Sedam prljavih cipela

Molitva mudrosti je naziv ceremonije kojom se počinje nova akademska godina. Gostujući govornici treba da izgovore „molitvu mudrosti” na temu po svom izboru. 

***

Počeću tako što ću priznati jedno oprečno osećanje: zadovoljstvo je i čast primiti ovaj poziv i biti ovde sa vama. Ali istovremeno, ne znam kako da se nosim sa ovim pompeznim nazivom: molitva mudrosti. S tim u vidu namerno sam odabrao temu o kojoj tek ponešto ne znam. Svakog dana smo suočeni sa rastućim apelom za borbu protiv siromaštva. I svi mi, darežljivo i patriotski, želimo da učestvujemo u toj bitki. Ipak, postoje različiti oblici siromaštva. I među svima njima postoji jedan koji izmiče statistikama i brojčanim indikatorima: a to je oskudno razmišljanje o nama samima. Govorim o poteškoći da razmišljamo kao istorijski subjekti, kao polazišna tačka i odredište jednog sna.

Služiću se rečima u svojstvu pisca koji se odlučio za područje naše unutrašnjosti, teritoriju na kojoj smo svi amateri. U ovom domenu niko nema diplomu, niti može da se osmeli da izgovara molitve mudrosti. Jedina tajna, jedina mudrost je da budemo iskreni, da se ne plašimo da podelimo javno naše krhkosti. To je ono što nastojim da uradim, da podelim sa vama neke od mojih nedoumica, mojih samotnih misli.

Onog dana kada sam napunio jedanaest godina, 5. jula 1966, predsednik Kenet Kaunda došao je do mikrofona Radija Luzaka da objavi da je izgrađen jedan od najvećih stubova sreće njegovog naroda. Kaunda je zahvalio narodu Zambije na učešću u stvaranju prvog univerziteta u zemlji. Nekoliko meseci ranije Kaunda je objavio apel za doprinos Zambijaca u izgradnji univerziteta. Odziv je bio dirljiv: na desetine hiljada ljudi je odgovorilo na apel. Seljaci su dali kukuruz, ribari su ponudili ribu, funkcionari su dali novac. Zemlja nepismenih ljudi udružila se da stvori ono što su zamišljali kao novu stranicu u njihovoj istoriji. Poruka seljaka na otvaranju univerziteta glasila je: Dali smo jer verujemo da čineći ovo naši unuci neće više gladovati.

Četrdeset godina kasnije, unuci zambijskih seljaka i dalje gladuju. Zapravo, Zambijci danas žive gore nego onomad. Šezdesetih godina Zambija je uživala bruto nacionalni proizvod uporediv sa zemljama kao što su Singapur i Malezija. Danas se naša komšijska država ne može ni izbliza porediti sa ovim azijskim zemljama.

Neki afrički narodi mogu da opravdaju opstajanje siromaštva jer su prolazili kroz ratove. Ali u Zambiji nikad nije bilo rata. Neke države mogu da tvrde da ne poseduju resurse. Zambija je, međutim, zemlja sa bogatim mineralnim resursima. Ko snosi krivicu za ova izneverena očekivanja? Ko je podbacio? Univerzitet? Društvo? Da li je čitav svet podbacio? I zašto su Singapur i Malazija napredovali, a Zambija nazadovala?

Nasumice sam pomenuo Zambiju. Nažalost, ne bi manjkali drugi primeri. Naš je kontinent preplavljen identičnim slučajevima, neuspelim marševima, izneverenim nadama. Ustalila se među nama sumnja u mogućnost da promenimo sudbine našeg kontinenta. Vredi zapitati se: šta se dešava? Šta je potrebno promeniti u Africi i izvan nje?

Ova su pitanja ozbiljna. Ne možemo da izbegnemo odgovore, ni da nastavimo da bacamo prašinu u oči, kako bismo sakrili odgovornost. Ne možemo da prihvatimo da su ta pitanja samo briga vlasti.

