovačević Petrović.

Jedini utisak koji su mi do tada preneli bio je, citiram, da „nju mnogo vole studenti”, što je retko lep kompliment kada radite u prosveti. Potom sam uvidela da se nije samo ostvarila kao omiljena profesorka na Romanistici, već i da potpisuje sijaset prevoda značajnih naslova mahom hispanoameričke književnosti. Dok sastavljam ovaj tekst, Bojana se već pohvalila novim uratkom, prevodom klasika španske književnosti XX veka, „Porodica Paskvala Duartea” Kamila Hosea Sele. Uostalom, o njenim prevodilačkim poduhvatima i stremljenjima možete i sami saznati više u opsežnim odgovorima na naša uobičajena leksikonska pitanja.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa španskog i engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite ?

Već više od dvadeset godina paralelno se bavim pismenim (mahom književnim) i usmenim (konsekutivnim i simultanim), a od pre šest godina i sudskim prevođenjem, koje mi je najmanje zanimljivo. Reč je o tri sasvim različita domena. Književno prevođenje je san koji ostvarujem svakom novom knjigom, ali moram priznati da je bilo ostvarenih snova i prilikom konsekutivnog prevođenja, kod kojeg mi umnogome pomažu iskustva stečena tokom rada u medijima. Zapravo ta dva ”pola” veoma odgovaraju mojim senzibilitetima, jer književno prevođenje zahteva osamu, duboko promišljanje i sasvim drugu vrstu koncentracije od konsekutivnog, koje takođe predstavlja izazov jer treba preneti poruku u uslovima koji često ne idu prevodiocu na ruku. Ovde bih dodala još jednu prevodilačku sferu koju volim i negujem: pozorišne komade. Radila sam dvanaestak godina u pozorištu, živim u kući punoj pozorišta i već dugo je i to sastavni deo mene. Prevođenje dramskog teksta je sasvim osobeno jer ima trojnu ciljnu grupu (čitaoce, glumce i publiku u sali) i pozorišni prevod pre svega mora biti razumljiv, te ga uvek izgovaram naglas kako bih se uverila da je funkcionalan. Prevodiočev zadatak u ovom slučaju ne prestaje kada preda tekst pozorištu, jer sledi saradnja s teatrom, rediteljem i glumcima, u procesu ”oživljavanja” teksta, a to jednako uzbudljivo kao traženje ekvivalenata izvornim replikama. Na predavanjima koje držim o prevođenju često u uvodnom delu upotrebim fotografiju ozarenog i neodlučnog deteta u prodavnici najrazličitijih slatkiša – eto, to sam ja u svetu prevođenja.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta vas stavlja na muke?

Radost je uvek tu kada je reč o književnosti, kvalitetnom štivu i zanimljivim sagovornicima. Raduje me dobro rešen prevodilački izazov, a u svakoj knjizi ih ima mnogo. Posebno mi znači utisak pravog čitaoca, a to nažalost veoma retko dođe do prevodilaca. Štaviše, mnogi čitaoci uopšte ne obraćaju pažnju na ime prevodioca. Više puta sam na književnim večerima i predavanjima prisutnima postavila pitanje da imenuju tri prevodioca čije su prevode čitali i jedva bismo napabirčili jednog ili dvoje. Drugim rečima, izuzetno je važno da se priča o prevođenju i prevodiocima jer smo u svakom trenutku okruženi prevodima i potrebno je da osvešćujemo ljude koji nisu iz našeg miljea da se tekstovi ne prevodi sami i da Google Translate nikada neće moći da zameni znanje i umeće pojedinaca koji u taj posao ulažu veliku energiju i mnogo vremena. Vidim da se mladi prevodioci sreću s istim problemima kao i ja na početku karijere: ”to je samo nekoliko strana, šta je to za tebe”. Znanje stranog jezika ne podrazumeva umešnost u prevođenju, a prevodilac koji se profesionalno bavi svojim poslom ne može sebi da dozvoli otaljavanje i zbrzavanje prevoda, ma koliko da je plaćen za to (nažalost, kod nas je mahom reč o veoma malim honorarima).

Da se vratim na pitanje: inspiriše me velika književnost, naročito kada je otkrijem kod manje poznatih pisaca (kao što su Santjago Ronkaljolo ili Eduardo Lalo). Moj omiljeni pisac, moj životni književni saputnik je Karlos Fuentes i dok ga prevodim, s njim dišem. Trenutno završavam prevod njegovog velikog romana Godine s Laurom Dijas, a najviše sam uživala u njegovoj knjizi Dijana ili usamljena boginja lova, gde sam otkrila ogoljenog, intimnog, duboko emotivnog Fuentesa.

Inspirišu me i pisci koje prevodim usmeno. To je dragocen deo mog iskustva i velika privilegija koju sam imala: konsekutivno sam prevodila mnogim gostima ProseFesta, a bili su nam Soe Valdes, Giljermo Martines, Samanta Šveblin, Ronkaljolo, Luisa Valensuela. Sa svima njima sam i dalje kontaktu. Ipak, mislim da je vrhunac moje prevodilačke karijere bilo gostovanje Marija Vargasa Ljose u Novom Sadu, juna 2015. Ogromna energija je uložena u organizaciju tog događaja, kojem je prisustvovalo oko 1300 ljudi, i svi smo te večeri doživeli svojevrsnu katarzu, uključujući i nobelovca.

Što se drugog dela pitanja tiče – muke su sastavni deo života, pa i prevoda. Poslužiću se još jednom slikom sa svojih predavanja: svaki novi prevod je kao planina kojoj ne vidite vrh, a na koju treba da se popnete. Mnogo zavisi od toga kakvu opremu imate kod sebe, koliko imate iskustva i koliko ste uporni. Drugim rečima: niko se ne rađa kao prevodilac. To se postaje radom i samo radom. Dakako, ima talentovanih prevodilaca, ali i iza njihovih vrsnih prevoda stoji velik rad. Takođe, obim knjige ili dužina razgovora nije proporcionalna težini diskursa. Jedna od knjiga koje su me najviše namučile ima svega 90 stranica (Epizoda iz života putujućeg slikara Sesara Aire).

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih dosta. Veoma poštujem svoje kolege i smatram da naša mala zemlja ima mnogo odličnih prevodilaca. Mislim da je prevod Terra Nostre (K. Fuentes) koji je uradila Marica Josimčević jedan od najboljih u istoriji naše prevodne književnosti. Divim se prevodu Bestidne noćne ptice (Hose Donoso) Branka Anđića. Kada sam upoznala Baneta, prvo pitanje koje sam mu postavila bilo je kako je uspeo tako da prevede tu slojevitu knjigu, u vreme kada nije postojao internet. Odogovor koji sam dobila bio je veličanstven: Branko Anđić je potrošio ceo honorar (u doba Jugoslavije prevodilačka delatnost bila je mnogo cenjenija nego danas) na telefonske razgovore s Donosom, koji mu je lično rešavao nedoumice. Volim virtuozne prevode Aleksandre Mančić, smatram da je Vesna Stamenković rođeni prevodilac, baš kao i Ivana Đurić Paunović; roman Pantaleon i posetiteljke (Vargas Ljosa) Silvije Monros Stojaković odličan je primer uspelog prevoda duhovitog štiva, a to je prava retkost. Divim se dubokoumnim prevodima Zorana Paunovića, briljantnim dosetkama Kolje Mićevića, ogromnom jezičkom talentu Dragane Bajić, prevodilačkim podvizima kolega sa Filološkog fakulteta u Beogradu i, naposletku, najuspelijem prevodu sa srpskog na španski jezik u našoj istoriji: Hazarskom rečniku (M. Pavić) Dalibora Soldatića, koji slovi za kultni u Španiji, Meksiku, Peruu, Argentini…

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pre svega mora da ima veliku želju da se bavi tim poslom, kako bi stekao zanat i po mogućnosti ga vremenom podigao na nivo umetnosti. U proteklih pet godina sam mnogo radila s mladim prevodiocima i među njima ima dosta talentovanih i motivisanih mladih ljudi. Njihova prevodilačka karijera zavisiće isključivo od želje koju imaju, odnosno od istrajnosti koja ih vodi. Prilike ne padaju s neba, treba ih stvarati i boriti se za njih, a prevoditi nije nimalo lako, naprotiv. Potrebna je velika posvećenost, često i odricanje od drugih, možda zanimljivijih aktivnosti. Takođe je važno da ima ko da ih prati na tom putu, da im bude svojevrstan mentor. Ja sam imala tu sreću da mi je profesor na studijama bila Aleksandra Mančić. Kada smo bili na četvrtoj godini studija, ona nam je pružila priliku da objavimo prve prevode i otvorila nam vrata tog čarobnog sveta. Vođena tim primerom iz ličnog iskustva, nastojim da preporučim i motivišem svoje studente i mlađe kolege kad god se za to ukaže prilika. Evo, proteklih meseci sam s četvrtom godinom Romanistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu priredila tematski blok kratkih priča posvećen Mariju Benedetiju, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, i to će objaviti časopis POLJA. Ovakva vrsta aktivnosti je višestruko značajna: studentima pruža mogućnost da steknu neophodne bodove za predispitne obaveze, prvo prevodilačko iskustvo, bibliografsku referencu i stavku za CV, a publikaciji koja je spremna da pruži priliku mladim nadama donosi odličan materijal za objavljivanje.

Moram da spomenem još jedan od niza dobrih primera: nedavno je jedna mlada izdavačka kuća s dugogodišnjim uredničkim iskustvom angažovala više mladih prevodilaca sa španskog i napravila među njima audiciju: svi su preveli iste probne stranice teksta, koje je potom nekoliko nas anonimno recenziralo. Osoba s najvišom prosečnom ocenom je izabrana da prevede knjigu, a ostali su brižljivo zbrinuti u bazu podataka s idejom da im se pruži šansa prvom narednom prilikom. To je odličan model, koji bi mogli da primene i drugi izdavači.

