Naslovna fotografija Ane Šulc: unutrašnjost aškenazi sinagoge u Sarajevu
Manuel Manrike de Lara pošao je na putovanje na Bliski istok 1911. godine kako bi prikupio tekstove i melodije od potomaka Jevreja proteranih iz Španije u XV veku. Svi će oni na kraju biti deo Sefardskog romansera koji se trenutno čuva u arhivi Menendesa Pidala i Marije Gojri. Njegovo istraživanje počelo je u Bosni i Hercegovini, a upravo su u gradu Sarajevu, kako je rekao jednoj od svojih dopisnica, bosansko-sefardskoj spisateljici Lauri Papo Bohoreta (1891-1942), romanse sa kojima se na svom putu susretao, bile poput „buketa karanfila i ruža na polju korova.“ Toliko su divne bile pesme i romanse koje je Manrike de Lara pronašao prolazeći kroz ovu balkansku zemlju, koje čak i danas mogu da se čuju u glasu Sarajlija.
Vekovima je prestonica Bosne i Hercegovine bila poznata kao Yerusalayim chico, mali Jerusalim, zbog velikog brojnosti sefardskih Jevreja, čiji su se preci raselili po Balkanskom poluostrvu nakon što su proterani iz španskog kraljevstva 1492. godine i nastanili područja pod upravom Osmanskog carstva: sever Afrike, Balkan, Tursku, Grčku i Srednji istok. Jedna od porodica koja je ostala da okuša sreću u Sarajevu, bila je porodica Davida Kamhija, potomka prognanih sa poluostrva koji su se nastanili u Bosni i Hercegovini oko 1541. godine.
David Kamhi rodio se u Sarajevu 1936. godine, u tradicionalnoj sefardskoj porodici u kojoj se govorio jevrejsko-španski kao maternji jezik, i čija su pokolenja prenosila na njega interesovanje za kulturu, jezik, a posebno za muziku Sefarada. Davida, profesora violine Muzičke akademije Univerziteta u Sarajevu, pevača u sinagogi i jednog od najaktivnijih članova Sefardsko-jevrejske gradske zajednice, ovekovečio je Huan Gojtisola („moj prijatelj Huanito“, kako je imao običaj da ga zove) u delu Sarajevska sveska sledećim rečima: „David Kamhi je violinista koji sasvim nalikuje mušteriji kazina nekog španskog sela: ćelav, izražajan, životan, sa naočarima, poput onih što zasednu usred dima i vreve svojih zemljaka, pred špilom karata ili tablom domina.“ I jemčimo da je tako i bilo, jer je u liku Davida očuvana ta atmosfera hispanske kulture svojstvena sefardsko-jevrejskim prostorima orijentalnog Mediterana, čije je istaknuto obeležje bio jevrejsko-španski jezik.
Razlog tog opstajanja ima delimično veze sa tim što su sefardski Jevreji, nakon što su stigli i ustalili se u osmanskoj Bosni, postali pripadnici sistema verskih zajednica pod imenom milet, a u kome je svaki religiozni kolektiv čuvao simbole svog identiteta: u slučaju Jevreja to je bila hebrejska religija i jezik na kome su govorili u momentu izbacivanja iz Sefarada, jedan hispanski varijetet koji je vremenom počeo da se naziva „sefardski“, „jevrejsko-španski“, „đudesmo“ ili „ladino“, od kojih ovu poslednju varijantu njegovi govornici nisu najbolje prihvatali.
Upoznala sam Davida kada sam radila na Katedri za španski jezik odseka za romanistiku, na Univerzitetu u Sarajevu, i u više navrata sam čula njegova predavanja filolozima i renomiranim istoričarima na ovu temu: „Mi, Sefardi, ne govorimo ladino: mi govorimo jevrejsko-španski. Nismo fosili!“ Ne samo stari Sefard, već i prestižni lingvisti poput Haima Vidala Zepinje (1923 – 2020), stručnjaka za jevrejsko-španski jezik i osnivača prve katedre na svetu za jevrejsko-španski na Sorboni, tvrdili su da je upotreba termina «ladino» za jevrejsko-španski jezik pogrešna. Pokušaćemo ovde to da razjasnimo.