Srećom, u Mozambiku živimo u posebnoj situaciji, sa znatno vidljivim razlikama. Moramo da prepoznamo i da se ponosimo činjenicom da je naš put bio vrlo drugačiji. Skoro smo bili svedoci tih razlika. Od 1957. samo se šest od 153 šefova afričkih država dobrovoljno odreklo vlasti. Žoakim Šisano je sedmi od tih predsednika. Deluje kao samo jedan detalj, ali ukazuje na to da se mozambički proces vodio znatno drukčijim logikama.

Ipak, osvajanje slobode i demokratije koje danas uživamo biće definitivne tek kada postanu kultura u svakom od nas. A to je i dalje put koji treba da prevale generacije. Ma kako bilo, Mozambik je pod pritiskom pretnji koje su zajedničke celom kontinentu. Glad, siromaštvo, bolesti, sve ovo delimo sa ostatkom Afrike. Brojevi su zastrašujući: 90 miliona Afrikanaca umreće od side u narednih dvadeset godina. Tom tragičnom broju Mozambik će doprineti sa oko tri miliona mrtvih. Veliki deo ovih osuđenika su mladi i upravo predstavljaju polugu kojom bismo mogli da otklonimo težinu siromaštva. Dakle, Afrika ne gubi samo vlastitu sadašnjost: gubi i tlo na kojem bi nastalo drugo sutra.

Imati budućnost mnogo košta. Ali je mnogo skuplje imati samo prošlost. Pre Nezavisnosti, za zambijske seljake budućnost nije postojala. Jedino vreme koje za njih danas postoji jeste budućnost drugih.

Jesu li izazovi veći od nade? Ali  mi ne možemo drugo no da budemo optimisti i, kako kažu Brazilci, da ustanemo, otresemo prašinu i da se povratimo. Pesimizam je luksuz bogatih.

Dame i gospodo:

Suštinsko pitanje je sledeće: šta je to što nas razdvaja od željene budućnosti? Neki veruju da nedostaje više kadrova, više škola, više bolnica. Drugi veruju da nam je potrebno više investitora, više ekonomskih projekata. Sve je to neophodno, sve je nužno. Ali za mene postoji druga stvar koja je još bitnija. Ta stvar ima naziv: reč je o novom stavu. Ako ne promenimo stav, nećemo dostići bolje stanje. Možemo da imamo više stručnjaka, više bolnica, više škola, ali nećemo biti graditelji budućnosti.

Govorim o novom stavu, ali bi ova reč trebalo da se izgovori u množini, pošto je sastavljena od širokog spektra stanovišta, verovanja, koncepata i predrasuda. Već dugo stojim iza toga da se najveći faktor nazatka u Mozambiku ne nalazi u ekonomiji, već u nesposobnosti da proizvedemo produktivnu, odvažnu i inovativnu misao. Misao koja ne nastaje kao rezultat opštih mesta, formula i recepata koje su drugi već osmislili.

Nekada se pitam: odakle potiče poteškoća da razmišljamo kao subjekti Istorije? Proizlazi pre svega iz toga da smo uvek prepuštali drugima oblikovanje našeg sopstvenog identiteta. Isprva su Afrikanci bili negirani. Njihova je teritorija bila odsustvo, njihovo vreme izvan Istorije. Posle toga su izučavani kao klinička studija. Sada im se pomaže da prežive u dvorištu Istorije.

Svi mi prolazimo kroz unutrašnju borbu da pripitomimo naše drevne duhove. Ne možemo da zakoračimo u modernost sa trenutnim teretom predrasuda. Na vratima modernosti moramo da se izujemo. Izbrojao sam sedam prljavih cipela koje moramo da ostavimo na pragu vrata novih vremena. Zacelo ih ima mnogo. Ali morao sam da napravim izbor, a sedam je magičan broj.

Prve cipele: uvek su drugi krivi, a mi uvek žrtve

Već nam je poznat ovaj diskurs. Kriv je rat, kolonijalizam, imperijalizam, aparthejd, dakle, svi i sve. Svi, samo ne mi. Istina je da su drugi imali svog udela u krivici za našu patnju. Ali deo odgovornosti oduvek je stanovao kod kuće.