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Pre dvadesetak godina sam imala na spisku Sabata, Vargasa Ljosu i Fuentesa. Sve tri želje sam ispunila. Među novim željama nisu pisci već dela, žanrovski sasvim različita: roman La noche de los alfileres Peruanca Santjaga Ronkaljola, priče Čileanke jugoslovenskog porekla Andree Jeftanović, prvi roman Roberta Bolanja (i A. Porte), eseji o književnosti španskog pisca Horhea Kariona i vrsnog argentinskog književnika Rikarda Pilje, fantastična književnost Davida Roasa i veliki broj pozorišnih komada hispanskih autora.

Inače, u poslednjih nekoliko godina mi je jednako velik izazov da pišem o prevođenju, nastojeći da prenesem svoja iskustva kroz nauku i da spojim teoriju i praksu.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada je reč o prevodiocima s iskustvom, problem uglavnom predstavljaju honorari nesrazmerni uloženom trudu i vremenu (prosečna cena jedne stranice književnog prevoda je 4 evra, a za knjigu od 300 strana potrebno je oko šest meseci rada, nekad i mnogo više); dešavaju nam se i nesporazumi s izdavačima, jer pojedini vlasnici izdavačkih kuća nemaju razumevanja prema prevodiocima, koliko god to apsurdno zvučalo. Kada su u pitanju mladi prevodioci, njima pre svega nedostaje šansa. Smatram da je zadatak nas koji smo u prevodilačkim vodama da formiramo naslednike i da im pomognemo na početku karijere. To je mnogo važnije od niza uspešnih prevoda.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Da bude aktivan, uporan i dosledan. Dobar književni prevodilac mora mnogo da čita, da razmišlja o tuđim prevodima i da dobro poznaje maternji jezik, jer se znanje stranog podrazumeva. Izuzetno su važni najrazličitiji priručnici, velika baza svakovrsnih podataka, kontakti sa stručnjacima iz svih mogućih sfera koje će moći da konsultuje za određene reči, izraze i oblasti. Svest o tome da ne postoji savršen prevod, niko ga nikada neće uraditi, a ni očekivati. Kada je reč o usmenom prevođenju, potrebno je vežbati koncentraciju i dikciju, temeljno se pripremiti za svaki zadatak, sticati umerenu samouverenost i ne plašiti se nelagodnih situacija, jer su i one dragoceno iskustvo. Dakle, hrabro i niz vodu!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

I te kako. Ali nisu svi lektori spremni na to, a ni svi prevodioci. Mislim da nije problem u odnosu dve srodne struke već u Pravopisu srpskog jezika, koji je pun manjkavosti kod odeljaka o stranim jezicima. Kada autori pravopisa budu imali sluha za naše vapaje i kada se pojavi neko novo izdanje na kojem će sarađivati stručnjaci za pojedinačne jezike, komunikacija između prevodilaca i lektora biće na obostrano zadovoljstvo.

O vrlo sablasnom usponu prvog književnog vampira

Sedamnaestog juna 1816. Džon Vilijam Polidori je u svom dnevniku zapisao „Svi su započeli pisanje strašnih priča osim mene“. Polidori je bio lekar lorda Bajrona i pratio je pesnika i hipohondra u Švajcarsku, gde je ovaj iznajmljivao Vilu Diodati, koja se nalazila na obali Ženevskog jezera. Tamo su im se pridružili i pesnik Persi Šeli, njegova ljubavnica Meri Godvin (kojom se oženio kasnije te iste godine) i njena polusestra Kler Klermont. Vreme u Švajcarskoj –  a i širom planete –  bilo je užasno. Godina 1816. je bila „godina bez leta“: strahovita erupcija vulkana na ostrvu Tambora u Indoneziji iz prethodne godine izbacila je pepeo iz vulkana u stratosferu, pepeo koji je tamo ostao godinama, prekrivajući sunce i drastično menjajući vremenske prilike. Tokom većeg dela njihovog boravka tamo, izleti nisu dolazili u obzir i zato je prethodne večeri, dok je gledao kako oluja tutnji po jezeru, Bajron predložio družini na okupu da svako napiše strašnu priču.

Sledećeg dana, Polidori je zapisao: „Počeo strašnu priču posle užine“. Meri Šeli se kasnije prisećala: „Siroti Polidori je došao na neku užasnu ideju o ženi sa glavom kostura, koja je na taj način kažnjena jer je virila kroz ključaonicu – a šta je videla – to sam zaboravila, nešto vrlo šokantno i loše, naravno, ali kada je dospela u goru situaciju od čuvenog Toma iz Koventrija, nije znao šta da radi sa njom i morao je  da je pošalje u grobnicu Kapuletovih, što joj je i jedino mesto“.  

Ova priča, ako je ikada i postojala, nije opstala, ali Polidorija je možda i omelo ono što se dogodilo kasnije te večeri. U ponoć, napisao je, dok je Meri Šeli dojila svoju četvoromesečnu bebu, družina je počela „stvarno da priča o strašnom. L[ord] B[ajron] je recitovao neke stihove iz Kolridžove poeme Kristabel o veštičjim grudima, kada je usledila tišina, i Šeli je iznenada počeo da vrišti, stavio je ruke na glavu i istrčao iz prostorije noseći sveću. Pljusnuo sam mu vodu u lice i dao sam mu etar. Gledao je u gđu Š[eli] i odjednom je pomislio na ženu za koju je čuo, koja umesto bradavica ima oči, što mu je obuzelo um i prepalo ga.“

Sledećeg dana je ponovo napisao „počeo sam strašnu priču“ – verovatno drugu priču, na koju je možda uticao fijasko sa Kristabel od prethodne večeri. Ta nova priča se pretvorila u njegov roman Ernestus Bertold, ili moderni Edip, koji je objavljen 1819, a koji je prošao nezapaženo. 

Bajron je odustao od svoje priče posle nekoliko strana, ali je ona ipak objavljena (bez njegove dozvole) 1819. godine pod nazivom „Fragment“. „Fragment“ se vraća turskoj vampirskoj figuri Đaura, opisujući misterioznog Ogastusa Darvela, koji je oboleo od neke čudnovate neustanovljene bolesti od koje vene. Darvel i neimenovani pripovedač putuju u Tursku sa namerom da posete grčke ruševine u Efesu i put ih vodi kroz napuštene predele grčkih, hrišćanskih i islamskih ruševina do zabačenog groblja. Darvel uznemirujuće mumla: „I ja sam ovde već bio“ i izjavljuje da će uskoro umreti. Zahteva od pripovedača da prikrije vest o njegovoj smrti, da baci svoj arapski prsten u određeni izvor u podne 9. dana u mesecu i da sledećeg dana čeka kod urušenog hrama. Roda, kojoj se zmija migolji u kljunu, posmatra Darvela dok smišlja ovaj plan i on traži da bude sahranjen na mestu na kome se ptica ugnezdila. Istog trenutka kada ona odleće on počinje da umire i crni i truli neprirodnom brzinom; pripovedač ga sahranjuje kao što mu je i rečeno i tu je kraj teksta. 

„Fragment“ je kratka vampirska priča. Metamorfoza mesa, groblje i abnormalno post mortem stanje ga dovode u vezu sa ranijom istorijom vampira iz 18. veka i Darvel bi se nesumnjivo uzdigao iz mrtvih. Ali Bajron takođe uvodi egzotične, a proračunate elemente, od kojih su najznačajniji čarolija sa prstenom i roda i zmija – prilično poznata kombinacija, samo ovde sugeriše uznemirujuću inverziju drevnog predanja po kome rode donose novorođenčad. Iako „Fragment“ teško da zauzima značajno mesto u Bajronovom kanonu, njegova atmosfera je pretočena u Polidorijevu priču. 

Polidori je studirao medicinu na Univerzitetu u Edinburgu i napisao je raspravu o mesečarenju i ozbiljno naučno interesovanje za vampire iz prethodnog veka mu je očigledno uticalo na profesionalno interesovanje. Senka vampirizma se nadvija nad njegovom prekinutom pričom „o ženi sa glavom kostura“, koja se, poput Julije, obrela u grobnici Kapuletovih – Julija se, naravno, podigla iz grobnice kao vampir i otkrila da se Romeo, misleći da je ona mrtva, ubio. Polidori je verovatno bio upoznat sa Saudijevim anotacijama u Talabi i Bajronovim anotacijama u Đauru (makar samo kroz Bajronova prisećanja) i zbog Kristabel se verovatno razgovaralo o zavodljivim moćima neživih. I tako je Polidori razgovarao o Bajronovoj nedovršenoj vampirskoj priči u vili sa groficom od Brusa, koja ga je podsticala da napiše svoju verziju. Rezultat – Polidorijeva treća priča koje se latio u vili – teško da će biti priča koja se lako zaboravlja. 

Polidori je otpočeo sa radom, ali onda se situacija brzo promenila. Pred kraj njihovog odmora, razjareni Bajron je dao otkaz svom svadljivom doktoru; Polidori je zatim iskoristio svoju priču da se osveti bivšem poslodavcu. Namerio se da razotkrije arogantnog mladog lorda kao okrutnog zavodnika – pošto je polusestra Meri Šeli, Kler Klermont, tada bila trudna sa Bajronovim detetom, a teško da je bila prva žrtva njegovog dijaboličnog šarma. Stoga je predstavio lorda Rutvena kao seksualnog delinkventa i predatora, koga snažno privlače vrlina i čednost. Kao inspiracija su mu poslužili antiheroji poput silovatelja Ričarda Lavlejsa iz epistolarnog romana Semjuela Ričardsona „Klarisa“ (iz 1747-48), zli monah Skedoni iz horor romana „Italijan“ (iz 1797) En Redklif, gnusni raspusnici iz skarednog romana „Julija“ (1797-1801) Markiza de Sada, kao što je džinovski kanibal Minski (koji ima nameštaj napravljen od ljudskih kostiju) i Kordeli, opsesivni nekrofil i izopačeni zločinac. Na njega je takođe uticao i skandalozni roman „Glenarvon“ (1816) Ledi Kerolajn Lemb. Bajron je napustio Lemb u sred njihove strastvene afere, pa mu se osvetila time što je nemilosrdnog antiheroja svog romana zasnovala na svom bivšem ljubavniku; ime lorda Glenarvona je Klarens de Rutven. 

