(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

1. Sa kojih jezika prevodiš?

Prevodim sa engleskog, španskog i portugalskog, kao i na engleski jezik.

2. Kojom vrstom prevođenja se baviš?

Imala sam prilike da barem zavirim u skoro svaku moguću vrstu prevođenja i vidim da svaka ima svoju draž. Godinama sam se bavila audiovizuelnim prevođenjem i to mi je i dalje jedan od omiljenih prevodilačkih poslova. Književni prevod je moja velika ljubav i uvek će mi biti na prvom mestu. To je ujedno i najkreativniji vid prevođenja koji se s pravom smatra umetničkim, mada ovim rečima nikako ne želim da umanjim značaj naučnih i stručnih prevoda, u kojima pedantnost i egzaktnost imaju veoma važnu ulogu i koji zahtevaju veliki nivo stručnosti i odgovorosti, kao i praćenje savremenih CAT tehnologija. Kada je u pitanju usmeni prevod, uvek ću više voleti simultano prevođenje od konsekutivnog, od kojeg i danas ponekad imam tremu.

3. Kojeg prevodioca posebno ceniš?

Kada je u pitanju književno prevođenje taj je spisak toliko dug, i bojim se da bih, koga god da navedem, propustila da pomenem nekoga važnog. Član sam Udruženja književnih prevodilaca Srbije još od svojih prvih prevodilačkih koraka 2006, i od onda sam od svojih kolega mnogo naučila, i još učim. Kada se u prostoriji nađu barem dva prevodioca razgovor o prevođenju postaje neizbežan, i u toj dugogodišnjoj razmeni iskustava sa kolegama svi mi stalno napredujemo. Ima tu mnogo velikih imena, i poznatih i nepoznatih. Ovom prilikom ipak bih želela da istaknem jednog vrhunskog usmenog prevodioca sa kojim sam imala čast da sarađujem, a to je gospodin Kolja Čajkanović.

4. Kakva merila treba da ispunjava dobar prevodilac?

Pored onih osnovnih stvari, kao što su dobro poznavanje kako izvornog, tako i ciljnog jezika, to ponovo u velikoj meri zavisi od toga o kojoj je vrsti prevođenja reč. Ukoliko je u pitanju audiovizuelni prevod, veoma je važna veština sažimanja izgovorenog teksta na takav način da se on s lakoćom može pročitati sa ekrana, i da se malim brojem slovnih znakova prenese sav smisao izrečenog. Kod usmenog prevođenja veoma je važna fluentnost i širina vokabulara na oba jezika, snalažljivost u izražavanju i priprema za svaku tematsku celinu ponaosob, a kod konsekutivnog prevoda obavezno je imati i izvrsno kratkoročno pamćenje. Prevodioci pisanog teksta imaju na raspolaganju dovoljno prostora da jasno i bez sažimanja prenesu tekst originala, kao i vremena da temeljno istraže svaku temu i svaki izraz. Imajući osim toga u vidu da iza njih ostaje pisani trag, greške se tu teže praštaju. I dok je za naučne i stručne prevode definitivno najznačajnija tačnost prevoda i vernost originalu, književni prevodioci moraju tome da dodaju još jednu, manje opipljivu dimenziju, a to je vernost stilu autora originalnog teksta, jer oni ne prenose samo smisao, već i estetsku dimenziju teksta. Zato književni prevodilac mora da bude kreativan, da ima dara za književni izraz, ali i da bude dosledan stilu autora čije delo prevodi na svoj jezik.

5.  Najveći prevodilački izazov do sada?

Bez ikakve sumnje “Knjiga nespokoja” Fernanda Pesoe. Jedino prozno delo jednog od najvažnijih autora portugalskog govornog područja, na kome je ovaj pisac radio celog života, čuveno po svojoj složenosti i višeznačnosti. Smatram da je ta knjiga moje najveće prevodilačko postignuće do danas, i definitivno najveći izazov.

6. Koje bi delo ili pisca želela da prevedeš?

Upisala sam fakultet i počela da se bavim književnim prevođenjem sanjajući da ću jednog dana imati prilike da prevedem barem jedno delo Gabrijela Garsije Markesa. Ta mi se želja ostvarila, prošle godine izašla je iz štampe knjiga njegovih govora u mom prevodu. Međutim, postoje i drugi autori koje bih volela da nastavim da prevodim – nekima od njih objavljena je samo po jedna knjiga na našem jeziku, a ima ih još, izvrsne su i ja se još nadam da ću ih jednog dana opet prevoditi: tu bih navela Andresa Neumana (Izdavačka kuća Booka objavila je pre nekoliko godina njegov roman „Razgovori sa sobom“ u mom prevodu) i Marija de Karvalja (knjiga „Fantazija za dva pukovnika i bazen“ koju je Dereta objavila 2011. godine i danas mi je jedan od najdražih prevoda u životu), a neostvareni san mi je i da prevedem više od samo jedne priče jednog od mojih omiljenih autora sa portugalskog govornog područja, Žozea Eduarda Agvaluze.