Žrtve smo dugog procesa lišavanja odgovornosti. Ovo pranje ruku podstakle su neke afričke elite koje žele da ostanu nekažnjene. Krivci su pronađeni od samog početka: to su oni drugi, drugog etniciteta, druge rase, sa drugog geografskog podneblja. Pre nekog vremena potresla me je knjiga naslovljena Kapitalistički crnja: Put do uspeha jednog Nigerijca po imenu Šika A. Onjeani. Prepisao sam u jedne naše dnevne novine tekst tog ekonomiste koji predstavlja žustar poziv Afrikancima da obnove način na koji same sebe posmatraju. Dozvolite mi da ovde pročitam isečak tog teksta.

Draga braćo:

Izuzetno sam umoran od osoba koje samo misle na jednu stvar: na kukanje i žaljenje u ritualu u kojem se mentalno proizvodimo kao žrtve. Plačemo i žalimo se, žalimo se i plačemo. Kukamo do iznemoglosti o tome šta su nam drugi učinili i i dalje rade. I mislimo da nam svet nešto duguje. Žao mi je, ali reći ću vam da ovo nije više od iluzije. Niko nam ništa ne duguje. Niko nije spreman da se odrekne onoga što ima sa opravdanjem da mi želimo to isto. Ako želimo nešto, moramo da znamo kako to da osvojimo. Ne možemo da nastavimo da prosimo, moja braćo i sestre.

Četrdeset godina posle Nezavisnosti i dalje okrivljujemo kolonijalne gazde za sve što se dešava u Africi našeg vremena. Ljudi na vlasti nisu uvek dovoljno iskreni da bi preuzeli odgovornost za siromaštvo naših naroda. Optužujemo Evropljane da kradu i otimaju prirodne resurse Afrike. Ali ja vas pitam: recite mi, ko poziva Evropljane da tako nastave, zar nismo to mi?

Želimo da nas drugi posmatraju sa dostojanstvom i bez snishodljivosti. Ali istovremeno nastavljamo da sami sebe gledamo sa samozadovoljnom blagonaklonošću: stručnjaci smo u stvaranju diskursa koji nas oslobađa krivice. I kažemo:

• da neko krade, zato što je, jadan, siromašan (zaboravljajući da ima milion drugih siromaha koji ne kradu);
• da su službenici ili policajci korumpirani zato što, jadni, nisu dovoljno plaćeni (zaboravljajući da niko na ovom svetu nije dovoljno plaćen);
• da je političar zloupotrebio vlast jer, jadan, u takvoj mračnoj Africi, te prakse su antropološki legitimne.

Neprihvatanje odgovornosti jedna je od najozbiljnijih stigmi koje obeležavaju nas Afrikance, od severa do juga. Ima ih koji kažu da je reč o nasleđu ropstva, iz tog vremena kada čovek nije bio sam svoj gospodar. Gazda je, često udaljen i nevidljiv, bio odgovoran za našu sudbinu. Ili odsustvo naše sudbine.  

Danas, čak ni simbolično ne ubijamo starog gazdu. Jedna od formi obraćanja koja se najbrže rasprostrla pre desetak godina ovde bila je reč gazda (“patrão”). Kao da nikada zaista nije umro, kao da je vrebao istorijsku priliku da se ponovo uspostavi u našoj svakodnevici. Može li se neko okriviti za to ponovno iskrsavanje? Ne. Ali mi stvaramo društvo koje proizvodi nejednakosti i odnose moći za koje smo verovali da su već sahranjeni.

Druge cipele: uspeh ne nastaje iz posla

Danas sam se probudio sa vešću kojom se prenosi da će jedan afrički predsednik narediti da se izvrši egzorcizam u njegovoj palati od trideset soba jer čuje ,,čudne zvuke’’ tokom noći. Palata je toliko nesrazmerna u odnosu na bogatstvo zemlje da je trebalo dvadeset godina da bi se završila. Predsednikova nesanica možda nije nastala od zlih duhova, već od zle savesti.

Ova epizoda samo ilustruje kako na dominantan način i dalje objašnjavamo pozitivne i negativne fenomene. Ono što objašnjava nesreću stanuje odmah do onoga što opravdava blaženstvo. Sportski klub pobedi, umetničko delo je nagrađeno, firma je unosna, službenik je unapređen? Čemu se sve ovo duguje? Prvi odgovor, prijatelji moji, svi znamo. Uspeh se duguje dobroj sreći. A reč ,,dobra sreća’’ znači dve stvari: zaštita mrtvih predaka i zaštita živih kumova.

