Jezici koje nismo znali da znamo

U jednoj priči koju nisam stigao da objavim dešava se sledeće: jedna žena, neizlečivo bolesna, moli muža da joj ispriča priču kako bi joj umirio neizdržive bolove. Tek što je započeo priču, ona ga prekinu:

Ne, tako ne. Hoću da mi pričaš na nepoznatom jeziku.

Nepoznatom?, upita on.

Na jeziku koji ne postoji. Koliko mi je samo potrebno da ne razumem ništa!

Muž se zapita: kako se može govoriti jezik koji ne postoji? Poče da mrmlja neke čudne reči i oseti se smešno, kao da samom sebi dokazuje nesposobnost da bude ljudsko biće. Malo kasnije, ipak, bude mu sve ugodnije u tom jeziku bez pravila. I više ne zna da li govori, da li peva, da li se moli. Kada se zaustavi, primeti da je žena zaspala i da joj na licu počiva blaženi osmeh. Kasnije, ona mu prizna: ono žuborenje joj je donelo sećanja o vremenu kada nije imala pamćenje. I dalo joj je utehu onog istog sna koji nas povezuje sa onim čega je bilo pre nego što smo bili živi.

Svi mi u detinjstvu oprobavamo taj prvi jezik, jezik haosa, svi mi uživamo božanski trenutak u kojem je naš život mogao da bude svaki život, a svet je još čekao na sudbinu. Džejms Džojs je nazivao haosmologijom ovu vezu sa bezobličnim i haotičnim svetom. Ova veza, moji prijatelji, jeste ono što pokreće pisanje, koji god da je kontinent u pitanju, koji god narod, jezik ili književni pravac.

Mislim da mi pesnici i pisci nikada ne prestajemo potragu za tim podsticajnim haosom. Svi mi nastojimo da se vratimo tom stanju u kojem smo toliko bili izvan jezika, da su svi jezici bili naši. Drugačije rečeno, svi smo mi nemogući prevodioci snova. Zapravo, snovi u nama govore ono što nijedna reč ne ume da kaže.

U svojstvu stvaraoca snova mi nastojimo da pristupimo tom drugom jeziku koji se ne može govoriti, tom slepom jeziku u kojem sve stvari mogu da nose sva imena. Ono što je bolesna žena tražila jeste ono što svi želimo: da ukinemo vreme i uspavamo smrt.

Možda očekujete da ću, pošto sam iz Afrike, koristiti ovaj panel da se požalim, da okrivim druge i oslobodim krivice one koji su mi bliski. Ali radije bih govorio o nečemu čega smo svi mi istovremeno žrtve i za šta smo krivi. Radije bih govorio o načinu na koji isti proces koji je osiromašio moj kontinent na kraju jalovi naše zajedničko i univerzalno svojstvo  stvaraoca priča.

Na kongresu koji slavi vrednost reči, tema mog izlaganja jeste kako danas preovlađujuća merila obezvrednjuju reč i misao zarad neposredne i lake dobiti. Govorim o komercijalnim razlozima koji se zatvaraju prema drugim kulturama, drugim jezicima, drugim logikama. Reč današnjice sve je više lišena poetičke dimenzije i utopijskog naboja o drugačijem svetu.

Ljudska vrsta nije opstala samo zahvaljujući inteligenciji, već i našoj sposobnosti da proizvedemo raznolikost. Ta se raznolikost danas osporava usled sistema koji odabir vrši isključivo na osnovu koristi i jednostavnosti uspeha. Afrikanci su ponovo postali drugi, oni koji prodaju malo i još manje kupuju. Afrički pisci koji ne pišu na engleskom (a posebno oni koji pišu na portugalskom) žive na periferiji periferije, tamo gde reč mora da se bori da ne bude tišina.

