Gregori Porter o muzici, američkom fudbalu i sudbini

Lako je sada izneti zaključak: povreda koja je završila karijeru američkog fudbala Gregoriju Porteru na Univerzitetu u San Dijegu jedna je od najboljih stvari koja se desila Gremijem nagrađenom pevaču.

Nežni div sa dubokim, predivno gipkim pevačkim glasom i sposobnošću da meša žanrove sa lakoćom, Gregori Porter je visok 1.93 m i težak 115 kilograma. Jedva tri meseca nakon upisa na Univerzitet u San Dijegu u januaru 1990. gde je dobio punu četvorogodišnju školarinu, ovaj momak iz Bejkersfilda bio je povređen tokom prolećnog treninga.

Nezgrapni lajnmen nikada se nije vratio na teren. Ali je zato pevao u tako istorijskim dvoranama kao što su Holivud Boul i Londonski Royal Albert Hall, nastupajući takođe kao glavni izvođač na džez festivalima širom sveta.

„Imao sam slomljeno desno rame”, rekao je 44-godišnji Porter, koji je kratko nastupao – ili tačnije vežbao – rame uz rame sa budućom NFL zvezdom, Maršalom Fokom.

„Ne želim da kažem da sam zbog fizioterapije bio dvostruko povređen, ali nikada nisam povratio snagu u ramenu u potpunosti.”

Porter je razumljivo bio skrhan.

„Sećam se kako bih stajao i kukumavčio u svom stanu u San Dijegu. Ali ispostavilo se sjajno. Mislim da je moja majka uvidela pozitivnu stranu moje povrede pre mene”, podseća se. „Moja majka je rekla: Sada imaš više fleksibilnosti da istražuješ muziku, da se usredsrediš na studije i vidiš šta će biti.”

„Mislim da svaka osoba koja dobije stipendiju za američki fudbal misli da ima potencijal za veliki uspeh na koledžu i možda čak karijeru u NFL-u. Ali mislim da sam završio na pravom mestu.”

Svakako jeste.

Mentori iz San Dijega

Tokom opširnog telefonskog intervjua prošle nedelje iz Londona, Porter se osvrnuo na ishod njegove naposletku sudbinske sportske povrede.

Bio je na turneji u Evropi, gde ima status zvezde, da promoviše svoj četvrti i najnoviji album, Take Me to the Alley. Ovaj album u izdanju kuće Blue Note Records božanstveno se nadovezuje na njegov Liquid Spirit, prodat u više od milion primeraka, koji mu je doneo Gremi nagradu za najbolji vokalni džez album.

Vešto crpeći džez, gospel, arenbi, pop i druge žanrove, Take me to the Alley do sada je najbolji prikaz njegovih pažljivo utkanih tekstova i milozvučnog baritonskog glasa. Porter je snimio album koji bi mogao da se dopadne širem rasponu slušalaca izvan fanova džeza, kao što mu je i pošlo za rukom u većem delu Evrope, ne ugrožavajući pritom ni najmanje svoj umetnički integritet.

Njegovo baršunasto pevanje ponekad evocira očaravajuće muzičko stapanje Net King Kola, Bila Vidersa, Džonija Hartmena i Džoa Vilijamsa, pomešano sa svežim, živahnim stilom koji je jedinstveno Porterov. Tom višestrukom stilu može da se uđe u trag u vremenu od njegove povrede koja mu je promenila život, pa sve do sada.

Sa američkim fudbalom iza njega, Porter je počeo da istražuje druge opcije. Kako je već bio izvanredan gospel pevač, počeo je da se bavi tada malom, ali živahnom gradskom džez scenom. Sprijateljio se sa džez patrijarhom iz San Dijega, Danijelom Džeksonom, koji mu je postao ključni mentor u ranoj fazi. Kao i profesori muzike sa Univerziteta u San Dijegu, Kamau Kenjata i Džordž Luis, koji je sada upravnik džez katedre na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i trubač Gilbert Kasteljanos, koji je sredinom devedesetih postao jedan od najaktivnijih džez izvođača i lidera džem sešna u gradu.