Polidorijev portret nije konvencionalno erotski: Rutven ima „sivo mrtvo oko“, koje izgleda ne opaža narav ili ljudskost, usahnuo je i „mrtvačka boja“ njegovog lica nikada nije osvetljena živošću i maltene ignoriše žene kao inferiornu vrstu. Ipak, ima izražene crte lica i neodoljiv glas i njegova prividna ravnodušnost prema ženama nosi mazohističku draž. Takođe je imućan i izopačeno velikodušan – deli svoje bogatstvo na najdekadentnije moguće načine: finansirajući razvratnike u potrazi za porokom, vodeći ih u obeščašćenje ili na vešala. On je vuk samotnjak, on podriva moral. Onda mu beživotan pogled padne na žene, njegov ranjiv plen. 

Rutven umire u Grčkoj, nakon što su ga upucali pljačkaši. Već pre smrti je počeo da truli, ali ima dovoljno vremena da natera svog saputnika, gospodina Obrija, protagonistu, da se zakune da neće govoriti o njemu godinu i jedan dan. Telo mu je postavljeno na vrh planine, gde je izloženo prvim zracima meseca i potom – nestaje. Obri zatim forenzičkom dedukcijom otkriva da mora da je Rutven ubio njegovu ljubavnicu, Grkinju Jante, koja je pronađena sa krvavim vratom i grudima: „na vratu su bili tragovi zuba koji su joj probili venu“. Dok Obri pada u delirijum, Rutven se vraća iz mrtvih i zavodi Obrijevu nevinu mlađu sestru, koju takođe pronalaze kao žrtvu njegove žeđi za svežom krvlju. Kao u činu ironičnog saosećanja sa nesrećom koja je zadesila i njegovu ljubavnicu i sestru, Obri umire od krvarenja. Lord Rutven za to vreme beži, on je – što je i jasno iz naslova priče – „Vampir“.

Inspirisan gotičkom poezijom, Polidori, bukvalnim romantiziranjem vampira, od njega stvara očaravajuću spodobu žedne krvi seksualne prirode. Ali tu nije bio kraj. Polidorijeva priča je isporučena grofici od Brusa i dve i po godine nije bilo reči o njoj. Onda je, 1. aprila 1819. objavljena u časopisu New Monthly Magazine kao „Priča Lorda Bajrona“. Poslata je izdavaču Henriju Kolbernu sa porukom da su određene priče napisali Bajron, Polidori i Meri Šeli, i Kolbern je zaključio da je ova priča Bajronova i, da bi zaradio na njegovoj ozloglašenosti, objavio ju je kao njegovu priču. 

Polidori je bio besan: Bajron je, izgleda, ukrao njegovu priču. Odmah je pisao Kolbernu, insistirajući da je „nije napisao Lord Bajron, već u potpunosti ja, na zahtev jedne dame“. Polidori je priznao da su određeni događaji preuzeti iz Bajronovog „Fragmenta“ – „Lord je rekao da namerava da napiše strašnu priču o dva prijatelja koji su odlazili iz Engleske, i jednog koji umire u Grčkoj, pa ga jedan od njih, po povratku, pronalazi živog, kako vodi ljubav sa njegovom sestrom“ – samo što, naravno, u Bajronovom „Fragmentu“ nikada nije došlo do toga da se mrtvak budi i zavodi sestru. Polidori je, prema tome, tražio ispravku, kompenzaciju, da se autorstvo pripiše pravom autoru i insistirao je na zaustavljanje daljeg objavljivanja. I sam je napisao izjavu u kojoj je opovrgao tvrdnje vezane za priču. Bez obzira na to, „Vampir“ se i dalje pripisivao Bajronu sve do kraja veka – i širom kontinenta je slavljen kao još jedan dokaz njegovog samovoljnog genija. 

Ne samo da je „Vampir“ pripisan Bajronu; takođe je u časopisu New Monthly Magazine, kao i novim izdanjima, praćen predgovorom o Bajronu i vili Diodati (uključujući i epizodu o uticaju Kristabel na Persija Šelija), sa sve pričom o vampirizmu. Ovaj opis vampira ih smešta na Arapsko poluostrvo i u Grčku (prema Saudiju i Bajronu), kao i Mađarsku, Poljsku, Austriju i Lorenu (prema Osenfelderu i Birgeru). U njemu su detalji o leševima naduvenim od krvi, preuzeti iz starijih medicinskih izveštaja i priča o Polu, objavljena u Britaniji u novinama The Craftsman 1732. godine. Seksualni sadržaj priča je naglašen – dižu se iz grobova da se „hrane krvlju mladih i prelepih“ i uputstva o ubijanju vampira su navedena: probadanje kocem, odsecanje glave i kremiranje. Ovo samoproklamovano „monstruozno razmetanje“ se završava dugim citatom iz Đaura i referencama na Talabu, „iskrenog Turnfora“ i Kalmea – ponovo. Mora se reći da će se detalji sažeto predstavljeni u tekstu koji se tiču „ovog posve stravičnog sujeverja“ dokazati barem uticajnim koliko i Polidorijeva priča.

Polidori je prikazivanjem vampira kao izopačenog i amoralnog engleskog aristokrate izazvao kulturnu senzaciju. Umesto na evropskim granicama, vampir je na razvratnim marginama društva, Bajronovski antiheroj. Iako se Polidori trudio da ne naglasi preterano medicinske aspekte vampirizma, njegov vampir je ipak ponovo probudio interesovanje za naučni fenomen vampirizma iz nove perspektive. Godine 1819, Imperial Magazine je objavio priču u kojoj je bila rasprava o Polidorijevom „Vampiru“, kopija njegovog pisma i izveštaj o vampirizmu iz časopisa New Monthly, u kome se razmatralo da li su vampiri fiktivni ili ne. Anonimni autor smatra da je glavna ideja vezana za literarnog vampira ta da je on natprirodno i fiktivno biće, ali kroz jezik se provlači nit tajanstvene sumnje:

„Vampir je predstavljen kao puko izmaštano biće, kome su pripisane fiktivne moći, slične onima koje pripisujemo silfovima, vilama, vilenjacima i genijima… Pod njegovom impozantnom pojavom, um čitaoca je nesvesno prenesen u začarani predeo. Kada stignemo do završetka priče, probuđeni iz tog poetskog delirijuma, razum ponovo dobija prevlast nad maštom, ali nažalost, umesto da pratimo to postojano svetlo, neophodno za svu pravilnu razaznatljivost, odjednom upadamo u suprotnu zamku i prenagljeno zaključujemo da Vampir nema nikakvo postojanje, osim u snovima pesnika i mitološkim romansama.“

Pisac je svestan da je književnost za čitaoce vakcina protiv vampira, ali shvata da su oni i uprkos tome na neki način prisutni, u stanju nebića koje za sobom ostavlja trag stvarnosti. Više su od pukih fiktivnih stvorenja.

***

Izvorni tekst: https://lithub.com/on-the-very-scary-rise-of-the-first-literary-vampire/ 
Autor teksta: Nik Grum

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografija preuzete sa sajta https://lithub.com/ 

(prim.prev) Tina Samardžić: Prevodilac mora da stiče nepredvidiva znanja

Prevođenje se mahom smatra usamljeničkim poslom. Nikad kao prethodnih meseci nisam uvidela koliko je takvo shvatanje pogrešno. Kada god prilike dozvoljavaju, izvesti prevodilački poduhvat u paru (nekad i u grupi čak) može da bude osnažujuće, okrepljujuće i motivišuće. Mada, znaju to već odlično usmeni prevodioci. Tina Samardžić, vlasnica prevodilačke agencije Spotter, iskoristila je priliku da kroz ovaj intervju govori o svom višegodišnjem iskustvu na ovom polju. Ono što ovaj leksikon odvaja od drugih jeste to što je Tina započela popunjavanje upitnika u predkarantinskom i dovršila ga u postkarantinskom periodu, što ju je podstaklo da promišlja o svojoj profesiji na drugačiji način i vidi je iz drugog ugla.

Kao neko kome je zajednica u prevodilaštvu od izuzetnog značaja, važno mi je da napomenem da je Tina učestvovala i u osnivanju Clubble-a, kluba usmerenog prema usavršavanju i umrežavanju prevodilaca. Iako su bili primorani da pauziraju svoj rad usled pandemije, polako se vraćaju u igru i spremaju nove radionice i susrete, često ciljajući baš mlade prevodioce, u povoju, kojima ovakva pomoć može da bude presudna.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa srpskog na engleski i vice versa.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Volela bih da na ovo pitanje imam jedan odgovor, tipa – samo pisanim ili samo usmenim… Nažalost tržište je takvo da se do sada, a evo već 15 godina koliko se aktivno bavim prevođenjem, nisam usudila da se opredelim samo za jedan vid. Tome je doprinela i činjenica da sam pre 10 godina otvorila svoju prevodilačku agenciju, pa je i taj ”menadžerski” aspekt donekle nametnuo potrebu da u svakoj čorbi budem mirođija… Ali, ako bih morala da se odlučim za vrstu prevođenja koju najviše volim, onda bi to svakako bilo usmeno – simultano prevođenje.

Ja lično rađe radim simultano. Ali to dosta zavisi i za koga radim. Ima klijenata sa kojima ću rado sesti za sto i sa uživanjem uraditi konsekutivu. Kada radim simultano, manje marim za one iza stakla 😉

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raznolikost definitivno. Raznolikost u pogledu tema kojima ću se baviti, ljudi koje ću upoznati.

Poteškoća? Samo teški klijenti.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih više zapravo… Uprkos sujeti koja vlada našom profesijom, uvek sam se trudila da u kabini budem sa boljima i iskusnijima od sebe. To mi je zapravo bio i princip po kom sam sebi birala para u kabini, kada sam za to bila u prilici. Tako sam imala prilke da u kabini budem sa Jelenom Jokanović, Divnom Pekić, Radmilom Vujović, Tamarom Radenoković, Norom Gaši, Bogdanom Petrovićem…i brojnim drugima, od kojih sam zaista imala i šta da čujem i šta da naučim. Zaista sam na tome zahvalna.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Lično mislim samo dva – posvećenost i fleksibilnost.

Najveći prevodilački izazov do sada?