7. Sa kojim problemima se danas najčešće susreću prevodioci?

Jedan od osnovnih problema o kojima je neprijatno govoriti jeste niska cena rada. Naime, kao jedna od najtežih kategorija prevođenja, književno prevođenje je veoma slabo plaćeno. Naravno, među nama ima veoma uglednih i poznatih prevodilaca, ili pak prevodilaca sa slabo zastupljenih jezika, koji su za svoj rad plaćeni nešto bolje od drugih, ali i dalje nedovoljno da bi mogli da žive isključivo od književnog prevođenja. Nažalost, u većini slučajeva cena prevoda se obara toliko da to ugrožava kvalitet prevoda, bilo zato što se po nezamislivo maloj ceni angažuju nedovoljno iskusni prevodioci (sa kojima posle ne rade lektori, redaktori, bilo ko ko bi tog mladog prevodioca usmerio i izbrusio njegove prve prevode), ili se pak iskusnijem prevodiocu ne ostavlja dovoljno vremena da se u potpunosti posveti radu na knjizi (ukoliko je cena prevoda niska, nemoguće je raditi samo na jednom projektu i opstati), pri čemu kvalitet prevoda ponekad snosi posledice.

Drugi veliki problem – možda čak i važniji od prvog, jer bismo njegovim rešavanjem mogli da utičemo na svest o postojanju književnog prevodioca i time popravimo njegov status – jeste i nedovoljna vidljivost književnog prevodioca. Iako kao autor književnog prevoda prevodilac ima pravo da bude pomenut svaki put kad se pominje njegov prevod, to u praksi često nije slučaj. U novinama, na sajtovima koji promovišu knjige, na sajtovima izdavača, u medijima, pa čak i u nastavi, kada se pominje delo koje je čitalačkoj publici uglavnom dostupno isključivo zahvaljujući postojanju njegovog prevoda na srpski jezik, pominju se, naravno, naslov i autor dela, povremeno izdavač, ali gotovo nikada i prevodilac. U zemlji sa ogromnom izdavačkom produkcijom, čijih 80% čini prevodna književnost, ovakav previd morao bi da bude nedopustiv. U nekim zemljama Evrope već je neko vreme praksa da se ime prevodioca štampa na koricama knjige – ja sam prvi put svoje ime na koricama knjige ugledala prošle godine, na zbirci pesama katalonske autorke Jolande Kastanjo u izdanju Trećeg trga iz Beograda. Na jednoj nedavno održanoj književnoj tribini na kojoj sam učestvovala govorilo se i o tome, i stekla sam utisak da preovladava mišljenje da je tražiti da prevodilac bude potpisan na koricama knjige preterivanje, jer on nije jednako važan kao i autor dela. I naravno da nije, ali treba imati u vidu da je taj prevodilac autor tog dela na svom jeziku, da je književni prevod autorsko delo. Jedan od predloga bio je da se na korice stavljaju imena „većih, važnijih“ prevodilaca, ali ne svih, na šta sam ja odgovorila pitanjem koji bi bili kriterijumi za odabir tih „većih i važnijih“ prevodilaca, i da li bi, ako povučemo paralelu između prevodioca i autora teksta, to značilo da na koricama knjiga treba potpisivati samo „veće i važnije“ autore? Jednostavno, kod čitalačke publike ne postoji svest o tome da 80% onoga što čitaju ne bi mogli da čitaju da nije prevodilaca, a jedini način da se to promeni jeste upravo taj da se o delu prevodne književnosti ne govori a da se pritom ne pomene onaj ko ga je preveo.

Preuzeto sa sajta izdavačke kuće Treći trg

8. Kada bi te mlađi kolega pitao za savet, šta bi mu rekla, kako postati i ostati dobar prevodilac?

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde važi da uvek možeš biti bolji. Iako verujem da je potrebno imati određenog dara za književno prevođenje, i najnadarenijem prevodiocu potrebno je usavršavanje. Mlađem kolegi posavetovala bih da uči od starijih – bilo direktnom saradnjom sa njima, bilo tako što će, čitajući njihove prevode razmatrati njihova rešenja. I naravno da uvek uči i usavršava se, taj proces nikad ne prestaje. Onog trenutka kad poverujemo da o nečemu sve znamo, zatvaramo vrata novim saznanjima i počinjemo da degradiramo. Ovo je lep, kreativan posao; treba osetiti stil autora, čuti njegov glas i pustiti ga da te ponese.

9. Da li misliš da lektori i prevodioci treba blisko da sarađuju?

Saradnja između lektora i prevodioca od ključnog je značaja za kvalitet konačno objavljenog prevoda. Za to postoji mnogo razloga. Prevodilac je često toliko udubljen u tekst koji prevodi i u jezike sa kojih prevodi da mu se neka konstrukcija ponekad čini sasvim prirodnom, ali čitaocu koji ne poznaje jezik originala neće biti dovoljno jasna. Ponekad je upravo lektor taj koji predloži ono pravo rešenje, onu reč koja nam je bila na vrh jezika ali nismo mogli da je se setimo. Lektor je prvi stručni čitalac i njegove su nam sugestije nasušne. Naravno, veoma je važno i da lektor ima osećaj za stil autora, jer nažalost ima i onih koji lekturi pristupaju kao da ispravljaju školski pismeni zadatak. Ukoliko nema razumevanja između lektora i prevodioca, knjiga postaje poprište njihovog sukoba, i kao takva uvek najviše nastrada. Ja sam imala tu sreću da u ogromnoj većini slučajeva sarađujem isključivo sa lektorima koji su oplemenili moje prevode i od kojih sam takođe mogla nešto i da naučim. Među njima, posebno bih izdvojila Snežanu Palačković i Stašu Mijić.

3 thoughts on “(prim.prev) Vesna Stamenković: Književni prevodioci nisu dovoljno vidljivi

  1. Ivana kaže:

    Divan tekst i ideja da se, i na ovaj nacin, precodlacki rad priblizi siroj publici! Redovno pratim fenomenalni Dizquediz, i cekam dalje „leksikone“ 🙂

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s