Mija Kouto: Reke, kobre i spavaćice

Pre svega, želim da kažem koliko mi je zadovoljstvo da budem ovde i podelim sa vama trenutak koji istovremeno pokriva noć i Biologiju. Noć kao začarano mesto pripovedača priča. Biologija noći kao znanje koje je pre žensko, pod mesečinom nasuprot izvesnoj aroganciji drugog znanja koje se predstavlja kao izvor Sunca.

Susreti nazvani Biologija noću predstavljaju mogućnost da se ponovo napravi zamišljena logorska vatra oko koje možemo da učinimo ono što smatram nužnim u naše vreme. A to je da ponovo začaramo svet. Ograničavajuća nemaštovitost usađivala se kao naše zajedničko stanje. Krivica očito nije naša. Ali nasledili smo predstavu o nauci koja živi okrenuta leđima potrebi da se donese lakoća i izgradi lepota. Neka stvar koja nastoji da bude naučna treba da se predstavi u sivom, svečanom ruhu. Da bismo zaslužili odobrenje nauke, treba da nastupimo gotovo asketski ozbiljno. Ceremonije diplomiranja na univerzitetima u Portugalu i Mozambiku nalikuju srednjovekovnim ritualima, sa profesorima i studentima koji nose sablasne tamne tunike koje gotovo da podsećaju na satanistički kult.

Grad Avejro u meni može samo da evocira osećanje suprotno ovim turobnim kultovima glorifikacije znanja. Blistavost grada toliko je intenzivna da stvara iluziju nas kako se raspršavamo u prostoru. I setio sam se male lekcije koju sam naučio ove godine u jednom malom mozambičkom selu. Kada su me starešine primile, hteli su da znaju nešto o meni, o mom putu. Stigao sam pre tri dana, počeo sam da govorim. I posle me je kraljević ispravio: Ne, vi ste tek sada stigli, sada kada otvaramo srce ovog mesta. Drugim rečima, ono što mi je taj čovek govorio jeste da mesta nisu stvari. To su živi entiteti, poseduju srce koje je u rukama onih koji govore glasovima tla. Zbog toga sam zahvalan ljudima koji mi otvaraju srce Avejra. Bez njih ja još ne bih stigao na ovo mesto.

Kada su me pozvali da učestvujem u ovom ciklusu predavanja, priznajem da sam pružao otpor. I podsetio sam ih na argumente koje sam već izneo kada su me zamolili da govorim na otvaranju Prvog susreta biologa CPLP-a* septembra 2004. I zaista se ne može uzdati u mene, ne pripadam tom uglednom krugu kolega koji od naučne misli stvaraju ispovedanje vere, svoje jedino i isključivo verovanje. Ja sam biolog, ali ne stanujem sve vreme u kući nauke. 

[*CPLP —> Comunidade dos Países de Língua Portuguesa; Savez zemalja portugalskog govornog područja]

Već tada, pred tu drugu konferenciju, izvinio sam se i rekao: pre nego disciplina, Biologija je za mene naučna nedisciplina, način da budemo bliži pitanjima više nego odgovorima. Verujem u nauku, da, ali samo kao jedan od puteva znanja. Postoje drugi putevi i želim da budem spreman da i njima pođem. Jedan deo našeg naučnog obrazovanja meša se sa delatnošću graničnog policajca, koji pregleda misli krijumčara koje putuju u koferu drugih znanja. Prolaze samo misli sa pečatom naučnosti.

Biologija je čudesan način da se iselimo iz nas samih, da putujemo prema logikama drugih bića, da se izmestimo iz fokusa. Učimo da nismo centar života, ni vrhunac evolucije. Učimo da su bakterije prefinjena bića koja su učinila više od nas, ljudske vrste, za postojanje Zemlje kao živog organizma. Doktor Amadeu Soareš zna da se nosi sa kompleksnim bićima kao što su cijanobakterije i zato je samim tim osposobljen da se nosi sa piscima u nedaći. Moj prijatelj Soareš našao je hitar odgovor na moja neprestana oklevanja: Pa pričaćeš istovremeno kao pisac i biolog. Simbiotski predlog: kako da mu odolim?

Ne volim baš da pričam. Više volim da razgovaram. Dogovorili smo se tako da neću poneti sa sobom akademski govor. Ponesi neobavezne beleške, a ja ću čak i da ti izmislim naslov za predavanje (autor ovog naslova, Mitovi i gresi jedne naučne nediscipline, jeste Amadeu). Sa ovakvim dogovorom putovao sam mirno misleći da će takve neobavezne beleške jednostavno iskrsnuti. To nije bio slučaj. U jednom trenutku sam se pokajao što nisam poneo formalniji govor. Naškrabao sam ovaj kratak tekst i kada bih mogao da prekrstim naš susret, dao bih mu ovaj drugi naslov: Reke, kobre i spavaćice.