Nikad ili gotovo nikada se uspeh ne vidi kao rezultat truda, rada u smislu dugoročnog ulaganja. Razlozi onoga što nam se dešava (dobrog ili lošeg) pripisuju se nevidljivim silama koje upravljaju sudbinom. Neki ovu kauzalnu viziju smatraju tako suštinski afričkom da bismo izgubili ,,identitet’’ ako bismo je se odrekli. Rasprave o ,,autentičnim’’ identitetima uvek su kamen spoticanja. Vredi da o njima diskutujemo, da, ako već ne možemo da osnažimo produktivniju viziju koja ukazuje na aktivnije i više posredničko stanovište o toku Istorije.

Nažalost, više se posmatramo kao potrošači nego kao proizvođači. Ideja da Afrika može da proizvodi umetnost, nauku i misao zaista je čudna mnogim Afrikancima. Do sada je kontinent proizvodio prirodne resurse i radnu snagu. Proizvodio je fudbalere, plesače, zanatlije. Sve se to prihvata, sve to ostaje u domenu onoga što se razume kao ,,priroda’’. Ali retko ko će već prihvatiti da Afrikanci mogu da budu proizvođači ideja, etike i modernosti. Nije potrebno da drugi ne veruju. Mi se sami pobrinemo za taj nedostatak vere.

Poslovica kaže: Jare pase tamo gde ga vežeš. Svima nam je poznata nesrećna upotreba tog aforizma i kako je on osnova delovanja ljudi koji iskorišćavaju situacije i mesta. Već je tužno to što se poredimo sa jaretom. Ali je takođe simptomatično da se u ovim prigodnim poslovicama nikada ne identifikujemo sa životinjama-proizvođačima kao što je, na primer, mrav. Zamislimo da se poslovica promeni i postane nešto poput: ,,Jare proizvodi tamo gde ga vežeš’’. Kladim se da u ovom slučaju niko više ne bi želeo da bude jare.

Treće cipele: predrasuda da je neprijatelj onaj koji kritikuje

Mnogi veruju da će kraj jednostranačja značiti kraj netolerancije prema onima koji misle drugačije. Ali netolerancija nije samo plod režima. Takođe je plod kultura i religija, rezultat je Istorije. Od ruralnog društva smo nasledili predstavu o vernosti koja je previše parohijalna. Takvo obeshrabrivanje kritičkog duha još je ozbiljnije kada je reč o mladima. Ruralni univerzum je zasnovan na autoritetu starosti. Onaj ko je mlad, onaj ko se nije venčao i nema decu, taj nema prava, nema glas ni vidljivost. Na isti način su marginalizovane i žene.

Sve ovo nasleđe ne doprinosi tome da se stvori kultura frontalne i otvorene diskusije. Mnogo je toga od debate ideja zamenjeno ličnom agresijom. Dovoljno je demonizovati onoga ko misli drugačije. Razni su demoni na raspolaganju: politička boja, boja duše, boja kože, društveno poreklo i razne religijske boje.

U ovom domenu postoji jedna skorašnja istorijska komponenta koju bi trebalo da uzmemo u obzir: Mozambik je nastao iz gerilske borbe. Ta nam je borba dala epski smisao Istorije i izuzetan ponos načinom na koji je nezavisnost osvojena. Ali je, po inerciji, oružana borba za narodno oslobođenje ustupila ideju da je narod neka vrsta vojske i da se njime može komandovati putem vojničke discipline. U godinama posle nezavisnosti svi smo bili vojnici, svi smo imali samo jedan cilj, čitava naša duša ponizno se klanjala u prisustvu šefova. A bilo je toliko šefova. To nasleđe nije doprinelo razvoju pozitivne nepokornosti.