FIFA definitivno. Fudbal me nikada nije zanimao, a za tri meseca sam morala da naučim sve o fudbalu. Zahvaljujući vernim fudbalskim fanovima u mojoj bližoj, a i daljoj porodici, uspela sam da za vrlo kratko vreme postanem „fudbalski stručnjak“. Šalu na stranu, FIFA je za mene zaista dokaz da u životu nikad ne znaš čemu ćeš morati da se prilagodiš i koje ćeš veštine morati da stekneš.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Jao CAT alati! Dugo sam vremena zaobilazila CAT alate u širokom luku. Sve dok mi moja draga koleginica Ana Marjanović-Mihailović nije otkrila lakoću rukovanja istim, kao i prednosti koje Memsource daje. Sada se služim Memsource alatom, doduše samo za određene klijente, jer da biste mogli da iskoristite sve prednosti jednog CAT alata, morate izdvojiti i vreme da ga i pripremite, odnosno, napunite prevodilačkom memorijom… a vremena uvek manjka.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Prevodilački problemi su brojni i vrlo slični problemima sa kojima se susreću i druge profesije… finansije, ugovaranje… ali mišljenja sam da je samo jedan problem karakterističan samo za prevodioce – RECOGNITION iliti PREPOZNAVANJE. Često prevodioci ostaju u senci svojih ekrana, kabina, leđa visokih funkcionera… i nije im data prilika da se čuju. Znam da ovo sada zvuči kao paradoks, jer mi smo zapravo ti “messengers”, prenosioci poruka, koji ostaju zaboravljeni kada stvari idu glatko i bez problema. S druge strane, čim zaškripi, svi se sete “to kill the messenger”…

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kad god da pomisle da su dobri, da se sete koliko ne znaju. Zaista, ovo je posao koji svaki put iznedri nešto novo, za šta nismo bili spremni ili što nismo očekivali.

Šta vam je prevođenje donelo?

Moram da ti priznam jednu stvar kod ovog pitanja – na ovo pitanje odgovaram skoro mesec dana kasnije u odnosu na prethodna pitanja – tačnije, odgovaram nakon završetka karantina. To napominjem jer su mi se stavovi tokom karantina i pauze koja je usledila u usmenom prevođenju, zaista promenili – nedostaje  mi usmeno prevođenje, baš. A znam i zašto – prevođenje (a usmeno posebno) u meni pokrene jedan mehanizam i emocija i veština koji me čini i otpornijom i fokusiranijom, svestranijom, fleksibilnijom, a i preduzimljivijom. I sada, kad usmenog prevoda takoreći nema i preti opasnost da će se preseliti na digitalne tehnologije, pitam se koliko će se usmeno prevođenje promeniti, a i ja sa njim….

(prim.prev) Silvia Monrós Stojaković: Žila koja spaja Kortasara i Njegoša, Zupca i Muhiku

Đurđevdan me podseća na tetkinu slavu, Bijelo dugme, drugaricu koja na pešačkom prelazu peva istoimenu pesmu melodijom Vidovdana i rođendan Silvije Monrós Stojaković. Silvia me podseća na narandžastu boju, belo vino, vožnju bicikla i Donju Lastvu. Čuburka iz Argentine, kako je često zovu, upisala se u legendu prevodom Kortasarovih Školica, njen magnum opus, veličanstven primer prevođenja kao oblika umetnosti. Ipak, na B strani njenih uradaka nalaze se jednako važna imena svetske književnosti čija je dela prevodila u jednom ili drugom smeru: Laza Kostić, Njegoš, Jovan Dučić. Zaslužna je za prevod gromade od osamsto stranica, Sećanja ćelijaša o zatvorskim danima i saborcima bivšeg urugvajskog predsednika, Pepea Muhike (koji je, po njenim rečima, proveo trinaest godina, šest meseci i nedelju dana ne po zatvorskim ćelijama, nego po kasarnskim podrumima), a Peru Zupca temeljno je potresla svojim prepevom Mostarskih kiša.

Do sada je jedino Silvia predložila da se leksikonu doda još jedno pitanje, Sećate li se kakve prevodilačke zgode; u nadiranju sećanja podelila je sa mnom trenutak u kabini, kad se uvaženi gost u Sava Centru zahvaljuje ljubaznim domaćinima prelepog glavnog grada Čehoslovačke. Podsetila je da nakon raspada one Juge koja je u mnogo čemu prednjačila po stručnosti a u odnosu na druge zemlje koje joj nisu to mogle oprostiti, ona i njena kabinska cimerka su i dalje pokrivale dobar deo tzv. regiona, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Njeno iskustvo u simultanom prevođenju datira iz vremena nesvrstavanja, kako kaže, kada su Jugosloveni zajedno sa tehnikom, bili najbolji Key Staff odmah posle kolega iz Ujedinjenih Nacija, zajedno sa kolegama sa Kube, koji su najbrže dolazili do najnovijih službenih rečnika ONU.
Na leksikonska pitanja odgovorila je koncizno i kratko; čini mi se da joj se nije dopala moja zamisao da napiše svoje prevodilačke memoare, ali kakvi bi to samo zapisi bili.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prvenstveno sa i na španski.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Recimo, književnim. Kao simultani prevodilac proputovala sam pola sveta, a po potrebi radim i konsekutivu, ali simultano je nekako uljudnije jer, kad za kakvim zvaničnim ručkom radim konsekutivu, dok jedan govori, drugi jede, i obratno. A prevodilac treba sve vreme da radi…

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kad isprva pomislim, e, pa još ovu gromadu da preživim, a onda se ispostavlja da sam i tu gromadu preživela. Na početku posla ne smem ni da pogledam broj stranica, još manje da mislim na rokove. A onda se i tu ispostavlja da sam uspešno preživela i sopstvene rekorde još jednom oborila.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pismenog, potkovanog, istančanog; u čijem ćete radu uživati, a u taj rad se možete i pouzdati.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Široko znanje i udubljenost i predanost poslu.

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Hulio Kortasar, Havijer Marijas, Masedonio Fernandes; naši pesnici na španskom, od Laze Kostića i Dučića preko Njegoša do najsavremenijih pesnika…

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete? 

Pa već me čeka najprevođenija katalonska književnica, Marse Rudureda, čiji sam prekrasan a obimom neveliki roman Dijamantski trg još ranije prevodila…

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Sa digitalizacijom Srbije.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Mene niko nikad neće ništa pitati, ionako sam uvek najmlađa!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Bez dobrog lektora nema ni valjanog domaćeg pisca…

Šta vam je prevođenje donelo?

Donelo mi je mnogo nazaboravnih putovanja i druženja sa kolegama, a donelo mi je i toliko knjiga, da mi one stoje u tri reda na svakoj polici, pa i po podu, a kad mi neka od tih knjiga zatreba pa ne mogu više da je nađem, ja otrčim da kupim još jedan primerak ukoliko nije u međuvremenu rasprodata… 

(prim.prev) Stefan Kostadinović: Biti imitator, sluhista i prevoditi poeziju za sopstveni ćeif

Autorka naslovne fotografije: Radmila Vankoska

Prošlog leta na internetu je osvanuo isečak iz emisije The Jeremy Wine Show u kojem britanski pisac i filozof, Stiven Fraj, čita svojevrsnu odu (engleskom) jeziku, u datom trenutku meni bezmalo neprevodivu, smislenu i celovitu jedino u tom obliku , izgovorenu Frajovom besprekornom dikcijom.
Početkom ove godine na portalu za književnost i kulturu Glif objavljen je tekst pod nazivom Stiven Fraj – Šta nas čini ljudima; pomislila sam prirodno da je reč o nekom intervjuu ili kolumni. Neko se, međutim, odvažio da prevede ono Frajevo čudo od jezičke akrobacije; sam taj usud je zapravo dovoljan i zavređuje moje divljenje, budući da se često plašim tekstova koji me prevazilaze, te im ni ne prilazim. Stefan Kostadinović ne samo da se osmelio, već je i majstorski izveo ovaj prevodilački poduhvat; potpisuje i prevod „Najplavljeg oka” velike Toni Morison, čime je obogatio prevodnu književnost naslovom afroameričke književnosti koja konačno uzima maha kod nas.
U nastavku pročitajte kako Stefan doživljava i praktikuje prevođenje.

Sa kojih jezika prevodiš?

Samo sa engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Prevodim uglavnom književnost, ali rado se upuštam i u „sportske prevode” pod kojima podrazumevam brzalice, jezikolomke, kalambure i slične jezičke vratolomije.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje izazovan i raskošan materijal. Poteškoće, u skladu s time, izaziva tekst koji je dosadan, stilski impotentan ili suvoparan.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Silviju Monros-Stojaković, jer nam je podarila Kortasarove „Školice”.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mišljenja sam da dobar prevodilac pre svega treba odlično da poznaje sopstveni jezik. I pri tome ne mislim na klasičnu lingvistiku. On mora da neprestano širi sopstveni vokabular i da se obogaćuje što širim spektrom kolokvijalnih formi i izraza kako bi bolje razumeo duh sopstvenog jezika i tek onda optimalno izabrao koji je najpogodniji oblik u koji treba pretočiti zadati materijal. Drugo, dobar prevodilac mora biti i imitator i sluhista, sposoban da se uživi u ton koji svako književno delo nosi kao svoj autentičan pečat i da u njemu čuje kako autorske namere u ritmu teksta, tako i prostor ostavljen za manipulaciju. Konačno, dobar prevodilac mora da bude sposoban da proceni koliko je njegovo prisustvo u tekstu poželjno i kako da ga optimalno dozira.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Prevod govora britanskog lingviste, glumca i umetnika, Stivena Fraja po imenu „Šta nas čini ljudima”. On u tom govoru navodi česte greške i jezičke zablude i mitove za koje je bilo potrebno pronaći odgovarajuće pandane u srpskom, a to se pokazalo kao ne tako lak zadatak.

Koje bi delo ili pisca želeo da prevedeš?