Jevrejsko-španski ili sefardski španski je hispanski lingvistički varijetet koji nastaje kao koiné, odnosno mešavina različitih hispanskih romanskih varijeteta koji su postojali u vreme izgnanstva krajem XV veka. Sa druge strane, ladino je hagiojezik, jezik kalk nastao od hebrejskog koji se koristio kako bi se u reči na španskom pretočili liturgijski tekstovi izvorno napisani na ovom svetom jeziku. Kako je David napominjao, ladino nikada nije postao jezik komunikacije, niti je ušao u svakodnevni život, već je nasuprot tome, to bio veštački jezik stvoren sa suštinski pedagoškim ciljem: vernici u Srednjem veku više nisu razumeli hebrejski, zato su morali da pretoče te tekstove u španske reči, ali koristeći hebrejske znakove. Ovaj proces prevođenja nazivao se enladinar (ladinizacija).
Sefardi su nazivali svoj jezik i đudesmo ili španski kako bi ga razlikovali od ladina i sačuvali su njegovu upotrebu kao jezika komunikacije i književnosti do prvih decenija dvadesetog veka. U vreme kada je David odrastao i živeo, sefardski jezik bio je potisnut u sferu domaćinstva i koristile su ga prvenstveno domaćice, zadužene za obrazovanje dece i usmeno prenošenje vekovne tradicije zajednice na sve članove porodice. Starije žene, nonas i tijas (bake i tetke), pevale bi kantigas takođe zvane kantares ili kantikas, na proslavama i slavljima, kao i kamplas na venčanjima, ali su to činile i u svakodnevnom životu, bilo zarad zabave, bilo sa nekom praktičnom svrhom, kao na primer da uspavaju najmlađe. U svom delu Sefardska žena iz Bosne, Laura Papo to objašnjava na sledeći način:
„Naše bake su pevale romanse, a da nisu shvatale kakve jezičke vrednosti kriju u sebi! Ali je dužnost sefardske zajednice da ne odbacuje ono što drugi prikupljaju sa toliko zanimanja i razumevanja. Ona koja piše ovaj tekst trudi se svim silama da prenese ljudima, zajednici, ovaj amanet (svedočenje) koje su nam ostavile naše bake.“
Ovu nastrojenost delio je i David, koji je jevrejsko-španski naučio od majke, Regine Kamhi. Za njega je jevrejsko-španski jezik uvek bio „glas duše“, veza sa majčinskom ljubavi, detinjstvom i izgubljenim rajom, njegovom „voljenom Španijom“. Kao što je poznato, majka je centralna figura u jevrejskom životu: judaizam se nasleđuje od majke i od nje zavisi da li će se jevrejske vrednosti prenositi, čuvati i primenjivati tokom vekova. U sećanju Sefarada, Španija je majka, ponekad „maćeha“, bez koje sefardski svet ne bi postojao. Ovako je to napisao Abraham Kapon (1853-1931) — Sarajlija po izboru, pisac, pesnik, osnivač i urednik književnog časopisa La Alborada — u svojoj nezaboravnoj odi Španiji: „mi ,majkom’ te zovemo i dok smo živi, tvoj slatki jezik nećemo napustiti”.
Ova veza nije sprečavala Davida Kamhija da se ponosi time što je Sefard iz Bosne i Hercegovine, iz grada koji nikada nije napustio, čak ni kada mu je ponuđena prilika da ode tokom poslednjeg rata na Balkanu: „Ja sam Bosanac, ja sam Jevrejin i ja sam Španac“, priznao mi je jednom prilikom. „Moja domovina je jezik Servantesa i Lopea de Vege, ali moje mesto je u Sarajevu.“ Nakon što je preživeo Holokaust i rat u Bosni i Hercegovini, David je tokom opsade Sarajeva postao svestan da je jevrejsko-španski osuđen na izumiranje. U Drugom svetskom ratu, masovna deportacija i istrebljenje desetina hiljada Sefarada u balkanskim državama dovela je do prekida lanca prenošenja jezika. Devedesetih godina, tokom rata na Balkanu, Jevreji su evakuisani iz Bosne, od kojih je većina poslata u Izrael, okolnost zbog koje su uložili još više napora da sačuvaju svoju zaostavštinu, čak i pod tako tragičnim okolnostima. Tokom opsade grada, David je zajedno sa svojim prijateljem istoričarem Enverom Imamovićem učestvovao u spasavanju čuvene Sarajevske hagade, srednjovekovne sefardske knjige izuzetne vrednosti. Pored toga, napravio je jevrejsko-špansku gramatiku kako bi sačuvao znanje jezika koje je prikupljao generacijama i organizovao časove savremenog španskog za članove zajednice koji su želeli da ga nauče.
