(prim.prev) Mišo Grundler: Prevođenje me je učinilo špiritualnim

Koliki su ljudi u tijeku velepošasti postali stručnjaci za raznorazne znanstvene discipline, krajnje je vrijeme da sveučilišta počnu dodjeljivati *pošasni* doktorat. Ovo je samo jedna u nizu (zaista nepreglednom nizu) dovitljivosti u autorstvu Miše Grundlera. Nakon što mi je njegovo ime osvanulo na fidu u objavi Milice Špadijer, dodala sam ga verovatno u nastojanju povezivanja sa još jednim kolegom, ne očekujući bujicu mimova u njegovom omiljenom formatu ležernog Vini Pua nasuprot onom kicoškom kroz koje najčešće izvodi svoje jezičke akrobacije, te sam od silnih pošalica poput one sa početka i zaboravila da je čovek pre svega prevodilac.

Ispostavlja se, međutim, da je Mišo ozbiljna faca. Samo mu je 33 godina, a iza sebe ima 2 mastera, 25 prevoda sa 4 jezika, 10-godišnje iskustvo u titlovanju u saradnji sa Hrvatskom radiotelevizijom. Kao da to nije dovoljno, Mišo je i stalni sudski tumač za švedski i engleski, i asistent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde predaje staronordijsku književnost i mitologiju, kao i vežbe iz prevođenja. U svom nemogućem rasporedu uspeo je da nađe prostora da mi odgovori na pitanja koja su se između ostalog ticala upravo veze između humora i prevodilaštva, a ja sam mu uzvratila zahvalnost time što intervju dobijate ne košer, kako je on pretpostavio da je ovaj blog i njegovi čitaoci, već u punom necenzurisanom sjaju.

Mišo, da li misliš da te je prevođenje učinilo duhovitijim čovekom?

Duhovitost je, po meni, neraskidivo vezana s duhovnošću, a mene je prevođenje odvelo u počesto zavirivanje u čašicu pa se stoga može reći da sam i zahvaljujući toj tegobnoj raboti postao duhovit iliti špiritualan.

Sećaš li se neke posebno izazovne fore koja je iziskivala naročito mnogo kreativnosti i da si baš bio ponosan na svoje rešenje?

Rijetko kad mogu reći da sam ponosan prijevodom, jer uvijek mislim da je moglo bolje i kad ne bi postojao rok, vjerojatno bih dorađivao prijevode do kraja života. Ipak, na pamet mi padaju dva primjera iz doba kad sam prevodio “Simpsone” , što je uvijek bilo izazovno s obzirom na puno duhovitosti, šala, pjesmica, igara rječima i visprenih doskočica. 

Prvi primjer u originalu glasi ovako:

A: Ellen, what’s your ramble on this?

B: Ryan, I don’t ramble anymore. Although I do like that song Ramblin’ Man by the Allman Brothers. At first I thought they were the Almond Brothers, which is great, since I like nuts.

 A prijevod glasi ovako:

A: Ellen, da i s tobom malo divanimo.

B: Ryane, ja ne divanim. Ali volim pjesmu „Slabo divanim mađarski“. Mislila sam da to ima veze s dìvanom. Što je super, jer mi je dìvan baš dîvan komad namještaja.

Tu je, dakle, trebalo nanizati igre riječima koje se na neki način tiču muzike, a da sve pritom zvuči izgovorno slično, jer lik Ellen DeGeneres, koja se pojavljuje u toj epizodi, to govori kao bujicu riječi.

Drugi primjer, također iz Simpsona, bio je naziv kineskoga gay bara “Wang’s”, što, naravno, ima dvostruko značenje – Wang je često azijsko prezime u Americi, a pojam wang u slengu označava muško spolovilo. Tu mi je kao grom iz vedra neba sinuo prijevod “Kita(j)”. Kitaj je, naime, arhaično ime za Kinu, naziv potječe iz ruskog. Zaboravljam, ustvari, da je ovo pristojan, da ne kažem košer blog, pa slobodno obriši ovaj primjer.

Pročitala sam negde da si jedan od najtraženijih prevodilaca za većinu skandinavskih jezika u Hrvatskoj. Kada počinje tvoj, pretpostaviću, trnoviti put prema zvezdama?

Uh, prevodilački put, s obzirom na to prevođenje usisa sve slobodno vrijeme (a ponekad i volju za životom), bliže je putovanju u crnu rupu nego prema zvijezdama – nikad od mene Roberta Prosinečkog i njegova puta od Trnja do Zvezde. Prevođenjem se kao primarnim zanimanjem bavim od 2011., a sve je počelo više-manje slučajno kada je HRT-u trebao prijevod nekog priloga s norveškog (te se godine dogodio strašni pokolj Andersa Breivika pa je to bila aktualna tema mnogih rasprava), a nitko im u tom trenutku nije bio na raspolaganju. Jedna kolegica sjetila se da bih možda ja mogao uskočiti i tako je, malo-pomalo, sa sve više filmova i serija, krenulo moje televizijsko prevođenje. A budući da ljudi vide ime prevoditelja na odjavnoj špici, počeli su mi se s ponudama javljati izdavačke kuće i prevodilačke agencije.

Iza sebe imaš prevoda maltene koliko imaš godina. Šta smatraš svojim magnum opusom? 

Književnom prevođenju uvijek dajem prednost pred svim ostalim vrstama prijevoda pa bih kao dosad najzahtjevniji prijevod izdvojio lirsku dramu “Peer Gynt” Henrika Ibsena. Radi se o djelu u stihovima, vrlo specifičnog ritma prilagođenog norveškom jeziku 19. vijeka, koji se tada iznova gradio nakon pet stoljeća danske jezične i kulturne prevlasti, pa se Ibsen stoga služio stilom narodnih pjesama i ruralnih dijalekata, zbog čega to djelo u Norveškoj ima status nacionalnog “epa”, poput Fausta, Don Quijotea ili Hamleta u svojim zemljama. Zbog zahtjevosti prijevoda, većina prevoditelja iz drugih zemalja odlučila se prilagoditi Ibsena stilu nekog domaćeg autora, poznatog ciljnoj publici, pa tako neki britanski prijevodi više vuku na Shakespearea ili Byrona nego na Ibsena. U Hrvatskoj postoji već 40 godina prijevod “Peera Gynta”, no prevoditelj je u pogovoru zaključio da je to djelo de facto neprevodivo i odlučio ga prevesti, bolje rečeno adaptirati, u proznom obliku, bez rime i ritmike. Iako mi je želja bila “Peera” pokušati prevesti jednom kad skupim mnogo više iskustva, kad budem u mirovini, na primjer, prilika se ukazala puno prije nego što sam se nadao, jer je poznati norveški redatelj Erik Ulfsby postavljao tu predstavu na danke zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta i inzistirao na prijevodu vjernom originalu. Iako mislim da bi mi trebalo barem deset godina rada da budem donekle zadovoljan rezultatom, imao sam samo nekoliko mjeseci na raspolaganju, a reakcije Norvežana, koji su tu predstavu gledali u Zagrebu i bili ganuti do suza, jer neki tuđi Peer zvuči kao njihov Peer, najveća su mi nagrada.

U prethodnim razgovorima na blogu, prevodioci bi se neretko požalili na položaj prevodilaca u Srbiji, na to da su loše plaćeni, zapostavljeni, neprepoznati, da se teško etabliraju, čak i da su eksploatisani. Kako se osećaju prevodioci u Hrvatskoj?

Nažalost, situacija ni ovdje nije ništa bolja. Dok cijene života, režija i ostali troškovi redovito idu gore, cijena rada prevoditelja već godinama je u padu, a čini se da će se ta tendencija nastaviti. To posebno vrijedi za agencijske prijevode, gdje se razvoj strojnog prevođenja koristi kao argument za snižavanje cijena, a mnoge prevoditelje svodi se na puke “korektore” strojnog prijevoda. U audiovizualnom prevođenju, tj. titlovanju, agencije koje rade za televizije i streaming servise nerijetko zapošljavaju ljude bez potrebnih kvalifikacija samo da bi uštedjeli, što, naravno, rezultira sve nižom kvalitetom prijevoda. U književnom prevođenju cijene su i inače bile niže, a glavni problem je što izdavači često nisu u mogućnosti platiti prevoditeljima prije nego što se knjiga nađe na tržištu, pa prevoditelji ponekad čekaju i po godinu dana od trenutka preuzimanja prijevoda do isplate honorara. To znači da dotad moraju smisliti kako će preživjeti i pokrivati tekuće troškove jer zarađeni novac im “visi u zraku”, ali ne mogu doći do njega.

A kako se osećaš ti, kako izgleda dan jednog prevodioca sa punim radnim vremenom?

Nakon deset godina prevoditeljskog rada, mogu reći da se sve više poistovjećujem s legendarnim Alijom Sirotanovićem – želim samo veću lopatu da mogu odraditi više posla u manje vremena. Rokovi su uvijek kratki, posao se gomila, a bilo kakav nepredviđen događaj lako izbaci prevoditelja iz tračnica pa se izgubljeno vrijeme nadoknađuje nauštrb odmora i sna. Meni radni dan počinje u 5 ujutro i ne završava prije 9-10 navečer, a odlazak na godišnji odmor svodi se na sjedenje s laptopom u hotelskoj sobi i prevođenje s pogledom na more. Iako u teoriji posao freelancera zvuči kao da si sam svoj šef i krojiš si radni ritam i navike, to u praksi znači da imaš desetke različitih klijenata kojima uvijek nešto treba hitno, baš sad, ovaj čas, nedjeljom ili praznikom, u kasne večernje sate, pa zapravo sve vrijeme žongliraš s gomilom lopti u zraku. Prevoditelj je, može se reći, poput nekog indijskog božanstva – radi sa šest ruku, a sjete ga se samo kad ga trebaju.

Prevodiš li nekada za svoju dušu, ili prevođenje kod tebe ne prodire u dokolicu i slobodno vreme?

Uh, to su rijetke prigode, ali oduvijek sam slab na poeziju pa tu mitsku kategoriju slobodnog vremena znam povremeno iskoristiti za prevođenje dragih pjesama koje dosad nisu prevedene na naše jezike. Tako sam, recimo, preveo neke pjesme Kiplinga, Blakea i švedskih pjesnika kao što su Karin Boye, Gunnar Ekelöf i Gustaf Fröding. Sve je počelo tako što sam u studentskim danima u šaljivom tonu preveo pjesmu švedsko-finskog pjesnika Johana Runeberga posvećenu šumadijskom seljaku Pavi (Runeberg je kao romantičar bio fasciniran neiskvarenim životom srbijanskih seljaka i njihovom povezanošću s prirodom), ali to ti neću citirati iz poštovanja tebi i tvojim čitateljima jer zvuči kao onaj već poslovični primjer kad Hrvat u Beogradu ne zna bi li naručio mešanu ili kombinovanu picu (nota bene, nisam vulgaran!).

Da možeš da biraš, koju bi knjigu ili seriju preveo (bilo to već prevedeno ili ne), da veruješ da bi ti pričinilo ozbiljno zadovoljstvo?

Nedavno sam preveo Strindbergovu “Gospođicu Juliju”, što je prvi prijevod Strindberga na hrvatski izravno sa švedskog. Veći dio Strindbergova opusa izdan je kod nas još u doba Jugoslavije, ali ti su prijevodi napravljeni preko njemačkog kao jezika posrednika i u njima se, nažalost, u tom prijevodu iz druge ruke, izgubilo previše pa naša publika nije imala priliku doživjeti Strindberga u pravom svjetlu. Tu bih nepravdu volio u nekom času ispraviti. Što se serija tiče, zapravo sam već ispunio žarku želju i preveo novo izdanje Kozmosa, legendarne serije Carla Sagana, ovaj put s astrofizičarem Neilom deGrasse Tysonom, Saganovim učenikom, kao naratorom. Osim toga, vjerojatno bih najviše uživao da prevodim genijalnog Seinfelda, iako je odavno preveden, jer tu seriju, mada znam svaku repliku, bez prestanka gledam već 20-ak godina i ubraja mi se u Top 5 najdražih.

Nije neuobičajeno da iz prevodioca iznikne pisac, jesi li ikada osetio potrebu da napišeš nešto svoje? Ne znam, makar prevodilačke memoare? 

Memoare vjerojatno nikad neću napisati, jer nemam baš predispozicije da budem novi Knausgaard, ali imam nekih ideja za potencijalnu buduću zbirku kratkih priča… ako se ikad okanim pisanja obješenjačkih nebuloza na Fejsu. U studentskim danima pisao sam i kriminalno lošu poeziju, ali srećom shvatio sam na vrijeme da umjesto na T. S. Eliota to više podsjeća na spoj Rupi Kaur na apsintu i Ginsberga predoziranog fejsbučkim bastardizacijama Andrićevih citata s Đoletovim štihom pa sam odustao od tog nesuvislog slovnog skrnavljenja (gle, aliteracija!).

(prim.prev) Milica Špadijer: Prevodilac je najbolji kada je u tekstu nevidljiv

Posle duže pauze, ponovo razgovaramo sa prevodiocima. Veliko mi je zadovoljstvo da ovaj drugi ciklus otpočne sa Milicom Špadijer, pesnikinjom, novinarkom i prevodiocem. Ovo leto obeležilo mi je čitanje njene zbirke pesama Šar-planina, što vam zdušno preporučujem da sebi priuštite, međutim, kako prilika nalaže, ovde smo se više bavile njenim prevodilačkim istorijatom, podvizima i narednim planovima.

Rođena 1989. u Beogradu, završila je Filološku gimnaziju (odakle je znam kao klasičarku), potom osnovne i master studije na Filozofskom fakultetu na Katedri za klasične nauke. Njena prevodilačka biografija proteže se kroz intervju, pa izvolite.

Milice, mnogo mi je drago da sa tobom otpočnem sezonu ovih intervjua, ovog puta skrojenih po meri sagovornika. Krenula bih od jedne pretpostavke, ti mora da se na izvestan način prevođenjem baviš već od gimnazijskih dana, zar ne? S obzirom na to da si išla u klasično odeljenje. 

Tamara, i meni je jako drago! Veoma cenim tvoj trud da učiniš prevodioce vidljivijima i drago mi je da mogu tome da doprinesem. Tvoja pretpostavka nije netačna, od srednje škole prevodim sa starogrčkog i latinskog, ali prevođenjem se zapravo bavim malo duže, od osnovne škole. Moja profesorka engleskog Mirjana Ruston, davala nam je da za svaki čas prevodimo po dve poslovice iz Life’s little instruction book, dve Priče Solomonove i kasnije delove knjige o filozofiji i sanskritu. Bila je neverovatan učitelj i jedna je od najzaslužnijih za čvrste temelje mog obrazovanja i ljubavi prema prevodilačkoj umetnosti. Ovim putem je puno pozdravljam i još jednom joj zahvaljujem. 

Kako je došlo do tvog prvog prevodilačkog angažmana? Ako se ne varam, u pitanju je prevod romana Kasandra i vuk, koji je za tebe veoma poseban.

Kasandra i vuk Margarite Karapanu prva je knjiga koju sam prevela celu, ali moj prvi ozbiljni prevodilački angažman bio je prevod grčkih delova knjige Pravoslavni komonvelt Pashalisa Kitromilidisa. Zavodu za udžbenike, izdavaču knjige, preporučio me je jedan profesor sa moje matične katedre, Klasičnih nauka, jer je grčki u knjizi bio vrlo arhaičan i bio im je potreban neko ko poznaje istoriju jezika.