Beketa. Nikad se nisam toliko izgubio u autoru kao što mi se to desilo dok sam čitao Beketove romane, što je upravo najzahvalnija pozicija za prevodioca; kada ima utisak da mu se autor lično obraća, ne rečenicama koje su ispisane, već namerom i šmekom koji se kriju iza konkretnih ispisa. Slično je i u ljubavi kada nečiji šarm pređe i na zaljubljenog, pa i on postane harizmatičniji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Uzevši u obzir da su prevodioci sa engleskog danas jedna ogromna grupa ljudi, rekao bih stabilan izvor novog materijala. Istom logikom, problemi su često i sopstveno neznanje i/ili nadmenost.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručio, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Puno radi, još više čitaj, pričaj sa svim ljudima i nikad nikoga ne ispravljaj u govoru. Slušaj. Putuj. Gledaj puno filmova i kao podnapis koristi jezik sa kojim radiš. Budi skroman. I prevodi puno poezije za sopstveni ćeif.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Mislim da to zavisi od konkretnih osoba.

Šta ti je prevođenje donelo?

Pojedini prevodi su me duhovno obogatili, a poneki tek pomogli da se izgura do kraja meseca. Moj poslednji anganžman, „Najplavlje oko” američke spisateljice Toni Morison (Darma Books, 2019) dao mi je priliku da se smestim na poziciju crne američke žene iz prve polovine 20. veka i ja se smatram privilegovanim što mi je omogućeno da obogatim sopstvenu prizmu pogleda na svet jednim takvim aspektom.

Najplavlje oko Toni Morison u izdanju Darma Books

(prim.prev) Olgica Andrić: Prevođenje nas oblikuje i kao ljude i kao stručnjake

Mnogo mi je drago da ovom prilikom mogu da predstavim nekoga ko, osim što ima dugogodišnje prevodilačko iskustvo, takođe otkriva i aktivističku dimenziju prevođenja. Reč je o Olgici Andrić, koja živi u Novom Sadu i bavi se sudskim, usmenim i pismenim prevodom. Ono što ovaj intervju izdvaja od drugih jeste fokus na iskustvu iz kojeg treba da učimo, ne samo u profesionalnom smislu, već i o vlastitim potrebama i granicama, da je važno reći ne i graditi poslovni integritet.

Olgica je takođe deo tima jedne izuzetno značajne humanitarne organizacije pod nazivom Prevodilačko srce. Naime, reč je o timu prevodilaca koji potpuno besplatno prevodi medicinsku dokumentaciju potrebnu pacijentima za lečenje u inostranstvu, koje samo po sebi već iziskuje nezamislive troškove. Neizostavno se pominju finansije kada se govori o prevodilaštvu, posebno u našoj zemlji, o obaranju cena i nefer plaćanju; Prevodilačko srce nesebično ulaže vreme i trud pro bono pomažući ljudima kada im je to najpotrebnije.
U nastavku pročitajte kakve je odgovore Olgica dala na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prevodim na srpski sa italijanskog i portugalskog i na italijanski i portugalski sa našeg jezika. 

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Pre svega, bavim se sudskim prevođenjem, odnosno, radim prevashodno overene prevode/ prevode s overom sudskog prevodioca, kao i usmene prevode na sudu, pred državnim organima, kod javnih beležnika i slično. Naravno, sudsko prevođenje ne isključuje druge vrste prevoda. Budući da sam zaposlena kao prevodilac u jednom malom privrednom društvu, radim prevode poslovne i tehničke dokumentacije, konsekutivne prevode na sastancima, ali i na daljinu, kada moje kolege rade na terenu, a ja im iz kancelarije prevodim uputstva koja dobijaju od tehničke podrške iz Italije.

Van ”redovnog” posla, ako mogu da biram, kao neki otklon od svih tipskih prevoda gde je preciznost ispred kreativnosti i prevodilačkog umeća, preferiram prevode koji zahtevaju više jezičke kreativnosti i što bolje prenošenje poruke krajnjem čitaocu. 

Koju vrstu usmenog prevoda radije birate, konsekutivni ili simultani?

Svakako konsekutivni, jer sam po prirodi društvena osoba, volim da prevodim na različitim mestima i komuniciram sa ljudima. To ne znači da neću prihvatiti da povremeno odradim i neki simultani prevod, ali generalno, ne vidim sebe kao ”glas iz kabine”, već kao profesionalnu figuru koja prevodeći aktivno učestvuje u samom događaju. 

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduju me novi zanimljivi projekti, sticanje novih znanja i veština i sve ono što vodi ka nekom dobrom cilju, kao i ”umrežavanje” sa kolegama, saradnja i razmena iskustava.

U svakom poslu poteškoće su ono što je nemoguće izbeći. Jedna od njih je, možda, nepoznavanje i banalizacija prevodilačkog posla od strane neprevodilačke populacije, kao i poslodavci koji insistiraju na kvantitetu, umesto na kvalitetu. Jer, nerealno je očekivati da neko za dan prevede kvalitetno 50 i više strana, ili verovati da je poznavanje nekog stranog jezika dovoljno za bavljenje prevodilačkim poslom. I prevodilačko tržište je tako da se za svaku robu nađe kupac, stoga je na nama da odredimo gde na tom tržištu želimo da budemo i kom pravcu da težimo. 

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pošto sam veliki ljubitelj pisane reči, želela bih da istaknem književne prevodioce poput Vesne Stamenković, Jovana Tatića i Dejana Tiaga Stankovića, jer zahvaljujući njihovim prevodima možemo na našem jeziku čitati velika dela pisaca sa španskog i portugalskog govornog područja, kao i Minu Radulović, koja je prevela dela harizmatičnog Janisa Varufakisa, ekonomiste, političara i kritičara savremenog poretka i društvenih tokova. Meni, kao filologu, ove oblasti nisu toliko bliske, ali sam prevode Janisovih knjiga pročitala u jednom dahu i savršeno ih razumela, kao da su napisane na našem jeziku, a ne prevedene s grčkog.

S druge strane, cenim sve ljude koji se zalažu za unapeđenje prevodilačke profesije, organizuju konferencije i susrete, seminare, obuke i usavršavanja, kao i kolege iz ”Prevodilačkog srca”, jer veruju da pojedinci mogu promeniti svet i to sami često rade, odričući se honorara koji bi mogli da naplate i prevodeći besplatno pacijentima kojima je jedini spas lečenje u inostranstvu. 

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mora biti otvorenog uma i spreman da uči celog života i usvaja nova znanja, ali i odgovoran prema sebi i drugima, da prihvata kritike i bude samokritičan. Proaktivan do te mere da ne doživi burnout, odnosno, da uspešno balansira između posla i privatnog života. I da se ne plaši da kaže NE u određenim situacijama. 

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Svaki veliki projekat vidim kao izazov, a to su često poslovi na kojima se radi nedeljama i mesecima. Recimo, kada sam sa koleginicama radila na prevodu specifikacija za uvoz velikog spektra organskih prizvoda iz Italije, gde smo radile u timu sa prehrambenim tehnolozima i stekle dragocena znanja iz pomenute oblasti. Izazov je bio i početak u firmi u kojoj i sada radim: od njenog osnivanja, kroz sve faze razvoja, gde sam stekla dragocena znanja iz oblasti obnovljivih izvora energije i poslovanja uopšte, odnosno, sve ono što se može naučiti jedino kroz iskustvo. 

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

CAT alati jesu korisni jer nam olakšavaju rad i ubrzavaju proces prevođenja, ali je prevodilac taj ko na kraju oblikuje konačnu verziju prevoda, dakle, ne smemo postati njihovi robovi, već gospodari, ne smemo dopustiti da oni vladaju nama, već ih moramo koristiti samo onako kako nama odgovara. 

Volim da prevodim poeziju i volela bih da pored svojih obaveza nađem vremena i za to, jer nam takvi prevodi puno pomažu da treniramo svoje jezičke i stilske sposobnosti i da se ne ”učaurimo” u rutini CAT alata i sterilnih prevoda.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kao što sam već napisala, jedan od problema su nerealna očekivanja i prekratki rokovi da se neki prevod kvalitetno uradi, insistiranje na količini i niskoj ceni, umesto na konkurentnosti i kvalitetu, ali i nedostatak adekvatnih obuka iz određenih oblasti za određene jezike.

Konkretno, rado bih posetila seminare na kojima bi se govorilo o terminologiji i adekvatnim prevodilačkim rešenjima na i sa mojih radnih jezika, recimo, iz oblasti s kojima se najčešće susrećemo u praksi, poput prekršajnih i krivičnih postupaka, građanskih parnica, upravnih i privrednih sporova, s posebnim akcentom na upotrebu određenih temina u pojedinim zemljama (kada je o portugalskom jeziku reč). Čak i kada vladamo odlično takvom terminologijom, uvek je dobro obnoviti i konsultovati se sa kolegama prevodiocima i stručnjacima koji su izvorni govornici sa zaposlenjem u sudovima, državnim organima, policiji, advokaturi.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Stalnim učenjem i sticanjem različitih iskustava, možda i profilisanjem za određene oblasti, ukoliko je to u današnjim prilikama moguće. Realnim sagledavanjem svojih ciljeva, želja i njihove ostvarivosti.
Dragi budući prevodioci, slušajte najpre sebe, svoje srce i svoje telo, a ne savremne gurue koji vas uče da sve možete i sve morate. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Apsolutno. Dok sam radila kao novinar mnogo sam naučila od dobrih lektora. Prevodioci (i pisci, copywriter-i sl.) moraju sa lektorima raditi u timu i imati direktan kontakt, a ne samo preko osobe koja upravlja projektima (Project manager) i prosleđuje informacije jednima i drugima. Angažovanje lektora ne bi trebalo da bude na sat ili po broju lektorisanih strana, pri čemu je obim njegovog rada srazmeran količini crveno podvučenih reči (gde se često pribegava nepotrebnim rešenjima da bi se opravdalo to angažovanje), već bi trebalo da se plaća na drugi način i da se angažuje sa ciljem da obuči prevodioce, novinare ili pisce kako da pišu bolje, koriguju sopstvene greške i poboljšaju svoje jezičke i prevodilačke sposobnosti. 

Šta vam je prevođenje donelo?

Najbolje što mi je prevođenje donelo su poznanstva (realna i virtualna) sa kolegama i ljudima iz srodnih profesija sa svih meridijana. Otpornost na stres se stiče kroz sopstveno iskustvo i nemoguće je steći ga preko drugih, jer moramo da upoznamo sebe u raznim situacijama, da bismo naučili kako da se kontrolišemo. Sama tematika prevoda nas dosta oblikuje kao ljude i kao stručnjake. Konkretno, radeći prevode medicinske dokumentacije, naučila sam da razlikujem u životu i poslu bitno od nebitnog i da se ne nerviram u nekim banalnim situacijama ili zbog okolnosti na koje ne mogu da utičem. 

