Noam Čomski: Ljudi više ne veruju u činjenice

Neposredno pre nego što je napunio 90 godina, napustio je MIT (Tehnološki institut u Masačusetsu). Tamo je napravio revoluciju u modernoj lingvistici i postao kritička savest Sjedinjenih Američkih Država. Redakcija španskog časopisa Babelija posetila je velikog intelektualca na novoj destinaciji – Arizoni.

Noam Čomski (Filadelfija, 1928) odavno je prevazišao granice sujete. Ne govori o svom privatnom životu, ne koristi mobilni, a u vreme kada nestalnog i prolaznog ima u izobilju, on prestavlja ono čvrsto. Priveden je policiji jer se protivio ratu u Vijetnamu, našao se na crnoj listi Ričarda Niksona, podržao je objavljivanje pentagoskih dokumenata i osudio prljavi rat Ronalda Regana. Za šezdeset godina nije bilo borbe koju je propustio. Na isti način brani pokret Kurda i borbu protiv klimatskih promena. Samo što se pojavio na jednom događaju pokreta Okupiraj (Vol strit), već je podržao imigrante bez papira.  Uključen u neprekidnu agitaciju mladić, koji je pedesetih godina očarao svet generativnom gramatikom i njenim univerzalijama, još uvek daleko od počivanja u slavi filozofa, opredelio se za stalni pokret. Nije mario što su ga optiživali da je anti-Amerikanac ili ekstremista. On je uvek išao napred, u svojim čizmama, suprotstavljajući se demonima kapitalizma. Bilo da se radi o velikim bankama, vojnim konglomeratima ili o Donaldu Trampu. On je neuništiv i to dokazuje njegovo poslednje delo. U „Rekvijemu za američki san“ formuliše u štampanoj reči teze izložene u istoimenom dokumentarcu i osuđuje sramnu koncentraciju bogatstva i moći koju pokazuju zapadne demokratije. Rezultat je 168 stranica čistog Čomskog. Živahan i jasan. Spreman za napad.

— Da li sebe smatrate radikalnim?

— Svi sebe smatramo modernima i razumnima.

— Pa definišite se ideološki.

— Mislim da svaki autoritet treba da se opravda. Da nijedna hijerahija nije legitimna dok se ne dokaže suprotno. Ponekad može da se opravda, ali u većini slučajeva ne može. A to… to je anarhizam.

Jasna svetlost obavija Čomskog. Nakon 60 godina predavanja na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT) profesor je došao da živi na granici Sonorske pustinje.  U Tusonu, više od 4200 km od Bostona, stvorio je dom i otvorio prvi kabinet u okviru Odeljenja za lingvistiku Univerziteta u Arizoni.  Centar je jedan od retkih zelenih tački vrelog grada. Jasenovi, vrbe, palme i orahovo drveće rastu oko zgrade od crvene cigle iz 1904. gde sve izgleda malo, ali udobno. Na zidovima stoje slike nasmejanih studenata, mape domorodačkih naroda, fonetske studije, posteri kulturnih događaja, a na kraju hodnika, sa desne strane, kabinet najvećeg živog lingviste.

Ovo mesto nimalo ne podseća na inovativni prostor Frenka Gerija koji mu je bio sklonište u Bostonu. Ovde jedva da staje jedan radni sto i jedan sto za koji mogu da sednu dva ili tri studenta. Nedavno otvoreni kabinet jednog od najčešće citiranih akademika XX veka još uvek nema svoje knige, a glavni fokus su dva prozora koja ispunjavaju prostor bojama ćilibara. Čomskom, koji je u farmerkama i sa dugom belom kosom, ova topla atmosfera se dopada. Svetlost iz pustinje je jedan od razloga zašto se preselio u Tuson. „Ona je čista i jasna.“ kaže. Njegov glas je ozbiljan i dopušta da se izgubu u digresijama kod svakog odgovora. Voli da priča naširoko. On ne žuri nigde.

Živimo u doba razočaranja?