Dragi prijatelji:

Jezici služe za komunikaciju. Ali njihova svrha nije samo da služe. Oni prevazilaze tu funkcionalnu dimenziju. Ponekad jezici čine da postojimo. Nekada, kao u slučaju čoveka koji je pričom uspavljivao svoju ženu, čine da prestanemo da postojimo. Nastajemo i umiremo u onome što govorimo, osuđeni smo na jezik čak i pošto izgubimo telo. Čak i oni koji se nikada nisu rodili, čak i oni postoje u nama kao želja reči i kao melanholija tišine. U naše doba preovlađuje reduktivna i utilitarna percepcija jezika koja ga pretvara u tehničko pitanje kompetencije lingvista. Ipak, mnogo je jezika koje znamo — čak i onih za koje ne znamo da ih znamo — i nije ih uvek moguće pojmiti logikom racionalizma koja dominira našom svešću. Postoji nešto što izmiče normi i propisima. Ta neuhvatljiva dimenzija jezika najviše me zadivljuje kao pisca. Ono što me pokreće jeste božanski poziv reči, koji ne služi samo da imenuje, već i da izmišlja i stvara divljenje.

Svi smo vezani za zajedničke propise kroz koje komuniciramo u svakodnevnom životu. Ali onaj ko piše želi da iskaže stvari koje su izvan svakodnevice. Nikada naš svet nije imao toliko komunikacije na raspolaganju. I nikada nije bila toliko dramatična naša samoća. Nikada nije bilo ovoliko puteva. I nikada se manje nismo posećivali.

Ja sam biolog i često putujem po savani moje zemlje. U tim predelima srećem ljude koji ne umeju da čitaju knjige. Ali koji znaju da čitaju svoj svet. U tom univerzumu drugih znanja, ja sam taj koji je nepismen. Ne umem da čitam nagoveštaje zemlje, drveća i zverki. Ne umem da čitam oblake, ni najavu kiše. Ne umem da pričam sa mrtvima, izgubio sam dodir sa precima koji nam pružaju osećanje večnosti. U tim posetama savani postepeno učim o senzibilitetima koji mi pomažu da izađem iz sebe i da se udaljim od izvesnosti. Na toj teritoriji, ja nemam samo snove. Ja sam sazdan od snova.

Mozambik je velika zemlja, toliko prostrana koliko je nova. Ima više od 25 različitih jezika. Od godine nezavisnosti, postignute 1975. portugalski je zvanični jezik. Pre samo trideset godina apsolutna manjina je govorila tim jezikom koji je ironično pozajmljen od kolonizatora u cilju negiranja kolonijalne prošlosti. Pre trideset godina gotovo nijednom Mozambikancu portugalski nije bio maternji jezik. Sada više od dvanaest posto Mozambikanaca govori portugalski kao prvi jezik. A većina razume i govori portugalski upisujući u portugalsku normu tragove kulture afričkog porekla.

Ova tendencija promene sukobljava svetove koji nisu samo jezički drugačiji. Jezici postoje kao delovi prostranih kulturnih univerzuma. Ima onih koji se bore da održe u životu jezike kojima preti izumiranje. Ta je borba apsolutno pohvalna i podseća na borbu nas biologa da spasimo od istrebljenja biljne i životinjske vrste. Ali jezici se spasavaju ako se kultura u koju su umetnuti održava dinamičnom. Isto tako, biološke vrste spasavaju se samo ako su njihova staništa i prirodni procesi očuvani.

Kulture opstaju dokle god se održavaju produktivnim, dokle god su subjekt promene i one same stupaju u dijalog i mešaju se sa drugim kulturama. Jezici i kulture se ponašaju poput živih bića: razmenjuju gene i stvaraju simbioze kao odgovor na izazove vremena i okruženja.

U Mozambiku prolazimo kroz period u kojem se susreti i razilaženja odvijaju u kotlu uzavrelosti i paradoksa. Ni reči ne mogu uvek da posluže kao most u prevođenju tih raznolikih svetova. Primera radi, pojmovi koji nam deluju univerzalno kao što su Priroda, Kultura i Društvo nisu apsolutno podudarni. Vrlo često u lokalnim jezicima ne postoje reči kojima bi se ti koncepti izrazili. Nekada je obrnuto: u evropskim jezicima ne postoje izrazi kojima bi se preveli vrednosti i kategorije mozambičkih kultura.