Sada ću vam poveriti nešto. Početkom osamdesetih bio sam deo grupe pisaca i muzičara kojima je data odgovornost da osmisle novu narodnu himnu i novu himnu za stranku Frelimo (Front za oslobođenje Mozambika). Način na koji smo dobili taj zadatak ukazivao je na tu disciplinu: data nam je misija, bili smo traženi prema našim uslugama, i na zahtev predsednika Samore Mašela bili smo zatvoreni u jednu kuću u Matoli i rečeno nam je: odavde ćete izaći tek kada završite himne. Ovaj odnos između vlasti i umetnika zamisliv je samo u datom istorijskom okviru. Ono što je tačno jeste da smo mi dostojanstveno prihvatili tu misiju, taj zadatak je iskrsnuo kao čast i patriotska dužnost. I zaista smo se tamo ponašali manje-više dobro. Bio je to trenutak velikih poteškoća… a iskušenja je bilo mnogo. U toj kući u Matoli je bilo hrane, konobara, bazen… u trenutku kada svega toga nije bilo u gradu. Priznajem, prvih dana smo bili opčinjeni takvim posluženjem i čak smo dali sebi pravo na trenutke duge lenjosti. To osećanje adolescentske neposlušnosti bio je naš način da se pomalo osvetimo toj disciplini režima.

U tekstu jedne od tih himni odražava se ta militarizovana tendencija, to metaforičko približavanje na koju sam se već osvrnuo:

Mi smo vojnici naroda
Koji marširaju napred

Sve ovo treba posmatrati u datom kontekstu bez ozlojeđenosti. Na kraju krajeva, tako je nastala Pátria Amada (Voljena otadžbina), ta himna koja nas opeva kao jedinstven narod, ujedinjen zajedničkim snom.

 

Četvrte cipele: promeniti reči znači promeniti stvarnost

Jednom je u Njujorku jedan naš zemljak izlagao na temu situacije naše ekonomije i u nekom trenutku govorio je o crnom tržištu. Bio je to kraj sveta. Srditi glasovi podigli su se u protestu i moj jadni prijatelj je morao da prekine izlaganje ne shvativši tačno šta se desilo. Narednog dana dali su nam nekakav mali rečnik politički nekorektnih termina. Proterane su iz jezika reči kao što su slep, gluv, debeo, mršav, itd…

Otišli smo ne obazirući se na ove brige kozmetičkog reda. Proizvodimo diskurs koji privileguje površnosti i sugeriše da će kolač postati jestiv ukoliko mu promenimo ambalažu. Danas svedočimo oklevanju, na primer, u vezi sa tim da li treba da kažemo negro ili preto (crnja ili crnac) Kao da je problem u rečima, u njima samima. Zanimljivo je kako, dok se zamajavamo tim izborom, i dalje zadržavamo obeležja koja su zaista pejorativna, kao što su mulato* (čovek nastao od jednog belog i drugog crnog roditelja; prvobitno značenje mazga) ili monhe (Mozambikanac muslimanske veroispovesti: premda etimologija ovog poslednjeg termina nije od samog starta utemeljena na pogrdnosti).*

Postoji čitava jedna generacija koja uči jedan jezik – jezik workshop-ova. Reč je o jednostavnom kodu, obliku kreola na pola puta između portugalskog i engleskog. Zapravo, nije u pitanju jezik, već rečnik koještarija. Dovoljno je da znamo da koristimo nekolicinu pomodnih reči kako bismo pričali kao drugi, odnosno, kako ne bismo rekli ništa. Toplo vam preporučujem nekoliko termina, kao što su na primer:

— održivi razvoj;
— awarenesses ili accountability;
— dobro vladanje;
— capacity building;
— lokalne zajednice.

Preporučljivo je ove sastojke koristiti u Power Point formatu. Druga tajna kako biste se istakli na workshop-ovima jeste koristiti određene akronime. Jer kvalitetan workshopista ovladava ovim kodovima. Navešću ovde jednu moguću rečenicu iz jednog mogućeg izveštaja: ODMS PNUD-a jednak je NEPAD-u UA-a e PARPA-u GOM-a. Pametnom je i jedan akronim dovoljan. Ja sam iz vremena u kojem nam se sudilo prema onome što smo radili. Spektakl koji pravimo od nas samih, način na koji se postavimo u izlogu danas je mera onoga što jesmo. CV, posetnica (puna doterivanja i zvanja), bibliografija radova koje gotovo da niko nije čitao, sve to čini se da ukazuje na jednu stvar: sposobnost da radimo stvari je izgubila na značaju i ustupila je mesto izgledu. Mnoge od institucija koje bi trebalo da prizvode ideje danas proizvode naučne radove, puneći police izveštajima koji su osuđeni na mrtav arhiv. Umesto rešenja traže se problemi. Umesto delovanja, predlažu se nove studije.