Pre 40 godina neoliberalizam Ronalda Regana i Margaret Tačer napao je svet. I to je imalo posledica. Jaka koncentracija bogatstva u rukama privatnika praćena je gubitkom moći opšteg stanovništva. Ljudi smatraju da ih sve manje predstavljaju i vode oprezan život sa sve gorim poslovima. Rezultat je mešavina gneva, straha i bekstva od stvarnosti. Više ne veruju ni samim činjenicama. Neko to zove populizam, ali to je u stvari nepoverenje u institucije.

I tako nastaju lažne vesti (fake news)?

Razočaranje u institucionalne strukture dovelo je do tačke gde ljudi ne veruju u činjenice. Ako ne veruješ nikom, zašto bi verovao u činjenice? Ako niko ne čini ništa za mene, zašto bih ikom verovao?

Čak ni medijima?

Većina služi Trampovim interesima.

Ali ima mnogo kritičara kao što su Njujork Tajms, Vašington Post, Si-En-En…

Pogledajte televiziju i naslovne strane novina. Nema ničeg drugog osim Trampa, Trampa, Trampa. Mediji su potpali pod strategiju koju je osmislio Tramp. Svaki dan im daje podsticaj ili laž kako bi se postavio pred reflektore i postao centar pažnje. Za to vreme, razuzdano krilo republikanaca širi ekstremno desničarsku politiku, umanjujući prava radnika i napuštajući borbu protiv klimatskih promena, onoga što zapravo može da nas dokrajči.

Vidite li u Trampu pretnju po demokratiju?

On predstavlja ozbiljnu opasnost. Svesno i namerno je pokrenuo talase rasizma, ksenofobije i seksizma koji su bili neaktivni i niko ih nije legitimizovao.

Da li će opet pobediti?

Moguće je, ako uspe da uspori smrtonosne posledice svoje politike. On je vešt demagog i šouman koji zna kako da aktivira svoju bazu obožavaoca. U njegovu korist ide i to što su demokratije preplavljene konfuzijom i možda nisu sposobne da predstave ubedljivi program.

I dalje podržavate demokratskog senatora Bernija Sandersa?

On je pristojan čovek. Koristi termin socijalista, ali zapravo njime podrazumeva demokratski „new deal“. Njegovi predlozi zapravo ne bi bili strani Ajzenhaueru (predsedniku iz Republikanske partije od 1953. do 1961.). Njegov uspeh, više nego Trampov, bio je pravo iznenađenje na izborima 2016. Po prvi put posle jednog veka našao se neko ko je bio na korak da postane kandidat bez podrške korporacije i medija, samo uz podršku naroda.

Ne primećujete lagano okretanje ka desničarskom političkom spektru?

Među elitom političkog spektra primetio sam takav okret, ali ne među opštim stanovništvom. Od osamdesetih godina živimo u rascepu između onoga što ljudi žele i javnih politika. Najlakše vidimo to na slučaju poreza. Ankete pokazuju da većina želi veće poreze za bogate. Ali to se nikad ne ostvari. Nasuprot tome promoviše se ideja da smanjenje poreza donosi dobrobit za sve i da je Država neprijatelj. Ali ko ima koristi od smanjenja budžeta za puteve, bolnice, čistu vodi i vazduhu?

To znači da je neoliberalizam pobedio?

Neoliberalizam postoji, ali samo za siromašne. Slobododno tržište je za njih, ne za nas. To je priča kapitalizma. Velike korporacije pokrenule su klasnu borbu, oni su autentični marksisti, ali sa izvitoperenim vrednostima. Principi slobodnog tržišta odlični su za primenu nad siromašnima, ali štiti one najbogatije. Velike energetske kompanije primaju subvencije u stotinama miliona dolara, ekonomija visoke tehnologije koristi javna istraživanja iz prethodnih decenija, finansijski entiteti dobijaju ogromnu pomoć nakon što propadnu… Svi oni žive sigurno, smatraju se previše velikim da bi sasvim propali i spasavaju se kada imaju problema. Na kraju, porezi služe za subvencije za ove entitete, a samim tim i bogate i moćne. A pored toga stanovništvu se govori da je Država problem i ograničava polje delovanja. I šta se dešava? Taj prostor zauzima privatna moć, a tiranija velikih entiteta svaki put postaje sve veća.