(prim.prev) Dragana Vasilijević: Inicijativa je presudna za mlade prevodioce

Sijaset je tekstova na ovom blogu prevedenih sa španskog, engleskog ili portugalskog (sa jednim usamljenim slučajem prevoda sa nemačkog). Zato mi je mnogo drago da već na samom početku ovih razgovora dobijemo priliku da pročitamo nešto o iskustvima i izazovima slavista. Ovoga puta, i to baš na njen rođendan, čitamo o jezičkoj karijeri Dragane Vasilijević. S razlogom je u pitanju jezička karijera, jer nije ograničena isključivo na prevodilačku branšu, te će, sasvim sam sigurna, njeni odgovori biti dragoceni filolozima različitih opredeljenja i ambicija. Draganu ste možda već sreli na Instagramu, gde između ostalog uz kafu razgovara sa stručnjacima iz raznolikih sfera delovanja; odnedavno je pokrenula radionicu Unovči znanje jezika sa ciljem da pomogne polaznicima da monetizuju svoje napredne jezičke veštine. S obzirom na to da profesionalno povezivanje smatra izuzetno značajnim, aktivno je prisutna i na Fejsbuku i LinkedIn-u, gde ćete sigurno naći dragocen poslovni savet ili pak triviju iz ličnog života.

Uostalom, već ćete se u nastavku uveriti u široki spektar njenog polja delovanja i kakvim su je važnim lekcijama naučili poslovni izazovi.

Sa kojih jezika prevodiš? 

Moji standardni radni jezici su ruski i ukrajinski jezik u kombinaciji sa srpskim jezikom u svim smerovima. Sem toga, govorim engleski i nemački jezik na nivou C1, tako da po potrebi za stalne klijente ponekad prevedem neki kraći dokument sa ovih jezika na svoje radne, ali to zahteva više vremena i truda, tako da se ove vrste angažmana prihvatam samo kada je neophodno. 

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Najradije se bavim konsekutivnim usmenim prevođenjem, zato što volim da radim samostalno, ali i da budem aktivni učesnik situacije i vidim rezultate svog rada u realnom vremenu. 

Kada je pismeno prevođenje u pitanju, bavim se prevođenjem kraćih književnih formi.

Budući da mi prevođenje nije primarni izvor prihoda, u saradnji sa firmama ili agencija prihvatam uglavnom prevode manjeg onima.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me što imam mogućnost da prevođenjem pomognem ljudima da prevaziđu jezičke prepreke i dogovore posao, prođu obuku ili pročitaju književno delo na maternjem jeziku. 

Budući da svaki dan bez izuzetka koristim četiri jezika, ponekad mi teško pada prebacivanje na traženu jezičku kombinaciju. 

Izvor frustracije na dnevnoj bazi su mi jezička pitanja oko kojih ne postoji jednoglasan stav stručne javnosti. Kod nas je to rodno osetljivi jezik, a u ukrajinskom status određenih leksema i konstrukcija i večito neslaganje oko toga da li je nešto rusizam ili nije. 

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Od prevodilaca koji rade moje jezičke kombinacije želim da izdvojim Annu Rostokinu kao odličnog mlađeg prevodioca za ruski jezik i Vukosavu Đapu-Ivetić od koje sam učila usmeno prevođenje. Kada je u pitanju ukrajinski jezik, izdvojila bih Allu Tatarenko i Milenu Ivanović.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Polazna osnova su svakako dobro poznavanje svih jezika sa kojima radi. Sve ostalo zavisi od vrste prevoda. 

Za književno prevođenje potrebno je biti načitan, za prevođenje filmova poznavati rad u odgovarajućem softveru, za pismeno prevođenje stručnih tekstova potrebno je poznavanje terminologije u odgovarajućoj oblasti, za konsekutivno prevođenje važno je imati dobru kratkoročnu memoriju, sposobnost brzog razmišljanja i govora, za simultano prevođenje u kabini važna je dobra koncentracija, prevodilačka kondicija, spremnost za timski rad. Ukoliko prevodilac želi da bude konkurentan na tržištu, očekuje se da poznaje rad u prevodilačkim alatima za pismeno prevođenje i da ima svog para sa kojim radi (za simultano prevođenje).

Najveći prevodilački izazov do sada?

U januaru 2013.  godine me je preko društvenih mreža kontaktirala agencija koja je očekivala da 250 strana doktorske disertacije prevedem za desetak dana, jer su greškom prihvatili prevod sa ukrajinskog jezika misleći da je ruski i da će ga nekoliko prevodilaca podeliti. Iako nisam imala potrebnu rutinu i treniranost, pristala sam da prevodim oko 30 strana (računamo i vreme za iščitavanje) stručnog teksta dnevno bez prevodilačkih alata ili bilo kakve pomoći. Spavala sam po 4 sata dnevno i iz kuće sam izlazila samo da kupim hranu. Zahvaljujući ovom angažmanu mogla sam sebi da priuštim da tri meseca u toku leta ne moram da radim i da se posvetim pisanju master rada bez većih egzistencijalnih briga. Sem toga, ovaj angažman mi je pomogao da shvatim da sebe ne vidim kao osobu koja 8 ili više sati dnevno sedi za laptopom i prevodi.

Još jedan veliki izazov desio se 2016. Bio je to prevod dokumentarnog filma o situaciji u Donjecku sa nemačkog jezika na ruski. Sarađivala sam sa dopisništvom ORF (Austrijska nacionalna televizija i radio) u Beogradu kao saradnik za ruski i ukrajinski jezik i imala sam položen ispit B2 iz nemačkog jezika. Prevod dokumentarca mi je bio poveren zato što sam odlično poznavala realije o kojima se govori u filmu i zato što sam se pokazala kao osoba od poverenja. Jezički nisam bila dorasla ovom zadatku i ovo je, za 11 godina koliko prevodim, jedini prevod zbog koga sam plakala. Nedostatke sam nadomestila trudom, a danas kada pogledam iza sebe mislim da mi je ovo najprecizniji prevod koji sam uradila.

U kakvim bi još prevodilačkim izazovima htela da se oprobaš? 

Volela bih da dobijem priliku da kao usmeni prevodilac budem angažovana na većim međunarodnim obrazovnim projektima, ali sam svesna da se uz moju jezičku kombinaciju se to verovatno neće desiti. Postoji nekoliko savremenih autora iz Istočne Evrope koje bih volela da prevedem na srpski jezik, ali ih neću navesti javno budući da planiram da konkurišem za prevodilačku stipendiju, pa ne bih da rizikujem da se neko brže doseti.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Prevodilački alati su velika pomoć u tom smislu da ubrzavaju proces rada, daju mogućnost bolje kontrole kvaliteta i veće ujednačenosti rada, pa je tako moguće uz angažovanje većeg broja prevodilaca završiti projekte u roku koji je ranije bio nezamisliv.

Iz moje perspektive, glavni problem je što postoji veći broj alata i što prevodilac sa punim radnim vremenom treba da poznaje rad u svakom od njih, ali i da plati licencu i obuku. Život bi bio mnogo lakši kada bismo se i u ovoj oblasti opredelili za jedan podrazumevani alat. 

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada govorimo o srpskom tržištu, mislim da se problemi razlikuju u zavisnosti od toga da li je neko prevodilac za engleski jezik ili za neki od takozvanih manjih jezika. Neki univerzalni problemi bi bili: obaranje cena koje su i bez toga preniske, nedovoljan broj obuka i njihova previsoka cena, a za nas sa manjih jezika i lobiranje i nemogućnost specijalizacije za samo jednu oblast ili samo jednu vrstu prevođenja jer posla jednostavno nema dovoljno. Takođe, ne postoji nikakav standard ko sve može da se bavi prevođenjem, a tu je i problem sa konkursima za sudske prevodioce o kom se često raspravlja interno, ali se ređe iznosi u javnost. 

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kada sam predavala na Filološkom fakultetu često su mi se studenti obraćali za savet, a i danas sam u prilici da usmeravam kolege kroz edukativni program Unovči znanje jezika, tako da mislim da bih na ovu temu mogla da govorim satima, ali potrudiću se da se ograničim na 4 saveta.

1. Ne možeš da saznaš šta je tvoja zona genijalnosti dok ne probaš, zato je važno što ranije probati sve dostupne vrste prevođenja, steći rutinu i reference, upoznati sebe kao prevodioca i shvatiti šta ti leži, a na čemu moraš još da radiš. Studije su pravo vreme da počneš da radiš, iako se ne osećaš spremno, studenti su manje plaćeni, ali im se više tolerišu greške koje su na početku neizbežne. 

2. Inicijativa je veoma važna, naročito za književne prevode. Posećuj književne večeri, prevedi ponekad neki kraći odlomak koji ti se dopada, objavi ga na blogu i društvenim mrežama i taguj autora, volontiraj na nekoj manifestaciji kao prevodilac i objavi to negde.

3. Umrežavanje uživo je zlata vredno, kao i objavljivanje na društvenim mrežama o tome šta radiš, ali ne u smislu reklame, već u vidu korisnog i zanimljivog sadržaja. Takođe, učestvuj u poslovnim okupljanjima gde su prisutni firme i pojedinci sa kojima želiš da sarađuješ. Put do većeg obima posla je da postoji što veći broj ljudi kojima ćeš ti pasti na pamet kada se kaže, na primer, prevodilac za turski.

4. Strane agencije i klijenti uglavnom bolje plaćaju od domaćih. Ako želiš saradnju sa njima, potrebno je da poznaješ dobro prevodilačke alate i da možeš da prevodiš sa svog osnovnog radnog jezika na engleski i obrnuto. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Književno prevođenje sam istinski zavolela tek u onom trenutku kada sam za svaki jezik pronašla lektore sa kojima sarađujem. Ako izdavač ne obezbeđuje lektora, sarađujem sa lektirom o svom trošku. Kada angažujem lektora čijoj stručnosti vjerujem i čiji jezički stavovi su mi bliski ne samo da sam dobila još jedan par očiju koji će proveriti tekst, već se i sam proces rada ubrzava jer postoji neko ko pazi na finese umesto mene. Sem toga, često lektor obogati prevod nekim svojim rešenjem ili pitanjem. Iskreno, rečeno cene lekture na srpskom jeziku su toliko povoljne da ne postoji opravdanje da se ne angažuje lektor. 

