Lorka je bio galaksija

Avgusta 2016. godine navršilo se 80 godina od streljanja autora drame Krvave svadbe u Granadi. Deset poznavaoca Lorkinog dela predstavljaju njegovu svestranost i univerzalnost.

Mit

Agustin Sanćes Vidal, urednik književnih dela Luisa Bunjuela

Lorka je bio legenda za života. Njegovo je delo samo bled odraz svetlosti kojom je plenio njegov lik. On sâm imao je snažno razvijeno osećanje za mit, vešt instinkt da ga uobliči. I upravo ga ti izvorni koreni čine tako univerzalnim. Bunjuel i Dali, koji su mu zamerali taj „kostumbrizam”, nisu umeli da prepoznaju tu isprepletanost ideja skrivenih ispod sjaja metafora, kao ni prelaz u modernost koji je otpočeo njujorškim ciklusom.

Veterane poput Antonija Maćada, Lorkinih prijatelja iz Generacije 27 i naslednika kao što je Migel Ernandes, koji je u ćeliji gde je umro držao primerak „Ciganskog romansera“, Lorkino ubistvo je podstaklo da se ujedine u sećanju na pisca.

Mit nije prestao da raste. Kada je predsednik Ajzenhauer posetio Španiju 1959, izneo je Lorkino ime na sto u razgovoru sa Frankom. Obavestio ga je o manifestu koji su objavili američki intelektualci, u kojem ga optužuju da je pružio pomoć ubicama pesnika. Kaudiljo je njegovu smrt pripisao neobuzdanima (incontrolados)*, a prvi američki mandatar ga je raskrinkao, ukazavši mu na vrlo precizne detalje koje mu je obezbedila tajna služba. Posle dve decenije nakon streljanja, već je postao državno pitanje.

*grupa proletera koja je delala nezavisno, napadajući po vlastitom nahođenju kako unutrašnje, tako i spoljašnje neprijatelje za vreme Španskog građanskog rata

Folklor

Mario Ernandes, novinar

Celokupni opis Federika Garsija Lorke, od Ciganskog romansera preko Krvavih svadbi, do Donja Rosite neudate, Plača za Ignasijom Sanćes Mehijasom, Šest galicijskih pesama ili Tamaritskog divana, prožet je dubokim smislom za špansku tradiciju, i obuhvata kako mudrost, verovanja i osećanja, tako i način slavljenja života (i smrti) kroz folklorne manifestacije na čitavom Poluostrvu. Njegov izabrani učitelj, Manuel de Falja, javno je hvalio njegovo svojstvo folkloriste i muzikologa, i taj ga aspekt, zajedno sa njegovom bogatom žanrovskom raznolikošću, smešta u konstelaciju pesnika kao što su Huan del Ensina, Lope de Vega i Luis de Gongora. Kao i ova trojica, Lorka je kadar da se istovremeno izrazi u lirskoj i dramskoj formi, u okviru književne tradicije koja, ne raskidajući vezu sa evropskom kulturom, nastoji da dâ glas zajedničkim stremljenjima. Taj je folklorni koren u njegovom opusu se suštinski, normativno narušen i istančano preobražen. Neverna supruga, na primer, nije mačističko slavljenje jednog ciganskog Don Huana, već lirska i izuzetno ironična verzija izvornog dela. Lorka je, zacelo, vazda svestan i učen pesnik, sposoban da obnovi vekovima bezimen glas.

 

Moderno

Luis Garsija Montero, pesnik i književni kritičar

Garsija Lorka je bio moderan. Početkom XX veka, pridružio se ustanku provincija u Granadi s ciljem obnavljanja Španije, uz majstore kao što su Fernando de los Rios i Manuel de Falja. Bio je moderan i kada je došao u Studentski dom 1919. i potražio Huana Ramona Himenesa. Ubrzo je napustio sentimentalnu krasnorečivost kako bi uvežbavao sintezu pesama i konceptualnu moć stihova. Bio je moderan kada je uvideo vrednost ultraističkih metafora i kada se pridružio Daliju u njegovom prelazu iz kubizma u nadrealizam, u putovanju koje je obeležio etapama mašte, nadahnuća i bekstva od stvarnosti. Kao da to nije bilo dovoljno, 1929. putuje u Njujork, čita Vitmana i Eliota, i vrlo lično doživljava posrnuće savremene civilizacije. Možda je zato smestio Garsilasa i San Huan de la Krusa u izgubljenu zemlju, jer je sumnjao u linearni put koji se naziva progresom želeći da se nastani u neprekidnoj sadašnjosti ili u večnom povratku u kojem bi iznova doživljavao prošlost. U njegovoj poslednjoj knjizi, Tamaritski divan, nije neobično uočiti spoj klasičnih težnji sa radikalnim izrazom.