„Džordž me je čuo na džem sešnu”, seća se Porter. „Rekao je: Znam da se nisi upisao na Univerzitet, ali svakako dođi na moje predavanje. Treći ili četvrti put kada sam došao, Džordž nije bio tamo i Kamau ga je menjao. Kamau je rekao: Hajde da ti pomognemo. Hajde da razvijemo tvoj repertoar. I stvarno jeste. Bio je tako ohrabrujuć i podelio je mnogo toga sa mnom.”

„Svi su oni bili instrumentalni za mene. Kada vide mladog umetnika sa sirovim talentom, oni ga ohrabruju. To su upravo uradili Džordž, Danijel, Kamau i Gilbert. Danijel bi se nasmejao i rekao: Ti nemaš predstavu šta imaš! A Gilbert bi me psovao, u pozitivnom smislu: (Psovka), moraju da te čuju ljudi!”

„I ja bih bio kao: U redu! Jer sam idealizovao Gilberta; i dalje ga idealizujem. Definitivno sam izgradio svoje džez osnove u San Dijegu. Do dana današnjeg izvodim pesmu Work Song (Nata Aderlija) na svim svojim koncertima, a to je pesma koju sam prvo počeo da izvodim sa Gilbertom u San Dijegu.”

Poput malo vokalnih izvođača danas, Porterova izvrsno sonoran glas kombinuje tinjajuću gospel strast sa urbanom džez prefinjenošću i tako stvara zvuk soula zbog kojeg je u Evropi završio na top 10 listama i pritom nastupao kao glavni izvođač na najboljim džez festivalima. Njegova mešavina stilova nastala je u San Dijegu.

„Ono što se desilo ”, objašnjava Porter, čija je pokojna majka bila sveštenica, „jeste da su neki moji prijatelji gospel pevači iz Bejkersfilda došli na jedan od Gilbertovih džem sešna sa mnom. Izveli smo tu jednu stvar jedno veče u klubu El Campo Ruse, u centru; bilo je to gospel vokalizovanje, ali i džezi u isto vreme, i publici se mnogo dopalo. Ljudi su rekli: Nismo te još čuli da tako pevaš.”

„Ne sećam se pesme, ali i dalje pamtim melodiju. I to mi je dalo ideju: Dajte mi da unesem ovaj gospel osećaj, koji već imam u pesmi Work Song i (klasik Bobija Timonsa i Arta Blejkija) Moanin’ u mom pristupu džezu, Bio je to ohrabrujuć momenat. Radili smo na pesmi napolju na uglu na Marketovoj ulici, i onda smo ušli u El Campo Ruse i izveli je.”

„Bio je to značajan trenutak za mene. Jer, na izvestan način, uvek postoji bitka u džezu oko toga šta je čisto i istinito. Do tada, nisam prigrlio svoje razumevanje gospel muzike u kontekstu džeza. Pa se činilo kao da sam doživeo malo prosvetljenje na tom džem sešnu sa Gilbertom.”

Kasteljanos se s nežnošću priseća prvog puta kada je čuo bradatog Portera, koji je već nosio Kangol kapu koja je postala njegovo prepoznatljivo vizuelno obeležje.

„Gregori bi ulio svoje srce i dušu u sve i bio sam momentalno zadivljen njegovom radnom etikom. Vredno je radio!” rekao je Kasteljanos. „Još nešto zbog čega sam se divio Gregoriju”, dodaje Kasteljanos, „jeste njegova harizma. Znao je, još na samom početku svoje karijere, kako da se poveže sa publikom.”

Trajno kreativno partnerstvo

Kenjata, budući sâm nadaren saksofonista, takođe je bio zapanjen kada je prvi put čuo Portera, čak i u ambijentu učionice na Univerzitetu u San Dijegu. „Znao sam od samog starta da je imao poseban glas”, rekao je Kenjata. „Samo je pevao (bez reči) partiture za rog i pomislio sam: Čoveče, treba ti materijal osmišljen za tebe. Proveli smo mnogo vremena slušajući muziku, radeći na muzici i pričajući o istoriji, životu i kulturi. Gregori ima veoma zanimljiv um izvan muzike.”