Šta ti je prevođenje donelo?

Usmeno prevođenje mi je donelo neka zanimljiva poznanstva i iskustva koja ne bih mogla da steknem nigde drugde, budući da sam prevodila pripreme za Evroviziju, pregovore za fudbalske transfere, emisije o muzičkim plagijatima i slično. 

Kroz književno prevođenje razvijam pažnju, preciznost i osećaj za detalje i učim se strpljenju. Ovi procesi još uvek traju.

(prim.prev) Milica Dragićević: CAT alati proširuju polje delovanja prevodioca

Pred vama je drugi intervju iz edicije Primeti prevodioca, a ovog puta je svoje uvide u prevodilačku profesiju pružila Milica Dragićević. Kako su razgovori sa prevodiocima tek počeli, primetila sam manjkavosti u postavljanju pitanja, jer nigde nisam ostavila prostora, recimo, da se Milica pohvali svojim sajtom ili Fejsbuk stranicom pod nazivom Prevodilaštvo. Reč je o njenim sajber prostorima na kojima marljivo sakuplja i deli informacije od značaja za prevodilačku zajednicu, te se tamo možete informisati o okupljanjima, tribinama i drugim bitnim događajima, da pristupite najraznovrsnijim rečnicima i priručnicima i saznate nešto više o prevodilačkim softverima i njihovoj primeni u savremenom prevođenju. U nastavku pročitajte njene odgovore na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodiš?

S engleskog jezika.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Pismenim stručnim prevođenjem.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kada uspem da prevedem tekst za koji sam pre samo nekoliko godina mislila da nikada neću uspeti da razumem a kamoli da prevedem. Najteže mi pada kada ne mogu da pronađem/smislim prevod termina onakav kakav termin zaslužuje jer nemam dovoljno vremena da se posvetim istraživanju.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Izdvojila bih Radoša Kosovića, prevodioca s danskog i norveškog jezika, jer sam skoro pročitala dva njegova prevoda. U prevodima knjige „Filozofija slobode“ Laša Fr. H. Svensena i knjige „Smrt vozi audi“ Kristijana Banga Fosa primetno je izvanredno jezičko snalaženje u različitim žanrovima.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Odlična jezička potkovanost i sposobnost razumevanja materije podrazumevaju se.
Dobar prevodilac u svakom trenutku mora biti svestan različitih svrha prevoda i različitih načina prevođenja koji odgovaraju svakoj svrsi.
Mora biti uporan i marljiv da bi do krajnjih granica svojih mogućnosti istražio ono što prevodi i pronašao adekvatno rešenje prevodilačkog problema.
Naposletku, dobar prevodilac mora biti snalažljiv – savršeno adekvatno rešenje prevodilačkog problema nije uvek moguće, ali se njemu uvek mora težiti i rešenje se mora iznaći.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Sve što ima veze s biohemijom. 🙂 Da budem konkretnija, sećam se tipskih tekstova za in vitro ispitivanja funkcije trombocita, koji su me baš namučili.

Svakodnevno se služiš prevodilačkim softverima. Koje su prednosti i nedostaci CAT alata?

CAT alati su najčešće korišćen prevodilački softver.
Prednosti su brže i ujednačenije prevođenje. Pod prednošću se može navesti i širi izbor klijenata i projekata jer je za mnoge prevodilačke agencije poznavanje CAT alate preduslov za saradnju a prevodilačkih agencija zaista ima puno.
Mane su nemogućnost pregleda završenog prevoda u originalnom formatu za složene formate datoteka i upotreba loših prevodnih memorija, za koju ne smemo kriviti CAT alate, ali koja je nažalost postala česta praksa u prevodilačkoj industriji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Pošto sarađujem s prevodilačkim agencijama, govoriću iz ugla prevodioca koji svakodnevno radi s projektnim menadžerima. Po meni je od suštinskog značaja uspostaviti dvosmernu i iskrenu komunikaciju između prevodioca i projektnog menadžera. Ako takva komunikacija ne postoji, sa svakim projektom izranjaju sve dublji, a samim tim, i sve teže rešivi problemi.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Učiti, učiti i samo učiti. Sticanje novih znanja za mene je jedini način – bilo da se radi o stručnom znanju, tehničkom znanju upotrebe prevodilačkih alata ili jezičkom znanju.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. U radu s prevodilačkim agencijama kontakt prevodioca i lektora svodi se na to da prevodilac pregleda lektorove ispravke pod uslovom da se provera prevoda uopšte radi. Prevodilac i lektor moraju biti u direktnoj komunikaciji u toku celog prevodnog procesa.

(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

1. Sa kojih jezika prevodiš?

Prevodim sa engleskog, španskog i portugalskog, kao i na engleski jezik.

2. Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Imala sam prilike da barem zavirim u skoro svaku moguću vrstu prevođenja i vidim da svaka ima svoju draž. Godinama sam se bavila audiovizuelnim prevođenjem i to mi je i dalje jedan od omiljenih prevodilačkih poslova. Književni prevod je moja velika ljubav i uvek će mi biti na prvom mestu. To je ujedno i najkreativniji vid prevođenja koji se s pravom smatra umetničkim, mada ovim rečima nikako ne želim da umanjim značaj naučnih i stručnih prevoda, u kojima pedantnost i egzaktnost imaju veoma važnu ulogu i koji zahtevaju veliki nivo stručnosti i odgovorosti, kao i praćenje savremenih CAT tehnologija. Kada je u pitanju usmeni prevod, uvek ću više voleti simultano prevođenje od konsekutivnog, od kojeg i danas ponekad imam tremu.

3. Kojeg prevodioca posebno ceniš?

Kada je u pitanju književno prevođenje taj je spisak toliko dug, i bojim se da bih, koga god da navedem, propustila da pomenem nekoga važnog. Član sam Udruženja književnih prevodilaca Srbije još od svojih prvih prevodilačkih koraka 2006, i od onda sam od svojih kolega mnogo naučila, i još učim. Kada se u prostoriji nađu barem dva prevodioca razgovor o prevođenju postaje neizbežan, i u toj dugogodišnjoj razmeni iskustava sa kolegama svi mi stalno napredujemo. Ima tu mnogo velikih imena, i poznatih i nepoznatih. Ovom prilikom ipak bih želela da istaknem jednog vrhunskog usmenog prevodioca sa kojim sam imala čast da sarađujem, a to je gospodin Kolja Čajkanović.

4. Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pored onih osnovnih stvari, kao što su dobro poznavanje kako izvornog, tako i ciljnog jezika, to ponovo u velikoj meri zavisi od toga o kojoj je vrsti prevođenja reč. Ukoliko je u pitanju audiovizuelni prevod, veoma je važna veština sažimanja izgovorenog teksta na takav način da se on s lakoćom može pročitati sa ekrana, i da se malim brojem slovnih znakova prenese sav smisao izrečenog. Kod usmenog prevođenja veoma je važna fluentnost i širina vokabulara na oba jezika, snalažljivost u izražavanju i priprema za svaku tematsku celinu ponaosob, a kod konsekutivnog prevoda obavezno je imati i izvrsno kratkoročno pamćenje. Prevodioci pisanog teksta imaju na raspolaganju dovoljno prostora da jasno i bez sažimanja prenesu tekst originala, kao i vremena da temeljno istraže svaku temu i svaki izraz. Imajući osim toga u vidu da iza njih ostaje pisani trag, greške se tu teže praštaju. I dok je za naučne i stručne prevode definitivno najznačajnija tačnost prevoda i vernost originalu, književni prevodioci moraju tome da dodaju još jednu, manje opipljivu dimenziju, a to je vernost stilu autora originalnog teksta, jer oni ne prenose samo smisao, već i estetsku dimenziju teksta. Zato književni prevodilac mora da bude kreativan, da ima dara za književni izraz, ali i da bude dosledan stilu autora čije delo prevodi na svoj jezik.

5.  Najveći prevodilački izazov do sada?

Bez ikakve sumnje “Knjiga nespokoja” Fernanda Pesoe. Jedino prozno delo jednog od najvažnijih autora portugalskog govornog područja, na kome je ovaj pisac radio celog života, čuveno po svojoj složenosti i višeznačnosti. Smatram da je ta knjiga moje najveće prevodilačko postignuće do danas, i definitivno najveći izazov.

6. Koje bi delo ili pisca želela da prevedeš?

Upisala sam fakultet i počela da se bavim književnim prevođenjem sanjajući da ću jednog dana imati prilike da prevedem barem jedno delo Gabrijela Garsije Markesa. Ta mi se želja ostvarila, prošle godine izašla je iz štampe knjiga njegovih govora u mom prevodu. Međutim, postoje i drugi autori koje bih volela da nastavim da prevodim – nekima od njih objavljena je samo po jedna knjiga na našem jeziku, a ima ih još, izvrsne su i ja se još nadam da ću ih jednog dana opet prevoditi: tu bih navela Andresa Neumana (Izdavačka kuća Booka objavila je pre nekoliko godina njegov roman „Razgovori sa sobom“ u mom prevodu) i Marija de Karvalja (knjiga „Fantazija za dva pukovnika i bazen“ koju je Dereta objavila 2011. godine i danas mi je jedan od najdražih prevoda u životu), a neostvareni san mi je i da prevedem više od samo jedne priče jednog od mojih omiljenih autora sa portugalskog govornog područja, Žozea Eduarda Agvaluze.

7. Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Jedan od osnovnih problema o kojima je neprijatno govoriti jeste niska cena rada. Naime, kao jedna od najtežih kategorija prevođenja, književno prevođenje je veoma slabo plaćeno. Naravno, među nama ima veoma uglednih i poznatih prevodilaca, ili pak prevodilaca sa slabo zastupljenih jezika, koji su za svoj rad plaćeni nešto bolje od drugih, ali i dalje nedovoljno da bi mogli da žive isključivo od književnog prevođenja. Nažalost, u većini slučajeva cena prevoda se obara toliko da to ugrožava kvalitet prevoda, bilo zato što se po nezamislivo maloj ceni angažuju nedovoljno iskusni prevodioci (sa kojima posle ne rade lektori, redaktori, bilo ko ko bi tog mladog prevodioca usmerio i izbrusio njegove prve prevode), ili se pak iskusnijem prevodiocu ne ostavlja dovoljno vremena da se u potpunosti posveti radu na knjizi (ukoliko je cena prevoda niska, nemoguće je raditi samo na jednom projektu i opstati), pri čemu kvalitet prevoda ponekad snosi posledice.

Drugi veliki problem – možda čak i važniji od prvog, jer bismo njegovim rešavanjem mogli da utičemo na svest o postojanju književnog prevodioca i time popravimo njegov status – jeste i nedovoljna vidljivost književnog prevodioca. Iako kao autor književnog prevoda prevodilac ima pravo da bude pomenut svaki put kad se pominje njegov prevod, to u praksi često nije slučaj. U novinama, na sajtovima koji promovišu knjige, na sajtovima izdavača, u medijima, pa čak i u nastavi, kada se pominje delo koje je čitalačkoj publici uglavnom dostupno isključivo zahvaljujući postojanju njegovog prevoda na srpski jezik, pominju se, naravno, naslov i autor dela, povremeno izdavač, ali gotovo nikada i prevodilac. U zemlji sa ogromnom izdavačkom produkcijom, čijih 80% čini prevodna književnost, ovakav previd morao bi da bude nedopustiv. U nekim zemljama Evrope već je neko vreme praksa da se ime prevodioca štampa na koricama knjige – ja sam prvi put svoje ime na koricama knjige ugledala prošle godine, na zbirci pesama katalonske autorke Jolande Kastanjo u izdanju Trećeg trga iz Beograda. Na jednoj nedavno održanoj književnoj tribini na kojoj sam učestvovala govorilo se i o tome, i stekla sam utisak da preovladava mišljenje da je tražiti da prevodilac bude potpisan na koricama knjige preterivanje, jer on nije jednako važan kao i autor dela. I naravno da nije, ali treba imati u vidu da je taj prevodilac autor tog dela na svom jeziku, da je književni prevod autorsko delo. Jedan od predloga bio je da se na korice stavljaju imena „većih, važnijih“ prevodilaca, ali ne svih, na šta sam ja odgovorila pitanjem koji bi bili kriterijumi za odabir tih „većih i važnijih“ prevodilaca, i da li bi, ako povučemo paralelu između prevodioca i autora teksta, to značilo da na koricama knjiga treba potpisivati samo „veće i važnije“ autore? Jednostavno, kod čitalačke publike ne postoji svest o tome da 80% onoga što čitaju ne bi mogli da čitaju da nije prevodilaca, a jedini način da se to promeni jeste upravo taj da se o delu prevodne književnosti ne govori a da se pritom ne pomene onaj ko ga je preveo.

Preuzeto sa sajta izdavačke kuće Treći trg

8. Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu rekla, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde važi da uvek možeš biti bolji. Iako verujem da je potrebno imati određenog dara za književno prevođenje, i najnadarenijem prevodiocu potrebno je usavršavanje. Mlađem kolegi posavetovala bih da uči od starijih – bilo direktnom saradnjom sa njima, bilo tako što će, čitajući njihove prevode razmatrati njihova rešenja. I naravno da uvek uči i usavršava se, taj proces nikad ne prestaje. Onog trenutka kad poverujemo da o nečemu sve znamo, zatvaramo vrata novim saznanjima i počinjemo da degradiramo. Ovo je lep, kreativan posao; treba osetiti stil autora, čuti njegov glas i pustiti ga da te ponese.

9. Da li misliš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Saradnja između lektora i prevodioca od ključnog je značaja za kvalitet konačno objavljenog prevoda. Za to postoji mnogo razloga. Prevodilac je često toliko udubljen u tekst koji prevodi i u jezike sa kojih prevodi da mu se neka konstrukcija ponekad čini sasvim prirodnom, ali čitaocu koji ne poznaje jezik originala neće biti dovoljno jasna. Ponekad je upravo lektor taj koji predloži ono pravo rešenje, onu reč koja nam je bila na vrh jezika ali nismo mogli da je se setimo. Lektor je prvi stručni čitalac i njegove su nam sugestije nasušne. Naravno, veoma je važno i da lektor ima osećaj za stil autora, jer nažalost ima i onih koji lekturi pristupaju kao da ispravljaju školski pismeni zadatak. Ukoliko nema razumevanja između lektora i prevodioca, knjiga postaje poprište njihovog sukoba, i kao takva uvek najviše nastrada. Ja sam imala tu sreću da u ogromnoj većini slučajeva sarađujem isključivo sa lektorima koji su oplemenili moje prevode i od kojih sam takođe mogla nešto i da naučim. Među njima, posebno bih izdvojila Snežanu Palačković i Stašu Mijić.

Neolit 2.0

Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvor – tekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Neobrazovanje kao politički program

Na fotografiji: Migel Ernandes (izvor: https://spainculturescience.co.uk/)

Pesniku Migelu Ernandesu nisu dozvolili da se školuje. Godinama se ponavljala legenda da se porodično siromaštvo isprečilo njegovom boravku u školskom sistemu; ali nije bila istinita. Razlog tome je što je njegov otac smatrao da je obrazovanje nešto opasno za narod i da knjige treba da budu domen crkvenih ili vladajućih elita. Ako je dobro javno obrazovanje neprikosnoven uslov za jednakost i demokratski progres jednog društva, logično je da ekonomske elite sebi predlože saradnju sa fanatizmom i neobrazovanjem da bi zadržale svoje privilegije.

Prestiž „neznanja“ ili omalovažavanje znanja svojstveni su dobrom delu političkih debata. Ono čime što diktatura postiže zabranama i ćutanjima, u demokratijama se pokušava manipulativnim kampanjama u kojima se neka istina onesposobi osećanjima neverice ili preventivne negacije. Postoje delovi stanovništva koji su ponosni na to što su nepismeni. 

Slučaj Donalda Trampa deluje kao jasan primer. Njegovo sistemsko korišćenje prostačkog humora i laži može roditi plodom samo u društvu koje se ponosi svojim „neznanjem“. Studije hiljada naučnika koje uznemiruju posledice klimatskih promena i šteta razarajuće proizvodnje vrede manje od Trampove smešne dosetke. A ako se zamislimo nad kontaminacijom u demokratskim procesima, upadljivo je da je republikanska većina u Senatu glasala za neznanje, za privilegiju da se skrivaju dokumenta i svedoci u javnim raspravama, da bi proglasili nevinost sa uporištem u neznanju.

U ovoj dinamici koja se ponosi nepismenošću, nije manje simptomatično koliko je malo političkih posledica imalo u Ujedinjenom Kraljevstvu otkriće laži i manipulacija organizatora kampanji podrške Bregzitu. Ako se radi o odbrani od migranata, skoro pa je nebitno upoznati se sa stvarnošću migracija. A ako je reč o osećanju slobode okončavanjem uređenja ekonomskih razmena, deluje da nije nimalo korisno zastati i razmisliti ko se koristi, a ko pati od nedostatka ekonomskog uređenja.

Fanatizam i neznanje su ušli u modu i u španskim političkim debatama o jednakosti roda, seksualnosti i demokratskom pamćenju. Mnogi istoričari su posvetili stotine knjiga, sa svim teretom koji akademska mudrost donosi, objašnjenju događanja koja su proistekla iz državnog udara 1936. Ničemu ne služi ovo saznanje pred imunitetom nekih političkih portparola koji su spremni da lažu ili prepravljaju istoriju.

Prikladno je biti svestan da sve ove besmislice nisu plod neznanja, nego razumne kalkulacije da bi se pokrenulo tuđe bezumlje. Kristina Monhe je objavila u InfoLibre jednu prosvetljujuću kolumnu o smislenom izboru formule „roditeljski pin“ da bi se krstio napad na javno obrazovanje. Jedna pozitivna reč, koja nam daje pristup računaru i mrežama, i druga draga, sa dobrim porodičnim prizvukom, izabrane su da se stvori lažna debata i, usput, stavi na politički nišan ukidanje javnog obrazovanja i etičkog prestiža njegovih profesora. Zapravo, reč je bila o vraćanju u doba reakcionarnog oca Migela Ernandesa i prevlasti pobožnog praznoverja nad obrazovanjem i saznanjem. Ono što je bio „fundamentalistički virus“ prekršteno je u „roditeljski pin“ da bi se poigralo sa osećanjima ljudi.

Oružje za masovno uništenje Prvog svetskog rata postiglo je da pesnici počnu da gledaju na reč „progres“ sa zazorom. Koncentracioni logori nacizma i severnoamerička atomska bomba, sposobni da razum pretvore u geomeriju ubistva, proizvele su razočaranje u zapadnjačku mudrost, poput Adornove najčuvenije žalopojke: „ne može se pisati poezija posle Aušvica“. Intelektualni prestiž razuma bio je potpuno potučen među intelektualcima.

Ali ono što se danas traži je povratak fanatizmu naroda pozvanog na neznanje. To je strategija izmišljena za poigravanje njegovom bespomoćnosti i strahom. To je neodgovorni izlaz neoliberalističkih ideologa, spremnih da žrtvuju koren sopstvene ideologije, i time pokušavaju da opravdaju kao odgovor na nejednakost, nemaštinu i neizvesnost proizvedenu u društvenim većinama sopstvenim ekonomskim merama. Igraju se vatrom „neznanja“ i mržnjom prema znanju. Način da se suzbije ovo zlo ne ograničava se na borbu protiv fundamentalističkog virusa putem javnog obrazovanja. Takođe je potrebno stvoriti uslove za dostojan život da bismo spasili ljude od nemaštine. A država zna kako to da uradi. Ima tu mudrost.

***

Pročitaj u originalu: https://www.infolibre.es/noticias/opinion/columnas/2020/02/02/la_incultura_como_programa_politico_103512_1023.html
Autor teksta: Luis Garsija Montero

Prevela sa španskog: Vanja Kudra