Sa Kasandrom je put bio dosta trnovitiji. Javila sam se tadašnjem uredniku Derete Aleksandru Šurbatoviću da pitam ima li šta za prevođenje sa engleskog za nekog drugog, a on je rekao da ima nešto sa grčkog, za mene. Uradila sam nekoliko probnih strana prevoda, da bi mi iz Derete rekli da nisu baš zadovoljni i da će naći drugog prevodioca. To je verovatno bio prelomni trenutak u mojoj prevodilačkoj karijeri pošto sam bila potpuno sigurna u kvalitet svog rada, ali je sama Kasandra napisana dečijim, često eliptičnim jezikom i zaista van konteksta deluje kao prilično loš prevod. Odlučila sam da se borim i predložim da prevedem još nekoliko strana i — sada sam ovde.

Oduševila sam se kada sam na Goodreadsu videla da tvoje ime stoji uz imena autora koje si prevodila. Kako ti doživljavaš ulogu prevodioca, jel on premostilac iz senke ili ime uz ime sa autorom izvornog teksta?

Premostilac iz senke, sviđa mi se kako to zvuči i slično je mom shvatanju našeg poziva. Divno je videti svoje ime uz ime pisca na koricama kao što je to uradila izdavačka kuća No Rules za koju sam prevela zbirku pesama Afrodita u plavom Petrosa Stefaneasa, ili na Goodreads gde je to i jako korisno, ali prevođenje nije isto što i stvaranje nečeg novog i ne treba ga tako ni posmatrati. Ilustrovaću to jednom zanimljivošću vezanom za Prusta. Naslov U traganju za iščezlim vremenom, odnosno À la recherche du temps perdu na engleski je prvobitno preveden kao Remembrance of things past, što je fraza iz Šekspirovog 30. soneta. Prust, koji je pritom bio blizak sa prevodiocem Č. L. Skot Monkrifom, nije bio zadovoljan tim rešenjem, pre svega jer se gubila korespondencija između izgubljenog i pronađenog vremena. Ovo uzimam kao još jedan argument u prilog svojoj tvrdnji da je prevodilac najbolji kada je u tekstu nevidljiv. Mi nismo tu da dajemo svoj pečat, niti da poboljšavamo neko delo, već da bismo spojili pisce sa čitaocima, poštujući i jedne i druge.

Kako si i sama neko ko mnogo stvara i piše, mnogo me zanima kako ti vidiš te dve uloge, prevodilačku i autorsku, gde se one razilaze, a gde spajaju.

Anticipirala sam pitanje gore, pa ću ponoviti — za mene su to potpuno odvojene stvari, ali ta  granica jeste najmutnija kada se radi o poeziji, gde ponekad zaista pišemo novu pesmu po uzoru na original.

Prevođenje volim više od pisanja, jer je plemenitije, manje bolno i, najvažnije, ono u sebi sadrži i čitanje, a to mi je najdraže od svega.

Čime se vodiš kada prevodiš neki tekst, pristupaš li tome bez inhibicija i sa ciljem da to zvuči i teče beskompromisno prirodno na srpskom? Kako se razlikuju pristupi u odnosu na vrstu teksta, po čemu je iz tvog iskustva izazovna poezija, a po čemu drugi oblici teksta?

Ja sam štreber kada prevodim, to mi je ostalo s fakulteta. Mrzela sam engleske prevode grčkih i latinskih klasika u kojima više nije moglo da se raspozna ni zrno originala, koji su zvučali kao da su nastali u 19. ili 20. veku. Odlučno „Ne” tome. Ja želim da čitaoci mojih prevoda osete ono ushićenje koje ja imam svaki put kada sam u dodiru sa grčkim jezikom, da misle da čitaju grčki. Da, to mi je ključno.  

Što se tiče poezije i proze, prozu je neuporedivo lakše prevoditi, ali prevođenje poezije kojoj se čuvaju metar, zvučnost i rima, ta omeđena sloboda u kojoj dolazi do eksplozije kreativnosti, jedna je od najboljih stvari na svetu.

Znam da se baviš i prevodom tekstova o klasičnoj muzici, šta ti je donelo takvo iskustvo? Čini mi se da su ti tom prilikom pomagali prijatelji poznavaoci muzike, deluje mi da je to često slučaj sa prevodiocima, traženje pomoći od stručnjaka.

Evo juče mi je stigla knjiga koju sam naručila, Višejezični rečnik muzičkih termina, da više ne zamaram ljude. Tekstovi sa Gardijana o pedeset Simfonija po izboru Toma Servisa, koji izlaze na Glifu, bez preterivanja su nešto najteže što sam ikada prevodila. Moje znanje o klasičnoj muzici je prilično skromno i odlučila sam se za taj projekat kako bih to promenila, a Servisov jezik je nabijen, slojevit i magičan. Prevodim tekst od hiljadu reči po četiri — pet sati, ali vredi. Sa svakim prevodom kao da malo porastem. 

Sa terminologijom se, inače, borim tako što a) pitam nekog stručnjaka iz te oblasti, što retko pomaže ako ne znaju jezik s kojeg prevodim, b) napravim anketu na Fejsbuku, c) sama istražujem po rečnicima ili na internetu, ukucam pojam u Gugl pa idem na slike ili na Vikipediju pa šaltam jezike, ako nema srpski idem na sledeći najbliži slovenski, a uglavnom sve to kombinujem. Ipak, ono što bih izdvojila, jeste pomoć koju prevodioci pružaju jedni drugima. To je neka vrsta najzdravije kompeticije koju sam videla, gde bih se ja često polomila da pomognem sa prevodom nekom kolegi jer bih to doživela kao izazov, ali i bila presrećna i fascinirana kada bi neko od njih sa lakoćom preveo nešto oko čega sam se ja mučila.

Imaš li želju da prevedeš nekog konkretnog autora? Na srpski ili možda pre sa srpskog na grčki ili engleski. Ako se ne varam, prevela si jednu pesmu Miloša Crnjanskog na engleski. (Jednu da ja znam, to jest).

Volela bih da sa grčkog prevedem zbirku priča „Prošlogodišnja verenica” Zirane Zateli, kao i pesme Mihalisa Anagnostakisa, sa engleskog poeziju Silvije Plat, a na engleski…svu našu poeziju!

Da li postoji neko delo koje bi izdvojila, gde te je raspametio prevodilački rad, gde si stala i pomislila kakvo remek-delo?

Živojnovićev prevod Prusta. To je remek-delo i svaki put mi zasuze oči i stegne mi se grlo kada pomislim na njegovu lepotu. Jednostavno je bezgrešan. Čitala sam i hrvatski prevod i to me je utvrdilo u ovom stavu. Inače, za Prusta ima i ta anegdota, kada se engleski pisac Ivlin Vo požalio prijateljici Nensi Mitford kako čita U traganju za iščezlim vremenom i sumnjči francuskog pisca da ima „mentalnih poteškoća”. Ona mu je odgovorila da je rastužuje pomisao da čita Prusta u engleskom prevodu, u kojem za svih šesnaest tomova nema ni jedne jedine šale. „Čitajući Prusta na francuskom čovek se hvata za stomak od smeha, kao kad čita tebe”, objasnila je. 

Pomenula bih, svakako, i velikog čika Mišu Đurića, koji je na srpski preveo Ilijadu, Odiseju i mnoge grčke tragedije — njegov metar je besprekoran, a jezik, iako ponekad teško razumljiv, jeste pravi prevod homerskog grčkog koji nikada nigde nije govoren.

I naravno, prevod moje omiljene knjige, Petronijevog Satirikona sa latinskog koji je načinila Radmila Cica Šalabalić. 

Od mlađih kolega uživam u sjajnim prevodima Jelene Brborić „zadužene” za Elenu Ferante.

Postoji li neki preovlađujući stav koji se tiče prevođenja, sa kojim ne rezonuješ?

Prevođenje na maternji i na strani jezik dva su različita poduhvata, ali se ne slažem sa stavom na koji sam nailazila, da samo maternji govornici treba da prevode književna dela na svoj jezik. Pa čemu nam služe lektori? Ipak, na grčki se još uvek retko usuđujem da prevodim, ali imam jednu priču o tome koja mi je draga. Pre nekoliko godina kontaktirao me je prijatelj prijatelja iz Grčke koji je vodio radionice u zatvoru. Jedan od zatvorenika je bio Srbin pa je i on učestvovao, ali na svom jeziku. Zamolio me je da prevedem njegovo pisamce i posebno mi je milo što je nešto tako lično bilo moj prvi prevod sa srpskog na grčki. 

I za kraj, da li bi radije prevodila sama svoju Šar-planinu na engleski ili bi pre prepustila nekom drugom?  

Ne bih mogla sama, probala sam i potpuno se ukočila, napustile su me moje prevodilačke moći, pa i osnovno znanje engleskog. Ne znam šta je u pitanju, ali neće se ponoviti. 

***

Autorka naslovne fotografije: Ema Bednarž

(prim.prev) Mladen Ćirić: Preterani preskriptivizam ravan je ravnozemljašenju

Nikada mi nije bilo ovoliko teško da se odlučim za jedan iskaz iz intervjua i umetnem ga u naslov, a nikada lakše da ne oduzmem nijedno slovo ovako darežljivim odgovorima. Toplo preporučujem neki topli napitak uz čitanje, a Mladen Ćirić će vam se već sam predstaviti.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa portugalskog na srpski i sa srpskog, ponekad i engleskog, na portugalski. Uradio sam i nekoliko stručnih prevoda sa španskog na srpski odnosno portugalski. Retko sam imao prilike da radim sa španskim, kada je prevođenje u pitanju, iako sam po diplomi sa osnovnih studija hispanista. Ovo poslednje navodim isključivo zbog nekih mlađih koleginica i kolega koji će možda ovo čitati. Naime, studentkinje i studenti raznih filoloških profila u našoj zemlji neretko su zabrinuti zbog svoje profesionalne budućnosti i ne znaju čime će se konkretno moći baviti nakon diplomiranja. To ne mora da bude baš ono što su studirali, ali ne mora nužno da bude ni nešto potpuno nevezano za to. Iako prilika za razne vrste profesionalnog rada sa stranim jezicima, književnostima i kulturama u našoj zemlji i okruženju nema previše, poneke se i pojavljuju i ima nekih prostora na tom tržištu koji se mogu popuniti.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Bavio sam se raznim vrstama prevođenja. Kada kvantitativno sagledam sve što sam dosad preveo, zaključujem da sam se najmanje bavio književnim prevođenjem. Njega, međutim, uglavnom najviše volim da istaknem, jer mi je draže od ostalih vrsta prevođenja. Preveo sam ukupno deset knjiga sa portugalskog na srpski (osam je objavljeno, na objavljivanju preostale dve se radi), a neki moji prevodi pojedinačnih pesama i pripovedaka, takođe sa portugalskog na srpski, uvršteni su u antologije i književne časopise. Imao sam prilike i da se bavim redakturom književnih prevoda koje su radili drugi, opet sa portugalskog na srpski.

Mnogo više od književnog prevođenja bavio sam se drugim vrstama, za koje u struci postoji više alternativnih termina. Najčešće se koristi termin stručno prevođenje, a za prevođenje onih dokumenata koje prevode i overavaju sudski tumači koristi se i termin sudsko. Ja bih sve ono što nije prevod književnog teksta ili dela iz društveno-humanističkih oblasti nazvao uopšteno neknjiževnim prevođenjem, a njega bismo dalje mogli da delimo na neke podvrste. Više od deset godina bavim se neknjiževnim prevođenjem. Preveo sam doslovno na stotine veoma raznovrsnih tekstova, kao što su ugovori, zakoni i uredbe, poslovna pisma, diplomatska korespondencija, izveštaji lekara specijalista, tehnička uputstva, deklaracije prehrambenih proizvoda, arhitektonski i građevinski projekti i izveštaji, aplikacije i društvene mreže, kompanijski bilteni, programi psihoterapijskih edukacija i još mnogo toga drugog. Možda i ”najegzotičniji” primer tog mog neknjiževnog prevođenja predstavljaju uputstva za inicijaciju u jedno tajno društvo. Kad sada pogledam unazad na svoj celokupni prethodni rad na tome – na šta me je podstakao ovaj Vaš intervju – vidim da je zaista tu bilo svega i svačega. Što se tiče jezika, neknjiževne tekstove uglavnom sam prevodio sa srpskog i engleskog na portugalski, u manjoj meri i obrnuto.

Bavio sam se i konsekutivnim prevođenjem, opet radeći sa parom portugalski – srpski. Prevodio sam na sastancima brazilskih i srpskih državnih delegacija, kao i prilikom gostovanja nekih pisaca iz luzofonih zemalja.

Simultanim prevođenjem se ne bavim. Jednom sam pokušao. Želeo sam samo da vidim da li mogu. Uverio sam se da bih mogao uspešno i to da radim, što mi je bilo dovoljno. Ponude za takve poslove sam potom uvek odbijao i ne nameravam da ih ikada prihvatam, iz subjektivnih i ideoloških razloga. Naime, smatram da simultano prevođenje nije u skladu sa ljudskom prirodom i da čovek zaista postupa protiv svoje prirode kada se upušta u tu aktivnost. Jeste da ljudski mozak i um imaju kapaciteta da barataju sa dva (pa čak i znatno više) jezička koda istovremeno, ali ne na takav način da jedan slušate, a drugi istovremeno a nužno odvojeno sintaksički procesuirate i fonološki realizujete. Svi jezički kodovi kojima smo kroz život ovladali u našem su umu (pa i mozgu, čisto anatomsko-fiziološki posmatrano) mnogo povezaniji i više isprepleteni nego što i možemo da pretpostavimo. Oni nisu odeliti i nezavisni entiteti. Kada ih na silu odeljujemo i pokušavamo da ih učinimo simultano potpuno nezavisnim kroz dva suštinski povezana procesa (slušanje i govor), mi jednostavno radimo protiv svoje jezičko-misaone prirode. Zarad čega? Da delegati na nekom kongresu ne bi morali da čekaju prevod, da bi sve teklo neometano, da bi bilo brzo i ekspeditivno, protokolarno savršeno? Istorija obiluje primerima eksploatacije radničke klase preko granica njene fizičke izdržljivosti i ugrožavanja njenog zdravlja, samo da bi gospoda mogla da obavi svoje poslove glatko i bez ikakvog napora. Ovde se ne radi bukvalno o fizičkoj izdržljivosti, ali i te kako ima prelaženja granica umne snage i ozbiljnih posledica na neurološkom i cerebrovaskularnom nivou. Ovi moji stavovi, naravno, nisu izgrađeni na nekim ličnim impresijama, već na uvidu u obimnu naučnu literaturu koja postoji o simultanom prevođenju. Inače, veoma poštujem koleginice i kolege koji se time bave i koji su u tome dobri. Njima zaista svaka čast! Poštujem i mišljenja drugačija od svog, jer nauka na ovom polju, kao i na drugim poljima u vezi sa jezikom, nije dala definitivne odgovore.   

Kada ste i zašto počeli da se bavite prevođenjem?

Za sebe neretko kažem da sam „slučajni prevodilac“. Naime, nikada mi nije bio plan niti cilj da se bavim prevođenjem, nisam zbog toga završio Filološki fakultet i stremio sam nekim potpuno drugim profesionalnim aktivnostima. I dalje imam ozbiljne namere da sa prevođenja pređem na te druge aktivnosti i posvećeno radim na toj karijernoj promeni. Jedino što bih voleo da zadržim jeste povremeno književno prevođenje, jer ima nekih dela koja bih voleo da učinim dostupnim našem čitalaštvu.

A evo kako je sve počelo. Godine 2009, dok sam još bio apsolvent, ukazala mi se prilika da dobijem privremeni posao u Ambasadi Brazila u Beogradu. Tamo sam proveo godinu dana, kao pripadnik pomoćnog administrativnog osoblja, ali sam polako počeo da dobijam i zadatke prevoda kraćih tekstova. Pošto mi je to dobro išlo, takvi zadaci su vremenom bivali sve češći. Ubrzo sam počeo redovno da prevodim verbalne note i razne druge oblike diplomatske korespondencije, da bih potom dobio i ozbiljnije zadatke, konkretno – arhitektonske i građevinske projekte za restauraciju rezidencije ambasadora, kao i ugovore sa firmama koje su to izvodile. Tako sam polako počeo da pečem zanat.

