Putovanja sa Entonijem Bordejnom

Kada sam se jutros probudio i pročitao da je Entoni Bordejn preminuo u šezdesetprvoj godini, po svemu sudeći izvršivši samoubistvo, nešto nije štimalo. Zar je postojao neko življi od njega? Kao kuvar koji je postao pisac i TV voditelj, osmislio je fantaziju od života – putovanja po svetu, neograničeni budžet, upoznavanje zanimljivih ljudi i uživanje u dekadentnoj hrani – a potom ju je pretvorio u plaćeno zanimanje. Kad god bi neko pitao Tonija za njegovu neverovatnu životnu priču, taj ga je zapravo pitao kako mu je to pošlo za rukom. Sam Toni je opisivao svoju sreću kao da priča o uspešnoj, spektakularnoj podvali.

Novinarstvo nekad ume da pruži priliku da živiš preko posrednika. Kada sam pre par godina predložio Bordejnu da napišem prilog o njemu, i kada je on prihvatio, bio sam oduševljen što sam dobio šansu da ga pratim neko vreme, da provodimo vreme u Njujorku i putujemo zajedno u Vijetnam. Toni je bio beskrajno velikodušan sa svojim vremenom: voleo je da govori ljudima „da“. Kasno se razvio – bio je već u četrdesetim kada su mu pisanje, a potom i televizija obezbedili karijeru van kuhinje – i nikada nije zaboravio tih prvih četvrt veka svog profesionalnog života koje je proveo mučeći se u znojavoj, nezahvalnoj, nedovoljno plaćenoj anonimnosti. Sve što mu se desilo od tada, rekao mi je, spada u „produžetke“.

Toni će biti upamćen po svom zaraznom entuzijazmu i drskoj poletnosti, ali ono što je mene najviše nadahnulo je njegova sposobnost da iznova pronađe sebe. Kao mlađi, svojevoljno je zaronio u heroinsku zavisnost – rekao mi je da je želeo da bude zavisnik – a onda je odlučio, opet svojevoljno, da je napusti. Bio je dobar kuvar, ali ne i odličan i, prepoznavši svoja ograničenja, jurio je da započne spisateljsku karijeru. Konačno, 2000. godine objavio je memoar Poverljivo iz kuhinje koji je postao bestseler i koji se razvio iz članka napisanog za ovaj časopis.

Toni je kasnije opisivao svoje književne početke vrlo neodređeno: napisao je kratak članak o životu u kuhinji, poslao ga u Njujorker i Ko bi rek’o! Hteli su da ga objave. On je, zapravo, vredno radio na svom pisanju, slao je prozu književnim časopisima i objavio par krimi romana, a onda mu je neko predložio da se oproba u publicistici. Kada mu se ukazala prilika da se pojavi na televiziji, ugrabio ju je. Ali, umesto da se drži dosadnog i proverenog formata kulinarskih i putopisnih programa, on i njegovi kreativni partneri razvili su haotičnu i potpuno originalnu emisiju. Počela je kao Kuvareva turneja na Fud netvorku 2002, a sada se emituje na CNN-u pod nazivom Nepoznati predeli. Jedan urednik sa CNN-a mi je rekao: Svakog meseca nam dolaze ljudi i govore „Želim da budem Toni Bordejn muzike“ ili „Želim da budem Toni Bordejn umetnosti, arhitekture, religije, nauke“. Ali recept je neponovljiv.

Čak i nakon što je napunio šezdeset godina, Bordejn je nastavio da gura napred i traži nova iskustva. Pre nekoliko godina je počeo da trenira brazilski džijudžicu i postao je opsednut tim sportom, trenirao svakog dana i takmičio se na turnirima gde je nadjačao mnogo mlađe sportiste. Postao je otac u pedesetim, i bio je opčinjen svojom ćerkom koja sada ima 11 godina. Bio je u vezi sa glumicom i režiserkom Asjom Arđento i postao glasni pobornik njene kampanje koja se zalaže za veću odgovornost Harvija Vajnstina i ostalih počinilaca zločina seksualnog uznemiravanja i napada. Koliko prošle nedelje, CNN je emitovao epizodu Neistraženih predela na koju je Bordejn bio naročito ponosan. Smeštena je u Hong Kongu, snimio ju je jedan od Bordejnovih heroja, kinematografski vizionar Kristofer Dojl, a režirala ju je Arđento.

Kada sam jutros čitao svoje beleške, uočio sam tamnu nit koja se provlačila kroz naše razgovore. Bordejn je otvoreno priznao da je jedan od razloga zašto nastavlja da radi tako napornim tempom to što ga je strah gde bi mu um odlutao ako bi ikada mirovao. Nakon što sam upoznao Tonija, svaka misao koju sam imao o tome da napišem bezbrižni portret čoveka sa poslom iz snova, brzo je ustupila mesto osećanju da on nije zadovoljan – da je sve to jurcanje po svetu zapravo potera za nečim što će mu zauvek biti van domašaja. Dok sam pisao reportažu, on je u kafiću u Francuskoj, uz pregršt prepisanih lekova i crvenog vina, doživeo nešto što je opisao kao iskustvo bliske smrti. „Želim da budem srećan,“ rekao mi je Toni. „Verovati u to je opasan, sebičan i budalast poduhvat. Ali, uprkos svemu što sam naučio, radio i video, mislim da je ipak vredno juriti te platonske ideale. Život od svih nas pravi cinike,“ dodao je, „naročito ako putuješ koliko ja.“

Poslednju prepisku sa Tonijem imao sam krajem aprila ove godine. Reportaža koju sam napisao o njemu nominovana je za nagradu Džejms Bird, a i on je dobio nominaciju za produkciju filma o kuvaru Džeremaji Taueru. Pre ceremonije sam mu poslao poruku i pitao da li ću ga videti tamo. Odmah mi je odgovorio poslavši imejl koji je uspeo da uhvati tu hitnost i eksklamaciju koje su ga uvek pratile, imejl koji se sastojao od samo jedne reči: „Indonezija!“

***

Pročitaj u originaluhttps://www.newyorker.com/news/postscript/travels-with-anthony-bourdain
Autor teksta: Patrik Raden Kif

Preveo sa engleskog: Filip Ivković

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s