Zašto je najveći brazilski pisac prestao da piše

Na vrhuncu svoje književne slave, 1984. Raduan Nasar je objavio da se povlači kako bi postao farmer.

Godine 1973. brazilski pisac Raduan Nasar se povukao. Posle šest godina kao glavni urednik lista Jornal do Bairro (Novine kvarta), uticajnih levičarskih novina koje su se protivile brazilskom vojnom režimu našao se u ćorsokaku zajedno sa jednim od suosnivača, koji je takođe bio i njegov brat. Novine su do tada bile deljene besplatno i braća nisu mogla da se slože oko toga da li bi trebalo naplaćivati pretplatnicima. Nasar, koji je tada imao trideset sedam godina, napustio je novine i proveo godinu dana u svom stanu u Sao Paolu, radeći dvanaest sati dnevno na knjizi, „plačući sve vreme”. U „Drevnom oranju”, kratkom, čudnom romanu koji je napisao, jedan mladić napušta svoj seoski dom i porodicu, ne bi li se na kraju vratio mestu svog detinjstva pročišćen i pomalo unižen.

„Drevno oranje” objavljeno je 1975. i delo je odmah naišlo na pozitivnu kritiku. Osvojio je glavnu brazilsku nagradu za književnost Jabuti i još jednu nagradu brazilske jezičke Akademije. Godine 1978. u štampi se pojavio drugi roman; Nasar je napisao prvu skicu „Pehara besa” 1970. dok je živeo u Granža Viana, ruralnom kraju na periferiji grada. Taj je roman takođe doživeo euforične reakcije osvojivši Nagradu Udruženja Umetničkih Kritičara Sao Paula. „Te dve knjige su imale jak uticaj”, kaže mi Antonio Fernando de Frančeski, pesnik i kritičar koji je postao Nasarov blizak prijatelj. „To su male, tvrde stene. Sve je koncentrisano tamo.” Prošle godine, Nasarova dva romana su prevedena na engleski prvi put za izdanje Penguin Modern Classics Series-New Directions će ih objaviti ovog meseca u Sjedinjenim Američkim Državama – a „Pehar besa”, koji je preveo Stefan Tobler, bio je na spisku za Man Booker International Prize.

Nasarovi romani ubrzo su zapali za oko izdavačima u Francuskoj i Nemačkoj i, do početka osamdesetih, sa dve kratke knjige koje su zajedno imale manje od trista stranica, već je bio veličan kao jedan od najvećh brazilskih pisaca i spominjan rame uz rame sa Klaris Lispektor i Žoaom Gimaraešom Rozom. U posetama Parizu, zvali su ga da govori na Sorboni i nepristrasno je hvaljen od strane izdavačkog maga Kloda Gajimara i poznate katalonske književne agentkinje Karmen Balsels. Bliska prijateljica Gabrijela Garsije Markesa, Marija Vargasa Ljose i Pabla Nerude, o čijim je imecima vodila računa, za Balsels se često govori da je odgovorna za nejasno definisan ali visoko komercijalan koncept Latinoameričkog buma, porast u globalnom apetitu za književnost ovog podneblja tokom šezdesetih i sedamdesetih. Tada je potražila Nasara da se pridruži klubu. „Očekivala je nešto veliko”, rekao mi je prošle godine, kada smo se upoznali prvi put u njegovom domu u Sao Paolu. „Bila je veoma velikodušna osoba.”

Nasar je imao četrdeset osam godina i bio je na vrhuncu književne slave kada je 1984. dao intervju za Folha de São Paulo (List Sao Paula), najveće dnevne novine u državi, u kojem je objavio svoju ostavku. Želeo je da postane farmer. „Sada su mi na umu neke potpuno druge stvari; istražujem trenutno poljoprivredu i stočarstvo”, rekao je novinaru. Mnogi su bili potpuno zbunjeni. Nasar je održao reč. Naredne godine, kupio je posed od otprilike 100 akra (40 hektara) i počeo je da sadi soju, kukuruz, pasulj i pšenicu.

„Odrekao sam se mnogo toga tada, nemate predstavu”, rekao mi je to popodne. Nasar, koji sada ima osamdesetjednu godinu, živi sâm u diskretnoj zgradi od crvene cigle u jednom od mirnijih delova Vila Madalene, boemskog kraja na zapadnoj strani grada. Godine 2011. posle gotovo tri decenije provedene baveći se usevima, Nasar je donirao svoju zemlju Federalnom univerzitetu Sao Karlos, pod uslovom da oni izgrade još jedan kampus kako bi seoske zajednice imale bolji pristup. Kampus je sada izgrađen i funkcionalan je; Nasar je govorio o bivšem radniku sa farme, čija je ćerka tamo studirala.