Flamenko

Pedro H. Romero, pisac i književni kritičar

Njegova mitologija andaluzijskih pesama bila je puna grešaka i mistifikacije, ali poiesis, način na koji je radio bio je prožet dubinom, čist flamenko. Lorka zaslužuje da se nađe u bilo kojoj antologiji flamenka, rame uz rame sa svojom savremenicom, La Ninjom de los Pejnes. Primera radi, konkurs u Granadi 1922. bio je umetnički fijasko, ali se ispostavio kao pun pogodak u marketinškom smislu. Manuel Falja je napustio flamenko kako bi se posvetio španskim klasicima, ali su se flamenkisti dali u intelektualnu propagandu kao blesavi. A Lorka je zapravo osmislio publiku i način shvatanja flamenka sa stanovišta evropske kulture; ono što se smatralo „čistim” vezuje se pre za čistunstvo Le Korbizjea nego za primitivističku podvalu flamenko pevanja. Istina je da često ono što smatramo lorkizmom ne pripada Lorki. Setimo se, na primer, kako je ignorisao Karmen Amaju, koja bi mu tematski tako dobro došla, dok je veličao La Arhentinitu.
Lorka je efekat, vid pristupa. Na primer, za situacionistu Debora, Ciganski romansero bio je vredan jednog Vijona, delinkventnog pesnika. Lorkina homoseksualnost i ubistvo zaokružuju njegovu topologiju flamenka. Njemu je strana svaka binarnost: čovek/žena, Ciganin/ne-Ciganin, ljudsko/životinjsko; i reklo bi se da je on flamenko kao što se danas kaže kvir, peder, pogrdan epitet određujuć poput zastave. Tako slušamo Šostakoviča uz Lorkine reči i deluju nam flamenko. Bože!, kako je flamenko dobro razumeo Lorku, govorio je Enrike Morente.

 

 

Dramsko

Ljuis Paskval, pozorišni reditelj

Pozorište je za Federika Garsija Lorku uvek bila „maska” – Ja koje usvajamo kako bismo se povezali sa drugima – pretvorena u umetnost. Maska kojom je trebalo ovladati i protiv koje se trebalo boriti. Naslutio je to još kao dečak kada je za žene u kući služio na teatralnim ceremonijama nalik na mise. Posle su došle lutkarske predstave, a potom kratki nastupi na ulazu u Baštu San Visentea. Nakon toga je usvojio pozorišnu formu (kao i mnoge druge forme kako bi se izmestio iz sebe) stidljivim koracima, tražeći protivotrov nemirima samoće. Pozorište je prostor koji se uvek deli sa „drugim”. Sa publikom, zbog same njene prirode, i sa saputnicima u pustolovinama na probama koje pripremaju taj susret, bilo u Granadi, u Španskom pozorištu ili bilo kojem španskom selu na turneji sa La Barakom. Čoveku pozorišta, a Lorka je to bio, uvek su potrebni drugi. Svi Lorkini likovi su sami, od Jerme do direktora novina El público. I ublažuju svoju samoću deleći je sa nama dok, u igri ogledala, mi smirujemo našu. Federikova i naša samoća koje se ublažavaju u uzajamnom milovanju srž su njegovog pozorišta.

atelje 212
Postava Ateljea 212, „Dom Bernarde Albe” u režiji Jagoša Markovića

Crtač

Huan Manuel Bonet (pesnik, trgovac umetninama, stručnjak za savremenu umetnost, direktor Instituta Servantes u Parizu)

Federiko Garsija Lorka se svega dotakao sa duendeom: alhambrizma, Gongore, suštine Galisije, sopstvenog i tuđeg pozorišta, kante honda, klavira, Njujorka i Volta Vitmana, donekle i filma (sa Emilijom Amerom), Kube, Buenos Ajresa… Ali sada je došlo na red setiti se njegove naklonosti prema likovnoj umetnosti. Mogao je, kao i Apoliner onomad, da kaže ono čuveno I ja sam slikar. Taj se poziv rađa uporedo sa njegovim izvrsnim dekorom za pozorištanca, dok je još uvek u Granadi Manuela de Falje, gde svoja stremljenja deli sa Manuelom Anhelesom Ortisom, Ismaelom Gonsalesom de la Sernom i Ermenehildom Lansom. U Madridu se afirmiše zajedno sa Baradasom, Marotom, Morenom Viljom i Albertijem ova dvojica, uvek militantni dvojnici i naravno, Dalijem. Svetionik: album Dessins de Cocteau (Koktoovi crteži, 1923). Šteta što nije izašao album koji je naumio sa svojim crtežima. Neke od njih izložio je u Barseloni 1927. nenadmašni lovac na talente, Đosep Dalmau. Naredne godine se održava konferencija – sa filmovima – Skeč moderne slike. Godine 1929. učestvuje, i dalje u Barseloni, na kolektivnoj izložbi u muzeju Casa de los Tiros. Njegovi su crteži ispunjeni čarolijom i užasom, negde između detinjeg, narodnog i nadrealnog. Predivni crteži koje je uradio za plakete Argentinca Molinarija i Meksikanca Nova još jedna su kockica u jedinstvenom mozaiku FGL.

Filmofil

Roman Gubern, istoričar medija

Savremenica filma, Generacija 27 živela je u idili sa njegovom dinamikom i vizuelnom poetikom. Garsija Lorka je ispoljio svoju naklonost prema filmu sa Šetnjom Bastera Kitona (El paseo de Buster Keaton), napisanu jula 1925. ali objavljenu aprila 1928. koja, služeći se sramežljivim protagonistom, predočava mnoge skrivene aluzije na njegovu homoseksualnost. A septembra 1928. piše Smrt Šarlotine majke (delo skoro prikazano u Kaliforniji) u kojem jednom komičaru pripisuje ženske atribute, nazivajući ga srce gospođice (…) i rumenilo devojke. Otrcan. Lep. Ženstven. Ogroman“. A u pauzi petog okupljanja španskog Sinekluba koji je osnovao Bunjuel aprila 1929. recituje svoju Odu Salvadoru Daliju, kada njegov voljeni slikar preusmerava svoju naklonost prema aragonskom sineasti. Osećao je da su mu se rugali u filmu „Andaluzijski pas“ i nakon dolaska u Njujork 1929. i, verovatno kao repliku, piše scenario za Putovanje na Mesec – spis do kojeg se ponovo došlo 1989. – bogato tajnovitim, nasilnim i erotičnim slikama, najverovatnije kako bi podražavao svoje prijatelje iz Studentskog doma i sa njima se raspravljao. Ovo je ostvarenje ekranizovao slikar Frederik Amat 1998. sa elegantnim hromatskim i digitalnim efektima.

Amerikanac

Rejna Rofe, argentinska spisateljica

Jedno od najblistavijih razdoblja Lorkinog života bilo je njegovo kulturno putovanje kroz Ameriku. Svako mesto (Sjedinjene Američke Države, Kuba, Argentina, Urugvaj) donelo mu je neki vid profesionalnog zadovoljstva i univerzalniju ideju umetnosti, što mu je dopustilo da se odrekne vere u političke granice i da se oseti kao čovek sveta i brat svih. Ali je u Rio de la Plati doživeo sve ono o čemu svaki pisac sanja: priznanje drugih književnika, divljenje naroda i ekonomsku nezavisnost.

Između Buenos Ajresa i pesnika se proteže dvosmerni put kojim teče zaljubljen Lorkin pogled prema argentinskom gradu i nežno prisvajanje Granadinca od strane Argentine, koja već osamdeset godina ne prestaje da mu odaje počast i predstavlja njegova dela.

Uspeh koji ostvaruje sa Krvavim svadbama i dva izdanja Ciganskog romansera koja priređuje Viktorija Okampo čine mu se kao značajni događaji zajedno sa izdavanjem njegovih zabranjenih stihova, Oda Voltu Vitmanu, koje mu meksički pisac i ambasador Alfonso Rejes predaje tokom Lorkinog kratkog boravka u Brazilu. Lorka oseća da tamo, u Rio de la Plati, ima posvećenu, ali pre svega publiku otvorenu prema najsmelijim idejama. Ta Amerika koja ga je neposredno navela da postane svestan značaja jezika sa toliko govornika, i postojanja kontinenta koji prihvata ljude u svetu u kojem se već slutila brutalnost pušaka.

