Haos, vreme i poreklo svega: Stiven Fraj o tome kako spoj starogrčke mitologije i moderne nauke osvetljava kolevku postojanja

Unutar „velikog kosmičkog zeva“ koji nam je dao sve što smo ikada poznavali (uključujući i samu reč „kosmos“).

„Vreme je materija od koje sam sačinjen“, napisao je Borhes u svojoj uzvišenoj meditaciji o najelementarnijoj i najparadoksalnijoj dimenziji postojanja. Ali šta je postojalo pre vremena, pre materije? Ili kako je to divno rekla pesnikinja Mari Hau, pre , „singulariteta čiji smo deo nekada bili, kada je nebo bilo zemlja, životinje su bile energija, kamen je bio tečnost, zvezde su bile svemir, a svemira uopšte nije bilo?“

Još od svitanja ljudske svesti, ovo pitanje muči našu vrstu i oživljava najnespokojnije kutke naše mašte. Ono je u osnovi naših najstarijih mitova o stvaranju i odskočna daska za našu najambiciozniju nauku. Začuđujuće je i uzbudljivo to što je to takođe i mesto uplitanja dve naizgled nepomirljive niti naše gladi za istinom i značenjem. To tvrdi Stiven Fraj u uvodu „Grčkim mitovima“ – svojoj izvanredno maštovitoj, učenoj, toploj i podrivački komičnoj verziji prepričanih grčkih mitova.

Milenijumima pre nego što je Džejms Glejk istrgao teoriju haosa iz opskurnih anala meteorologije i postavio je na mesto koje magnetno privlači modernu nauku i učinio da ona stalno bude prisutna u popularnoj mašti, stari Grci su haos postavili u centar svoje kosmogonije. (Njihova civilizacija je toliko trajna i toliko dalekosežna da im dugujemo i reč kosmogonija, od reči kosmos, koja na grčkom znači „svet“ ili „red“, i sufiks –gonia, sa značenjem „stvaranje“.) Fraj piše: 

„Da li je haos bio bog, božansko biće, ili prosto stanje ništavila? Ili je haos, u skladu sa današnjom upotrebom reči, neka vrsta užasnog nereda, kao soba tinejdžera, samo još gori? 

Razmišljajte o haosu otprilike kao o nekoj vrsti velikog kosmičkog zeva. 

Poput ponora ili praznine koja zeva. 

To da li je kosmos proizveo život i materiju ni iz čega ili su oni proizvodi zevanja ili sanjanja ili su izbajani na neki drugi način, ne znam. Nisam bio tamo. Niste ni vi. A ipak, na neki način i jesmo bili tamo, zato što su svi delići od kojih smo sastavljeni bili tamo. Dovoljno je reći da su Grci mislili da je Haos kolosalnim uzdahom ili džinovskim sleganjem ramenima, ili štucanjem, povraćanjem ili kašljem započeo dug lanac stvaranja koji se završio sa pelikanima i penicilinom, žabama i žabokrečinama, morskim lavovima, fokama, lavovima, ljudskim bićima, narcisima i ubistvom i umetnošću i ljubavlju i zbunjenošću, smrću, ludošću i keksom.

Šta god da je istina, naučnici se danas slažu da je sudbina svega da se vrati u Haos. Ovu neizbežnu sudbinu zovu entropija – to je deo velikog ciklusa od Haosa ka poretku i nazad ka Haosu. Vaše pantalone su na početku bile haotični atomi koji su se nekako spojili u materiju koja se eonima složila u protoplazmu koja se razvila u biljku pamuka od koje je ispletena lepa tkanina koja obavija vaše divne noge. Vremenom ćete odbaciti svoje pantalone – ali nadam se, ne sada – i istruliće na đubrištu ili će biti spaljene. U svakom slučaju, materija od koje su sačinjene biće, posle dužeg vremena, oslobođena i postaće deo atmosfere planete. A kada Sunce eksplodira i ponese svaku česticu ovog sveta sa sobom, uključujući i sastojke vaših pantalona, svi sastavni atomi će se vratiti hladnom haosu. I ono što važi za vaše pantalone, naravno, važi i za vas.

