Autor je profesor filozofije na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

U Istoriji XX veka Erik Hobsbom rekao je da u široj perspektivi ono što je obeležilo vek neće biti ni svetski ratovi ni hladni rat ni ekonomski krah 1929, već nešto mnogo neobičnije sa istoriografskog stanovišta. Dvadeseti vek jeste vek u kojem se završio neolit za čitavo čovečanstvo. Ovo se dogodilo šezdesetih godina, kada se prvi put povećao broj stanovnika u gradovima u odnosu na selo.

Tokom milenijuma neolita, čovek je zavisio direktno od poljoprivrede i stočarstva. I tako je bilo za većinu čovečanstva do sredine prošlog veka. Treba imati u vidu i da je tada veliki deo čovečanstva i dalje bio nepismen. Mnogo istorije je proteklo, i to brzo,, gomilala je ratove, osvajanja, invazije, dolazila do strahovitih i zadivljujućih tehničkih otkrića. Ali ne i većina čovečanstva, koja samo trpi posledice tih događaja, kao da su oluje ili zemljotresi koje šalje nova mahnita priroda. Dok se jedna napredna manjina čovečanstva borila sa istorijom, veći deo svetskog stanovništva i dalje je živelo u cikličnom vremenu, zaviseći od godišnjih doba i kalendarskih svetkovina.

Pričali su mi sedamdesetih da neka sela iz siromašne brdske Gvadalahare i Madrida nisu ni saznala da je došlo do građanskog rata. Verovatno nije tačno, ali je dobra metafora za to kako ljudska bića ignorišu istoriju toliko koliko mogu i ako postanu deo nje, osećaju se kao riba na suvom.

Sada je kriza koronavirusa odjednom sve prekinula. Kao da se istorija zaustavila, a mi pozvani da se povučemo u neki pedalj neolita koji možemo da nađemo. Da svaka porodica raspolaže, kao što je onomad nastojao Čestertonov distributivni program, kućicom i parčetom zemlje sa baštom i jednom kravom, čitava stvar bi mogla čak da ima svoju dobru stranu. Ali nije tako. Ne možemo da se sklonimo ni u kakav neolitski ćošak kako bismo upražnjavali spokojni porodični život. Pre nam se predlaže oblik Neolita 2.0, proizašao iz budućnosti kao kakva dementna distopija. Treba raditi na daljinu u ritmu turbokapitalizma, ali u neolitskim uslovima.

Moj konkretni slučaj je izuzetno privilegovan i ludim, jer zamišljam prestravljen šta se dešava u mojoj okolini. Pošto sam profesor, pokušavam da se probijem kroz informatičke medije da bih pomagao svojim studentima onlajn i nastavim sa nastavom, ali roboti su neposlušni, sajtovi padaju, štampači se blokiraju. Za to vreme, moja supruga, takođe profesorka, jednako se trudi.

Nastavnici mojih dvoje blizanaca od deset godina, rade isto to i neki od njih se trude iz petnih žila. Zato se moj onlajn rad stalno prekida onlajn zahtevima njihovih nastavnika, koji šalju domaće zadatke, ispravljene testove, kolaže koje treba sastaviti od virtuelnog šarenog papira, lekcije (užasno) skenirane da se popune udžbenici; sve to, naravno, kako zahteva bilingvizam, na engleskom, sve na engleskom, te tako moj računar konstantno traži reči i izraze na Gugl Prevodiocu, moj štampač štampa papire i stranice za bojenje i popunjavanje; istovremeno, mobilni telefoni ne prestaju da zvone, jer deca moraju da komuniciraju sa svojim drugovima, naravno putem video poziva, kako bi makar videli lica jedni drugima i tako provode sate i sate, nekad smejući se i vičući, nekad pokušavajući da zajednički odgonetnu tajanstvene zadatke koje su im profesori poslali onlajn.

I to nije sve: tata i mama takođe sve vreme primaju videe mačića sa koronavirusom, zdravstvene instrukcije, poruke potištenih prijatelja ili studenata koji su izgubili posao, gifove Simpsonovih koji su već sve predvideli i dece koja plaču jer hoće da izađu na ulicu i razne stvarno dobre fore, ali kojih je previše za ljudsku konačnost. Sva ova prekomerna povezanost učinila nas je potpuno nepovezanim, više nemamo načina da makar pročitamo novine. Napetost može da se seče u vazduhu i s vremena na vreme deca polude i zapale vatru u kuhinji, igraju fudbal u dnevnoj sobi, ratuju bacajući rolne toalet papira ili se jure kao mačići po celoj kuci, skaču po krevetima ili guraju nameštaj, dok se na kraju ne rasplaču ili posvađaju. Za to vreme, pokušavamo da radimo na daljinu da se turbokapitalizam ne bi zaustavio ni usporio i da nas ne pogodi ekonomska kriza koja bi nas kraju sve razorila.