Sećam se epizode koja se desila sa mnom. Godine 1989. bavio sam se istraživanjem na ostrvu Injaka, kada se na to ostrvo iskrcala ekipa tehničara Ujedinjenih Nacija. Došli su da rade ono što se obično naziva edukacijom o životnoj sredini. Ne želim ovde da komentarišem kako taj koncept edukacije o životnoj sredini vrlo često krije mesijansku aroganciju. Istina je da su, naoružani dobrim namerama, naučnici doneli kofere sa projektorima i filmovima. Nosili su, dakle, ono što se na njihovom jeziku naziva edukativni kit, u naivnoj nadi da je tehnologija spas za probleme u razumevanju i komunikaciji.

Pri prvom okupljanju sa meštanima došlo je do zanimljivih nesporazuma koji otkrivaju koliko je teško prevesti ne reči, već misli. Na podijumu su bili naučnici koji su govorili na engleskom, ja koji sam prevodio na portugalski i ribar koji je prevodio sa portugalskog na lokalni jezik, chidindinhe (šidindinje).

Sve je počelo ubrzo tokom predstavljanja posetilaca (moram da kažem da su sasvim slučajno većina njih bila Šveđani). „Mi smo naučnici”, rekli su oni. Reč „naučnik”, međutim, ne postoji na lokalnom jeziku. Reč koju je prevodilac odabrao bila je inguetlha, što znači čarobnjak. Posetioci su tako u očima tih ljudi bili beli čarobnjaci. Šveđanin koji je predvodio delegaciju (ne obazirući se na status kojim je upravo predstavljen) u nastavku je objavio: „Došli smo ovde da radimo na području životne sredine.”

Ipak, ideja životne sredine u toj kulturi ne postoji u autonomnom obliku i ne postoji reč kojom bi se tačno označio taj koncept. Prevodilac je oklevao i na kraju odabrao reč Ntumbuluku, koja znači nekoliko stvari, ali se, pre svega, odnosi na neki oblik Velikog praska, trenutak stvaranja čovečanstva. Kao što možete da zamislite, ostrvljani su bili zadivljeni: njihovo malo ostrvo je odabrano za izučavanje najplemenitijeg pitanja i uzvišene metafizike.

Već tokom dijaloga, isti onaj Šveđanin zamolio je okupljene da imenuju probleme životne sredine koji najviše pogađaju ostrvo. Zatečeni ljudi u gomili su se pogledali među sobom: „Problemi životne sredine?”

Posle uzajamnih konsultacija ljudi su odabrali najveći problem: invaziju tinguluve, divljih svinja, na machambas (farme). Zanimljivo je da pojam tinguluve imenuje i duhove preminulih koji su se razboleli nakon što su prestali da žive. Bilo da su duhovi ili svinje, stranom konsultantu nije bio ugodan problem tinguluvea. On nikada nije video takvu životinju. Okupljeni su objasnili: te svinje su se tajanstveno pojavljivale na ostrvu, razmnožavale se u šumi i sada uništavaju zemlju.

— Uništavaju polja? To je onda lako: zaklaćemo ih!

Gomila je odgovorila zabrinutom tišinom. Zaklati duhove? Bilo kako bilo, niko više nije želeo da govori, ni da sluša. I sastanak se naglo okončao, ranjen tihim nedostatkom poverenja.
Kasnije uveče, skupina staraca mi je kucala na vrata. Tražili su da pozovem strance kako bi se pitanje svinja razjasnilo. Konsultanti su došli, zadivljeni činjenicom da smo im prekinuli san.
— Dolazimo zbog divljih svinja.
— Šta je svinjama?
— Pa nisu to baš svinje svinje.
— Šta su onda?, pitali su oni, uvereni da jedno stvorenje ne može istovremeno da postoji i da ne postoji.
— Gotovo da su svinje. Ali nisu baš svinje po sebi.
Objašnjenje se pogoršavalo. Svinje su se definisale u sve maglovitijim izrazima: „preobratljive zverke”, „privremene životinje” ili ,,posetioci koje je neko poslao”. Već umoran, zoolog je uzeo priručnik za identifikaciju i pokazao fotografiju divlje svinje.