Tako da je haos koji je sve započeo, takođe i haos koji će sve dovesti do kraja.“

„Haos“ Džordža Frederika Votsa, oko 1875. godine (Galerija Tejt)

Tu je, naravno, i naše omiljeno pitanje, to večito uporište ljudskog nemira: Šta je postojalo pre početka? Pre Velikog praska, pre haosa, pre svega što podrazumeva biće? U skladu sa zajedljivo sročenom i elegantno argumentovanom opaskom Stivena Hokinga da je „univerzum najveći besplatan obrok”, Fraj nas podseća da, pre nego što je postojalo sve, nije postojalo, prosto, ništa – čak ni borhesovska supstanca od koje smo stvoreni:

„Moramo da prihvatimo da nije postojalo „pre”, zato što još nije bilo Vremena. Niko nije pritisnuo dugme za uključivanje na Vremenu. Niko nije viknuo Sad! I pošto Vreme još nije bilo stvoreno, reči poput „pre”, „tokom”, „kada”, „onda”, „posle ručka” i „prošle srede” nisu mogle imati nikakvo značenje. Sve to pravi zbrku u glavi, ali eto.

Grčka reč za „sve što postoji”, ono što mi zovemo svemir, jeste KOSMOS. I u ovom trenutku – iako je „trenutak” reč koja označava vreme i trenutno nema smisla (kao ni reč „trenutno”) – u ovom trenutku kosmos je haos i samo haos jer je haos jedina stvar koja postoji. Tek zagrevanje, štimovanje orkestra…“

Skicirajući kako je haos „ispljunuo prve oblike života, primordijalna bića i principe”, Fraj još jednom pravi paralelu između mitologije i nauke, izvlačeći neku vrstu evolucione biologije iz grčkog mitološkog univerzuma. U nadahnutom pasusu koji podseća na reči evolucione biološkinje Lin Margulis – koja je poznata po tome što je postavila Geja hipotezu, nazvanu, naravno, po drevnoj grčkoj boginji-majci i majci-boginji – i njene čudesne misli o međupovezanosti života kroz vreme, prostor i vrste, on piše:

„Kako se svaka generacija razvijala i kako su se novi entiteti rađali i razmnožavali se, tako je kompleksnost rasla. Ti stari praiskonski i elementarni principi su istkani u sve raznovrsnije, različitije i bogatije oblike života. Bićima koja su rođena su podarene složene i jedinstvene ličnosti i individualnost. Rečeno kompjuterskim jezikom, život kao da je prešao sa 2 bita na 4 bita, pa na 8, pa 16, pa 32, pa 64, itd. Svaka iteracija je predstavljala milione, a zatim i milijarde novih permutacija veličine, oblika i onoga što bismo mogli nazvati rezolucijom. Nastala je i  osobenost visoke definicije, kojim se, kao moderni ljudi, ponosimo, i došlo je do eksplozije onoga što biolozi nazivaju specijacijom i nove vrste su buknule.

Slika Bena Njumana iz knjige ,,Grafička kosmogonija“

Volim da zamišljam prvi stadijum stvaranja univerzuma kao staromodni crno-beli TV ekran na kome je bila prikazana igra pong. Sećate se igre pong? Imala je dva bela pravougaonika, koji su predstavljali rekete i četvorougaonu tačku, koja je predstavljala lopticu. Postojanje je bilo primitivni, pikselizovani oblik tenisa sa lopticom koja skače. Nekih 35 do 40 godina kasnije, razvila se 3D grafika ultra visoke rezolucije sa virtualnom i proširenom realnošću. Tako je to bilo sa grčkim kosmosom, sve je počelo sa nezgrapnom, elementarnom skicom niske rezolucije i eksplodiralo je u bogat, raznorodan život.“