Zajednice, jevrejske, čija su vrata tokom rata uvek bila otvorena Bosancima, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost. „Ubijaju nas zato što živimo zajedno i želimo da nastavimo da živimo zajedno“, ovako je David rekao Huanu Gojtisolu 1993. Dvadeset godina kasnije, kao hazan, odnosno pevač u sarajevskoj sinagogi, uporno je tvrdio: „najradikalnije iskustvo jeste spoznati drugoga”. Na izvestan način, stari Sefard je u svojoj Bosni video repliku španske prošlosti, Španije tri religije i tri kulture. Naime, njegov dobar prijatelj, bosanski filolog i hispanista Muhamed Nezirović (1934-2008), uvek je tvrdio da je „Sarajevo nalikovalo Toledu Alfonsa X Mudrog“, te mu nije bilo neobično što je tragične 1992. godine upravo Toledo, nekada „srce sveta“ bio prvi grad koji je uputio svoju naklonost i podršku Sarajevu. Sam Nezirović, koji je podsticao razvoj judeo-hispanistike na Univerzitetu u Sarajevu, tvrdio je da španski nikada nije postao strani jezik u Sarajevu, jer je vekovima prožimao svakodnevni govor Bosanaca, a posebno Sarajlija.
U ovom trenutku jedva da postoje uzorci jezika i kulture Sefarada. Na Baščaršiji, staroj sarajevskoj čaršiji, možete pojesti kolač trileće, poslasticu španskog porekla, ili posetiti staru sefardsku sinagogu izgrađenu 1581. godine, sada preuređenu u muzej. Trg na kome se nalazi nazvan je „Velika avlija“, doslovni prevod Il Cortillo grande, naziva po kome je u prošlosti bio poznat zbog velikog broja Sefarada koji su tu živeli. Ali bez sumnje, jedna od najdirljivijih počasti bosanskog naroda svojim sefardskim sugrađanima jeste to što znaju pesmu Adiyo kerida napamet, čak i oni koji ne govore španski. S tim u vidu, da bismo upoznali sefardski svet Bosne onako kako su ga doživljavali David i njegovi savremenici, moramo da ga potražimo u književnosti, posebno u pričama jevrejskog bosanskog pisca Isaka Samokovlije (1889-1955). Njegovo delo, koje neshvatljivo još uvek nije prevedeno na španski, jedno je od onih koje najbolje oslikavaju život španskih Jevreja koji su stigli u Bosnu pre pet vekova.
Pomalo melaholičan, učena i predusretljiva ličnost, sa izuzetnim smislom za humor, inteligentan i loše naravi kada je trebalo, David je ceo svoj život posvetio radu i proučavanju španskog jezika, muzike i kulturnog nasleđa kome je osećao da pripada. U svojoj 90. godini nastavio je da osmišljava projekte, kao što je zajedničko stvaranje rečnika sarajevskog varijeteta jevrejsko-španskog, predstavljanje bosanske sefardske pesmarice u inostranstvu ili predavanja jevrejsko-španskog jezika za naše studente romanske filologije. „Nema vremena za gubljenje, galanica.“
Ovaj tekst napisan je u sećanje na Davida Kamhija (1936-2021), ali i svih Sefarada koji, poput njega, vole, šire i živo svedoče o kulturnom nasleđu Sefarada.
Nek su ti putevi od mleka i meda, dragi Davide.
***
Izvorni tekst: https://balcanismos.com/la-lengua-sefardi-es-una-voz-del-alma/
Autorka: Vanesa Ruis
Fotografije: Ana Šulc
Prevele sa španskog (i pomalo sa galisijskog): Milica Popović i Tamara Nikolić
diz que diz 