Kenjata, koji je producirao ili koproducirao sva četiri Porterova solo albuma, dokazao se kao instrumentalan u izgradnji pevačeve karijere na mnogo načina.

Krajem devedesetih, gostujući predavač na Univerzitetu u San Dijegu odveo je Portera u Los Anđeles na sesiju snimanja velikog džez flautiste Hjuberta Loza. Kenjata je radio kao producent i aranžer na albumu iz 1999. Hubert Laws Remembers the Unforgettable Nat ‘King’ Cole. Porter, sasvim slučajno, navodi Kola kao jednog od njegovih najvećih ranih uticaja.

„Gregori je posmatrao Hjuberta i mene dok smo radili u studiju satima”, seća se Kenjata. „Na kraju dana, rekao sam: Gregori, pevaj za Hjuberta. Bacio sam ga u vatru. I on je zabacio glavu unazad i pevao, a capella. Čim je završio, Hjubert je rekao: Hajde da ga iskoristimo na ovom albumu! Zamolio je Gregorija da peva Smile i ta pesma se nalazi na izdanju.”

U ovo neko vreme Porter se nadao da će dobiti ulogu u produkciji pozorišta San Diego Repertory Theatre dela It Ain’t Nothin’ But the Blues, koje je zaradilo četiri nominacije za nagradu Toni na Brodveju. Prethodno se pojavio u Repovoj produkciji iz 1998. doo woop revije Avenue X.

Avaj, audicija za It Ain’t Nothin’ But the Blues  je već bila završena. Ali Lozova sestra, pevačica i članica grupe Blues bila je toliko zadivljena Porterom da mu je sredila audiciju. Prošao je audiciju i dobio glavnu ulogu.

„Veoma sam zahvalan San Dijegu za muzičke prilike koje mi je pružio”, rekao je Porter, koji se, posle gotovo 15 godina u Njujorku, skoro preselio u svoj rodni grad Bejkersfild sa svojom suprugom i mladim sinom.

„Rad u Repu mi je pomogao da se snađem u nalaženju načina da upotrebim svoj glas. It Ain’t Nothin’ But the Blues me je odveo do Brodveja, u istoj produkciji sa istim ljudima… Dok sam se okrenuo, bio sam u brodvejskoj predstavi i živeo na Menhetnu.”

„Tako da će, u velikoj meri, moj koncert u San Dijegu biti povratak kući. San Dijego je mesto gde sam zaista počeo da se razvijam muzički.”

Činjenica je da je Porter došao ovde sa snovima o američkom fudbalu, ne muzici.

Ali s druge strane, Kenjati teško pada da zamisli Portera kako razdire teren, umesto što očarava publiku na preko 200 koncerata godišnje koje je pevač održao u poslednjih nekoliko godina.

„Ne mogu ni da zamislim Gregorija kao sportistu, iako je visok i bio je talentovan igrač američkog fudbala”, Kenjata kaže. „Bio je u istom timu na Univerzitetu kao Maršal Fok. Ali ne mogu da zamislim Gregorija u tom svetu, jer je previše osetljiv. Znam da je srećniji dok peva. Kažu da bi, kad je bio dete, ako bi ptica ispala iz svog gnezda, on bi je pokupio i pokušao da je uhrani dok ne ozdravi. Provodio je mnogo vremena šetajući i razmišljajući, sâm.”

„Gregori bi možda postao pevač, čak i bez povrede, ali on stoji na svome. Mnogo malo muzičara je postiglo ono što on ima. Oduvek je imao jasnu viziju o tome šta želi da radi muzički i ima jedinstven stil. Jedinstven je, ali utemeljen u tradiciji. On je kao grana veoma jakog drveta. Njegove pesme su pristupačne, njegov glas neverovatan i on je harizmatična osoba, pa tako predstavlja savršenu muzička oluja.”