U ostatku zaista očaravajuće knjige „Grčki mitovi“, koja mnogo toga razjašnjava, Fraj seže do porekla mnogih naših sadašnjih datosti – imena planeta i sazvežđa, hemijskih elemenata i bolesti, reči „prevara”, „prokletstvo” i „entuzijazam”, naših načela u vezi sa lepotom, naših klasifikacija ljubavi – sve do kompleksne, maštovite i nesavršene civilizacije koja je postojala davno i koja je obeležila kulture i civilizacije koje su došle posle nje svojim složenim nasleđem. Dopunite čitanje ove knjige čitanjem teksta o Džil Lapor i o tome kako je preokret od mitologije ka nauci uobličio rani san o demokratiji, onda se vratite na nemu egzistencijalnu kosmogoniju italijanskog umetnika Alesandra Sane inspirisanu Pinokiom i ovaj divni mađarski animirani kratki film iz 1974. godine, koji istražuje tragično junaštvo nadanja u grčkom mitu o Sizifu.

***

Izvorni tekst: https://www.brainpickings.org/2019/09/16/stephen-fry-mythos/ 
Autorka teksta: Marija Popova
Prevela sa engleskog: Milica Jovanović
Slike preuzete sa sajta: https://www.brainpickings.org/

O vrlo sablasnom usponu prvog književnog vampira

Sedamnaestog juna 1816. Džon Vilijam Polidori je u svom dnevniku zapisao „Svi su započeli pisanje strašnih priča osim mene“. Polidori je bio lekar lorda Bajrona i pratio je pesnika i hipohondra u Švajcarsku, gde je ovaj iznajmljivao Vilu Diodati, koja se nalazila na obali Ženevskog jezera. Tamo su im se pridružili i pesnik Persi Šeli, njegova ljubavnica Meri Godvin (kojom se oženio kasnije te iste godine) i njena polusestra Kler Klermont. Vreme u Švajcarskoj –  a i širom planete –  bilo je užasno. Godina 1816. je bila „godina bez leta“: strahovita erupcija vulkana na ostrvu Tambora u Indoneziji iz prethodne godine izbacila je pepeo iz vulkana u stratosferu, pepeo koji je tamo ostao godinama, prekrivajući sunce i drastično menjajući vremenske prilike. Tokom većeg dela njihovog boravka tamo, izleti nisu dolazili u obzir i zato je prethodne večeri, dok je gledao kako oluja tutnji po jezeru, Bajron predložio družini na okupu da svako napiše strašnu priču.

Sledećeg dana, Polidori je zapisao: „Počeo strašnu priču posle užine“. Meri Šeli se kasnije prisećala: „Siroti Polidori je došao na neku užasnu ideju o ženi sa glavom kostura, koja je na taj način kažnjena jer je virila kroz ključaonicu – a šta je videla – to sam zaboravila, nešto vrlo šokantno i loše, naravno, ali kada je dospela u goru situaciju od čuvenog Toma iz Koventrija, nije znao šta da radi sa njom i morao je  da je pošalje u grobnicu Kapuletovih, što joj je i jedino mesto“.  

Ova priča, ako je ikada i postojala, nije opstala, ali Polidorija je možda i omelo ono što se dogodilo kasnije te večeri. U ponoć, napisao je, dok je Meri Šeli dojila svoju četvoromesečnu bebu, družina je počela „stvarno da priča o strašnom. L[ord] B[ajron] je recitovao neke stihove iz Kolridžove poeme Kristabel o veštičjim grudima, kada je usledila tišina, i Šeli je iznenada počeo da vrišti, stavio je ruke na glavu i istrčao iz prostorije noseći sveću. Pljusnuo sam mu vodu u lice i dao sam mu etar. Gledao je u gđu Š[eli] i odjednom je pomislio na ženu za koju je čuo, koja umesto bradavica ima oči, što mu je obuzelo um i prepalo ga.“

Sledećeg dana je ponovo napisao „počeo sam strašnu priču“ – verovatno drugu priču, na koju je možda uticao fijasko sa Kristabel od prethodne večeri. Ta nova priča se pretvorila u njegov roman Ernestus Bertold, ili moderni Edip, koji je objavljen 1819, a koji je prošao nezapaženo. 