Ugovor o privremenom zaposlenju u Ambasadi je istekao 2010. Ja sam ubrzo diplomirao i upisao doktorske studije, ali novo stalno zaposlenje nisam našao. Valjalo je raditi ono što se moglo. Bavio sam se privatnom nastavom španskog i portugalskog, ali još i više neknjiževnim prevođenjem, kao frilenser. Nudili su mi razne poslove, uglavnom ugovore i razna dokumenta, ali i poneke zaista neobične tekstove. Počele su da pristižu i ponude za konsekutivno prevođenje pri susretima naših državnih funkcionera sa brazilskim. Sve sam to prihvatao i u hodu vežbao i usavršavao. A zatim je 2013. otvoreno novo radno mesto u Ambasadi Brazila. Kao neko ko je već tamo bio radio i u međuvremenu stekao dodatno iskustvo, uspeo sam da budem prvoplasiran na konkursu i da se zaposlim. Na tom radnom mestu, koje je prvenstveno vezano za oblasti kulture, nauke i prosvete, dobar deo mojih svakodnevnih aktivnosti jeste i prevođenje.

Što se tiče književnog prevođenja, prvu priliku za to sam dobio 2009. Naručili su mi prevod jedne pripovetke portugalskog pisca Marija Enrikea Leirije na srpski za jedan književni časopis. Međutim, taj prevod nije objavljen, jer je časopis valjda ugašen neposredno pre nego što je izašao broj u kome je trebalo da se nađe i taj prevod. Nove ponude su počele da pristižu krajem 2010. Naime, na 56. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu počasni gost je bio portugalski jezik. Trebalo je objaviti mnogobrojne prevode, koji su većinom bili finansirani od strane državnih institucija Portugala, Brazila i Angole. Posla je bilo mnogo, a prevodilaca sa portugalskog na srpski malo. Verujem da su mnogi od nas bili prinuđeni da neke ponude i odbiju. Godinu 2011. pamtim po svakodnevnom prevodilačkom radu, koji je usput zahtevao i obimna istraživanja. Neki poslovi su ostali i za period nakon sajma, a u narednim godinama su se povremeno pojavljivali i novi. Poslednji književni prevod sa portugalskog na srpski uradio sam prošle godine.

Književno prevođenje je ipak bitno drugačije od neknjiževnog, tako da sam tu veštinu morao posebno da gradim i mnogo toga takođe da učim u hodu. U početku sam imao nesebičnu podršku, kroz strpljive savete i usmerenja, već uveliko afirmisanih prevoditeljki sa portugalskog, Ane Kuzmanović Jovanović i Vesne Stamenković, kojima od srca i ovom prilikom na tome zahvaljujem.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kada mi književno prevođenje probudi neke posebne vidove kreativnosti. Kada književni tekst ne može tek tako da se pretoči na jezik prevoda, već je neophodno biti iznimno inventivan, upustiti se u igranje sa vlastitim maternjim jezikom radi iznalaženja rešenja koje će na čitaoca prevoda ostaviti utisak barem približan onome koji original ostavlja na svoje čitaoce. To je najteži, ali ujedno i najizazovniji, pa i najradosniji deo književnog prevođenja. U neknjiževnom prevođenju ovoga ima samo ponekad i u tragovima.

Na poteškoće nailazim mnogo više u svemu onome što se zbiva oko prevođenja (dogovori, saradnja i dr.), nego što ih imam u samom procesu prevođenja. Međutim, kada je u pitanju prevodilački par portugalski – srpski, jasno je da i sámo prevođenje može doneti neke poteškoće. Mi nemamo dovoljno resursa za ovaj prevodilački par i često moramo da se dovijamo na razne načine da dođemo do odgovarajućeg rešenja. Ove poteškoće se najviše odnose na surovo stručne tekstove koje prevodim sa srpskog na portugalski.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pošto najviše pratim šta se prevodi iz hispanskih i luzofonih književnosti i pošto ta dela poznajem i u originalu, najbolji uvid imam u rad prevoditeljki i prevodilaca koji prevode sa španskog i portugalskog i o njima mogu da iznosim neke iole utemeljene sudove. Izuzetno cenim mnoge prevoditeljke hispanskih i luzofonih književnih dela, divim im se i često radije čitam njihove prevode umesto originala. Posebno bih izdvojio Anu Kuzmanović Jovanović, Jasnu Stojanović, Vesnu Stamenković, Silviju Monros Stojaković i Bojanu Kovačević Petrović. Mislim da svaka od njih obogaćuje našu prevodnu književnost na svoj način i da mi ostali koji ponešto prevodimo sa španskog i portugalskog mnogo od njih možemo naučiti i inspirisati se. Lično sam veoma naučio čitajući njihove prevode, a kroz njih i zavoleo mnoge pisce. Siguran sam, na primer, da mi Kortasar danas ne bi bio omiljen pisac da nije prevoda Školica Silvije Monros Stojaković. A Bojana Kovačević Petrović otkrila mi je, kroz svoj prevodilački i književnonaučni rad, i neke izuzetne španske i hispanoameričke pisce sa kojima nisam imao prilike da se upoznam na studijama.

Ne mogu da se ne osvrnem i na neka ranija vremena, kada nije bilo školovanih hispanista koji bi prevodili sa španskog, ali kada je naša čitalačka publika ipak dobijala neke izuzetno vredne prevode iz hispanskog sveta. Posebno sam bio i ostao zadivljen prevodom Don Kihota Đorđa Popovića Daničara. Veleumna rešenja koja je taj prevodilac iznedrio radeći na Veleumnom plemiću, po mom mišljenju, apsolutno nadilaze sve propuste koje je tu i tamo napravio zbog slabijeg poznavanja nekog određenog segmenta španske leksike i, naročito, frazeologije. Uveren sam da ti propusti ne mogu narušiti jedinstven doživljaj ondašnjeg, a još i više današnjeg čitaoca Daničarevog prevoda. Oni čak možda i nisu uvek toliki kolikima se ponekad predstavljaju. U jedinoj ozbiljnoj i inače metodološki vrhunski izvedenoj analizi tog prevoda, koja je sastavni deo studije o recepciji Don Kihota u srpskoj književnosti naše najveće servantistkinje Jasne Stojanović, navodi se, između ostalog, da je Daničar napravio propust time što je špansko tener razón na nekim mestima preveo doslovno na srpski kao ”imati razlog” umesto ”biti u pravu” i time što je cavial preveo kao ”ajvar”, a u pitanju je zapravo kavijar. Međutim, čitajući Gorski vijenac nailazimo na stih ”Imaš razlog, vojvoda Milija”. Izgleda da je nekadašnji srpski jezik ipak imao potpuni ekvivalent španskog tener razón i da je Daničar to znao. A u jednom srpskom kuvaru iz tridesetih godina prošlog veka slučajno sam pronašao da se jelo od riblje ikre u Srbiji tada zvalo ”ajvar”. Prema tome, barem neka rešenja Popovića-prevodioca koja smatramo propustima možda bi ponovo trebalo detaljno istražiti. Analize prevoda su nešto u čemu, pored brojnih drugih tema, naša savremena hispanistika oskudeva, no to je priča za neku drugu priliku. Zahvaljujući profesorki Stojanović imamo danas temeljnu analizu Popovićevog prevoda Don Kihota, zlata vredne podatke o tome kako je on nastajao, kako je Popović radio, a imamo i opovrgavanje svih prethodnih neutemeljenih, preteranih i ostrašćenih kritika njegovog rada, kao što su one Petra Skoka i Josipa Tabaka. Snažno bih se složio sa profesorkom Stojanović u oceni da je Popovićev prevod delotvoran, originalan i jezički raskošan. I uvek ću radije čitati njega nego bilo koje nove prevode istog dela koji su se pojavili i koji će se možda tek pojaviti.  

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Postoje merila koja bi trebalo da ispunjavaju svi prevodioci, ali i ona koja zavise od vrste prevođenja. Svaki prevodilac mora da bude strpljiv, posvećen poslu, široko obrazovan i dobar poznavalac jezika sa koga prevodi, kao i onoga na koji prevodi, što se često pokaže kao najvažnije. U tom poznavanju jezika posebno važno mesto zauzima sociolingvistička kompetencija, tj. izgrađen osećaj za odgovarajuću upotrebu različitih varijeteta jednog jezika – dijalekata, stilova i registara. I moraju se znati tehnike prevođenja, da ih tako uopšteno nazovemo. Uprkos raširenom laičkom mišljenju, nikako nije dovoljno samo znati neki strani jezik da bi sa njega ili na njega moglo da se prevodi.

Književni prevodioci moraju pre svega dobro da poznaju pisca čije delo prevode, da znaju što više o kulturnom, istorijskom i društvenom kontekstu iz koga delo dolazi (ili da se detaljno i pažljivo obaveste o tome), da poznaju književnost uopšte (dakle, da su mnogo i raznovrsno čitali) i, na kraju, ali ne manje važno, da umeju da iskoriste sve potencijale jezika na koji prevode, bez obzira na njegovu normativnu gramatiku i pravopis.

Prevodioci neknjiževnih tekstova bi trebalo da se ograniče ipak na nekoliko oblasti u kojima rade, da budu precizni i pedantni, da umeju da nalaze prevodilačke resurse, da vešto barataju i prevodilačkim alatima, ali i da nauče kako da se snađu kada resursa nema i kada alati nisu od pomoći.

Konsekutivni prevodioci moraju imati vrhunsku koncentraciju, sposobnost da jezgrovito izraze ono što je govornik saopštio na jeziku sa koga prevode, sposobnost odvajanja važnog od redundantnog, ali i neke osobine koje nisu čisto jezičke i prevodilačke, a koje mogu da budu važne za dinamiku događaja na kome prevode i opštu atmosferu na njemu. To su neke od osobina koje su važne i za kvalitetan javni nastup, jer konsekutivno prevođenje jeste neka vrsta javnog nastupa, ponekad i pred ogromnom publikom i veoma uglednim ličnostima (u našim trenutnim prilikama, često i pred veoma neuglednim, što je opet posebna vrsta izazova). Konsekutivni prevodilac, dakle, mora da radi na sebi i u tom smislu da bude dobro sa svojom nesigurnošću i, eventualno, stidom, da prihvata sebe i da vežba kroz situacije izlaganja sebe, kao što je to slučaj i sa drugim vrstama javnog nastupa. I mora da zna gde počinje i, još više, gde se završava njegova odgovornost. Na sastancima se zaista može čuti svašta, svakakve neistine, pa ponekad i nešto što bi moglo da bude uvredljivo za drugu stranu. Međutim, to što je rečeno, mora da bude i prevedeno. To ne govori prevodilac, on samo prenosi.

Složio bih se i sa najvećim delom onoga što je već rečeno u odgovorima na ovo pitanje koleginica i kolega koji su učestvovali u ovoj seriji intervjua.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Teško pitanje. Nije mi lako da se opredelim za samo jedan i da izdvojim samo njega. Kada je u pitanju književno prevođenje, možda mi je najveći prevodilački izazov, koji sam radosno prigrlio, bila jedna pesma Fernanda Pesoe umetnuta u pripovetku ”Sjaj jezika” Žozea Eduarda Agvaluze, koja je i sama puna malih izazova u vidu metajezičkih opaski (Agvaluza je inače sklon tome, što se može videti npr. u romanu Lični čudesnik, kod nas objavljenom u sjajnom prevodu Jovana Tatića). Ova pesma je kratka, ali puna aliteracija i fonotaktičkih poigravanja, što nije bilo lako pretočiti na srpski. Verujem da sam uspeo, a sam Agvaluza mi je u razgovoru na spomenutom sajmu knjiga rekao da je to jezički možda i najsloženija njegova pripovetka i da ne sumnja da mi uopšte nije bilo lako da je prevedem. U istu ravan izazova bih stavio i roman Irasema najvećeg brazilskog romantičara Žozea de Alenkara. Prvo, zato što je u pitanju svojevrsna pesma u prozi, brazilski nacionalni spev, koji je autor odlučio da izrazi u formi romana umesto stihovima. Drugo, delo vrvi od svakovrsnih realija iz brazilske indijanske kulture, fitonima, zoonima, toponima koji nose važne poruke. Sve je to trebalo dočarati našem čitaocu.

Prevodilačke izazove imao sam i te kako i u neknjiževnom i konsekutivnom prevođenju, ali su oni manje zanimljivi. Možda samo kao kuriozitet da spomenem situacije u kojima se učesnici sastanaka manje ili više (ne)vešto poigravaju svojim jezikom ili metajezičkim komentarima, pa konsekutivni prevodilac mora ad hoc da osmisli kako to da prevede. Tako je jednom prilikom brazilski senator Elio Žoze, razgovarajući sa Zoranom Mihailović o značaju solarne energije, tvrdio da posebno ceni tu oblast zbog svog ”mitološkog” imena. Na sekundu sam pomislio da u prevod nekako ubacim i Iliju Gromovnika, ali to bi već bilo previše i konsekutivno prevođenje ne dozvoljava takve egzibicije. Samo sam rekao da je brazilsko ime Elio varijanta starogrčkog Helios – Sunce, ne bi li sagovornica shvatila šta je senator želeo da kaže.  

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Kao što sam već rekao, nije mi cilj da dalje gradim prevodilačku karijeru i ne razmišljam sistematično o tome šta dalje da prevodim. Pa ipak, ne mogu da zanemarim činjenicu da ima dela čiji prevodi nedostaju našoj kulturi, a bilo bi važno da ih ona dobije. Mislim tu na mnogobrojne klasike luzofonih književnosti. Pošto je to nešto što mislim da bih mogao da uradim, osećam neku obavezu prema sopstvenoj kulturi (više nego želju) da to jednom i ostvarim. Naravno, nije u pitanju posao samo za jednu osobu, niti to zavisi samo od nas prevodilaca, pa bi bilo dobro da svi koji prevode književnost sa portugalskog pokušaju da urade nešto na tom polju i da pronađu izdavače koji bi pristali da takve prevode objave (kao uzor nam može poslužiti čitav niz objavljenih prevoda španskih klasika kod izdavača Partenon). Lično bih voleo da priredim neke antologije starije portugalske književnosti, galisijsko-portugalske lirike i brazilske književnosti iz kolonijalnog doba, sa vlastitim prevodima, ali, vrlo rado, i u saradnji sa drugim prevoditeljkama i prevodiocima. Takođe, voleo bih da prevedem i Dnevnik jedne favelašice Karoline Marije de Žezus, najznačajnije afrobrazilske spisateljice, koja je živela u faveli i radila kao sakupljačica papira, ali se svojim književnim delom proslavila i ušla u istoriju luzofone književnosti. Privlači me i poezija sa Zelenortskih ostrva koja nije pisana na portugalskom, već na zelenortskom kreolu, sa koga uopšte nema prevoda na srpski, a bilo bi veoma lepo da ih bude, po mom mišljenju.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