Nasarova soba jedva je nameštena, sa starim žutim satom na zidu i crno-belim portretom roditelja iznad njegovog stola. Nema polica sa knjigama u dnevnoj sobi, ali na okviru kamina nalazi se jedan kratak red knjiga: Andre Žid, Dostojevski (pisac kojeg posebno voli) i mnogi stari tomovi Kaldaz Auletea, portugalskog rečnika. Primetio sam nasumične gomile svežih novih knjiga na stočićima i kauču. „To su pokloni”, rekao je on. „Kažem ljudima da više ne čitam, ali nikad mi ne veruju.”

Pisci koji biraju da se ne služe svojim talentom mogu da izazovu niz reakcija kod čitalaca i kolega pisaca, od zavisti preko ogorčenja do divljenja. Na Nasarovo rano penzionisanje reagovalo se u Brazilu sa nekom vrstom fascinacije sa primesama uvrede. Odlučivši da postane farmer – ne mislilac u dokolici već posednik produktivne hacijende osrednje veličine – on je unizio status književnosti.

Izdavači su sumnjali da nije u potpunosti prestao. „Jedna od velikih opsesija naše štampe u poslednjih nekoliko decenija bila je da otkrije da li ima neke skrivene pesme ili priče u svojim fiokama”, rekao mi je Luis Švarc, glavni urednik Companhia das Letras, glavne izdavačke kuće u državi. Švarc je delom govorio o sebi samom. Kada je osnovao svoju izdavačku kuću krajem osamdesetih, pozvao je Nasara. „Rekao sam mu, Luis, vidi, nemam nikakvu knjigu za tebe”, Nasar mi je kazao. „Tada sam bio već duboko u seoskom životu.”

Nasarovo zanimanje za agrikulturu potiče još iz detinjstva. Njegovi su roditelji emigrirali dvadesetih iz Libana u Brazil i smestili se u Pindoramu, malenu seosku varoš u državi Sao Paolo. Nasar i njegovo devetoro braće i sestara odrasli su na maloj parceli gde je njegov otac uzgajao pomorandže, višnje i drveće žabutikaba kao i ptice i zečeve. Njegova je majka bila izvanredna uzgajivačica piladi, rekao mi je, ali njena specijalnost bile su ćurke. „Jednom mi je otac dao dve morke”, rekao je dok su mu se linije na licu naborale od ugodnog sećanja. „Toliko sam bio prokleto uzbuđen.”

Njegov otac je bio pravoslavni hrišćanin, a njegova majka protestantkinja, ali deca su odgajana kao katolici kako bi ih zaštitili od diskriminacije. Nasar, ministrant, uobičavao je da se budi svakog dana u pet ujutru da bi se pričestio. Kada je Nasaru bilo šesnaest, preselio se u Sao Paolo, prestonicu, gde je studirao jezike i pravo, dok se nije prebacio na filozofiju na Univerzitetu u Sao Paolu. Godine 1967, on i njegova četvorica braće osnovali su Jornal do Bairro.

„Drevno oranje”, verzija parabole o bludnom sinu, oda je Andreovim sponama sa zemljom i njegovom porodicom, kao i gotovo nihilistička osuda ovih veza. Sina seoskog patrijarha, Andrea muče incestuozna osećanja prema njegovoj sestri. Beži od porodice kako bi uživao u konačenju, piću i posetama prostitutkama; njegov brat Pedro pokušava da ga vrati kući. Biblijski jezik čini da priča bude istovremeno iskrena i izrugujuća; Nasaru posebno polazi za rukom da baci mračnu, uznemirujuću senku na svoju nostalgičnu viziju seoskog života. U jednoj sceni Andre se seća iskustva skupljanja „naboranog sna noćnih spavaćica i pidžama” koje su pripadale porodici otkrivajući „izgubljenu u njihovim naborima, nakupljenu, potiskivanu energiju najnežnijih stidnih dlaka.”