Bajron je odustao od svoje priče posle nekoliko strana, ali je ona ipak objavljena (bez njegove dozvole) 1819. godine pod nazivom „Fragment“. „Fragment“ se vraća turskoj vampirskoj figuri Đaura, opisujući misterioznog Ogastusa Darvela, koji je oboleo od neke čudnovate neustanovljene bolesti od koje vene. Darvel i neimenovani pripovedač putuju u Tursku sa namerom da posete grčke ruševine u Efesu i put ih vodi kroz napuštene predele grčkih, hrišćanskih i islamskih ruševina do zabačenog groblja. Darvel uznemirujuće mumla: „I ja sam ovde već bio“ i izjavljuje da će uskoro umreti. Zahteva od pripovedača da prikrije vest o njegovoj smrti, da baci svoj arapski prsten u određeni izvor u podne 9. dana u mesecu i da sledećeg dana čeka kod urušenog hrama. Roda, kojoj se zmija migolji u kljunu, posmatra Darvela dok smišlja ovaj plan i on traži da bude sahranjen na mestu na kome se ptica ugnezdila. Istog trenutka kada ona odleće on počinje da umire i crni i truli neprirodnom brzinom; pripovedač ga sahranjuje kao što mu je i rečeno i tu je kraj teksta. 

„Fragment“ je kratka vampirska priča. Metamorfoza mesa, groblje i abnormalno post mortem stanje ga dovode u vezu sa ranijom istorijom vampira iz 18. veka i Darvel bi se nesumnjivo uzdigao iz mrtvih. Ali Bajron takođe uvodi egzotične, a proračunate elemente, od kojih su najznačajniji čarolija sa prstenom i roda i zmija – prilično poznata kombinacija, samo ovde sugeriše uznemirujuću inverziju drevnog predanja po kome rode donose novorođenčad. Iako „Fragment“ teško da zauzima značajno mesto u Bajronovom kanonu, njegova atmosfera je pretočena u Polidorijevu priču. 

Polidori je studirao medicinu na Univerzitetu u Edinburgu i napisao je raspravu o mesečarenju i ozbiljno naučno interesovanje za vampire iz prethodnog veka mu je očigledno uticalo na profesionalno interesovanje. Senka vampirizma se nadvija nad njegovom prekinutom pričom „o ženi sa glavom kostura“, koja se, poput Julije, obrela u grobnici Kapuletovih – Julija se, naravno, podigla iz grobnice kao vampir i otkrila da se Romeo, misleći da je ona mrtva, ubio. Polidori je verovatno bio upoznat sa Saudijevim anotacijama u Talabi i Bajronovim anotacijama u Đauru (makar samo kroz Bajronova prisećanja) i zbog Kristabel se verovatno razgovaralo o zavodljivim moćima neživih. I tako je Polidori razgovarao o Bajronovoj nedovršenoj vampirskoj priči u vili sa groficom od Brusa, koja ga je podsticala da napiše svoju verziju. Rezultat – Polidorijeva treća priča koje se latio u vili – teško da će biti priča koja se lako zaboravlja. 

Polidori je otpočeo sa radom, ali onda se situacija brzo promenila. Pred kraj njihovog odmora, razjareni Bajron je dao otkaz svom svadljivom doktoru; Polidori je zatim iskoristio svoju priču da se osveti bivšem poslodavcu. Namerio se da razotkrije arogantnog mladog lorda kao okrutnog zavodnika – pošto je polusestra Meri Šeli, Kler Klermont, tada bila trudna sa Bajronovim detetom, a teško da je bila prva žrtva njegovog dijaboličnog šarma. Stoga je predstavio lorda Rutvena kao seksualnog delinkventa i predatora, koga snažno privlače vrlina i čednost. Kao inspiracija su mu poslužili antiheroji poput silovatelja Ričarda Lavlejsa iz epistolarnog romana Semjuela Ričardsona „Klarisa“ (iz 1747-48), zli monah Skedoni iz horor romana „Italijan“ (iz 1797) En Redklif, gnusni raspusnici iz skarednog romana „Julija“ (1797-1801) Markiza de Sada, kao što je džinovski kanibal Minski (koji ima nameštaj napravljen od ljudskih kostiju) i Kordeli, opsesivni nekrofil i izopačeni zločinac. Na njega je takođe uticao i skandalozni roman „Glenarvon“ (1816) Ledi Kerolajn Lemb. Bajron je napustio Lemb u sred njihove strastvene afere, pa mu se osvetila time što je nemilosrdnog antiheroja svog romana zasnovala na svom bivšem ljubavniku; ime lorda Glenarvona je Klarens de Rutven. 