I o tome je bilo dosta reči u ovoj seriji intervjua i ja se uglavnom slažem sa onime što su napisale koleginice i kolege. Današnji prevodioci su izuzetno loše plaćeni, neprepoznati, zapostavljeni, pa i diskriminisani i eksploatisani. Zato su inicijative kao što je ova Vaša više nego potrebne i hvale vredne. Ima izdavača koji cene prevodioce, pa zato stavljaju njihova imena i na naslovne strane knjiga i prilažu belešku o njima uz prevedeno delo, ali takvi su, nažalost, malobrojni. Šira publika prosto ne obraća pažnju na to ko je i kako je preveo knjigu koju čita. Nije ni edukovana za tako nešto, a odgovornost za to najviše snose izdavači. Neki od njih, i to oni najzastupljeniji na tržištu, čak uopšte i ne potpišu prevodioca, ili potpisuju jedne prevodioce, a prevod su radili drugi. Rastave knjige na parčiće, pa to onda razdele nekolikim prevodiocima, da bi bilo gotovo što pre, da bi se objavilo i prodalo što pre, a na kraju potpišu samo jednu ili dve osobe. To nije samo za etičku odgovornost prema kvalitetu prevoda i esnafskim običajima, već je i za krivičnu odgovornost, mada dosad nisam čuo da je neki izdavač na nju i pozvan. Mladi filolozi su neretko u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, tako da su prinuđeni da pristaju na svakojake uslove, ne bi li barem neki posao dobili i barem nešto zaradili. Krivična odgovornost trebalo bi da sledi i raznim prevodilačkim agencijama, koje su se poslednjih godina naročito namnožile, a koje angažuju prevodioce za pojedinačne poslove stručnog prevoda bez potpisivanja ikakvih ugovora i bez ikakvog pravnog regulisanja posla (čast malobrojnim izuzecima). Po zakonu, morao bi da postoji ugovor, pa makar to bio i ugovor o delu za svaki pojedinačni obavljen posao. A ovako agencije ne plaćaju ni poreze ni doprinose prevodiocima, umanjujući pritom cenu rada prevodilaca i polako uspostavljajući monopol na tržištu prevođenja. Kada nekome zatreba prevod nekog stručnog teksta, na primer, on će pri brzoj pretrazi na internetu naići uglavnom na prevodilačke agencije i njima će se obratiti, a ne pojedincu, koliko god da je ona ili on stručan. O ovome se gotovo uopšte ne priča, kao što se ne priča ni o tome kako su lanci privatnih škola stranih jezika uspostavili monopol na tržištu i znatno suzili mogućnosti kvalitetnim nastavnicima jezika da dođu do učenika i da svoj rad na odgovarajući način naplate. Mi koji se bavimo jezikom na razne načine (nastava, prevod i dr.) treba da pričamo o svemu ovome, i međusobno, i u javnosti, te da organizujemo odgovarajuće akcije borbe protiv svega toga.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

To najviše zavisi od toga kojom vrstom prevođenja bi taj mlađi kolega želeo da se bavi. Rekao bih mu uglavnom ono što sam odgovorio na pitanje o tome kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac. Poručio bih mu da posvećeno radi na izgrađivanju tih osobina. Dao bih mu svakako i neke praktične savete vezane za izdavačko i prevodilačko tržište. Snažno bih ga ohrabrio da poštuje sebe i svoj rad i da ne pristaje na ponižavajuće uslove koje neki izdavači, prevodilačke agencije ili poslodavci uporno i bahato nameću.

Mislim da je najbolje da mlađi prevodioci, ili oni koji su tek počeli da se bave nekom vrstom prevođenja, pronađu nekog iskusnijeg prevodioca ili prevoditeljku, sa kojim bi mogli neposredno da razgovaraju o svemu, da se posavetuju, pa i da im daju svoje prevode na neku vrstu provere. A stariji bi trebalo da budu spremni da im velikodušno izađu u susret, da zaborave na sujetu i na nekakav strah od konkurencije, te da tako omoguće da se esnaf dalje razvija i raste.

U kojoj meri je prevođenje kod nas institucionalizovano?

Ja sam studirao po takozvanom starom programu, pre implementiranja principa Bolonjske deklaracije, tako da mogu dati svoj sud samo o nastavi prevođenja kakva je bila tada, i to samo na mojoj studijskoj grupi. U to kakva je nastava prevođenja danas i kakva je na drugim studijskim grupama ili fakultetima imam samo posredne i nedovoljne uvide.

Lično nisam bio naročito zadovoljan time kako je bila organizovana nastava prevođenja koju sam ja pohađao na studijama. Mislim da smo se previše posvetili književnom prevođenju (a već se dobro znalo da će se malo ljudi njime baviti nakon što diplomiraju), nedovoljno neknjiževnom, a gotovo da uopšte nije bilo reči o audio-vizuelnom, konsekutivnom i simultanom. Nismo imali prilike da vidimo različite pristupe i da čujemo različita mišljenja, predavalo nam je dvoje istih lektora sve četiri godine, iako je to kadrovski moglo i malo drukčije da se organizuje. Ja sam, na primer, bio veoma zadovoljan nekolikim vežbama prevođenja pesama sa starošpanskog na časovima književnosti, pa sam se pitao zašto ne bismo i malo više takvih aktivnosti imali sa istom profesorkom. Takođe, moglo se organizovati i gostovanje nekih stručnjaka koji su se u raznim vrstama prevođenja već afirmisali kod nas, da nam prenesu barem deo svojih znanja, da nam daju neke korisne savete.

Ne znam tačno kako je danas, ali se nadam da je nastava prevođenja i metodološki, i kadrovski, i sadržajno mnogo raznovrsnija i savremenija. Vidim da postoji i master iz konferencijskog prevođenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i to je, pod uslovom da je dobro organizovano i kvalitetno, za svaku pohvalu. Znači da postoji mesto gde mladi ljudi mogu da uče taj zanat, čega nije bilo pre samo petnaestak godina, kada je moja generacija studirala. Vidim da i Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca organizuje svoje seminare i obuke, što je takođe veoma dobro, i nadam se da mladi ljudi željni usavršavanja mogu sebi to da priušte.

Ovde bih voleo da dodam još nešto što smatram veoma bitnim za formiranje kvalitetnih prevodilaca, a ne spada neposredno u nastavu prevođenja. Radi se o kvalitetnoj nastavi drugih oblasti. Smatram da je veoma važno da studenti filoloških fakulteta, bilo da nameravaju da se bave prevođenjem ili nekim drugim stručnim radom, dobiju odgovarajući korpus znanja iz lingvističkih, književnoteorijskih i književnoistorijskih predmeta. Ne može se biti, kako Vi rekoste, vrstan prevodilac, ako se ne znaju barem osnove lingvistike (što važi za sve vrste prevođenja) te književne teorije i istorije književnosti (što važi za književno prevođenje). Imam utisak da u današnjim studijskim programima nedostaju značajni elementi ovih za našu struku ipak fundamentalnih oblasti.

Ja sam dugo razmišljao o tome šta meni najviše pomaže da proizvedem kvalitetan prevod nekog stručnog teksta sa srpskog na portugalski, u situacijama kada nemam dovoljno prevodilačkih resursa i kada prevodilački alati ne mogu da mi pomognu. Uzmimo, samo kao primer, prevod uputstava za pesticide. Tu ima podataka o njihovom hemijskom sastavu, o tome kako se apliciraju, u kojoj vegetativnoj fazi i protiv kojih bolesti biljke deluju. Pošto ne postoji nijedan srpsko-portugalski poljoprivredni rečnik, niti mi je dostupan neki englesko-portugalski takvog tipa, pošto prevodilački alati ne daju tačna rešenja, pošto se podaci ne mogu lako pronaći posredstvom Vikipedije ili nekog sličnog višejezičnog izvora na internetu, kako ja onda pronalazim prevod na portugalski nekog stručnog termina iz tog teksta, neke vegetativne faze pupoljka, recimo, ili nekog parazita? Šta mi najviše pomaže? Zaključio sam da mi najviše pomaže upravo moje poznavanje lingvistike, što znači načina na koji funskcioniše jezik uopšte, kao i konkretan jezik na koji prevodim, kakva mu je bila evolucija, koji leksički sloj je zadržao iz latinskog, koji je pak pozajmljivao iz drugih jezika itd. Na osnovu toga ja pretpostavim kako bi reč koja mi nedostaje mogla da se kaže na portugalskom i prema toj pretpostavci je na kraju i pronađem. A to ne bih mogao bez fundamentalnog lingvističkog znanja. Zato mislim da je za osposobljavanje prevodilaca veoma važno da ta znanja tokom studija steknu. Za nešto slično je pledirao i profesor Tibor Berta, istaknuti mađarski hispanista, u jednom svom plenarnom predavanju, koje sam imao prilike da slušam. Maestralno je argumentovao u prilog tome zašto istoriju romanskih jezika treba ostaviti u kurikulumu osnovnih studija španskog jezika, jer to uopšte nije nauštrb “tržišno relevantih veština”, naprotiv.   

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Veoma je važno za finalni kvalitet prevoda da u procesu njegove pripreme za objavljivanje sarađuju svi koji su u taj proces uključeni, i lektor, i prevodilac, i urednik. Međutim, takva saradnja mora biti zasnovana na poštovanju svačijeg dela posla i preuzimanju odgovornosti isključivo za svoj deo. Ukoliko se uloge pomešaju i ukoliko neko pokušava da nametne isključivo vlastite kriterijume, utoliko će kvalitet prevoda trpeti. Iz svog iskustva, ali i iz iskustva mnogih koleginica i kolega, znam da lektori pri našim izdavačkim kućama često sebi daju za pravo mnogo više nego što bi trebalo i intervenišu na prevodu narušavajući mu kvalitet. To su oni lektori koji se vode svojim prenaglašenim preskriptivizmom i potpunim nedostatkom sociolingvističke kompetencije ili, ako hoćete, sluha za unutarjezičku raznolikost. Imao sam, nažalost, mnogo takvih primera tokom svoje relativno kratke prevodilačke karijere. Navešću, radi ilustracije, samo jedan. Jedna lektorka mi je u prevodu jednog romana svaki glagol “sviđati se” dosledno prepravljala u “dopadati se”. Obrazloženje? Glagol “sviđati se” nije u skladu sa “književnojezičkom normom”. A da li je roman pisan na onome što ona naziva književnojezičkom normom? Da li likovi razgovaraju književnojezičkom normom, ili veoma kolokvijalnim stilom? Da li u savremenom srpskom razgovornom jeziku nikada ne koristimo glagol “sviđati se”? Tvrditi da glagol “sviđati se” ne sme da se nađe u prevodu jednog savremenog romana sa urbanim kontekstom, u kome likovi govore kolokvijalnim stilom, isto je što i tvrditi da je Zemlja ravna ploča, ako stvari posmatramo strogo naučno. I, uopšte, taj preterani preskriptivizam i usađeni strah od “kvarenja i urušavanja jezika” u potpunosti je nenaučna i opasna pojava, veoma srodna ravnozemljašenju. Samo što su ravnozemljaši stigmatizovani i ismejani, a preskriptivisti su veoma cenjeni, ugledni, a često imaju i moć odlučivanja o jeziku pri nadležnim institucijama. Ovo je veoma dubok problem našeg društva, koji zahteva ozbiljne analize i rasprave, a u kontekstu književnog prevođenja manifestuje se kroz rad pojedinih (nažalost, ne tako malobrojnih) lektora i urednika. Dakle, saradnja lektora i prevodioca – da, unakažavanje prevoda preskriptivističkim pseudonaučnim intervencijama – ne.

Šta Vam je prevođenje donelo?

Imam utisak da mi je prevođenje donelo mnogo toga. Pre svega, godinama sam ostvarivao deo svoje egzistencije upravo pomoću prevođenja, a i za sadašnje zaposlenje mogu da zahvalim velikim delom i prevođenju. Međutim, mnogo mi je važnije od te materijalne strane ono što sam kroz prevođenje naučio. Poboljšao sam svoje poznavanje mnogih registara jezika sa kojima radim, naučio mnoštvo novih reči i izraza, pa me je to, u krajnjem, možda i učinilo malo boljim piscem i veštijim govornikom. A stalni izazovi u svemu onome što se nalazi oko prevođenja (pregovori, rokovi, pritisci…) možda mi i jesu pomogli da naučim da se barem malo bolje suočavam sa stresom.

Kroz književno prevođenje upoznao sam se sa delima nekih pisaca za koja ranije nisam znao. Radi pripreme za prevođenje nekih dela morao sam mnogo da istražujem i čitam, pa sam tako imao prilike da saznam obilje podataka o čitavim narodima, njihovim istorijama, slavnim ličnostima, prirodi, načinu života i o mnogo čemu drugom. Ta su mi istraživanja neretko otvarala nove vidike.

Konačno, zbog prevođenja sam upoznao i mnoge divne ljude, koleginice i kolege sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati i razmenjivati iskustva, i to ne samo o prevođenju.

Iako nisam nameravao da budem prevodilac, umeo sam i te kako da budem srećan zbog mnogih lepih stvari koje mi je prevođenje donelo u život.

Ana Kuzmanović Jovanović: „Prevodilac mora odlično da vlada maternjim jezikom”

Ako je suditi po godinama iskustva, Ana Kuzmanović Jovanović je na dobrom putu da postane prevoditeljka-veteranka, posebno kada je reč o prevodima sa portugalskog jezika. Njoj posebno dragoceno iskustvo vezuje se upravo za najveću zemlju portugalskog govornog područja: dobitnica je prevodilačke stipendije Nacionalne biblioteke Brazila.
Njena bogata prevodilačka karijera ovekovečena je priznanjem Fonda Radoje Tatić za najbolji prevod sa španskog ili portugalskog jezika, za roman „Sva imena“ Žozea Saramaga, u izdanju Lagune. Pored prevođenja, radi i na Filološkom fakultetu, gde predaje predmete koji obrađuju pitanja analize diskursa i sociolingvistike, kao i studije usmenog i pisanog prevođenja na masteru iz konferencijskog, stručnog i audio-vizuelnog prevođenja.
Čitajući njene odgovore, najviše mi je pažnju privukao fokus na maternji jezik, o čemu mislim da se ne govori dovoljno. Podrazumeva se da treba da budemo pismeni kao prevodioci, ali neretko, posebno kao početnici, ne verujemo vlastitom instinktu za maternji jezik i trudimo se da ostanemo u dosluhu sa izvornikom. Nismo podstaknuti da eksperimentišemo ili da se odvažimo da ponudimo drugačije rešenje, a šta je (književno) prevođenje nego jedan veliki usud. U saopštenju Fonda Rdoje Tatić, upravo se taj apsekat prevođenja navodi kao suštinski za odabir Ane Kuzmanović: Žiri je naročito uzeo u obzir sigurnost prevoda Ane Kuzmanović Jovanović, njen osećaj za ritam srpskog jezika i nepogrešivi smisao za logiku rečenice.“

Sa kojih jezika prevodite?

Sa portugalskog i španskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Uglavnom književnim, retko usmenim, i to uvek konsekutivnim. Simultano prevođenje me užasava.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me otkrivanje novih mogućnosti jezika; isto to predstavlja i najveću poteškoću.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Jasminu Nešković, prevoditeljku Saramaga na srpski. Radmilu Mečanin, koja je prevela neke od meni omiljenih savremenih ruskih romana. Katrinu Dodson, američku prevoditeljku sabranih dela Klaris Lispektor, najposvećeniju prevoditeljku koju sam imala prilike da upoznam.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Da bude radoznala osoba, širokih interesovanja, da puno, zaista puno čita, da dobro poznaje pre svega maternji jezik, ali da ne dozvoli da je njegova pravila sputavaju.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Bilo ih je više. na primer, Hodočašće Emanuila Sina Božjeg (roman portugalskog pisca i dragog prijatelja Pedra Roze Mendesa), roman o Istočnom Timoru, o svetu meni potpuno nepoznatom; rasplakala sam se više puta dok sam ga prevodila, od muke i nemoći. Zatim veličanstveni Saramago i njegova raspojasana sintaksa… ali, kakvo je samo zadovoljstvo bilo izboriti se sa njom!

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Raduan Nassar, savremeni brazilski pisac, i njegov kratak ali ubojit roman Copo de cólera, na vrhu je moje liste želja. Kao i sve što je ikada napisala Klaris Lispektor.

Klaris Lispektor, na vrhu liste želja za prevod (izvor: lithub.com)



Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Slabo plaćeni, suočeni sa nerazumevanjem i nepoštovanjem, mnogi (naročito poslodavci) misle da je prevođenje običan zanat, da je dovoljno znati jezik pa prevoditi… osim toga, primećujem i da mladi, talentovani prevodioci i prevoditeljke, puni entuzijazma, sa sjajnim idejama, jednostavno ne umeju da pronađu put do izdavača.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Čitati, otkrivati nove autorke i autore, eksperimentisati jezikom, pisati prikaze dela i slati ih izdavačima sve dok im ne privučete pažnju, ne raditi ispod cene, držati do sebe i svoje profesije.