Podseća na Orvela to što opisujete.

Čak bi i Orvel bio zapanjen. Živimo fikciju u kojoj je tržište divno jer nam kažu da ga čine informisani potrošači koji donose racionalne odluke. Ali dovoljno je da uključimo TV i vidimo reklame: da li oni žele da informišu potrošača i da on donese racionalne odluke? Ili žele da nas prevare? Setimo se na primer reklama za automobile. Da li oni nude podatke o njegovim karakteristikama? Da li iznose izveštaje koje su načinili nezavisni entiteti? To bi onda stvorilo informisane potrošače sposobne da donesu racionalne odluke. Međutim, ono što vidimo je automobil koji leti, kojim upravlja poznati glumac. Pokušavaju da potkopaju tržište. Poslovi ne žele slobodna tržišta, žele zarobljena tržišta. Inače bi se urušili.

Ali zar nije previše slab društveni otpor u ovoj situaciji?

Ima mnogo veoma aktivnih narodnih pokreta, ali se ne obraća pažnja na njih jer elite ne žele da se prihvati činjenica da demokratija može da funcioniše. To im izgleda opasno. Mogu da zaprete njihovoj moći. Bolje je nametnuti stav koji kaže da je Država tvoj neprijatelj i da moraš da uradiš sve što možeš ti sam.

Tramp često koristi termin anti-američki. Kako vi to razumete?

Sjedinjene Američke Države su jedina zemlja gde te nazivaju anti-Amerikanacem jer kritikuješ vlast. A to podrazumeva ideološku kontrolu, zapaliti patriotske lomače gde stignete.

To se dešava i nekim mestima u Evropi.

Ali ništa što može da se poredi sa onim što se dešava ovde, nema druge države u kojoj možete videti toliko zastava.

Da li se plašite nacionalizma?

Zavisi, ako to znači biti zainteresovan za svoju lokalnu kulturu, to je dobro. Ali ako je to oružje protiv drugih, znamo gde nas može odvesti, videli smo to i proživeli.

Mislite da je moguće da se ponovi ono što se desilo tridesetih godina?

Situacija se pogoršala, nakon izbora Baraka Obame pokrenule su se rasističke reakcije sa velikom mržnjom, sa kampanjama koje negiraju njegovo državljanstvo i porede crnog predsednika sa antihristom. Bilo je mnogo javnih iskaza mržnje. Ipak Amerika nije Vajmarska republika. Treba biti zabrinut, ali verovatnoća da će se to ponoviti nije velika.

Počinjete svoju knjigu sećanjem na Veliku depresiju, na vreme u kojem je „sve bilo gore nego sada, ali postojao je osećaj da će sve biti bolje”.

Sećam se vrlo dobro. Moja porodica je bila iz radničke klase, bili su bez posla i nisu bili obrazovani. To je očigledno bilo vreme gore nego sada, ali postojao je osećaj da smo svi zajedno u tome. Imali smo predsednika koji je saosećao sa patnjom, sindikati su bili organizovani, postojali su narodni pokreti… Postojala je ideja da zajedno možemo da pobedimo krizu. A to se izgubilo. Sada živimo sa osećajem da smo sami, da ne može ništa da se učini, da je Država protiv nas…

I dalje gajte nadu?

Naravno da ima nade. I dalje postoje narodni pokreti, ljudi koji su spremni da se bore… Prilike su tu, pitanje je da li smo spremni da ih iskoristimo.

Čomski završava osmehom. Ostavlja svoj ozbiljan glas da treperi u vazduhu i oprašta se s velikom ljubaznošću. Zatim izlazi iz kabineta i silazi niz sepenice fakulteta. Napolju ga čeka Tuson i čista svetlost Sonorske pustinje.

***

Pročitaj u originalu: https://elpais.com/cultura/2018/03/06/babelia/1520352987_936609.html
Autor: Han Martines Arens

Prevela sa španskog: Slobodanka Boba Dabić

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s