Ostvljani su pogledali i rekli: „Baš je ta.” Naučnici su se zadovoljno nasmejali, ali je ukus pobede bio kratkog daha, kad je jedan od nhacas dodao: „Da, to je ta životinja, ali samo noću.” Mislim da su konsultanti posumnjali u moje prevodilačke sposobnosti. U tom slučaju ne bi bilo potrebe da se zamisle nad ovim problemom, niti da se zapitaju kako su došli do ovog čudnog mesta.
Koji god da je prevod tačan, činjenica je da konsultanti i lokalna zajednica nikada nisu uspeli da ostvare dobar odnos i nikakav sistem prezentacije na modernom Power Point-u nije uspeo da nadoknadi trag prethodnih nesporazuma.

Drugom prilikom, bio sam u pratnji jedne predsedničke delegacije koja je bila u poseti jednoj mozambičkoj provinciji na severu. Predsednik Republike je predstavljao članove svog ministarskog komiteta. Kada je došao red na ministra kulture, prevodilac je zastao i posle se odlučio i objavio: „Ovo je ministar pošalica.”

Na nekim mozambičkim jezicima ne postoji reč „siromašan”. Siromašan je označen kao chisiwana, izraz koji znači siroče. U tim kulturama nije siromašan samo onaj ko nema imovinu, već pre svega onaj koji je izgubio mrežu porodičnih odnosa koja u ruralnom društvu služi kao potpora opstanku. Čovek je sâm kada nema roditelje. Siromaštvo je samoća, prekid dodira sa porodicom. Međunarodni konsultanti, specijalisti za pripremu izveštaja o bedi možda nemaju u vidu dramatičan uticaj uništavanja porodičnih veza i društvenih odnosa međusobne pomoći. Čitave nacije postaju siročad, a prosjaštvo se čini kao jedini put u očajničkom opstajanju.

Ovim epizodama nastojim da podvučem ono što već znamo: sistemi misli afričkog ruralnog društva ne mogu jednostavno da se svedu na dominantnu logiku Evrope. Neki pokušavaju da razumeju Afriku i udubljuju se u analize političkih, društvenih i kulturnih fenomena. Da bi se, međutim, razumela afrička raznolikost, potrebno je spoznati sisteme misli i religijskih univerzuma koji često nemaju ni ime. Ti su sistemi zanimljivi zato što se vrlo često zasnivaju na sopstvenoj negaciji bogova koje prizivaju. Za većinu seljaka u mojoj zemlji, pitanje porekla univerzuma se ne postavlja: univerzum je jednostavno oduvek postojao. Koji je zadatak Boga u svetu koji nema početak? I zbog toga u nekim religijama Mozambika, božanstva se izriču u množini i imaju ista imena kao živi ljudi. Pitanje Boga je, kaže poslovica makwa, poput jajeta: „ako ga ne pričvrstimo, pašće na pod, ako ga pričvrstimo previše, pući će.”

Govorio sam o različitim i osobenim kosmogonijama mozambičkih ruralnih zona. Ali ne bih voleo da ih posmatrate kao esencije, koje odolevaju vremenu i dinamikama razmene. Danas, kada iznova posetim ostrvo Injaka, uverim se da već organizuju kampanje za ubijanje divljih svinja koje napadaju polja. I lokalni šefovi pripremaju posete stranih naučnika putem mobilnog telefona. U čitavoj zemllji milioni Mozambikanaca su prisvojili reči „kultura” i „priroda” i doneli su ih u svoje kulturne univerzume. Ove nove reči rade na kulturama porekla, isto kao što nekad drveće izmišlja tlo iz kojeg deluje da stasava. Ukratko, kulturni fenomeni nisu zaustavljeni u vremenu čekajući da dođe neki antropolog da ih registruje, kao dokaz egzotičnog sveta izvan modernosti.