Novi umetnički horizonti

Holding on, numera koja otvara Porterov novi album, Take Me to the Alley jeste njegova očaravajuća obrada hita sa top listi iz 2015. engleskog elektronskog muzičkog dua Disclosure, u čijoj je originalnoj verziji Porter učestvovao. Porterova verzija je sporija i ljupko harmonizovana, uz odmerenu akustičku interpretaciju koja zamenjuje udarajuću, elektropop-sreće-haus verziju. Što se ispostavilo da bi moglo da mu pomogne da se predstavi u svom vlastitom svetlu novoj publici širokoumnih fanova elektro dens muzike.

„Jeste mi palo na pamet kad smo bili u studiju sa Gajom i Hauardom (Lorens, dvojica braće koji čine sastav Disclosure) da možda obradim pesmu, i onda sam zaboravio”, kaže Porter. „Dok sam sastavljao Take Me to the Alley, reko’: Hajde da vidim kako sad razmišljam o ovoj pesmi. Svidela mi se zamisao da je snimim, ogoljenu i rezervnu, i da i dalje nosi emociju o neutaživoj prirodi ljubavi. Za mene, poruka pesme je veoma važna, možda čak više od instrumentacije i muzike.”

U pesmi In Fashion Porter peva sa impresivnim ubeđenjem da bi ljubav trebalo da bude trajna, ne prolazna, vešto se pozivajući na (i onda izvrćući) klavirski motiv iz klasika Eltona Džona iz 1973. Bennie and the Jets. Još bolja je Don’t Lose Your Steam – pesma koju bi možda Al Grin rado prisvojio za sebe – naslovna blago poletna pesma albuma Take Me to the Alley .

Osećajna balada Alley kombinuje prefinjenost klasika Burta Bakaraka sa nežnim stihovima o negovanju bolesnih i ugnjetavanih, što Porter donosi sa upečatljivom saosećajnošću. Rezultat je blago podsticajna pesma, podjednako primamljiva koliko i inspirativna.

Take Me to the Alley pokušava da uveseli živote ljudi koji su unesrećeni, možda beskućnika ili bolesnika ili možda izbeglica”, kaže Porter. „To nije nešto popularno što ljudi žele da čuju u pesmi. Na ovom albumu pevam o svom sinu, svojoj majci i o odnosima. Ako nešto odavde postane hit, kul, ali to je i dalje organski proces za mene. Ne pokušavam da osvojim (komercijalni) houmran i niko mi u mojoj diskografskoj kući nije rekao: Treba da ideš ovim putem ili Treba da budeš dens umetnik. Kada kažem Take me to the alley, alley je uglavnom najgore mesto, u jednoj od najmračnijih ulica u Bejkersfildu, gde bi moja majka otišla i pomagala ljudima kojima je trebala pomoć da se iskupe.”

„Poruka bilo kakve pesme jeste ono što me na kraju udari u glavu – i ono što me je udaralo kad sam bio dete. A, u džezu, poruka je izražajnija od drugih stvari koje slušam. Uvek sam osećao da je prenošenje poruke drugome važnije od pokazivanja veštine i izvođenja arija. Umem sve to i – u nekom trenutku u muzici – to se zahteva, mada česće na živim izvođenjima nego na snimcima.”

„Ponekad je glas nužna sprava. I ne treba zbog toga umanjiti sve ono što se dešava u gospel muzici; na neki način, kontroliše te duh i ti nemaš kontrolu nad svojim glasom. Ali dopada mi se da ponekad pojednostavim ono što radim kako bih dopreo do ljudskih srca, emotivno. Meni lično, ako nečim doprinosim džezu, to činim svojom ranjivošću i istinskim razmišljanjem o emocijama u svakoj pesmi.”

Da li će Take Me to the Alley doneti Porteru slavu ovde u njegovoj domovini, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, on ne sumnja u svoju muzičku misiju.

„Desilo mi se da imam veću publiku u Evropi, pa će biti super ako se to desi ovde”, kaže. „Ali i dalje znam koje su moje namere. I moje namere nisu uprte u dostizanje slave; želim da kažem ljudima nešto što će ih dotaknuti, emotivno. Tako je to oduvek bilo za mene. Tako na mene utiče muzika.”

Razumeš engleski? Pročitaj u originalu: http://ow.ly/x8T330aMlt4
Autor teksta: Džordž Varga

Prevela sa engleskog: Tamara Nikolić

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s