Pete cipele: sramota od siromaštva i kult izgleda

Čovekova žurba da pokaže da nije siromašan sama po sebi svedoči o siromaštvu. Naše siromaštvo ne može da bude motiv sakrivanja. Onaj ko treba da oseća sramotu nije siromah, već onaj ko siromaštvo stvara. Živimo danas u besmislenoj brizi da pokažemo lažne znake bogatstva. Stvorila se ideja o tome da statut građanstva nastaje iz simbola koji ga razlikuju od najsiromašnijih.

Sećam se kad sam nekom prilikom rešio da kupim auto u Maputu. Kada je prodavac obratio pažnju na vozilo koje sam odabrao, samo što ga nije strefilo nešto. „Ali taj, gospodine Mija!? Dajte, treba vam neki kompatibilan automobil.” Zanimljiva je reč: kompatibilan. „Sa čim kompatibilan?” pitam ja.

Živimo na pozornici teatra i predstava: auto više nije funkcionalni predmet. On je pasoš za važni statut, za izvor taštine. Kola su se pretvorila u motiv idolopoklonstva, u neku vrstu svetilišta, u istinsku promotivnu opsesiju.

Ova bolest, ova religija koja bi mogla da se nazove autopoklonstvo, napala je od predstavnika vlasti do dečaka na ulici. Dečak koji ne zna da čita sposoban je da prepozna marku i sve detalje modela kola. Tužno je što je horizont ambicija tako isprazan i što se svodi na sjaj jedne marke automobila.

Nužno je da naše škole veličaju skromnost i jednostavnost kao pozitivne vrednosti. Arogantnost i egzibicionizam nisu, kao što se zamišlja, isijavanje nekakve esencije afričke kulture moći. To su isijivanja onih koji radije biraju ambalažu nasuprot sadržaju.

Šeste cipele: pasivnost pred nepravdom

Spremni smo da osudimo nepravde kada se učine nama, našoj grupi, našem etnosu, našoj religiji. Manje smo spremni na to kada se nepravda praktikuje protiv drugih. Opstaju u Mozambiku tihe zone nepravde, područja u kojem zločin ostaje nevidiljiv. Mislim posebno na sledeće domene:

– nasilje u kući (40% zločina rezultat su kućnog nasilja prema ženama);

– nasilje prema udovicama;

– ponižavajuć način na koji su tretirani radnici;

– zlostavljanje koje se vrši nad decom.

Skandalizovao nas je oglas za posao koji je privilegovao kandidate bele rase. Odmah potom su se preduzele mere i to je bilo apsolutno ispravno. Ipak, ima poziva na diskriminaciju koji su isto toliko ili čak i ozbiljniji i koje prihvatamo kao prirodne i neosporne.

Uzmimo taj oglas z novina i zamislimo da je bio redigovan na ispravan način i da nije bio rasno zasnovan. Da li bi tada sve bilo u redu? Ne znam da li su svi svesni tiraža dnevnih novina Notícias. To je 13 hiljada primeraka. Čak i kada bismo prihvatili da pet osoba čita po primerak, dobijamo da je broj čitalaca manji od populacije jednog naselja u Maputu. U okviru ovog univerzuma kruže pozivi za unapređenja i pristupe prilikama. Pričao sam o tiražu, ali ostavio sam po strani problem cirkulacije. Po kojoj to ograničenoj geografiji cirkulišu poruke naših dnevnih novina? Koliko je od Mozambika isključeno?