Za dve nedelje ću objaviti u Portugalu moj najnoviji roman koji se zove Drugo stopalo sirene (O outro pé da sereia). U tom tekstu usputno pominjem narod sa severa Mozambika, takozvane Ašikunde, potomke robova, koji su se usavršili u prelaženju reke Zambezi. Ovi su ljudi za sebe govorili da su narod reke. Nakon što bi obavili svoje zakletve i molitve, prizivali bi ime reke. I dan-danas ima onih koji u tom području koriste reč govoreći: kunem se rekom. I kažu Reka da im pritom nikad ne sine da joj daju drugo ime, jer tako kao da ne postoji nijedna druga reka na svetu.

Pravim digresiju i time stižem do prvog stuba naslova mog predavanja. Verujemo da svi znamo šta je reka. Ipak, ova definicija je gotovo uvek reduktivna i netačna. Nijedna reka nije samo tok vode, nešto što može da se iscrpi iz prizme hidrologije. Reka je neizmeran i višestruk entitet. Podrazumeva obale, poplavljena područja, područja za žetvu kišnice, floru, faunu, ekološke odnose, duhove, legende, priče. Ona je mreža živih entiteta, pitanje Biologije, više nego Inženjerstva. Kako smo naviknuti da posmatramo stvari kao mašine, zaboravljamo da smo pred jednim organizmom koji se rađa, diše i živi u odnosu razmene sa komšilukom.

Da se vratim našim prijateljima Ašikundama. Krajem XIX veka dolina Zambezija je bila meta čestih napada. Mnogobrojni napadači hteli su da iskoriste brodoupravljačke sposobnosti tih ašikunda. Pod ovakvim okolnostima, ljudi su počeli da se osećaju nesigurno i uvek kada bi znali da stranci dolaze, prvo što bi učinili bilo je da usidre čamac uz pomoć kamenja na dnu vode. Kada bi im se približili, oni bi se predstavljali na sledeći način: „Mi nismo oni koje vi očekujete.” Oni su uvek bili drugi, oni sa druge strane, sa druge obale.

Pa isto tako i ja, s vremena na vreme, ukotvim svoj čamac i predstavim se kao onaj sa druge obale. Kada sam u izrazito književnom ambijentu, izvučem svoj šešir biologa. Kada sam među biolozima koji previše naginju ka ozbiljnosti, brzo izvučem svoj šešir pisca.

Ovoga puta nije takav slučaj, u poznatoj sam sredini i mogu da se postavim u svojstvu koje me ne deli, već ono koje mi je dodeljeno, po uzoru na Rusa Antona Čehova, koji je govorio da između medicine i književnosti nema slučaja izdaje, jer su supruga i ljubavnica jedna te ista osoba.

Jedno od najčešćih pitanja koje mi postavljaju je sledeće: „Kako pomirujete književnost i biologiju?” Pitanje je zanimljivo, ali još je zanimljivije znati iz kog razloga mi ga toliko postavljaju. Šta je to što navodi ljude da misle da postoji problem usklađenosti između ove dve delatnosti?

Ispričaću vam čudnu ali istinitu epizodu koja se desila skoro u Mozambiku, u okrugu Dondo, blizu mog rodnog grada, Bejre. Ovaj je slučaj zavređivao najveće isticanje u nacionalnoj štampi. Desilo se sledeće: jedna kobra, crna mamba, nastanila se u zgradi lokalne uprave. Prijavljen je neodređen broj mrtvih (koji se nikada nije potvrdio). Žrtve nisu bile ujedene. Umirali su, kažu, jer su zgazili senku zmije. Ne prestaje da bude zanimljivo to da neko može da zgazi senku zmije. Ali najtajanstvenije od svega bilo je to što je svake noći kobra pevala državnu himnu. Kroz prozore bez stakla ove zgrade razlegali su se štimovani akordi. Stanari su slušali sa dužnim poštovanjem, i neki su čak pevali uglas sa rodoljubivom zmijom. Panika se proširila selom i vlasti su pozvale naučnike. Retko kada zovu naučnike i taj nagli porast potrebe za njima doživeo se sa ushićenjem. Osmišljene su taktike i strategije: oborilo se jedno termitsko brdašce i drveće oko Uprave, za koje se smatralo da je stanište opasnog reptila. Danima su novine vlasti izveštavale o nedaćama lova na zmiju. Pozvan je privatni sektor da finansira operacije hvatanja životinje. Jedan moj kolega bio je dva dana u takozvanom centru zbivanja kako bi održao predavanja o razjašnjenju potrebe da se zaštite reptili u opasnosti od izumiranja.