Sve samo da se ne stane. Izuzev, naravno, onih koji su već stali i staće jednostavno zato što su ostali ili će ostati bez posla. Prekinulo se na hiljade aktivnosti i malih biznisa i manje ili više neformalnih poslova kroz koje su milioni ljudi zarađivali za život. Drugi milioni se otpuštaju ili ih podstiču da iskoriste svoje dane odmora za ove karantinske dane. Mali biznisi tonu. Ljudi staju, ali kapitalizam ne. Točak se i dalje okreće i već se nazire ono što vreba, nova ekonomska kriza koju ćemo morati da platimo svi mi koji smo platili i prethodnu. Poslodavci počinju da traže vrlo prigodne mere kao što je slobodno otpuštanje. Ljudi su stali, ali ne i računi za struju, kirije za stanove, cena potrošacke korpe. Tako zaustavljeni, kako će ljudi da sastave kraj sa krajem ovog i nastupajućih meseci?

Ovo što doživljavamo ovih dana jeste ljudsko iskustvo bez presedana. Vrtoglavi i pomamni neolit, nesvakidašnje ubrzanje dosade i dokolice. Ni Prosvetiteljstvo, ni tradicija, ni škola ni pleme. Prvi put imamo vojsku dece zatočene u kući, bez škole i bez dede i babe: stari su upravo najranjiviji deo stanovništva. Deluje kao metafora, ali ovog puta je stvarnost, nepatvorena stvarnost koja se vraća u naše normalizovane živote i sada nam se pokazuje ogoljena i otvoreno apsurdna. Sada vidimo ko smo, ono u šta smo se pretvorili. Živimo u okovima frenetičnog točka kapitalizma, kojem svakodnevno polažemo masovne ljudske žrtve. I u ovim uslovima je nemoguće zastati i promišljati bilo šta razumno, odnosno, nemoguće je sprovoditi politiku.

Dok mislimo da živimo u ustavnom poretku, pod rukom zakona, živimo oslonjeni na zdravlje lude i tiranske ekonomije koja je pre svega nesposobna da stane i da se odmori, koja čak ni tokom pandemije nije sposobna da udahne, a da nas pri tom ne ubije od gladi. Stvorili smo čudovište koje živi za nas i koje diše sa više snage nego svi mi zajedno. Dok mi mislimo na parlamente, ekonomija misli na berze vrednosti. I obe misli se susreću tek ponekad i to slučajno ili kada tako odgovara ekonomskim moćima. Demokratija više nije sistem za konsultovanje našeg mišljenja, već je tu da nas natera na razum, na razum ekonomskih moći koje nas stežu za vrat.

Došao je trenutak da se ponovo osmisli antikapitalizam, jer ne možemo da nastavimo dalje sa ovim ludilom. Nije nam ubedljiv način na koji nevidljiva ruka tržišta upravlja ljudskim krizama. Nije nam ubedljivo da, ako zbog pandemije mi ljudi treba da stanemo, ekonomija mora da ubrza svoj tok. Potreban nam je ekonomski sistem koji je sposoban da se uspori, da se zaustavi, čak i da opada. A kapitalizam je sve suprotno. Kao što je rekao Bendžamin, to je lokomotiva koja bez kočnica hrli u bezdan.

Potrebna nam je kočnica u slučaju opasnosti. I kao što sam pokušao da objasnim u drugom članku, u ovim trenucima se nameće osnovni dohodak za karantin, prekid plaćanja kirije i zakonsko ograničenje visine svih mesečnih računa. Sada više nije pitanje šta treba platiti, već ko plaća. To je jedino što treba planirati. Čista klasna borba: jedni će želeti da to plaćamo mi radnici, mi drugi ćemo želeti da ovog puta plate banke i vlasnici kapitala (a usput i korumpirana kraljevska porodica).

Kapitalizam nije samo lud, osvetoljubiv je takođe, neće nam oprostiti to što zbog jednog usranog virusa nedeljama i mesecima nismo trošili ni radili. Želeće da u budućnosti skupo platimo. Inditex već razmišlja o dopustu na globalna otpuštanja, što španski zakon u kriznim situacijama dozvoljava. Nismo kupovali u Zari, nismo radili. Ekonomija ne može to sebi da priušti ili, što je zapravo isto, ima mnogo osoba sa imenima i prezimenima koje su mnogo moćne i koje nisu spremne da to dopuste.

Pred ovom pandemijom, želimo li da spasimo ljude ili ekonomiju? Ono što u svakom slučaju sigurno ne želimo jeste ekonomski sistem koji spasavanje tržišta postavlja kao uslov za spasavanje ljudi. Jer se već pokazalo da ono prvo i ovo drugo nije kompatibilno. Stvarnost je postala, i to u obliku klasnih borbi, sirova i brutalna.

***
Izvortekst: https://www.cuartopoder.es/ideas/2020/03/20/neolitico-2-0-coronavirus-fernandez-liria
Izvor – fotografija: https://www.elcritic.cat/
Autor teksta: Karlos Fernandes Lirija

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
Lektura i redaktura: Ana Kuzmanović-Jovanović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s