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. Lektori su ključni za konačnu formu teksta. Nema gore stvari za prevodioca nego kada ta saradnja izostane, pa vam lektor, na primer, pošalje prekrojen tekst bez sluha za piščeve igre rečima za koje ste vi danima tražili ekvivalent u srpskom. I onda danima popravljate ono oko čega ste se mogli odmah dogovoriti… iskustvo me je naučilo da ih poštujem, ali i da im ne povlađujem.

Šta vam je prevođenje donelo?

Zahvaljujući prevođenju, otkrila sam fantastične, nenadane autore i predele, bolje pišem, bolje razumem sopstveni jezik, stekla sam bolji uvid u srodnost romanskih i slovenskih, i uopšte indoevropskih jezika, susrela se sa mnoštvom pojmova, istorijskih i drugih događaja i likova za koje verovatno nikada ne bih čula da nisam prevodila knjige koje o njima govore, oslobodila se mnogih mentalnih stega…

(prim.prev) Bojana Kovačević Petrović: Mladim prevodiocima nedostaje šansa

Na jednom predavanju hispanoameričke književnosti, kada smo tumačili poeziju Gabrijele Mistral, uvidela sam nezanemarljive sličnosti u liku i delu čileanske pesnikinje sa Desankom Maksimović i poželela da priredim panel na tu temu. Međutim, da bih ostvarila ovu zamisao, bila mi je potrebna pomoć iskusnijih znalaca, te sam tako zatražila pomoć od dve aposlutne zvezde hispanistike koje su mi odmah pritekle u pomoć: već intervjuisane Silvije Monros i profesorke sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Bojane Kovačević Petrović.

Jedini utisak koji su mi do tada preneli bio je, citiram, da „nju mnogo vole studenti”, što je retko lep kompliment kada radite u prosveti. Potom sam uvidela da se nije samo ostvarila kao omiljena profesorka na Romanistici, već i da potpisuje sijaset prevoda značajnih naslova mahom hispanoameričke književnosti. Dok sastavljam ovaj tekst, Bojana se već pohvalila novim uratkom, prevodom klasika španske književnosti XX veka, „Porodica Paskvala Duartea” Kamila Hosea Sele. Uostalom, o njenim prevodilačkim poduhvatima i stremljenjima možete i sami saznati više u opsežnim odgovorima na naša uobičajena leksikonska pitanja.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa španskog i engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se bavite ?

Već više od dvadeset godina paralelno se bavim pismenim (mahom književnim) i usmenim (konsekutivnim i simultanim), a od pre šest godina i sudskim prevođenjem, koje mi je najmanje zanimljivo. Reč je o tri sasvim različita domena. Književno prevođenje je san koji ostvarujem svakom novom knjigom, ali moram priznati da je bilo ostvarenih snova i prilikom konsekutivnog prevođenja, kod kojeg mi umnogome pomažu iskustva stečena tokom rada u medijima. Zapravo ta dva ”pola” veoma odgovaraju mojim senzibilitetima, jer književno prevođenje zahteva osamu, duboko promišljanje i sasvim drugu vrstu koncentracije od konsekutivnog, koje takođe predstavlja izazov jer treba preneti poruku u uslovima koji često ne idu prevodiocu na ruku. Ovde bih dodala još jednu prevodilačku sferu koju volim i negujem: pozorišne komade. Radila sam dvanaestak godina u pozorištu, živim u kući punoj pozorišta i već dugo je i to sastavni deo mene. Prevođenje dramskog teksta je sasvim osobeno jer ima trojnu ciljnu grupu (čitaoce, glumce i publiku u sali) i pozorišni prevod pre svega mora biti razumljiv, te ga uvek izgovaram naglas kako bih se uverila da je funkcionalan. Prevodiočev zadatak u ovom slučaju ne prestaje kada preda tekst pozorištu, jer sledi saradnja s teatrom, rediteljem i glumcima, u procesu ”oživljavanja” teksta, a to jednako uzbudljivo kao traženje ekvivalenata izvornim replikama. Na predavanjima koje držim o prevođenju često u uvodnom delu upotrebim fotografiju ozarenog i neodlučnog deteta u prodavnici najrazličitijih slatkiša – eto, to sam ja u svetu prevođenja.

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta vas stavlja na muke?

Radost je uvek tu kada je reč o književnosti, kvalitetnom štivu i zanimljivim sagovornicima. Raduje me dobro rešen prevodilački izazov, a u svakoj knjizi ih ima mnogo. Posebno mi znači utisak pravog čitaoca, a to nažalost veoma retko dođe do prevodilaca. Štaviše, mnogi čitaoci uopšte ne obraćaju pažnju na ime prevodioca. Više puta sam na književnim večerima i predavanjima prisutnima postavila pitanje da imenuju tri prevodioca čije su prevode čitali i jedva bismo napabirčili jednog ili dvoje. Drugim rečima, izuzetno je važno da se priča o prevođenju i prevodiocima jer smo u svakom trenutku okruženi prevodima i potrebno je da osvešćujemo ljude koji nisu iz našeg miljea da se tekstovi ne prevodi sami i da Google Translate nikada neće moći da zameni znanje i umeće pojedinaca koji u taj posao ulažu veliku energiju i mnogo vremena. Vidim da se mladi prevodioci sreću s istim problemima kao i ja na početku karijere: ”to je samo nekoliko strana, šta je to za tebe”. Znanje stranog jezika ne podrazumeva umešnost u prevođenju, a prevodilac koji se profesionalno bavi svojim poslom ne može sebi da dozvoli otaljavanje i zbrzavanje prevoda, ma koliko da je plaćen za to (nažalost, kod nas je mahom reč o veoma malim honorarima).

Da se vratim na pitanje: inspiriše me velika književnost, naročito kada je otkrijem kod manje poznatih pisaca (kao što su Santjago Ronkaljolo ili Eduardo Lalo). Moj omiljeni pisac, moj životni književni saputnik je Karlos Fuentes i dok ga prevodim, s njim dišem. Trenutno završavam prevod njegovog velikog romana Godine s Laurom Dijas, a najviše sam uživala u njegovoj knjizi Dijana ili usamljena boginja lova, gde sam otkrila ogoljenog, intimnog, duboko emotivnog Fuentesa.

Inspirišu me i pisci koje prevodim usmeno. To je dragocen deo mog iskustva i velika privilegija koju sam imala: konsekutivno sam prevodila mnogim gostima ProseFesta, a bili su nam Soe Valdes, Giljermo Martines, Samanta Šveblin, Ronkaljolo, Luisa Valensuela. Sa svima njima sam i dalje kontaktu. Ipak, mislim da je vrhunac moje prevodilačke karijere bilo gostovanje Marija Vargasa Ljose u Novom Sadu, juna 2015. Ogromna energija je uložena u organizaciju tog događaja, kojem je prisustvovalo oko 1300 ljudi, i svi smo te večeri doživeli svojevrsnu katarzu, uključujući i nobelovca.

Što se drugog dela pitanja tiče – muke su sastavni deo života, pa i prevoda. Poslužiću se još jednom slikom sa svojih predavanja: svaki novi prevod je kao planina kojoj ne vidite vrh, a na koju treba da se popnete. Mnogo zavisi od toga kakvu opremu imate kod sebe, koliko imate iskustva i koliko ste uporni. Drugim rečima: niko se ne rađa kao prevodilac. To se postaje radom i samo radom. Dakako, ima talentovanih prevodilaca, ali i iza njihovih vrsnih prevoda stoji velik rad. Takođe, obim knjige ili dužina razgovora nije proporcionalna težini diskursa. Jedna od knjiga koje su me najviše namučile ima svega 90 stranica (Epizoda iz života putujućeg slikara Sesara Aire).

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih dosta. Veoma poštujem svoje kolege i smatram da naša mala zemlja ima mnogo odličnih prevodilaca. Mislim da je prevod Terra Nostre (K. Fuentes) koji je uradila Marica Josimčević jedan od najboljih u istoriji naše prevodne književnosti. Divim se prevodu Bestidne noćne ptice (Hose Donoso) Branka Anđića. Kada sam upoznala Baneta, prvo pitanje koje sam mu postavila bilo je kako je uspeo tako da prevede tu slojevitu knjigu, u vreme kada nije postojao internet. Odogovor koji sam dobila bio je veličanstven: Branko Anđić je potrošio ceo honorar (u doba Jugoslavije prevodilačka delatnost bila je mnogo cenjenija nego danas) na telefonske razgovore s Donosom, koji mu je lično rešavao nedoumice. Volim virtuozne prevode Aleksandre Mančić, smatram da je Vesna Stamenković rođeni prevodilac, baš kao i Ivana Đurić Paunović; roman Pantaleon i posetiteljke (Vargas Ljosa) Silvije Monros Stojaković odličan je primer uspelog prevoda duhovitog štiva, a to je prava retkost. Divim se dubokoumnim prevodima Zorana Paunovića, briljantnim dosetkama Kolje Mićevića, ogromnom jezičkom talentu Dragane Bajić, prevodilačkim podvizima kolega sa Filološkog fakulteta u Beogradu i, naposletku, najuspelijem prevodu sa srpskog na španski jezik u našoj istoriji: Hazarskom rečniku (M. Pavić) Dalibora Soldatića, koji slovi za kultni u Španiji, Meksiku, Peruu, Argentini…

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pre svega mora da ima veliku želju da se bavi tim poslom, kako bi stekao zanat i po mogućnosti ga vremenom podigao na nivo umetnosti. U proteklih pet godina sam mnogo radila s mladim prevodiocima i među njima ima dosta talentovanih i motivisanih mladih ljudi. Njihova prevodilačka karijera zavisiće isključivo od želje koju imaju, odnosno od istrajnosti koja ih vodi. Prilike ne padaju s neba, treba ih stvarati i boriti se za njih, a prevoditi nije nimalo lako, naprotiv. Potrebna je velika posvećenost, često i odricanje od drugih, možda zanimljivijih aktivnosti. Takođe je važno da ima ko da ih prati na tom putu, da im bude svojevrstan mentor. Ja sam imala tu sreću da mi je profesor na studijama bila Aleksandra Mančić. Kada smo bili na četvrtoj godini studija, ona nam je pružila priliku da objavimo prve prevode i otvorila nam vrata tog čarobnog sveta. Vođena tim primerom iz ličnog iskustva, nastojim da preporučim i motivišem svoje studente i mlađe kolege kad god se za to ukaže prilika. Evo, proteklih meseci sam s četvrtom godinom Romanistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu priredila tematski blok kratkih priča posvećen Mariju Benedetiju, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, i to će objaviti časopis POLJA. Ovakva vrsta aktivnosti je višestruko značajna: studentima pruža mogućnost da steknu neophodne bodove za predispitne obaveze, prvo prevodilačko iskustvo, bibliografsku referencu i stavku za CV, a publikaciji koja je spremna da pruži priliku mladim nadama donosi odličan materijal za objavljivanje.

Moram da spomenem još jedan od niza dobrih primera: nedavno je jedna mlada izdavačka kuća s dugogodišnjim uredničkim iskustvom angažovala više mladih prevodilaca sa španskog i napravila među njima audiciju: svi su preveli iste probne stranice teksta, koje je potom nekoliko nas anonimno recenziralo. Osoba s najvišom prosečnom ocenom je izabrana da prevede knjigu, a ostali su brižljivo zbrinuti u bazu podataka s idejom da im se pruži šansa prvom narednom prilikom. To je odličan model, koji bi mogli da primene i drugi izdavači.

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete?

Pre dvadesetak godina sam imala na spisku Sabata, Vargasa Ljosu i Fuentesa. Sve tri želje sam ispunila. Među novim željama nisu pisci već dela, žanrovski sasvim različita: roman La noche de los alfileres Peruanca Santjaga Ronkaljola, priče Čileanke jugoslovenskog porekla Andree Jeftanović, prvi roman Roberta Bolanja (i A. Porte), eseji o književnosti španskog pisca Horhea Kariona i vrsnog argentinskog književnika Rikarda Pilje, fantastična književnost Davida Roasa i veliki broj pozorišnih komada hispanskih autora.

Inače, u poslednjih nekoliko godina mi je jednako velik izazov da pišem o prevođenju, nastojeći da prenesem svoja iskustva kroz nauku i da spojim teoriju i praksu.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada je reč o prevodiocima s iskustvom, problem uglavnom predstavljaju honorari nesrazmerni uloženom trudu i vremenu (prosečna cena jedne stranice književnog prevoda je 4 evra, a za knjigu od 300 strana potrebno je oko šest meseci rada, nekad i mnogo više); dešavaju nam se i nesporazumi s izdavačima, jer pojedini vlasnici izdavačkih kuća nemaju razumevanja prema prevodiocima, koliko god to apsurdno zvučalo. Kada su u pitanju mladi prevodioci, njima pre svega nedostaje šansa. Smatram da je zadatak nas koji smo u prevodilačkim vodama da formiramo naslednike i da im pomognemo na početku karijere. To je mnogo važnije od niza uspešnih prevoda.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Da bude aktivan, uporan i dosledan. Dobar književni prevodilac mora mnogo da čita, da razmišlja o tuđim prevodima i da dobro poznaje maternji jezik, jer se znanje stranog podrazumeva. Izuzetno su važni najrazličitiji priručnici, velika baza svakovrsnih podataka, kontakti sa stručnjacima iz svih mogućih sfera koje će moći da konsultuje za određene reči, izraze i oblasti. Svest o tome da ne postoji savršen prevod, niko ga nikada neće uraditi, a ni očekivati. Kada je reč o usmenom prevođenju, potrebno je vežbati koncentraciju i dikciju, temeljno se pripremiti za svaki zadatak, sticati umerenu samouverenost i ne plašiti se nelagodnih situacija, jer su i one dragoceno iskustvo. Dakle, hrabro i niz vodu!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

I te kako. Ali nisu svi lektori spremni na to, a ni svi prevodioci. Mislim da nije problem u odnosu dve srodne struke već u Pravopisu srpskog jezika, koji je pun manjkavosti kod odeljaka o stranim jezicima. Kada autori pravopisa budu imali sluha za naše vapaje i kada se pojavi neko novo izdanje na kojem će sarađivati stručnjaci za pojedinačne jezike, komunikacija između prevodilaca i lektora biće na obostrano zadovoljstvo.

(prim.prev) Tina Samardžić: Prevodilac mora da stiče nepredvidiva znanja

Prevođenje se mahom smatra usamljeničkim poslom. Nikad kao prethodnih meseci nisam uvidela koliko je takvo shvatanje pogrešno. Kada god prilike dozvoljavaju, izvesti prevodilački poduhvat u paru (nekad i u grupi čak) može da bude osnažujuće, okrepljujuće i motivišuće. Mada, znaju to već odlično usmeni prevodioci. Tina Samardžić, vlasnica prevodilačke agencije Spotter, iskoristila je priliku da kroz ovaj intervju govori o svom višegodišnjem iskustvu na ovom polju. Ono što ovaj leksikon odvaja od drugih jeste to što je Tina započela popunjavanje upitnika u predkarantinskom i dovršila ga u postkarantinskom periodu, što ju je podstaklo da promišlja o svojoj profesiji na drugačiji način i vidi je iz drugog ugla.