Polidorijev portret nije konvencionalno erotski: Rutven ima „sivo mrtvo oko“, koje izgleda ne opaža narav ili ljudskost, usahnuo je i „mrtvačka boja“ njegovog lica nikada nije osvetljena živošću i maltene ignoriše žene kao inferiornu vrstu. Ipak, ima izražene crte lica i neodoljiv glas i njegova prividna ravnodušnost prema ženama nosi mazohističku draž. Takođe je imućan i izopačeno velikodušan – deli svoje bogatstvo na najdekadentnije moguće načine: finansirajući razvratnike u potrazi za porokom, vodeći ih u obeščašćenje ili na vešala. On je vuk samotnjak, on podriva moral. Onda mu beživotan pogled padne na žene, njegov ranjiv plen. 

Rutven umire u Grčkoj, nakon što su ga upucali pljačkaši. Već pre smrti je počeo da truli, ali ima dovoljno vremena da natera svog saputnika, gospodina Obrija, protagonistu, da se zakune da neće govoriti o njemu godinu i jedan dan. Telo mu je postavljeno na vrh planine, gde je izloženo prvim zracima meseca i potom – nestaje. Obri zatim forenzičkom dedukcijom otkriva da mora da je Rutven ubio njegovu ljubavnicu, Grkinju Jante, koja je pronađena sa krvavim vratom i grudima: „na vratu su bili tragovi zuba koji su joj probili venu“. Dok Obri pada u delirijum, Rutven se vraća iz mrtvih i zavodi Obrijevu nevinu mlađu sestru, koju takođe pronalaze kao žrtvu njegove žeđi za svežom krvlju. Kao u činu ironičnog saosećanja sa nesrećom koja je zadesila i njegovu ljubavnicu i sestru, Obri umire od krvarenja. Lord Rutven za to vreme beži, on je – što je i jasno iz naslova priče – „Vampir“.

Inspirisan gotičkom poezijom, Polidori, bukvalnim romantiziranjem vampira, od njega stvara očaravajuću spodobu žedne krvi seksualne prirode. Ali tu nije bio kraj. Polidorijeva priča je isporučena grofici od Brusa i dve i po godine nije bilo reči o njoj. Onda je, 1. aprila 1819. objavljena u časopisu New Monthly Magazine kao „Priča Lorda Bajrona“. Poslata je izdavaču Henriju Kolbernu sa porukom da su određene priče napisali Bajron, Polidori i Meri Šeli, i Kolbern je zaključio da je ova priča Bajronova i, da bi zaradio na njegovoj ozloglašenosti, objavio ju je kao njegovu priču. 

Polidori je bio besan: Bajron je, izgleda, ukrao njegovu priču. Odmah je pisao Kolbernu, insistirajući da je „nije napisao Lord Bajron, već u potpunosti ja, na zahtev jedne dame“. Polidori je priznao da su određeni događaji preuzeti iz Bajronovog „Fragmenta“ – „Lord je rekao da namerava da napiše strašnu priču o dva prijatelja koji su odlazili iz Engleske, i jednog koji umire u Grčkoj, pa ga jedan od njih, po povratku, pronalazi živog, kako vodi ljubav sa njegovom sestrom“ – samo što, naravno, u Bajronovom „Fragmentu“ nikada nije došlo do toga da se mrtvak budi i zavodi sestru. Polidori je, prema tome, tražio ispravku, kompenzaciju, da se autorstvo pripiše pravom autoru i insistirao je na zaustavljanje daljeg objavljivanja. I sam je napisao izjavu u kojoj je opovrgao tvrdnje vezane za priču. Bez obzira na to, „Vampir“ se i dalje pripisivao Bajronu sve do kraja veka – i širom kontinenta je slavljen kao još jedan dokaz njegovog samovoljnog genija. 

