Uvod u istoriju latinoameričkog roka

Ovaj tekst je u nekoj sirovijoj varijanti skupljao prašinu u arhivi sigurno tri godine. Htela sam da ga napišem jer sam uvidela da i sama imam predubeđenja, kojih ću se najlakše rešiti istraživanjem. Kupujući šešir nekad davno, kada sam prvi put čula Sodu Stereo, iznenadila sam se da argentinski rok može tako dobro da zvuči. Onda sam shvatila ne samo da sam se ogrešila o čitavu socio-kulturnu celinu, kako definišu Latinsku Ameriku, već da je rok tamo nešto drugačije doživljen i interpretiran, da se nije samo podražavala anglosaksonska scena, i da su date političke okolnosti diktirale njegov razvoj. Drago mi je ipak što sam sačekala sa tekstom, jer je u početku zamišljen kao neka vrsta lamenta nad prodiranjem regetona u mejnstrim, ali srećom ne razmišljam više tako. Namera mi je da vam približim novu muziku, da čujete španski i portugalski u drugačijem melodijskom kontekstu. Jedini stejtment koji ovaj mali uradak nosi jeste naslov: ne dopada mi se izraz latino rok, koliko god bio ustaljen; istovremeno, osuđujem podsmeh i pežorativnu upotrebu reči latino, posebno kada se govori o muzici. Samo smatram da nije zgoreg podsetiti se američnosti Latinske Amerike s vremena na vreme.
Izvolite u salonu, nadam se da ćete probrati nešto zanimljivo.

Soda Stereo, heroji iberoameričkog roka 

Prvi put sam čula Sodu Stereo u jednoj vintidž prodavnici na Slaviji. Srećom, na vreme sam pokrenula Shazam, i tako ustanovila da je reč o pesmi En la ciudad de la furia. Imam tu nezgodnu naviku da muziku slušam besomučno na ripit, tako da ne stignem ni da se posvetim ostatku diskografije izvođača. Prošlo je vremena dok nisam otkrila njihovu najpoznatiju stvar, De música ligera, ili album Canción animal, kao i istoimenu pesmu, danas jednu od omiljenih. 

Na čelu sa Gustavom Seratijem, Soda Stereo se prvi put okuplja 1982. u Buenos Ajresu. Uz Ektora Bosija na basu i Čarlija Albertija na bubnju, Serati postaje legenda argentinske i latinoameričke scene, a Soda Stereo jedan od najuticajnijih hispanskih bendova svih vremena. Kako bi se bolje razumeo njihov uspeh u tom periodu, treba se osvrnuti na ondašnji istorijski kontekst Argentine: Soda Stereo se pridružuje talasu novih rokera nakon pada diktature, u ciku zanosa i poleta zbog povratka demokratiji, izvojevane 1983. izbornom pobedom Raula Alfonsina. U samom početku, stvaraju pod uticajem tada dominantnog novotalasnog zvuka, vremenom gradeći prepoznatljiv stil skrojen od klasičnog roka, psihodelije, pa sve do progresiva.
Soda Stereo je zadržala originalnu postavu benda sve do njihovog rastanka. Tokom čitave karijere, postavljali su rekorde po broju prodanih diskova, kao i posećenosti koncerta.
Rado ću pisati opsežnije o njima, do tada, upućujem vas na njihovu najprepoznatljiviju stvar.

Legião Urbana, brazilski EKV

Kada pomislim na bend Legião Urbana, prvo mi padne na pamet njihova pesma Geração Coca-Cola, dvominutna razdragana kritika dvadeset godina duge diktature u Brazilu, okončane dve godine nakon argentinske. Ležiao Urbana, kao i članovi Sode Stereo, počinju da izvode svoju muziku 1982. godine, mahom pod kreativnom palicom Renata Rusa. Ono što im je takođe zajedničko jeste stvaranje pod uticajem anglosaksonskih rok veličina, kao što su Smitsi, U2 i Džoj Divižn, a posebno je zanimljivo što su kao značajni književni uticaj naveli portugalskog pesnika Luiša Kamoiša. Ne čudi stoga to što Rusove pesme obeležava jaka estetika melanholije, žal, kontempliranje nad vremenom i prolaznošću, otelovljene, recimo, u pesmi Mudaram as Estações.
Pre tačno dvadeset i četiri godine, Ležiao Urbana ozvaničava kraj karijere, nekoliko dana nakon prerane smrti frontmena. Ostaju zapamćeni kao jedan od najlukrativnijih izvođača u istoriji Brazila, i važan deo vaskolikog muzičkog mozaika Brazila. U skadu sa poetikom benda, ostavljam prikladnu pesmu:

Aterciopelados, usomoćeni Kolumbijci

Aterciopelados predstavljaju ključni bend u oživljavanju rok scene u Kolumbiji, kojoj je po mišljenju dua, Andree Ećeveri (vokal) i Ektora Buitrage, bio potreban autentičan izraz u mnoštvu grupa koje su se podređivale mejnstrimu. Usud stvaranja muzike na španskom autentičnog izraza isprepletanog autohtonim motivima rezultirao je ogromnim uspehom na području čitavog kontinenta. Pored fuzije roka sa tradicionalnim melodijama marijačija, bolera i flamenka, ono što takođe ističe Aterciopelados (doslovce, oni koji nalikuju somotu, umotani u somot; usomoćeni, ako hoćete) jeste njihova snažna društvena angažovanost koja se manifestuje kroz teme poput nepravde, politike, ženskih prava i životne okoline. Oni ne prihvataju često surovu stvarnost (kolumbijskog) društva, već je analiziraju, osuđuju, pozivaju na promenu i na uvid u jednu drugu Kolumbiju, izvan Šakire, Markesa, a posebno Eskobara, FARC-a, večitih unutrašnjih trvenja. Od desetih kada započinju karijeru, pa sve do danas, prepoznati su kao omiljeni muzičari i dosledni borci, što u okviru svog dua, što kroz svoje pojedinačne projekte.

Novos Baianos, misterija planete

O Mistério do Planeta jedna je od meni najdražih pesama, i to je jedini razlog iz kojeg se našla u podnaslovu. Možda bi više imalo smisla odlučiti se za bend Os Mutantes u ovom uvodu, s obzirom na njihov uticaj i popularnost, ali su mi Os Novos Baianos bliži srcu i čini mi se da postižu efektivnije ono što je zamisao prethodno pomenutih Aterciopelados, a to je spoj roka sa domaćim melosom. Primer toga je čitav album Acabou Chorare (1972), njihov drugi, a proglašen za najbolji brazilski album svih vremena od strane časopisa Rolling Stone glasovima producenata, znalaca i drugih izvođača, album koji zavređuje poseban tekst. Od formalnosti i informativnosti prethodnih grupa klizim u čistu subjektivnost, ali Acabou Chorare počinje pesmom Brasil Pandeiro notama koje su vam možda odnekle i poznate, i stihom Chegou a hora dessa gente bronzeada mostrar seu valor (Došlo je vreme da ti tamnoputi ljudi pokažu svoju vrednost), melodijom i rečima koje maze mozak, što se nastavlja i u narednih trideset minuta.
Za Nove Baijce vezuje se i samba, MPB (Música Popular Brasileira), psihodelija, frevo, bosanova, ižešo, raspon uticaja od Hendriksa do Žoaa Žilberta.

Maná, pop-rok iz Haliska

Putujemo dalje u Meksiko, gde su neprikosnoveni junaci (pop)rok scene Maná, ekipa iz Haliska koja se okupila prvi put 1987. i vremenom postiže komercijalni i međunarodni uspeh, sa preko 40 miliona prodatih ploča i na desetine nagrada, između ostalog, severnoamerički Gremi i latino Gremi, razlika koja će vremenom, nadam se, prestati da se pravi. Preko trideset godina karijere šetali su iz žanra u žanr, bez preteranih iskoka, i uvek u sigurnoj luci odobrenja publike. Vremenom, roka je ostalo u tragovima, te bi bilo pravednije uvrstiti ih u legende popa, ne oduzimajući im značaj za razvoj lokalne rok scene. Maná su nagrađivani i priznanjima u oblasti ekologije; njihova briga za okolinu počinje još 1996. kada su osnovali Fundación Ecológica Selva Negra, fondaciju koja se bavi edukacijom, konzervacijom i prezervacijom ugroženih vrsta.

Naravno, sva je prilika da će prvo ime koje vam padne na pamet kada je u pitanju rok iz Latinske Amerike biti Karlos Santana, isto rodom iz Haliska, ali sam se trudila da se vodim kriterijumom verovatne nepoznatosti ili manje slave. Ipak, nemojte propustiti da se podsetite ovog dragulja, nastup na Vudstoku 1969. i stvar Soul Sacrifice.