Tačno je da ova diskriminacija nije uporediva sa diskriminacijom rasističkog oglasa jer nije rezultat eksplicitnog i svesnog delovanja. Ali efekti diskriminacije i isključenja ovih društvenih praksi treba da budu promišljeni i ne mogu da padnu u džak normalnosti. To naselje od 60 hiljada osoba koja ima pristup toj informaciji danas je nacija unutar nacije, nacija koja ima prednost, koja razmenjuje među sobom usluge, koja živi na portugalskom i spava na jastuku pisane reči.
Drugi primer. Dajemo antiretroviralne lekove približno 30 hiljada obolelih od side. U narednim godinama, taj bi broj mogao da dođe do 50 hiljada. To znači da je oko 1450000 obolelih izostavljeno iz tretmana. Reč je o odluci sa užasnim etičkim implikacijama. Kako i ko odlučuje ko će biti izostavljen? Da li je prihvatljivo, pitam vas, da život 1.5 miliona osoba bude u rukama jedne male grupe stručnih lica?

Sedme cipele: da bismo bili moderni, moramo da imitiramo druge

Svakog dana primamo čudne posete u našim kućama. Ulaze putem čarobne kutije zvane televizor. Stvaraju odnos virtualne familijarnosti. Polako ćemo postati mi koji verujemo da živimo tamo vani i igramo u naručju Dženet Džekson. Ono što nam spotovi i čitava televizijska subindustrija poručuju nije samo kupite. Ima jedan drugi poziv koji je ovaj: budite poput nas. Ovaj apel na imitaciju je kao kec na jedanaest: sramota od toga da budemo ono što jesmo je odskočna daska da stavimo tu drugu masku.

Rezultat je to da se naša kulturna produkcija pretvara u majmunsku reprodukciju kulture drugih. Budućnost naše muzike mogla bi da bude neka vrsta tropskog hiphopa, sudbina našeg kulinarstva MekDonalds. Govorimo o eroziji tla, o seči šuma, ali erozija naših kultura je još više zabrinjavajuća. Sekundarizacija mozambičkih jezika (uključujući i portugalski jezik) i ideja da identitet imamo samo u onome što je folklorno načini su da nam se šapne na uvo sledeća poruka: moderni smo samo ako budemo Amerikanci.

Naše društvo ima istoriju sličnu jednom pojedincu. Oba su toka obeležana ritualima tranzicije: rađanje, kraj adolescencije, venčanje, kraj života. Posmatram naše društvo i pitam se: da li mi zaista želimo da budemo drugačiji? Jer vidim da se ti obredi prelaza umnožavaju kao verne kopije onoga što sam oduvek prepoznavao u kolonijalnom društvu. Igramo valcer, u dugim haljinama, u plesu finalista identičnom onom iz mog vremena. Podražavamo ceremonije kraja studiranja prema evropskim modelima srednjovekovne Engleske. Venčavamo se sa velovima i vencima u kosi, a sa avenije Žulijus Njerere odbacujemo daleko sve ono što može da ukazuje na ceremoniju sa korenima u mozambičkoj zemlji i tradiciji.

Dame i gospodo:

Govorio sam o teretu kojeg bi trebalo da se oslobodimo kako bismo čitavim telom ušli u modernost. Ali modernost nisu vrata koja su samo drugi napravili. Mi smo takođe tesari te konstrukcije i samo nas zanima da uđemo u modernost u čijoj smo izgradnji mi učestvovali.

Moja je poruka jednostavna: više od tehnički osposobljene generacije, potrebna nam je generacija sposobna da stavi tehniku u pitanje. Mladi koji su sposobni da ponovo promisle državu i svet. Više od ljudi spremnih da daju odgovore, potrebna nam je sposobnost da postavljamo pitanja. Mozambiku ne treba samo da hoda. Potrebno mu je da otkrije svoj vlastiti put u maglovitim vremenima i besciljnom svetu. Kompas drugih ne služi, mapa drugih ne pomaže. Potrebno nam je da stvorimo naše vlastite kardinalne tačke. Zanima nas prošlost koja nije ispunjena predrasudama, zanima nas budućnost koja nam ne dolazi osmišljena kao finansijski recept.

Univerzitet treba da bude centar debate, fabrika aktivnih građana, kovačnica solidarnih nemira i konstruktivnog bunta. Ne možemo da treniramo mlade profesionalce za uspeh u okeanu bede. Univerzitet ne može da pristane na to da bude uzgajivač nepravde i nejednakosti. Bavimo se mladima i onim što bi trebalo da bude mlada, plodonosna i produktivna misao. Takva se misao ne naručuje, ne nastaje sama. Nastaje iz debate, iz inovativne potrage, iz informacije koja je otvorena i budno osmotrava ono najbolje što iskrsava u Africi i svetu.