Ne samo da je „Vampir“ pripisan Bajronu; takođe je u časopisu New Monthly Magazine, kao i novim izdanjima, praćen predgovorom o Bajronu i vili Diodati (uključujući i epizodu o uticaju Kristabel na Persija Šelija), sa sve pričom o vampirizmu. Ovaj opis vampira ih smešta na Arapsko poluostrvo i u Grčku (prema Saudiju i Bajronu), kao i Mađarsku, Poljsku, Austriju i Lorenu (prema Osenfelderu i Birgeru). U njemu su detalji o leševima naduvenim od krvi, preuzeti iz starijih medicinskih izveštaja i priča o Polu, objavljena u Britaniji u novinama The Craftsman 1732. godine. Seksualni sadržaj priča je naglašen – dižu se iz grobova da se „hrane krvlju mladih i prelepih“ i uputstva o ubijanju vampira su navedena: probadanje kocem, odsecanje glave i kremiranje. Ovo samoproklamovano „monstruozno razmetanje“ se završava dugim citatom iz Đaura i referencama na Talabu, „iskrenog Turnfora“ i Kalmea – ponovo. Mora se reći da će se detalji sažeto predstavljeni u tekstu koji se tiču „ovog posve stravičnog sujeverja“ dokazati barem uticajnim koliko i Polidorijeva priča.

Polidori je prikazivanjem vampira kao izopačenog i amoralnog engleskog aristokrate izazvao kulturnu senzaciju. Umesto na evropskim granicama, vampir je na razvratnim marginama društva, Bajronovski antiheroj. Iako se Polidori trudio da ne naglasi preterano medicinske aspekte vampirizma, njegov vampir je ipak ponovo probudio interesovanje za naučni fenomen vampirizma iz nove perspektive. Godine 1819, Imperial Magazine je objavio priču u kojoj je bila rasprava o Polidorijevom „Vampiru“, kopija njegovog pisma i izveštaj o vampirizmu iz časopisa New Monthly, u kome se razmatralo da li su vampiri fiktivni ili ne. Anonimni autor smatra da je glavna ideja vezana za literarnog vampira ta da je on natprirodno i fiktivno biće, ali kroz jezik se provlači nit tajanstvene sumnje:

„Vampir je predstavljen kao puko izmaštano biće, kome su pripisane fiktivne moći, slične onima koje pripisujemo silfovima, vilama, vilenjacima i genijima… Pod njegovom impozantnom pojavom, um čitaoca je nesvesno prenesen u začarani predeo. Kada stignemo do završetka priče, probuđeni iz tog poetskog delirijuma, razum ponovo dobija prevlast nad maštom, ali nažalost, umesto da pratimo to postojano svetlo, neophodno za svu pravilnu razaznatljivost, odjednom upadamo u suprotnu zamku i prenagljeno zaključujemo da Vampir nema nikakvo postojanje, osim u snovima pesnika i mitološkim romansama.“

Pisac je svestan da je književnost za čitaoce vakcina protiv vampira, ali shvata da su oni i uprkos tome na neki način prisutni, u stanju nebića koje za sobom ostavlja trag stvarnosti. Više su od pukih fiktivnih stvorenja.

***

Izvorni tekst: https://lithub.com/on-the-very-scary-rise-of-the-first-literary-vampire/ 
Autor teksta: Nik Grum

Prevela sa engleskog: Milica Jovanović

Fotografija preuzete sa sajta https://lithub.com/