Kao neko kome je zajednica u prevodilaštvu od izuzetnog značaja, važno mi je da napomenem da je Tina učestvovala i u osnivanju Clubble-a, kluba usmerenog prema usavršavanju i umrežavanju prevodilaca. Iako su bili primorani da pauziraju svoj rad usled pandemije, polako se vraćaju u igru i spremaju nove radionice i susrete, često ciljajući baš mlade prevodioce, u povoju, kojima ovakva pomoć može da bude presudna.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa srpskog na engleski i vice versa.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Volela bih da na ovo pitanje imam jedan odgovor, tipa – samo pisanim ili samo usmenim… Nažalost tržište je takvo da se do sada, a evo već 15 godina koliko se aktivno bavim prevođenjem, nisam usudila da se opredelim samo za jedan vid. Tome je doprinela i činjenica da sam pre 10 godina otvorila svoju prevodilačku agenciju, pa je i taj ”menadžerski” aspekt donekle nametnuo potrebu da u svakoj čorbi budem mirođija… Ali, ako bih morala da se odlučim za vrstu prevođenja koju najviše volim, onda bi to svakako bilo usmeno – simultano prevođenje.

Ja lično rađe radim simultano. Ali to dosta zavisi i za koga radim. Ima klijenata sa kojima ću rado sesti za sto i sa uživanjem uraditi konsekutivu. Kada radim simultano, manje marim za one iza stakla 😉

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raznolikost definitivno. Raznolikost u pogledu tema kojima ću se baviti, ljudi koje ću upoznati.

Poteškoća? Samo teški klijenti.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih više zapravo… Uprkos sujeti koja vlada našom profesijom, uvek sam se trudila da u kabini budem sa boljima i iskusnijima od sebe. To mi je zapravo bio i princip po kom sam sebi birala para u kabini, kada sam za to bila u prilici. Tako sam imala prilke da u kabini budem sa Jelenom Jokanović, Divnom Pekić, Radmilom Vujović, Tamarom Radenoković, Norom Gaši, Bogdanom Petrovićem…i brojnim drugima, od kojih sam zaista imala i šta da čujem i šta da naučim. Zaista sam na tome zahvalna.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Lično mislim samo dva – posvećenost i fleksibilnost.

Najveći prevodilački izazov do sada?

FIFA definitivno. Fudbal me nikada nije zanimao, a za tri meseca sam morala da naučim sve o fudbalu. Zahvaljujući vernim fudbalskim fanovima u mojoj bližoj, a i daljoj porodici, uspela sam da za vrlo kratko vreme postanem „fudbalski stručnjak“. Šalu na stranu, FIFA je za mene zaista dokaz da u životu nikad ne znaš čemu ćeš morati da se prilagodiš i koje ćeš veštine morati da stekneš.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Jao CAT alati! Dugo sam vremena zaobilazila CAT alate u širokom luku. Sve dok mi moja draga koleginica Ana Marjanović-Mihailović nije otkrila lakoću rukovanja istim, kao i prednosti koje Memsource daje. Sada se služim Memsource alatom, doduše samo za određene klijente, jer da biste mogli da iskoristite sve prednosti jednog CAT alata, morate izdvojiti i vreme da ga i pripremite, odnosno, napunite prevodilačkom memorijom… a vremena uvek manjka.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Prevodilački problemi su brojni i vrlo slični problemima sa kojima se susreću i druge profesije… finansije, ugovaranje… ali mišljenja sam da je samo jedan problem karakterističan samo za prevodioce – RECOGNITION iliti PREPOZNAVANJE. Često prevodioci ostaju u senci svojih ekrana, kabina, leđa visokih funkcionera… i nije im data prilika da se čuju. Znam da ovo sada zvuči kao paradoks, jer mi smo zapravo ti “messengers”, prenosioci poruka, koji ostaju zaboravljeni kada stvari idu glatko i bez problema. S druge strane, čim zaškripi, svi se sete “to kill the messenger”…

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kad god da pomisle da su dobri, da se sete koliko ne znaju. Zaista, ovo je posao koji svaki put iznedri nešto novo, za šta nismo bili spremni ili što nismo očekivali.

Šta vam je prevođenje donelo?

Moram da ti priznam jednu stvar kod ovog pitanja – na ovo pitanje odgovaram skoro mesec dana kasnije u odnosu na prethodna pitanja – tačnije, odgovaram nakon završetka karantina. To napominjem jer su mi se stavovi tokom karantina i pauze koja je usledila u usmenom prevođenju, zaista promenili – nedostaje  mi usmeno prevođenje, baš. A znam i zašto – prevođenje (a usmeno posebno) u meni pokrene jedan mehanizam i emocija i veština koji me čini i otpornijom i fokusiranijom, svestranijom, fleksibilnijom, a i preduzimljivijom. I sada, kad usmenog prevoda takoreći nema i preti opasnost da će se preseliti na digitalne tehnologije, pitam se koliko će se usmeno prevođenje promeniti, a i ja sa njim….

(prim.prev) Silvia Monrós Stojaković: Žila koja spaja Kortasara i Njegoša, Zupca i Muhiku

Đurđevdan me podseća na tetkinu slavu, Bijelo dugme, drugaricu koja na pešačkom prelazu peva istoimenu pesmu melodijom Vidovdana i rođendan Silvije Monrós Stojaković. Silvia me podseća na narandžastu boju, belo vino, vožnju bicikla i Donju Lastvu. Čuburka iz Argentine, kako je često zovu, upisala se u legendu prevodom Kortasarovih Školica, njen magnum opus, veličanstven primer prevođenja kao oblika umetnosti. Ipak, na B strani njenih uradaka nalaze se jednako važna imena svetske književnosti čija je dela prevodila u jednom ili drugom smeru: Laza Kostić, Njegoš, Jovan Dučić. Zaslužna je za prevod gromade od osamsto stranica, Sećanja ćelijaša o zatvorskim danima i saborcima bivšeg urugvajskog predsednika, Pepea Muhike (koji je, po njenim rečima, proveo trinaest godina, šest meseci i nedelju dana ne po zatvorskim ćelijama, nego po kasarnskim podrumima), a Peru Zupca temeljno je potresla svojim prepevom Mostarskih kiša.

Do sada je jedino Silvia predložila da se leksikonu doda još jedno pitanje, Sećate li se kakve prevodilačke zgode; u nadiranju sećanja podelila je sa mnom trenutak u kabini, kad se uvaženi gost u Sava Centru zahvaljuje ljubaznim domaćinima prelepog glavnog grada Čehoslovačke. Podsetila je da nakon raspada one Juge koja je u mnogo čemu prednjačila po stručnosti a u odnosu na druge zemlje koje joj nisu to mogle oprostiti, ona i njena kabinska cimerka su i dalje pokrivale dobar deo tzv. regiona, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Njeno iskustvo u simultanom prevođenju datira iz vremena nesvrstavanja, kako kaže, kada su Jugosloveni zajedno sa tehnikom, bili najbolji Key Staff odmah posle kolega iz Ujedinjenih Nacija, zajedno sa kolegama sa Kube, koji su najbrže dolazili do najnovijih službenih rečnika ONU.
Na leksikonska pitanja odgovorila je koncizno i kratko; čini mi se da joj se nije dopala moja zamisao da napiše svoje prevodilačke memoare, ali kakvi bi to samo zapisi bili.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prvenstveno sa i na španski.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Recimo, književnim. Kao simultani prevodilac proputovala sam pola sveta, a po potrebi radim i konsekutivu, ali simultano je nekako uljudnije jer, kad za kakvim zvaničnim ručkom radim konsekutivu, dok jedan govori, drugi jede, i obratno. A prevodilac treba sve vreme da radi…

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kad isprva pomislim, e, pa još ovu gromadu da preživim, a onda se ispostavlja da sam i tu gromadu preživela. Na početku posla ne smem ni da pogledam broj stranica, još manje da mislim na rokove. A onda se i tu ispostavlja da sam uspešno preživela i sopstvene rekorde još jednom oborila.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pismenog, potkovanog, istančanog; u čijem ćete radu uživati, a u taj rad se možete i pouzdati.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Široko znanje i udubljenost i predanost poslu.

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Hulio Kortasar, Havijer Marijas, Masedonio Fernandes; naši pesnici na španskom, od Laze Kostića i Dučića preko Njegoša do najsavremenijih pesnika…

Koje biste delo ili pisca želeli da prevedete? 

Pa već me čeka najprevođenija katalonska književnica, Marse Rudureda, čiji sam prekrasan a obimom neveliki roman Dijamantski trg još ranije prevodila…

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Sa digitalizacijom Srbije.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Mene niko nikad neće ništa pitati, ionako sam uvek najmlađa!

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Bez dobrog lektora nema ni valjanog domaćeg pisca…

Šta vam je prevođenje donelo?

Donelo mi je mnogo nazaboravnih putovanja i druženja sa kolegama, a donelo mi je i toliko knjiga, da mi one stoje u tri reda na svakoj polici, pa i po podu, a kad mi neka od tih knjiga zatreba pa ne mogu više da je nađem, ja otrčim da kupim još jedan primerak ukoliko nije u međuvremenu rasprodata… 

(prim.prev) Stefan Kostadinović: Biti imitator, sluhista i prevoditi poeziju za sopstveni ćeif

Autorka naslovne fotografije: Radmila Vankoska

Prošlog leta na internetu je osvanuo isečak iz emisije The Jeremy Wine Show u kojem britanski pisac i filozof, Stiven Fraj, čita svojevrsnu odu (engleskom) jeziku, u datom trenutku meni bezmalo neprevodivu, smislenu i celovitu jedino u tom obliku , izgovorenu Frajovom besprekornom dikcijom.
Početkom ove godine na portalu za književnost i kulturu Glif objavljen je tekst pod nazivom Stiven Fraj – Šta nas čini ljudima; pomislila sam prirodno da je reč o nekom intervjuu ili kolumni. Neko se, međutim, odvažio da prevede ono Frajevo čudo od jezičke akrobacije; sam taj usud je zapravo dovoljan i zavređuje moje divljenje, budući da se često plašim tekstova koji me prevazilaze, te im ni ne prilazim. Stefan Kostadinović ne samo da se osmelio, već je i majstorski izveo ovaj prevodilački poduhvat; potpisuje i prevod „Najplavljeg oka” velike Toni Morison, čime je obogatio prevodnu književnost naslovom afroameričke književnosti koja konačno uzima maha kod nas.
U nastavku pročitajte kako Stefan doživljava i praktikuje prevođenje.

Sa kojih jezika prevodiš?

Samo sa engleskog.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Prevodim uglavnom književnost, ali rado se upuštam i u „sportske prevode” pod kojima podrazumevam brzalice, jezikolomke, kalambure i slične jezičke vratolomije.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje izazovan i raskošan materijal. Poteškoće, u skladu s time, izaziva tekst koji je dosadan, stilski impotentan ili suvoparan.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Silviju Monros-Stojaković, jer nam je podarila Kortasarove „Školice”.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mišljenja sam da dobar prevodilac pre svega treba odlično da poznaje sopstveni jezik. I pri tome ne mislim na klasičnu lingvistiku. On mora da neprestano širi sopstveni vokabular i da se obogaćuje što širim spektrom kolokvijalnih formi i izraza kako bi bolje razumeo duh sopstvenog jezika i tek onda optimalno izabrao koji je najpogodniji oblik u koji treba pretočiti zadati materijal. Drugo, dobar prevodilac mora biti i imitator i sluhista, sposoban da se uživi u ton koji svako književno delo nosi kao svoj autentičan pečat i da u njemu čuje kako autorske namere u ritmu teksta, tako i prostor ostavljen za manipulaciju. Konačno, dobar prevodilac mora da bude sposoban da proceni koliko je njegovo prisustvo u tekstu poželjno i kako da ga optimalno dozira.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Prevod govora britanskog lingviste, glumca i umetnika, Stivena Fraja po imenu „Šta nas čini ljudima”. On u tom govoru navodi česte greške i jezičke zablude i mitove za koje je bilo potrebno pronaći odgovarajuće pandane u srpskom, a to se pokazalo kao ne tako lak zadatak.

Koje bi delo ili pisca želeo da prevedeš?

Beketa. Nikad se nisam toliko izgubio u autoru kao što mi se to desilo dok sam čitao Beketove romane, što je upravo najzahvalnija pozicija za prevodioca; kada ima utisak da mu se autor lično obraća, ne rečenicama koje su ispisane, već namerom i šmekom koji se kriju iza konkretnih ispisa. Slično je i u ljubavi kada nečiji šarm pređe i na zaljubljenog, pa i on postane harizmatičniji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Uzevši u obzir da su prevodioci sa engleskog danas jedna ogromna grupa ljudi, rekao bih stabilan izvor novog materijala. Istom logikom, problemi su često i sopstveno neznanje i/ili nadmenost.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručio, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Puno radi, još više čitaj, pričaj sa svim ljudima i nikad nikoga ne ispravljaj u govoru. Slušaj. Putuj. Gledaj puno filmova i kao podnapis koristi jezik sa kojim radiš. Budi skroman. I prevodi puno poezije za sopstveni ćeif.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Mislim da to zavisi od konkretnih osoba.

Šta ti je prevođenje donelo?

Pojedini prevodi su me duhovno obogatili, a poneki tek pomogli da se izgura do kraja meseca. Moj poslednji anganžman, „Najplavlje oko” američke spisateljice Toni Morison (Darma Books, 2019) dao mi je priliku da se smestim na poziciju crne američke žene iz prve polovine 20. veka i ja se smatram privilegovanim što mi je omogućeno da obogatim sopstvenu prizmu pogleda na svet jednim takvim aspektom.

Najplavlje oko Toni Morison u izdanju Darma Books

(prim.prev) Olgica Andrić: Prevođenje nas oblikuje i kao ljude i kao stručnjake

Mnogo mi je drago da ovom prilikom mogu da predstavim nekoga ko, osim što ima dugogodišnje prevodilačko iskustvo, takođe otkriva i aktivističku dimenziju prevođenja. Reč je o Olgici Andrić, koja živi u Novom Sadu i bavi se sudskim, usmenim i pismenim prevodom. Ono što ovaj intervju izdvaja od drugih jeste fokus na iskustvu iz kojeg treba da učimo, ne samo u profesionalnom smislu, već i o vlastitim potrebama i granicama, da je važno reći ne i graditi poslovni integritet.

Olgica je takođe deo tima jedne izuzetno značajne humanitarne organizacije pod nazivom Prevodilačko srce. Naime, reč je o timu prevodilaca koji potpuno besplatno prevodi medicinsku dokumentaciju potrebnu pacijentima za lečenje u inostranstvu, koje samo po sebi već iziskuje nezamislive troškove. Neizostavno se pominju finansije kada se govori o prevodilaštvu, posebno u našoj zemlji, o obaranju cena i nefer plaćanju; Prevodilačko srce nesebično ulaže vreme i trud pro bono pomažući ljudima kada im je to najpotrebnije.
U nastavku pročitajte kakve je odgovore Olgica dala na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodite? 

Prevodim na srpski sa italijanskog i portugalskog i na italijanski i portugalski sa našeg jezika. 

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Pre svega, bavim se sudskim prevođenjem, odnosno, radim prevashodno overene prevode/ prevode s overom sudskog prevodioca, kao i usmene prevode na sudu, pred državnim organima, kod javnih beležnika i slično. Naravno, sudsko prevođenje ne isključuje druge vrste prevoda. Budući da sam zaposlena kao prevodilac u jednom malom privrednom društvu, radim prevode poslovne i tehničke dokumentacije, konsekutivne prevode na sastancima, ali i na daljinu, kada moje kolege rade na terenu, a ja im iz kancelarije prevodim uputstva koja dobijaju od tehničke podrške iz Italije.

Van ”redovnog” posla, ako mogu da biram, kao neki otklon od svih tipskih prevoda gde je preciznost ispred kreativnosti i prevodilačkog umeća, preferiram prevode koji zahtevaju više jezičke kreativnosti i što bolje prenošenje poruke krajnjem čitaocu. 

Koju vrstu usmenog prevoda radije birate, konsekutivni ili simultani?

Svakako konsekutivni, jer sam po prirodi društvena osoba, volim da prevodim na različitim mestima i komuniciram sa ljudima. To ne znači da neću prihvatiti da povremeno odradim i neki simultani prevod, ali generalno, ne vidim sebe kao ”glas iz kabine”, već kao profesionalnu figuru koja prevodeći aktivno učestvuje u samom događaju. 