U „Peharu besa”, neimenovani pripovedač je uzdržani farmer koji živi u brazilskoj divljini. Jednog jutra, posećuje ga njegova ljubavnica, novinarka. Njih dvoje provedu jutro vodeći ljubav u farmerovoj kući, nakon čega se kupaju zajedno. Gotovo da ne razmenjuju reči. Potom, spremajući se za doručak, farmer, dok izlazi da popuši cigaretu, ugleda koloniju mrava kako uništavaju živicu. Dolazi do nagle promene u raspoloženju, i par započinje raspravu – ili preciznije, razmenu niza ispada – koja dobija na intenzitetu kako priča napreduje. Čitalac stiče utisak o farmeru kao o osobi sa iskustvom sveta koji nije voleo ono što je on video. Nasar je napisao prvu radnu verziju u roku od dve grozničave nedelje 1970. rekao mi je on. „Nisam mogao da prestanem da se smejem”, rekao je, upoređujući ovo sa svojim raspoloženjem dok je pisao „Drevno oranje”.

Nekoliko puta, dok smo ručali – pitu sa piletinom i pirinač, vino, mus od marakuje – Nasar bi prekinuo razgovor. „To je bilo stvarno”, rekao bi on za nekog lika ili neki pasus; ili za neki događaj u njegovom životu, „to je u knjizi”. Bila je to čudna i draga navika, navika koja je pokazivala ignorisanje izveštačenosti književnog sveta. Čitajući oba romana sada, teško je da se ne primeti način na koji se baštenski imaginarijum i metafore prirode upliću u prozu, kao biografski detalji iz budućnosti. Stopala su vlažna, „kao da su izvučena iz zemlje tog istog minuta”; dremež je zreo, ,,pokupljen sa pobožnom pohotljivošću obranog voća”: težina porodice na svest pripovedača je kao „navala teške vode”.

Nasar je rekao da je poljoprivreda oduvek bila njegovo glavno zanimanje, dok je pisanje bilo „samo još jedna aktivnost”. Ali njegov život u agrikulturi nije počeo glatko. „Bilo je veoma naporno. Posed je bio u lošem stanju. Prvo smo počeli da sadimo pasulj, taj predivni pasulj”, rekao je. „Doveli smo ovamo druge farmere i oni su nam dali smernice kako to da radimo.” Cena robe je bila niska u to vreme i čak i uz pomoć spolja nije uspevao da napravi profit. Odustalo se od pokušaja uzgoja stoke. „Prvih šest godina, bili smo uništeni; bilo je samo gubitaka.” Nasar je, primetio sam,često koristio prvo lice množine kada je govorio o svojoj farmi, iako je uglavnom živeo sam; radije nije govorio o jedinoj dugoj vezi, koju je opisao kao „turbulentnu”. Kao i njegovi likovi, čini se da je našao utehu u fizičkom radu. „Moj život se svodi na rad, rad, rad”, rekao je jednom novinaru koji ga je intervjuisao 1996. kada ga je pitao kako mu ide nakon povlačenja iz književnog sveta.

Njegova sreća sa farmom počela je da se okreće 1991. Tada su takođe Nasarove knjige, koje su dobile priznanje kritike, ali nisu doprle do šire publike, počele da se prodaju u većem tiražu. („Pehar besa” je ekranizovan 1997; urađena je i adaptacija „Drevnog oranja” 2001). Malo pre nego što je donirao farmu Lagoa do Sino Federalnom univerzitetu Sao Karlos (UFSCAR) 2011, dobio je ponudu od osamnaest miliona reala – u proseku šest miliona dolara – za posed.

Jedan od Nasarovih strahova jeste da bi nova brazilska vlada mogla da privatizuje zemljište koje je ostavio narodu. Veoma je kritičan prema Mišelu Temeru, novom desničarskom predsedniku države i prošlog aprila, napravio je redak javni nastup na mitingu pored bivše predsednice Dilme Rusef, malo pre nego što je opozvana. Fotografija usamljenog pisca kako grli borbenu predsednicu brzo se proširila. Nasar se gotovo nikada ne pojavljuje u javnosti i često odbija pozivnice čak i na manje događaje, ali rekao je da je osetio potrebu za tim prošle godine. „Ni najmanje ne sumnjam da prolazimo kroz državni udar”, rekao je on. „Ne možete prosto da uklonite predsednika koji je osvojio glas naroda demokratski.”

Za vreme našeg sastanka, Nasar je nekad pokazivao ponos po pitanju onoga čime se bavi, ali potom bi delovalo kao da se grdio. U jednom trenutku prihvatio je telefonski poziv od izdavača pri čemu sam ga čuo kako se žučno raspravlja o koricama: protivio se veličini slova korišćenoj za njegovo ime, koja je prekrila većinu naslovne strane. Nasarovi bliski ljudi opisuju ga kao predusretljivog mikromenadžera, pisca koji interveniše u svakom aspektu uređivačkog procesa. Švarc je prvo izdavao Nasarova dela osamdesetih, pre nego što je osnovao Companhia das Letras. „U svakom novom izdanju želeo bi da promeni jednu rečenicu ili promeni piščevu biografiju ili bi se žalio na tonalitet mastila”, rekao je. Ponekad bi Nasar pitao za posebnu vrstu fonta ili razmaka između linija. ,,Luiz bi mi nekad rekao ,Raduane, sa tobom, kada mi pošalješ svoje primedbe, ne znam da li da se smejem ili da plačem’”, Nasar mi je rekao. „Nikada me nije mnogo zanimala prodaja, ali uvek sam želeo da knjige budu najbolje što mogu. Ne mogu da podnesem ona malecna izdanja gde je sve nagurano u uske razmake.”

Prvobitna Nasarova tvrdnja da nije imao objavljeno pisanje za Švarca se ispostavlja da nije u potpunosti tačna. „Devojčica na putu”, kratka priča napisana krajem pedesetih, na kraju je predata i objavljena 1997. Gotovo četrdeset godina nakon što je završena. Frančeski je jedina osoba koja je ubedila Nasara da preduzme književni zadatak od svog zvaničnog povlačenja. Kratak esej koji je napisao, „Ručice od svile”, neposredno opažanje vrednosti diplomatskih instinkta, naručen je početkom devedesetih za magazin koji je Frančeski uređivao u to vreme, ali, na Nasarov zahtev, nije objavljen sedam godina.

I Švarc i Frančeski veruju da je Nasarova odluka da odustane došla ne od jenjavanja interesa već od perfekcionizma u pisanju književnosti. „On je čovek koji se toliko posvećuje zanatu da mislim da mu je teško da se oseti kao da je postigao uspeh.” Švarc je rekao. „Posebno u zemlji gde kritika nije toliko aktivna.” Frančeski se jednako divi Nasaru, ali uviđa neku „neurozu u njegovom ponašanju. Za njega Nasar je neko ko „previše cedi delove sebe koje ne voli”, boreći se da pomiri prohteve svog ega sa žudnjom za skromnim životom.

Pre nego što smo se upoznali, napisao sam kritiku Nasarovog rada u kojoj sam izneo ovo tumačenje; poslao mi je ljubazan, pomalo formalan imejl hvaleći „prigodnost izjava”. Ali kada smo se kasnije vratili temi, kolebao se. U prošlosti, Nasar je povremeno pokazivao razdražljivost prema teoretisanju naokolo o njegovoj odluci da prestane da piše. U intervjuu 1997. sa lokalnim magazinom Veja naveo je nekoliko aktivnosti od kojih je odustao: od jezičke diplome na univerzitetu, prava, uzgoja zečeva, novinarstva. „Sve me je to etiketiralo kao nestalnog”, rekao je novinaru koji ga je intervjuisao. „Zašto samo kada sam napustio književnost odjednom postajem neki fascinantan lik? Zar nije čudno?”

Jednog jutra prošlog decembra posetio sam ga ponovo kod kuće. Nosio je opeglanu košulju na linije i stari ručni sat i uz njegovu uobičajenu nerazmetljivu ljubaznost postavio je sto sa hlebom, sirom i termosom kafe. Na prethodnim sastancima, oklevao sam da postavim očigledno pitanje – Zašto ste prestali da pišete? Govoreći sebi da je to strategija da učinim da se oseća ugodno. Ali to popodne došlo je do zatišja. Namrštio se i njegov se izraz zamračio pomalo u ono što sam očitao kao bes, ali što se postepeno otkrivalo kao trud da se o pitanju pažljivo promisli. Jedno vreme sedeli smo jedno preko puta drugog u tišini. Onda je skrenuo pogled i rekao: „Ko zna? Ja stvarno ne znam”.

Link do teksta: http://www.newyorker.com/culture/persons-of-interest/why-brazils-greatest-writer-stopped-writing

Autor teksta: Alehandro Čakof

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s