Lorca

Univerzalan

Laura Garsija Lorka, pesnikova nećaka

Iz mog iskustva, u suštini individiualnih odgovora nalazi se prevod te maglovite ideje univerzalnosti. Ne prestaje da me zadivljuje zahvalnost i radost odgovora na Lorkin poziv. Njegova posvećenost širenju znanja i umetnosti, kako je pisao u svom toliko citiranom „Govoru narodu Fuente Vakerosa“ (Alocución al pueblo de Fuentevaqueros) označaju knjiga, kao i preduzimanje koraka da se pozorište odvede u podneblja u koje nikada nije zašlo, ostvarilo se kroz njegov vlastiti rad. Stigao je svuda.

Objavljivanje zbirke pesama Pesnik u Njujorku u tom gradu prvi put 1940. imalo je na kraju stvaran uticaj na tako raznolike autore engleskog jezika kao što su Džek Spajser, Filip Levin, Alen Ginzberg, Derek Valkot, Pati Smit, Džim Harison, Džon Đorno, Nikol Kraus, Džejms Salter, Hanif Kurejši i Leonard Koen. Ovo su samo jedni od mnogih koji su se prepoznali u Lorkinim delima.

Kineski pesnik Bei Dao govori o značaju jedne Lorkine antologije koja je zapala šaka mladim disidentima za vreme diktature Maoa. Antologiju ju je sastavio krajem dvadesetih godina jedan kineski pesnik koji je svratio u Madrid na svom putu da upozna nadrealiste u Parizu. Moguće je da je reč o prvom prevodu dela Garsija Lorke. Knjiga je bila zabranjena i dobila je na posebnom značaju u toj skupini intelektualaca i umetnika, dok se reč zeleno iz Romanse mesečarke pretvorila u simbol slobode.

Nedavno su činili deo jednog projekta prekinutog na samom početku: Umberto Pasti (Italijan nastanjen u Maroku), Brazilac Bernardo Karvaljo, Romeš Gunesekera (Šri Lanka), Flor Žagi (Švajcarska), Adam Zagajevski (Poljska), Ida Vitale (Urugvaj) i En Karson (SAD). Ova bi lista mogla da bude predugačka i ne ograničava se na pisce, već je otvorena za vizuelne umetnike, muzičare, izučavatelje, i tako dalje.

Jer nisam ni čovek, ni pesnik, ni list, već povređen puls koji istražuje stvari sa druge strane.

Smrt

Ian Gibson

Videli smo ga, kako hoda (stihovi pesme Antonija Maćada) Antonio Maćado pratio je sa divljenjem i radošću blistavu karijeru Federika Garsija Lorke od njihovog prvog susreta u Baesi 1916. Šesnaest godina kasnije izlazi ganut sa predstave Krvava svadba i čestita mu u jednom kratkom pismu. Znao je —kaže to u svojoj čuvenoj elegiji— da je smrt zaledila inspiraciju Granadinca. Zbog toga ga prati u njegovoj poslednjoj šetnji i pažljivo sluša čoveka kojem se divio.

Grobnica za Garsija Lorku u Alhambri koju je Maćado tražio nije se izgradila. Ni dole u gradu ne postoji glavna ulica niti trg sa njegovim imenom, što je izuzetak na gotovo nacionalnom nivou. Lokalna vlast Narodne partije uklonila je spomenik Hoseu Antonio Primu de Riveri tek u poslednjem trenutku, jer je zakon tako nalagao. I još uvek, osamdeset godina posle zločina ne znamo gde su ostaci najčuvenijeg i najoplakanijeg nestalog čoveka na svetu, najvećeg simbola užasa fašističke represije, kao ni ostaci više od stotinu hiljada žrtava koje, na sramotu Španije, i dalje počivaju u jamama i masovnim grobnicama.

Da li su ih posle nekoliko dana preneli pobunjenici — svesni toga da su učinili ogromnu grešku— na tajni položaj? Da li je moguće, kako često kolaju glasine u Granadi, da ih je Frankov režim ekshumirao nešto kasnije? Da li su se pojavili 1986. kada je Provincijski savet odelio ogradom park Alfakar koji nosi pesnikovo ime, a potom ih nezakonito sakrili u drugom ćošku tog prostora? Čini mi se da ni za koga nije dobro da opstanu tolika pitanja, tolika neizvesnost. Svi mi koji dugujemo Garsija Lorki i njegovom delu želimo već jednom da znamo gde tačno počivaju njegovi ostaci. Nadam se da će uskoro biti vesti o tome.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2016/08/09/babelia/1470752926_203992.html
Prevela sa španskog: Tamara Nikolić (pomogla: Boba Dabić)

Izvori: Incontrolados – https://libcom.org/history/wildcat-spain-encounters-democracy-1976-1978

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s