Kao i uvek, verujemo da će nas tehnologija spasiti od svih neprilika i taj kolega herpetolog naoružao se svim rekvizitima: video-kamerom, dijaprojektorom, laser pokazivačem. (Postoji, prijatelji moji, jedna vrsta prodavnice poput Coronel Tapioca (prodavnica opreme za pustolovna putovanja) osnovana za naučnike koji rade u tropskim predelima). Kada se završila kampanja za podizanje svesti, lokalne vlasti zahvalile su se na sledeći način: „Mnogo nam se dopalo ono što ste nam pokazali: samo je šteta što niste pričali o ovoj kobri.” „Kako nisam pričao?” uzvratio je on. „Zar nisam pričao o crnoj mambi?” I seljaci su odgovorili: „Pričali ste, da, ali ne o ovoj.” Očajni biolog je želeo samo krajnju potvrdu. „Recite mi samo jednu stvar: ono što se pojavilo ovde je zaista kobra?” I konačni odgovor je bio: „Gotovo da jeste, doktore. Gotovo da jeste”

Šekspir je obznanio egzistencijalnu sumnju biti ili ne biti jer zacelo nije bio obavešten o ovoj kategoriji gotovo biti. Ni ja nisam znao za ovu mogućnost. Jer da sam znao, kada bi me pitali da li se smatram pre piscem ili biologom, odgovorio bih: „Gotovo da se smatram, gotovo da se smatram”.

Istina je da za mene ne postoji konflikt. Naprotiv, danas ne znam kako bih mogao da budem pisac da nisam biolog. I obrnuto. Nijedna od ovih delatnosti mi nije dovoljna. Ono što me hrani je dijalog, tačka preseka ovih dvaju znanja. Ono što mi pruža zadovoljstvo jeste kada poput akrobate hodam po toj granici između misli i osećajnosti, između inteligencije i intuicije, između poezije i naučnog znanja.

Jedan pesnik po imenu Si Džu, pre 1200 godina napisao je sledeće: „Na vrhu visokih planina vidim školjke koje mi kažu da su se stara mesta niske visine uzdigla prema nebesima i sada stanuju na najvišim vrhovima. Ove školjke takođe mi kažu da su se žive tvari životinja pretvorile u najrobustnije i najtromije stene.”

Vekovima su se ove reči čitale kao da su stihovi. Ali Si Džu nije bio samo pesnik: bio je i naučnik, ono što se do nedavno zvalo naturalistom. Njegove reči su očito upućivale na proces fosilizacije. Kinez je govorio o životinjama koje su se istrebile u svetu u kojem su se planine i mora neprestano premeštali. Njegov zaključak deluje jednostavno. Ali nauci se nije uvek pristupalo izrazito naučnim metodama. I bilo je potrebno više od hiljadu godina nakon njegove smrti da nauka prihvati postojanje i značaj fosila kao svedočanstva dinamike Života. Ideološke i religijske predrasude sprečavale su posmatranje Zemlje i Života u procesu stalne promene. Predstava o vrstama koje su izumrle i masovnim istrebljenjima sudarale su se sa idejom o savršenom i svršenom delu Stvaraoca.

Krajem XVIII veka, brodovi koji su se vraćali iz Severne Amerike doneli su kosti ogromne životinje. Pretpostavljalo se da su ovi ostaci dolazili od slona. Ali bilo je malo verovatno da se ti tropski sisari nađu u tim zaleđenim predelima. Bilo je kostiju, nije bilo životinje. Naše ondašnje kolege označili su čudnu zverku kao NEPOZNATU (incógnito). Neko su vreme održavali nadu da će neki istraživač spaziti čudovište. Ali to se nikad nije desilo. Dok Žorž Kuvije, francuski anatom i palenteolog, nije ukazao da je ta nepoznanica istrebljena životinja koju je on označio kao mastodont. Dakle, dešavale su se kataklizme koje su dovodile do nestanka živih vrsta.

Važno je reći da su Kuvijerovi zaključci prihvaćeni samo zato što ih je predstavio u skladu sa biblijskim tezama o kugi i poplavama. Vekovima je želja za znanjem bila oskudna zbog pretnje od kažnjavanja. Uzastopni mitovi poput onih o Prometeju, o Pandori, o Adamu i Evi (kažnjeni zbog toga što su pojeli plod sa drveta saznanja) delali su kao kočnica radoznalosti koja je u temelju znanja. Kada je Kuvijer ukazao na to da su fosilne kosti dokaz izumrle životinje, ta klima cenzure bila je blaža. Bila su tolerisana znanja koja su nas približavala Bogu. Ali nije se nastojalo samo da se osujeti greh misli. Privatni život bio je podložan, čak i u vreme Renesanse, mučnim zabranama. Tokom čitavog tog vremena bračnim parovima bilo je zabranjeno da spavaju nagi. Spavaćice, koje su nam danas poznate, nisu samo komad odeće. One su i nasleđe krstaških ratova puritanaca protiv grehova tela i strasti. Naukom su oduvek manipulisali i nadzirali je moćnici. Danas ne živimo u situaciji koja je izuzetak ovome. Ti moćnici nemaju definisano lice. Jedan od njih zove se tržište. Vredi zapitati se da se možda ne pretvaramo u radnike te ogromne bezimene laboratorije.  