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduju me novi zanimljivi projekti, sticanje novih znanja i veština i sve ono što vodi ka nekom dobrom cilju, kao i ”umrežavanje” sa kolegama, saradnja i razmena iskustava.

U svakom poslu poteškoće su ono što je nemoguće izbeći. Jedna od njih je, možda, nepoznavanje i banalizacija prevodilačkog posla od strane neprevodilačke populacije, kao i poslodavci koji insistiraju na kvantitetu, umesto na kvalitetu. Jer, nerealno je očekivati da neko za dan prevede kvalitetno 50 i više strana, ili verovati da je poznavanje nekog stranog jezika dovoljno za bavljenje prevodilačkim poslom. I prevodilačko tržište je tako da se za svaku robu nađe kupac, stoga je na nama da odredimo gde na tom tržištu želimo da budemo i kom pravcu da težimo. 

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Pošto sam veliki ljubitelj pisane reči, želela bih da istaknem književne prevodioce poput Vesne Stamenković, Jovana Tatića i Dejana Tiaga Stankovića, jer zahvaljujući njihovim prevodima možemo na našem jeziku čitati velika dela pisaca sa španskog i portugalskog govornog područja, kao i Minu Radulović, koja je prevela dela harizmatičnog Janisa Varufakisa, ekonomiste, političara i kritičara savremenog poretka i društvenih tokova. Meni, kao filologu, ove oblasti nisu toliko bliske, ali sam prevode Janisovih knjiga pročitala u jednom dahu i savršeno ih razumela, kao da su napisane na našem jeziku, a ne prevedene s grčkog.

S druge strane, cenim sve ljude koji se zalažu za unapeđenje prevodilačke profesije, organizuju konferencije i susrete, seminare, obuke i usavršavanja, kao i kolege iz ”Prevodilačkog srca”, jer veruju da pojedinci mogu promeniti svet i to sami često rade, odričući se honorara koji bi mogli da naplate i prevodeći besplatno pacijentima kojima je jedini spas lečenje u inostranstvu. 

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Mora biti otvorenog uma i spreman da uči celog života i usvaja nova znanja, ali i odgovoran prema sebi i drugima, da prihvata kritike i bude samokritičan. Proaktivan do te mere da ne doživi burnout, odnosno, da uspešno balansira između posla i privatnog života. I da se ne plaši da kaže NE u određenim situacijama. 

Najveći prevodilački izazov do sada? 

Svaki veliki projekat vidim kao izazov, a to su često poslovi na kojima se radi nedeljama i mesecima. Recimo, kada sam sa koleginicama radila na prevodu specifikacija za uvoz velikog spektra organskih prizvoda iz Italije, gde smo radile u timu sa prehrambenim tehnolozima i stekle dragocena znanja iz pomenute oblasti. Izazov je bio i početak u firmi u kojoj i sada radim: od njenog osnivanja, kroz sve faze razvoja, gde sam stekla dragocena znanja iz oblasti obnovljivih izvora energije i poslovanja uopšte, odnosno, sve ono što se može naučiti jedino kroz iskustvo. 

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

CAT alati jesu korisni jer nam olakšavaju rad i ubrzavaju proces prevođenja, ali je prevodilac taj ko na kraju oblikuje konačnu verziju prevoda, dakle, ne smemo postati njihovi robovi, već gospodari, ne smemo dopustiti da oni vladaju nama, već ih moramo koristiti samo onako kako nama odgovara. 

Volim da prevodim poeziju i volela bih da pored svojih obaveza nađem vremena i za to, jer nam takvi prevodi puno pomažu da treniramo svoje jezičke i stilske sposobnosti i da se ne ”učaurimo” u rutini CAT alata i sterilnih prevoda.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kao što sam već napisala, jedan od problema su nerealna očekivanja i prekratki rokovi da se neki prevod kvalitetno uradi, insistiranje na količini i niskoj ceni, umesto na konkurentnosti i kvalitetu, ali i nedostatak adekvatnih obuka iz određenih oblasti za određene jezike.

Konkretno, rado bih posetila seminare na kojima bi se govorilo o terminologiji i adekvatnim prevodilačkim rešenjima na i sa mojih radnih jezika, recimo, iz oblasti s kojima se najčešće susrećemo u praksi, poput prekršajnih i krivičnih postupaka, građanskih parnica, upravnih i privrednih sporova, s posebnim akcentom na upotrebu određenih temina u pojedinim zemljama (kada je o portugalskom jeziku reč). Čak i kada vladamo odlično takvom terminologijom, uvek je dobro obnoviti i konsultovati se sa kolegama prevodiocima i stručnjacima koji su izvorni govornici sa zaposlenjem u sudovima, državnim organima, policiji, advokaturi.

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Stalnim učenjem i sticanjem različitih iskustava, možda i profilisanjem za određene oblasti, ukoliko je to u današnjim prilikama moguće. Realnim sagledavanjem svojih ciljeva, želja i njihove ostvarivosti.
Dragi budući prevodioci, slušajte najpre sebe, svoje srce i svoje telo, a ne savremne gurue koji vas uče da sve možete i sve morate. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Apsolutno. Dok sam radila kao novinar mnogo sam naučila od dobrih lektora. Prevodioci (i pisci, copywriter-i sl.) moraju sa lektorima raditi u timu i imati direktan kontakt, a ne samo preko osobe koja upravlja projektima (Project manager) i prosleđuje informacije jednima i drugima. Angažovanje lektora ne bi trebalo da bude na sat ili po broju lektorisanih strana, pri čemu je obim njegovog rada srazmeran količini crveno podvučenih reči (gde se često pribegava nepotrebnim rešenjima da bi se opravdalo to angažovanje), već bi trebalo da se plaća na drugi način i da se angažuje sa ciljem da obuči prevodioce, novinare ili pisce kako da pišu bolje, koriguju sopstvene greške i poboljšaju svoje jezičke i prevodilačke sposobnosti

Šta vam je prevođenje donelo?

Najbolje što mi je prevođenje donelo su poznanstva (realna i virtualna) sa kolegama i ljudima iz srodnih profesija sa svih meridijana. Otpornost na stres se stiče kroz sopstveno iskustvo i nemoguće je steći ga preko drugih, jer moramo da upoznamo sebe u raznim situacijama, da bismo naučili kako da se kontrolišemo. Sama tematika prevoda nas dosta oblikuje kao ljude i kao stručnjake. Konkretno, radeći prevode medicinske dokumentacije, naučila sam da razlikujem u životu i poslu bitno od nebitnog i da se ne nerviram u nekim banalnim situacijama ili zbog okolnosti na koje ne mogu da utičem. 

(prim.prev) Dragana Vasilijević: Inicijativa je presudna za mlade prevodioce

Sijaset je tekstova na ovom blogu prevedenih sa španskog, engleskog ili portugalskog (sa jednim usamljenim slučajem prevoda sa nemačkog). Zato mi je mnogo drago da već na samom početku ovih razgovora dobijemo priliku da pročitamo nešto o iskustvima i izazovima slavista. Ovoga puta, i to baš na njen rođendan, čitamo o jezičkoj karijeri Dragane Vasilijević. S razlogom je u pitanju jezička karijera, jer nije ograničena isključivo na prevodilačku branšu, te će, sasvim sam sigurna, njeni odgovori biti dragoceni filolozima različitih opredeljenja i ambicija. Draganu ste možda već sreli na Instagramu, gde između ostalog uz kafu razgovara sa stručnjacima iz raznolikih sfera delovanja; odnedavno je pokrenula radionicu Unovči znanje jezika sa ciljem da pomogne polaznicima da monetizuju svoje napredne jezičke veštine. S obzirom na to da profesionalno povezivanje smatra izuzetno značajnim, aktivno je prisutna i na Fejsbuku i LinkedIn-u, gde ćete sigurno naći dragocen poslovni savet ili pak triviju iz ličnog života.

Uostalom, već ćete se u nastavku uveriti u široki spektar njenog polja delovanja i kakvim su je važnim lekcijama naučili poslovni izazovi.

Sa kojih jezika prevodiš? 

Moji standardni radni jezici su ruski i ukrajinski jezik u kombinaciji sa srpskim jezikom u svim smerovima. Sem toga, govorim engleski i nemački jezik na nivou C1, tako da po potrebi za stalne klijente ponekad prevedem neki kraći dokument sa ovih jezika na svoje radne, ali to zahteva više vremena i truda, tako da se ove vrste angažmana prihvatam samo kada je neophodno. 

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Najradije se bavim konsekutivnim usmenim prevođenjem, zato što volim da radim samostalno, ali i da budem aktivni učesnik situacije i vidim rezultate svog rada u realnom vremenu. 

Kada je pismeno prevođenje u pitanju, bavim se prevođenjem kraćih književnih formi.

Budući da mi prevođenje nije primarni izvor prihoda, u saradnji sa firmama ili agencija prihvatam uglavnom prevode manjeg onima.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raduje me što imam mogućnost da prevođenjem pomognem ljudima da prevaziđu jezičke prepreke i dogovore posao, prođu obuku ili pročitaju književno delo na maternjem jeziku. 

Budući da svaki dan bez izuzetka koristim četiri jezika, ponekad mi teško pada prebacivanje na traženu jezičku kombinaciju. 

Izvor frustracije na dnevnoj bazi su mi jezička pitanja oko kojih ne postoji jednoglasan stav stručne javnosti. Kod nas je to rodno osetljivi jezik, a u ukrajinskom status određenih leksema i konstrukcija i večito neslaganje oko toga da li je nešto rusizam ili nije. 

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Od prevodilaca koji rade moje jezičke kombinacije želim da izdvojim Annu Rostokinu kao odličnog mlađeg prevodioca za ruski jezik i Vukosavu Đapu-Ivetić od koje sam učila usmeno prevođenje. Kada je u pitanju ukrajinski jezik, izdvojila bih Allu Tatarenko i Milenu Ivanović.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Polazna osnova su svakako dobro poznavanje svih jezika sa kojima radi. Sve ostalo zavisi od vrste prevoda. 

Za književno prevođenje potrebno je biti načitan, za prevođenje filmova poznavati rad u odgovarajućem softveru, za pismeno prevođenje stručnih tekstova potrebno je poznavanje terminologije u odgovarajućoj oblasti, za konsekutivno prevođenje važno je imati dobru kratkoročnu memoriju, sposobnost brzog razmišljanja i govora, za simultano prevođenje u kabini važna je dobra koncentracija, prevodilačka kondicija, spremnost za timski rad. Ukoliko prevodilac želi da bude konkurentan na tržištu, očekuje se da poznaje rad u prevodilačkim alatima za pismeno prevođenje i da ima svog para sa kojim radi (za simultano prevođenje).

Najveći prevodilački izazov do sada?

U januaru 2013.  godine me je preko društvenih mreža kontaktirala agencija koja je očekivala da 250 strana doktorske disertacije prevedem za desetak dana, jer su greškom prihvatili prevod sa ukrajinskog jezika misleći da je ruski i da će ga nekoliko prevodilaca podeliti. Iako nisam imala potrebnu rutinu i treniranost, pristala sam da prevodim oko 30 strana (računamo i vreme za iščitavanje) stručnog teksta dnevno bez prevodilačkih alata ili bilo kakve pomoći. Spavala sam po 4 sata dnevno i iz kuće sam izlazila samo da kupim hranu. Zahvaljujući ovom angažmanu mogla sam sebi da priuštim da tri meseca u toku leta ne moram da radim i da se posvetim pisanju master rada bez većih egzistencijalnih briga. Sem toga, ovaj angažman mi je pomogao da shvatim da sebe ne vidim kao osobu koja 8 ili više sati dnevno sedi za laptopom i prevodi.

Još jedan veliki izazov desio se 2016. Bio je to prevod dokumentarnog filma o situaciji u Donjecku sa nemačkog jezika na ruski. Sarađivala sam sa dopisništvom ORF (Austrijska nacionalna televizija i radio) u Beogradu kao saradnik za ruski i ukrajinski jezik i imala sam položen ispit B2 iz nemačkog jezika. Prevod dokumentarca mi je bio poveren zato što sam odlično poznavala realije o kojima se govori u filmu i zato što sam se pokazala kao osoba od poverenja. Jezički nisam bila dorasla ovom zadatku i ovo je, za 11 godina koliko prevodim, jedini prevod zbog koga sam plakala. Nedostatke sam nadomestila trudom, a danas kada pogledam iza sebe mislim da mi je ovo najprecizniji prevod koji sam uradila.

U kakvim bi još prevodilačkim izazovima htela da se oprobaš? 

Volela bih da dobijem priliku da kao usmeni prevodilac budem angažovana na većim međunarodnim obrazovnim projektima, ali sam svesna da se uz moju jezičku kombinaciju se to verovatno neće desiti. Postoji nekoliko savremenih autora iz Istočne Evrope koje bih volela da prevedem na srpski jezik, ali ih neću navesti javno budući da planiram da konkurišem za prevodilačku stipendiju, pa ne bih da rizikujem da se neko brže doseti.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Prevodilački alati su velika pomoć u tom smislu da ubrzavaju proces rada, daju mogućnost bolje kontrole kvaliteta i veće ujednačenosti rada, pa je tako moguće uz angažovanje većeg broja prevodilaca završiti projekte u roku koji je ranije bio nezamisliv.

Iz moje perspektive, glavni problem je što postoji veći broj alata i što prevodilac sa punim radnim vremenom treba da poznaje rad u svakom od njih, ali i da plati licencu i obuku. Život bi bio mnogo lakši kada bismo se i u ovoj oblasti opredelili za jedan podrazumevani alat

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Kada govorimo o srpskom tržištu, mislim da se problemi razlikuju u zavisnosti od toga da li je neko prevodilac za engleski jezik ili za neki od takozvanih manjih jezika. Neki univerzalni problemi bi bili: obaranje cena koje su i bez toga preniske, nedovoljan broj obuka i njihova previsoka cena, a za nas sa manjih jezika i lobiranje i nemogućnost specijalizacije za samo jednu oblast ili samo jednu vrstu prevođenja jer posla jednostavno nema dovoljno. Takođe, ne postoji nikakav standard ko sve može da se bavi prevođenjem, a tu je i problem sa konkursima za sudske prevodioce o kom se često raspravlja interno, ali se ređe iznosi u javnost. 

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kada sam predavala na Filološkom fakultetu često su mi se studenti obraćali za savet, a i danas sam u prilici da usmeravam kolege kroz edukativni program Unovči znanje jezika, tako da mislim da bih na ovu temu mogla da govorim satima, ali potrudiću se da se ograničim na 4 saveta.

1. Ne možeš da saznaš šta je tvoja zona genijalnosti dok ne probaš, zato je važno što ranije probati sve dostupne vrste prevođenja, steći rutinu i reference, upoznati sebe kao prevodioca i shvatiti šta ti leži, a na čemu moraš još da radiš. Studije su pravo vreme da počneš da radiš, iako se ne osećaš spremno, studenti su manje plaćeni, ali im se više tolerišu greške koje su na početku neizbežne. 

2. Inicijativa je veoma važna, naročito za književne prevode. Posećuj književne večeri, prevedi ponekad neki kraći odlomak koji ti se dopada, objavi ga na blogu i društvenim mrežama i taguj autora, volontiraj na nekoj manifestaciji kao prevodilac i objavi to negde.

3. Umrežavanje uživo je zlata vredno, kao i objavljivanje na društvenim mrežama o tome šta radiš, ali ne u smislu reklame, već u vidu korisnog i zanimljivog sadržaja. Takođe, učestvuj u poslovnim okupljanjima gde su prisutni firme i pojedinci sa kojima želiš da sarađuješ. Put do većeg obima posla je da postoji što veći broj ljudi kojima ćeš ti pasti na pamet kada se kaže, na primer, prevodilac za turski.

