Marija Moliner, žena koja je napisala rečnik

10. februar 1981.

Kada sam pre tri nedelje svratio u Madrid, hteo sam da posetim Mariju Moliner. Nije bilo tako lako naći je kao što sam pretpostavljao: neki ljudi, iako bi trebalo, nisu ni znali ko je ona, a neretki su bili oni koji su je mešali sa slavnom filmskom zvezdom. Konačno sam uspeo da uspostavim kontakt sa njenim mlađim sinom, industrijskim inženjerom u Barseloni, i on mi je saopštio da njegovu majku nije moguće posetiti usled njenog narušenog zdravlja. Pomislio sam da je reč o trenutnoj krizi i da ću možda moći da je vidim prilikom nekog budućeg putovanja u Madrid. Ali prošle nedelje, kad sam se već našao u Bogoti, telefonom su mi javili tužnu vest o smrti Marije Moliner. Osetio sam se kao da sam izgubio nekoga ko je, ne znajući, radio za mene mnogo godina. Marija Moliner – da kažem to na najsažetiji način – ostvarila je poduhvat koji gotovo nikome nije pošao za rukom: napisala je sama, kod svoje kuće, vlastitim rukama, najpotpuniji, najkorisniji, najvredniji i najzabavniji rečnik španskog jezika. Zove se Rečnik upotrebe španskog jezika (Diccionario de uso del español), ima dva toma od gotovo tri hiljade strana, teška tri kile i zapravo je dvostruko veći od Rečnika Kraljevske akademije i, prema mom viđenju, dvostruko bolji. Marija Moliner ga je napisala u slobodnim časovima od njenog posla bibliotekarke i onoga što je smatrala svojim pravim pozivom: krpljenja čarapa. Kada su njeno dete upitali koliko je braće i sestara imalo, usledio je odgovor: dva brata, sestru i rečnik. Treba znati kako je ovo delo bilo napisano da bi se shvatilo koliko ima istine u ovom odgovoru.

Marija Moliner se rodila u Panisi, jednom aragonskom selu, 1900. godine. Ili kako je ona prikladno govorila: U nultoj godini. Pre smrti je napunila osamdeset. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Saragosi i putem konkursa je primljena u Ustanovu Arhivara i Bibliotekara Španije. Udala se za don Fernanda Ramona i Feranda, uglednog univerzitetskog profesora koji je u Salamanki predavao neuobičajenu nauku: fizičke osnove ljudskog uma. Marija Moliner je odgojila svoju decu kao svaka španska majka, čvrste ruke i dajući im previše da jedu, čak i u teškim godinama građanskog rata, kada nije bilo mnogo hrane. Najstariji sin je postao doktor i istraživač, srednji arhitekta, a ćerka je postala učiteljica. Tek kada je srednji sin započeo studije industrijskog inženjerstva, Marija Moliner je primetila da je posle pet sati bibliotekarstva imala vremena napretek i odlučila je da ga ispuni pišući rečnik. Zamisao joj je sinula od rečnika Learner’s Dictionary, uz pomoć kojeg je naučila engleski. U pitanju je rečnik upotrebe jezika; odnosno, onom koji ne samo da kaže šta znače reči, već ukazuje i na njihovu upotrebu, uključujući i druge reči kojima može da se zameni. „To je rečnik za pisce”, rekla je jednom Marija Moliner, govoreći o svom rečniku i to sa punim pravom. Sa druge strane, rečnik Kraljevske akademije jezika (RAE) prihvata reči kada su na pragu smrti, istrošene od upotrebe, dok njihove krute definicije deluju kao da vise sa eksera. Protiv te prakse balzamovanja reči Marija Moliner je sela da napiše svoj rečnik 1951. Računala je da će ga završiti za dve godine, i kada je proteklo deset, još uvek je bila na pola puta. „Uvek joj je nedostajalo dve godine da ga završi”, rekao mi je njen mlađi sin. Na početku mu je posvećivala dva ili tri časa dnevno, ali kako su joj se deca venčavala i odlazila iz kuće, imala je više vremena na raspolaganju, dok nije došla do deset radnih sati dnevno, pored onih pet provedenih u biblioteci. Godine 1967. pod pritiskom izdavačke kuće Gredos, koja ju je čekala pet godina, smatrala je rečnik završenim. Ali nastavila je da pravi pribeleške, i u trenutku smrti imala je nekoliko metara novih reči za koje se nadala da će ih videti u budućim izdanjima. Ono što je, zapravo, ta žena preduzela bio je poduhvat hitrosti i otpora protiv života.

Njen sin Pedro mi je pričao kako je radila. Kaže da je jednog dana ustala u pet ujutru, podelila jedan papir na četiri jednaka dela i počela da beleži reči bez dodatnih priprema.  Njene jedine radne alatke bila su dva naslona za čitanje i prenosiva pisaća mašina, koja je preživela pisanje rečnika. Prvo je radila za stočićem u središtu sobe. Posle, kada je osećala kako tone među knjigama i beleškama, poslužila se tablom poduprtom na poleđini dve stolice. Njen muž je glumio mudru suzdržanost, ali bi ponekad krišom merio svežanj pribeležaka metrom i izveštavao decu. Jednom prilikom im je ispričao da je rečnik napredovao prema poslednjem slovu, ali tri meseca kasnije im je rekao sa raspršenim iluzijama da se vratila na prvo. To je bilo prirodno, jer je Marija Moliner imala beskonačni metod: nastojala je da uhvati u letu sve reči života. „Posebno one koje nađem u novinama”, rekla je u jednom intervjuu. „Jer tamo dolazi živ jezik, onaj koji se koristi, reči koje zbog potrebe moraju u trenutku da se izmisle”. Napravila je samo jedan izuzetak: neprikladno nazvane loše reči, kojih ima mnogo i koje se možda najviše koriste u Španiji svih vremena. To je najveći nedostatak njenog rečnika i Marija Moliner je poživela dovoljno da to uvidi, ali ne dovoljno dugo da bi ispravila grešku.

Provela je svoje poslednje godine u stanu na severu Madrida, sa velikom terasom, gde je imala mnoge saksije sa cvećem, koje je zalivala sa toliko ljubavlju, kao da su zatočene reči. Godile su joj vesti o rečniku koji se prodao u više od deset hiljada primeraka, u dva izdanja, koji je ispunjavao svrhu koju mu je namenila i za kojim su jezički akademici posezali javno i bez stida. Nekada bi joj došao neki izgubljeni novinar. Jednom, koji ju je pitao zašto ne odgovara na brojna pisma koja je primala, odgovorila je sa više svežine od cveća koje je gajila. „Zato što sam mnogo lenja.” Godine 1972. bila je prva žena nominovana za mesto u Jezičkoj akademiji, ali se uvažena gospoda akademici nisu odvažili da razbiju drevnu mačističku tradiciju. Odvažili su se tek pre dve godine i tada su prihvatili prvu ženu, ali to nije bila Marija Moliner. Ona se obradovala kada je saznala, jer ju je užasavala pomisao na ceremonijalni govor. „Šta sam mogla ja da kažem”, rekla je tada, „kad čitavog svog života nisam ništa drugo radila, već samo krpila čarape?”

***

Pročitaj u originaluhttps://elpais.com/diario/1981/02/10/opinion/350607617_850215.html
Autor teksta: Gabrijel Garsija Markes

Prevela sa španskog: Tamara Nikolić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s