Istina je da nam više ne nameću restrikcije na jasan način. Ali ima predrasuda iza našeg naučnog rada. Nauka i književnost mogu da stave u pitanje uredno složene ideje koje predstavljaju Zemlju, Život i Životnu sredinu kao gotove entitete, strane Čoveku. Kako Zemlja, tako je i Život neprestana proizvodnja, mreže su međusobnog delovanja sačinjene od nedovršenih procesa, nerazrešivih nesavršenosti.

Životna sredina se danas pretvorila u zastavu, u mistifikovan entitet. Ja sam biolog i očito mi je stalo do ekoloških pitanja. Nije to ono što je u igri. Stvar je u tome da možemo da stavimo u pitanje pojam Životne sredine. Ne možemo da dozvolimo da se pojmovi konstruišu kao modni koncepti, nekakav oblik zabavnog feljtona u neozbiljnim novinama. Zapravo, životna sredina ne postoji kao jedinstven entitet, fiksan i stran ljudskom društvu. Životna sredina je mnogostruka i nosi različita kontekstualna značenja — šumski požari u Portugalu imaju prilično drugačije posledice od vatre u savani. Životna sredina (koja bi trebalo da se izrazi množinom) raspolaže dinamikama promene čiju složenost čak ni ne razumemo uvek. Ovo vedro i plavo nebo u kojem danas uživamo bilo je prirodno zgusnuto i smeđe. Ovo nebesko plavo koje povezujemo sa čistotom, rezultat je jedne od najvećih ekoloških katastrofa koje su zadesile Zemlju. Kiseonik koji nas opskrbljuje čistim vazduhom koji možemo da udišemo nastao je kao jedan od najsmrtonosnijih zagađivača istorije naše Planete. Da su tada postojali Ministarstvo za životnu sredinu i ekološke norme Evropske Unije, rizikovali bismo da živimo ispod neba od metana, zemljanog i tužnog. Takozvana Životna sredina jeste koprodukcija čije ekipe mi činimo deo.

Nije toliko odbrana ono što je životnoj sredini potrebno. Potrebno joj je, prvo, bolje razumevanje. Potom, potrebna je proizvodnja koja je manje usmerena prema profitabilnim interesima male elite koja govori u ime sveta. Jedan od principa kojim se vodimo ustanovljuje da se nauka bavi istinama, a ne lepotom. Taj pregradni zid bio je mnogo puta srušen. Onaj ko je podigao ovaj pregradni zid ne zna za sposobnost da bude srećan. Striktno govoreći, ne postoje lepe stvari. Da bi bila lepa, stvar prestaje da bude stvar. Postaje živ entitet, postaje deo Života. Jer samo je lepa onda kada proizvodi osećanje lepote. Samo je lepa kada nam se obraća i navodi nas da tajno oživimo blizak odnos sa Univerzumom.

Votson i Krik, kada su zamišljali arhitekturu DNK-a, takođe su bili vođeni principima estetike. Kao da im je neki glas šapnuo: Dvostruka spirala je ispravna jer je lepa. Znam da pojednostavljujem. Ali molekuli znaju više o poeziji nego što možemo da zamislimo. I fosilne školjke koje su pre 1200 godina dirnule Kineza Siu Džuja bile su nauka napisana u stihovima. Pesnik je samo prepoznao združenost lepote i istine.

Uostalom, nauka i umetnost su kao obale iste reke. Biologija nije ni dnevna ni noćna, ako se postavi kao autorka zapanjujućeg pripovedanja o Evoluciji Života. Možete biti sigurni da je Istorija Evolucije toliko izvanredna, da se može napisati samo kada se udruži preciznost nauke sa žarom umetnosti.

Za kraj, želim da kažem sledeće: poezija i nauka su entiteti koje treba razlikovati, ali koji mogu i treba da spavaju u istom krevetu. I kada to učine, nadam se da će skinuti stare spavaćice.

***

Mija Kouto, zbirka eseja: A da je Obama Afrikanac
Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Naslovna slika: Viktor Souza

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s