Rigoberta Menću Tum (Rigoberta Menchú Tum) je aktivistkinja za ljudska prava poreklom iz Gvatemale. Rođena je 1958. godine u velikoj seoskoj porodici indijanskog porekla, to jest, kao pripadnica naroda maja-kiće (maya-quiché). Nakon odrastanja u teškim uslovima, u epicentru gerilskih borbi, siromaštva i represije, uspela je da formira specifičan diskurs zahvaljujući kome je u celom svetu prepoznata kao aktivistkinja za prava indijanskih naroda.
Mir nije samo odsustvo rata; dokle godim ima siromaštva, rasizma, diskriminacije i odbacivanja teško ćemo dostići svet u kojem vlada mir.
Rigoberta Menću je autorka brojnih knjiga, među kojima se ističe Zovem se Rigoberta Menću i ovako mi se stvorila svest (Me llamo Rigoberta Menchú y así me nació la conciencia) u kojoj govori o životu u indijanskim selima, o problemima koji postoje u odnosima ovih zajednica i o načinu na koji se borila i postala ovo što je danas – jedan od glavnih glasnogovornika takve lokalne realnosti. „Deca su morala da se ponašaju kao odrasli, nikada nisu imala plastične igračke, ali su se igrala sa prirodom, sa životinjama, drvećem. To je bila drugačija kultura, sa dubokim poštovanjem prema zemlji“, navodi Rigoberta.
Usled represije od strane dominantnih društvenih klasa Gvatemale, indijanske porodice su počele da se ujedinjuju kako bi tražile svoja prava, a mlada Rigoberta je prepoznala svoju ulogu u borbi za svoj narod, zbog čega će kasnije biti progonjena i proterana iz zemlje. Rigoberta priča da je ekstremna diskriminacija dovela do toga da indijanski narodi malo-pomalo počnu da kriju svoj identitet, jer je režim pokušavao da oduzme sva kulturna i verska obeležja njihovim zajednicama. U to vreme je počela da uči kastiljanski, ali i druge indijanske jezike, kako bi mogla da radi kao posrednik koji bi ujedinjavao narode sa sličnom kulturom i koji su, zbog svoje nezavisnosti, bili osuđeni na iščezavanje pod uticajem snažne represije koju su podnosili. Ubrzo su usledila proganjanja, mučenja i smrti mnogih pripadnika indijanskih naroda, što je bio slučaj i sa njenim starijim bratom.
U takvim okolnostima, Rigoberta je odlučila da se ne buni protiv gerilaca, kao što su to radila njena braća, več je otpočela mirnu kampanju protiv režima i protiv kršenja ljudskih prava koje je osetila na sopstvenoj koži, a kroz to su prošle i mnoge druge indijanske zajednice, ali i njena porodica. Odlučila je da ode u egzil kako bi izbegla represiju, a u Gvatemalu se vratila 1988. godine, uz zaštitu od strane Ujedinjenih nacija, i nastavila je svoju borbu protiv nepravde.
Njen rad je 1992. godine nagrađen Nobelovom nagradom za mir. Pozicija na kojoj se našla nakon dobijanja nagrade omogućila joj je da posreduje u procesu sklapanja mira između Vlade i gerilaca koji je usledio u narednim godinama. Rigoberta veruje da narod Gvatemale i dalje živi u strahu i da će se represija, militarizam i diktatura vratiti, ali i da su danas najveći problemi njene zemlje nepismenost, siromaštvo i glad. „Mirovni sporazumi su prilično idealizovani, ali mir, takođe, podrazumeva da narod ima šta da jede, da ima posao i prilike“, rekla je u jednom intervjuu.
Ipak, Rigobrta smatra da je došlo do pozitivnih pomaka od tog vremena jer se, na primer, majanska religija više ne ispoveda u tajnosti, majanski jezici su dobili status službenih, a kalendar Maja se sada tumači kao vodič za budućnost, što znači da majanska istorija postaje priznata i zvanična. Takođe, smatra da mladi danas imaju veće slobode, što podrazumeva da imaju više prilika za učenje i formiranje lične svesti.
Rigoberta je nedavno učestvovala i u formiranju političke partije Wianq, čiji su osnivači prvenstveno majanskog porekla i koja se bori za ostvarivanje prava i interesa indijanskih naroda u Gvatemali. Ovaj čin joj je doneo i brojne kritike, jer je politika gotovo sinonim za korupciju u mnogim zemljama sveta, a Gvatemala nije izuzetak. Ona ipak smatra da je najvažnije to što sada postoje predstavnici ovih naroda u političkom sistemu, jer je nemoguće da nastave život otuđeni od ostatka populacije. Rigoberta navodi da „jedan lider ne može biti samoproklamovan, već mora da zna da sluša svoj narod“ i ističe da je „najvažnije da budemo sposobni da stvaramo samopouzdanje kod ljudi i jednu zdraviju i harmoničniju naciju, koja će početi da teži harmoniji umesto žrtvovanju“. Zbog svega navedenog, njen trud je usmeren na traženje i kreiranje ljudskih kvaliteta, a ne na pozicije i zvanja.
Nakon što je dobila Nobelovu nagradu, osnovala je i Fondaciju Rigoberta Menću Tum koja se bavi realizacijom edukativnih aktivnosti i programa za samounapređivanje, a osnovni cilj je odbrana ljudskih prava i doprinos stvaranju svetske etike mira. Kako bi svet dospeo u eru mira, ključan je moto fondacije:
Nema mira bez pravde,
nema pravde bez jednakosti,
nema jednakosti bez razvoja,
nema razvoja bez demokratije,
nema demokratije bez poštovanja identiteta
i ponosa kultura i naroda.
Rigoberta Menću je veoma važna figura pacifističke borbe koja može da nam posluži kao uzor u teškim vremenima, kao što su ova u kojima trenutno živimo. Prepoznavanje njenog rada u međunarodnim okvirima donelo joj je brojne nagrade i priznanja, ali i omogućilo da se obrati svetu kroz svoju poruku mira, jednakosti i pravde.
***
Razumeš španski? Pročitaj u originalu: http://ow.ly/sBnr30aIuW9
Autorka: Lusija Prade
Prevela sa španskog: Biljana Dražović
diz que diz 