Afrika je bila predmet sukcesivnih procesa esencijalizacije i folklorizacije i mnogo toga što se proglašava autentično afričkim proizlazi iz uobrazilja stvorenih izvan kontinenta. Afrički pisci su decenijama patili od takozvanog ispita autentičnosti: od njih se tražilo da prevedu ono što se shvatalo kao njihov istinit etnicitet. Mladi afrički pisci se oslobađaju afrikanstva. Oni su to što jesu bez potrebe za proklamacijom. Afrički pisci isto toliko žele da budu univerzalni kao i svaki drugi pisac na svetu.

Istina je da se mnogi pisci u Africi susreću sa specifičnim problemima, ali radije biram da ne pozajmljujem tu ideju Afrike kao jedinstvenog, jednostranog i homogenog mesta. Ima toliko Afrika koliko ima pisaca i svi oni ponovo otkrivaju kontinente u sebi samima. Istina je da se veliki deo afričkih pisaca suočava sa izazovima kako bi prilagodili različite jezike i kulture. Ali taj problem nije svojstven isključivo nama iz Afrike. Ne postoji pisac na svetu koji ne mora da traži vlastiti identitet među mnoštvom prolaznih identiteta. Na svim kontinentima svaki čovek je nacija sačinjena od različitih nacija. Jedna od tih nacija podređena je univerzumu pisanja. Ta skrivena nacija naziva se usmena tradicija.

Još jednom, usmena tradicija nije samo još jedna tipično afrička činjenica, niti je isključivo odlika onoga što se pogrešno naziva domoradačkim življem. Usmena tradicija je univerzalna teritorija, blâgo bogato logikama i senzibilitetima koje je poezija spasila.
Opstaje ideja o tome da samo afrički pisci pate od onoga što se naziva „lingvističkom dramom”. Tačno je da je kolonizacija donela traume identiteta i otuđenja. Ali istina je, moji prijatelji, da nijedan pisac nema na raspolaganju već gotov jezik. Svi mi moramo da nađemo sopstveni jezik koji nas otkriva kao jedinstvena i neponovljiva bića.
Indijanski sociolog Andre Betej je napisao: „Znanje jednog jezika nas čini ljudima; znanje više od jednog jezika nas čini civilizovanim.”

Ako je to istina, Afrikanci — vekovima targetirani kao necivilizovani — mogli bi da budu podesniji za modernost nego što oni sami misle. Veliki deo Afrikanaca vlada ne samo jednim afričkim jezikom i, osim toga, govore jedan evropski jezik. Ono što je generalno uzeto kao problematično, može na kraju da predstavlja mogućnost za budućnost. Jer naše poznavanje više jezika može nama Afrikancima da obezbedi pasoš za nešto što je danas postalo opasno retko: putovanje između raznolikih identiteta i mogućnost prisnog povezivanja sa drugima.

U svakom slučaju, civilizovana budućnost prolazi kroz velike i korenite promene u ovom svetu koji bi mogao više da nam pripada. To bi podrazumevalo iskoreniti glad, ratove, bedu. Ali takođe znači biti spreman savladati materijale snova. I ovo ima veze sa jezikom koji je uspavao bolesnu ženu na početku ovog mog izlaganja. Taj čovek budućnosti bi trebalo da bude, da, vrsta bilingvalne nacije. Da govori uređenim jezikom, koji je sposoban da se bavi vidljivom svakodnevicom. Ali da isto tako vlada drugim jezikom koji uzima u obzir ono što je u redu nevidljivog i snolikog.

Ono za šta se zalažem jeste pluralni čovek, opskrbljen pluralnim jezikom. Uz jezik koji nas čini delom sveta, treba da postoji i drugi jezik kojim izlazimo iz tog sveta. S jedne strane, jezik koji nam stvara koren i mesto. S druge, jezik koji nam omogućava da budemo krila i putovanje. Uz jezik koji čini da budemo čovečanstvo, treba da postoji drugi koji nas uzdiže do stanja božanstva.

***

Autor: Mija Kouto
DeloE se Obama fosse africano? Ensaios  (A da je Obama Afrikanac? Eseji)

Prevela sa portugalskog: Tamara Nikolić

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s