4. Strane agencije i klijenti uglavnom bolje plaćaju od domaćih. Ako želiš saradnju sa njima, potrebno je da poznaješ dobro prevodilačke alate i da možeš da prevodiš sa svog osnovnog radnog jezika na engleski i obrnuto. 

Da li smatrate da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Književno prevođenje sam istinski zavolela tek u onom trenutku kada sam za svaki jezik pronašla lektore sa kojima sarađujem. Ako izdavač ne obezbeđuje lektora, sarađujem sa lektirom o svom trošku. Kada angažujem lektora čijoj stručnosti vjerujem i čiji jezički stavovi su mi bliski ne samo da sam dobila još jedan par očiju koji će proveriti tekst, već se i sam proces rada ubrzava jer postoji neko ko pazi na finese umesto mene. Sem toga, često lektor obogati prevod nekim svojim rešenjem ili pitanjem. Iskreno, rečeno cene lekture na srpskom jeziku su toliko povoljne da ne postoji opravdanje da se ne angažuje lektor. 

Šta ti je prevođenje donelo?

Usmeno prevođenje mi je donelo neka zanimljiva poznanstva i iskustva koja ne bih mogla da steknem nigde drugde, budući da sam prevodila pripreme za Evroviziju, pregovore za fudbalske transfere, emisije o muzičkim plagijatima i slično. 

Kroz književno prevođenje razvijam pažnju, preciznost i osećaj za detalje i učim se strpljenju. Ovi procesi još uvek traju.

(prim.prev) Milica Dragićević: CAT alati proširuju polje delovanja prevodioca

Pred vama je drugi intervju iz edicije Primeti prevodioca, a ovog puta je svoje uvide u prevodilačku profesiju pružila Milica Dragićević. Kako su razgovori sa prevodiocima tek počeli, primetila sam manjkavosti u postavljanju pitanja, jer nigde nisam ostavila prostora, recimo, da se Milica pohvali svojim sajtom ili Fejsbuk stranicom pod nazivom Prevodilaštvo. Reč je o njenim sajber prostorima na kojima marljivo sakuplja i deli informacije od značaja za prevodilačku zajednicu, te se tamo možete informisati o okupljanjima, tribinama i drugim bitnim događajima, da pristupite najraznovrsnijim rečnicima i priručnicima i saznate nešto više o prevodilačkim softverima i njihovoj primeni u savremenom prevođenju. U nastavku pročitajte njene odgovore na (prim.prev) upitnik.

Sa kojih jezika prevodiš?

S engleskog jezika.

Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Pismenim stručnim prevođenjem.

Šta te najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Najviše me raduje kada uspem da prevedem tekst za koji sam pre samo nekoliko godina mislila da nikada neću uspeti da razumem a kamoli da prevedem. Najteže mi pada kada ne mogu da pronađem/smislim prevod termina onakav kakav termin zaslužuje jer nemam dovoljno vremena da se posvetim istraživanju.

Prevodilac kojeg posebno ceniš?

Izdvojila bih Radoša Kosovića, prevodioca s danskog i norveškog jezika, jer sam skoro pročitala dva njegova prevoda. U prevodima knjige „Filozofija slobode“ Laša Fr. H. Svensena i knjige „Smrt vozi audi“ Kristijana Banga Fosa primetno je izvanredno jezičko snalaženje u različitim žanrovima.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Odlična jezička potkovanost i sposobnost razumevanja materije podrazumevaju se.
Dobar prevodilac u svakom trenutku mora biti svestan različitih svrha prevoda i različitih načina prevođenja koji odgovaraju svakoj svrsi.
Mora biti uporan i marljiv da bi do krajnjih granica svojih mogućnosti istražio ono što prevodi i pronašao adekvatno rešenje prevodilačkog problema.
Naposletku, dobar prevodilac mora biti snalažljiv – savršeno adekvatno rešenje prevodilačkog problema nije uvek moguće, ali se njemu uvek mora težiti i rešenje se mora iznaći.

Najveći prevodilački izazov do sada?

Sve što ima veze s biohemijom. 🙂 Da budem konkretnija, sećam se tipskih tekstova za in vitro ispitivanja funkcije trombocita, koji su me baš namučili.

Svakodnevno se služiš prevodilačkim softverima. Koje su prednosti i nedostaci CAT alata?

CAT alati su najčešće korišćen prevodilački softver.
Prednosti su brže i ujednačenije prevođenje. Pod prednošću se može navesti i širi izbor klijenata i projekata jer je za mnoge prevodilačke agencije poznavanje CAT alate preduslov za saradnju a prevodilačkih agencija zaista ima puno.
Mane su nemogućnost pregleda završenog prevoda u originalnom formatu za složene formate datoteka i upotreba loših prevodnih memorija, za koju ne smemo kriviti CAT alate, ali koja je nažalost postala česta praksa u prevodilačkoj industriji.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Pošto sarađujem s prevodilačkim agencijama, govoriću iz ugla prevodioca koji svakodnevno radi s projektnim menadžerima. Po meni je od suštinskog značaja uspostaviti dvosmernu i iskrenu komunikaciju između prevodioca i projektnog menadžera. Ako takva komunikacija ne postoji, sa svakim projektom izranjaju sve dublji, a samim tim, i sve teže rešivi problemi.

Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu poručila, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Učiti, učiti i samo učiti. Sticanje novih znanja za mene je jedini način – bilo da se radi o stručnom znanju, tehničkom znanju upotrebe prevodilačkih alata ili jezičkom znanju.

Da li smatraš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Naravno. U radu s prevodilačkim agencijama kontakt prevodioca i lektora svodi se na to da prevodilac pregleda lektorove ispravke pod uslovom da se provera prevoda uopšte radi. Prevodilac i lektor moraju biti u direktnoj komunikaciji u toku celog prevodnog procesa.

(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

1. Sa kojih jezika prevodiš?

Prevodim sa engleskog, španskog i portugalskog, kao i na engleski jezik.

2. Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Imala sam prilike da barem zavirim u skoro svaku moguću vrstu prevođenja i vidim da svaka ima svoju draž. Godinama sam se bavila audiovizuelnim prevođenjem i to mi je i dalje jedan od omiljenih prevodilačkih poslova. Književni prevod je moja velika ljubav i uvek će mi biti na prvom mestu. To je ujedno i najkreativniji vid prevođenja koji se s pravom smatra umetničkim, mada ovim rečima nikako ne želim da umanjim značaj naučnih i stručnih prevoda, u kojima pedantnost i egzaktnost imaju veoma važnu ulogu i koji zahtevaju veliki nivo stručnosti i odgovorosti, kao i praćenje savremenih CAT tehnologija. Kada je u pitanju usmeni prevod, uvek ću više voleti simultano prevođenje od konsekutivnog, od kojeg i danas ponekad imam tremu.

3. Kojeg prevodioca posebno ceniš?

Kada je u pitanju književno prevođenje taj je spisak toliko dug, i bojim se da bih, koga god da navedem, propustila da pomenem nekoga važnog. Član sam Udruženja književnih prevodilaca Srbije još od svojih prvih prevodilačkih koraka 2006, i od onda sam od svojih kolega mnogo naučila, i još učim. Kada se u prostoriji nađu barem dva prevodioca razgovor o prevođenju postaje neizbežan, i u toj dugogodišnjoj razmeni iskustava sa kolegama svi mi stalno napredujemo. Ima tu mnogo velikih imena, i poznatih i nepoznatih. Ovom prilikom ipak bih želela da istaknem jednog vrhunskog usmenog prevodioca sa kojim sam imala čast da sarađujem, a to je gospodin Kolja Čajkanović.

4. Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pored onih osnovnih stvari, kao što su dobro poznavanje kako izvornog, tako i ciljnog jezika, to ponovo u velikoj meri zavisi od toga o kojoj je vrsti prevođenja reč. Ukoliko je u pitanju audiovizuelni prevod, veoma je važna veština sažimanja izgovorenog teksta na takav način da se on s lakoćom može pročitati sa ekrana, i da se malim brojem slovnih znakova prenese sav smisao izrečenog. Kod usmenog prevođenja veoma je važna fluentnost i širina vokabulara na oba jezika, snalažljivost u izražavanju i priprema za svaku tematsku celinu ponaosob, a kod konsekutivnog prevoda obavezno je imati i izvrsno kratkoročno pamćenje. Prevodioci pisanog teksta imaju na raspolaganju dovoljno prostora da jasno i bez sažimanja prenesu tekst originala, kao i vremena da temeljno istraže svaku temu i svaki izraz. Imajući osim toga u vidu da iza njih ostaje pisani trag, greške se tu teže praštaju. I dok je za naučne i stručne prevode definitivno najznačajnija tačnost prevoda i vernost originalu, književni prevodioci moraju tome da dodaju još jednu, manje opipljivu dimenziju, a to je vernost stilu autora originalnog teksta, jer oni ne prenose samo smisao, već i estetsku dimenziju teksta. Zato književni prevodilac mora da bude kreativan, da ima dara za književni izraz, ali i da bude dosledan stilu autora čije delo prevodi na svoj jezik.

5.  Najveći prevodilački izazov do sada?

Bez ikakve sumnje “Knjiga nespokoja” Fernanda Pesoe. Jedino prozno delo jednog od najvažnijih autora portugalskog govornog područja, na kome je ovaj pisac radio celog života, čuveno po svojoj složenosti i višeznačnosti. Smatram da je ta knjiga moje najveće prevodilačko postignuće do danas, i definitivno najveći izazov.

6. Koje bi delo ili pisca želela da prevedeš?

Upisala sam fakultet i počela da se bavim književnim prevođenjem sanjajući da ću jednog dana imati prilike da prevedem barem jedno delo Gabrijela Garsije Markesa. Ta mi se želja ostvarila, prošle godine izašla je iz štampe knjiga njegovih govora u mom prevodu. Međutim, postoje i drugi autori koje bih volela da nastavim da prevodim – nekima od njih objavljena je samo po jedna knjiga na našem jeziku, a ima ih još, izvrsne su i ja se još nadam da ću ih jednog dana opet prevoditi: tu bih navela Andresa Neumana (Izdavačka kuća Booka objavila je pre nekoliko godina njegov roman „Razgovori sa sobom“ u mom prevodu) i Marija de Karvalja (knjiga „Fantazija za dva pukovnika i bazen“ koju je Dereta objavila 2011. godine i danas mi je jedan od najdražih prevoda u životu), a neostvareni san mi je i da prevedem više od samo jedne priče jednog od mojih omiljenih autora sa portugalskog govornog područja, Žozea Eduarda Agvaluze.

7. Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Jedan od osnovnih problema o kojima je neprijatno govoriti jeste niska cena rada. Naime, kao jedna od najtežih kategorija prevođenja, književno prevođenje je veoma slabo plaćeno. Naravno, među nama ima veoma uglednih i poznatih prevodilaca, ili pak prevodilaca sa slabo zastupljenih jezika, koji su za svoj rad plaćeni nešto bolje od drugih, ali i dalje nedovoljno da bi mogli da žive isključivo od književnog prevođenja. Nažalost, u većini slučajeva cena prevoda se obara toliko da to ugrožava kvalitet prevoda, bilo zato što se po nezamislivo maloj ceni angažuju nedovoljno iskusni prevodioci (sa kojima posle ne rade lektori, redaktori, bilo ko ko bi tog mladog prevodioca usmerio i izbrusio njegove prve prevode), ili se pak iskusnijem prevodiocu ne ostavlja dovoljno vremena da se u potpunosti posveti radu na knjizi (ukoliko je cena prevoda niska, nemoguće je raditi samo na jednom projektu i opstati), pri čemu kvalitet prevoda ponekad snosi posledice.

Drugi veliki problem – možda čak i važniji od prvog, jer bismo njegovim rešavanjem mogli da utičemo na svest o postojanju književnog prevodioca i time popravimo njegov status – jeste i nedovoljna vidljivost književnog prevodioca. Iako kao autor književnog prevoda prevodilac ima pravo da bude pomenut svaki put kad se pominje njegov prevod, to u praksi često nije slučaj. U novinama, na sajtovima koji promovišu knjige, na sajtovima izdavača, u medijima, pa čak i u nastavi, kada se pominje delo koje je čitalačkoj publici uglavnom dostupno isključivo zahvaljujući postojanju njegovog prevoda na srpski jezik, pominju se, naravno, naslov i autor dela, povremeno izdavač, ali gotovo nikada i prevodilac. U zemlji sa ogromnom izdavačkom produkcijom, čijih 80% čini prevodna književnost, ovakav previd morao bi da bude nedopustiv. U nekim zemljama Evrope već je neko vreme praksa da se ime prevodioca štampa na koricama knjige – ja sam prvi put svoje ime na koricama knjige ugledala prošle godine, na zbirci pesama katalonske autorke Jolande Kastanjo u izdanju Trećeg trga iz Beograda. Na jednoj nedavno održanoj književnoj tribini na kojoj sam učestvovala govorilo se i o tome, i stekla sam utisak da preovladava mišljenje da je tražiti da prevodilac bude potpisan na koricama knjige preterivanje, jer on nije jednako važan kao i autor dela. I naravno da nije, ali treba imati u vidu da je taj prevodilac autor tog dela na svom jeziku, da je književni prevod autorsko delo. Jedan od predloga bio je da se na korice stavljaju imena „većih, važnijih“ prevodilaca, ali ne svih, na šta sam ja odgovorila pitanjem koji bi bili kriterijumi za odabir tih „većih i važnijih“ prevodilaca, i da li bi, ako povučemo paralelu između prevodioca i autora teksta, to značilo da na koricama knjiga treba potpisivati samo „veće i važnije“ autore? Jednostavno, kod čitalačke publike ne postoji svest o tome da 80% onoga što čitaju ne bi mogli da čitaju da nije prevodilaca, a jedini način da se to promeni jeste upravo taj da se o delu prevodne književnosti ne govori a da se pritom ne pomene onaj ko ga je preveo.

Preuzeto sa sajta izdavačke kuće Treći trg

8. Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu rekla, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde važi da uvek možeš biti bolji. Iako verujem da je potrebno imati određenog dara za književno prevođenje, i najnadarenijem prevodiocu potrebno je usavršavanje. Mlađem kolegi posavetovala bih da uči od starijih – bilo direktnom saradnjom sa njima, bilo tako što će, čitajući njihove prevode razmatrati njihova rešenja. I naravno da uvek uči i usavršava se, taj proces nikad ne prestaje. Onog trenutka kad poverujemo da o nečemu sve znamo, zatvaramo vrata novim saznanjima i počinjemo da degradiramo. Ovo je lep, kreativan posao; treba osetiti stil autora, čuti njegov glas i pustiti ga da te ponese.

9. Da li misliš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Saradnja između lektora i prevodioca od ključnog je značaja za kvalitet konačno objavljenog prevoda. Za to postoji mnogo razloga. Prevodilac je često toliko udubljen u tekst koji prevodi i u jezike sa kojih prevodi da mu se neka konstrukcija ponekad čini sasvim prirodnom, ali čitaocu koji ne poznaje jezik originala neće biti dovoljno jasna. Ponekad je upravo lektor taj koji predloži ono pravo rešenje, onu reč koja nam je bila na vrh jezika ali nismo mogli da je se setimo. Lektor je prvi stručni čitalac i njegove su nam sugestije nasušne. Naravno, veoma je važno i da lektor ima osećaj za stil autora, jer nažalost ima i onih koji lekturi pristupaju kao da ispravljaju školski pismeni zadatak. Ukoliko nema razumevanja između lektora i prevodioca, knjiga postaje poprište njihovog sukoba, i kao takva uvek najviše nastrada. Ja sam imala tu sreću da u ogromnoj većini slučajeva sarađujem isključivo sa lektorima koji su oplemenili moje prevode i od kojih sam takođe mogla nešto i da naučim. Među njima, posebno bih izdvojila Snežanu Palačković i Stašu Mijić.