Problem je sledeći: priča se mnogo o mladima. Priča se malo sa mladima. Ili bolje rečeno, priča se sa njima kada se pretvore u problem. Mladost živi to oprečno stanje, plešući između romantizovane vizije (ona je bodrost Nacije) i malignog stanja, gnezda rizika i briga (sida, droga, nezaposlenost).

Dame i gospodo:

Nisam otišao u Zambiju samo da bih u obrazovanju video ono što brodolomnik vidi u čamcu za spasavanje. Mi takođe deponujemo naše snove na taj račun. Na jednom prošlogodišnjem javnom zasedanju u Maputu jedan sad već vremešan nacionalista rekao je iskreno i hrabro ono što su mnogi od nas već znali. Priznao je da on sam i kao i mnogi od onih koji su šezdesetih pobegli u Frelimo nisu bili motivisani samo ciljem nezavisnosti. Rizikovali su i preskočili granicu straha da bi imali mogućnost da studiraju. Fascinacija obrazovanjem kao pasošem za bolji život bila je prisutna u univerzumu u kojem gotovo niko nije mogao da uči. Ovo uskraćenje bilo je zajedničko čitavoj Africi. Do 1940. broj Afrikanaca koji su išli u srednju školu nije dostizao 11 hiljada. Danas je situacija bolja i taj broj se umnožio na hiljade i hiljade puta. Kontinent je uložio u stvaranje novih sposobnosti. I ta je investicija proizvela, bez sumnje, značajne rezultate.

Vremenom postaje jasno, međutim, da više kvalifikovanih ljudi ne rešavaju sami po sebi bedu jedne nacije. Ako država ne poseduje strategije usmerene prema proizvodnji dalekosežnih rešenja, onda čitava ta investicija neće proizvesti željenu razliku. Ako se kapacitet jedne nacije usmeri prema obogaćenju jedne male elite, onda će uskoro malo vredeti imati više kadrova.

Škola je sredstvo kojim želimo ono što nemamo. Život nas posle uči da imamo ono što ne želimo. Između škole i života preostaje nam da budemo iskreni i priznamo mlađima da ni mi ne znamo i da smo i mi, profesori i država, i dalje u potrazi za odgovorima.

Sa novom vladom ponovo je iskrsla borba za samopouzdanje. To je ispravno i korisno. Treba da volimo nas same, treba da verujemo u naše sposobnosti. Ali taj poziv na ljubav prema sebi ne sme da bude utemeljen na ispraznoj taštini, na nekoj vrsti uzaludne i neutemeljene narcisoidnosti. Neki veruju da ćemo povratiti taj ponos kroz posetu prošlosti. Istina je da je potrebno da osetimo da imamo korene i da se osećamo počastvovano zbog njih. Ali samopouzdanje ne može da bude izgrađeno samo na materijalima prošlosti. 

Zapravo, postoji samo jedan način da se vrednujemo: to je kroz posao, kroz rad koji smo sposobni da obavljamo. Potrebno je da znamo da prihvatimo to stanje bez kompleksa i sramote: siromašni smo. Ili bolje rečeno, osiromašila nas je Istorija. Ali mi smo činili deo te Istorije, i sami smo sebe osiromašili. Razlog naših trenutnih i budućih neuspeha živi i u nama.

Ali i snaga da prevaziđemo to istorijsko stanje stanuje u nama. Znaćemo, kao što smo već znali ranije, da ponovo osvojimo izvesnost da smo proizvođači naše sudbine. Bićemo sve ponosniji što smo to što jesmo: Mozambikanci graditelji vremena i mesta gde se rađamo svakog dana.

I zato je vredno truda da prihvatimo da izujemo ne samo ovih sedam, već sve cipele koje unazađuju naš kolektivni marš. Jer istina je jedna: više vredi ići bos nego spoticati se o cipele drugih.

Molitva mudrosti Mija Koute na Višoj školi za nauku i tehnologiju Mozambika, 2006.

***

Autor: Mija Kouto
Delo: E se Obama fosse africano? Ensaios  (A da je Obama Afrikanac? Eseji)

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić