(prim.prev) Tina Samardžić: Prevodilac mora da stiče nepredvidiva znanja

Prevođenje se mahom smatra usamljeničkim poslom. Nikad kao prethodnih meseci nisam uvidela koliko je takvo shvatanje pogrešno. Kada god prilike dozvoljavaju, izvesti prevodilački poduhvat u paru (nekad i u grupi čak) može da bude osnažujuće, okrepljujuće i motivišuće. Mada, znaju to već odlično usmeni prevodioci. Tina Samardžić, vlasnica prevodilačke agencije Spotter, iskoristila je priliku da kroz ovaj intervju govori o svom višegodišnjem iskustvu na ovom polju. Ono što ovaj leksikon odvaja od drugih jeste to što je Tina započela popunjavanje upitnika u predkarantinskom i dovršila ga u postkarantinskom periodu, što ju je podstaklo da promišlja o svojoj profesiji na drugačiji način i vidi je iz drugog ugla.

Kao neko kome je zajednica u prevodilaštvu od izuzetnog značaja, važno mi je da napomenem da je Tina učestvovala i u osnivanju Clubble-a, kluba usmerenog prema usavršavanju i umrežavanju prevodilaca. Iako su bili primorani da pauziraju svoj rad usled pandemije, polako se vraćaju u igru i spremaju nove radionice i susrete, često ciljajući baš mlade prevodioce, u povoju, kojima ovakva pomoć može da bude presudna.

Sa kojih jezika prevodite?

Sa srpskog na engleski i vice versa.

Kojom vrstom prevođenja se bavite?

Volela bih da na ovo pitanje imam jedan odgovor, tipa – samo pisanim ili samo usmenim… Nažalost tržište je takvo da se do sada, a evo već 15 godina koliko se aktivno bavim prevođenjem, nisam usudila da se opredelim samo za jedan vid. Tome je doprinela i činjenica da sam pre 10 godina otvorila svoju prevodilačku agenciju, pa je i taj ”menadžerski” aspekt donekle nametnuo potrebu da u svakoj čorbi budem mirođija… Ali, ako bih morala da se odlučim za vrstu prevođenja koju najviše volim, onda bi to svakako bilo usmeno – simultano prevođenje.

Ja lično rađe radim simultano. Ali to dosta zavisi i za koga radim. Ima klijenata sa kojima ću rado sesti za sto i sa uživanjem uraditi konsekutivu. Kada radim simultano, manje marim za one iza stakla 😉

Šta vas najviše raduje u procesu prevođenja, a šta najčešće predstavlja poteškoću?

Raznolikost definitivno. Raznolikost u pogledu tema kojima ću se baviti, ljudi koje ću upoznati.

Poteškoća? Samo teški klijenti.

Prevodilac kojeg posebno cenite?

Ima ih više zapravo… Uprkos sujeti koja vlada našom profesijom, uvek sam se trudila da u kabini budem sa boljima i iskusnijima od sebe. To mi je zapravo bio i princip po kom sam sebi birala para u kabini, kada sam za to bila u prilici. Tako sam imala prilke da u kabini budem sa Jelenom Jokanović, Divnom Pekić, Radmilom Vujović, Tamarom Radenoković, Norom Gaši, Bogdanom Petrovićem…i brojnim drugima, od kojih sam zaista imala i šta da čujem i šta da naučim. Zaista sam na tome zahvalna.

Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Lično mislim samo dva – posvećenost i fleksibilnost.

Najveći prevodilački izazov do sada?

FIFA definitivno. Fudbal me nikada nije zanimao, a za tri meseca sam morala da naučim sve o fudbalu. Zahvaljujući vernim fudbalskim fanovima u mojoj bližoj, a i daljoj porodici, uspela sam da za vrlo kratko vreme postanem „fudbalski stručnjak“. Šalu na stranu, FIFA je za mene zaista dokaz da u životu nikad ne znaš čemu ćeš morati da se prilagodiš i koje ćeš veštine morati da stekneš.

Šta su prednosti, a šta nedostaci CAT alata?

Jao CAT alati! Dugo sam vremena zaobilazila CAT alate u širokom luku. Sve dok mi moja draga koleginica Ana Marjanović-Mihailović nije otkrila lakoću rukovanja istim, kao i prednosti koje Memsource daje. Sada se služim Memsource alatom, doduše samo za određene klijente, jer da biste mogli da iskoristite sve prednosti jednog CAT alata, morate izdvojiti i vreme da ga i pripremite, odnosno, napunite prevodilačkom memorijom… a vremena uvek manjka.

Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Prevodilački problemi su brojni i vrlo slični problemima sa kojima se susreću i druge profesije… finansije, ugovaranje… ali mišljenja sam da je samo jedan problem karakterističan samo za prevodioce – RECOGNITION iliti PREPOZNAVANJE. Često prevodioci ostaju u senci svojih ekrana, kabina, leđa visokih funkcionera… i nije im data prilika da se čuju. Znam da ovo sada zvuči kao paradoks, jer mi smo zapravo ti “messengers”, prenosioci poruka, koji ostaju zaboravljeni kada stvari idu glatko i bez problema. S druge strane, čim zaškripi, svi se sete “to kill the messenger”…

Kada bi vas mlađi kolega pitao za savet, šta biste mu poručili, kako postati i ostati vrstan prevodilac?

Kad god da pomisle da su dobri, da se sete koliko ne znaju. Zaista, ovo je posao koji svaki put iznedri nešto novo, za šta nismo bili spremni ili što nismo očekivali.

Šta vam je prevođenje donelo?

Moram da ti priznam jednu stvar kod ovog pitanja – na ovo pitanje odgovaram skoro mesec dana kasnije u odnosu na prethodna pitanja – tačnije, odgovaram nakon završetka karantina. To napominjem jer su mi se stavovi tokom karantina i pauze koja je usledila u usmenom prevođenju, zaista promenili – nedostaje  mi usmeno prevođenje, baš. A znam i zašto – prevođenje (a usmeno posebno) u meni pokrene jedan mehanizam i emocija i veština koji me čini i otpornijom i fokusiranijom, svestranijom, fleksibilnijom, a i preduzimljivijom. I sada, kad usmenog prevoda takoreći nema i preti opasnost da će se preseliti na digitalne tehnologije, pitam se koliko će se usmeno prevođenje promeniti, a i ja sa njim….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s